Suština I Razum - 1, Levašov PDF

Nikolaj Levašov «Suština i razum».
Tom 1
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
SUŠTINA I RAZUM
Tom 1
-1-
Nikolaj Levašov «Suština i razum». Tom 1
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Николай Левашов
Nikolaj Levašov
Сущность и Разум
SUŠTINA I RAZUM
Том 1
Сан-Франциско 2000 год
-2-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-3-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sažetak
U ovoj knjizi autor nastavlja, koristeći svoju teoriju neheterogenosti

prostora, da uklanja veo tajne sa mnogih "paradoksa" prirode. Ovaj put u
fokusu objektiva znanja — su živa priroda i čovek. Autor formuliše potrebne
i dovoljne uslove za pojavu života na planetama. Jednostavnost i lepota
koncepta daje mogućnost čitaocu da, moguće je po prvi put u životu, doživi
prosvetljenje znanja, kada se javlja osećaj da znanje postaje sastavni deo
njega samog. U prvom tomu ove knjige autor razotkriva prirodu i mehanizme
emocija. Pokazuje ulogu emocija u evoluciji života u celini i čoveka posebno.
Prvi put je dato objašnjenje osećanja ljubavi, i zbog ovog objašnjenja ljubav
ne gubi svoju lepotu, već naprotiv, omogućava čoveku da shvati ono što se
dešava sa njim samim i da izbegne nepotrebna razočarenja... Osim toga, autor
baca svetlo na prirodu pamćenja, opet po prvi put otkriva mehanizme
formiranja kako kratkoročnog, tako i dugoročnog pamćenja. I na toj osnovi
otkriva mehanizme nastanka svesti.
Copyright © Nicolai Levashov, 1999
Sadržaj
Predgovor........................................................................................................5
Uvod .............................................................................................................. 13
Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje .................................. 15
Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka života u kosmosu..... 49
Glava 3. Priroda emocija. Uloga emocija u evoluciji života ............. 86
Glava 4. Priroda emocija. Čovekove više emocije ..............................127
Glava 5. Priroda pamćenja. Kratkoročno i dugoročno pamćenje... 171
Glava 6 Priroda svesti. Mehanizam rađanja svesti ......................... 216
-4-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Predgovor
''Suština i razum'' –to je dostojni produžetak i dalje

produbljivanje teorije, izložene u prvom zadivljujućem radu
Nikolaja Levašova ''Poslednje obraćanje čovečanstvu''. Publikovan
na ruskom jeziku 1997 godine u Rusiji, taj rad mu je doneo
zasluženo priznanje, 1998 godine je izabran za aktivnog člana
Međunarodne Akademije Informatizacije (PA), kao Pridruženi Član
Orgaizacije Ujedinjenih Nacija.
Ta međunarodna organizacija je u Generalnom Konsultativnom
statusu sa Ekonomskim i Socijalnim Savetom OUN i ujedinjuje u
svojim redovima vodeće naučnike praktično svih grana savremenog
znanja, i velike političke i religijske lidere na planeti. On je
1999.godine takođe bio izabran za aktivnog člana Međunarodne
Akademije Energoinformacionih Nauka.
Njegova prva knjiga i ova nova, zajedno čine pionirski rad,
napisan teoretskim obrazovanjem iz fizike, koji predstavlja, kao što
se izrazio Stiven Hokins, ''jednu jedinu teoriju o svemu'', tako
neophodnu savremenim naučnicima. Preporučujemo da se ti radovi
čitaju hronološkim redom.
Levašov prelazi celu razdaljinu od drevnih znanja do savremene
teorije kvantne fizike, kosmologije, medicine, biologije i genetike i
stvara novi sistem znanja. Njegovo ''Novo znanje'' nudi nam
detaljniju teoriju stvarnosti, koja obuhvata mirijade aspekata
života, smrti i kosmičkih zagonetki, s kojima se danas susrećemo.
U jednom trenutku cela baza savremene fizike bila je srušena
otkrićima poslednjih godina u fizici i astrofizici. Savremena
kosmologija zasniva se na Ajnštajnovoj teoriji relativnosti, koja ima
dva osnovna postulata :
-5-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1. Pretpostavku da je vasiona izotropna, to jest, ujednačena

