DEREK FINEGAN

NEBESKI GLASNIK

~1 ~
 Derek Finegan

NEBESKI GLASNIK

Izdavač:
NIP ’’DEČJE NOVINE
Gornji Milanovac

Za izdavača:
Milica Leposavić
generalni direktor

v.d. glavnog i odgovornog urednika:

Mica Trifunović

Lektor:
Mica Trifunović

Slog i korektura:
DTR Zabavnih izdanja

© DEN PRES 1998.

Izdaje NIP ’’Dečje novine”, Tihomira Matijevića 4,

32300 Gornji Milanovac. Telefoni: (032) 712-246, lokal 28 uredništvo i
(032) 714-250 prodaja.
Telex: 13731.
Broj tekućeg računa kod ZOP pri NBJ u G. Milanovcu. 41120-603-7-1263.
Štampa: ’’Dečje novine” Gornji Milanovac

~2 ~
Derek Finegan

NEBESKI GLASNIK
- Oprostite - rekla je mlada žena kosih očiju, obučena u poslednji
model Kelvina Klajna, sa zanosnim osmehom umesto nakita - promaklo mi
je vaše ime...
- Nije vam promaklo - odgovorio je sredovečan, uglađen čovek tamne
puti, u smokingu za koji se moglo reći da služi kao uniforma diplomatskim
predstavnicima Ujedinjenih nacija. - Prosto, nisam ga izgovorio.
Sedeli su jedno pored drugog, za istim stolom, dok je trajala zvanična
večera povodom petnaestogodišnjice Fonda za pomoć beskućnicima Južne
Amerike. Večera je bila prilično svečana, a na stolovima je bilo prilično
skupih jela i još skupljih pića, što baš nije mnogo odgovaralo nameni tog
skupa. Međutim, čak i oni koji su iskreno verovali da ta dobrotvorna
organizacija služi plemenitoj svrsi znali su da raskošna večera služi samo da
razgali i omekša potencijalne donatore. U istom cilju je na bini, u dnu velike
sale, bio izvođen nekakav moderni ples, pri čemu su se balerine svojski
trudile da pokažu svoje grudi, bokove i duge noge, više nego svoje baletsko
umeće.
- Rauf - reče tamnoputi čovek. - Rauf Hanzalari.
- Imate neobično ime gospodme Hanzalari - Rekla je mlada žena. koja
ničim nije mogla da sakrije svoje japansko poreklo Zatim je dodala pomalo
koketno: - Ja sam Sumiko.
- Sumiko... I još?
- Dovoljno je samo Sumiko - ponovila je ona razoružavajući
sagovornika osmehom. - Drago mi je što smo se upoznali.
- Osećam li ja to u vašem glasu više nego konvencionalnost? - upita
Rauf Hanzalari sa mešavinom iskrenog čuđenja i sumnjičavosti.
- U stvari, zadivljena sam - rekla je Sumiko. - Budući a sam član
komiteta za kontrolu sredstava fonda, imala sam priliku da uočim vašu
velikodušnost. I... zadivljena sam.
- Čini mi se da nije teško pogoditi da ste mogli da vidite moj ček... -
kratko se nasmejao Rauf. - Verujem, takođe, da ste pomislili kako tako
~3 ~
velikodušnim prilogom zbog nečega umirujem svoju savest.
- O, ne... Nisam pomislila na tako nešto - rekla je Sumiko, odglumivši
začuđenost na maestralan način. - Zašto ste to pomislili?
- Zašto? Pa, koliko ja poznajem donatore vašeg Fonda, siguran sam
da osamdeset procenata njih samo umiruje savest čekovima sa puno nula.
- Vi niste takvi? - Sumiko је оkо sebe raspršila najneviniji osmeh koji
se u datoj situaciji mogao zamisliti.
- Rekao bih da nisam - odgovorio je Raul Hanzalari. - Vidite, ja sam po
prirodi tvrdica, ali čovek ponekad mога ne samo da učim nešto protivno
svojoj prirodi već i da zadovolji nekakvu društvenu normu... Razumete li.
Među vašim donatorima je priličan broj mojih poslovnih partnera, klijenata,
pa čak i prijatelja. Morao sam da smislim način i učinim nešto što oni, inače,
redovno čine, jednostavno da se ne bih uočljivo razlikovao od njih...
Razumete li?
- Mislim da razumem - klimnula je glavom ona. - Ali, zar se društvena
obaveza plaća toliko?
- Da ne pominjem da će me država osloboditi poreza u srazmeri mojoj
donaciji - dodao je tamnoputi čovek i osmehnuo se, sada sasvim iskreno. -
Šta je dvesta hiljada dolara u poređenju sa utiskom koji ostavljam... i na
klijente, prijatelje i ostale, ali i na vas?!
- Moram priznati da ste na mene ostavili izuzetan utisak - Sumiko se
nagnula prema Raufu, ovlaš dodirujući svojim ramenom njegovo.
- Mislim da je ostavljanje utisaka obostrano - reče Rauf.
Nije mogao da zna da Sumiko о njemu zna mnogo više nego što je bio
spreman da joj ispriča. Više i od bilo čega što je bio spreman da ispriča bilo
kome. Naravno, nije ni mogao da pojmi da jedna tako privlačna mlada žena
ne sedi pored njega slučajno. Prirodno, bio je zanesen njenom lepotom i
tipičnom azijskom ljupkošću, ali Rauf Hanzalari je još u svojoj dvadeset
petoj doznao da postoje dve vrste žena - jedna koja se nudi na prodaju i
druga koja je ružna i nedruštvena. Sve između toga je za njega bilo samo
razlog za nevericu i sumnju.
U tu mladu Japanku je sumnjao od početka. Od kako je primetio da
prilazi stolu, njišući se u struku i povremeno bljeskajući dugom, vitkom, ali
snažnom butinom, kao da namerno izaziva, izgledajući pri tom savršeno
nevino i naivno. Odmah je pomislio kako će kosooka lepotica pokušati da
mu se "nabaci”. Sada je bio veoma zadovoljan što ga služi muška intuicija.

~4 ~
 Razgovor se nastavio u vedrijem i opuštenijem tonu. Rauf je pokazivao
kako može da bude šarmantna i duhovita ličnost, a Sumiko se trudila da
ostane koketna dama bez prezimena, koja, kako je procenio Rauf, 'traži
đavola’... Pomislio je: "Za ovu noć ga je sigurno našla!" Sve manje pažnje je
posvećivao raskošnom programu večere, pa čak i jelu, usredsredivši se na
zadatak da zavede mladu Japanku. Prisećao se svih šala koje je bilo kada
pričao bilo kojoj ženi, trudeći se da duhovitošću zaseni sve drugo, a osvetli
samo taj zabavni, nestašni deo svoje ličnosti...
- U stvari, čini mi se da je ovde malo tesno za osobe poput nas - rekao
je Rauf u jednom trenutku. - Kako bi bilo da izađemo na otvoreni prostor?
- Zaboravljate da sam ja ovde jedna od domaćica - osmehnula se
Sumiko.
- Jedna od... A, koliko domaćica ima?
- Dvadesetak - odgovorila je ona naivno.
- Onda se nestanak jedne neće ni primetiti - rekao je Rauf i uputio joj
pogled koji je samo mogao da znači poziv na večeru uz sveće, muziku,
možda malo cveća i seks na kraju.
Nećkajući se taman toliko da se ne pomisli kako je suviše laka, Sumiko
je nekoliko minuta kasnije krenula ka izlazu iz sale, praćena Raufom, dok su
oboje pokušavali da budu neupadljivi. To nije bilo lako jer se većina gostiju
na večeri dosađivala, pa je izlazak mlade, zgodne Japanke u društvu sa
čovekom za koga su mnogi znali ko je i šta je, bio događaj koji je razbio
monotoniju bledih događanja sa pozornice u dnu sale. No, njih dvoje su se
pravili da ne primećuju...
- U stvari, kuda smo krenuli? - upitala je Sumiko kada su se našli van
zgrade.
- Recimo da sam večeras velikodušan, pa prepuštam dami da odluči -
osmehnuo se on, iako je već koračao prema velikom LINKOLNU, pored koga
ga je čekao njegov vozač i, sasvim slučajno, jedan od stalnih telohranitelja.
Osvrnuo se preko ramena i upitao nehajno čime se ona bavi.
- Trudim se da spiskam nasledstvo i ponekad pišem za neke
feminističke časopise - odgovorila je Sumiko.
- Neka sam proklet, ali ti ne ličiš na feministkinju...
- Nemoj mi reći da zamišljaš feministkinje kao brkate usedelice?!
- Ne, ne... - požurio je da kaže Rauf dok mu je vozač otvarao vrata
automobila, a telohranitelj prodorno gledao u Sumiko, po svoj prilici misleći

~5 ~
da ispod tako tesne haljine ne može da se sakrije ništa nalik na oružje. Rauf
dovrši: - Uopšte ih ne zamišljam brkate...
On se udobno smestio na zadnje sedište očigledno čekajući da Sumiko
sedne pored njega. No, ona je stajala pored otvorenih vrata kola i sa
zanimanjem gledala u kameno lice Raufovog telohranilelja. Vozač je već bio
za upravljačem.
- Zašto ne ulaziš? - upitao je Rauf izvirivši iz unutrašnjosti limuzine.
- Još ti nisam saopštila kuda idemo - osmehnula se Sumiko. - Sećaš
se... Rekao si da imam pravo da biram...
- Okej! Kuda idemo?
- Kako ti zvuči... - ona se uozbiljila poput Bet Dejvis iz najfatalnijih
dana... - Apartman 712, KARLTON hotel?!?

*
* *

Muškarčevi prsti su naprosto gužvali jedro telo devojke čija se crvena

kosa prosipala po zadnjem sedištu taksija. Poljupcima kao da je hteo da je
proguta i ona je grčevito pokušavala da ga zadrži u nekakvom mirnom
zagrljaju, nadajući se da taksista ne gleda u retrovizoru šta to oni rade.
Jedva pronašavši trenutak predaha ona jeknu:
- Pite, zaboga, zar ti se toliko žuri?
Krupan čovek, koga je krasila duga, plava kosa, kao da nije čuo šta mu
ona govori. Međutim, osetio je da ga njene ruke odgurkuju... Zastao je,
pogledao u njene zelene oči i nežno odgovorio.
- To je jače od mene! Jednostavno ne mogu da se uzdržim kad si u
blizini, Anita.
- Možda te zato nisam videla sedam meseci, Pite - izgovorila je ona
prekorno, dozvoljavajući mu da je zadrži u zagrljaju, ali ne više tako čvrstom.
- Anita, Anita... rekao sam ti već - odmahivao je glavom Pit. -
Pokušavao sam da sredim svoj život, da zaradim nešto love i, uopšte...
Muškarac ponekad mora da bude daleko od predmeta želja...
- Pite... - ona ga pogleda iskosa. - Zadrži takve priče za maloletnice.
Meni je dvadeset deveta i računam da više nisam naivna.
- Ne moraš da mi veruješ - rekao je plavokosi, iznenada se obraćajući
taksisti: - Druškane, kako bi bilo da prestaneš da nas vrtiš oko ovih

~6 ~
bezveznih blokova i da nas najkraćim putem odvezeš do proklete arhive?!
- Kako ti kažeš, šefe - uzvrati unjkavim glasom taksista.
- I, onda se iznenada pojavljuješ i tražiš od mene stravično veliku
uslugu, a sve to ukrasiš pipanjem i ljubljenjem i zaklinjanjem da sam ti
jedina u životu - nastavila je crvenokosa devojka. - Ni sam, nisi svestan
koliko providno zvučiš, Pite!
- Blagi Bože, Anita! Pa, pristala si...
- Naravno da jesam, Pite - klimnula je Anita glavom. - Ja nisam kao ti...
Ja uzvraćam!
- Mislim da te nisam najbolje razumeo - rekao je Pit, našavši se u
nelagodnoj situaciji, jer zaista nije znao kako da joj odgovori. Zato je ponovo
preduzeo "peting-aktivnosti", navaljujući na nju kao da želi da bliskim
fizičkim kontaktom natera devojku da prestane da misli na neke životne
činjenice.
- Prestani, Pite - kazala je ona blago, kada je došla do daha. - To ti sada
nije potrebno. Rekla sam ti da ću učiniti to i učiniću. Zar ti to nije dosta?
- Curo, zar tebi nije jasno da te volim?! - uzvratio je vatreno Pit.
- Pite... Ne tupi! - nasmejala se Anita zvonko. - Kladim se u cisternu
piva da ti i ne znaš šta te reči znače!
- Kako da li dokažem da znam? - upitao je Pit.
- Kao prvo, prestani da navaljuješ na mene - reče ona tiho i blago ga
odgurnu. On se povuče na svoj deo sedišta.
Taksi se zaustavi pred zgradom koja je pored ulaznih vrata imala
metalnu ploču sa natpisom: GRADSKI ARHIV SAN FRANCISKA. Taksista bez
oduševljenja prihvati nekoliko novčanica koje mu je Pit doturio preko
sedišta, ne brojeći. Pit sa izvesnim oduševljenjem iskoči iz taksija i obigra
čitav krug da bi otvorio vrata devojci.
- Ne preteruj, Pite - ona se ipak osmehnula, što je u očima mladog
čoveka ostavilo povoljan utisak.
Ušli su u zgradu i Anita ga povede zamršenim hodnicima, paleći usput
svetla i objašnjavajući da je gradski arhiv, valjda, jedino mesto u gradu koje
nema obezbeđenje, iako sadrži vrlo važna dokumenta. Nije to morala da
objašnjava jer je Pit već znao sve - da nije možda mu nikada ne bi palo na
pamet da od nje zatraži da usred noći dođu ovamo samo da bi mu ona
pronašla nekoliko papira...
- Nisam te pitala... - reče ona, ulazeći u jednu od onih velikih

~7 ~
prostorija sa gustim redovima polica. Izgledala je kao neko ko savršeno
dobro zna da se snađe u svemu tome. - Zašto ti to treba?
- Bebice, kao što znaš ja imam posla sa raznim ljudima - počeo je da
uvija Pit. - Sa jednim od "svakakvih” sam ušao u jedan регspektivan posao.
Ali, kako tog čoveka poznajem vrlo kratko, mislim da bi bilo pametno da se
obavestim ko je i šta je, pre nego što pokupi svu lovu i nestane... Već mi se
to događalo u ono vreme kad sam bio mlad, naivan i neiskusan.
- Kako si rekao da se zove taj tvoj frajer? - upita devojka prilazeći
jednoj od polica. - Zvučalo je arapski tako nekako.
- Aha! - reče Pit. - Hanzalari... Rauf Hanzalari... Crnac je i mislim da se
nije rodio sa tim imenom. U tome je stvar...
- Skopčala sam - reče Anita, ponavljajući šapatom: - Hanzalari...
Rauf... Rauf Hanzalari...
Pit je bio strpljiv. Sada kada je bilo sasvim izvesno da će mu Anita
obaviti taj mali posao mogao je da bude strpljiviji od kakvog spomenika koji
čeka da mu operu sve ono što su mu gradski golubovi ”poklonili" kroz
godine. Pazio je samo da mu se na usnama ne pojavi samozadovoljni
osmeh. Istovremeno, zahvaljivao je Bogu što je uopšte ikada uspeo da se
ugura u život Anite Gudrič, koja, sasvim slučajno, radi u gradskom arhivu.
Njegove misli je prekinula Anita, vadeći iz jedne fascikle poveći svežanj
dokumenata:
- Izgleda da taj tvoj Rauf ima burnu administrativnu istoriju... Ovde
ima bar deset funti raznoraznih papira!
- Šta to treba da znači? - upitao je Pit sa naivnošću za kakvu je mislio
da odgovara trenutku.
- To znači da je njegov zbir kontakata sa institucijama vlasti veći od
prosečnog. Znaš, prosečan građanin ove zemlje obično vodi računa da se
što manje bakće administracijom... Rauf Hanzalari kao da voli da se bavi
tako nečim... Možda mi je to hobi?!
- Čega tu sve ima? - upitao je Pit.
- Paaaa... - rastegnula je Anita na prilično vešt način pregledajući
dokumenta. Pit je morao da prizna da radi to kao pravi profesionalac. -
Ukratko... Rođen je u Ilinoisu, u nekakvoj zabačenoj varošici za koju nikada
nisam čula, po imenu Slou Krik. Na rođenju mu je ime bilo Robert Vilijem
Houks, ali je po punoletstvu promenio ime!
- U Rauf Hanzalari... - zaključio je Pit.

~8 ~
 - Greška, mačorčino - osmehnula se nestašno Anita. - U Džon Vilijem
Bilbord!
- Jesi li sigurna da se radi o istom čoveku? - Pit je bio pomalo zbunjen.
- Naravno... Administracija San Franciska se može smatrati
pouzdanom - rekla je devojka. - Prvo Robert Houks, pa Džon Bilbord, pa
Patrik Darts, a onda... Promenio je veru, i uzeo muslimansko ime Rauf
Hanzalari... Po zanimanju advokat... Diploma... Hm! Jesi li ikada čuo za
Čisapik Univerzitet?
- Jednom mi je jedan kompanjon u piću pričao da je bio u Čisapiku u
lovu, ali taj nije imao ni pola osnovne škole, a kamoli da je studirao na
nekakvom univerzitetu.
- To bi se dalo pročačkati, ako mene pitaš... U svakom slučaju
advokatska komora San Franciska je prihvatila tu diplomu i Rauf je dobio
dozvolu za rad - nastavila je Anita da iščitava dokument za dokumentom. -
No, Rauf Hanzalari je ubrzo preko svoje advokatske firme uspeo da proširi
posao... Evo, ovde je izvršni savetnik jedne građevinske firme, pa onda
ovlašteni predstavnik brodske kompanije, pa član Upravnog odbora. Oho-
ho... Pazi ovo! BULEKS kompanije... Znaš li šta je BULEKS?
- Znam šta su ČIKAGO BULSI - iscerio se Pit.
- BULEKS je jedna od retkih privatnih eksport-import kompanija koja
ima dozvolu za trgovinu oružjem! Po ovim dokumentima Rauf ima kako-
tako overeno ovlaštenje da raspolaže njihovim računima u tri domaće i dve
međunarodne banke! Drugim rečima, taj čova ima pristup milionima
dolara! Ne verujem da to ne koristi redovnije nego ti i ja...
- Poznajem jednog veštog čičicu koji može, za nekih pedesetak dolara
i bure piva, da promeni ime na jednom takvom papiru... Mogao bih da ga
zamolim da umesto Raufovog imena upiše moje...
- Platiću tom tvom matorcu sto dolara i tri bureta piva da to ne učini.
Mislim da će pristati - nasmejala se Anita.
- Šta još ima u papirićima Raufa Hanzalara? - Pit se približio nadajući
se da će buljenjem u zamršene pravničke formule i guste redove brojeva
uspeti da i sam odgonetne Raufove tajne.
- Robert, Džon, Patrik, Rauf je dva puta bio osuđivan zbog
posedovanja nelegalnog oružja, ali je kasnije nekako izdejstvovao
poništenje presude. Ili je vešt advokat ili je imao dovoljno dolara da nekoga
podmiti... Takođe je protiv njega vodena istraga zbog umešanosti u

~9 ~
nekakvu aferu... Radilo se о isporučivanju osetljive vojne opreme jednom
dileru oružja iz Libana, koji je robu nameravao da proda Iraku, i to baš u
godinama kada je bilo zabranjeno prodavati lraku tako nešto... Istraga
nikada nije završena, niti je po ovim papirima jasno u kakvom je statusu. Da
li je zamrla zbog ćorsokaka, da li je zamrznuta, da li se još uvek vodi...
Međutim, sve to uopšte ne smeta Raufu da ima vilu u San Francisku,
kancelarije u Frisku, Njujorku, Olbaniju, Hjustonu, Majamiju, San Dijegu i
Sijetlu... Poseduje i pola stambene zgrade u Detroitu i nekakve hangare u
Orlandu...
- Mora mu se priznati da je priličan patriota - rekao je Pit, - Takvi
poput njega obično gledaju da svoje prljave i poluprljave poslove izvezu na
Karibe, Jamajku, ili čak na Kipar i ostalu Evropu... On, međutim, ostaje ovde
gotovo tvrdoglavo, izlažući se da plaća uredno porez, da ga gnjave sa
sprovođenjem zakona о zaštiti čovekove okoline i da zapošljava američke
sindikalce, što je, ako mi veruješ, jedan fenomenalan davež...
- Ti si davež, Pite - rekla je Anita krajnje prijateljski.
- Aha! Znam to da budem ponekad. Jesmo li gotovi?
- Ne znam šta ti još treba?!
- Žene?
- Nije bio oženjen - spremno je odgovorila Anita. - Ali, izgleda da je
pronašao ogromne rupe u zakonima Kalifornije kada je uspeo da usvoji čak
četrnaestoro muške dece... Najmlađi ima četrnaest, a najstariji sada već
dvadeset četiri. Žive na istoj adresi.
- Ljupko - rekao je Pit. Činilo mu se da je doznao dovoljno od onoga
što mu je izgledalo važno. - Možemo li sada da pođemo do tvog stana?
- Podseti me da svratimo u kuhinju kad se vratimo u prizemlje -
dodala je neodređeno Anita.
- Šta ćemo u kuhinji, jesi li gladna? - začudi se Pit.
- Ne! Tamo ima ledomat, a izgleda da je tebi potrebno jedno
rashlađivanje hormona - Anita ga je pogledala iskosa.
Čak je i Pit morao da se nasmeje tome.
Anita je hitro i vešto vratila fasciklu na mesto, a onda blago gurnula
Pita prema izlazu.
- A, da nema u toj vašoj kuhinji nešto malo piva? - upitao je on.

~ 10 ~
 *
* *

Već druga čaša veoma starog viskija praznila se lagano ispred Raufa.
Kravata mu je odavno bila olabavljena, a košulja raskopčana. Čekao je...
Mlada Japanka se predugo zadržala u kupatilu. Kada je on pokušao da je
poljubi, čim su ušli u njen apartman, izmigoljila se vešto i mazno prošaptala:
- Sve u svoje vreme... Ljubav zahteva strpljenje.
Potom je zaglavila u kupatilu, odakle se čulo ujednačeno šuštanje tuša.
Rauf je nekoliko puta prilazio zatvorenim vratima kupatila, prisluškujući i
pitajući se da li ona to očekuje da on otvori vrata i, možda, obučen uđe pod
tuš - zamišljao je njeno mirisno, golo telo niz koje klize mlazevi vode... Ipak,
nije ušao. Vratio se, odlučan da odigra svoju ulogu strpljivo. uveren da će
mu se strpljenje isplatiti. Verovao je da će ta noć sa njom biti nešto
posebno...
Sumiko je, u kupatilu, prvo vrlo pažljivo i bez, trunke žurbe, odlagala
svoju odeću. Ostavši potpuno naga, ušla je pod tuš i dugo se tuširala,
pronašavši u toj aktivnosti prilično ugodnosti. Kada se zatim pogledala u
ogledalu zaključila je da bi Raul Hanzalari zaista mogao samo da sanja о njoj,
i ništa drugo. Mislila je: ”Kad bi on znao šta propušta...” Konačno, kada je
već bilo jasno da njegovo strpljenje mora da je pri kraju, izvukla je iz svoje
torbice ruž za usne i veoma veoma pažljivo nanela tanak sloj gotovo
nevidljivog ruža. Nije oblizala usne. Naprotiv, vodila je računa da ni delić
skliske materije ne dospe na njen jezik. Onda se, konačno, pojavila...
Njemu je zastao dah kada je video njeno golo, vitko, zategnuto telo
kako se kreće gipkim korakom prema njemu. Ona je koračala kao da se
nalazi u kakvom usporenom filmu, prilazeći mu beskrajno sporo - pomislio
je da ona želi da taj trenutak, koji je on tako dugo čekao, potraje dovoljno
dugo dok uistinu ne izludi od želje za njom.
- Ti si zaista nešto posebno - procedio je kroz zube. Osećao se pomalo
kao nekakav tinejdžer koji se nalazi pred gubljenjem nevinosti.
Poželeo je da ispruži ruku i dodirne je čas pre nego što su ga njene
čvrste, uspravne dojke dodirnule po licu. Obgrlio je njeno golo, mirisno, još
uvek pomalo vlažno telo iznenađujuće nežno - kao da se plašio da
zagrljajem ne smrvi tu lepotu.
Ona reče:

~ 11 ~
 - Da li je vredelo čekati?
On zaječa u znak odobravanja i podiže lice prema njoj. Ona se sagnuta
samo toliko koliko je potrebno da on usnama dodirne njene. Opojan miris
njenog diskretnog ruža zavrteo mu je mozak. Najednom se u njemu raspali
divlja strast i on poče da je ljubi, gurajući svoj jezik u njena usta... Ona
prihvati poljubac, ali samo na kratko. Zatim se odmače, izvijajući bokovima
i ramenima, van dohvata njegovih nestrpljivih, grozničavih ruku.
- Šta je? - zavapi Raul.
- Ti si još uvek obučen - osmehnu se mazno Sumiko.
Počeo je da dere košulju sa sebe, da kida dugmad, da cepa panlalone
po šavovima... A, onda, naglo, gotovo u pola pokreta kojim je hteo da svuče
potkošulju - osetio je kako su mu ruke otežale, kako mu noge klecaju, kako
mu se najednom užasno spava. Stigao je da pomisli: "Pa, neću valjda sada
zaspati, pored... nje..."
Onda se izvalio na bok i počeo duboko da diše. Rauf Hanzalari je
spavao!
- Laku noć, ljubavniče! - šapnula je cinično Sumiko.
Znala je da ima dovoljno vremena. Čula je kada je Rauf rekao svom
telohranitelju da očekuje da ga do jutra niko ne uznemirava.
Vozač je takođe bio otpušten za tu noć, i Sumiko je bila sigurna da se
baš niko neće usuditi da otvori vrata njenog apartmana. Vratila se u
kupatilo i obukla se, ne žureći. Polom je sa istom strpljivom pažnjom kojom
je nanela ruž za usne, pažljivo izbrisala svaki trag sa svojih usana. Znala je
više nego dobro da bi joj se moglo dogoditi i da sama utone u dubok i
dugotrajan san ukoliko samo oblizne usne. Ono što je Rauf Hanzalari okusio
sa njenih usana bilo je izuzetno jako sredstvo za uspavljivanje, spremljeno
po receptu jedne ninđucu škole sa Okinave. Recept star više od četiri
stotine godina. Sumiko je bila vrlo zadovoljna sobom što joj je uspelo da na
osnovu tog recepta pripremi sredstvo koje je tako uspešno uspavalo Raufu.
Vratila se u prostoriju na čijem je podu blaženo spavao tamnoputi
biznismen. Sela je pored njega, malo ga odgurnuvši nogom, kako bi
napravila mesta za svoje duge noge, a onda se mašila za telefon.
- Dragi, čini mi se da si bio u pravu - rekla je bez uvoda kada je dobila
vezu. - Matori uspaljenik zaista pada na malo blage erotike. Ako je disketa
kod njega, kopiraću je na lap-topu... Da... Moraću da sačekam do jutra da
~ 12 ~
bih mogla izaći odavde. Ostavio je gorilu na ulazu i bilo bi krajnje sumnjivo
da sada zbrišem... Pa da... On očekuje da mu se gazda ćele noći valjuška sa
Japančicom... Mislim da razumeš... Iskoristiću pametno to vreme...
Odspavaću malo... Prošlih noći nismo baš mnogo spavali... Ne brini, on se
neće probuditi bar do podneva sledećeg dana.
Uopšte nije žurila kada je preduzela nešto što bi Rauf sigurno voleo, da
je mogao da ostane budan. Naime, Sumiko ga je svukla do gole kože. Potom
ga je, snagom gotovo neverovatnom za ženu njene građe, odvukla do
postelje. Smestivši ga ispod pokrivača temeljno je izgužvala ostatak
posteljine. Pomislila je: ’’Kada se probudi ovaj dasa sto posto će pomisliti
kako je celu noć goreo u divljoj strasti, i samo će se malo čuditi zašto ne
može da se seti ničega... Nadam se da nešto lepo sanja!”
Rasporedila je delove Raufove odeće po podu, a onda izvukla mali, ali
savršeno naoštren, nož iz svoje torbice. Uskoro se skupa odeća Raufa
Hanzalarija pretvorila u beskrajan niz traka od otmenog tekstila. Sve što nije
bilo tekstil našlo se na malom staklenom stolu na sred apartmana.
- Da vidim šta imaš ovde, ljubavniče?! - rekla je glasno Sumiko.
Po sadržini Raufovih džepova se nije moglo na prvi pogled reći da se
radi о jednom vrlo bogatom, uticajnom i moćnom čoveku. Njegove
maramice su bile bez monograma. Žvakao je jeftine žvakaće gume kakve su
se mogle kupiti na svakom kiosku od San Franciska do Majamija. Svežanj
ključeva koji je imao nije bio preveliki - svega dva obična ključa za
automatsku bravu i još dva koji su, bez sumnje, bili ključevi za bankovni sef.
Sumiko je na čas pomislila kako bi lako bilo moguće napraviti otisak tih
ključeva, ali... Zaključila je da bi to samo moglo dodatno iskomplikovati
stvari, koje su trebale da budu jednostavne. Zato je odustala od te ideje.
Skoro se glasno nasmejala kada je pobrojala prezervative... Činilo se da
Rauf u svakom džepu nosi bar po tri. Bilo ih je svih vrsta, boja i kvaliteta.
Sumiko pomisli: ”ili je fetišista ili zaista neka vrsta seksualnog manijaka!”
Posebno joj je bilo zabavno da pogađa koji je od tih kondoma bio namenjen
"sudaru” sa njom.
Mala folija jednog blagog antidepresanta kao da se nije uklapala u sliku
ličnosti Raufa Hanzalarija. Izgledao je tako samouveren da je to prosto bolo
oči. Pilule protiv depresije u to se nisu uklapale. Sumiko je toj sitnici
posvetila jedan čvrst deo svoje memorije.
Rauf nije nosio nikakav novčanik. Umesto toga bila je tu nevelika
~ 13 ~
knjižica, uvezana u vrlo skupu, glatku kožu, sa nerazumljivim monogramom
na arapskom. U posebnoj pregradi te knjižice bilo je smešteno četiri
kreditne kartice i to je bilo sve. Sumiko je vrlo pažljivo ispitala prostor
između kožnog poveza i pravih, kartonskih korica sveske, verujući da nije
nemoguće da se tu sakrije kompjuterska disketa - a to je bilo ono što je ona
tražila. Na žalost, nije bilo diskete.
Zatim je brzo izdvojila platinastu hemijsku olovku, jeftin plastični
upaljač, za koji je samo mogla da pomisli da njime Rauf pali cigarete naivnim
sekretaricama i drugim mladicama koje želi da "zbari” na džentlmenstvo,
jer Hanzalari nije pušio... Uz to, među njegovim stvarima je bio i komplet za
čišćenje zuba - konac, očigledno svileni, i srebrna čačkalica, mali sprej za
osvežavanje daha i minijaturna kutija od mesinga u kojoj se nalazilo jedva
nekoliko grama kokaina. "Rauf je verovatno od onih "duvača” koji svoju
potenciju održava kokainom”, pomislila je Sumiko.
Poslednja stvar bila je džepna knjiga... "ZAPISI VERNIKA”, nekakvog
autora sa komplikovanim muslimanskim imenom. Sumiko je pokušala da
brzo prelista stranice knjige, ali - nekoliko desetina listova kao da je bilo
zalepljeno... Umalo nije pomislila kako se jedan islamski vernik nemarno
odnosi prema jednoj takvoj knjizi, kada je dopustio da nečim ulepi stranice,
kada je na pritisak njenih veštih prstiju, odgovorio osećaj čvrstine...
Stranice knjige nisu bile tek tako slepljene. U njima je bilo nečega i
Sumiko ni jednog delića sekunde nije posumnjala da je to baš ono što je
tražila...
Makazice za nokte su bile dovoljne da otvore tako loše skrojen tajni
pretinac u petparačkoj knjizi... Disketa je bila tu!
- Žao mi je, druškane - šapnula je Sumiko okrećući se prema postelji
na kojoj je šištavo i duboko spavao Rauf Hanzalari. - Znaš kako se kaže...
Ovaj svet nije napravljen tako da je tajnu moguće održati tajnom!
Zavukla je ruku ispod fotelje koja se nalazila ispred televizora, i izvukla
lap-top kompjuter... Malo se dvoumila, a ona otkucala naredbu da se
Raulova disketa kopira dva puta...

