TEORIJA HAROLDA INISA dr.

Stanko CRNOBRNJA

Najdelotvornije, a ujedno i sa najsnažnijim

posledicama, u odnosu na uverenje da će, u ekonomiji i politici, elektricitet zameniti
centralizaciju decentralizacijom, kao i kulturnom obnovom, reagovao je Harold Inis,
suprotstavljajući se takvim mnenjima. Njegova teorija predstavlja značajan doprinos
saznanjima o ulozi masovnih medija u kontroli vremna i prostora, u različitim drštvenim
zajednicama, posmatrano kroz istoriju. Naime, većina savremenih društvenih i naučnih
institucija inficirana je pojmom prostora, kako smatra ovaj autor.

Ekonomija, političke nauke, urbanizam, sociologija, fizika i njoj srodne nauke, trasirali su
ispitivanja problema društva u prostoru. Čak je i samo vreme pretvoreno u prostor (u
kontrastu sa subjektivistički orijentisanim teorijama), kao u sentenci: 'budućnost je
poslednje prostranstvo (granica) koju treba osvojiti.' Najčešće citirana Inosova misao
glasi: 'istorija Zapada počela je sa temporalnom (vremenskom) organizacijom a završava
sa prostornom.' U ovoj rečenici sažeta je suština teorijskih promišljanja Harolda Inisa.

Valja imati na umu da, iako je misao Harolda Inisa izvršila veoma veliki utricaj na
istraživače medija i društva, kao i na teoretičare i praktičare umetnosti i estetike, on nije
pripadnik 'levičarskog' stremljenja u teoriji, niti iskazani Marksista. Iako Kanađanin,
često je u istraživanjima bio povezan sa takozvanom Čikaškom školom, čiji je, zakratko, i
bio pripadnik, ali koju veoma brzo prevazilazi, te teoriji daje samostalan i trajni doprinos.
Naročito je uputan njegov doprinos shvatanju osnovnog dualiteta koji se manifestuje u
estetici i poetici medija. Reč je, naravno, o shvatanju odnosa vreme - prostor.

U svom delu Tragedija savremene kulture (1950), tragediju, u Evropi i Americi, Inis je
video u suštinskoj težnji tehnologija štamparske prese, i elektronskih medija, da sažmu
prostor i vreme, i tako ih stave u službu 'komercijalnih proračuna i ekspanzionizma.' I
on, kao i zagovornici elektronskog progresa, smatra da je u prirodi savremene tehnologije
da potkopa i vreme i prostor, odnosno istoriju i geografiju, jer industrijalizam implicira
tehnologiju rasparčavanja vremena u fragmente koja odgovara potrebama inženjera i
računovođe. Ali, za razliku od 'električara', Inis smatra da do tragedije, u savremenoj
kulturi, dolazi upravo kada takvi, industrijski izumi unište osećaj za vreme, a 'opsesija
sadašnjošću zaboravi suštinsko osmišljavanje vremena i trajanja.'
Ujedno, Inis ističe i da su pojave decentralizacije i demokratizacije, koje se dovode u
vezu sa dejstvom električne energije, privremene. To su samo prividi koji zaklanjaju
sveobuhvatniju težnju ka sledećim procesima:
1) sve većem teritorijalnom proširenju,
2) kontroli prostora,
3) komercijalizmu,
4) imperijalizmu.

Pri svemu ovome, sve veća sposobnost elektronskih medija da probiju nacionalne i
državne granice, za Inisa je zabrinjavajuća, jer upravo ta sposobnost uvećava
mogućnosti za proširenje imperijalizma i direktne kulturne invazije. Kao i mnogi
teoretičari medija, pre i posle njega, i Inis smatra da su monopoli, elektronski ili klasični,
opasnost za ljudske slobode, ali i za sam opstanak kulture. On daje upečatljive primere
monopolskog dejstva medija kroz istoriju.

Na primer, tehnologija štamparske prese i fenomen masovne štampe rešili su problem

brze proizvodnje dovoljno velikog broja standardizovanih podataka, i tako omogućili
administraciju nad ogromnim prostorima, smatra Inis. Ali, pokazalo se da, iako ima
veliku proizvodnu efikasnost, štampa nema odgovarajući sistem distribucije, pa zavisi od
broda, železnice, avio-prevoza da bi postigla koliko-toliko brzu rasprostanjenost.

Razvoj elektronske tehnologije, najpre telegrafa, a zatim radija i televizije, rešio je

probleme brze proizvodnje i distribucije. Otuda se može reći da je tehnološka istina
televizije u sledećem - televizija povećava mogućnost kontrole prostora, i to tako što
smanjuje 'signalno' vreme (vreme koje protekne od trenutka slanja poruke do momenta
njenog prijema) između udaljenih pojedinaca i mesta. Norbert Viner, otac kibernetike, tu
vrstu tehnološke istine opisao je sledećim rečima: 'Sadašnje vreme je vreme
komunikacija i kontrole. Savremeno inženjerstvo je komunikaciono inžinjerstvo, zato jer
njegova glavna preokupacija nije ekonomija energije, već tačna reprodukcija signala.'