(homogena) u svim pravcima.
2. Da je brzina svetlosti u vakuumu stalna, i da ne može da
premaši maksimum od 186 000. milja u sekundi.
Pad dva ugaona kamena ove teorije izrodio je ozbiljnu sumnju u
pogledu utemeljenosti Teorije Relativnosti. Najfrapantniji izazov
bio je izražen u nedavnim radovima dvojice pozatih fizičara,
doktora Borga Nodlanda i Džona Ralstona, čiji zaključci
pretpostavljaju ono, do čega je Levašov došao i što je utemeljio pre
deset godina, - vasiona je, pri nastanku, bila asimetrična i ostala je
takva do dan danas, i iz toga se nameće prost zaključak o
postojanju drugih vaseljena.
Poslednja otkrića savremene nauke u potpunosti potvrđuju tačku
gledišta Levašova o neujednačenosti vasione, što podrazumeva
postojanje bezbrojnih svetova i antisvetova, daleko izvan oblasti
poznatog sveta. Zahvaljujući njegovoj jedinstvenoj teoriji i širim
pogledima na stvarnost, Levašov je uspeo da formuliše svoje
zaključke ranije i nezavisno od gorepomenutih otkrića.
Ono što ''Novo znanje'' čini unikatim radom, je to, da je to –
dosledni sistem, koji obuhvata sve aspekte stvarnosti,
omogućavajući mu da precizno i naučno formuliše i objasni skrivene
prirodne procese, koji rađaju sve u vasioni. Levašov nam je pokazao
da čovek koristi samo oko pet posto neurona svog mozga, a dotle
ostalih devedeset pet posto ostaje neaktivo i nerazvijeno.
Fizička oblast, koju mi obuhvatamo sa svojih pet čula (ili uz
pomoć instrumenata, baziranih na tim čulima), predstavlja samo
mrvicu cele stvarnosti, to je – sve u svemu, vrh ledenog brega.
Postoje mirijade oblasti stvarnosti, kojih mi, zbog našeg ograničeno
razvoja, ne možemo čak ni da počnemo da bivamo svesni.
Višedimenzionalna perspektiva Levašova otkriva nam te oblasti,
dajući dosledni strukturni sistem, koji ih povezuje zajedno.
-6-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Počevši od prvobitnog građevinskog kamenja svetskog zdanja –

„primarnih materija“ – on nas, korak po korak, provodi kroz njihovo
večno međudejstvo, njihov kosmički ples, i pokazuje kako one utiču
na krivu mikro – i makroprostora, usmeravane strogim cifarskim
vrednostima, koja određuju stvaranje ili raspad svega što postoji.
Vasiona igra večnu igru „brojeva“, primarne materije se spajaju i
rađaju se galaksije, zvezde i planete, ili se oslobađaju pri
nuklearnim i anigilacionim procesima, proizvodeći ogromnu
„energiju“, u zavisnosti od veličine tačnih parametara, opisanih kao
„dimenzionalnosti“ ili „gradijenti dimenzionalnosti“, ovi termini
tematski se provlače kroz ceo njegov rad. Počinje proces
prosvetljenja i otkrića razuma, srazmerno tome koliko mi čitamo i
upijamo to znanje, i blaženstvo nas obuzima od te potresne lepote.
Strogo dosledne na bilo kom nivou stvarosti, ove koncepcije
probijaju granice zasebnih nauka i univerzalno se primenjuju na sve,
otkrivajući tajne prirode, od svega onoga štose dešava u tunelu
molekula DNK – do rađanja zvezde; od nastanka života – do
evolucije ljudskog duha; od cepanja atoma transuranijumskih
elemenata – do pojave svesti i ljudskih emocija.
Zato nas on, u glavama 1. i 2. knjige „Suština i razum“, stepenicu
po stepenicu, provodi kroz objašnjenje kvalitativne strukture
planete Zemlje i pokazuje kako je nastao život u vasioni. Prvi put se
formiraju pojmovi „kosmičke biologije“ prostora – to jest,
neophodni i dovoljni uslovi za pojavu života, tobož iz „ničega“, ne
samo na našoj planeti, već i na milijardama drugih planeta i svetova,
od trenutka njihovog nastanka.
On takođe objašnjava kako je nastala atmosfera, bez koje ne
postoji život; kako dužina planetarnog dana određuje mogućnost
pojave života; pod kojim minimalnim uslovima se rađa Život i pod
kojima je moguća pojava Razuma. I ne čudimo se što ima nečeg
-7-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
zajedničkog između kvalitativne strukture vasione i mogućnosti

rađanja života i razuma.
To je lako objašnjivo, ako shvatimo da zakoni vasione diktiraju
svoje uslove postojanja mikro – i makrokosmosa. Nemoguće je da
poznaš svet, ako prethodno ne poznaješ sebe, ako ne možeš da
osetiš, da vidiš da ima nečeg zajedičkog između nas i atoma ili
recimo vasione.
U sledećim glavama, (3 i 4), Levašov koristi taj isti sistem, tu
istu teoriju, da bi objasnio prirodu emocija i osećanja, i proniče u
tajne prirode, koje nauka nikad pre nije objasila.
On podrobno objašnjava, na primer, prirodu nastanka emocija,
kao zaštitne reakcije, neophodne za preživljavanje, kako individue,
tako i vrste u celini, prirodu ljubavi, na osnovu spojivosti suština. On
objašnjava kako harmonija između muškarca i žene njima pomaže da
se evoluciono kreću napred i dostignu viši nivo duhovog razvoja.
Autor objašnjava kakvi se procesi dešavaju pri seksualnom
kontaktu između muškarca i žene, i kako je, u osvitu razvoja
civilizacije, tantra služila kao način pomoću kojeg su plemenske
vođe stvarale uslove za mogućost uvođenja svojih saplemenika u
stanje nadorgazma, bez kojeg je praktičo nemoguće preživeti u
borbi sa divljom prirodom i sa ništa manje divljim komšijama. I kako
su, srazmerno razvoju civilizacije, tantrički načini upravljanja
svešću gomile zamenjeni upravljanjem kroz religiju.
Levašov je pokazao da pojava religije – neizbežno i predstavlja
neophodni uslov, svojevrsni „cement“, bez kojeg ne bi bilo moguće
rađanje i formiranje nacije, i prema tome, kretanje civilizacije
napred.
On opisuje kako su ovi modaliteti duhovne kontrole naroda bili
upotrebljeni za tvorenje dobra i zla tokom cele istorije, i predviđa
pojavu i razvoj novih formi upravljanja svešću gomile, i kako će se
-8-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
to odraziti na budućnost naše planete, i kako budućnost zavisi od