*
* *

Kuća se nalazila na visokoj litici iznad mora, na južnoj strani zaliva San
~ 14 ~
Franciska. Iz malog dvorišta, uređenog na japanski način, sa mnoštvom
bonsai stabalaca, video se grad. Na peščanoj površini dvorišta mlad, vitak,
ali snažan čovek izvodio je čudnu vežbu. Kao da igra nekakvu pantomimu -
praznim rukama je dizao nevidljivi teret. Izgledalo je kao da samo zamišlja
da obavija prste oko rukohvata teških tegova, a svaki mišić na telu mu se
napinjao kao da je teret stvaran. Kapljice znoja su mu se pojavile na čelu
kada je svoj nevidljivi teret podigao do visine grudi, a onda je trzajem
uzdigao zamišljeni, teški teg iznad glave, dok su mu napeti mišići titrali na
jutarnjem suncu. Ostao je u položaju tako nekoliko sekundi, a onda je
načinio pokret kao da teret spušta na zemlju i opustio se, dišući duboko.
Iza njegovih leđa, na vratima kuće koja su vodila u dvorište stajao je
Tabasko Pit sa konzervom piva u rukama i u trenutku kada je mladi čovek
završio svoju čudnu vežbu, Pit je uzviknuo:
- Bravo! Kolika je bila težina?
- Samo dvesta dvadeset funti, Pite - odgovorio je mirno vežbač i
dohvatio peškir prebačen preko jednog bonsaija i obrisao znoj.
- Stajao sam ovde nekoliko minuta i posmatrao te, a ti me nisi
primetio - reče Pit.
- Ne - osmehnuo se domaćin. - Znam da si otvorio frižider tražeći pivo
tako nespretno da je iz vrata frižidera ispala kutija sa sirom.
- Pakla mu, Lesli - reče Pit - zar postoji način da ti se čovek neprimetno
prikrade?!
- Rekao bih da ne postoji - Lesli je prišao prijatelju i pružio mu ruku. -
Da li je noć bila uspešna?
- Manje više - pokazaću ti...
- Hajdemo unutra - pozvao je Lesli i ušao u kuću ispred Pita.
- Reci mi nešto... - reče Pit. - Nikako ne razumem kako možeš samo
da zamišljaš da dižeš toliki teret, a da to zaista izgleda kao da su ti u rukama
tegovi od dvesta funti?
- Pite, sve je to prosto u glavi, ako možeš da me razumeš.
- Pa, nisam siguran da mogu - rekao je Pit i uklonio sa čela nekoliko
nestašnih pramenova duge, plave kose. - Recimo, nikada ne bih mogao da
zamislim da pijem pivo, a da mi to izgleda kao da ga stvarno pijem.
~ 15 ~
 Lesli se nasmejao. Bio mu je poznat Pitov pivski porok. On sam je
zavirio u frižider tražeći bokal sa sveže isceđenim sokom od narandže. Sipao
je sok u čašu i podigao čašu kao da nazdravlja.
- Dakle? - reče Lesli.
- Rauf i tako to... - iscerio se Pit. - Morao sam dobro da se preznojim
noćas sa jednom crvenokosom damom koja sasvim slučajno, radi u
gradskom arhivu, da bih došao do podataka. I, kada sam sve odradio kako
treba... evo, ovde sve piše...
Spustio je na sto nekoliko papira sa gusto odštampanim tekstom, a
potom je nastavio da govori:
- Izgleda da je taj tvoj crni Arapin, u stvari, crni Amerikanac, rođen
kao Robert Houks. Posle je još dva puta menjao imena. Konačno, zavoleo je
Alaha i postao Rauf i to... Hanzilaki...
- Hanzalari - ispravio ga je Lesli.
- Čini se da zaista ima nekakvu pravničku diplomu i dozvolu za
advokatsku praksu, ali se osim toga bavi svim i svačim - dodao je Pit. -
Međutim, najzanimljiviji je deo sa puškama i drugim smrtonosnim
igračkama. On je vlasnik kompanije BULEKS...
- BULEKS? Čime se bavi BULEKS?
- Trgovinom oružja - odgovorio je Tabasko. - Poseduje legalnu
dozvolu. Meni se još sviđa onaj deo u kojem se Rauf pojavljuje kao ne znam
kakav dobrotvor... Usvojio je četrnaest klinaca bez roditelja. Kao fol, želi da
im pruži dom i sve ostalo...
- Da li je oženjen? - upitao je Lesli.
- Razveden - reče Pit. - Međutim, taj brak je sklopljen i razveden još
dok se Rauf zvao Džon Bilbord. Trenutno izgleda da nema aspiracija prema
braku.
- Pitam se koja je to vlast dozvolila takvom jednom čoveku da usvoji
četrnaestoro dece? - glasno je razmišljao Lesli.
- Znam odgovor na to pitanje - osmehnuo se Pit preko konzerve sa
pivom. - Na putu ovamo sam razmišljao о tome... Znaš, i ja znam ponešto о
usvajanju i zakonima... Ubeđen sam da je Rauf morao nekoga debelo da
podmiti kako bi dobio te klince na usvajanje. Osim toga, to više nisu klinci...
~ 16 ~
Birao je dečake od šesnaest ili sedamnaest, oni su sada svi odrasli...
Trenutno najmlađi ima devetnaest. Sa svim onim cevima kojima trguje,
računam da bi od tih klinaca, uz dodatak dva ili tri profesionalca, lakše nego
iko mogao da napravi privatnu vojsku.
- Dobro razmišljanje - rekao je kratko Lesli.
- U stvari, Les, ortače, nije mi jasno zašto te taj tip toliko zanima?! Do
sada nisi mnogo stvari krio od mene...
- Nemam ni sada nameru da bilo šta krijem od tebe, ali moraćeš malo
da sačekaš - reče Lesli. - Prvo da sklopim sve kockice. Potom, znaćeš sve što
i ja i Sumiko.
- Ne volim tajanstvenost - namrštio se Tabasko Pit, ali nije dalje
insistirao.
- Za početak, dovoljno će biti da ti kažem da se ime Raufa Hanzalarija
pojavilo na jednom sumnjivom ugovoru za izvoz opreme za proizvodnju
hemijskog oružja...
- Kome?
- Sadamu - odgovori sasvim ozbiljno Lesli. - Jedan moj prijatelj iz
Osake mi se javio pre nekoliko nedelja. Imao je prilike da vidi taj ugovor. U
čitav posao je umešan otac tog mog prijatelja, i sasvim je normalno da je
sin posumnjao da iz svega toga može da ispadne nešto nezakonito. On ne
želi da njegov otac bude u takvom sosu iz koga se izlazi samo samoubistvom
po sepuku ritualu. Znaš već kakvi su Japanci... Svoje grehe okajavaju na
prilično specifičan način.
- Čekaj! Je l' ti misliš na onog Sadama?
- Da - odgovori još ozbiljnije Lesli. - Na Iračkog Sadama...
- Lesli... Zar to nije posao za CIA i slične špijunske vrtiće?! - Pit napravi
gadljivu grimasu.
- Oni о tome nemaju pojma - odgovori Lesli. - Sumiko se lično
potrudila da upadne u kompjuterski sistem CIA i nije tamo pronašla baš
ništa.
- Vredna cura - te reči je Tabasko Pit izgovorio sa toliko prijateljske
ljubavi da je to bilo gotovo opipljivo. - Zašto jednostavno ne okreneš
telefonom nekog glavonju u Vašingtonu ili već tamo negde i ne kažeš mu
~ 17 ~
šta imaš, pa neka oni dalje trljaju glavu?
- Zar ne misliš da bi bilo bolje da prvo pribavimo nekakve sitne
dokaze? - uzvratio je pitanjem Lesli.
Pit je samo klimnuo glavom potvrđujući stav svog prijatelja. Usput je
primetio da mu je pivska konzerva prazna, pa se ponovo odgegao do
frižidera. U međuvremenu je u kuću ušla i Sumiko, koja laka kao leptirica,
priđe Lesliju i poljubi ga nežno...
- Čujem da se frižider otvara - rekla je Sumiko. - To samo može da
znači da je Pit već tu.
- I ne samo Pit, već i kompletan dosije о Raufu Hanzalariju - reče Lesli.
- Jesi li ti imala sreće?
- Ne bih to nazvala srećom, dragi - ona uze iz njegovih ruku peškir i
stade svojski da trlja njegovu kratko podšišanu kosu, još uvek vlažnu od
znoja. - U svakom slučaju imam disketu za koju si pretpostavljao da se nalazi
kod Raufa. Brinem jedino što on neće razumeti zašto sam mu odeću
iseckala u froncle, ali sam svakako pokušala da ostavim utisak da je i to bio
deo erotske igre... Moglo bi biti zanimljivo šta će Rauf ispričati svom
ispovedniku.
- Kako bi bilo da odmah pregledamo šta se nalazi na disketi? - reče Pit
ulazeći i ljubeći Sumiko u slepoočnicu. - Gorim od nestrpljenja.
- Nisam ništa manje nestrpljiva - osmehnula se Sumiko, odložila
peškir i zagrlila Leslija. - Dakle... Hoćemo li malo da se igramo hakera?
Svo troje su se okrenuli prema uglu velike sobe, gde su bila smeštena
kompjuterska postrojenja kojih se ne bi postideo ni najzagriženiji haker...

*
* *

Telohranitelj, koji je protekle noći čuvao Raufa Hanzalarija stajao je

samo naizgled nezainteresovan ispred razgoropađenog crnca.
- Kako to da ne znaš kad je i kuda je otišla? - upitao je Rauf, a glas mu
je zvučao hladno poput ledenog brega.
- Jednostavno nisam pogledao na časovnik - odvratio je mirno
telohranitelj. - Bilo je jutro... Osim toga, nije mi rečeno da proveravam kuda
~ 18 ~
je otišla.
- Na recepciji su mi rekli da je odjavila apartman - kazao je Rauf. -
Platila je gotovinom... Na šta tebi to liči?
- Ima skupih kurvi koje tako rade - rekao je momak. Bio je za glavu viši
od gazde i verovatno bar četrdeset funti teži, ali mu nije padalo na pamet
da izigrava heroja i oštrije odgovori. Osećao je da nije ništa skrivio, ali je još
snažnije osećao da će mu izmaći dobra zarada ako ga Rauf otpusti iz službe..
- Blagi Bože - zavapio je Rauf. - Ona nije bila kurva!
- Meni je ličila... - kazao je telohranitelj.
- Znaš šta... - otegnuo je Rauf nekakvim klizavim glasom. - Imaš samo
jednu šansu da zadržiš posao kod mene... Da pronađeš tu Japančicu! Kako
znaš...
- Okej! - rekao je momak Što je mogao mirnije. U stvari je mislio:
"Matori jarče! Kako sad da pronađem tu curu u ovolikom San Francisku! U
gradu ima bar šesto hiljada Japanaca, od čega bar nekoliko desetina hiljada
otpada na žene u tim godinama... A, oni su tako slični jedni drugima."
- Idi sad! - odbrusio je Rauf. - I, nađi je... Imaš dvadeset četiri časa.
Ako je nađeš, dovešćeš je da ja razgovaram sa njom! Ako je ne nađeš,
onda... Nas dvojica više nemamo šta da razgovaramo!
Telohranitelj se okrenuo. U ustima mu je bila žvakaća guma, ali nije ni
pomerio vilice dok je razgovarao sa Raufom. Tek kada mu je okrenuo leđa
ponovo je počeo da žvaće. U sebi je već počeo da računa da će mu biti
potreban nov posao... ”U koju agenciju sad da odem?”, pomislio je.
Vozač, takođe, nije ništa znao. Njega Rauf nije ništa ni pitao. I, uopšte,
vozeći se od hotela do njegove vile, Rauf nije ničim pokazao da je besan, a
bio je... Najviše na sebe! Kada se konačno probudio, sa neodređenim bolom
u glavi, shvatio je da ne može da se seti šta se prošle noći događalo. Našao
je svoju odeću u dronjcima, ali njegove stvari iz džepova su bile nedirnute,
uključujući i njemu tako dragocenu kompjutersku disketu. Da li je ta
kosooka devojka to učinila da mu se osveti, i zbog čega? Da li je to učinila iz
nekakvog neshvatljivog ženskog hira? Da li je tražila nešto i šta?
Postojale su tajne koje Rauf Hanzalari nije bio spreman da poveri
nikome. Jedan deo tih tajni nalazio se na toj disketi, i on se pitao da li je
Japanka, možda, tražila disketu... Ali, činjenica da se disketa nalazila na

~ 19 ~
svom mestu govorila je protiv takvog razmišljanja. Ipak, bio je suviše
iskusan, pa prema tome i dovoljno oprezan da bi pustio da sve prođe tek
tako. Uzdao se u telohraniteljevu potrebu za dobro plaćenim poslom i
verovao je da će on uspeti da pronađe tu Sumiko. Onda će znati više... Ali,
dok je ne pronađe, trebalo je činiti nešto što bi zaštitilo sadržaj diskete...
Neko vreme se Rauf poigravao disketom, premećući je iz ruke u ruku.
Od sadržaja je zavisio čitav veliki posao - posao koji je mogao da mu donese
nekoliko desetina miliona dolara, možda i celih sto. Međutim, ako još neko
sazna makar i deo onoga što se nalazilo u memorijama - posao ne samo što
bi došao u pitanje, već bi se Raufu moglo dogoditi mnogo toga ružnog.
Partneri sa kojima je ušao u posao nisu bili ni naivni, ni spremni da opraštaju
greške...
Uvukao je disketu u kompjuter i proverio da li je sve na svom mestu jer
je postojala mogućnost da ta prokleta kosooka cura naprosto zameni
kasete. Nije uočio ništa sumnjivo i odahnuo je, misleći: "Mačka nije imala
kompjuter i nije mogla da kopira kasetu... Možda suviše brinem?! Možda je
ona samo nekakva ludača koja voli blesave igre sa muškarcima?” Ipak je, za
svaki slučaj na početak diskete uštampao novu šifru, bez koje niko osim
njega nije mogao da iščita sadržaj.
Na trenutak je oklevao pre nego što je pozvao INTERNET na
kompjuteru. Uneo je adresu i sačekao da mu se odgovori... Zatim je ispisao:
TRAŽIM SRODNU DUŠU ZA DUŽI PUT U INOSTRANSTVO! Odgovor je ubrzo
stigao: SIGURAN SAM DA ĆEMO USPETI DA VAM PRONAĐEMO SRODNU
DUŠU!
INTERNET adresa je pripadala jednoj Agenciji za bračno posredovanje
iz Akapulka, u Meksiku, a iza toga se, u stvari, krila firma koja je bila Raufov
partner u velikom poslu. Poruke su, naravno, bile samo šifre za
raspoznavanje... Čim je dobio odgovor Rauf je počeo vrlo pažljivo da unosi
nizove brojki , koje je "prepisivao” iz male, kožom obložene, sveske. Bio je
to uobičajeni postupak - tako je činio svakog dana, u različita, neodređena
vremena, tek da bi potvrdio da se ceo posao odvija po planu.
Kada je završio dobio je poruku:
HVALA NA RAZUMEVANJU!
Odgovorio je:
HVALA I VAMA!
Razgovor putem INTERNETA bio je završen. No, Rauf nije osetio

~ 20 ~
olakšanje. Mučila ga je ta nerazumljiva epizoda iz tog hotela kuda ga je
odvela mlada Japanka. Mislio je: "Jesmo li vodili ljubav? Šta se, uopšte,
dođavola, događalo?! Poslednje čega se sećam da se ona naginje i ljubi
me..."
Pokušao je da ne misli na Japanku. Okrenuo je telefonski broj svog
omiljenog restorana i posle kratkog pozdrava naredio:
- Donesite mi jednog masnog, debelog jastoga... Šampanjac imam
kod kuće...

*
* *

Kuglanje je bio porok Ričarda Čarlina. Te večeri je imao prilično uspeha,

uprkos činjenici da je to bilo prvi put posle sedam meseci da je uzeo kuglu
u ruke. Njegov novi posao u carini bio je toliko obiman da jednostavno nije
našao vremena za kuglanje od kako je počeo da radi.
Pre Čarlinovog dolaska u to carinsko odeljenje, tamo je vladao blagi,
panični haos. On je preuzeo posao na nagovor svog najboljeg prijatelja,
svestan da će morati dobro da zapne, ali takođe svestan i toga da mu je
plata omogućavala da se reši neprijatne hipoteke na kuću.
Nije mogao da se žali, a ipak je sedam meseci svakodnevno kukao kako
ne može da stigne do kuglane. Zato je oberučke prihvatio poziv jednog
apsolutnog stranca, koji je došao u njegovu kancelariju da postavi novi
klima-uređaj... Ričard Čarlin nikada nije izbegavao radničku klasu, naročito
kada je bilo reči о kuglanju. Osim toga, činilo mu se da te večeri nema
mnogo posla i da bi mogao...
Izašao je iz automobila i prišao ulaznim vratima kuće, dišući
samozadovoljno. Po običaju, bilo je otključano. Čarlin je živeo u kvartu u
kome se poslednja provala dogodila pre trideset pet godina. Upalio je svetio
u hodniku, misleći da mu deca odavno spavaju, a da je njegova žena,
verovatno, odustala od čekanja, pa i sama legla. Iako joj se javio telefonom
iz kuglane, znao je da ona ima običaj da ga čeka... Možda se zaista zadržao
predugo?!
Sa velikom pažnjom je odložio kuglu u plakar. Potom je odahnuo...
Jedan uspešan dan, jedno zanimljivo veče, i sad - jedna okrepljujuća noć...
To mu je bilo na umu. Nije želeo da diže bilo kakvu larmu, pa je gotovo na
~ 21 ~
prstima došao do kuhinje, otvorio frižider i direktno iz plastične boce otpio
nekoliko gutljaja mleka. Ubacio je u usta nekoliko crnih maslina... Odavno
je prestao da večera, i večernji obrok mu se obično završavao sa nekoliko
maslinki... Popio je, potom, malo vode, i krenuo na sprat - prema spavaćoj
sobi...
Kada je upalio svetio u hodniku, na čas pre nego što je nogom zagazio
na prvi stepenik - ugledao je opuštenu, ponešto pogrbljenu figuru totalno
nepoznatog čoveka na vrhu stepenica!
- Hej! - uzviknuo je, možda glasnije nego što je imao nameru.
-Hej... - odvratio je savršeno spokojno čovek sa vrha stepenica i
osmehnuo se cinično. - Dobro veče!
Tek tada je Ričard Carlin video da čovek u rukama drži INGRAM,
automat sa skraćenom cevi. Cev je bila uperena u njega...
- Šta ovo treba da znači? -
pokušao je da se pobuni Carlin.
- Ništa naročito - odvratio je čovek. - Ovo je samo jedna prijateljska
poseta...
- Gde su mi deca? Gde mi je žena? - Carlin je još uvek stajao na dnu
stepenica razmišljajući u panici da li bi mu se isplatilo da odskoči i sakrije se
iza zida, a onda uskoči u kuhinju i... I - onda ništa! Čarlinova lovačka puška
nalazila se u ostavi u potkrovlju, a nenaoružan nije mogao ništa protiv tog
ciničnog frajera sa vrha stepeništa.
- Tvoja deca i žena... - iskezio se nezvani gost. - Oni su dobro...
Odnosno, da budem precizniji, biće dobro onoliko koliko ti odlučiš da oni
budu dobro... Jesi li razumeo?
- Ne! Ne razumem!? Kо ste vi?
Umesto odgovora najednom se iz hodnika koji je, gore, na spratu,
vodio ka sobama, pojavio omaleni, sprženi čovek uskog, lepog lica na kome
se nisu mogle prepoznati godine. Mogao je imati trideset ili sedamdeset...
Glatkim glasom taj zgrčeni reče:
- Gospodine Čarlin, ovde smo da obavimo jednu malu trgovinu. Mi
nudimo, vi isporučujete i svi ostajemo srećni, zadovoljni i što je najvažnije,
živi i zdravi.
Čarlin je shvatio da mu se događa nešto što nije još uvek mogao
~ 22 ~
definisati, ali je u svemu tome bilo važno da postoji otvorena i smrtonosna
pretnja njegovoj porodici i njemu. No, još uvek mu u svest nije dopirala
ideja šta bi on to mogao da ponudi napadačima da bi ga oslobodili pretnje.
- Hoću da se uverim da mi je porodica dobro - reče što je mogao
mirnije.
Onaj sprženi malinu rukom onom sa INGRAMOM. Nekoliko sekundi
kasnije čovek dogura ispred sebe dečaka, starog jedva deset godina, sa
lepljivom trakom preko usta i sa užarenim pogledom kojim pogleda oca
unezvereno... Pre nego što je Ričard Carlin mogao i da otvori usta, čovek
odvuče dečaka nazad prema sobama...
- Još su živi - reče sprženi i poče da silazi niz stepenice. - Računam da
ste razuman čovek, gospodine Čarlin. Uveren sam da ćete shvatiti da u
životu vlada princip prioriteta... Jednostavno, neke stvari su važnije od
nekih drugih stvari. Neke stvari su toliko važne da su neprocenjive. Imam
osećaj da je vama vaša porodica neprocenjiva. Jesam li u pravu?
- Šta, vi, zapravo hoćete od mene? - usudio se Čarlin da podigne glas.
Odstupio je nekoliko koraka da bi njegov cinični posetilac mogao da stupi u
prizemlje.
- Uslugu - glasio je kratak odgovor. - Jednu nama veoma važnu uslugu.
- Kakvu uslugu? - upitao je Čarlin.
- Za vas će to biti jednostavno - reče taj opasni čovek. - Vi se sada
nalazite na jednom odgovornom poslu, koji vam između ostalog,
omogućava uvid u svaki prokleti paketić koji prolazi kroz robnu carinu i u
luci i na svakom aerodromu u San Francisku. Vi znate šta kо izvozi i šta kо
uvozi... Je li tako?
- Jeste - odgovori Carlin. - Međutim, još ne vidim kakve to veze ima
sa ovim napadom...
- Niko vas ne napada, gospodine Čarlin - čovek se malo izbeči i
osmehnu, pri čemu mu zubi blesnuše na neugodan način. - Ovo nije napad!
Ovo je prijateljska poseta... Možda prilika da se upoznamo... Ili da se uopšte
ne upoznajemo i da se više nikada i ne vidimo u životu... Mi smo ovde da
razgovaramo о razmeni ili trgovini... Mi vama živote vaših najmilijih, vi
nama uslugu i sve će biti sasvim u redu!
- Kada biste mi rekli о čemu se radi... - nesigurno je izgovorio Čarlin.
~ 23 ~
Po inerciji je imao osećaj da je dobro što odugovlači, ali razum mu je govorio
da nikakvo odugovlačenje nema svrhu.
- Pobrinućete se da jedna pošiljka otputuje u Kinu, a da niko ne sazna
šta je u paketu! - reče posetilac. - To je sve... Obavestićemo vas о detaljima
blagovremeno. I, kada ta pošiljka ode i kada stigne, i kada mi dobijemo
potvrdu da je stiglo upravo ono što srno mi poslali, istog časa ćete vi biti
skinuti sa udice i nastavićete da živite miran, porodični život bez trzavica i
problema. Osim toga... Recimo, poklonićemo vam jedan lepi MERCEDES...
Mislim da će se vaši ukućani složiti sa izborom poklona...?
Čarlin proguta knedlu, koja mu prođe kroz grlo stružući, kao da je
progutao kuglu tucanog stakla. Sada mu je već sve bilo sasvim jasno. Ono
što je do tada mogao da gleda samo u kriminalističkim filmovima, koje nije
uostalom ni voleo, sada mu se događalo i bilo bolno stvarno. Ispred njega
je stajao neko ko je izgovarao smrtne pretnje i nudio mito, a gore, na spratu,
njegovu decu i ženu su vezivali, lepili im trake preko usta, i bili svakako
spremni da ih jednostavno izrešetaju, ukoliko on odbije da pristane na ono
što se od njega tražilo.
- Uradiću... - klimnuo je odlučno glavom.
- Vidim da vam je stalo do vaše porodice, gospodine Čarlin - reče
sprženi. - Znao sam da sa vama neće biti velikih problema. Međutim, postoji
jedna sitnica kojom moramo, kako da se izrazim... Pa, da osiguramo naš
zajednički posao!
- О čemu se radi? - upita Čarlin.
Njegov mučitelj lagano iz unutrašnjeg džepa izvuče gotovo minijaturnu
video-kameru...
- Daćete izjavu о tome kako sasvim dobrovoljno i bez prisile pristajete
na aranžman koji vam predlažemo...
Zabezeknuti Čarlin je razumeo - to što je pristao da uradi biće samo
početak njegovog potonuća u kriminal. Jednom, kada budu imali snimak
njegovog priznanja, dakle dokaz da učestvuje u ilegalnim poslovima, ti ljudi
ga nikad neće ostaviti na miru... Nikad...
- Svetlo! Kamera! Akcija, gospodine Čarlin... - iscerio se čovek sa
kamerom i prineo aparat oku.
Čarlin se ukočio... Ali, suviše dobro je znao da će ravno u kameru

~ 24 ~
izgovoriti sve ono što se tražilo od njega...

*
* *

PORSE je klizio drumom brzinom koja je na ravnim delovima dostizala

dvesta kilometara na čas. Vozač je bio miran. Slušao je vesti sa lokalne
radio-stanice...

- NAJNOVIJA IRAČKA KRIZA IZAZVALA JE NEGATIVNE

POSLEDICE NA SVETSKOM TRŽIŠTU NAFTE. ZVANIČNICI U
VAŠINGTONU SAOPŠTILI SU DA ĆE PREDUZETI KORAKE KAKO
BI SE NAFTNO TRŽIŠTE STABILIZOVALO DO KRAJA NEDELJE. U
BAGDADU SE ZVANIČNO NE SAOPŠTAVA NIŠTA POVODOM
POJAVE VELIKIH KOLIČINA IRAČKE NAFTE NA SEKUNDARNOM
TRŽIŠTU, ALI JE JASNO DA VLASTI U IRAKU NE ŽELE DA
DOPRINESU SMIRIVANJU TRŽIŠTA. POSLEDNJA ODLUKA
SAVETA BEZBEDNOSTI DA IRAKU DOZVOLI IZVOZ ODREĐENE
KOLIČINE NAFTE ZA SADA SE NE DOVODI U VEZU SA OVIM
DOGAĐAJIMA. NAVODNO SE ZNA DA SU ODOBRENE KOLIČINE
NAFTE USMERENE KA JUŽNOEVROPSKOM TRŽIŠTU.
KONTINGENT KOJI SE POJAVIO, PRAKTIČNO NIOTKUDA,
TUMAČI SE KAO PODZEMNI AKT MEĐUNARODNIH KARTELA,
IAKO SE IZRAŽAVA SUMNJA DA IRAK U TOME IMA
ODLUČUJUĆU ULOGU.

