POETIKA TEHNOLOŠKOG DETERMINIZMA MARŠALA MEKLUENA

Prof. Stanko CRNOBRNJA

Maršal Mekluen ostavio je dubok trag na području ispitivanja i promišljanja uticaja
elektronskih medija na društvo. Svakako je jedan od prvih koji je jasnonagovestio
dolazak treće komunikacijske revolucije, i jedan od onih 'električara' koji su pozitivnim
svojstvima elektriciteta i elektronske tehnologije pridavali veliku važnost.
O Mekluanu se, u teoriji medija, veoma mnogo raspravljalo. On je izazivao velike
polemike, i oštra suprotstavljanja, između onih koji su ga sledili i onih koji su smatrali da
je samo naučni šarlatan. Već samo to stanje izrazite kontraverznosti dela ukazuje na
činjenicu da se Mekluen našao na terenu koji su tradicionalna filozofija i estetika smatrali
za, ako ništa drugo, naučno nezanimljivo područje.

Na ovom mestu neće doći do pregleda celokupnog Mekluenovog 'opusa', već će samo biti
prikazan njegov osnovni doprinos razmatranju poetike televizijskog jezika, i televizije,
kao najuticajnijeg, tehnološkog, komunikacionog sredstva, druge polovine XX veka. I
Mekluan, slično Umbertu Eku, tvrdi da su novi mediji otvoreni, i da podstiču slobodnu
komunikaciju među pojedincima. Na primer, otvorena struktura televizije, tvrdi Mekluen,
sasvim jasno se iskazuje kroz:
a) višekanalnu ponudu koja omogućava gledaocu da bira željeni program,
b) konkurenciju (takmičenje) izmeću stvaralaca programa, što vodi do sve većeg truda da
se zadovolji gledalac i da se zadrži njegova gledalačka pažnja.

Mekluen smatra da dejstvo televizije ne treba shvatiti kao posledicu harmonije - koja
predstavlja jedan od osnovnih stubova klasične estetike - već kao posledicu slobodnog,
spontanog, mozaičkog trajanja različitih komponenti koje, iako razjedinjene u trajanju,
televizijskom emitovanju daju pečat otvorenosti.

Od Harolda Inisa Mekluan preuzima razmatranje dejstva medija u vremenu i prostoru,

ističući da se novi mediji, a pogotovo televizija, u svom ustrojstvu i delovanju protive:
1) geografskim granicama,
2) religioznim sektama,
3) nacionalnim i etničkim grupama,
4) državnim teritorijama,
5) ideološkim i vojnim podelama.

Novi električni mediji, u suštini, ugrožavaju opstanak svih ovih, vekovima građenih
društvenih institucija, jer upravo tehnološka automatizacija i novi mediji pomažu
pojedincu da dobije punu nezavisnost i umetničku autonomiju. U svojoj knjizi
Razumevanje medija: produžetci čovekovog nervnog sistema (1953) Mekluen lansira
jednu radikalnu tezu, delimično preuzetu od Harolda Inisa. Ova teza, koja se pojavljuje i
u samom naslovu dela, stoji na stanovištu da masovni mediji, generalno uzevši, jesu
produžeci čovekovih fizičkih i intelektualnih sposobnosti. Elektronski mediji su,
specifično gledano, direktni produžeci čovekovog nervnog sistema. Oni su to najviše
zbog toga što deluju simultano i trenutno, pri čemu, čovekovo životno okruženje
pretvaraju u jedan entitet. Kao poseban fenomen u simultanosti, televizija od svojih
gledalaca zahteva i specifične aktivnosti, a to su:
1) dubinska spoznaja,
2) objektivna percepcija,
3) aktivno učešće u kompletiranju i ispunjavanju prizora koji se gleda.