toga, koji će put izabrati za sebe Homo Sapiens.
Dalje autor objašnjava prirodu pamćenja – jednu od najdrevnijih
čovekovih tajni, koja je, tokom vekova, iskliznula iz ruku naučnika i
filozofa. Savremeni istraživači otkrivaju procese pamćenja na
materijalnom nivou, i pretpostavljaju prisustvo veze između
kratkoročnog pamćenja i elektrohemijskih promena u centralnom
nervnom sistemu.
Mehanizme formiranja dugoročnog pamćenja oni povezuju sa
verovatnom ulogom, koju igra molekul RNK u pamćenju i čuvanju
iformacija. Ali ćorsokak, u kome su se obreli, verovatno je najkraće
uopšten u sledećem zapažanju:
„Iako se svest i pamćenje proučavaju tokom mnogih godina, još uvek
ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje toga, kako se mi sećamo
iformacije i kako je mi pamtimo“
U ovom radu, najzad, prvi put u istoriji nauke, Levašov je
stvorio kocepciju, koja objašnjava prirodne pojave, i to naizgled
nepovezane sa realnošću, i koja se nalazi u potpunoj harmoniji sa
svim iskustvima i iformacijama o sećanju, koje je čovečanstvo
sakupilo kroz celu svoju istoriju. Priroda pamćenja postaje
apsolutno realna i opipljiva – mistična aura, koja je okružuje,
isparava, dajući svakome mogućnost da proceni i obuhvati pogledom
ovaj prelepi i vrlo jednostavan prirodni fenomen.
Na osnovu iste te teorije, pomoću koje se objašnjava priroda
pamćenja, Levašov nam daje mogućnost da proniknemo u tajnu
prirode rađanja svesti – na primer, zašto kritični opseg informacije,
koji dospeva u mozak u ograničenom vremenskom intervalu,
(„Poslednje apel čovečanstvu“, glava 6.), postaje osnovni preduslov
za pojavu intelekta? Autor „napreže“ našu sivu materiju i veoma
lepo, korak po korak, dovodi do poimanja stvarnog smisla i prirode
svesti.
-9-
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Autor je stvorio jedinstvenu teoriju, koja mu je pomogla da reši

do sada nerešiv problem spajanja mnoštva prirodnih pojava, reklo bi
se međusobno u korenu nespojivih, u jednu celinu, u jednostrani
sistem.
Po prvi put, srazmerno tome, kako mi postepeno proničemo sve
dublje, gvozdena logika datog sistema nagrađuje nas naučnim
objašnjenjem života posle smrti, što se pokazuje kao prirodna i
neizbežna posledica objašnjenja prirode osećanja, pamćenja i
svesti. Život posle smrti ne bi mogao da postoji bez njih, i
predstavlja prirodni niz objašnjivih pojava, uključujući karmu i
preovaploćenje duša.
U sledećim glavama, primenjujući istu tu jedinstvenu teoriju,
Levašov nam pomaže da shvatimo takve složene aspekte ljudske
psihe, kao što su homoseksualnost i razdvojenost ličnosti, koji,
opet, mogu da se objasne samo uz razumevanje procesa, koji se
odvijaju na nivou čovekove suštine.
Odavde prelazimo na šira pitanja, koja se tiču društvenih strana
čovečanstva. Na primer, na koji način i zašto, reklo bi se, slabo i
pasivno pleme, iznenada, bez bilo kakvih vidljivih uzroka, jednog
lepog dana postaje moćno i jako i pokorava svog jakog suseda i
zauzima njegovu teritoriju. Slični događaji, koji se dešavaju sa
cikličnošću istorijskih epoha, prikazani su od strane istoričara, ali
nikad nisu objašnjeni sa pozicije jedinstvene teorije.
Analogno njima objašnjene su druge slabo razumljive pojave
ljudskog ponašanja, koje su, ništa manje, važne za svakog od nas. Na
primer, zašto neki ljudi, preseljeni na mesta, koja su daleko od
njihove otadžbine, s teškom mukom to podnose, ili pak jedva
preživljavaju na novom mestu boravka, a dotle se drugi - lako
adaptiraju?
Ili pak, kako i zašto kosmički upliv spoljašnjeg prostora (to jest,
raspored nebeskih tela i postojanje drugih planeta i svetova)
- 10 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
pokazuje uticaj na našu planetu? Jesu li takva zbivanja plod ćudljive