Vozač pomisli: "Ovakve vesti ne govore ništa i očigledno je da neko želi

da zamagli stvari, sve dok se ne dokaže šta je tu, u stvari, zamućeno!”
Nije više imao vremena da razmišlja о vestima о nafti. Saobraćajni
znakovi su mu govorili da ulazi u područje Slou Krika, a to je bilo njegovo
odredište...
Drum je vodio preko blage uzvišice, a kada se našao na vrhu mogao je
da vidi široku dolinu i usred nje gradić. Iako je do mesta trebalo da vozi još
nekoliko minuta, već izdaleka je stekao utisak da se vraća u prošlost, a kada
je stigao do prvih prigradskih kuća njegov utisak kao da se potvrdio. Kuće
su ličile na nešto što je mogao da viđa samo u filmovima iz šezdesetih
~ 25 ~
godina. Čak su i zaboravljene dečje igračke u dvorištima ispred kuća ličile
na nešto odavno zaboravljeno. Kao da se našao u vremeplovu, vozač
primeti i staru reklamu za KOKA KOLU, na jednoj fasadi, sa ispisanom
porukom: ”Koka kola je najbolja!”, i to tipom slova koja su se koristila
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih.
Uvezavši se, sada veoma pristojnom brzinom od tridesetak kilometara
na čas, u centar gradića, pomislio je: ”Ovde je vreme stalo još odavno!”
Zgrada hotela, sa prostranim tremom, odmah pored gradske većnice, lako
je mogla biti sagrađena krajem prošlog veka i vozač je bio pomalo razočaran
što na tremu nema stolice za ljuljanje u kojoj kakav penzioner ne gricka
travku i ne bulji u prilično pust trg.
Činilo se, isprva, da niko nije primetio dolazak PORŠEA. Čak i kad je
izašao iz kola i uputio se ka ulazu u hotel, izgledalo je da u Slou Kriku nema
radoznalih stanovnika. Zastavši na tren na samom tremu, vozač se osvrnuo
lagano preko ramena i ugledao nekoliko figura, koje su odavale utisak
nezainteresovanosti. Zatim je ušao u hotel...
Hol je bio uređen na način na koji bi naivni holivudski scenarista
napravio scenografiju za vestern. Na stolu, recepcionara stajalo je klasično
mesingano zvonce, kao da je čekalo da ga neko dodirne dlanom, pa da se
posle toga pojavi debeljuškasti recepcionar sa sumnjičavim pogledom.
Međutim, pojavila se visoka, mlada žena, čvrstih grudi spakovanih u
izuzetno tesnu majicu sa natpisom: SIDA UBIJA, ALI ZDRAV SEKS JE PRAVI
ODGOVOR! Njena loše obojena kosa je vijorila na vetru koji je stvarao
snažan ventilator. Pogledala je u došljaka mešavinom radoznalosti i
divljenja. Sa ženskog stanovišta on je sigurno bio ono što bi one nazvale -
dobro parče!
- Mogu li vam pomoći? - upitala je zamućenim glasom ženke koja zna
da odabere svoje mužjake.
- Treba mi soba - odgovorio je on.
Ona skliskim pokretom izvuče ispod recepcije knjigu gostiju. On je
očekivao da je otvori, okrene prema njemu i pruži mu kakvu olovku.
Međutim, ona zaista otvori knjigu, ali je olovku uzela sama i upitala, ne
menjajući intonaciju:
- Vaše ime?
- Lesli Eldridž - odgovori on bez žurbe. Bio je suviše iskusan u muško-
~ 26 ~
ženskim odnosima da ne bi pomislio: ”Ovo je osoba kojoj se može verovati,
osim ako nije u pitanju brak!”
- Odakle dolazite? - upita devojka.
-Iz San Franciska - odgovori Lesli. - Treba li vam možda nešto od
dokumenata?
- Jedini dokument koji važi u ovom hotelu je onaj koji overava
federalna banka, a na njoj piše pedeset dolara... Dnevno!
- Takvih dokumenata imam u dovoljnim količinama - osmehnuo se
Lesli. - Čak može da preostane i za piće...
- Piče možete dobiti u snek-baru, u suterenu - devojka pokaza vrhom
olovke, preko ramena, ka stepeništu... Gledala je tog Leslija Eldridža
ispitivački. - Kojim dobrom dolazite u Slon Krik? Posao, zabava,
samoubistvo, avantura...
- U stvari, radije bih upisao avantura nego posao, ali to ne bi sasvim
odgovaralo istini - ponovo se osmehnuo on. - Rekoste, piće u suterenu...
Nadam se da i ovde važi zakon po kome je kažnjivo piti bez društva!
Ona se uspravi. Mogla je imati blizu trideset. Lesli lako zaključi da nije
udata i da se, po svoj prilici, nikada nije udavala. Nešto se u njenom držanju
moglo protumačiti kao izazov, ali su neke sitne bore oko usana njemu rekle
da nije imala lak život i da je svakako čvršća nego što bi muškarci rekli za
mladu ženu koja na taj način gleda nekoga koga vidi prvi put u životu.
- Ako sam vas dobro shvatila, ovo je zvaničan poziv na piće... - ona to
izgovori glasom koji je jedva održavao ravnotežu između ironije i pravednog
gneva. Međutim, on na to nije obratio pažnju, već reče:
- Ne bih hteo da kršim zakon. Ako zakon nalaže da se piće pije u
društvu, ne vidim nikoga ko bi bio bolje društvo od vas!
- Stranče, brz si - ona odbaci ironiju i gnev i pokaza svoju vedriju
stranu. - Da li si u svemu tako brz?
- Naprotiv - reče Lesli. - Spor sam... Da sam znao da ću ovde sresti
nekoga kao što si ti, poziv na piće bih uputio telegramom još od kuće.
Ona se nasmejala gotovo prostodušno, ali je ipak bilo jasno da je
navikla na svakojaka udvaranja i "nabacivanja”, i da je sada jednostavno bila
obradovana originalnošću pristupa. Mekim korakom je zaobišla recepciju i

~ 27 ~
stala pred njega. Imao je dovoljno vremena da primeti kako ona ima par
divnih, dugih, skladnih, vitkih nogu, koje bi mogao samo da uporedi sa vrlo
bezobraznom pesmicom škakljive sadržine.
- Ja pijem martini, ne suviše suv... - osmehnu se ona i krete pola
koraka ispred Leslija.
Bio je siguran da ona želi da on primeti sve njene kvalitete. Koračala je
na drzak način žene koja isuviše dobro zna kakav utisak ostavljaju njene
noge na muške poglede.
Bar u suterenu je bio prilično zamračen i sasvim prazan. Čak ni za
šankom nije bilo nikoga, pa je devojka sama spremila piće i donela ga za
mali sto u uglu. Lesli je sa izvesnim divljenjem gledao kako se ona sa
lakoćom kreće prostorom koji joj je morao biti poznat do poslednjeg
detalja. Upitao je:
- Da li grešim kad mislim da si ti ovde i recepcioner i konobarica i
kuvarica, pa i vlasnik?
- Grešiš - odgovorila je ona sedajući i prebacujući nogu preko noge na
neponovljiv način. - Doduše, ja sve to što si nabrojao radim preko dana...
Noću je drugačije... Noću ja ne radim. I, uopšte nisam vlasnik... Vlasnik je
moj očuh, ali on nije od onih sitničavih...
- Imaš li ime? - upita Lesli.
- Naravno da ga imam - ona je srknula malo pića. - Zanima te?
- Recimo da bih mogao da ga znam - reče Lesli. - Ovde sam u stranom
gradu, prilično nepoznatom... Ako bude neprilike morao bih nekoga da
pozovem u pomoć, a koga da pozovem, ako nikome ne znam ime.
-Debora - izgovori ona, pri čemu joj je glas odavao da joj se rođeno
ime uopšte ne sviđa.
- Moram da ti kažem da cenim iskrenost - reče Lesli.
- Ne razumem?!
- Mogla si da mi kažeš bilo koje ime...
Ona obliza uzne, izgledajući pri tom, na čas, kao devojčica koja se
oblizuje pre nego što će da zagrize kolač.
- Znaš, čudan si ti... Neću se praviti kao da je ovde, u Soul Kriku, toliko
pusto da je lov na muškarce stalno otvoren, ali ti si prvi koji je uspeo da me
~ 28 ~
pozove na piće i pre nego što je ušao u svoju sobu.
- Dobre stvari se dešavaju dobrim ljudima - reče Lesli. Bila je to stara
kineska mudrost, koju je negde pročitao, ali mu se sada učinilo da sasvim
odgovara situaciji. - Uopšte, kako bi opisala Soul Krik?
- Opisati Soul Krik!? - začudila se Debora. - Jesi li ti nekakav putopisac
ili nešto slično?
- Jednostavno, želim da znam gde se nalazim - objasni Lesli mirno.
- Pa... Nalaziš se u rupi iz koje se malo ko izvuče - reče devojka. - Ja
sam to pokušala nekoliko puta, ali sam odavno odustala. Konačno, negde
sam čula da kažu da je pametnoj ženi i komarac dobar muškarac...
Oboje se nasmejaše toj maloj šali. Lesli je imao osećaj da Debora želi
da ga dodirne, ili, još bolje, da on dodirne nju. Njena ruka je počivala
ispružena preko stola. Nije se potrudio...
- Soul Krik ne bi postojao da ne postoje osobe koje odustanu posle
nekoliko pokušaja - objasni ona.
- Rekao bih da se stanovnici Slou Krika zadovoljavaju dolaskom
stranaca, ne bi li zadovoljili svoju radoznalost u pogledu širokog sveta - reče
Lesli.
- Tako nešto...
- Ima li dovoljno stranaca? - on se osmehnu, trudeći se da devojka ne
primeti koliko mu je stalo da dobije precizan i detaljan odgovor na ovo
pitanje.
- S vremena na vreme se pojave - Debora je to izgovorila sa dovoljno
nezadovoljstva da Lesli shvati da izbor stranaca nije bio po njenom ukusu. -
U poslednje vreme, osim tebe, malo ko... Osim Arapa...
- Kakvih Arapa? - upita Lesli trudeći se da mu glas zvuči
nezainteresovano.
- Četiri tipa sa komplikovanim arapskim imenima i izgledom šeikovih
siromašnih rođaka - reče Debora. - Nisu odseli u hotelu. Iznajmili su
Noksovu kuću, van grada... Pojavljuju se samo ponekad. Kupuju namirnice
kao da štede na jelu. Ne zalaze u lokale. Ne pokušavaju da otmu žene za
harem... Vrlo čudni Arapi... Doduše, oni su prvi Arapi u Slou Kriku, pa ih je
teško upoređivati sa Arapima sa filma.
~ 29 ~
 Bilo je to sasvim dovoljno za Leslija. Nije hteo da pretera. Promenio je
temu:
- Znači, trebalo bi da ja branim čast stranaca u Slou Kriku i da potrošim
jednu pristojnu sumu. Gde se ovde može potrošiti novac?
- Ne ličiš mi na kockara, ali govoriš kao da si jedan od njih - reče
Debora sasvim ozbiljno. - Ne mogu baš da te obrađujem... Doduše, poker
se igra i ovde, kao bilo gde u prokletim Državama, ali ovde se stvar razlikuje
po tome što pokerski sto drži lokalna vlast...
- Šerif? Nešto kao Vajat Erp - nasmejao se Lesli.
- Nešto kao divlji Bil Hikok... - ona zabrinuto podiže obrve. - Hoću da
kažem, naš čova ne brine mnogo za zakone, ali je zato naprasite prirode!
- Umirem od želje da ga upoznam - reče Lesli.
- Veruj mi, ti ne želiš to...
- Možda?! - osmehnu se Lesli i dodirnu joj nadlanicu, kao slučajno.
Uostalom, ona je to sasvim zaslužila.

*
* *

”Ovo je ispalo lakše nego što sam se nadao”, mislio je Bruno Henks,
telohranitelj Raufa Haznalarija. ”U stvari... Bilo je suviše lako. Gotovo kao
da liči na zamku..."
Pretpostavljao je da će tu tajanstvenu Japanku najlakše pronaći ako
pođe njenim tragom unazad, i stigne do te dobrotvorne organizacije kojoj
je tvrdila da pripada. Upravo na mestu gde se Rauf Hanzalari susreo sa
njom. Iako je, u prvi mah, očekivao da mu u Fondu za pomoć beskućnicima
Južne Amerike kažu da ne poznaju nikakvu Sumiko, ipak je lako dobio
adresu, pa čak i telefon... Predstavio se kao novinar i u Fondu su bili
izuzetno ljubazni sa njim. Nije mnogo gubio vreme, odmah je krenuo ka
naznačenoj adresi, usput okrenuvši nekoliko puta broj telefona koji su mu
dali...
Na telefon se javljao samo snimljeni glas sa telefonske sekretarice, koji
je do u beskraj ponavljao poruku о tome kako trenutno nema nikoga i kako
se može ostaviti poruka. A na adresi koju je dobio, Bruno Henks naprosto

~ 30 ~
nije našao ništa. Postojala je zgrada, ali, na adresi je pisalo VI sprat, a zgrada
je imala samo četiri i, prirodno, niko živ u zgradi nikada nije video ni jednu
Japanku, pa čak ni Japanca, što nije bilo za čuđenje, s obzirom da se zgrada
nalazila u Portorikanskom kvartu, gde baš nisu mnogo mirisali ”žute”. Bio
je to ćorsokak.
Ali, kada se potrudio da podmiti službenicu telefonske kompanije lako
je doznao gde se nalazi telefon na čiji se broj javljala telefonska
sekretarica...
Kuća je bila okružena bujnim parkom, bez ograde. Park je, u stvari, više
bio zapušten nego bujan, ali to je bilo najmanje važno za Bruna. On je sedeo
u automobilu zagledan u kuću, fiksirajući ulazna vrata, i razmišljao kako je,
u suštini, sve bilo mnogo lakše nego što je očekivao. Bio je iskusan u svom
poslu i verovao je da je sasvim moguće da mu neko, u toj kući, sprema
zamku. U stvari, ne njemu, već Raufu... Ali, on je bio poslat da pronađe tu
Sumiko i hteo je da obavi svoj posao.
Izašao je iz automobila i prišao kući sigurnim korakom, kroz tamne
naočari pažljivo osmatrajući. Činilo se, bar na prvi pogled, da je kuća pusta.
Međutim, iskusnom oku Bruna Henksa nije promakla razmaknuta zavesa na
drugom spratu, ni odškrinuta vrata od garaže, što je bio znak da tu, ipak,
neko živi. Da li je to bila ta Japanka ili neko drugi - to je morao lično da
proveri...
Stao je ispred vrata i pogledom potražio zvono. Uočio je malu kameru,
skrivenu između dve žardinjere, u visini odraslog čoveka, što je samo
značilo da ja kuća opremljena savremenim sistemom obezbeđenja.
Pokucao je...
Posle nekoliko sekundi vrata su se otvorila i u njima se pojavila - žena
koju je tražio... Sumiko je na licu imala izraz žene koja je spremna da kaže
nasrtljivom trgovačkom putniku da joj ne treba bilo šta što nudi. Rekla je:
- Mogu li znati šta želite?
Bila je obučena u komplet za aerobik - tesan triko, grijači na
gležnjevima, i sve to joj je stajalo savršeno... Svaka njena telesna vrlina je
bila više nego uočljiva. Telohranitelj pomisli: "Zgodna mala... Ako preostane
nešto posle Raufa, mogao bih i sam da se zasladim!”
- Imate veliki pozdrav od gospodina Raufa Hanzalarija - rekao je on
nabusito. - On želi da ga posetite.

~ 31 ~
 - Zaista? - mlada Japanka odvrati grimasom koja je izražavala
gadljivost. - Poručite mu da jednostavno nemam vremena...
- Nisi me shvatila, curo... - reče telohranitelj i iznenada nogom gurnu
vrata ne bi li dobio dovoljno prostora da je napadne.
Nije razmišljao previše о tome da li u kući ima još nekoga.
Verovao je da je u stanju da je savlada i odnese do automobila pre
nego bilo ko iz kuće uopšte reaguje na ono što je trebalo da se dogodi na
vratima.
No, iznenadio se kojom brzinom je ta mala Japanka odskočila od vrata,
unazad, sa mirnim izrazom lica - kao da je uopšte nije iznenadilo to što je
učinio. Bruno je još uvek bio ubeđen da može da je savlada i nije žurio...
Sumiko ga je, naravno, prepoznala. I više od toga - već ga je gotovo
čitav dan čekala u toj kući, nadajući se da će on ili Rauf biti dovoljno
promućurni da je pronađu. Dakle, čekala ga je i bila i te kako spremna da ga
dočeka...
- Šta ovo treba da znači? - upitala je Sumiko naoko sasvim mirno, ali
sa dozom zbunjenosti. Htela je namerno da ostavi utisak nekoga ko ne
poseduje nikakvu odbranu pred velikim, belim čovekom, koji je po prirodi
svog posla trebalo da bude sposoban da učini bilo šta sa njom...
- Videćeš - izgovorio je telohranitelj i zakoračio prema Sumiko, još
uvek relativno sporo.
Ono što je moralo da se dogodi dogodilo se tek kada je sasvim ušao u
kuću... Sumiko je prvo samo stajala i čekala da joj priđe. Noge su joj bile
blago razmaknute, da bi držala perfektnu ravnotežu, ali telohranitelju je
promakla ta sitnica - zakoračio je još jednom u želji da joj bude još bliže,
kako bi je mogao dohvatiti rukama... i...
Ona ga je uhvatila u raskoraku! Munjevit udarac nogom tresnuo je
momka u mošnice, a bol mu je prasnuo u glavi... Nagli osećaj mučnine mu
podiže rebra i on se mahinalno i nekontrolisano pognuo...
Glavom mu je tutnjala misao da bi trebalo da se povuče i pokuša da
povrati oduzeti dah, kako bi nastavio borbu, ali bol je upravljao njegovim
pokretima, a ne razum. Sumiko ga zateče pognutog kada je uputila sledeći
udarac - okrenula se na peti i klasičnim, pristojno izvedenim mavašijem ga
je pogodila tačno iza uha!
Iako je bio gotovo dve stope viši od nje i barem četrdeset funti teži,
~ 32 ~
Bruno Henks se skljokao, trzajući se nesvesno... U stvari, da je udarac bio
samo malo snažniji, verovatno se krupni čovek nikada više ne bi podigao.
Ovako, Sumiko je dozirala udarac tako da ga onesvesti na duži period i ništa
više...
Nije bila čak ni zadihana. Međutim, predstojao joj je teži deo posla - da
onesveštenog telohranitelja odvuče u podrumske prostorije, gde ga je
čekalo divno, malo mesto za obradu...
Otprilike jedan čas kasnije, sa žestokim bolom u glavi, Bruno Henks je
došao sebi. U ustima je osećao karakteristični, bljutav ukus sopstvene
nemoći. Već mu se dešavalo da bude nokautiran i taj osećaj mu je bio
poznat. Sada mu samo nije bilo poznato kako je ta mala Japanka mogla da
ga nokautira... Pokušao je da se sabere, ali mu bolovi to nisu dopustili.
Pokušao je da se pomeri, ali jednostavno nije mogao. Trebalo mu je
nekoliko minuta da shvati da je poput mumije uvijen u lepljivu traku i,
prema tome, napomičan... Onda je osetio potrebu da mokri i taj osećaj je
sve iskomplikovao. Naokolo je vladala prilična tama i utrošio je mnogo
truda da shvati da leži na glatkom, betonskom podu neke podrumske
prostorije. Mirisalo je pomalo na kisele krastavce i na buđ. Koliko je mogao
da oceni, prostorija je bila potpuno prazna. Začudo, u glavi mu se javila
bistra misao: ”U ovoj kući niko ne živi. Da živi, podrumi bi sadržavali bar
nešto. Ovde nema ništa... U ovoj kući niko ne živi.” Neko vreme je samo
ležao tako oblepljen i pokušavao da smisli da li iz tog položaja postoji bilo
kakav izlaz. Kada je, sa mukom, zaključio da izlaza nema, zaurlao je,
iznenadivši i samog sebe jačinom glasa:
- Ima li koga? Prokleta kučko, pojavi se!
Ponovio je to nekoliko puta, a zatim utihnuo. Imao je osećaj da se neko
u njegovoj blizini kreće, ali nije mogao da odredi ko. Nekako je umislio da
to nikako ne može bili Japanka - bio je spreman da pomisli kako ga je udario
neko skriven iza vrata i taj neko će se sada pojaviti i učiniti... Nije znao šta...
- Malo ti je neugodno - progovorila je Sumiko, koja je sve vreme bila
u blizni. - Znaš, takve stvari se dešavaju velikim muškarcima kada se
ponašaju nasilno.
Henks je okrenuo glavu prema glasu i video da ona sedi u uglu
prostorije, prekrštenih nogu, savršeno mirna.
- Šta, kog đavola, hoćeš od mene? - upitao je telohranitelj.

~ 33 ~
 - Pitanje je, u stvari, sasvim obrnuto - rekla je spokojno Sumiko. - Kog
đavola si ti pokušao da me napadneš? Rauf je pucnuo prstima i ti si dojurio
da me odvedeš njemu, а?!
- Ako imaš nameru da me ubiješ, onda me ubij! - zarežao je nemoćno
telohranitelj, trudeći se da ostavi utisak hrabrosti, iako je, u suštini, osećao
da će pokvasiti gaće ako ta mala žena krene ka njemu. Odvezuj me! Moram
u WC!
-Dirljivo! - nasmejala se zvonko i vedro Sumiko. - Veliki muškarci,
međutim, ne piske u gaće... Imaj to na umu dok vezuješ petlju!
- Kučko! - prasnuo je Bruno Henks. - Prokleta, vašljiva, kurvinska
kučko!
- Da sam na tvom mestu pazila bih da ne naljutim onoga ko ima
makaze - ponovo se nasmejala Sumiko, a onda sasvim ozbiljno rekla: - Kako
stvari stoje, moraćemo da pregovaramo о nečemu. Od tih pregovora zavisi
da li ćeš se upišati u tvoje nove pelene, da li ćeš uopšte ikada izaći iz njih, ili
ću ti iseći trake i pustiti te da odeš živ, zdrav i suvih gaća.
- Šta sad to treba da znači?! - zarežao je krkljavo Bruno Henks.
- To znači da si ti bliže Raufu nego ja i da bi, možda, mogao da znaš
ponešto iz njegovog života, što mene zanima - odgovorila je mirno Sumiko.
Telohranitelj je osećao onaj neprijatan pritisak među nogama i u
donjem delu stomaka. Zadrhtao je od napora da se uzdrži. Još uvek nije
najbolje shvatio šta se od njega očekuje:
- Šta ćeš sa Raufom?
- Znaš, on je moj omiljeni pokvarenjak - reče Sumiko sa suviše
očiglednom ironijom. - Jednostavno, volim da znam sve о njemu. Da li
dogovor važi?
- Kakav dogovor?! Nismo se ništa dogovarali... Ne znam ja ništa о
Raufu...
- Znaš ono što ja ne znam, i to je dovoljno - rekla je Sumiko.
- Šta?! Šta?! - povikao je telohranitelj. Nalet pritiska na bešiku ga je
naterao da se uspaniči.
- Čekaj, da razjasnimo stvari... Ti, dakle, pristaješ da mi kažeš ono što

~ 34 ~
me zanima?
- Pitaj, prokleta bila! - procedio je Bruno. - Ali, ja zaista ne znam šta
bih mogao...
- Hajde da načinimo probu - predloži ozbiljno Sumiko. - Na primer...
Kako se zove i gde se nalazi kamiondžijska firma sa kojom Rauf posluje?
- Kakvi kamioni, ženo?! Puštaj me! - gotovo plačnim glasom izgovori
Bruno Henks. Napetost u donjem delu stomaka je bivala sve jača.
- Ili... - Sumiko nije ni najmanje uživala u njegovim patnjama, ali je
namerno htela da ostavi utisak bezdušnog ispitivača. - Odakle dobavlja
gotov novac?
- Gotov novac?! Ne znam ni о kakvom gotovom novcu...
- Mislim da znaš - reče Sumiko mirno. - I о kamionima i о gotovom
novcu. Mislim da znaš kuda se kreće, s kim se susreće, ko su mu poslovni
partneri, prijatelji, ljubavnice... Ti si uz njega stalno, zar ne?
- Ništa ne znam... Plaćen sam da ništa ne znam - reče telohranitelj
tišim glasom.
- Naravno, naravno... - ironično izgovori Sumiko. - Plaćen si čak i da
umreš štiteći klijenta. Međutim, ja ne tražim od tebe da pogineš štiteći
Raufa, već da olakšaš sebi muke i da odavde izađeš živ i zdrav!
- Šta to treba da znači? - upita kroz zube Bruno.
- Pa, vidiš, ljudsko telo je naviklo da obavlja fiziološke funkcije bez
naročitih smetnji - objasni Sumiko sa pomalo okrutnosti. - Ne radi se samo
о mokrenju, što te trenutno muči, već i о vodi, hrani, takvim stvarima... Budi
uveren da te neću osloboditi sve dok ne doznam sve što me zanima... I dok
ti ne poverujem, a imam načina da proverim... Dakle, ukoliko ne progovoriš
о svom klijentu, umrećeš od žeđi ili od gladi, svejedno...
- Prokleta bila! - zareža nemoćno telohranitelj.
- Gotovo da si u pravu, ali u tom slučaju ćemo zajedno u pakao - reče
Sumiko smireno. - A tamo će dospeti i Rauf... Znaš on radi neke stvari koje
mogu da ugroze milione ljudi... Uostalom, verujem da ti je poznato da nije
milosrdna sestra. Mislim da ne vredi umreti zbog takvog čoveka... On čak i
nema načina da dozna da si otkrio njegove male, prljave tajne!

~ 35 ~
 - Idi do đavola! - reče Bruno, ali se posle poslednjeg izgovorenog glasa
zagrcnuo.
Sumiko izvuče iz džepa male makaze i škljocnu nekoliko puta
oštricama:
- Vidiš ovo?! To je lek za sve tvoje muke... Štric, štric i moći ćeš čak i
da se popiškiš, kao svaki dobar dečko...
No, bilo je kasno - Brunova petlja popusti i on oseti vrelinu mokraće
koja mu kvasi donji veš i pantalone... Osetio je u očima gorke, gnevne suze.
Ćutao je neko vreme, dok je mokraća probijala put kroz naslage lepljive
trake i pravila baricu na betonu. Bio je svestan da je Sumiko mogla to da
primeti. Kada je progovorio i njemu je taj glas izgledao čudan, kao da govori
iz bronhija:
- Ni u paklu ti neću oprostiti ovo što si mi priredila, zmijo!
- Navikla sam da mi ne opraštaju, ako ti to nešto znači - osmehnu se
sažaljivo Sumiko. Nije joj bilo prijatno, ali je svoju ulogu morala da odigra
do kraja.
-Reći ću ti sve što znam - naglo odluči Bruno Henks. - Pitaj!
Sumiko uzdahnu i zatim poče da postavlja pitanja, jedno po jedno,
metodično i bez žurbe, vodeći računa da ništa ne propusti. Već posle prvog
odgovora bilo joj je jasno da dobija istinite odgovore...