Prema Inisovom gledištu, savremeni mediji imaju jedan zajednički učinak - oni
uvećavaju opseg primanja dok, istovremeno, smanjuju opseg distribucije. Drugim rečima,
veliki broj ljudi prima istu poruku sa jednog mesta, ali nije u mogućnosti da odgovori, i
da se uključi u diskusiju. Tako savremeni mediji stvaraju uslove za administriranje i
kontrolu nad izvanredno velikim prostranstava i velikom publikom. Ogromni
komunikacijski monopoli, ukopani u svoje moćne pozicije, proizvode 'neprestanu,
sistematičnu, bespoštednu destrukciju elemenata stalnosti' (trajanja u vremenu) koji su,
po Inisovom mišljenju, ključni za kulturnu aktivnost. Zbog toga, tvrdi Inis, osnovni
učinak elektronske tehnologije nije u tome da obezbedi zabavu i informacije putem radija
i televizije, već je u sledećem:
a) brzina i prostorni domašaj elektronike uvećavaju moguće razmere društvene
organizacije i, istovremeno,
b) enormno uvećavaju mogućnosti centralizacije i imperijalizma, kako u kulturi, tako i u
politici.
Inis, takođe, smatra da najizrazitiji značaj elektronike leži u činjenici da upotreba
telefonije, televizora i kompjutera veoma pojačava usmerenost kulture i čovečanstva
prema prostoru. Značaj ovoga može se prepoznati u činjenici da elektronika vodi čoveka
na Mesec, i dalje - u kosmos, omugućavajući kolonizaciju, kao i političku kontrolu i tog
poslednjeg, nesagledivo velikog, 'životnog' prostora.

PROSTOR I VREME U SHVATANJIMA HAROLDA INISA

Inis je ubeđeni tehnološki determinista i otuda smatra da se osnovni uzroci društvene

promene (kako u institucijama kulture tako i u ostalim društvenim institucijama) nalaze u
tehnološkim promenama. A tehnologija komunikacija je centralna pojava, u odnosu na
sve ostale savremene tehnologije. Ona je fokusirana iz dva osnovna razloga:

1) logičnog - jer tehnologija komuniciranja jeste produžetak misaonog procesa, dakle

svesti, pored toga što je i produžetak čovekovih perceptivnih mogućnosti.
2) istorijskog - jer se sva fundamentalna otkrića, i prekretnice u tehnologiji uopšte, prvo
primenjuju na tehnologiju komuniciranja.

Zbog ovih činjenica, za Inisa je veoma važno i saznanje da se čovečanstvo nalazi u

posebnom, simboličkom odnosu sa svojom tehnologijom. Za ovu tvrdnju on daje više
primera pa, recimo, tvrdi da je doba mehanike otpočelo baš uz pomoć štamparske prese,
dok se doba elektronike razvilo uz pomoć telegrafa. Ove svoje primere, on potkrepljuje
sledećom analizom.

Tehnologija štampe podstakla je koordinisan i sistematski rast evropskih imperija. To je

učinila tako što je omogućila:
1) centralizaciju nacionalnog autoriteta, kroz jednobrazni kod zakonodavstva,
2) standardizaciju maternjeg jezika i stučnog žargona,
3) jednoobrazni obrazovni sistem,
4) centralizovanu upravu (administraciju), sposobnu da intergriše različite i odvojene
pokrajine, regione i republike,
5) decentralizaciju nacionalne administracije kroz pokretljivost i reproduktivnost
mobilnog i laganog sredstva komunikacije.

Inis tvrdi da su tehnologija štampe i navigacija omogućili evropskima nacijama da razbiju

ograničenja geografije, dakle – prostora, i prošire se u 'novi svet'. On podseća da pojmovi
i reči ‘imperija’ i ‘imperijalizam’ nastaju oko 1870. godine, ubrzo pošto je položen prvi
transatlantski, telegrafski kabl. Između pojma imperije i uspostavljanja interkontinentalne
telegrafske veze on vidi direktnu vezu. Jer, iznosi Inis, iako je bilo moguće vladati
udaljenim kolonijama uz pomoć tehnologije štampe, poštanske korespodencije i
mornaričke sile, razdaljina, odnosno prostor, je uvek predstavljao problem.
I to zbog jednostavne zakonitosti koja podrazumeva da je ono što nije u domenu kontakta
izvan kontrole. Telegraf i kablovska veza, potpomognuti mornaričkom silom, pretvorili
su kolonijalizam u imperijalizam, u sistem gde je centar imperije mogao da diktira
celokupno društveno ponašanje, a ne samo da reaguje na marginalne tokove.
Komunikacija, kaže Inis, kada se uzme u obzir medij koji je proizvodi, jeste osnovni
faktor rasta imperije.