mašte ili stvarna manifestacija prirodnih pojava?
I još mi vidimo prirodnu doslednost izvornih pojava, počevši od
primarnih materija, koje utiču na krivu prostora, živu materiju koja
se kreće kroz procep, od prvog prodora virusa u etarsku oblast, i
najzad, svest i intelekt koji se rađaju u individui, i seobe naroda
pod uticajem prirodnih i kosmičkih sila.
Sve je to – samo deo očaravajućeg mozaika knjige „Suština i
razum“, čvrsto sagrađene na jednoj jedinoj doslednoj teoriji, koja
pokazuje potpunu uzajamnu povezanost pojava i događaja, prelepu
arhitekturu sveta.
Zato, na primer, mi počinjemo da shvatamo kako brojčane
veličine gradijenta dimenzionalnosti utiču na skok u čovekovom
razvoju na sledeći evolucioni nivo, ili kako astralna tela ćelija
čovekovog fizičkog tela dostižu kritičnu masu i savlađuju
kvalitativnu barijeru prvog mentalnog nivoa; kako ozbiljno
povređeno astralno telo može da izazove razvoj raka; ili, kako
muzika, u „hevi metal“ stilu, oštećuje astralna tela ćelija mozga i
izaziva obrnutu evoluciju. I tako dalje, i tako dalje.
Dakle, došli smo do momenta, kada možemo i moramo da
shvatimo, zašto smo mi sami arhitekte svoje karme – mi, a ne
nekakav „Viši Sud“; mi sami i jesmo taj „Viši Sud“, koji iznosi
prigovor, tačnije naši postupci i dela, koji se bukvalno utiskuju u
tela naših suština. Naši postupci i dela su - porota na tom sudu
savesti, gde nikakav iskusni advokat nije u stanju da predstavi crno
kao belo i obrnuto.
To se dešava zato što svaki osećaj, koji nas podstiče na
aktivnost, ima svoj sopstveni nivo dimenzionalnosti, i uranjanje naše
svesti u taj osećaj menja kvalitativnu strukturu naše suštine, i taj
utisak ostaje zauvek.
- 11 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zacelo, kao i ceo svet, živi i neživi, i Homo Sapiens je potčinjen

zakonima kruženja primarnih materija kroz telo suštine i fizičko
telo. To, koliko aktivno i na kojim nivoima one cirkulišu, principijelno
je važno za sve funkcije čovekovog tela, njegovo pamćenje, stanje
njegovog zdravlja, njegove svesti, njegovih emocija, njegovog
duhovnog razvoja...
Pratiti Levašova u toj meri, kako on sve to spaja u jedno – to je u
prvom momentu, po svojoj neobičnosti zastrašujuća, ali obuhvatna
ekspedicija u dosad nepoznatu zemlju znanja. Ali čitalac, koji se
nije uplašio novoga, i kreće zajedno sa autorom u tu zemlju znanja,
biće nagrađen značajnim uzdignućem na evolucionoj lestvici.
Svi mi – imamo ogroman dug prema Levašovu za to, što je
stvorio „jednu teoriju o svemu“. Objedinjujući najbolje tradicije
prošlosti sa savremenim znanjem i dodajući principijelno važne
nedostajuće „parčiće“ višedimenzionalne stvarnosti, on nam daruje
nadu u budućnost i ošamućujuću viziju onoga, čemu mi stremimo
svom svojom dušom.
Barbara Kulman,
doktor medicine, doktor filozofije
- 12 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
UVOD
Duša, suština... Svako od nas se pitao: šta je to Duša?! I svako