Ovako postavljena teza navodi Mekluana da izvrši osnovnu podelu između medija
komunikacije. On tu podelu zasniva na stepenu čulne i intelektualne angažovanosti
korisnika/gledaoca - pripadnika publike, u toku interakcije sa određenim medijem. Ta
podela, između različitih medija, izgleda ovako:

a) vrući mediji (mediji visoke definicije) – alphabet (pismo), fotografija, radio, film -
prateći i koristeći ove medije korisnik, zbog visokog stepena definisanosti izraza, ne
ulaže velike perceptivne, čulne i intelektualne napore da bi značenje poruke shvatio u
celini.

b) hladni mediji (mediji niske definicije) - hijeroglifi, stripovi, crtani filmovi, telefon,
televizija - prateći i koristeći ove medije korisnik je, zbog niskog stepena definisanosti
izraza ovih medija, prinuđen da upotrebi dodatne intelektualne i perceptivne napore da bi
'zatvorio' značenje poruke.

Dve, svakako najslavnije Mekluanove parole, su 'globalno selo' i 'medijum je poruka'.

Očigledno je da su stanovišta Harolda Inisa i Mohoj Nađa uticala na Mekluanovo
saznanje da je poruka pojedinačnog medija sadržana u karakrteru i snazi njegovog dejstva
na društvene promene, i naravno, u promenama koje ona izaziva u ritmu i organizaciji
uobičajenih stvari. Kao Inis i Nađ, i Mekluen spada među izrazite tehnološke
deterministe. Stoga on svoj iskaz 'medijum je poruka' ukratko objašnjava na sledeći
način: 'Društvo je oblikovano tehnologijom koju koristi, a ne sadržajem ili oblikom svoje
kulture'.

Vezivanjem pojma simultanosti za dejstvo elektonskih medija, prvenstveno radija i

televizije, Mekluan dolazi do svoje druge proslavljene pojmovne sintagme - 'globalno
selo'. Teorija, ali i najšira praksa, prihvatili su ovu sintagmu kao simbol savremene
globalizacije, koja se odvija upravo uz pomoć simultanih i prostorno nepreglednih medija
komunikacije. Mekluen je prvi posvetio značajnu pažnju činjenici da nove, elektronske
tehnologije, obuhvataju celu planetu jedinstvenim oblikom 'istovremenosti' informacije i
komunikacije. Na taj način, one trenutno povezuju i najudaljenije tačke na planeti,
pretvarajući planetu u 'tribalizovani', seoski ambijent u kome su sve poruke i znanja
dostupni svakom pripadniku zajednice. Elektonsko umreženje i povezivanje sveta, stvara
masu koja se sastoji od pojedinaca, veoma delikatno međusobno povezanih. A ova
povezanost, smatra Mekluen, nije posledica broja ili veličine publike već brzine samog
medija.

'Globalno selo', u kome se civilizacija našla, pred kraj drugog milenijuma, po

Mekluenovom shvatanju, jeste dokaz spiralnog razvoja istorije i civilizacije. On tu
spiralu istorije vidi kroz pet osnovnih perioda društvenog razvitka:

1) Zlatno doba - primitivno, nepismeno, arhaično, plemensko, sa razvijenom oralnom

(govornom) komunikacijom i prijemom komunikacije kroz slušanje. U ovom dobu čovek
spontano koristi sva svoja čula i na taj način se, bez napora, uklapa i utapa u okruženje,
odnosno prirodni ambijent.
2) Srebrno doba - alfabet, pismo, fonetsko komuniciranje, rukom pisane poruke, sa
velikim naglaskom na vizuelno. U ovom dobu, informacija prvo mora da bude prevedena
u kod, šifru (pisani jezik), a čitalac razabira (razume) koristeći samo jedno čulo - čulo
vida.

3) Gvozdeno doba - pokretna štamparska presa, masovno, milionsko štampanje poruka,

'civilizacija alfabeta (azbuke)', pisane/štampane poruke postaju predmeti / proizvodi. U
ovom dobu, objektivno znanje (saznaje) odvaja se od subjekta i postaje apstraktno.
Pojedinac biva izolovan od istih onih grupa sa kojima je, u primitivnim društvima, bio u
direktnom, govornom kontaktu.