*
* *

Tabasko Pit se pitao zašto on uvek dobija najteže zadatke. Pratiti Raufa
Hanzalarija nije uopšte bio jednostavan posao. Naprotiv - iako mu je za
petama bio jedva nešto duže od jednog dana, već sedam puta mu se
dogodilo da ga je gotovo izgubio. Pit se pitao da li će ga sreća poslužiti da
ga ponovo pronađe kada se izgubi i osmi put.
Trenutno je čučao ispod nekakvih stepenica u južnom kraju Oklenda,
preko puta ružne, stare građevine u kojoj se nalazio nekakav privatni klub.
Rauf se dovezao u pratnji šofera i telohranitelja i ušao u klub oko jedanaest,
a sada je već bilo blizu tri izjutra. Tabasko je bio žedan, gladan, čak mu se i
pušilo, ali nije smeo da zapali cigaretu da ne bi privukao pažnju čuvara, koji
je šetkao ispred ulaza u klub. Automobil sa zalihama piva i nekoliko odavno
~ 36 ~
kupljenih sendviča, bio mu je parkiran tri ulice dalje.
Rauf je izašao tek oko pola pet. Tabasko je odahnuo i iskrao se iz svog
skrovišta, krećući se brzo prema svom automobilu. Pretpostavljao je da će
Rauf sada otići u svoju kuću - uostalom, čak i za čoveka koji vodi tako aktivan
život kao taj islamizirani crnac, dođe vreme za odmor. Takođe je znao da
Raufov automobil ne može proći drugim pravcem, jer se nalazio u
jednosmernoj ulici. Pit uskoči u svoj automobil misleći: ”Čim ga dopratim
do kuće smazaću tri-četiri sendviča, popiti sedam-osam konzervi piva i
sklupčati se na zadnjem sedištu. Prokleti Hanzalari neće nikuda iz kuće pre
devet ili deset. Možda ću moći da odspavam kvalitetno?!”
Stigao je na vreme da vidi kako iz sporedne ulice izlazi limuzina čoveka
koga je imao zadatak da prati. Sačekao je da odmakne, a onda se povezao
istim putem...
Vozio je bez žurbe, siguran da mu limuzina neće izmaći, ali je osećao
umor. Na jednoj raskrsnici umalo nije udario u kola ispred sebe, zakasnivši
da primeti stop-svetla. ”Još bi mi samo to trebalo”, pomislio je Tabasko Pit
i protrljao oči.
Proverio je da li se ispred njega nalaze svetla limuzine, a onda, kada se
upalilo zeleno, krenuo dalje. No, već na sledećoj raskrsnici mu se ponovilo
isto, samo što ovog puta nije dozvolio sebi da ugrozi automobil ispred sebe,
već je skrenuo u drugu traku...
Zaustavio se - pored limuzine. No, bio je toliko pospan da nije odmah
shvatio kakvu je grešku napravio. Čak je i okrenuo glavu da pogleda šofera.
Uzvratio mu je hladan, nezainteresovan pogled. Potom su obojica nastavili
da pospano bulje ispred sebe, a onda se Tabasko Pit dosetio i napravio se
kao da nije u stanju da pokrene automobil, ne bi li propustio limuzinu. Imao
je sreće, uspelo je...
"Zaista meni uvek zapadnu najteži poslovi”, ponovo je pomislio Pit i
gotovo se obradovao kada je primetio da limuzina skreće. Bio mu je to
poznat kraj, u kome je bilo više luksuznih vila nego korpi za otpatke, i bio je
gotovo siguran da će se Raufova limuzina parkirati ispred jedne od njih.
Ponadao se da je njegovom mučenju, za tu noć, kraj...
Posle nekoliko stotina jardi limuzina se zaustavila. Zaustavio se i Pitov
automobil - požurio je odmah da ugasi svetio. Iako ulično svetio nije bilo
prejako, video je sasvim jasno kako šofer izlazi, obilazi oko automobila, ali
umesto da otvori vrata on se vratio na svoje sedište kao da je nešto

~ 37 ~
zaboravio! A, onda je usledilo iznenađenje - limuzina je ponovo krenula!
- Vašljivo kopile! Gle šta je smislio! - izgovorio je glasno Tabasko i u
isti tren shvatio svoj položaj. Bio je otkriven.
Možda nije imalo smisla to što je sledeće učinio - naime, upalio je
svetla i krenuo za limuzinom, koja je sve više ubrzavala niz tu aleju, kroz
bogataški kvart i Pit je zamislio otmene stanare tih zgradurina kako se bude
iz najslađeg sna slušajući buku automobila koji se utrkuju niz njihovu mirnu
i dobro čuvanu ulicu. Pritiskao je papučicu gasa pokušavajući da dostigne
limuzinu, ne pitajući se baš najbistrije čemu bi to moglo služiti...
Brzinom od nekih sto pedesetak kilometara na čas limuzina je naglo
skrenula udesno u sporednu ulicu. Tabasko opsova nešto krupno, prebaci
u treću i njegov automobil se zanese prilikom skretanja... No, tu ga je čekalo
iznenađenje - ulica koja se pružala ispred njega, gotovo u nedogled, bila je
prazna... Nije bilo limuzine!
- Kučkin sin! Gde je nestao?! - zapitao se glasno Tabasko. Počeo je da
oseća da je napravio grešku, ali još uvek nije mogao da proceni koliku.
Stisnuo je naglo kočnicu, zaustavio kola i, načinio sledeću grešku...
Izašao je iz automobila jer mu se učinilo da će na taj način bolje
osmotriti okolinu. Pogledom je tražio limuzinu i po nekoliko puta u sebi
započinjao računanje koje je trebalo da objasni kako je Raufova limuzina
nestala... Zatim se počešao po glavi obema rukama.
- Neka ti ruke ostanu u tom položaju, daso! - začuo je zagrobni baš iza
leđa, a na potiljku je osetio hladnoću revolverske cevi.
- Šta?! - prozborio je Tabasko Pit, ali je pitanje više bilo upućeno
njemu samom nego Raufovom telohranitelju, koji je držao revolver.
Više mu se nije spavalo. Više nije bio umoran. Kao da se otreznio posle
dugog pijanstva, bio je oštrog uma i fizički spreman da se suprotstavi bilo
kakvoj opasnosti, i sada je napeto i vrlo koncentrisano razmišljao kako da
se izvuče iz neugodne i opasne situacije.
- Pa, momče, kog đavola ti pada na pamet da nas pratiš? - upitao je
telohranitelj ne skidajući revolver sa Pitove glave.
Tabasko Pit vrlo brzo zaključi da ni po koju cenu ne srne ničim da
nagovesti da je pratio Raufa. Znao je odlično da oni nemaju načina da ga
povežu sa Sumiko. Zato je odgovorio trudeći se da zvuči zapanjeno i
donekle uplašeno:
~ 38 ~
 - Odakle vam ideja da pratim bilo koga?! Ne razumem šta hoćete od
mene?!
- Kako bi bilo da klekneš? - upita telohranitelj.
Pit zaključi da bi, bar u toj fazi sukoba, bilo bolje da posluša. Kleknuo
je. U tom trenutku je iz limuzine izašao Rauf, navlačeći nekakve rukavice od
tanke kože. Tabasko Pit se umalo nije nasmejao, jer mu se Raufova pojava
sa rukavicama učinila kao da ponovo vidi kadar iz jednog kriminalističkog
filma u kojem glavni negativac uvek navlači rukavice pre nego što će počiniti
zločin.
- Stavi ruke na haubu tvog automobila! - glasilo je sledeče naređenje
i Tabasko spremno posluša, ali da ne bi izgledalo da se tek tako miri sa
uznemiravanjem nevinih građana u prolazu, izgovori:
- Jeste li vi iz policije? Ako ste iz policije, pokažite mi vašu legitimaciju!
- Ćuti! - kratko reče telohranitelj.
Rauf je u tom trenutku prišao i stajao je iznad Tabaska ljut i na njega i
na telohranitelja, i na vozača koji nije na vreme primetio da su praćeni.
Progovorio je kroz zube:
- Mislim da ću vrlo brzo izgubiti i ovo malo strpljenja što mi je ostalo.
Poslednjih dana mi se dogodilo toliko neprijatnosti da bi i mnogo žešći
čovek od mene poklekao. Pretresi džepove ovom luđaku!
Telohranitelj posluša i hitro isprazni Pitove džepove. Tabasku to nije
bilo teško, osim što je pomalo golicalo. U džepovima je imao toliko nevažnih
stvari da ni najoštroumnijem tajnom i specijalnom agentu FBI ne bi pošlo
za rukom da takve predmete dovede u vezu sa bilo čim ilegalnim.
Telohranitelj je neko vreme preturao po maloj gomili sitnica, a onda
zaključi:
- Ovde nema ništa.
- Kako se zove ta vaška? - upita
Rauf besno. Pit oćuta, iako mu uopšte nije bilo svejedno što ga nazivaju
pogrdnim imenima. U svakom drugom slučaju bi reagovao odmah i to se
nikako ne bi svidelo onom ko о njemu tako govori.
- Ima vozačku dozvolu na ime Herbert Vilijem Piters - reče
telohranitelj. - Ali izgleda kao da je sažvakana. Mogla bi biti i lažna.
Rauf tada učini nešto što nije smeo. Priđe i nogom ćušnu Tabaska u
~ 39 ~
rebra. Nije to bio suviše jak udarac. Pit je u životu bio udaran mnogo puta
jače, ali ga je taj udarac jednostavno uvredio.
- Da mu ostavim nekakvu uspomenu? - iskezio se telohranitelju.
- Pokaži mu šta se dešava ljudima koji nespretno prate jednog Raufa
Hanzalarija - reče crnac.
Telohranitelj podiže ruku sa revolverom u nameri da drškom udari Pita
po glavi. Ali, za jednog tako krupnog čoveka Tabasko je bio suviše brz... iako
je bio na kolenima, iako je obe ruke držao na automobilu, odskočio je
brzinom pume i uspravio se poput razgoropađenog grizlija i - pre nego što
je telohranitelj mogao da spusti ruku sa revolverom Tabasko ga je tresnuo
nogom u grudi toliko snažno da je pogođeni odleteo desetak jardi unazad i
tresnuo leđima о asfalt, a oružje mu je odletelo nekuda u tamu pored ulice.
Pokušao je da ustane što je hitrije znao, ali ništa nije bilo dovoljno brzo za
pobesnelog Tabaska, koji priskoči i uzmahnu pesnicom, koja je lepo legla na
vilicu Raufovog telohranitelja, i to takvom silinom da se jasno čulo kako kost
puca. Drugi udarac dolete nekako sa strane. Pit je gađao i pogodio
slepoočnicu nesrećnog telohranitelja, koji potonu u duboku tamu pre nego
što je licem pljesnuo na tlo, ostavljajući ispod sebe krvave mrlje.
Rauf je bio zapanjen i samo je stajao nemoćan. Retko je nosio oružje,
a bez njega nije bio dovoljno spreman da se suoči sa nekim kao što je bio
taj krupni, plavokosi momak. Rauf podiže ruke kao da je želeo da spreči
nekakav udarac, iako Tabasko nije pokazivao nameru da mu pride i smrvi
ga. Naprotiv, Pit je više obratio pažnju na Raufovog šofera, koji je istrčao iz
kola vadeći nekakvu ogromnu pištoljčinu iz futrole ispod pazuha...
Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje i procenu situacije - Tabasko
nije smeo da dozvoli da bilo ko pripuca na njega, pa je zato jurnuo u susret
šoferu... Ovaj je takođe pokazivao znake zapanjenosti. Nije mogao da
veruje da neko goloruk juri na njega, ravno na cev tog ogromnog pištolja.
Možda je zato i zaboravio da puca na vreme. A, kada se setio već je bilo
kasno. Tabasko je stigao do njega i prvo mu nogom izbio iz ruku oružje, a
onda ga, pažljivo ciljajući, pogodio školskim aperkatom u vrh brade. Šofer,
u propisnoj uniformi nije ličio na boksera, ali se kao svaki poraženi borac u
ringu, izvalio dižući sve četiri uvis. Bio je to klasičan nokaut. Pit je znao da
će momak bar deset minuta provesti u nesvesti i više nije brinuo о njemu.
Tabasko Pit se okrenuo Raufu.
Zapanjeni crnac je stajao sa rukama podignutim na odbranu. Na
~ 40 ~
njegovom licu se nije video strah. Možda blaga zabrinutost i svakako
neverica. Rauf se pitao kako je moguće da jedan goloruk čovek može da
savlada oba njegova naoružana pratioca.
- Izgleda da nisi imao sreće u izboru telohranitelja - rekao je Rit
prilazeći Raulu. Kretao se opušteno i bio prilično miran posle svega.
- Ne razumem? - reče sasvim iskreno Raul I lanzalari.
- Ni ja - rekao je Rit. - Presrećeš mirne prolaznike, teraš ih da kleče
pred tobom, pretiš da će tvoji telohranitelji da nekome razbiju glavu ili tako
nešto... Šta je to trebalo da znači?! Misliš ako uz sebe imaš dva dripca koji
vole da se igraju vatrenim oružjem da si nedodirljiv. To je smešno!
- Šta ćeš da uradiš? - upitao je prilično mirno Rauf kada je Tabasko
stao na dva koraka ispred njega.
Rit je bio impresioniran Raufovim ponašanjem. Crnac je čak spustio i
ruke. Nije pokazivao strah.
- Vidiš... - reče Pit. - Mogao bih da pozovem policiju i da im kažem da
ste me napali. Međutim, oni mi to ne poveruju, jer ja obično prebijem
napadače, pa mi onda postavljaju nezgodna pitanja. Mogao bih da uzmem
ponešto od ove gvožđurije koju su nosili tvoji ljudi i upotrebim. Ne volim
mnogo pucnjavu, ali, znaš... Čovek s vremena na vreme poželi da izbuši
ponekoga... Šta bi ti uradio da si na mom mostu?
Rauf nije odgovorio ništa, U sebi je mislio: "Kako je moguće da smo
pogrešili. Ovaj se ne ponaša kao da nas je pratio... Ponaša se kao sileđžija
koga smo greškom..."
Nije stigao da misao dovrši. Pit ga munjevito tresnu pesnicom posred
lica. Rauf pade kao pokošen. Nije se onesvestio, ali je osetio bol i brzo
shvatio da mu je polomljen nos, rasečena usna na nekoliko mesta, a i poneki
zub je bio prilično razlabavljen. Pljunuo je krv.
- Možeš se smatrati srećnim - izgovorio je Tabasko. - I zapamti da nije
zdravo presretati mirne prolaznike i optuživati ih da te prate... Moj ti je
savet da posetiš psihijatra. Tvoja bolest ima neke veze sa paranojom.
Rauf je nesigurnim rukama pokušavao da izvuče maramicu iz džepa.
Iskosa je gledao kako taj ogromni čovek, duge, plave kose odlazi do svog
automobila, pali ga, ubacuje u brzinu i udaljava se...
Tabasko je opsovao tek kada je skrenuo iza ugla. Mislio je: "Ja sam

~ 41 ~
prokleti kučkin sin i poslednji nesposobnjaković na svetu! Omanuo sam i
naprosto ne znam kako ovo da objasnim Lesliju i Sumiko! Valjda će
razumeti...!

*
* *

Debora je ležala, iscrpljena, utrnula od svega onoga što joj se dogodilo

prethodne noći. Posle kratkog, ali veoma dubokog sna osećala je da više
nikada neće biti kao ranije. Posle iskustva sa tim strancem ni njeno telo više
neće moći da bude kao ranije, jer - naučila je da telo može da se iskoristi za
neslućena zadovoljstva. Taj stranac nije vodio ljubav, on je stvarao remek-
delo...
Sada ga je gledala kako se oblači, mirno, bez trunke žurbe, temeljno,
kao da navlači na sebe komplikovan oklop kakvog tajanstvenog ratnika.
- Vratićeš se? - upitala je.
- Nisam još planirao da napustim Soul Krik - rekao je on spokojno. -
Reci mi, gde se nalazi kuća Houksovih?
- Da nisi namerio da posetiš Arape?
- Možda?! - reče Lesli. - I oni su ljudi, i to ljudi koji, barem u ovoj zemlji,
važe za vlasnike dobrih novčanica.
- Razumem - reče Debora. Bila je spremna da mu povlađuje u svemu.
Mislila je: "Kad bih uopšte znala šta je to ljubav, onda bih se sigurno zaljubila
u njega!”
- Dakle... Gde je ta kuća?
- Jugoistočno od grada - objasni ona. - Iza crnačkog kvarta nekih pet
milja. Houksovi su, koliko ja znam, u ovom kraju bili jedini bogati crnci. Kuća
je dovoljno velika da ne možeš da je promašiš.
- Neću je promašiti - rekao je on i izašao iz hotelske sobe. Nije se
osvrnuo ka njoj. Nije prišao da je poljubi. Nije rekao: "Čekaj me tu!”
Jednostavno je izašao.
Lesliju više Debora nije bila važna. Znao je da je ona njegov saveznik -
ne mnogo moćan i ne baš preterano informisan о onim stvarima koje su
njemu bile potrebne, ali saveznik koji bi mogao da bude od koristi, bar dok
~ 42 ~
se nalazi u Slou Kriku. Sada se vozio prema jugoistoku čudeći se starinskom
izgledu grada. Bilo je neobično videti benzinsku pumpu sa visokim,
kupastim crpkama i gumenim crevima oko kojih su poslovali tinejdžeri - nije
bilo automata kao u San Francisku ili drugde. Obradovao ga je jedan
prigradski kafić ispred koga su se skupljali dečaci i devojčice, po izgledu
slični onima iz Friska, ali po ponašanju sličniji generacijama njihovih očeva i
majki.
Crnački kvart je bio sličan svim crnačkim kvartovima od Atlantika do
Pacifika. Rep muzika na svakom uglu, gomile mladih ljudi koji se dosađuju,
jer za njih nema posla, automobilske krntije po kojia skaču deca, žene koje
vuku kese sa hranom i zabrinuto gledaju oko sebe, dok im se na licu vidi
beznađe... Ništa novo! Lesli je po ko zna koji put osetio ubod očigledne
nepravde - prema tim ljudima, koji u startu imaju lošiju sudbinu samo zato
što im je koža drugačije boje.
Nije morao da pita gde se nalazi kuća Houksovih. Jedini drum koji je iz
kvarta vodio ka jugu odveo ga je tačno na imanje... Ono što ga je iznenadilo
bila je veličina imanja. Velika kuća, koju je pomenula Debora, bila je odista
velika, ali toliko daleko od glavnog druma da se jedva videla. Lesli je morao
da skrene na sporedni put, onaj koji je vodio ka kući, ali je odmah stao, jer
je taj put bio makadamski, a njegov PORŠE nije bio za takve puteve. Odlučio
je da kola ostavi tu, a da dalje nastavi peške.
Bilo je duže nego što je procenio, pa je usporio korak da se ne bi suviše
zamorio... Kuća je bila izgrađena u starom, plantažerskom, južnjačkom stilu,
i pre je odgovarala scenografiji za "Prohujalo sa vihorom" nego kao
stvarnost. Lesli je pomislio: "Zaista neobično da se ovolika kuća, i imanje...
Da je sve to vlasništvo crnca, u kraju u kome većina crnaca živi na ivici
gladi?!"
Put kojim se kretao vijugao je oko malog ribnjaka. Kada je izbio na plato
ispred kuće iznenadio ga je parkiran policijski automobil...
Još više ga je iznenadio ljubazan glas koji je dolazio iz senke jedne od
vrba:
- Broj radoznalih je porastao u mom kraju od kako su Arapi stigli... A i
broj stranaca.
Pod drvetom je sedeo, u vrlo propisnoj uniformi - šerif... Žvakao je
nešto što je vešto ispljunuo nekoliko jardi od sebe. Lesli je to nešto
prepoznao - bio je to duvan za žvakanje. Šerif je ličio na stereotip šerifa iz
~ 43 ~
nekih starih filmova. Lesli pomisli: ”Ovo je zaista kao vremeplov!”
- Kako je, šerife? - pozdravio ga je Lesli ljubazno i mirno.
- Meni je sasvim udobno, ali mi samo nije jasno kako se to stranci
okupljaju oko ove proklete kuće. Šta to ima u njoj ili na njoj ili pod njom?!
Možeš li mi ti to reći, stranče?
- Pa, da budem iskren, nemam pojma о kući, mene zanimaju samo
Arapi - rekao je Lesli spokojno i prišao šerifu, pokazujući ozbiljnu nameru
da sedne u hladovinu pored njega.
- Bolje bi bilo da ostaneš tu gde si, stranče - reče šerif gotovo lenjo. -
Znaš, mi se ne poznajemo, a ja ne volim da mi hladovinu troše ljudi koje ne
poznajem.
- Fino - osmehnuo se Lesli. - Ja sam Lesli Eldridž, novinar iz San
Franciska. Jesmo li se upoznali?
- Ne bih rekao... U svakom slučaju nije dovoljno. Zašto te zanimaju
prokleti Arapi?
- Zato što su u vezi sa jednim slučajem koji istražujem, tamo, u Frisku
- odgovori Lesli mirno.
- Zašto ja ne znam da postoji bilo kakav slučaj? - upita šerif sa
određenom vedrinom. Iako je sedeo u nekakvom nemogućem položaju
Lesli je sa lakoćom mogao da kaže da je visok preko sedam stopa, da teži
preko dvesta dvadeset ili dvesta trideset funti, i da je samouveren do
krajnjih granica. U tom trenutku Lesliju nije odgovaralo da povredi šerifovo
samopouzdanje.
- Uvek postoji neki slučaj - odgovori oprezno Lesli.
- Hajde, stranče, smesti se pored mene i ispričaj mi о tom slučaju -
šerif potapša dlanom mesto na zemlji pored sebe. - Računam da si čovek na
svom mestu, mada ne znam na osnovu čega. I to ćeš mi objasniti.
- Vrlo rado - složio se Lesli i zaista seo pored šerifa. - Načulo se u Frisku
da su u zemlju ilegalno ušli nekakvi trgovci oružjem. Kažu da su iz arapskih
zemalja. Je li to dovoljno?
- Nije, ali imamo dovoljno vremena da probudimo temu - iskezio se
samouvereno šerif. - Znaš, ja sam od onih ljudi koji uz malo strpljenja i
pažnje uvek doznaju sve о svemu.
~ 44 ~
 - Ne vidim razloga da sumnjam u to - reče ljubazno Lesli. - Međutim,
smatram da bi poštenije bilo da i ja dobijem nešto u toj razmeni.
-Zašto bih se trudio da ti dam bilo šta, stranče? Ovde, u Slon Kriku, ja
sam zakon, a ti samo stranac.
-I ovde i bilo gde, ja sam predstavnik javnosti - odgovori Lesli, igrajući
oprobanu ulogu novinara. - U suštini, i zakon i štampa su na istoj strani.
- Možda u Frisku - šerif odmeri Lesli ja sa malom dozom pretnje. -
Ovde ipak postoji samo zakon... Svi ostali su, bar potencijalno sa druge
strane.
-Imaću to to na umu - izgovori oprezno Lesli. - A šta ćemo sa
Arapima?
- Oni su, ako si dobro shvatio, moja briga - reče šerif'. - Šta ćemo sa
slučajem?
- Slučaj je prost - Lesli se nije ustručavao. - Oni nisu obični Arapi. Ne
od onih koji se pojave sa torbama punim zlata ili dolara, pa onda pokupuju
kontrolne pakete akcija i onda rukovode dobrom, starom američkom
privredom. Ovi su malo drugačiji. Pre svega, sumnja se da ih šalje Sadam
lično...
- Ne misliš valjda na onog?!
- Baš na onog - reče hladnokrvno Lesli. - Dasovani su došli da podmite
nekoga ko zna nekoga ko bi rado bio podmićen da im ustupi nešto nalik na
akceleratorni upaljač za atomsku bombicu, ako se razumemo.
- Molim?! - šerif baš nije odmah poverovao svojim ušima.
- Zvuči neverovatno, ali je drskost Sadamovih ljudi još neverovalnija...
- Da li ti to hoćeš da mi kažeš da su to ovi, moji, Arapi?
- Sasvim moguće - reče Lesli. - Stvar je u tome što je posrednik u ovom
poslu čova koji se slučajno rodio u Slon Kriku, po imenu Robert Vilijem
Houks.
Šerif je počeo da gubi hladnokrvnost. Razmahao je rukama na komičan
način, pokazujući čas na kuću, čas na Leslija, čas u pravcu u kome je
zamišljao da se nalazi San Francisko. Levi očni kapak mu je nekoliko sekundi
divlje poigravao.

~ 45 ~
 - Bobi Houks?! - iscedi napokon iz sebe šerif.
- Doduše, odavno se više ne zove tako - dodao je Lesli. - Mislim da je
policiji poznatiji kao Patrik Darts.
- Policiji San Franciska?!
- Bilo kojoj policiji - osmehnuo se Lesli shvatajući da stiče prednost
nad šerifom. - Vaš mali Bobi Houks se bavio mnogim nezakonitim
poslovima. Sada je, valjda, odlučio da u što kraćem roku namlati što više
novčanica, pa da lepo nestane. I, u tu svrhu se slizao sa samim Sadamom i
njegovim rođacima...
- Misliš da su neki od ovih ovde Arapa Sadamovi rođaci? - zapanjeno
upita šerif.
- Govorio sam samo figurativno - reče spokojno Lesli. Nije pokazivao
nameru da sasvim slomi šerifovo samopouzdanje. - Hteo sam samo da
predočim koliko je sve to ozbiljno.
- Ako je i upola tako kao što ti govoriš, stranče, onda je pakleno
ozbiljno - šerif se namrštio. - Ali...
Lesli primeti kako ga najednom šerif odmerava sumnjičavim
pogledom. Pogodio je šta će predstavnik lokalne vlasti sledeće reći:
- U stvari, ne znam koliko ti je verovati, sinko?! Novinari su nekako
skloni da komplikuju stvari i slažu!
- Šerife, meni je svejedno da li ćete mi poverovati - reče Lesli sada već
pomalo nadmoćno. - Meni je važno da mi poveruje urednik koji me plaća i,
u krajnjoj liniji, čitaoci koji će pročitati ono što im ja napišem.
Šerif je razmišljao brže nego što je navikao: "Prokleti stranci! Trebalo
je da ih sve najurim iz grada! Sada sam u frci! Ako su to zaista Sadamovi
teroristi mogao bih da steknem mnogo prijatelja, daleko izvan Slon Krika,
ukoliko ih skleptam, ali će mi za tako nešto trebati pomoć. Ako ovaj dilkoš
iz Friška laže, onda ću samog sebe pokopati, ako se upecam i zatražim
pomoć... A, ako pokušam da sve izvedeni na čistac bez pomoći, onda mi se
mogu dogoditi ružnije stvari nego što sam u slanju da istrpim...”
- Okej! - reče naglo šerif, Listajući i okrećući se ka Lesliju. - Kako reče
da se zoveš?!
- Lesli Eldridž - glasio je smiren odgovor.
~ 46 ~
 - Okej, Lesli, podigni desnu ruku! - naredi šerif sa odlučnošću koja je
imponovala.
Lesli oseti da je na njega red da bude začuđen, ali to je trajalo sasvim
kratko, jedva delić sekunde. Onda je shvatio šta šerif očekuje od njega...
- Dakle, ponovi... Zaklinjem se da ću časno i po zakonu obavljati
dužnost pomoćnika šerifa za Slou Krik! - izgovori šerif, nabravši obrve, jer
naprosto nije bio siguran da li je to pravi tekst.
- Ovo mora da je šala - reče Lesli.
- Hajde, hajde, reci "zaklinjem se”, pa će sve biti u redu - šerif je
zvučao kao prijatelj koji nagovara prijatelja da pođu na piće posle radnog
vremena. - Ako baš hoćeš, daću li i značku kada se vratimo u grad.
- Ne vidim potrebu...
- Ja vidim! - prekinuo ga je šerif. - Meni treba neko ko о prokletim
Arapima zna ponešto. Tebi treba priča za tvoje proklete novine... Već si
pomenuo da bismo mogli da pomognemo jedan drugom, zar ne?! Evo ti
prilike! Reci!
- Neka bude - osmehnu se Tesli. - Zaklinjem se!
- Fino! Sad si pomoćnik šerifa. Imaš li kakvu pucu ili nešto slično?
- Nemam - reče Lesli.
- Pa, za sada možeš da budeš predstavnik zakona i bez toga, ali ću ti
dati nekakvo gvožđe kada se vratimo u grad - reče šerif. - Može li tako?
- Znate li šta, šerife... - Lesli se sasvim iskreno osmehnuo prijateljski.
- Rekoše mi, dole u gradu, da ste tvrd čovek i da ću imati muke sa vama...
Međutim, meni se čini da smo se razumeli bolje nego što bi bilo ko bio
spreman da se kladi.
- Nisam te baš najbolje razumeo, momče, ali i ti se meni sviđaš -
odvrati šerif - Haj'mo sad u prokletu kuću Houksovih da priupitamo goste
odakle dolaze i šta, do đavola, traže u mom gradu!

*
* *

Dva dana i dve noći je Rauf Hanzalari razmišljao, kombinovao, prizivao

~ 47 ~
u sećanje svaki trenutak - od onog sekunda kada su mu oči pale na lice te
mlade Japanke, pa do momenta kada su njegov telohranitelj i njegov šofer
dobili dobre batine od tog dugokosog čoveka koji ih je, bez sumnje, pratio.
U početku mu ništa nije bilo jasno, u početku je samo tumarao po svojim
dilemama i sumnjama. Mučio se i režao na svoju sopstvenu nemoć, a onda
je lagano počelo da se bistri, ili je on bar verovao da mu postaje jasno.
Bio je ubeđen da su i Japanka i dugokosi bili samo agenti FBI ili nekakve
slične državne službe, i da je njegov mali, prljavi posao, od koga je toliko
mnogo očekivao, "provaljen”. Ili su bar ti ljudi sumnjali u njega. U svakom
slučaju ono što je činio nije mogla dugo da ostane tajna. U međuvremenu
je još nekoliko puta morao da potvrdi da se sve odvija po planu. I u Hong
Kongu i u Tokiju su morali da veruju da je posao siguran, ako ni zbog čega
drugog onda zbog toga da mu se na vreme uplati novac. Rauf je bio
spreman da se zakune da je moguće prevariti one koji plaćaju, čak i ako
posao propadne. Mislio je: "Ali, još nije propao... Još nije."
Nije baš bio siguran da li je u stanju da otkrije ko su Japanka i dugokosi,
ali je prostom računicom došao do zaključka da njih dvoje nisu bili sami.
Postojao je samo jedan način da dozna da li je istraga protiv njega dospela
do tačke kada će posao jednostavno propasti...
Vrlo pažljivo je pravio plan. U planu je sve zavisilo kojom će brzinom
odigrati poteze. A, morao je da radi brzo, vrlo brzo... Ako zakasni samo
nekoliko časova - moraće da beži i da ostane bez većeg dela novca...
Pre svega morao je da izoluje tu dvojicu koji su čekali od njega dobre
vesti. Oni nisu morali da znaju sve njegove poteze - nisu smeli. Rauf je
odlično znao da dolazi glasnik iz... Bagdada... Glasnik neće doneti samo
poruku, već i sav taj lepi, žuti novac - zlatnike koji su obećani svima koji su
se upustili u taj posao. Pre nego što glasnik dođe Rauf je morao da bude
siguran da niko ne preti poslu...
Dograbio je mobilni telefon...
- Rauf... - rekao je kratko kada mu se pozvani odazvao.
- Darts ili Bilbord? - uzvratio je glas sa duge strane, zvučeći krajnje
ironično. - Nemoj mi reći da si u nevolji i da ti trebaju moje usluge!?
- U stvari, bio bih zahvalan Alahu da mi ne trebaš - reče Rauf, naoko
ljutito. - Međutim, od svih prljavih ljudi na svetu koji se bave najprljavijim
poslovima, ti si jedini koji može da odradi posao za mene, u ovom trenutku.