od nas hoće da veruje da ona postoji. Ne privlači nas ideja da sa sa
smrću našeg tela mi iščezavamo zauvek i bespovratno. Istovremeno,
mi, osim doživljaja i prisećanja ljudi, koji su bili u stanju kliničke
smrti, i teoloških rasuđivanja sveštenika, ne možemo da nađemo
ništa, što bi utolilo glad želje da saznamo šta nas tamo čeka: večna
tama ili Svetilište Raja, Čistilište Pakla ili Apsolut? Dakle, šta je
Duša?
Mnogi ljudi, koji su imali povredu glave, ili su bili u stanju
kliničke smrti, počinju da vide i čuju suštine umrlih, da vide kanale
kojima te suštine odlaze... Pitanje je samo kuda one odlaze i gde se
nalaze Raj ili Pakao, ako oni postoje, i zašto ih svi ostali ne vide, ne
čuju, ne osećaju?
Jesu li to samo posledice hipoksije (kiseoničkog gladovanja
mozga), kako to pokušavaju da objasne ''naučnici'', ili realna,
objektivna pojava ... Postoje li prošli životi svakoga od nas, i ako da,
zašto većina živućih ne zna ništa o njima i ništa ne pamti? I uopšte,
šta je to pamćenje, kako se ono oblikuje, gde se čuva, i kako mi
možemo da se setimo, da vaskrsnemo u pamćenju nešto što nam je
potrebno i važno, a što smo temeljno zaboravili?
Šta je to naš mozak, kako on funkcioniše? Kako moždani neuroni
dobijaju i fiksiraju informacije iz okoline? Kako mi opažamo i
osećamo svet koji nas okružuje? I uopšte, šta su naša osećanja,
emocije? Možemo li da razumemo uzroke i posledice, koji se
dešavaju u nama, i koji dovode do rađanja ljubavi u dubini duše?
Ili je to samo seksualno privlačenje muškarca ka ženi, koje je
majka-priroda utkala u nas? I ako to jeste tako, zašto se to
osećanje javlja prema određenoj ženi, a ne bilo kojoj od njih, koje
- 13 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
vidimo i susrećemo posvuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na

poslu? I ako je to nešto drugo, onda, šta je to? I zašto ljubav može
da nestane, ili da se transformiše u potpunu ravnodušnost, ili čak u
uzajamnu mržnju jednog prema drugom?
Kako se formira i razvija čovekova psiha, njegov karakter?
Zašto jedan čovek poseduje ogromnu snagu volje, a drugi je uopšte
nema? Na koji način su se kod čoveka pojavili razni tipovi psihe, i
kojim povodom tip psihe kod jednog čoveka može da se menja
tokom života? Šta je uzrok nastanka homoseksualizma i
lezbejstva?.. Intuicija... šta je to, odakle nam dolazi to ''nesvesno
znanje'' i zašto? Mnoštvo pitanja se javlja u našoj svesti, ali šta
predstavljaju naša svest i podsvest? Kako mi stičemo sposobnost da
mislimo, i šta je to ... mišljenje?
Sva ta pitanja javljaju se u našem mozgu i zahtevaju odgovor,
ako hoćemo da se zovemo razumnim bićima. Ali ipak, jedno pitanje
ostaje vodeće, dominantno nad svima ostalima – to je pitanje o
našoj Duši, o suštini...
Odakle i zašto dolaze naše duše, kuda one odlaze posle smrti i
šta se sa njima dešava u Raju ili u Paklu i zbog kakvih greha se one
vraćaju na Zemlju? Radi čega nam je dat naš život, taj tren između
prošlosti i budućnosti?...
Nikolaj Levašov
- 14 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje
Odakle dolaze, i kuda idu posle smrti suštine ljudi i suštine

svih živih bića koja naseljavaju našu planetu?... I uopšte, šta je to
Duša, suština? Na koji način su se pojavile suštine, i kako one
izgledaju? Je li Duša materijalna, i ako da, onda, kakva to materija
nju obrazuje, i zašto većina ljudi nije u stanju da je vidi i čuje ili
nekako opaža? Može biti da je to iluzija, u koju svi mi prosto
hoćemo da verujemo?!
Od same pomisli na to, da sa fizičkom smrću našeg tela
bespovratno nestaju u večnosti naše sopstvene misli i osećanja,
velika ili mala, ali ipak naša, otkrića i otkrovenja, samo od toga nas
usisava, kao u močvaru, samrtna tuga. Je li to razlog da mi
pokušavamo da smislimo lepu priču, samo da bismo ubili, u dubini
duše, svoj strah od smrti?... Je li samo to razlog i priroda naše želje
da saznamo – šta nas čeka posle smrti?!
I još... Je li mnogo ljudi u stanju da oseti ili vidi radio talase ili
radijaciju? Mislim da nije, i samo zahvaljujući napravljenim
instrumentima, nevidljivo je postalo vidljivo i opipljivo. Instrumenti
su samo kompenzovali ograničenost opažanja okolnog sveta pomoću
naših čula.
Drugim rečima, problem je – u nesavršenosti i ograničenosti
čula, kojima čovek raspolaže, a rezultat toga je da mozak dobija
ograničenu i probranu informaciju iz sveta koji nas okružuje. Na
primer, naše oči su u stanju da registruju samo optičko zračenje
naše zvezde – Sunca ( (4...10)10 na -8 metara), što predstavlja
manje od jedan posto zračenja ( i to – samo od onog koje je
poznato savremenoj nauci), koje prožima prostor koji nas okružuje.
A šta ako ono, što je poznato nauci, nije sve?!
- 15 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Još sasvim nedavno, pre dvesta godina, niko nije ni slutio da