4) Elektronsko doba - novi mediji komunikacije: telefon, telegraf, gramofon, radio,

magnetofon, fotografija, film, neonski znaci, televizija - uopšte automatizacija. U
elektronskom dobu dolazi do spiralnog povratka u čovekovo zlatno doba. Upravo zbog
toga što novi mediji deluju simultano i podstiču ponovnu integraciju vizuelnog i
auditivnog. Ova integracija omogućava čoveku da ponovo upotrebi svoja čula.
Fundamentalno promenjena sredstva (mediji) menjaju i privatni i društveni život čoveka,
stvarajući totalno novu kulturu.

5) Kosmičko doba - počelo je ne kada je čovek prvi put hodao po Mesecu, već kada je
izumeo televiziju.

Dakle, slično Inisu, Mekluen, u prirodi i dejstvu televizije, koja trenutno i simultano
dovodi gledaoca u direktnu vezu sa okruženjem, vidi suštinsku motivaciju čoveka da se
upusti u istraživanje i inerpretaciju, pa čak i stvaranje sasvim novih, 'kosmičkih' svetova.
Po svojoj prirodi, televizija zaokuplja sva čovekova čula, ne samo čulo vida, smatra
Mekluen, tvrdeći da aktivna, opisna taktilnost televizije u potpunosti angažuje gledaoca.
Jer, priroda televizije stvara sledeće uslove:

1) mozaičku strukturu televizijske slike,

2) učešće gledaoca u krajnjem definisanju značenja slike,

3) taktilni osećaj,

4) sintetičnost.

Jedinstvenu slobodu sa kojom ulazi u sintezu različitih medija televizija je delimično

'nasledila' od nekih medija koji su delovali pre njene pojave. Televizija je bila u prilici da,
od svojih prethodnika, preuzme važne i delotvorne sposobnosti:

a) od štampe - slobodu da bira ponuđene prizore,

b) od radija - slobodu direktne veze sa stvarnošću.

Svaka nova tehnologija, svako pruduženje ili uvećanje ljudskih sposobnosti koje se
konkretno i materijalizuje, teži da stvori potpuno novo okruženje, smatra Mekluan. A
upravo kao okruženje, televizija je nevidljiva. Sem, naravno, u odnosu na svoj sadržaj,
što navodi Mekluana da se upusti u veoma intersantnu i suptilnu analizu prostornog i
vremenskog delovanja medija, kombinovanu sa analizom trijade: produkcija - sadržaj -
publika.

U društvenom okruženju, uloga umetnosti i nauke, kaže Mekluen, može se uporediti sa

sistemima za rano otkrivanje i uzbunu. Jer, tek kada okruženje postane predmet pažnje,
ono poprima karakteristiku anti-okruženja, odnosno umetničkog predmeta. Sva
nekadašnja grupisanja, koja su predstavljala odvojena i zasebna okruženja, u vremenu pre
otkrića elektriciteta, u XX veku postala su anti-okruženja, odnosno sadržaj nove
tehnologije. Agrarnom čoveku u XIX veku, železnica i mašina stvorile su sasvim novo
okruženje. Tako je stari agrarni svet postao umetničko delo (umetnička forma). I priroda
je postala umetničko delo. Rođen je pokret Romantizma. Kada je električni sklop
obmotao mehaničko okruženje, sama mašina postala je umetničko delo – tako je rođen
pokret apstrakcije u umetnosti.

Jedino kada je okruženje novo, staro okruženje primećuje se po prvi put, tvrdi Mekluan.
A samo veoma mlada deca i umetnici imaju neposrednost u pristupu koja im omogućava
percepciju okruženja. Umetnik nas snabdeva anti-okruženjima koja omogućavaju da
spoznamo okruženje. Nova okruženja redefinišu čovekove osećajne pragove. A oni,
dalje, menjaju prognoze i očekivanja. Kao primer upravo ovakvog promišljanja Mekluen
navodi kako Erik Havlok, u svom delu Uvod u Platona, vidi stadijume po kojima je
pisana reč upotrebljena da liši grčku civilizaciju plemenskih odnosa:
1) plemenska enciklopedija - oralna (govorna) i zapamćena (memorisana) mudrost,