~ 48 ~
 - Divan si ti, Bobi - reče Raufov sagovornik. - Znaš kako da učiniš
kompliment najboljem prijatelju! Isto tako kao što dobro znaš da zaboraviš
da platiš već učinjene usluge... Da nisi možda zaboravio da mi duguješ
dvadeset hiljadarki? Uostalom, gde si ti uopšte?
- U Frisku - reče Rauf. - U džepu imam tvojih dvadeset hiljadarki...
- Koje sirotište si opljačkao, Bobi? - prekide ga sagovornik.
- Želiš li da nastaviš sa zezanjem ili da pričamo о poslu?
- Želim da te, konačno, pronađem i izvadim ti oba lažljiva oka, Bobi! -
glas sa druge strane veze je zvučao savršeno iskreno. - Tri godine rešetaka
od mene su načinile bezosećajnog gada koji brzo zaboravlja lepe trenutke
provedene sa tobom...
- Šalome! - Rauf izgovori njegovo ime kroz zube.
- Opa! Čak pamtiš moje ime! - Šalom se nasmeja šuplje. - Za čoveka
koji je tako olako izdao prijatelja policiji držiš se odlično, stari moj!
- Šalome! Dvadeset hiljada koje sam ti dužan... - izgovori vrlo sporo
Rauf. - I još dvesta hiljada u zlatu, ako odradiš posao kako treba.
- Koliko?
- Dvesta hiljada, u zlatu - ponovi Rauf. - Ako sve učiniš kako treba!
- Zvuči, otprilike, kao ”ako preživim” - reče Šalom. - U protivnom, ti bi
zadržao zlato i sam obavio posao... Međutim, meni se, odavde, čini da je to
nešto smrtonosno.

*
* *

- Smrtonosno... - reče šerif. - Ovo mi liči na nešto smrtonosno.

On i Lesli su sedeli u ružnoj, siromašno opremljenoj sobi dok se ispred
njih, na izguljenom stolu, pušio čaj. Njihovi domaćini su na tren izašli.
- Meni se čine vrlo miroljubivi - šapnuo je Lesli.
- Đavoli... Svi prokleti Arapi su đavoli! Oni čak i ne veruju u normalnog
Boga - reče šerif namrštivši se.
Iako se šerifu sviđala ideja da upadnu sa uperenim pištoljima i namrtvo
~ 49 ~
isprepadaju Arape koji su iznajmili kuću Houksovih, Lesli ga je ipak ubedio
da postupe manje napadno. Prišli su neprikriveni, pokucali smerno na vrata,
predstavili se i šerif je objasnio da mu je dužnost da proveri papire vezane
za iznajmljivanje kuće. Bio je to loš izgovor, ali je bilo sasvim jasno da stanari
kuće Houksovih, ma kako bilo, ne znaju mnogo о američkim zakonima.
Pustili su Lesija i šerifa u kuću i svojski se trudili da budu što ljubazniji,
spremno pokazavši dokumenta. Vrlo detaljno su pričali о tome kako i zašto
su iznajmili kuću, ali su takođe pomno pazili da ne pomenu šta uopšte traže
i rade u Slou Kriku. Šerif nije izdržao, pa je upitao jednog od njih, onog koji
mu se činio najpogodniji:
- Mogu li znati koja je svrha vašeg boravka u našem malom gradu?
- Dobili srno nekoliko nedelja odmora od firme - glasio je odgovor. -
Želeli smo da budemo daleko od bilo kakve gužve i odabrali smo, sasvim
slučajno, Slou Krik. Nadamo se da vam to ne smeta!
- Nikako - požurio je da kaže Lesli u tom trenutku, dajući neprimetan
znak šerifu da je bolje da se taj deo razgovora završi tako.
Posle su im skuvali čaj, hvaleći mir i tišinu koja vlada na imanju
Houksovih, sve dok se u jednom trenutku nisu povukli u kuhinju, obećavši
da će se pojaviti sa jednom vrstom kolača ”iz njihove zemlje”, koje su želeli
da ponude gostima.
- Smrtonosno... - ponovio je šerif.
- Ni najmanje - šapnuo je Lesli. - Ne mislite valjda da misle da nas
otruju?!
- Đavo je sa njima. Moglo bi im svašta pasti na pamet - reče šerif.
- Ne kažem da oni to nisu u stanju - reče Lesli. - Ali, kako stvari stoje,
oni žele da se drže što dalje od bilo kakve nevolje. Ubiti šerifa i njegovog
zamenika za njih bi bila velika, velika nevolja, zar ne?!
- To nije glupo razmišljanje - rekao je šerif.
Zaista, Arapi su se vratili sa vrućim kolačićima, koji su bili začinjeni
cimetom u tolikim količinama da se nisu mogli gutati. Lesli natera sebe da
pojede čak dva, ali šerif se zgadi nad prvim. Arapi požuriše da upute milion
izvinjenja, iako je šerif ispljunuo nešto što je trebala da bude čast i
domaćinu i gostu. Lesli je sve to pratio oštrim pogledom. Napustili su kuću
nekoliko minuta kasnije.
~ 50 ~
 - Pa, šta misliš о njima? - reče šerif kada su već bili na rubovima
imanja. Ponovo je zaseo u hladovinu, kao da raspolaže sa svim mogućim
vremenom na svetu.
- Mutno - reče Lesli. - Vidiš, šerife, u životu sam imao prilike da
putujem. I, upoznao sam i običaje arapskih zemalja...
- Ne razumem?! - priznao je šerif.
- Pa, jednostavno je - reče Lesli mirno. - Arapi su gostoljubiv narod, ali
i preterano ponosan. Domaćin, Arapin, ako nema ničim drugim da te
počasti, očistiće šargarepu, ali će se i smrtno uvrediti ako odbiješ da je
pojedeš! Shvataš?!
- Ne! - reče prostodušno i krajnje iskreno šerif.
- Ti si ispljunuo taj bezvezni kolačić. U redu, kolači su bili gadni, ali šta
očekivati, kad su ih pripremali muškarci... Arapima takve stvari rade žene.
Oni su samo hteli po svaku cenu da ispadnu ljubazni dotle da je to postajalo
bljutavo. U stvari, kao da su hteli da nam skrenu pažnju... Kao da su hteli da
izbegnu suvišna pitanja...
- To sam i ja primetio... - reče šerif. - Ali, kakve veze sa tim ima prokleti
kolačić?!
- Pljunuo si ga... - nasmejao se Lesli. - U svakoj drugoj prilici Arapin bi
se uvredio, i to toliko da bi te smatrao neprijateljem. Ovi su se, međutim,
potrudili da te odobrovolje. Čak su se izvinjavali zbog lošeg ukusa i takvih
gluposti... To je odličan znak da ne žele da stvaraju neprijateljstva.
- Okej! Jasno mi je! Uglavnom, slažemo se da su opasni kao gnezdo
zvečarki! - šerif pljucnu kroz zube. - Ali, kako da im isteramo iz prokletih
njuški to što znaju?
- Za sada bi samo trebalo držati ih na oku - reče pomalo zamišljeno
Lesli. - Ono što bih ja voleo da znam jeste...
- Čekaj! - prekide ga šerif. - Ti od mene tražiš nešto da doznaš?
- Upravo tako - Lesli klimnu glavom. - Uostalom, dogovor je dogovor...
Pomagaćemo u ovome jedan drugome. Za početak... Voleo bih da doznam
što je moguće više о Houksovima!
- Čudna želja - reče šerif. - Kakve veze imaju Houksovi? Ovi gadovi su

~ 51 ~
samo iznajmili kuću...
- Imam osećaj da nisu samo iznajmili kuću već i jednog od Houksovih.
Još ne znam о čemu se tačno radi, ali mi se ta magla lagano bistri i mislim
da će biti još bistrija ako saznam nešto о crncima koji raspolažu jednim
ovakvim imanjem...
- Ne raspolažu više - reče šerif - Od svih Houksovih ostao je samo
papir kod jednog advokata iz Dikinsona. Poslednji živi Houks... Tak Robert...
Propalica! Ako kažeš da si ga sreo u Frisku, onda je valjda u Frisku, ali ovde
nije dolazio od, ne znam ni ja kada.
- Šta se dogodilo sa ostalima? - upita Lesli.
- Otrovali su se pečurkama - izgovori šerif, kao da naručuje
hamburger. - U jednom danu je svih šest članova porodice otišlo. Uostalom,
oni kao da su privlačili nevolju...
- Bili su bogati?
- Bili su prokleto bogati - reče šerif - Proklete crnje su bili bogatiji od
mnogih belih bogataša iz ovog kraja. Matori Houks, Grendon, došao je
negde posle rata, iz Evrope... Znaš, onaj rat sa Švabama, tamo, preko
Atlantika. Houksovi su živeli kao i svi ostali crnci u kraju, a onda je došao taj
rat... Grendon Houks se sam prijavio za vojsku i izgleda da je bio bistar crnja,
pa su ga dali na neke specijalističke kurseve tamo i bio je nekakav izviđač,
tako nešto... Specijalne jedinice, uglavnom. I, onda se vratio iz rata sa
gomilom novčanica. Barnijevi su imali ovo imanje, ali su se odselili u Atlantu
i imanje je propadalo, sve dok ga matori Houks nije kupio. I, dobro im je
išlo. Prokleto dobro. Namlatili su se love, iako se govorilo po gradu svašta...
- Šta?
- Pa, pre svega, govorilo se da je Grendon tamo, u ratu, pokupio neko
silno blago od nekog nemačkog visokog oficira, a da to nije prijavio
pretpostavljenima... Znaš šta hoću da kažem?! Ali, izgleda da u vojsci nikoga
nije bilo briga što je jedan crnac uradio tako nešto i nije bilo nikakve istrage
niti bilo čega sličnog. Onda... Govorilo se da neki od njegovih prijatelja iz
rata trguju nekakvom drogom... Razumeš, to su bile pedesete i šezdesete...
Malo drugačija vremena. Tada se nije ni znalo mnogo о takvim stvarima kao
što je marihuana.
- Čekaj! Hoćeš da mi kažeš da su Houksovi ovde, na imanju uzgajali
~ 52 ~
marihuanu? - upita Lesli.
- Pa, izgleda da jesu, ali kada sam ja postao šerif oni više to nisu radili.
Već su živeli od dobre rente, jer su vremenom nakupovali nekakve akcije u
velikim firmama, a neki su tvrdili da su čak imali udela i u nekoj pravoj banci.
Đavo bi ga znao. U svakom slučaju, bili su bogati da bogatiji nisu mogli biti.
Među njima je bilo pijanica i luđaka, ali niko kao taj Robert... Još dok je bio
u srednjoj bio je pravi, pravcati pokvarenjak. Morao je da ode... Valjda mu
je bilo tek sedamnaest kada je navalio na tu Hildegard Bronson i čitava
nevolja je bila u tome što je Hildi bila bela kao božićni zec. Tako je Bobi
morao da zbriše. Posle se čulo da je zaglavio malo u zatvor, u Indijani, i takve
stvari. Ništa strašno... Međutim, meni su dolazili nekakvi papiri. Znaš, kad
neko ko je rođen ovde nešto zabrlja na drugom kraju zemlje, sudovi šalju
njegove priče ovamo... Mnogo znam о tom prokletom crncu... I da je do
sada dva puta menjao ime... Doduše, u poslednje vreme se nešto kao malo
izgubio...
- Aha! - bilo je sve što je Lesli mogao da kaže.
- Dobro, sad znaš... Ali, šta ćemo sa Arapima?
- Sredićemo ih - osmehnuo se Lesli.

*
* *

Tabasko Pit je zatekao Sumiko kako sedi u onom uglu velike sobe u kući
u kojoj su stanovali Lesli i ona, u kojoj se nalazilo nešto što je ličilo na mali
radio-studio. Sumiko je bila pasionirani sakupljač svih savremenih aparata
za snimanje, filtera, mikseta, radio-odašiljača i prijemnika. Tabasko je samo
površno razumeo čemu sve to služi i na koji način to Sumiko koristi.
- Stigao sam - rekao je Pit, još uvek pod utiskom da je izneverio svoje
prijatelje posle scena sa Raufom i njegovom pratnjom, iako mu je Sumiko
objasnila da to neće mnogo poremetiti njihovu zajedničku istragu.
- Fino - odvratila je vedro Sumiko, mada nije skinula slušalicu sa ušiju.
Njeni prsti su neshvatljivo vešto prebirali po dugmićima i reglerima.
- Što to radiš? - upitao je Tabasko, pomišljajući da ode do frižidera i
uzme jednu konzervu piva, kao što je uvek činio.

~ 53 ~
 - Slušam prenos iz pakla - nasmejala se Sumiko. - Onom momku sam
zakačila bubicu, znaš! Trebalo mu je dugo dok nije stigao do svog
poslodavca...
Pit baš nije bio načisto о čemu to Sumiko priča, ali kada je primetio da
ona vrlo koncentrisano prati šta se događa negde daleko, prisluškujući sve
ono što se moglo čuti u krugu od nekoliko jardi oko prisluškivača, koji je bio
negde na odeći Raufovog telohranitelja, jednostavno je ostavio devojku na
miru i krenuo ka frižideru.
Pijući pivo Tabasko je razmišljao о Lesliju. Sumiko mu je rekla da je on
u Ilinoisu i da je na pouzdanom tragu, i to je bilo sve. Tabasko je, kao i
obično, zavideo Lesliju - Lesli je uvek bio tamo gde je bilo mnogo akcije...
Sumiko se pojavila taman kada je Pit dovršio svoje pivo...
- Ne zameri - rekla je ona. - Morala sam da čujem taj razgovor. Taj
momak, Bruno Henks, nekoliko dana je izbegavao Raufa... U stvari, kao da
je izbegavao i samog sebe. Očekivala sam da će biti tako. Samom sebi nije
mogao da oprosti ono što mu se dogodilo u sukobu sa mnom... Muškarčine
obično tako reaguju.
- Sada je otišao kod Raufa da mu se opravda što te nije doveo ili tako
nešto? - upita Tabasko Pit.
- Nije se mnogo pravdao, čini se, bar na osnovu onog što sam čula -
reče Sumiko. - Više je bilo reci о tome da Rauf duguje momku lovu za
nešto... Henks je pokušavao da dobije svoj novac i da krene nekim drugim
putem. Očito da više nema želje da se bavi bilo čim što je u vezi sa tim
Raufom ili kako se već zove. Ali, stvari su izgleda komplikovanije nego što je
to Bruno Henks spreman da prizna.
- U suštini - priznao je Tabasko - ni meni nije sasvim jasno о čemu se
ovde radi?!
Sumiko se kolebala nekoliko trenutaka, a onda je sela i pokazala Pitu
da sedne.
Pit se našao u čudu. Osećao se pomalo kao đačić kome treba da se
održi predavanje. Ali, ipak je seo, jer - radoznalost je pobedila sva druga
osećanja.
- Najbolje je da počnem od početka - reče Sumiko. - Ti znaš da su
japanske porodice brojne i da nastoje da održe te porodične veze, čak i kada

~ 54 ~
jedan deo porodice ide drugim putevima. Jedan deo moje porodice je ostao
u Japanu... U redu, porodice mojih dedova i baka. Tako da ja imam dalje
rođake koji i danas žive i rade u Japanu. Sticajem okolnosti, jedan moj dalji
rođak, ugledni bankar iz Osake, stupio je u kontakt sa mnom pre nekoliko
godina. On je ljubitelj umetnosti i hteo je da kupi neke slike ovde, u San
Francisku i tako... Bili smo u vezi, dakle, i on mi se, pre nekoliko nedelja,
javio i zamolio me da proverim jednu firmu sa kojom je morao da obavi
posao. Jednostavno je dobio naređenje da obavi posao koji se sastojao u
pružanju bankarskih garancija za krupnu trgovinu koja je išla odavde prema
Hong Kongu... Objasnio mi je da je, sada, kada Hong Kong ponovo prelazi u
sastav velike Kine, mnoge tamošnje firme posluju pod sumnjivim
partnerima i njegova banka je morala da proveri sve kako ne bi upala u
nevolje. Lesli mi je dosta pomogao u tome, a kada smo proverili sve
ustanovili smo da je nominalni izvoznik firma pod imenom "BULEKS” za koju
se ispostavilo da pripada Raufu Hanzalariju. Firma je poslovala pod mutnim
okolnostima; a sam vlasnik je bio krajnje komplikovana osoba, pa smo Lesli
i ja odlučili da malo pročačkamo po tom uočljivom đubrištu. Istovremeno
smo upozorili mog rođaka da je pametnije odustati od posla... Nije bilo lako,
ali je izašlo na videlo da "BIJLEKS” izvozi u Hong Kong delove za atomski
akcelerator, što je, ako se čovek udubi u tehnologiju, neophodno za
proizvodnju atomske bombe. U stvari, taj aparat služi za vremenski upaljač
kakav se, uglavnom, koristi za taktičke atomske bombe... Znaš, internet je
čudo! Pomoću njega smo stekli osnovna znanja iz atomistike, i to vojne...
- Čekaj malo! zapanjio se Tabasko Pit. - Pa, ti to meni pričaš kako tamo
neko, u Hong Kongu, želi da napravi atomsku bombu!”
- Ne u Hong Kongu - mirno saopšti Sumiko. - Hong Kong i trgovci
tamo, koji su se usudili da trguju takvim stvarima, samo su usputna
stanica... Oni, naravno, koriste mali haos koji je nastao prelaskom Hong
Konga iz hlada britanske zastave u hlad kineske. Krajnji kupac je opasniji...
Bagdad...
- Čekaj! Je li to nešto iz "Hiljadu i jedne noći”? - upita prostodušno
Tabasko.
- To je nešto iz Iraka, a tamo sedi i gazduje lično Sadam... - Sumiko bi
se nasmejala da se nije radilo о ozbiljnim stvarima. - Da čitaš novine ili
gledaš televiziju onda bi znao ponešto... Na primer da Sadam obično
~ 55 ~
nabavlja opasna masovna oružja pod embargom uvoza oružja, naročito
onih vrsta koje mogu da posluže za uništavanje velikog broja ljudi. Sa druge
strane, Sadam kao da naročito voli oružje za masovno uništavanje, i, eto,
ispostavilo se da sada kupuje delove za proizvodnju atomske bombe,
verovatno sa različitih strana sveta, a svuda se nade poneko ko suviše voli
novac...
- I ja ga volim, pa mi opet ne pada na pamet da trgujem delovima za
atomsku bombu! - vatreno uzviknu Pit. - Da sam to znao narovašio bih tog
Raufa malo više... U stvari, sredio bih ga tako da mu više ne bi bilo na pameti
bilo šta vezano za trgovinu i kojekakve gluposti!
- Mislim da ćeš tek imati priliku da ga... Kako reče? Narovašiš -
osmehnu se Sumiko. - I, tako smo Lesli i ja pokrenuli istragu koja je pokazala
da su negde u zemlji izaslanici Sadama Huseina, koji kontrolišu posao. I
Raufa! Postoji, izgleda, i jedan čovek, nismo uspeli da ustanovimo gde je i
ko je, ali znamo da je njegov zadatak da obaveštava Bagdad о tome kako se
odvija posao. Izgleda da se bliži rok i da će Rauf morati da požuti da odradi
svoj deo posla. Otprilike tada će se pojaviti i neko koga Rauf pominje kao
"glasnika”... Taj čovek donosi Raufu novac, iako smo već ustanovili da mu
je u jednu banku u inostranstvu uplaćeno mnogo, mnogo dolara. Rauf sam,
na sve strane podmićuje, preti i koristi svaku priliku da spreči bilo kakvu
kontrolu nad malim, prljavim poslom. Roba, koliko znamo, za sada nije
spremna, ali će svakako iz zemlje izaći u sanduku na kome će pisati možda:
"medicinska oprema”, ili možda: "traktorski akumulatori”, ili tako nešto.
Lesli je, ovog časa, u gradiću po imenu Slou Krik, u Ilinoisu, gde se nalaze
Sadamovi izaslanici. Ti i ja smo dobili zadatak da pratimo Raufa i doznamo
što je moguće više о njemu... Dobro, ti si uleteo u tuču i sada to više nema
veze. Ja sam obradila Raufovog bivšeg telohranitelja i doznala, između
ostalog, da "robu” do luke u Frisku, treba da preveze jedan kamiondžija koji
nema pojma šta vozi. Kada jednom taj deo atomske bombe stigne u našu
luku, onda još samo moramo da doznamo ime broda i vreme isplovljavanja
i mislim da ćemo tada okončati i naš i Raufov posao... Razumeš?
- Ako se ja pitam, najpametnije bi bilo da čekamo utovar, a onda
dignemo taj brod u vazduh.
- Mislim da si shvatio - nasmeši se Sumiko. - Dakle, sada ti preuzimaš
luku. Valjda ćeš se snaći tamo!?
~ 56 ~
 - Tamo sam kao riba u vodi - reče obradovano Pit. - Imam mnogo
prijatelja u luci, a poznajem i nekoliko simpatičnih ženskih likova iz barova
oko luke...
- Znali smo da će te taj zadatak obradovati - osmeh na Sumikinom licu
poprimi pomalo nestašan izraz. - Ali, zapamti, ne smeš da zapadneš u
nevolju! Moraš vrlo pažljivo da osmatraš, a sva tvoja poznanstva će ti
dobrodoći da doznaš о kome se brodu radi. Sve što budeš saznao saopštićeš
Lesliju ili meni ... Ne čini ništa na svoju ruku, molim te!
- Misliš da ću zabrljati? - namrštio se Tabasko.
- Mislim da će taj brod biti tako dobro obezbeđen da jedan čovek
neće moći da obavi ono što tri osobe mogu sa lakoćom - reče Sumiko
ozbiljno. - Zar sumnjaš u to da će Sadam ovamo poslati najbolje ljude?!
- Ne tako dobre kao nas troje! - izkezi se prijateljski Tabasko Pit.
- Znaš li kako kažu u zemlji iz koje dolaze moji preci? - Sumiko se
uozbilji. - "Lakoverni tigar postane vremenom plen komaraca!”
- Šteta što nisam studirao orijentalistiku... Bolje bih se snalazio u
tolikim poslovicama - uzdahnu Pit.

*
* *

Debora je bila uistinu fascinirana - Lesli sa šerifom, za istim stolom, u

više nego prijateljskom razgovoru, uz šerifovo omiljeno pivo... Veče je,
dakle, počelo sa iznenađenjem. Jedva je dočekala da šerif krene ka toaletu
da bi prišla stolu i upitala Leslija:
- Šta ovo znači?! Matori gorila nikada nije sa strancima ovako...
- Ja nisam stranac - osmehnuo se Lesli. - Ja sam njegov zamenik!
- Štaaaaaaa?! - zabezeknula se Debora. Nije mogla da poveruje svojim
ušima, ali kada je videla Leslijevo vedro ali ozbiljno lice, jednostavno je
morala da poveruje.
- Budi ozbiljna - rekao je Lesli. - Nije to ništa strašno. Ispostavilo se da
govorimo istim jezikom.
- Meni se čini da si me lagao... Ti mora da si neka vrsta policajca!? -
~ 57 ~
ustvrdila je Debora besno skupljajući prazne boce od piva. Nikada nije
volela da se petlja sa policajcima.
- Ne moraš da mi veruješ, ali nisam - osmehnuo se Lesli.
U tom trenutku se pojavio šerif iz toaleta i Debora se udaljila od stola.
Šerif zastade kod jednog stola u drugom delu restorana. Lesli ga nije puštao
sa oka, pažljivo posmatrajući da li će šerif pogledati prema stolu.
Istovremeno je vodio računa i da neko drugi ne pogleda prema njemu.
Jedan mali pokret rukom iznad stola nikome nije morao ništa da znači, ali
je bio veoma važan. Na volšeban način, gestom sličnim kojim se služe
najveštiji mađioničari, Lesli je u šerifovu, još uvek punu bocu, spustio
kuglicu nalik na komad uglačanog ćilibara. Potom se ponovo zavalio u svoju
stolicu...
Šerif je stigao minut docnije, sedajući na poseban način, pri čemu je
pravio neobičnu buku. Odmah se mašio za svoje pivo.
- Vidi, ortak... - obratio se šerif Lesliju poverljivim glasom. Telefonirao
sam nekim ljudima poslepodne. Rekoše mi da bih mogao da pokupim te
Arape pod izgovorom da nemaju uredne papire о boravku u Državama...
Znaš, naprosto ću ih optužiti da su ilegalni useljenici. Imam pravo da ih
držim iza rešetaka dvadeset četiri časa. Misliš da bi propevali za to vreme?
- Ne mislim - reče ozbiljno Lesli. - Bojim se da oni nisu od tako mekane
vrste.
- Pa, kako ti misliš da treba sa njima? - šerif to izgovori ozlojeđeno.
Svaki njegov predlog taj stranac je odbijao neprijatno uverljivo. Iako je, u
početku, šerif bio oduševljen što je pronašao tipa, makar stranca, koji, kako
mu se činilo, ne voli Arape na isti način kao i on sam, sada je sve više
sumnjao da je učinio grešku proglasivši Leslija svojim pomoćnikom.
- Prepusti to meni - reče Lesli tiho i naže se preko stola, da bi nastavio:
- Znaš, ja sam od onih koji imaju posebne moći. Stekao sam ih u Japanu.
Izučio sam ninđa-akademiju, ako ti to uopšte nešto znači. Meni znači, jer
sam svestan da mogu, svojim moćima, da nateram bilo koga da mi otkrije
bilo šta, kao što mogu bilo koga da nateram da zaboravi bilo šta.
- О čemu ti to pričaš?! - zareža ispod glasa šerif. - Kakav ninđa?! To
postoji samo u filmovima.
- Onda smatraj da trenutno gledaš film - reče Lesli veselo. - Noćas ću

~ 58 ~
obići kuću Houksovih i razgovarati malo sa Arapima. Nemoj se začuditi ako
sutra zbrišu odavde. Ali, ja nemam vremena da se natežem sa nekakvim
rupama u zakonu, a ni sa tobom... Moram još noćas da doznam kakve su im
namere.
- Slušaj, sinko! - šerif je već bio spreman da zaboravi na umišljeno
prijateljstvo prema tom čoveku. - Nekako sam počeo da mislim da sam
grdno zgrešio kada sam uopšte počeo razgovor sa tobom. I tebe bih mogao
da skleptam na dvadeset četiri časa i da te, usput, obradim tako da možeš
da poželiš da nikada nisi došao ovamo!
Lesli je vrlo pažljivo gledao u šerifove ženice. Neko vreme su ćutali. A,
kada je primetio da se šerifove zenice nekontrolisano šire, Lesli reče:
- Mislim da je za tebe najbolje da prosto zaboraviš na mene, a i na
Arape.
- Molim?! - šerif je već zapetljavao jezikom, kao da je prilično pijan,
iako je popio samo nešto više od dve boce piva.
- Zaboravi na mene... Zaboravi da si me ikada video... Zaboravi da sam
ikada bio ovde... - ponavljao je Lesli samouvereno, tihim, sugestivnim
glasom. To što je ubacio u Šerifovu bocu bila je laka droga, spremljena na
način koji su poznavali samo majstori ninđucua. Droga je ubrzavala
postupak utonuća u psihičko stanje koje bi odgovaralo hipnozi. Lesli je,
naravno, mogao da uvede šerifa u psiholično stanje i bez toga, ali
jednostavno nije imao vremena. Noć je odmicala, a on je morao da stigne
do kuće Houksovih...
Lesli je imao nepogrešiv osećaj da naprosto gubi vreme u Slou Kriku
čekajući da se nešto dogodi. Svakom običnom čoveku vreme provedeno sa
Deborom i šerifom moglo bi izgledati kao laka, opuštajuća zabava.
Međutim, Lesli je na umu imao cilj i shvatio je da nema baš suviše vremena
da taj cilj ostvari. Zato je odlučio da ono što je imao na umu kada je došao
u Slou Krik obavi baš u toku noći... Već ujutru je morao dalje.
Nije znao kuda će dalje... Znao je da ga zora ne sme zateći u tom malom
gradu u nedođiji Ilinoisa, i bio je sasvim siguran da će mu sledeće odredište
pokazati ti tajanstveni Arapi...
Šerif se zanosio u hodu kada je, ne znajući ni sam zašto krenuo ka
šanku. Lesli je spremno ustao i prijateljski ga pridržao. Debora je bila iza
šanka i sumnjičavo je pogledala i jednog i drugog. Videla je šerifa u
~ 59 ~
najpijanijem stanju, ali se nikada nije zanosio u hodu, nikada nije brbljao i
zamuckivao od nekoliko piva. Poznavala je dobro sve mušterije koje su
ikada pile u njenom lokalu i sada je bila više nego začuđena. Kada je Lesli
dopratio šerifa do šanka, ona tiho upita:
- šta je sa njim?
- Malo mu je loše. Pojeo je, valjda, nešto pokvareno - odgovori
ubedljivo Lesli. - Čini se da se to nešto ne slaže sa pivom.
- O, Bože... - uzdahnula je Debora. - Šta sad da radimo sa njim?
- Mi?! - Lesli je podigao obrve. - Koliko mogu da procenim, stari
momak je punoletan! Ako nije u stanju da se brine sam о sebi, onda... U
stvari, skuvaj mu žestoku kafu i pozovi njegovog pravog pomoćnika da ga
uhapsi zbog pijanstva.
- Ne zezaj se! - rekla je ozbiljno Debora.
- Ko kaže da se zezam?! - uzvratio je Lesli, naslonio šerifa na šank, a
onda se okrenuo i izašao iz restorana praćen zabezeknutim pogledom
svakoga koje prisustvovao sceni.
Nije više imao vremena da brine о njima. Pred njim je bio važan
zadatak. Pred njim je takođe bio put. Lagodni i pomalo sumorni dani u Slou
Kriku su bili završeni. Svratio je u svoju hotelsku sobu, uzeo stvari, a zatim
je otišao do automobila. Pažljivo je proverio opremu, koja je bila u
prtljažniku. Sve je bilo na svom mestu... Lesli je potom pogledao na ručni
časovnik - bilo je nešto iza jedanaest. Pomislio je: ”Pravo vreme za ratnike
noći!”
Nekoliko minuta kasnije vozio je sasvim umerenom brzinom ka kući
Houksovih. Nije morao preterano da razmišlja о onome što je trebalo
učiniti. Iskustvo mu je govorilo da će se suočiti sa ljudima koji su istrenirani
za drugačiju vrstu borbe od one koju je on poznavao. Bio je svestan da su
ljudi iz kuće Houksovih profesionalci - nije smeo da ih potceni. Ali, nije smeo
ni da ih preceni. Ponavljao je u sebi raspored prostorija u kući, delove
fasade i detalje okoline...
Ostavio je automobil na istom mestu kao i kada je prvi put dolazio.
Lako je izračunao koliko mu vremena peške treba do kuće. Približavao se
oprezno, zastajkujući s vremena na vreme. Da je neko imao prilike da ga
vidi morao bi se zapanjiti - u crnom kostimu ninđe, sa mačem zakačenim