postoje radio talasi i radijacija, i sama misao o njima bila je
jeretična i apsurdna. Ali oni su postojali davno pre pojave čoveka na
Zemlji, od momenta rođenja Vasione, u kojoj se nalazi naš sunčev
sistem. I ako je, između sto ljudi, devedeset devet slepih, a samo
jedan koji vidi, to ne znači da on nije u pravu, samo zato što niko
drugi ne vidi isto što i on, mada svi imaju oči, koje su, reklo bi se,
tačno iste takve kao njegove. Pravilnije bi bilo da pokušamo da
progledamo i vidimo sve svojim sopstvenim očima, da se ne bi
pokazalo kao besmisleno sve ono, o čemu je govorio onaj koji vidi.
Ili, u gorem slučaju, treba da pokušamo da napravimo nove
instrumente, koji nevidljivo čine vidljivim...
Ali na koji način slepi može da postane videći, je li to, u principu,
moguće? Naravno da jeste! Samo, radi toga čovek mora da dospe do
kvalitativno novog nivoa evolucionog razvoja... Ali, pre nego što
odgovorimo na to i druga pitanja, neophodno je da dobijemo pravu
predstavu o tome kako u realnosti izgleda naša planeta Zemlja, koje
nivoe ona ima, kako su oni nastali i gde se oni nalaze...
Naša Vasiona ima dimenzionalnost veoma blisku broju tri
(L=3,00017...), što i jeste uzrok sveopšte zablude o
trodimenzionalnosti prostora. Međutim, matrični prostor je
neujednačen po dimenzionalnosti i liči na mnoštvo slojeva istovetnih
razmera. Dimenzionalnost svakog sloja razlikuje se od drugog za
veličinu ΔL=0,020203236.. i određuje količinu formi materija,
koje obrazuju taj sloj-vasionu (Sl.1). Drugim rečima, promena
dimenzije matričnog prostora za ΔL, dovodi do kvalitativne
promene i formiranja prostora- vasione novog kvalitativnog sastava.
Sigurno su se mnogi u detinjstvu igrali, slažući od kockica razne
sličice. Dakle, menjanje dimenzije prostora za veličinu ΔL, jednako
je pojavljivanju nove kockice i mogućnosti da, premestivši uz njenu
pomoć sve kockice, složimo novu ''sličicu''- vasionu.
- 16 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 1.
To postaje moguće samo onda, kad su sve ''kockice'' - iste
veličine. Ako pomešamo kockice raznih veličina i pokušamo da od
njih složimo bilo kakvu sliku, ma koliko želeli, nećemo uspeti, čak i
ako imamo dovoljno ''kockica'' za nekoliko ''sličica''. Najpre treba
sortirati te ''kockice'' po veličini, a onda slagati od njih ''sličice''.
Serijska promena dimenzije za jednu te istu veličinu ΔL ,
predstavlja kvantovanje matričnog prostora i izražava se kvantnim
koeficijentom γi, koji i jeste taj šablon, po kome se odabiraju
''kockice'' za stvaranje nove ''sličice''. Na taj način, kao što od
različite količine kockica jednake veličine možemo da složimo
- 17 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
različite sličice, tako se i od istovrsnih formi materije u matričnom

prostoru obrazuju prostori- vasione.
Ovi prostori- vasione obrazuju u matričnom prostoru
jedinstveni sistem, kao slojeviti kolač, čiji se svaki sloj kvalitativno
razlikuje od drugog. Uz to, svaki susedni sloj tog kolača ima u svom
''mozaiku'' jednu ''kockicu'' više ili manje. Svi se ti slojevi nalaze u
stalnom kretanju i uzajamnom dejstvu među sobom. Rezultat tog
uzajamnog dejstva između susednih prostora- vasiona, u zonama
gde se oni dodiruju, predstavlja pojava zvezda i ''crnih rupa''.
(Sl. 2.)
Sl. 2.
- 18 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pritom, tamo gde se prostor- vasiona dodiruje sa drugim, koji

ima u svom sastavu jednu ''kockicu'' više, nastaje zvezda, a gde je
jedna ''kockica'' manje – ''crna rupa''. Na određenom stadijumu
evolucije zvezde, dolazi do eksplozije, koja se naziva eksplozijom
supernove zvezde. Pri tome, zvezda u znatnoj meri deformiše
prostor oko sebe i izbacuje ogromnu količinu materije (Sl. 3.)
Sl. 3.
Kao rezultat toga, nastaju kolebanja dimenzionalnosti prostora,
analogna talasima, koji se pojavljuju na površini vode posle bacanja
kamena. Gomile materije, izbačene pri eksploziji, popunjavaju te
- 19 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dimenzionalne neujednačenosti prostora oko zvezde. Od tih gomila

materije počinju da se obrazuju planete (Sl. 4.)
Sl. 4.
Hajde da pokušamo da razaberemo zašto se i kako to dešava...
Naša vasiona ima dimenzionalnost L=3,00017, što omogućava da
mirno postoji sedam formi materije naše vrste. Da bi se lakše
razumelo u čemu je suština razlike između materija različite vrste,
hajde da se prisetimo naših ''kockica''. Potrebnu sličicu možemo da
sastavimo samo od ''kockica'' iste veličine.
Kad su prisutne ''kockice'' različite veličine, prosto je
nemoguće sastaviti sličicu, pre svega je neophodno, na određenom
stadijumu evolucije zvezde, odabrati ''kockice'' istog oblika i
- 20 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
veličine iz gomile drugih. Samo onda je moguće složiti potrebnu