Telegraf je, takođe, označio i definitivno razdvajanje komunikacije od transporta. Do

pojave telegrafa, ove dve reči bile su sinonimi. Kao izum, telegraf je omogućio da se
simboli, dakle kodovi, kreću nezavisno od geografije i nezavisno, a i brže, od
transportnih sredstava. Po Inisovim tvrdnjama, dejstvo telgrafa je jednostavno, ali veoma
moćno - on izjednačava tržište u prostoru. Telegraf sve događaje postavlja u isto mesto u
cilju trgovine; on geografiju čini nebitnom, jer pomera poslovne špekulacije iz prostora u
vreme. A sa izumom telefona i njegovim stavljanjem u široku upotrebu, informaciono
(signalno) vreme i realno vreme postaju jedno isto.

Ovi primeri (a za svaku epohu u razvoju civilizacije Inis iznalazi upečatljive primere),
ukazuju na to da bi sled različitih oblika, u razvoju Zapadne civilizacije, mogao biti
shvaćen i kao borba za dominaciju, između različitih medijuma komunikacije. Sastavni
deo ove borbe jesu i promene u tehnologiji komunikacija koje, ne samo što menjaju
odnose između medija, već menjaju i samu kulturu, a kada menjaju kulturu, to znači da
menjaju sledeće elemente kulture:
1) strukturu interesa (pojmove i teme / stvari o kojima se razmišlja),
2) karakter simbola (stvari sa kojima se razmišlja),
3) prirodu društvene zajednice ( prostor u kome se misao razvija).

Inis podseća da društvena istorija Zapada poznaje dve osnovne, nemarksističke

interpretacije:
1) Ogist Kont - ističe progresivnu promenu kulture od teološkog, ka metafizičkom, do
pozitivističkog razumevanja stvarnosti.
2) Luis Mamford - ističe promenu socijalnih organizacija od plemena, prema varoši, ka
gradu.
Iz ove dve interpretacije Harold Inis izdvaja treću, sjedinjenu verziju duštvene promene u
kojoj promene, i u društvenoj organizaciji, i u kulturi, dovodi, u neposrednu vezu sa
promenama u tehnologiji komunikacija.

Osnovna formula, u
njegovom delu Predubeđenje komunikacija (1950), usredsređena je upravo na dva
temeljna pojma:
1) pojam prostora,
2) pojam vremena.
Po njegovom mišljenju, svaki medij komunikacije pokazuje određena 'predubeđenja',
odnosno sklonosti ili ka prostoru ili ka vremenu. Mediji koji su manje trajni, jednostavni
za transport i fizički laki (papir, papirus, fotografija), a koji mogu sa relativnom lakoćom
i tačnošću da prevale prostor, pokazuju sklonost ka prostoru - to su prostorno vezujući
mediji.

Mediji koji su trajnijeg karaktera, teže se transportuju (pergament, glina, kamen, drvo,
metal) su oni koji pokazuju sklonost ka vremenu - to su vremensko vezujući mediji.
Svaki medij, na određeni način i u skladu sa svojim 'predubeđenjem', pokazuje sklonosti
ka određenoj vrsti društvene organizacije.

Prostorno-vremenske sklonosti medija Inis je kodifikovao na sledeći način:

1) mediji koji su prostorno vezujući pokazuju sklonost ka:

- uvećanju imperije,
- brizi za ekspanziju, kao i brizi za sadašnjost,
- favorizaciji hegemonije sekularnog društvenog autoriteta,
- rastu države,
- rastu vojske,
- decentralizovanim i ekspanzivnim istitucijama.

2) mediji koji su vremenski vezujući pokazuju sklonost ka:

- brizi za istoriju i tradiciju,
- ograničavanju ekspanzije sekularnog autoriteta,
- favorizaciji i napretku religije,
- hijerarhijskoj organizaciji,
- organizacijama ugovornog karaktera.

Iz ovakvo sagledanog, bipolarnog medijskog sveta Inis izvlači zaključak da je dinamika

društvene promene uronjena u traganje za alternativnim oblicima komunikacije, koji,
naizmenično, 'podstiču ili kraljevstvo boga ili kraljevstvo čoveka'. Prevedeno na odnose u
kulturi, to znači da Inis pravi podelu na:

1) prostor - ističe ono što je sadašnjost i budućnost, tehničko i sekularno,

2) vreme - isiče ono što je sveto, moralno, istorijsko.