~ 60 ~
specijalnim vrpcama za leđa, gibak kao divlja mačka, u trenucima kada bi
stajao, savršeno nepomičan i osluškivao, ličio je na divlju zver na tragu
plena, koja kao da njuši vazduh...
Zastao je i kada je već mogao da vidi ćelu kuću. Nije mi trebalo mnogo
vremena da uoči infracrvene detektore raspoređene na tačkama u obliku
slova - W, na jugoistočnoj strani kuće. Bio je sasvim siguran da isti sistem
postoji i na drugoj strani. Znao je taj način, bile su mu poznate te male
stvarčice koje su noću mogle da čuvaju čak i Belu kuću. U stvari, već se
nadao da će tako nešto zateći. Takođe je znao da još nije bio u dometu
detektora i da oni unutra još nisu znali da imaju nezvane goste. Konačno,
odlično je znao da neće moći da prođe neopažen ako ne blokira detektore.
Lesli je mislio: "Svako ko je izmislio ove detektore mora da je mislio da
pravi veliku uslugu čovečanstvu. Mora biti da se radilo o vrlo sujetnoj osobi
koja je verovala da niko na svetu ne može da provali sistem... Kako se taj
varao!” Znao je bar četiri pouzdana i tiha načina da se detektori izbace iz
funkcije. Jedan od njih je bio trik sa ponešto prepravljenim daljinskim
upravljačem od običnog televizora - Leslija je tome naučio jedan maloletni
obijač u Detroitu, pre nekoliko godina. I za ovu priliku, imao je tu spravicu.
Sve što je bilo potrebno da uradi jeste da pronađe pravu talasnu dužinu i
da pritisne dugme za isključivanje aparata. Tiho, prosto, brzo, čisto...
Nije mu trebalo više od sedam minuta da, pažljivo, redom birajući,
pronađe pravu talasnu dužinu. Pritisnuo je dugme ”off ’ i detektori su se
isključili, kao što se, bez ikakve sumnje, isključio i prijemnik u kući. Krenuo
je zamišljajući laku uzbunu u kući - onaj koji je dežurao pored prijemnika
sistema prvo je morao, valjda, da se počeše iza uva, pa da proveri dovode
struje, pa onda, možda, da se glasno upita u čemu je kvar, pa onda da zaviri
u sve spojeve i, uopšte, da učini desetak nepotrebnih stvari... Sve što je
trebalo da učini bilo je da nekoliko puta pritisne osnovni prekidač i sistem
bi ponovo proradio, ali Lesli je znao da je u ljudskoj prirodi da obično krenu
od teže strane kada je problem tu... Imao je više nego dovoljno vremena da
priđe kući...
Bilo je baš kao što je očekivao - svetlo iznad ulaza, u dnevnoj sobi,
svetlo u jednoj sobi na spratu... Trebalo je da izgleda kao da je to obično
veče jedne obične kuće. Ali, Lesli je znao da se unutra dešava mnogo više
od toga. Leđima priljubljen uz sam zid, pritajio je disanje i otvorio svoj sluh
kako to samo vrhunski majstori ninđucua znaju. Arapski je slabo znao, ali

~ 61 ~
mu je bilo dovoljno da odredi odakle se čuju glasovi... Naročito je obratio
pažnju na jedan nervozni dijalog iz sobe na spratu, koji je nadjačavao ostale
zvuke u kući, što je značilo da im je tamo bio smešten centar za osmatranje
i, verovatno, radio-stanica, kompjuter i ostali aparati za kontakt sa vezama
u Americi, a možda i izvan nje. Sada je bilo jasno da je prvo morao da prodre
do te sobe kako bi onemogućio bilo kakav kontakt te grupe sa spoljnim
svetom. To je bio preduslov uspešne akcije.
Trebala su mu otvorena vrata i nekoliko minuta je napeto razmišljao
kako da ih otvori. Pribegao je smešnom triku, koji je i ranije izvodio u sličnim
prilikama... Zarežao je, a zatim zalajao poput podivljalog psa. Ponavljao je
to nekoliko trenutaka, prilično glasno, a onda je utihnuo - glasovi iz kuće su
postali nervozniji i po glasu jednog od stanovnika kuće procenio je da se
jedan čovek približavao ulaznim vratima. Međutim nije ih otvorio.
Ponovio je lavež i režanje još nekoliko puta istovremeno se
približavajući ulaznim vratima... Onda je utihnuo tek za toliko koliko je
čoveku sa unutrašnje strane vrata trebalo da pomisli kako je ”pas” otišao.
Kada je ponovo zalajao vrata se otvoriše gotovo besno...
Arapin je istrčao na prostrani trem sa baterijskom lampom u rukama,
ali Lesli je naprosto osetio da mu je oružje pri ruci i da je spreman da puca
u ’psa” ukoliko ga ugleda.
Čovek sa lampom je šarao snopom snažne svetlosti dvorištem, ali,
naravno, nije ugledao ono što je tražio. Konačno, spustio je lampu i okrenuo
se prema kući, a na usnama su mu zatitrale reći kojima je hteo da objasni
onima unutra da napolju nema ničega...
U tom trenutku se ninđa pokrenuo brzinom svetlosti i silinom tigra koji
napada slona! Čovek sa baterijskom lampom nije imao šanse - pao je
pogođen preciznim udarcem koji ga je pogodio u grkljan i onesvestio u
deliću sekunde!
Drugi, koji je sve to gledao, ili bar mislio da gleda, iznutra, zatrepta - u
stvari, on je video samo veliku senku koja je prošištala vazduhom, šireći
zebnju oko sebe i jedva da je i mogao da pomisli da je to čovek, a tajanstveni
neprijatelj je već bio ispred njega. Suočen sa ninđom Arapinu sinu kroz
glavu da je nešto slično video u nekakvom dekadentnom, zapadnjačkom,
američkom stripu. Jednostavno nije mogao da poveruje! Čak je pomislio i
da nije sasvim budan - da sanja... Ali, to nije bio san - ninđa ga nije udario,
samo je prineo svoju ruku zabezeknutom licu Arapina i samo ga dodirnuo

~ 62 ~
vrhom kažiprsta ispod jagodice levog oka. Pritisak nije bio naročito snažan,
ali je pogodio pravu tačku..
Čoveku klecnuše kolena. U trenutku mu se učinilo da mu je blokirano
disanje i da mu je stalo srce. Ninđa ga uhvati za vrat i lakim pritiskom ubrza
njegovo onesvešćivanje, a zatim ga hitro i nečujno odvuče iza velike
komode koja je stajala u uglu te prostorije... "Četiri”, odbroja u sebi Lesli.
U velikim, nečujnim skokovima uputio se uz stepenice, osluškujući -
niko od preostalih gostiju kuće Houksovih nije mu se našao na putu, tako
da je stigao do sobe, u kojoj je pretpostavljao da im se nalazi informacioni
centar. Iza njega se nalazio širok, dug hodnik, sa po troja vrata sa svake
strane, a preko puta sobe u koju je nameravao da uđe bila su još jedna
vrata... Nepogrešivi osećaj, zvani "haragei” reče mu da bi mu izvesna
opasnost mogla pretiti odatle...
Na tren se ninđa ukočio. U tim trenucima je izgledao kao sleđena figura
koja ne diše, kojoj ne kuca srce... Opuštenih mišića kontrolišući sve životne
funkcije, ninđa je osećao svoju okolinu celim telom. Kao da je sa kompletne
površine kože isijavao radarske talase, koji se vratiše u njegovo telo i on se
pokrenu...
Iza vrata za koja je Lesli procenio da sadrže potencijalnu opasnost,
stajao je jedan od Arapa sa pištoljem u ruci. Na cev pištolja bio je navijen
prigušivač. Čoveka sa pištoljem nije uznemirio nikakav zvuk - naprotiv,
učinilo mu se sumnjivim to što je bilo suviše tiho. Čovek nije ni pomišljao da
neko stoji u hodniku, neko ko mu je protivnik, ali je osluškivao, stojeći
neposredno uz vrata osluškujući. Hteo je ponovo da čuje taj dosadni lavež
koji je do pre nekoliko trenutaka dolazio spolja i za koji mu se učinilo da je
suviše napadan, kao veštački...
Ninđa mekanim, sporim pokretom izvuče mač iz korica pričvršćenih na
leđima. Nekoliko sekundi je prosto držao mač iznad glave, koncentrišući se,
a onda načini okret na petama i sjuri mač ravno kroz zatvorena vrata!
Oštrica kao da je skliznula kroz nešto nematerijalno, mada je morala
da prođe kroz dva inča čvrste hrastovine, a zatim produži munjeviti put.
Čovek iza vrata u prvi tren nije osetio ništa, a onda ga vrištav bol iz srca
raznese težinom koja se razli umirućim telom... Vrh mača ga je pogodio
ravno u srce i prošao na drugu stranu, odmah izlazeći iz tela, tako da se
moglo činiti da oštrica uopšte nije materijalna. Trzajući se, u nemoćnom
besu, umirući ispali tri zrna u pod... Možda je hteo da pucnjima dozove

~ 63 ~
pomoć, mada mu pomoći nije bilo... Ali, prigušivač na oružju je odradio
svoje - bilo je više nego sigurno da ga niko od njegovih drugova nije čuo!
”Još tri”, pomisli Lesli i okrete se vratima sobe iza kojih su dva Arapina
petljali još uvek sa sistemom obezbeđenja - bili su u fazi kada su pokušavali
da prespoje kontakte, jer im se činilo da je tu kvar koji je isključio detektore
i ceo sistem.
Lesli je sačekao da se dosete i uskoro su se iz sobe začuli zadovoljni
glasovi - uspeli su ponovo da uključe sistem... ”Vreme je”, pomislio je Lesli
i veštim, brzim i snažnim udarcem otvorio vrata, uskačući u sobu i krećući
se poput oluje!
Iznenađenje je bilo potpuno! Arapima se učinilo, čak, da se suočavaju
sa nečim što su, do tada, mogli samo da vide u filmovima strave i užasa. A,
kada ih je to nešto pobacalo na sve strane, shvatili su, trenutak pre nego
što su izgubili svest, da se radi о nečem stvarnom, mada totalno
nepoznatom.
”Ovo je bilo lako”, pomisli Lesli. ”Ostaje, dakle, samo još jedan, ali on i
ne mora da zna da sam ja ovde."
Samo jednim pogledom je obuhvatio sve što se nalazilo u sobi - čitav
niz kompjutera i dodatne opreme, aparati za sistem obezbeđenja, faksovi,
telefoni, čak i jedan stoni sef, sakriven iza kutije sa tonerom za štampač.
Lesli se ispod maske osmehnuo - Arapi su zaista bili vaspitavani na pogrešan
način. Strpati sve to u samo jednu prostoriju!? Tako nešto je samo moglo
biti znak da su završili KGB školu, jer su Rusi oduvek tako činili... Mnogo
savremenije škole obaveštajnih službi (Lesli je takve stvari uvek pratio, kao
potajni obožavalac Džemsa Bonda) odlučile bi se da ceo obaveštajni sistem
rasporede u razne prostorije, a ako je moguće i u nekoliko kuća.
Sada mu je sve bilo pod rukom i on je jednostavno pokupio sve diskete
za kompjuter, sve kasete iz fioka, sve naštampane papire i knjige, ne mareći
što su na arapskom. Bilo je toga toliko da je morao da uzme jednu torbu,
koja je bila nagurana ispod jednog od stolova. Prebacio je torbu preko
ramena i samo nekoliko trenutaka razmišljao da li da zaviri u sef... Pomislio
je: "Valjda ni oni nisu toliko, glupi da u sefu drže poverljiva dokumenta?!
Možda je unutra samo novac...”
Lesli je odlično znao da je u stanju da, uz malo strpljenja, otvori svaki
sef na svetu, koristeći svoj izoštreni sluh i vešte prste, ali sada naprosto nije
imao vremena. Izvukao je iz jednog od skrivenih džepova na ninđa-kostimu

~ 64 ~
nešto što je ličilo na palidrvce šibice... Uvukao je to u bravu sefa, a onda
kresnuo upaljač!
Eksplozija je bila slična malo jačem nakašljavanju, ali se vrata sefa
otvoriše uz neveliki oblak beličastog dima. Lesli gotovo da nije poverovao
svojim očima - unutra je bilo samo nešto malo novca, uglavnom dolari, ali
su tu bili omoti sa dokumentima! Lesli pomisli: "Šteta što ne znam arapski,
ali mislim da će se Sumiko snaći da prevede ove kukice i kvačice!” Strpao je
sve što je našao u torbu i procenio da je vreme za povlačenje... Ostalo mu
je samo da priđe razvodnoj kutiji, koja je obezbeđivala transfer električne
energije za sve brojne aparate.
Smrskao je sve osigurače! Da bi se taj kvar popravio trebalo je potrošiti
zaista mnogo vremena - mnogo više nego što je ninđi trebalo da nestane...
Napustio je kuću ne obraćajući pažnju na šestog čoveka. Iako je
osluškivao ne bi li čuo gde se nalazi, nije čuo ništa, pa je zaključio da čovek
spava. Izašao je iz kuće i hitrim, mekim koracima je krenuo u stopu istom
stazom kojom je i prišao kući. Smatrao je da je posao u Slou Kriku bio
završen. Osvrnuo se tek toliko da proveri da li se u kući nešto dešava,
odnosno da li je neko od onesvešćenih došao sebi. Ni u kući ni oko nje se
ništa nije micalo...
Bio je već na rubovima imanja kada se pojavio šesti čovek!
Jednostavno, kao da je nikao iz guste trave pored staze i to je malo
iznenadilo čak i Leslija... Ali, dovoljno da dopusti protivniku da ne samo
podigne oružje koje je držao u ruci, već i da opali! Međutim, ništa, osim
misli, nije bilo dovoljno brzo za ninđu - on nestade, dok dva vrela zrna
preleteše preko njegove glave... Jednostavno je spustio torbu sa svim
dokumentima i otpuzao poput zmije, u stranu. Pitao se kako nije osetio tog
čoveka, kako nije osetio opasnost... Nikada ranije ga nije izneverio istančani
osećaj, razvijan godinama u teškim vežbama!
Ostao je priljubljen uz samo tlo. Nekoliko minuta nije ni osetio ni čuo
ništa, a onda se njegov protivnik pokrenuo. Po načinu na koji je šesti čovek
koračao Lesli je mogao da zaključi da je vrhunski borac, ali nepredvidljiv
gotovo kao divlja zver. Ni tada se ninđin protivnik nije kretao ravno prema
njemu - išao je u velikom luku. Lesli zaključi da se suočava sa nekim ko zna
sve trikove, a neke i sam izmišlja, i to u trku... Uz to, protivnik je bio
naoružan moćnim vatrenim oružjem, koje može i u mrklom mraku da
pogodi ono u šta se cilja.

~ 65 ~
 Ninđa ostade savršeno miran. Pratio je svim čulima kretanje
protivnika, ali - ovaj se udaljavao! To je bilo još jedno iznenađenje. ”Da li je
moguće?!” upita se u mislima Lesli. Nije verovao u grešku. Čovek koji je
uspeo njega da iznenadi odmah zatim pravio je užasnu grešku... ”Da li je
greška?” pomisli Lesli...
Nešto mu je govorilo da bi bilo mudro krenuti, napustiti mogući
obračun. Imao je dovoljnu prednost nad protivnikom, koji će ga sigurno
proganjati. Mogao je lagodno stići do automobila i nestati pre nego što taj
Arapin dobije priliku... Ali, možda bi to značilo samo odlaganje problema.
Nije verovao da je čovek krenuo ka kući. I, to gaje zadržalo. Još nekoliko
minuta je ležao, uha prislonjenog uz tlo... Nije pogrešio - koraci su počeli da
mu se približavaju. Nešto je bilo u ritmu tih koraka, nešto uznemiravajuće.
”Zašto nisam predosetio?” upita se Lesli.
Otpuzao je do prvog većeg stabla i tiho, kao velika mačka, uzverao se
do prvih grana, pronašavši mračan zaklon u lišću. Pogledom noćnog lovca
osmatrao je okolinu... Nije mu trebalo mnogo ni vremena ni truda da ugleda
neprijatelja - čovek je bio nalik na pauka, visok, izuzetno mršav, dugih ruku
i nogu... U rukama je nosio ”heklerov” automat kakav su koristili samo
specijalci, sa laserskim nišanom i prigušivačem.
U tami je Lesli jasno uočio kako njegovom protivniku sijaju oči. To nije
bio običan sjaj. Bio je to sjaj zveri na tragu. Pomislio je: ”Da li je moguće?!”
Možda je i bilo, iako nikada ranije nije imao priliku da sretne razumno biće
sa osobinama beslovesne zveri. "Haragei”, jedinstveni osećaj za opasnost,
koji su razvijali u ninđucuu i kojim je Lesli znao da predoseti svaku opasnost,
jednostavno se nije mogao primeniti na životinje. Stvar je bila u tome da
razumna bića isijavaju drugačiju energiju od životinja. Arapin sa ”heklerom”
je mogao biti upravo neka međuvrsta - telom čovek, a energijom divlja
životinja...
Arapin je zastajao podižući glavu na način na koji to čine gorile - njušeći
vazduh! Zatim je nepogrešivo zakoračio ka stablu i već je bio udaljen jedva
dvadesetak jardi kada je ponovo stao i ponovo podigao glavu... U tom
trenutku su se retki oblaci uklonili i bledunjava mesečina je obasjala taj deo
imanja... Lesli je video, prvi put u životu, čoveka sa izgledom zveri. Nije mu
se učinilo da je Arapin razvukao usne i jasno pokazao dva očnjaka, dovoljno
dugačka da su se lako mogla zamisliti u čeljustima vuka... ”Pit bi sada rekao:
prokleti vukodlak!”, pomisli Lesli.

~ 66 ~
 Video je kako Arapin podiže automat, ne suviše brzo, siguran u sebe i
svoje sposobnosti. Međutim, pre nego što je prineo oružje ramenu i
uključio laserski nišan, ninđa skliznu niz stablo i jurnu u velikim, nečujnim
skokovima ravno na protivnika...
Izgledalo je da Arapin to nije očekivao. Poput životinje, naslućujući
opasnost, čovek sa ”heklerom” zastade, pokušavajući da razabere šta je
senka, a šta čovek od onoga što je jurilo prema njemu, i uspeo je samo da
vidi mlečni odblesak duge oštrice u trenutku kada je Lesli, u skoku, izvukao
mač...
Arapin je naslepo pucao - dva kratka rafala tupo odjeknuše u
Leslijevom sluhu, jer su oba usijana mlaza prošla neposredno pokraj
njegove glave. Ali, za strelca je već sve bilo kasno... U poslednjem skoku
ninđa se pognu izvodeći kolut napred, završavajući skok na leđima,
gledajući iznad sebe zapanjenog protivnika, a glava mu je doticala
protivnikova stopala.
Oštrica mača je ušla kroz mošnice Arapina, uvrćući se brzo, razarajući
svaki organ koji se našao na putu smrtonosnog čelika. Vrh mača je završio
u srcu! Lesli je izvukao mač iz tela neprijatelja pre nego što je ovaj mogao
da padne. A čak i kad je pao pokušavao je da uperi svoje oružje ka ninđi.
Međutim, divlje, užagrene oči su se gasile vrlo brzo, a ruke su otkazivale
poslušnost - umirao je, a Lesli je mislio: "Kakva šteta što nije svestan da
umire... Baš kao zver!"
Ostavio je šestog čoveka, mrtvog, u travi i krenuo hitro da pokupi torbu
i što pre stigne do automobila. Na istoku se već javljalo sivilo, kao što to već
biva nekoliko minuta pre nego što zarudi prava zora.

*
* *

Salim Al Imani je izašao iz palate Ujedinjenih nacija u dobrom

raspoloženju. Tog prepodneva je dobio dugo očekivanu poruku. Iako je bio
samo skromni prevodilac, sa palestinskim pasošem, uživao je priličan ugled
i u diplomatskim krugovima arapskih zemalja. Smatrali su ga sjajnim
poznavaocem arapske istorije i pogodnim savetodavcem u određenim
trenucima. Međutim, iako je dobijao dobre ponude da uđe direktno u
diplomatiju, on je sve to odbijao pravdajući se urođenom skromnošću i

~ 67 ~
odsustvom ambicije.
Apsolutno niko nije znao kako i kada je dospeo na mesto prevodioca.
Prišao je parkiralištu i čuvari ga pozdraviše vedro. Taj skromni
Palestinac, čime su ga smatrali, uvek im je bio simpatičan, najviše zato što
je radije pričao о bezbolu i košarci nego о politici koja se kuvala iza staklenih
fasada ogromne palate. Salim upali motor... Znao je da se bliži kraju njegov
boravak u Njujorku. Posle osam godina... "Predugo", mislio je. "Predugo
vreme udobnog i beskorisnog života. Za ovih osam godina sam mogao da
stignem do generalštaba. Mogao sam da postanem bar zamenik ministra.
Mogao sam da imam svoju palatu na Tigru, lepu ženu iz bolje kuće. Mogao
sam mnogo šta. Umesto toga ću dobiti medalju, možda visoku novčanu
nagradu i... Počeću uspon iz početka, a Sadam će mi, u privatnom
razgovoru, reći kako sam zemlji učinio neprocenjivu uslugu."
Vozio je mirno, pazeći na saobraćajne znakove i semafore, prema svom
stanu na Menhetnu. Vreme u Njujorku olakšavao mu je veličanstveni
pogled sa dvadeset šestog sprata - ceo južni deo Njujorka bio mu je pred
očima. Pored prozora se obično osećao veoma moćan. Verovao je da može,
ako mu se naredi, da sve to što vidi sa prozora uništi u jednom jedinom
danu... Osmehivao se - sada će napustiti taj stan i više neće biti pogleda sa
prozora, ali će se vratiti u svoju zemlju kao heroj. Glasnik samo što nije
stigao.
Najednom od semafora primetio je kombi sa natpisom "Unutrašnja
dekoracija - SVON”. Na tren mu se učinilo da mu je to vozilo poznato, pa je
presabrao svoje raštrkane misli da dozove u sećanje odakle mu je kombi
poznat. To je bilo lako - isti kombi je bio pored njega već na nekoliko
semafora. Nakrivio je glavu da vidi ko sedi za upravljačem "unutrašnjih
dekoracija".
U tom trenutku su se naglo otvorila vrata sa njegove strane i dve
čelično snažne ruke ga izvukoše, lako, kao da je lutka iz izloga. Pre nego što
je i mogao da udahne vazduh kako bi zaurlao na napadača ruke ga unesoše
u jedan drugi kombi, koji je bio zaustavljen sa druge stane - vrata se bučno
zatvoriše za njim. Našao se u savršenom mraku i bio je svestan samo da ga
neko veoma čvrsto drži, tako da nije mogao ni da pomeri ruke. Nekoliko
puta je uzmahnuo nogom, pokušavajući da pogodi svog nevidljivog
otimača, ali ništa nije uradio.
- Šta ovo treba da znači?! - zarežao je, namerno tiho, i namerno sa
~ 68 ~
velikom dozom pretnje u glasu.
- Gospodine Al Imani, moj predlog je da ne pokušavate da dižete
preveliku buku - rekao je unjkavi, duboki glas. - Ni jedan policajac iz Njujorka
vam ne bi pomogao kada bi znao ko ste, u stvari...
- Ne razumem!? Ja imam diplomatski imunitet... - pokušao je Salim.
- E, sad ste me uplašili - reče glas iz tame. Pritisak ruku na Salimovo
telo nije popuštao. On čak nije ni znao da li ista osoba ima tako teške ruke i
tako unjkav glas.
-Na prvom semaforu ću pozvati policiju - reče Salim, ali je sada i
njemu samom glas zvučao neubedljivo. U sebi se pitao kuda li ga voze.
- Biće, valjda, da voliš publicitet - reče mirno unjkavi. - Jer, ako
pozoveš policiju, mi ćemo morati da otvorimo kombi i da im te predamo,
ali nećemo propustiti da im kažemo da si Sadamov rođak i da si ubačen u
ovu našu prokletu zemlju da organizuješ terorističke akcije i tome slično...
Onda će te oni skleptati i optužiti za terorizam, a kakvi su potrudiće se i da
te povežu sa nekim bombama tu i tamo, pa ćeš se usrati od robije pre nego
što stigneš da pozoveš svog ujka-Sadama da ti plati poštenog advokata, а о
svemu će pisati novine i davaćeš intervju za CNN i takve stvari... Razumeš li
šta hoću da kažem?!
”Ovo nije moguće! Ovo sanjam! Šta je sa mnom! Ovo ne bi smelo da
se dogodi!” mislio je Salim panično. Nije mogao da poveruje da postoji neko
u Njujorku ko zna njegove tajne... Neko vreme je ćutao i pokušavao da
zaboravi da ga te dve snažne ruke još uvek drže nepokretnog. Slušao je
brujanje motora i trudio se da ne razmišlja, jer su mu misli bile nalik tornadu
koji se podigao iznenada i tumarao njegovom glavom u svim mogućim
pravcima. Konačno, uvek je postojao način da se umilostivi bilo kakav
napadač, pod uslovom da je pravi Amerikanac...
- Vidite, za moj položaj nije uputno brljati bilo šta sa policijom. Zato
bismo mogli da se dogovorimo... Svestan sam da ovo radite, ma ko da ste,
zbog novca. Što se toga tiče, imam dovoljno...
- Aha! Sada smo već kod love... - smeh nepoznatog zvučao je kao
režanje. - Pa, koliko bi mogao da ponudiš, Salimi?!
- Dovoljno da budete prilično snabdeveni - reče Salim oprezno.
- Da li bi mogao da nam ponudiš deset hiljadarki?
~ 69 ~
 - Možda i više - reče Salim Al Imani, gotovo se obradovavši što su tako
skromni.
- A, možda ti imaš na umu više?! Možda sto hiljada?! - glasio je
nastavak pregovora koji se vodio još uvek u mraku, i još uvek se vozilo
kretalo, za Salima u nepoznatom pravcu.
- Nije neizvodljivo - reče Salim progutavši pljuvačku.
- Ma, hajde, molim te, zezaš se! - ponovo se začu smeh sličan režanj
u kroz unutrašnjost zamračenog kombija. Slučajno se dogodilo da se vozilo
sasvim zaustavi, a nepoznati vozač isključi motor. - Znaš, Salimi, kad je neko
spreman da za svoju slobodu plati toliki novac, onda ili ga ima previše, ili
smatra da vredi neuporedivo više nego što bih, recimo, ja to mislio... Prema
tome, ne trudi se da nudiš lovu! Lovu već imamo, a sad imamo i tebe.
- Kо ste to ”vi”? - Salim Al Imani u magnovenju odluči da pokuša nešto
iz diplomatskog arsenala.
- Čik pogodi! - reče unjkavi i u tom trenutku se otvori se vrata, a
svetlost jurnu u unutrašnjost kombija.
Prevodilac je sada video da ruke, koje su ga još uvek držale, pripadaju
osobi koja je i likom i delom podsećala na gorilu, a da je unjkavi glas
pripadao naherenom čoveku koji je ličio na nikada dovoljno zalečenog
alkoholičara.
Izgurali su ga napolje i gorila ga je tada jednostavno pustio. Nezalečeni
alkoholičar, sa osmehom u obliku potkovice na zgužvanom licu raširi ruke
samozadovoljno i reče:
- Dobro došao, Salimi! Ovo je kraj puta.
Nalazili su se ispred dugačke barake koja je verovatno nekada bila
štala, a sada je izgledala kao ruševina. Naokolo nije bilo žive duše i to pusto
mesto obespokoji Salima, inače spremnog na svaku vrstu opasnosti. ”Ne
vidim razloga da me ubiju”, pomislio je Salim. Međutim, takođe mu nije bilo
jasno ni zašto ga ne bi ubili. Uopšte - nije uspevao da nazre razlog zbog koga
su ga oteli. Osvrnuo se oko sebe - ugledao je kombi sa natpisom "unutrašnja
dekoracija” nekoliko desetina jardi dalje. ”Ovo je zavera”, pomislio je, a
glasno je rekao:
- Mogu li da znam razlog zbog koga sam ovde?
- Naravno da možeš - reče unjkavi. - Ali, sve u svoje vreme.
~ 70 ~
 - Šta čekamo? - pobuni se Salim, želeći samog sebe da ohrabri.
- Tebi se, izgleda, žuri?! - ponovo se nasmejao unjkavi ne pokazujući
ni trunku dobre volje da pokaže bar malo razumevanja prema Salimu. - Da
sam na tvom mestu ne bih žurio.
- Kо ste vi, ljudi? - ponovi Salim Al Imani.
- Mi smo poslovni ljudi - zacerekao se unjkavi i okrenuo se gorili. - Zar
ne, Bambi, mi smo poslovni ljudi!?
- Aha! Mi smo poslovni ljudi. - gorila gotovo zaplaka od treštavog
smeha.
- Kako bi bilo da završimo sa ovom zabavom? - namrgođeno reče
Salim.
Unjkavi zaklima glavom i pogleda preko Salimovog ramena tako
upadljivo da je bilo jasno da prevodilac treba da se okrene, i on to učini,
suočivši se sa pažljivo podšišanim, dobro izbrijanim, vrlo pažljivo odevenim
i obuvenim, izmanikiranim, i uopšte negovanim čovekom šezdesetih
godina, čiji su se napeti mišići ocrtavali kroz odeću. Imao je lice koje bi se
moglo opisati kao oživljena statua. Nije bilo nikakve privlačnosti na tom licu,
a u očima mu se čitala samo dosada i bezosećajnost.
- Salim Al Imani - reče pridošlica. - Baš kao što sam i predvideo...
- Šta to? - upita Salim, više po inerciji nego što je zaista bio
zainteresovan za odgovor.
- Bilo je lako dopreti do tebe - reče ukočeni.
- Dobro... Oteli ste me, doveli ovamo u nedođiju i... Šta sad? - prkosno
izgovori Salim.
- Sad... - otegnuo je ukočeni. - Sad ćeš upravo morati da nam kažeš
kada stiže "glasnik”?
”I to znaju?!” zapanjio se u sebi Salim Al Imani. Zatreptao je, pokajavši
se što je uopšte dopustio da razgovor sa tim ljudima stigne dotle. Mogao je
odmah pošto su mu oslobodili ruke da učini ono na šta se obavezao, svojom
čašću, zakletvom pred Alahom i potpisom na jednom poverljivom
dokumentu - da hitro izvuče iz specijalnog džepića na kragni odela kapsulu
cijanida i da je zagrize... na tu pomisao Salim se naježio! Naprosto mu se
nije umiralo.
~ 71 ~
 - А?! Šta kažeš? Kako bi bilo da razgovaramo kao stari prijatelji, pa da
se onda rastanemo? - reče ukočeni.
Nešto u očima tog uglancanog tipa nije se sviđalo Salimu. Nešto mu je
govorilo da jednostavno laže i da pomenuti rastanak može lako da znači,
bar za njega, rastanak zauvek!
- Ne znam ništa о "glasniku” - rekao je Salim kroz zube. Razmišljao je
о tome da treba da zavarava protivnika sve dok postoji i najmanja nada da
se izvuče iz ove krajnje opasne i nedovoljno poznate situacije.
- Salime Al Imani! - glas koji je to izgovorio postade gotovo falset, ali
falset koji kao da je poskakivao po zupcima testere. - Nećemo se mnogo
natezati. Razumeš?! Nemamo vremena za takve stvari. Razmišljaj jedno
dvadeset sekundi о tome kako možeš biti mrtav ako nam odmah ne kažeš
kada i gde "glasnik” stiže!
- A, ako odbijem? - prkosno reče Salim ne gledajući u te ljude.
Pokušavao je da ugleda rupu u zamci!
- Bambi! - reče tiho ukočeni.
- Aha! - izgovori gorila i priđe Salimu.
Bilo je krajnje vreme da nešto pokuša da uradi, ako je mislio da se
izvuče iz kandži tih ljudi, ali Salim nije bio borac iako je prošao kroz sve
obuke. Pre svega, nije verovao u sebe kao borca. Ipak, kada mu je Bambi
prišao Salim zamahnu nogom, ciljajući u mošnice. Pogodio je, doduše, ali se
gorila samo iskezi i uzvrati - pesnicom... Osetivši kako mu se u glavu sručilo
sidro prekookeanskog broda Salim Al Imani odlete nekoliko jardi dalje i
tresnu leđima na zemlju. Nekoliko trenutaka mu se činilo da se bolni
krugovi šire njegovim razumom. Zatim zabaulja pokušavajući da ustane...
No, nije uspeo. Bambi priđe gegajući se i udari ga nogom u rebra, ne
naročito snažno, da mu ne bi oštetio pluća, ali dovoljno da dva ili tri rebra
naprsnu...
- Dosta Bambi! Ovaj je mekši nego što sam mislio...
- Okej, Šalome! - reče Bambi i povuče se nekoliko koraka.
Čovek kome se gorila obratio sa Šalom priđe Al Imaniju, naže se iznad
njega i očinskim glasom izgovori:
- Ja lično ne podnosim bol, pa zato i ne dozvoljavam sebi da me snađu
okolnosti koje su snašle tebe. Vidiš, može biti bolno, ali može i bez toga!
~ 72 ~
 Salim Al Imani pljunu krv, jer su mu zubi isekli usne. U glavi mu je još
bilo prilično mutno. Međutim, bio je svestan da neće moći da izdrži batine.
Ostalo mu je, izgleda, da bira između samo dve opcije - ili da zagrize cijanid
ili da ispriča ovim ljudima sve što zna!
- Bambi voli da se zabavlja tipovima kao što si ti - reče Šalom. - Možeš
sebi uštedeti mnogo bola ako odmah kažeš ono što nas zanima.
- U redu, u redu... - zamumla prevodilac. - Neka bude po vašem!...
Hoćete li me posle toga odvesti nazad, u grad?
- Bićeš u gradu pre nego što pomisliš - reče Salom i osmehnu se.
Salim Al Imani uzdahnu...
- Znao sam da si dobar dečko - reče Šalom i namignu na svoje ljude.
Dobio je ono što je tražio...