''sličicu''. Dakle, taj kriterijum određivanja forme i veličine za
materiju je kvantni koeficijent dimenzije prostora γi. Pritom ne
treba da zaboravimo, da ''kockice'' druge veličine ne nestaju. One
nastavljaju da postoje, samo od njih ne možemo da složimo našu
''sličicu''.
Ali ako ih sortiramo po obliku i veličini, tada od sličnih
''kockica'' možemo da složimo ''sličice'', ali će to biti ''sličice''
druge vrste, i one neće nikako da utiču i promene našu ''sličicu''.
Analogno, osim prostora- vasiona naše vrste, postoje prostori-
vasione sa drukčijim vrednostima kvantnog koeficijenta prostora γi.
Ali oni ne pokazuju praktično nikakav uticaj na prostor naše vrste, i
zato, pri proučavanju pitanja o formiranju naše vasione, mi ne
moramo da ih uzimamo u obzir.
U prostoru sa ujednačenom (izotropnom) dimenzionalnošću,
dozvoljene forme materije (to jest, ona količina materije, koje
obrazuje naš prostor- vasionu sa dimenzionalnošću L ) ne deluju
uzajamno jedna na drugu. Drugim rečima, koeficijent međudejstva
α između njih, u prostoru sa ujednačenom dimenzionalnošću, jednak
je nuli.
Pri eksploziji supernove, iz centra se rasprostiru koncetrični
talasi poremećaja dimenzionalnosti prostora, koji stvaraju zone
neujednačenosti prostora (anizotropnost). Zato, kada slobodne
forme materije našeg prostora dospeju u te zone, one se nađu u
kvalitativno novim uslovima. I, kao rezultat toga, one se drukčije
ispoljavaju. Od tih sedam ''kockica'' u zonama neujednačenosti
dimenzionalnosti, počinju da se formiraju nove ''sličice- mozaici''.
U skladu sa gradijentom (pomakom) dimenzionalnosti prostora u
zoni neujednačenosti, u drukčijim kvalitativnim uslovima slobodne
forme materije počinju da se spajaju i obrazuju nove kvalitete.
Svaka nova promena dimenzije prostora za ΔL unutar
- 21 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
neujednačenosti, stvara uslove za spajanje naredne forme

materije. Taj proces će se nastaviti sve dok se cela zona
neujednačenosti ne ispuni hibridnim formama materije (Sl. 5.).
Sl. 5.
Pri tome svaka od tih hibridnih formi delimično nadomešćuje

neujednačenost dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat procesa
spajanja materije, u zoni neujednačenosti se ponovo uspostavlja
- 22 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dimenzionalnost, koja je postojala pre eksplozije supernove zvezde

(Sl 6.)
Sl. 6.
- 23 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I nije slučajno što je izračunata količina materije u vasioni –

kudikamo veća od količine postojeće fizički guste materije. Gde
je i na šta liči tih 90 % materije vasione? Savremena nauka rešila je
to pitanje vrlo prosto, to je – «Dark matter». To jest, ''tamna''
materija, koju mi ne vidimo, ne čujemo i ne možemo da opipamo...
Upravo ta ''tamna materija'' i čini 90% materije vasione. Zar
nije ''lep'' odgovor?! I jako poznat svima, koji bar malo pamte krizu
u atomskoj fizici početkom veka. Samo se tada problem sastojao u
nestanku dela materije, otkrivenom pri nekim atomskim procesima.
Na posebno sazvanoj konferenciji fizičara u Ženevi, posle dugih i
predugih rasprava, problem su rešili prosto – nosilac iščezle
materije je čestica neutrino, koju ne vidimo, ne čujemo i ne
osećamo, Istina, svi postojeći naučni aparati takođe nisu otkrili tu
česticu.
Ali ako je u atomskim reakcijama ''iščezao'' deo nauci poznate
materije, onda u slučaju ''Tamne materije'' iščezava 90% materije
vasione. Čudno je samo jedno, kako ljudi, koji nisu sposobni da
objasne čak ni ono što mogu da ''opipaju'', zovu sebe naučnicima i
istupaju kao sudije svega ostalog? Nije manje čudno ni što ih svi
ostali slušaju... Dakle, ''Tamna materija'' predstavlja
nepovezane (koje nemaju uzajamno dejstvo između sebe) primarne
materije naše vasione. Dok fizički gusta materija nastaje kao
rezultat spajanja tih primarnih materija u zonama neujednačenosti
dimenzionalnosti prostora.
- 24 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao rezultat procesa sinteze hibridnih formi od primarnih

materija, u zoni neujednačenosti dimenzije obrazuje se šest
materijalnih sfera, koje su postavljene jedna u drugu (Sl. 7.).
Sl. 7.
- 25 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Te sfere imaju, kako zajedničke kvalitete, tako i razlike.