2) pisanje - organizacija znanja po kategorijama i klasifikacijama - pojava ideja,

3) vizualna organizacija znanja - reprezentativnost u umetnosti,

Ova medijska i kulturna razvojna linija oličena je u Euklidovoj teoriji geometrije, tvrdi
Mekluan, jer Euklidova teorija stoji na stanovištu da predmeti ne stvaraju vreme i prostor
- oni su samo umetnuti u vreme i prostor. Dakle, to je teorija, nastala kao posledica
pismenosti i njoj odgovarajućih vizuelnih pretpostavki, koja poima svet kao manje-više
fiksirano, dato okruženje. Ovakav, Euklidovski pojam sveta dominirao je, s izuzecima,
teorijom i praksom sve do XX veka, dok mu se nije usprotivila Ajnštajnova teorija
relativiteta, kada se, ujedno, desila i jedna od najočiglednijih promena u umetnosti našeg
vremena. Ta velika promena ogleda se u rešenosti nove umetnosti XX veka da izostavi:
a) reprezentativnost, dakle predstavljački diktat u estetici,
b) narativnu liniju, fabulu, priču, dakle žanrovski diktat u dramaturgiji.

Ovakvo razmišljanje Mekluana smešta u dalekovide teoretičare, one koji su nagovestili

estetske promene koje će se desiti tek u trećoj komunikacijskoj revoluciji. Zbog toga
Mekluanovo stanovište da 'u savremenoj kulturi narativni kontinuitet ustupa mesto
tematskoj varijaciji', tek početkom XXI veka, sa razvojem multimedije i sa sveprisutnim
Internetom dobija pravi smisao.

Iz ovakvog načina razmišljanja moguće je izvesti, u današnjem vremenu, takođe, veoma

smelu pretpostavku, da je tek pojavom mrežne televizije, i njenim uspostavljanjem kao
novog okruženja, film mogao biti 'prepoznat' kao umetnost. Zato i ne treba da čudi,
naizgled paradoksalna situacija, u kojoj istovremeno sa dominacijom televizije u svim
istraživanjima popularnosti, najinteresantniji i 'najkvalitetniji' televizijski sadržaj jeste -
filmski, odnosno filmski proizvedeni program. Tako, u velikoj meri, sadržaj televizije
postaje film, a mrežna televizija ostaje neprimetno okruženje sve do pojave kablovske
televizije, kada neke njene forme mogu biti prepoznate kao 'umetnost'. Sadržaj
kablovskih televizijskih kanala postaju, zapravo, televizijski žanrovi. Čitavi kanali
posvećuju se jednom specifičnom televizijskom žanru: muzika, vesti, dečji program, film,
stare serije, umetnički program, sport, itd. Kablovska televizija, pri tom, ostaje
neprimetna kao okruženje.

Makluen smatra da u dobu sklopova, električnih mreža i povratne sprege, fragmentacija i

specijalizacija teže da ustupe mesto integralnim oblicima organizacije. Štampana reč
stvorila je fragmentiranu publiku, specijalizovanu za čitanje, koja se sastojala od
odvojenih pojedinaca, sa sopstvenim pogledom na stvari. Opet vizionarski, Makluen
smatra da masovni auditorijum nije publika u smislu fizičkog okruženja, već je publika u
smislu sadržaja jednog novog, zapravo virtuelnog elektroskog okruženja. Pripadnik
novog, masovnog auditorijuma je odmah uvučen u umetnost i obrazovanje, kao saučesnik
i kao ko-stvaralac, pre nego kao puki konzument medijskih događaja.

Zbog ineligencije i dalekosežnosti Mekluenovih ideja, koje se iznova potvrđuju sa

svakom novom etapom u razvoju medija, nikako ne treba zaboraviti njegov kratak i jasan
zaključak: 'elektronski mediji nisu samo mehanički trikovi, ustanovljeni radi stvaranja
iluzija, već su, prvenstveno, novi jezici koji poseduju jake izražajne moći.'