*
* *

Bruno Henks je dobio još jednu priliku. Iako mu je Rauf rekao da više
nikada neće raditi za njega, ipak ga je pozvao da obavi još jedan posao...
- Dovedi mi Ričarda Čarlina - rekao je Rauf - Čovek zna da mora biti
moj gost, tvoj zadatak je samo da ga dovedeš... Ništa spektakularno, ali ako
obaviš taj posao, ostaješ u službi... Šta kažeš?
Bruno je osećao izvesnu zahvalnost prema Raufu Hanzalariju. Bio je, u
stvari, negde duboko u sebi, dužnik koji je gledao da što pre vrati dug. Sve
ono što je pretrpeo sa tom Japankom, bila je izdaja Raufa Hanzalarija,
međutim najveći deo toga Rauf još uvek nije znao, i sve što je mogao da čini
za svog poslodavca, Bruno Henks je bio spreman da učini. Kada se odvezao
do kuće Ričarda Čarlina i ljubazno ga podsetio da treba da dođe kod Raufa
Hanzalarija, i kada je Čarlin spremno pristao da pođe - Bruno je osetio veliko
olakšanje... Uspeće da obavi to što mu je stavljeno u zadatak, vratiće dug, i
pri tome neće imati nikakvih neprijatnosti...
Vozio je mirno, pažljivo, rasterećen bilo kakvog pritiska. Mislio je о
tome kako će završiti taj posao i kako će ga Rauf vratiti na njegovo staro
mesto i kako će mimo obavljati svoju dužnost sve do penzije. Na tren je čak
bio i srećan... Dovezavši kola do ulaza u Raufovu vilu veselo je zviždukao...
Za razliku od Bruna Henksa, Ričard Čarlin nije bio ni vedar, ni
~ 73 ~
zadovoljan ni srećan... Znao je da će jednom doći po njega i nije se iznenadio
što se to dogodilo baš tog dana, ali još uvek nije znao šta se tačno očekuje
od njega i u kakav će se, nesumnjivo prljav posao, uplesti time što pristaje
da se vidi sa tim gospodinom čudnog imena. Pogledavši prema vili u koju
gaje vodio telohranitelj, Čarlin je samo nekoliko puta duboko uzdahnuo,
pokušavajući da drži pod kontrolom svoj strah pred neizvesnošću.
Raufovi ljudi su bili svuda okolo. Vila je Čarlinu ličila na tvrđavu. Na
ulazu su ga pretresli, a onda su se Brunu Henksu pridružila još dvojica. Čarlin
se osećao sve napetije i napetije. Dlanovi su mu se znojili. Usta su mu bila
suva. Osećao je kako mu crvenilo nadire u lice. Takvog ga je ugledao Rauf,
izašavši naglo iz jedne sobe.
- Ti mora da si Čarlin? - rekao je Rauf.
- Jeste... Ja... Ja sam - Čarlin je zvučao krajnje nesigurno.
- Vidi kako stoje stvari... - Rauf ga je prijateljski uzeo pod ruku i poveo
hodnikom, dok su telohranitelji zaostali na pristojnoj razdaljini. - Roba koja
treba da se izveze uz tvoju pomoć samo što nije stigla. Ti i ja ćemo biti u
pratnji robe, sve dok ne budem siguran... Znaš, jedan čovek stiže da
preuzme robu i on će je pratiti dalje, kada se ukrca na brod. Do tog trenutka,
ti ćeš se pobrinuti da svi papiri budu sređeni na pravi način i da niko ne
posumnja...
-U šta da posumnja? - ote se neoprezno pitanje Ričardu Čarlinu.
Umalo se nije ugrizao za jezik...
- Mudro! Mudro, zaista - osmehnuo se Rauf. - Treba se baš tako
ponašati! Regularna roba. Odlično! Znao sam da na tebe mogu računati.
Carinik je samo zbunjeno stajao, crven u licu, i klimao glavom. Zaista
nije znao čemu on tu služi, osim što je trebao da falsifikuje nekoliko
dokumenata. Ali, to je mogao i sedeći u svojoj kancelariji ili bilo gde. A, taj
Rauf govori о tome da treba da čuva robu, kao običan čuvar. Imao je
nameru da Raufa pita zašto je zamišljeno da on bdije nad robom. Hteo je
da ponudi da odmah obradi dokumenta i vrati se svojoj kući, ali se
jednostavno nije usudio... Svuda naokolo se nalazilo mnoštvo nekakvih
mračnih i naoružanih tipova da je sirotom cariniku poigravala utroba čim bi
mu pogled pao na nekog od njih.
Rauf je brzo nestao u nekoj od prostorija, ostavljajući Čarlina da se
brine sam о sebi. Međutim, niko mu nije ponudio ni da sedne, ni šolju kafe,
~ 74 ~
ni čašu vode... Čarlin se osetio usamljeniji nego što je ikada u životu bio.
Očaj je ovladao njegovom dušom, a kada nekoga savlada očaj, onda obično
čini ponešto što se razlikuje od njegovog uobičajenog karaktera. Ne znajući
šta da radi Čarlin pođe u nekakvu besciljnu šetnju kroz kuću, tumarajući od
prostorije do prostorije, kao da je priželjkivao da ga neko zaustavi, spreči
da uđe u sledeću, ali ga niko nije zaustavljao... Shvatio je da kućom vlada
nekakva grozničava atmosfera, kao pred selidbu. I kada je bolje pogledao
shvatio je da se zaista radi о selidbi - samo što se nije preseljavao nameštaj,
nego telohranitelji i oružje... Bio je odnekud siguran da se Rauf Hanzalari
više nikada neće vratiti u tu vilu... "Neću ni ja, u to može svako biti siguran”,
pomisli pomalo naivno carinik.
Njegovo jalovo istraživanje kuće potraja možda i duže od jednog časa,
a onda se sve oko njega ubrza. Video je kako jedna grupa naoružanih
telohranitelja istrčava iz kuće i raspoređuje se oko velikog parkirališta
ispred vile. Nekoliko minuta kasnije prvo je začuo težak zvuk kamionskog
motora, a onda ga je i ugledao...
Po velikoj gužvi koja se podigla, očekivao je neki specijalni kamion, a
ugledao je prost MAK sa sasvim malom prikolicom. Bilo je to pomalo
razočaravajuće i Čarlin verovatno i ne bi više obraćao pažnju na kamion da
nije pogledao u vozača... Učinio mu se poznat! Gledao je vrlo pažljivo sve
dok se kamion nije zaustavio pokušavajući da se seti odakle mu je poznat
vozač, a onda se - setio!
Dugokosog, krupnog mladića zapazio je u luci... Gledao ga je tu i tamo
već nekoliko dana. Onako visok, snažan, mišićav, sa dugom, svetlom kosom,
taj čovek je morao biti upadljiv. Uz to, izgledalo je kako ga u luci svi radnici
poznaju, a on nije bio radnik, i to je bilo ono što je Čarlina nateralo da ga
zapamti. Dok ga je sretao u luci, nije primetio da vozi kamion, a - evo ga,
sada, vozio je kamion sa tom bog zna kako važnom robom, tu, u dvorištu
vile Raufa Hanzalarija...
Svakome manje uznemirenom možda bi se pojava kamiona sa takvim
vozačem učinila sumnjiva, ali Čarlin je sve to samo konstatovao u sebi bez
namere da bilo koga upozori na tu činjenicu. Kada ja kamion stao, Čarlin je
požurio da zauzme upadljivo mesto u holu vile. Imao je želju da se sve to
što pre završi i sada je očekivao da se pojavi taj Rauf, pa da dovrši posao...
Primetio je onog spečenog koji ga je "angažovao” za ovaj posao, ali ga
ovaj, verovatno namerno, nije poznao. Čarlinu je laknulo kada se pojavio

~ 75 ~
Rauf, praćen brojnim telohraniteljima. Rauf mu je mahnuo rukom:
- Idemo da dokrajčimo posao! "Glasnik” samo što nije stigao sa
neophodnim dokumentima...
Čarlin je poslušno krenuo za Raufom. U jednom trenutku mu je pogled
pao na vozača kamiona, koji beše izašao iz vozila i živahno razgovarao sa
okupljenim telohraniteljima, nudeći cigarete naokolo.
Čarlin nije bio svestan da mu je sinula misao: ”On nije njihov. On nije
onakav kakvi su oni. On je nešto drugo...” No, nije ništa rekao. Koračao je
za Raufom i kada su ušli u nešto nalik na poslovni kabinet, Čarlin je shvatio
da će se tu odigrati poslednji čin njegovog dela drame. Najednom je postao
svestan da će počiniti zločin i da je zaista u stanju da ga počini i da je
spreman za tako nešto, samo da bi se lišio bilo kakvog bola. Iskreno je u
srcu pozavideo ljudima koji su spremni da pretrpe bilo kakav bol, ali
istovremeno da ostanu čistog obraza i uspravne kičme.
- Nemoj da drhtiš! - Rauf se nagnuo iznad carinika. - Šta ti je?!
Nećemo ti ništa... Treba samo da ispotpisuješ te papire i sve će biti u redu.
Kad stigneš kući bićeš bogat!
-
Da... Mislim da će sve biti u redu - odgovorio je Čarlin, a njemu
samom su reči zvučale glupo i nepovezano.
- Donesite mu nekakvo piće - obratio se Rauf jednom od
telohranitelja i Čarlin je nekoliko minuta kasnije pio hladno pivo.
Otprilike tada se začuo zvuk helikoptera, koji se približavao iz daljine.
Ričard Čarlin se ukočio. Kako se bližio čas da se posao završi on je postajao
sve nervozniji, a da samom sebi nije baš dobro znao da objasni tu nervozu...
Iako je odavno ostavio cigarete, sada je zaustavio jednog od telohranitelja
koji su pušili i zatražio... Duvanski dim, koji je žedno srknuo, učinio mu se
kao lek!
Zvuci helikoptera su se bližili, a Rauf i njegovi ljudi su postajali sve
pokretljiviji. Rauf je svaki čas slao jednog po jednog telohranitelja da proveri
da li je u redu ovo ili ono i uopšte nije obraćao pažnju na carinika, siguran
da se Čarlin neće nikuda micati. Baš kao da se radi о lutki koja na polici čeka
dečju odluku da neko vreme zauzme svoje mesto i vreme u igri.
Moćni helikopterski motori su zagrmeli kada se velika mašina našla u
samom dvorištu vile. Rauf je lično sa prozora, držeći stalno otvorenu radio-
vezu u rukama brinuo о tome da se helikopter bezbedno spusti. Carinik
~ 76 ~
natera sebe da klecavim nogama priđe prozoru i pogleda...
Helikopter se ljuljao neko vreme nekoliko stopa iznad tla, a onda se
mekano prizemljio. Uz strahovito pištanje, motori usporiše vitlanje elise, ali
se ne zaustaviše sasvim. No, Čarlin nije iz toga mogao da zaključi da se
leteća mašina neće suviše dugo zadržavati u dvorištu Raufove vile. Gledao
je fasciniran i divlje vukao dimove iz cigarete. Jedva da je čuo kako Rauf
viče:
- Hej, ti, sa carine! Polazi! Idemo helikopterom!
Istovremeno Rauf je jednom od telohranitelja dao fascikle sa
dokumentima koje je Čarlin trebalo da obradi. I, ne čekajući da se Čarlin
odazove, Rauf je već krenuo... Carinik nije oklevao namerno, ali je trebalo
vremena dok nije shvatio šta se od njega očekuje. Zatim je spremno
zakoračio za Raufom...
Ni sam nije znao zašto se osvrnuo preko ramena dok je prolazio dugim
hodnikom koji je povezivao sobe u prizemlju - na kraju hodnika je ugledao
dugokosog šofera kamiona. Zbog nečega se Čarlinu učinilo neprirodno to
što je vozač kamiona pokušavao da otvori jedna vrata. Na tren mu se učinilo
da on to sve sanja... Progutao je na brzinu ostatak piva iz boce koju su mu
utrapili, zgnječio je nedopušenu cigaretu nogom, a onda požurio ka
helikopteru, sada već sasvim svestan da Rauf upravo to želi.
Rauf je vrištao sa vrata helikoptera, ali od buke motora Čarlin nije
mogao ništa da čuje. Video je samo kako mu Rauf maše rukom pokazujući
mu da požuri...
Helikopter mu se izbliza učini mnogo veći nego što je očekivao...
Na pilotskom sedištu je sedeo omalen čovek obučen u kompletan
pilotski skafander, takođe mu se lice nije moglo poznati, a pored njega
ukočena prilika u klasičnom tamnom odelu, sa kravatom i svim drugim
atributima idealnog biznismena. Čarlin se skoro nasmejao primetivši da tip
ima hemijsku olovku zakačenu za spoljni, mali džep na odelu i na reveru,
nešto što je ličilo na značku. Najednom kao da su mu pred oči izašle slike iz
nekih starih filmova u kojima su prikazivali ruske činovnike... "Olovka!?
Značka...” smejao se u sebi Čarlin, ali je poslušno krenuo ka helikopteru
kada mu je Rauf ponovo dao znak.
Uskočivši u helikopter, dok ga je pridržavao jedan od telohranitelja,
Čarlin baci pogled na tipa sa značkom...
- Ovo je čovek koga smo čekali, cariniče - reče Rauf sasvim ozbiljno. -
~ 77 ~
Malik Ben Lalasa...
- Drago mi je - reče Čarlin, ali suviše tiho da bi i sam sebe mogao da
čuje. Motori helikoptera su još radili.
- Na zadnji ulaz u ovu prokletu mašinu će ukrcati robu - vikao je Rauf.
- Nije neophodno čak ni da znaš о čemu se radi. Brod je u luci... "Pamela”!
Tamo ćemo obaviti sve što treba...
Ričard Čarlin klimnu glavom i povuče se nazad u helikopterski prtljažnik
kuda ga je prosto gurnuo jedan od tri telohranitelja. Video je kako četvorica
unose sanduk iz kamiona u helikopter. Sanduk nije bio veći od prosečne
mašine za pranje rublja. Čarlin pomisli: "Bolje da ne znam šta je unutra.
Začudio se samo kada je primetio da je jedan od nosača sanduka -
dugokosi vozač kamiona, onaj koga je tako često viđao u luci...
Onda motor helikoptera ponovo zazvižda divlje, a elisa poče da
ubrzava... Uskoro se odlepiše od tla uz mahnito ljuljanje, i poleteše prema
luci...

*
* *

"Pamela” je bio trgovački brod osrednje tonaže, prilično oronuo, ali sa

još uvek snažnim motorima i neumornom posadom koja je bila dobro
plaćena i, možda zbog toga, vredna toliko da je radije odmah po iskrcavanju
ukrcavala bilo šta nego da danima čeka neki pogodniji teret. Ni najstariji
mornar na "Pameli” nije pamtio kada se brod zadržao u nekoj luci duže od
četiri dana. Sada je trebalo da isplove prema Hong Kongu sa tovarom
motornog ulja i rezervnih delova za ”Forda” i još nekim sitnicama, koje su,
kako im je rečeno, trebalo da se ukrcaju neposredno pred isplovljavanje.
Posada je bila spremna...
Naročito je bio spreman novi član posade - visok, pažljivo podšišan
momak čelično sivih očiju, koji je, na iznenađenje ostalih mornara, na
začuđujuće brz način ubedio kapetana da im je potreban još jedan čovek,
iako su svi bili ubeđeni da im niko više ne treba. Taj novi je sada stajao na
pramcu i pažljivo gledao u nebo ka severoistoku, odakle je trebalo da stigne
helikopter. Doduše, većina mornara nije imala pojma da helikopter treba
da stigne, pa su se pitali šta ”taj novi” zija u nebo, ali njemu je sve bilo
savršeno jasno i bio je savršeno spokojan...
~ 78 ~
 Pomoću minijaturnog radio-prijemnika smeštenog u manžetu od
košulje i unutrašnjost levog uha, prilično ležerno je razgovarao sa nekim...
- Čini se da je tvoj prevod bio odličan - govorio je mornar sa pramca.
- Sve se tačno slaže... Operacija "Nebeski glasnik” se završava baš kao što
smo protumačili. Ovde, na brodu je sve spremno za prijem robe. A, kod
tebe?
- Sve teče po planu - glasio je odgovor, otežan žestokim zvukom
helikopterskog motora. - Letimo nesmetano po kursu. Očekivano vreme
doleta osam minuta. Teret ukrcan. Pratnja kompletna.
- Znači, čak je i Pit uspeo da uskoči u helikopter. Znao sam da će uspeti
- reče "mornar”. - Da li su tu Rauf, carinik i "glasnik”?!
- Posada kompletna - potvrdi glas iz zvučnika. - Da li je "Pamela”
obezbeđena?!
- Više nego što je to normalno - veselo reče mornar sa pramca. - Čak
se svemu pridružilo i nekakvo glupo društvo na čelu sa nekim koga zovu
Šalom... Imam neodređen osećaj da Rauf ima dogovor sa Šalomom da
raščisti gužvu oko robe... Kao što smo videli iz papira koje smo uspeli da
prevedemo, postojala je opravdana sumnja da je Rauf "provaljen”... Za sada
mi se čini da "glasnik” nema dokaza za to, inače bi odustao...
- Sve teče po planu - začulo se sa druge strane veze. - Vreme doleta
šest minuta...
- Okej! Prekidamo sada - reče "mornar”. - Treba ih držati na oku.
Čuvaj se...
Veza se prekinula pre nego što je Lesli, obučen u propisnu mornarsku
uniformu, stigao svom nevidljivom sagovorniku da kaže da se čuva.
Okrenuo se ka palubi. Jedan tender je bio otvoren, čekajući poslednji teret
za ukrcaj. Oko njega su bili raspoređeni ti sumnjivi tipovi koje je predvodio
Šalom. Iako nisu držali oružje u rukama bilo je sasvim uočljivo da su do zuba
naoružani. "Mornar” Lesli Eldridž pogleda i ka komandnom mostu na kome
je stajao kapetan, stari morski vuk koji je svašta preturio preko glave, ali
nije izgubio zabrinuti izraz lica... "Ovaj ima razloga da bude zabrinut,”
pomislio je Lesli...
Helikopter se pojavio posle nekoliko minuta i to kao da je bio znak da
paluba "Pamele” uzavri. Lesli je mogao sa pramca sasvim jasno da vidi kako

~ 79 ~
kapetan briše znoj sa lica, grčevito se držeći za kormilo. "Verovatno nikada
nije prevozio važniji ni opasniji teret,” pomislio je Lesli. Zatim se okrenuo
helikopteru. Računao je u sebi koliko će još minuta i sekundi proteći pre
nego što počne da se dešava...
Sve u svemu, imali su mnogo sreće. Kada je Sumiko, uz pomoć brojnih
kompjuterskih prevodilačkih programa, konačno uspela da prevede
dokumenta koje je Lesli doneo iz kuće Houksovih, u Slou Kriku, Ilinosis,
mutna slika zločina počela je da biva sve jasnija. Nekoliko pretpostavki dalje
i vest koju je doneo Tabasko, koji je otkrio koji brod se sprema da preuzme
hitnu pošiljku za Hong Kong i - sve je bilo kristalno jasno. Računali su da će
u suviše brojnom obezbeđenju sigurno pronaći više od jedne rupe kroz koju
se mogu provući.
Lesli je lako, uz pomoć hipnoze, obradio kapetana ”Pamele” i ukrcao
se kao mornar. Sumiko je imala više posla na aerodromu da dozna koji
helikopter će leteti do vile Raufa Hanzalarija i da onesposobi pilota - u čemu
joj je pomogla činjenica da je žensko i to žensko koje se po svojim estetskim
karakteristikama moglo meriti sa svim duplericama ”Plejboja”...
Tabasko je imao najteži zadatak, ali ga je obavio na najbolji mogući
način. Pri tome je morao da razbije dve ili tri vilice, da izbije desetak zuba i
polomi tri ključne kosti, ali je konačno uspeo da zauzme mesto vozača
kamiona na čijoj se karoseriji nalazila kutija sa tim spravama kojima se,
verovatno, Sadam, tamo u Bagdadu, unapred radovao. Uz to je imao i
dobru i povoljnu okolnost da pronađe, u gomili telohranitelja u Raufovoj
vili, jednog koji je takođe imao dugu, svetlu kosu... Niko nije primetio
zamenu!
Sada su bili tu! Helikopter se približavao! Rauf je takođe bio tu, i carinik
i "glasnik”! Operacija "Nebeski glasnik”, onako kako su je zamislili u Iraku i
onako kako je trebao da je sprovede Rauf Hanzalari, bližila se svom kraju na
tlu Amerike... О tome je razmišljao i Rauf, sedeći, ne bez otvorenog ponosa,
pored "glasnika”...
- Sve je, kao što vidite, u najboljem redu - rekao je Rauf. - Spustićemo
robu iz helikoptera ne slećući i vi ćete krenuti ka Hong Kongu za desetak
minuta. Nadam se da ste zadovoljni?!
- Gde su ljudi iz Slou Krika? - upitao je Malik Ben Lalasa. Bio je
operativac iračke tajne službe već dvadeset godina, znao je mnogo i nije
verovao nikome.
~ 80 ~
 - Bili su neoprezni i sudarili su se sa nekakvim suludim šerifom tamo -
objasnio je Rauf. - Neki su, bojim se, stradali...
- Dobro za njih - rekao je "glasnik”. - Oni više ne mogu da govore.
Brinem о onima koji to još mogu.
- Pustiće ih kada shvati da nemaju ništa za njega - reče Rauf. - Jedan
lokalni šerif ipak nije dorastao...
- Nestao je i naš čovek iz Ujedinjenih nacija - dodao je "glasnik” naoko
mirno, a u stvari je iza tog mirnog glasa titrala pretnja.
- Uveren sam da je sve to zanemarljivo u poređenju sa ovim - Rauf je
pokazao palcem preko leđa, misleći na sanduk sa aparatom koji su mnogi u
Iraku željno iščekivali.
- Sabraćemo utiske kada krenemo - rekao je Malik Ben Lalasa.
- Želim vam srećan put! - reče Rauf. - Meni je dovoljno da mi date
potvrdu da sam ja dobio svoje, pa da se rastanemo kao prijatelji...
- Ti ideš sa mnom! - odbrusio je "glasnik”. - Bagdad je lep u ovo doba
godine.
- Ne razumem?!? - na tren se činilo da Rauf zaista ne razume.
- Mislim da savršeno dobro razumeš - "glasnik” se okrenuo ka Raufu
i pogledao ga tako da se bivši Robert Houks sledio.
U tom trenutku helikopter se već ljuljao iznad palube broda. Pilot je
upravljao velikom letelicom sa veštinom koja je morala da imponuje. Ljudi
u prtljažniku su ubrzano vezivali sanduk, osiguravajući ga na više načina.
Čarlin se trudio da se, pri tom, ukloni sa puta kako ne bi smetao... Gotovo
da mu je laknulo kada ga je taj novi lik, "glasnik”, pozvao pokretom dva
prsta...
- Molim? - rekao je Čarlin. Bio je spreman da učini sve što je u stanju,
samo da se već sve to svrši i da se on oslobodi pritiska koji mu je napinjao
rebra.
- Ispuni deklaracije! - glasilo je kratko naređenje. - Kao pratioca
navedi Raufa Hanzalarija. On ide sa robom...
- Razumeo sam - reče carinik i pogleda u bledo i besno Raufovo lice.
Carinik oseti izvesno olakšanje, kao nemoćni ljudi koji dojučerašnje

