Professional Documents
Culture Documents
Ответ: Матусал.
Ответ: Меркурије.
Вапрос: А словенску?
Вавилонска кула;
Руска минијатура
из „Хришћанске
топографије“
Козме Индикоплова (1539)
Гистав Доре,
Мешање језика,
бакропис из 1865.
Александар Велики
Летописац Нестор
Ћирило и Методије
Супротстављајући се непомирљивом схватању тријезичника о искључивој
важности јеврејског, грчког и латинског, Храбар се у филолошко-
историјском поступку своје расправе дотакао многих питања, која излазе
из оквира овог огледа. Издвојићемо само један одломак у коме Црноризац
излаже поделу на народе, језике и вештине. И поред тога што је основни
склоп и садржај преузео од византијског писца Теодорита Кирског (V век)
(19), Храбар је своју причу трајно уградио у схватање о складности
поделе на народе, језике и вештине. Подстакнут искључивошћу
тријезичника, Црноризац у доказе свог полемичког поступка уводи важну
чињеницу сиријског језика и све што је везано за његову судбину:
Стефан Немања
II
Схватања античких писаца о језику и граматици оставила су запажене
трагове у образовању византијског погледа на филологију. Познати
византијски писци писали су и граматичке расправе – Јован Филопон,
Георгије Хировоск (VI век), Теогност, Михаил Синђел (IX век), Никита
Серски, Јован Итал (XI век), Јован Глика (XIII-XIV век) и др. Извесни
граматички списи бејаху непосредно намењени школским потребама.
Познати су овакви списи и расправе чувеног историчара Нићифора
Григоре (1290-1360), хуманисте Максима Плануда (око 1255-1305) или
његовог ученика Манојла Мосхопула (око 1265-1315), на чије ће се
учење после једног века ослонити наш Константин Философ у Сказању
изложеном о писменима. (43)
„Лета 7093 (1585) преписах ову књигу премудрог Јосифа, – који је међу
Јеврејима задржао најближу љубав према мудрости Мататија, – са руског
извода, јер се ова књига Јосифа није налазила на нашем српском језику
ни на Светој Гори у српским манастирима, ни у Српској земљи. Јер много
сам тражио и испитивао, не знам – ако је нема негде у Бугарским
земљама, али нисам сазнао пошто сам и тамо питао. Но, донесена би из
Руске земље. Веома тешко бејаше нашем српском народу за читање, јер
многи нису знали шта читају, не разумевајући руске речи. А ја сам као
манастирски посланик и по други пут био у Руским земљама код побожног
цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, у монаштву Јована монаха, те
много царског милосрђа и милости примисмо, нека му је вечни спомен. И
тамо се привикох мало руском језику колико да бих могао разумети многе
руске речи у овој књизи. И преписах српским речима, али писати реч
нисам умео, нити сам слово учио, нити сам учен био, већ као један од
најпростијих и незналица. Простите Господа ради. И опет много сам
тражио други извод да проверим, али се не нађе.“ (57)
„Ова књига писа се лета 7141 (1633). Опростите Бога ради, оци који
читате и преписујете, много се трудисмо и намучисмо преписујући ову
књигу: узимао сам од неког брата тетраде па сам писао, а он је из извода
писао. Када сам од њега извод узео да проверавам, нађох једно
изостављано, а друго наопако писано. И много смо се мучили док смо
стругали и исправљали колико смо могли. Али, и извод руски – речи
тврде, не како је у језику. Па молим читаоце и преписиваче ове књиге,
благословите нас а не куните, јер ако је и слабо написано, ми смо се
трудили колико смо могли, пошто се у то време ова књига не налазаше у
нашем језику. Ако неко хоће (одавде) да преписује, нека пази ако може
исправљати руске речи на свој језик добро и ваљано, а ако не може, он
нека пише како нађе у изводу.“ (59)
Назив „српски језик“ у Русији се временом све чешће сретао, али је почео
да се схвата шире, као јужнословенско језичко наслеђе. Још је кијевски
митрополит Кипријан (око 1330-1406), родом из бугарских крајева и
стриц Григорија Цамблака, називан Србином. Управо је са Кипријаном
почео јачи продор јужнословенског наслеђа у руску писменост. Оставило
је то трага и у руском књижевном језику. Зато су Максим Грек и његови
сарадници и ученици замислили да би руски језик требало ослободити од
ових слојева. Као слика схватања ових питања јавља се предговор Нила
Курљатева Псалтиру у преводу Максима Грека (рукопис из 1552). Нил
сматра да је „кварење“ руског језика почело са Кипријаном, који није
знао добро грчки, а ни руски, те је све српски писао. Наравно, назив
„српски“ овде се односи свакако на јужнословенски слој језика руских
књига. Према схватањима Нила Курљатева руски и српски се разликују и
звучно и визуелно. Тако, Руси говоре „чисто и шумно“, а за Србе се
необично каже да говоре „моложаво“ (69)
А. Кипријан митрополит није добро грчки разумео и наш језик није доста
знао. Ако је с нама и један наш језик, то јест словенски, ми говоримо
према нашем језику чисто и шумно, а они [Срби] говоре крепко и у
писању наш говор са њима се не слаже. И он је мислио да је поправио
псалме према нашем [језику], а више је неразумљивости у њима написао
у говору и у речнма, све је српски написао. И сада многи код нас и у ова
времена књигу пишу, а пишу из неразумевања све српски. И да говоре
према писму, према нашем језику стварно не умеју. И многе се
неразумљивости подигоше.“ (70)
НАПОМЕНЕ
15 V. Mošin, Još o Hrabru, slavenskim azbukama i azbučnim molitvama, Slov
o, 23, Zagreb 1973, crp. 13, 14.
37 Стари српски записи, I, бр. 144, 240, 328, 682, 775, 1927;Стари српски
записи, III, бр. 4938, 4994, 5572, 5695.
Извор: rasen.rs / zlatousti.org