~ 81 ~
moćnike vide poražene.
Čarlin je brzo ispisivao redove koje je trebalo popuniti. Svi potrebni
pečati bili su mu u džepu i on zavuče ruku u džep, ne bi li izvukao jedan od
pečata... I - oseti kako ga je neko, sa leđa, uhvatio za tu ruku. Tihi, duboki
glas mu zazuja u ušima:
- To ti neće biti potrebno. Roba ostaje u zemlji!
Pokušao je da se osvrne, ali ga je stisak na ruci upozorio da je bolje da
to ne čini.
- Pravi se kao da radiš... Brzo će biti gotovo! - šapnuo mu je
tajanstveni glas. Čarlin se mogao kladiti da mu to govori onaj krupni
momak, duge, plave kose, koga je viđao u luci i koji je dovezao kamion. Nije
rekao ništa, već je zagnjurio lice u spise...
Lesli je stajao na palubi, pažljivo osmatrajući i procenjujući raspored
mornara i telohranitelja. Sada je sve zavisilo od preciznog i brzog kretanja
kroz tu gomilu...
Sumiko je bila ključna ličnost - od njene veštine upravljanja
helikopterom zavisilo je sve što će se odigrati u narednih nekoliko minuta.
Bude li teret bio iskrcan na "Pamelu” to bi značilo da je na stranoj teritoriji,
jer je brod plovio pod Nigerijskom zastavom, a to bi sobom povlačilo mnogo
zakonskih zavrzlama, kada posle svega dođe policija da prebroji
onesvešćene i mrtve... Lesli je u sebi odbrojavao sekunde...
Helikopter je trebao da sleti na palubu tako da zadnji deo letelice bude
okrenut otvorenom tenderu, kako bi se teret prekrcao što brže i sa manje
utroška energije. I, kada se veliki skakavac našao u tom položaju - Lesli je
znao da treba da počne... Jer, najednom, kao da se radi о nekakvom kvaru
ili krupnoj grešci pilota, helikopter se propeo poput pobesnelog ždrepca i
ogromne elise se umalo ne upletoše u sajle krana koji je bio montiran na
tom delu palube...
U unutrašnjosti helikoptera na tren zavlada haos i Rauf prvi izlete iz
sedišta, pa u nedostatku boljeg rešenja, zgrabi "glasnika” da ne bi pao, ali
se ovaj otrese nepotrebnog tereta, jer ni sam nije bio stabilan.
Ričard Čarlin je prošao najgore - tresnuvši glavom u najtvrđi i najbliži
deo helikoptera, ležao je onesvešćen, sa posekotinom na čelu, dok je
Tabasko Pit obrađivao telohranitelje u prtljažniku...
Potres u helikopteru je bio znak - Pit je to znao, ali kako nije znao kada
će se to dogoditi i njega samog je džilitanje letelice iznenadilo... Na sreću,
~ 82 ~
pao je pod noge jednom od onih telohranitelja koji su imali zadatak da se
brinu о teretu. Isti čovek je čučnuo, ne bi li bio stabilniji i Tabasko je to
iskoristio - zgrabio je, onako ležeći na leđima, čoveka za vrat i stisnuo onako
kako mu je Lesli jednom pokazao. Tim pritiskom je prekinuo dovod krvi u
glavu protivnika, koji je zabezeknuto gledao, ne verujući uopšte da mu se
tako nešto dešava, a onda je lagano potonuo u duboki, nesagledivi mrak. U
opštoj pometnji drugi nisu primetili šta se dogodilo sa onesvešćenim, pa je
Tabasko Pit imao vremena da pritrči sanduku sa tim prokletim aparatom i
proveri da li je pričvršćen dobro. Bio je, pa je Pit mogao da priskoči
mehanizmu za otvaranje zadnjih vrata na helikopteru...
- Šta to radiš?! - zaurlao je jedan od telohranitelja, podižući se, jer ga
je potres letelice oborio na pod.
- Izbacujem đubre! - veselo je odgovorio Pit, priskočio, ščepao
momka za kragnu, uvrnuo tek da bi pokazao da je u stanju da ga udavi, a
onda ga je svom snagom povukao prema vratima koja su se otvarala...
Pad sa visine od sedam ili osam stopa, na veoma tvrdu palubu broda
bio bi fatalan za nekoga manje spremnog na grube stvari. Ovako, bačeni
telohranitelj je samo polomio ruku i, udarivši glavom u nešto zaista tvrdo,
doživeo nokaut... Još nikome nije bilo jasno šta se događa...
"Sjajno!” pomislio je Lesli lagano se približavajući centralnoj sceni
događaja. Pit već radi svoj posao. Pogledao je prema kabini helikoptera...
U kabini je prvi nervozno reagovao Rauf Hanzalari kada je uspeo da
koliko toliko povrati ravnotežu:
- Šta ovo treba da znači?! Kakav si ti pilot?! Smiri ovo dok svi ne
odletimo u vazduh...
- Smiri se! - rekao je "glasnik” pomažući Raufu da se vrati na svoje
sedište. - Sve je u redu...
- Skidaj tu prokletu stvar sa lica, pilotu, i objasni mi... - urlao je Rauf
ne obraćajući pažnju na Ben Lalasu.
Međutim, pilot se nije ni pomerio. Smirio je letelicu i okrenuo prekidač
za postepeno smirivanje rada motora.
- Možemo li da se iskrcamo? - upitao je "glasnik” mirno.
Pilot je klimnuo glavom, ostajući da sedi na svom sedištu. To kao da
nije zadovoljavalo Raufa. No, morao je ili da se pomeri ili da napusti

~ 83 ~
helikopter da bi za njim mogao da se iskrca i ’glasnik”... Našavši se na palubi
broda, Malik Ben Lalasa sasvim mirno pokaza rukom ka zadnjem delu
helikoptera i reče Raufu:
- Proven da li je teret iskrcan.
Teret, međutim, nije bio iskrcan. Sve drugo - jeste... U helikopteru, u
tom trenutku, više nije bilo nikoga osim pilota.
- Sad! Srećno! - šapnuo je Lesli u svoj minijaturni radio i bučni motori
helikoptera zastrugaše, pa grmnuše u visokim obrtajima - elisa zazvižda od
napora da što pre postigne dovoljnu brzinu koja bi mogla da podigne
letelicu!
Rauf Hanzalari oseti kako mu se utroba prevrće od mučnine koju je
osetio kada je razumeo šta se dešava... Dragoceni teret je još uvek bio u
helikopteru. Helikopter se upravo uzdizao u očiglednoj nameri da odleti u
nepoznatom pravcu. Dobar deo telohranitelja bio je razbacan ispod letelice
i sasvim onesposobljen. A, iza njega je stajao "glasnik” - gospodar njegovog
života i njegove smrti...
- Izgleda da ovo nije bilo planirano - izgovorio je mirno Sadamov
izaslanik, ali dovoljno glasno da nadjača urlanje helikopterskog motora.
Hladnokrvno poput pravog profesionalca "glasnik” izvuče odnekle
ispod odeće "magnum” i bez oklevanja ga uperi u kabinu helikoptera. Lalasi
je bilo jasnije nego bilo kome, uključujući i Raufa, da je neko umešao prste
u jedan tako važan posao da je od njegovog povoljnog dovršenja zavisio ne
samo njegov život... Dok je nišanio u pilota helikoptera, koji se sve brže
uzdizao, razmišljao je о sceni u generalštabu, u Bagdadu, u kojoj je on stajao
mimo pred nekoliko generala i pukovnika, i u kojoj mu je saopšteno da će
ga u Bagdadu čekati privilegije narodnog heroja ili - streljački vod, u
zavisnosti kako će obaviti nosao...
Lesli je sve vreme držao na oku "glasnika”. Njegov haragei sada nije
omanuo - snažno je osećao da je taj čudni čovek, očigledno profesionalac
vrhunskog tipa, najopasniji protivnik sa kojim se mora sukobiti. Kada je
video da Lalasa nišani u helikopter, pokazujući ozbiljnu nameru da ubije
pilota i obori letelicu, koja je sada bila još relativno nisko iznad palube
broda, Lesli je shvatio da nema mnogo vremena za taktiziranje i čekanje...
U njegovoj ruci se nađe čelična zvezda, jedno od najubojitijih oružja ninđi -
šuriken!

~ 84 ~
 U velikoj buci koja je vladala zujanje šurikena se nije čulo i nije se čulo
ni kada je šuriken pogodio svoj cilj... "Glasnik” odskoči u stranu, iskreno
iznenađen pogotkom. Iz nadlanice one ruke u kojoj je držao "magnum” virio
je šuriken, a obilna krv se slivala u rukav. Uprkos bolu i obilnom krvarenju
Lalasa nije ispustio oružje...
- Brže uvis! Brže, brže! - vikao je Lesli u mikrofon svoje radio-veze sa
helikopterom, istovremeno u velikim skokovima pokušavajući da što pre
stigne do mesta na kome se nalazio "glasnik”.
Tabasko Pit je uspeo da shvati kako stvari stoje kada je video Leslija
kako trči prema Raufu i "glasniku”. Osvrnuo se oko sebe i ugledao još
desetak telohranitelja, koji su samo stajali, zbunjeni onim što se dešavalo i
za šta nisu bili sigurni da li baš treba tako ili nekako drugačije. Za svaki slučaj
držali su oružje u rukama, ali nisu znali u koga da pucaju. Pit je imao
dovoljno vremena da od onesvešćenih telohranitelja pokupi priličan broj
cevi. "Osećam se kao Robert De Niro u filmu "Taksista”... Nema džepa u
kome nemam revolver,” pomislio je Tabasko i krenuo lagano prema centru
događanja, prateći oprezno pogledom ostale telohranitelje. Za sebe je Pit
mislio da je sjajna zaštitnica - i bio je...
Videvši vitkog, mladog "mornara” kako juri prema Raufu i "glasniku” iz
Iraka neki telohranitelji su, hrabro i ne baš razumno, odlučili da mu stanu
na put... Dva čoveka skočiše ravno pred Leslija. Ostali, njih petorica, stadoše
u polukrug dižući oružje...
Tabasko se iskezi. "Vreme je da napravimo vatromet,” pomislio je. U
jednoj ruci je držao stari dobri KOLT 45, a u drugoj ruski "Makarov”, verziju
sa osamnaest metaka. Nije mnogo ciljao počinjući pucnjavu - važno mu je
samo bilo da njegovi usijani mlazevi olova zaobiđu Leslija i helikopter... Nije
se mnogo bunio kada nekoliko zrna pogodiše nekoliko telohranitelja!
Pucnjava iza njegovih leđa upozorila je Leslija da je pravi cirkus počeo.
Hitro je iz džepa izvukao još jedan šuriken - možda delić sekunde pre nego
što je Malik Ben Lalasa odlučio da još jednom pokuša da pripuca na
helikopter...
Sumiko, pod komplikovanom maskom helikopterskog pilota,
pokušavala je da se što pre udalji. Međutim, iz položaja u kome se nalazila
nije, zbog nepovoljnog ugla, mogla da vidi da joj preti opasnost... Videla je
samo kako Tabasko puca iz svega što mu je palo pod ruku i kako Lesli juri,
sa vrlo koncentrisanom namerom da nekoga spreči u nečemu. Tada je
~ 85 ~
doleteo prvi kuršum!
"Glasnik" je uspeo da opali stotinku sekunde pre nego što mu se
sledeći šuriken zabio u obraz. Znao je da nije pogodio ono što je ciljao, ali
sada najednom nije imao više mnogo vremena da nacilja drugi put - imao
je pred sobom neprijatelja... Nije mu trebalo mnogo da zaključi da te čelične
zvezde odapinje taj mladi, visoki mornar koji juri prema njemu...
- Prokleto kopile! Ko je ovaj, uopšte?! - zarikao je i Rauf iza
"glasnikovih” leda, potežući svoj pištolj.
Lesli se našao ispred dve cevi, a za jednu je sigurno znao da je uperena
u njega. Skočio je na neverovatan način, okrećući se u vazduhu i sa najviše
tačke skoka ispaljujući dva šurikena u svoje protivnike...
Rauf Hanzalari nije mogao da veruje da su te čelične zvezde u stanju
da probiju zaštitni prsluk koji je nosio ispod košulje. Ali, šuriken je pronašao
put da se jednim od svojih nekoliko vrhova zarije u Raufovo meso... Drugi
je promašio, ali je dovoljno omeo "glasnika” da više nije mogao sa
sigurnošću da cilja u pilota helikoptera. Lesli je postigao šta je želeo -
helikopter se nesmetano i sve brže dizao, a u njemu je bio taj dragoceni
aparat koji je iziskivao toliko tajanstvenih priprema, angažovao toliko ljudi,
prouzrokovao mnogo terora, ubistva, podmićivanja...
- Ko je ovo? - Otelo se "glasniku” kada je Lesli već stigao ispred njega
i Raufa.
- Pucaj! - zaurlao je Rauf i ponovo pokušao da puca u Leslija.
Na tren je Rauf zastao, a pogled mu se sukobio sa Leslijevim. Nešto u
pogledu tog čudnovatog čoveka mu je ulilo ledeni strah u kosi i Rauf se
ukočio...
- Ne! - izgovorio je sugestivnim glasom Lesli i Rauf je spustio pištolj.
Međutim, Malik Ben Lalasa nije spustio svoje oružje. Naprotiv, on je
bio stoprocentno siguran da cilja ravno u grudi tom luđaku koji skače preko
palube, dok naokolo prašte meci, i pri tome taj neobični momak uopšte
nema vatreno oružje već baca nekakve metalne igračke...
"Glasnik” je pucao... Gotovo ranije od pritiska na obarač oružja Lesli se
pokrenuo - njegova ruka je brzinom svetlosti uhvatila dršku mača, koji je
bio sakriven ispod mornarske jakne, i duga oštrica je sevnula... Zrno koje je
izletelo iz "glasnikove” cevi nije udarilo u Leslijeve grudi - sudarilo se sa
sečivom velikog mača!
~ 86 ~
 Malik Ben Lalasa uzdrhta. To što se dogodilo graničilo se sa magijom!
U tom trenutku je Lesli načinio još dva koraka napred...
Vrisak Raufa Hanzalarija nadjačao je i pucnjavu i urlanje helikopterskog
motora i zavijanje sirena policijskih automobila iz daljine. Ispustio je oružje
i stavio obe ruke preko lica, uplašivši se za svoj život! Poslednje što je osetio
bio je strah, u stvari... Lako, kao da samo želi da oštrica mača sklizne po
Raufovoj kragni, Lesli načini pažljiv, čak nežan rez, sve do kičme - Rauf je
brzo izgubio svest i još brže umro, dok je krv šikljala oko njegovog leša...
Lesli je, međutim, tada već bio okrenut "glasniku” držeći vrh mača na pedalj
od Lalasinih grudi!
- Drago mi je da smo se upoznali, gospodine - rekao je Lesli spokojno
i, čak, prilično ljubazno, s obzirom na to da je lako mogao da pogine od
metka tog "gospodina” samo nekoliko trenutaka pre...
- Šta?!? - "glasnik” je bio iskreno zabezeknut. Iako je bio iskusan
borac, sa četrdeset akcija iza sebe i više od trideset ljudskih života na duši,
susret sa tim čovekom sa mačem pogodio ga je poput groma.
- Spusti oružje na pod, pa da krenemo - rekao je Lesli ne pomerajući
se. "Glasnik” je piljio u vrh mača, koji se uopšte nije pomerao, kao da ga ne
drži ljudska ruka, već nekakva volšebna sila, njemu apsolutno nepoznata...
Lesli nije morao da se okreće da proveri šta se dešava iza njegovih
leđa... Tabasko Pit je posvuda prosipao vrele rafale, primoravajući sve da se
drže zaklona. Oni koji nisu na vreme pronašli zaklon bili su ili mrtvi ili ranjeni
i na njih Pit više nije obraćao pažnju, osim ako mu ne bi nestalo municije u
pištolju pa mu je bio potreban novi, рun...
Ni Pit nije proveravao .šta se dešava na drugim "frontovima” - bio je
siguran da će i Lesli i Sumiko odlično odigrati svoje uloge. Bilo je samo
pitanje vremena - što manje vremena to bolje...
Malik Ben Lalasa je znao kada je poražen. Nije bio spreman da umre,
poput Raufa i spremno je odložio svoje oružje. Zatim je raširio ruke:
- Kuda?
- Gore! - rekao je Lesli.
U tom trenutku helikopter je već bio na visini od stotinu stopa, i lebdeo
je iznad "Pamele”. "Glasnik” podiže pogled i ugleda kako se iz helikoptera
prema njemu spušta velika sajla...

~ 87 ~
 - Ovako ćemo - rekao je Lesli i, pre nego što je "glasnik” mogao čak i
da zamisli šta bi moglo da mu se dogodi, na obe ruke je imao zakačene
simpatične policijske lisice, primerak koji je posvuda poznat po tome da sve
više steže ukoliko mu se čovek više opire.
Sajla se spustila i Lesli je jednostavno zakačio "glasnika” na kuku sa
osiguračem. Zatim je izgovorio u svoj radio-predajnik:
- Sumiko, neka naš gost visi do kuće...
- Okej! - uzvratila je ona. - Ide sajla za Pita i Tebe...
- Spusti je najbrže što možeš - rekao je Lesli. - Policija samo što nije
stigla...
- Sve teče po onoj satnici koju smo pretpostavili - rekla je zadovoljno
Sumiko.
- Hajde, požuri! Idemo! Ne želim da razgovaram sa policijom - reče
Lesli spokojno, ali odlučno. - Oni ne bi shvatili zašto u goste pozivamo
Sadamovog izaslanika...
- Okej! Prekidam! Budite spremni!
Druga sajla nije bila spuštena, već je - padala! Tabasko Pit potrča prema
njoj, shvativši da će samo tako moći da se izvuče sa palube na kojoj je još
uvek bilo dovoljno naoružanih ljudi spremnih da ubiju. Pit uopšte nije imao
veliku želju da se dugo zadržava na tom mestu. Pažljivo je gledao u kabl sa
kukom koji mu umalo ne pade na glavu.
- Brzo, brzo. Pite! - viknuo je Lesli potrčavši prema sajli.
- Ne tako brzo - zaurlao je jedan od telohranitelja izvlačeći se iz
tendera i neobično hitro odnekle izvukao snajpersku pušku sa skraćenom
cevi.
- Lesli, pazi! - viknuo je Pit pokušavajući da zauzme pogodan položaj
da pripuca na čoveka sa snajperskom puškom, ali su mu smetali nekakvi
sanduci na palubi "Pamele”.
Lesli je morao da bira, i to u možda samo dvadeset ili trideset stotinki
- ili da uhvati sajlu i napusti palubu broda, ili da odgovori na opasnost od
tog snajpera, koji je iznenada iskrsao...
Rizikovao je - okrećući se sajli koja je letela pravo u njegovu glavu...
Metak ga je pogodio u pregib ramena i vrata, prošavši samo kroz meso,

~ 88 ~
na sreću... Snajper je bio suviše daleko da bi ga Lesli mogao pogoditi
šurikenom. Pogledao je naokolo, tražeći Tabaska...
- Đavolji šupče! - zaurlao je besno Tabasko Pit i istrčao iz svog
skloništa pucajući besno.
Snajper se osvrte prema tom ogromnom, plavokosom, koji je jurio i
pucao, upravo u trenutku kada je Pitu nestalo municije. Snajper se iskezi i
okrete svoju pušku prema njemu...
No, bilo je kasno - odrazivši se poput profesionalnog kvorterbeka
Tabasko Pit je parkirao svoje rame na vilicu snajpera, a zatim su obojica
skliznuli niz metalni deo palube, a puška je otišla na drugu stranu...
- Sumiko! - vikao je Lesli u radio-stanicu. - Moramo da pokupimo Pita!
Sajla se zanjiha ka onom mestu na kome su se rvali snajperista i
razgoropađeni Tabasko Pit. U jednom trenutku pod Pitove zube pade
protivnikov nos i on zagrize ne štedeći ni tuđ nos ni svoju snagu! Vrisak
beznosog odjeknu celim prostorom i nadjača čak i brojne, prodorne sirene
policijskih kola, koja su se skupljala sve brže i u sve većem broju.
Pit ispljunu nos, a onda se isceri... To sa nosom mu je dalo dovoljno
vremena da zgrabi snajpera za glavu i da mu spretnim uvrtanjem naprosto
slomi kičmu. Potom je, hitrije nego što bi to iko mogao pomisliti za čoveka
takve konstrukcije, skočio i potrčao ka sajli, о kojoj je već visio Lesli...
Niko se više nije usudio da puca. Naprotiv - mnogi su žurili da uklone
svoje oružje, jer su prvi policajci već stupali na palubu.
Neki drugi policajci su megafonima urlali u nebo naredbe da se
helikopter zaustavi, da sleti, da su svi uhapšeni i sve tako nešto, ali - nije
bilo pomoći... Lesli i Pit su visili na jednoj, a bagdadski "glasnik” na drugoj
sajli dok se helikopter istovremeno penjao u nebo i hitro udaljavao sa mesta
obračuna...

*
* *

Za najboljim stolom aerodromskog restorana sedela je Sumiko,

elegantna kao top-model, a preko puta nje smireni, uglađeni, spokojni
Malik Ben Lalasa, službenik službe bezbednosti predsednika Sadama
Huseina, po državljanstvu Iračanin. Nisu mnogo razgovarali, a i ono što su
govorili izgovoreno je tiho, gotovo poverljivo...
~ 89 ~
 - Još uvek ne razumem zašto me puštate?! - rekao je "glasnik”.
- Bojim se da vi, iz takve jedne zemlje, nikada nećete moći da shvatite
suštinu značenja reči "demokratija” - osmehnula se zanosno Sumiko. Zaista
je izgledala kao instruktorka zavođenja. - Neki ovde "demokratiju” tumače
i kao mogućnost da se pravda uzme u svoje ruke. Razumeš li šta hoću da
kažem?
- Mislim da sam razumeo - odgovori učtivo "glasnik”. - Ne razumem
samo koji je tu motiv. Ja sam službenik moje vlade, radim sve ovo koliko iz
ubeđenja toliko i iz osećanja patriotizma... Koliko iz odanosti ideji, toliko i
za platu... Ali, vas troje... Pit, Lesli, ti... Nije mi jasno?!
- Vidiš, Lesli je od početka imao ideju da te zadrži nekoliko dana u
gostima, da živiš sa nama, da nam budeš svakodnevni partner u kućnim
poslovima i običnim razgovorima u dokolici... Možda baš zato da bi pokušao
da ti pokaže šta je to sloboda - Sumiko je samoj sebi počela da liči na
učiteljicu koja drži predavanje vrlo lošem učeniku. - Zar nisi shvatio?! Mi
smo, doduše samo slučajno, sticajem okolnosti, upali u situaciju da
pomognemo da se zadrži naš način života...
- Čuveni "američki način života", Holivud, koka-kola, Miki Maus, pita
sa jabukama, petarde za 4. juli i takve stvari - nasmejao se Iračanin. - Moram
da priznam da takve stvari nikada nisam razumeo.
- Hajde da učinim poslednji napor i da ti razjasnim u čemu je stvar -
uzdahnula je Sumiko. - Vidiš, mi u Americi smo odavno dostigli neki
normalan nivo tehnologije, i prestigli ga i odavno više nismo u stanju da
usporimo naš razvoj... I, upravo zbog tako dinamičnog razvoja, kada se čini
da se dan skratio na dvanaest časova i kada niko ovde nema vremena za
neke stvari koje su drugde u svetu sasvim normalne, mi, Amerikanci, postali
smo strašno lenji! Kad ne radimo, ne znamo šta ćemo sa sobom od lenjosti
i nepokretnosti! Uostalom, mi smo toliko razvili televiziju samo da bismo
mogli da lenčarimo, a da ceo svet bude pred našim očima. I, onda, pojavi se
neko u svetu ko želi da naruši krhku ravnotežu svega i svačega... Recimo,
tvoj gazda Sadam, sa svojim snovima о velikoj naftaškoj carevini, sa njim
kao priznatim carem, pa prvo zakuva sa Iranom, a onda poklopi Kuvajt i,
uopšte, kvari igru... Normalno, mi smo na takve stvari osetljivi jer nam od
nafte zavisi da li ćemo moći da budemo lenji... Znaš, automobil je

~ 90 ~
izmišljotina za one koje mrzi da koračaju!
- Odavno sam to shvatio - reče Malik Ben Lalasa i osmehnu se. Uopšte
nije razumeo zašto tako mimo sluša tu ženu, i zašto i sam tako mimo govori,
kao da nisu krvni neprijatelji, kao da nije dobio instrukcije da eliminiše
svakoga ko mu se ispreči na putu ka ostvarenju operacije "Nebeski glasnik”.
Međutim, bio je učtiv gotovo i više nego Sumiko i osmehivao se na krajnje
prijateljski način.
- Nije to teško shvatiti - reče Sumiko. - Da nastavim: onda tvoj Sadam
izbaci sve živo iz takta svojim glupostima i onda mi ovde moramo da se
brinemo, da se angažujemo, da pretimo ratom ili čak i da ratujemo, a u sve
to treba uložiti veliki napor... Gotovo čitava nacija se, na ovaj ili onaj
posredan ili neposredan način uključuje u otpor prema Sadamu, a otpor
zahteva truda i energije, prijatelju. .. To teško pada lenjim ljudima.
- Mogu da zamislim - ponovo se osmehnu "glasnik”.
- Dakle, sada si valjda razumeo da mi... Lesli, Pit i ja... mi želimo samo
da spasemo svu tu energiju, trud, silno vreme koje bi se potrošilo na
natezanje oko toga ima li Sadam atomsku bombu ili nema... Sad je nema, ili
- za sada je sigurno nema, jer smo mi drpili vitalni deo, rastavili, razbacali
iznad zaliva San Francisko, a "glasnika”, čoveka koji je trebao da nadzire celu
operaciju, vraćamo zdravog, živog i dobro raspoloženog, preko Pariza u
njegov voljeni Bagdad, da ga tamo njegovi rođeni saradnici ispituju о tome
zašto posao nije obavljen onako kako je naređeno...
- Kako to zvuči zlurado! - reče prilično vedro Ben Lalasa iako je odlično
shvatao da je zaista krajnje suludo pojaviti se živ u Bagdadu, neobavljenog
posla, bez saznanja šta se, u stvari, dogodilo... Lalasa je mislio: ”Ako
nadležnima u Bagdadu počnem priču о tri osobe koji sve ovo rade da bi
zaštitili čuvenu američku dosadu, onda će me proglasiti ludim, a zna se šta
se dešava sa luđacima u Iraku!”
- Naravno, budući da putuješ preko Pariza, uvek možeš naprasno da
odlučiš da studiraš slikarstvo... Takve stvari u Parizu ne izlaze iz mode već
stotinu godina - osmehnula se Sumiko ponovo toliko bajno da se Lalasa
promeškoljio na stolici. - Sigurna sam da ćeš se snaći za neki početni novac.
Sigurna sam da ćeš znati da se snađeš sa jezicima. Sigurna sam da ćeš umeti
da promeniš sve što treba promeniti kako se tvoji današnji poslodavci ne bi

~ 91 ~
dosetili ko si, čak i kad im se nađeš pred nosom... Vidiš, sve što hoću da ti
kažem jeste da sve veštine koje si stekao u svojoj karijeri sada možeš da
upotrebiš u humane svrhe... U spašavanje života, koji je, sasvim slučajno,
tvoj! Zar to nije divno?!
- Zar ne misliš da ste i vas troje izloženi, pomalo...?
- Ne budi detinjast - Sumiko ga dotače po nadlanici, pokazujući
drugom rukom ka rasporedu letenja, jer se bližilo vreme za ukrcavanje u
njegov avion. - Sadamu će uvek biti važniji i najmanji deo atomske bombe
od tri američka luđaka koji se igraju heroja iz stripova... Ne verujem,
uostalom, da bi ti iko normalan poverovao, kada bi počeo priču о nama!
- Kako je moguće da si toliko u pravu?! - upita ozbiljno Lalasa.
- To je ovde tradicija - osmehnula se Sumiko. - Znaš, kod vas je
tradicija da se tučete sa susedima, a kod nas da budemo u pravu... Čak sam
i sada u pravu...
Sumiko pokaza rukom prema redu letenja, a upravo u tom trenu moćni
aerodromski zvučnici počeše da objavljuju poziv za putnike za Pariz. Sumiko
pozva konobara, ugura mu dve ili tri novčanice u dlan, a onda njih dvoje,
ruku pod ruku, kao stari, prisni prijatelji, odšetaše do prolaza prema carini...
- Obećaj mi nešto, Malik - zatraži Sumiko iznenada.
- Šta to? - odvrati irački špijun, koji, u stvari, to više nije mogao biti. -
Da objasnim Sadamu sve о američkom načinu života?
- Ne to - ona ga pljesnu vrhovima prstiju po ruci. - Kada budeš otvarao
svoju prvu samostalnu izložbu slika, posle studija u Parizu... Pozovi Leslija i
mene.
Malik Ben Lalasa je razmišljao, sasvim ozbiljno, nekoliko sekundi,
gledajući sa kakvom lakoćom ta mlada Japanka rešava zamršeni lavirint u
koji je njegov život bio zapao još onog dana kada su mu dali zadatak da
obavi tu operaciju. Klimnuo je glavom i uzdahnuo, rekavši:
- A, zar se poziv neće odnositi i na Pita?
- Pit ne voli tu vrstu umetnosti - odgovori Sumiko.
Zvučnici ponoviše poziv putnicima.
- Odgovori mi na jedno pitanje, molim te - reče "glasnik”.
- Pitaj! - reče ozbiljno Sumiko.
~ 92 ~
 - Zašto me jednostavno niste ubili? - upita Lalasa. - Da sam ja bio na
vašem mestu tako bih učinio.
Sumiko ga je blago, prijateljski gurnula ka carinskom izlazu. Pre nego
što je on shvatio da je to definitivan rastanak, ona je šapnula, dovoljno
glasno da to čuje samo on, i to svaki izgovoreni glas:
- Jesi li siguran da nisi mrtav?
To pitanje mu je odjekivalo u glavi i počeo je da oseća vrtoglavicu
gazeći tunelom ka ulazu u avion...
"Jesam li siguran da nisam već mrtav?”, upitao je samog sebe u
mislima... Zatim je odgovorio: "Nisam!"

KRAJ

~ 93 ~