Zajednički kvaliteti određuju se količinom prapočetnih formi
materije, koje ulaze u sastav svake od tih šest sfera i izražavaju se
u vidu koeficijenta međudejstva α (vidi Crt. 8.).
Sl. 8.
Razlike su uslovljene strukturom tih sfera, pošto svaka od njih

ima različit broj primarnih formi materija, koje su pri svom
spajanju obrazovale te sfere.
Ako označimo sedam primarnih formi materije slovima A, V,

S, D, E, F, G onda kao rezultat njihovog serijskog spajanja u zoni
neujednačenosti, nastaju hibridne forme:
- 26 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
AV – treća mentalna sfera,

AVS – druga mentalna sfera,
AVSD – prva mentalna sfera,
AVSDE – astralna sfera,
AVSDEF – eterična sfera i, najzad,
AVSDEFG – sfera fizički gusta – planeta Zemlja.
Materija, koja obrazuje fizički gustu sferu, ima četiri

agregatna stanja – čvrsto, tečno, gasovito i plazmatično. Različita
agregatna stanja pojavljuju se kao posledica kolebanja
dimenzionalnosti manjeg od ΔL = 0,020203236. I nije slučajno što
dve trećine površine planete pokrivaju okeani, a preostali deo -
kontinenti. Postoji zavisnost između veličine planete i kvalitativnog
sastava njene površine. Stvar je u tome, što se dimenzionalnost u
zoni neujednačenosti neprekidno menja, dok sledeću forma
materije može da se spaja sa drugom samo kada se
dimenzionalniost prostora promeni za sledeću veličinu ΔL.
Pri obrazovanju hibridnih formi materije, dolazi do postepenog

ponovnog uspostavljanja dimenzionalnosti u zoni neujednačenosti,
do nivoa, koji je postojao pre pojavljivanja te neujednačenosti u
prostoru (analogno, ako zasipate zemljom rupu na putu, ona će
nestati), To se dešava kao posledica toga, što hibridne forme
materije utiču na dimenzionalnost prostora sa obrnutim
predznakom. Isto kao što plus i minus neutrališu jedan drugog, ako
su veličine koje ih poseduju – istovetne. Pri tome, teški elementi
imaju maksimalnu, a laki elementi – minimalnu dimenzionalnost
unutar tog raspona (Sl. 9.). .
- 27 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 9.
To je povezano sa stabilnošću elemenata. Stvar je u tome što

se, kad atomi upijaju zračenje, menja njihova dimenzionalnost, i u
nizu slučajeva postaje nadkritična. Atomi se raspadaju do
formiranja stabilnih elemenata
- 28 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Radioaktivni elementi su, kako teški vodonik (deuterijum i

tritijum), tako i transuranijumski elementi. Šta je uzrok tog
raspona? Razlika u atomskoj težini je kod njih preko dvesta
pedeset jedinica, a svi su radioaktivni. U tome nema nikakve
protivrečnosti. Sve je vrlo prosto: oni imaju izvorno različite nivoe
dimenzionalnosti. Kod slobodnog vodonika nivo dimenzionalnosti
može biti bilo koja vrednost unutar sledećeg raspona:
2,89915 < Lmicro < 2,91935
I u slučaju, kada je dimenzionalnost atoma teškog vodonika

blizu gornje granice tog opsega, čak i uz sopstveni neznatan uticaj
na mikrokosmos, on postaje radioaktivan, pošto pri upijanju talasa
sopstvena dimenzionalnost atoma teškog vodonika postaje
nadkritična, i atom se raspada.
Ln > 2,91935.
Dimenzionalnost transuranijumskih elemenata blizu je donje

granice opsega vrednosti dimenzionalnosti (1), ali je sopstveni uticaj
transuranijumskih elemenata na svoj mikrokosmos blizu kritične
vrednosti. Dovoljna su i neznatna kolebanja dimenzionalnosti
mikrokosmosa, koja nastaju u atomima kad oni upijaju talase, da bi
oni postali nestabilni i počeli da se raspadaju (Sl. 10.).
- 29 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 10
Upravo zato planeta ima jezgro od teških elemenata, čija se
količina smanjuje od centra ka površini. Elementi srednje težine, ili
- 30 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kombinacija njih i lakih elemenata, obrazuju koru planete, čija se

granica nalazi na različitom rastojanju od centra jezgra planete.
I ako uzmemo nivo mora za polaznu tačku računanja, onda su sva
udubljenja isponjena vodom, koja predstavlja sintezu lakih
elemenata, kiseonika i vodonika.
Dalje ide atmosfera, koju obrazuju gasovi od lakih elemenata, i
koja prelazi u jonosferu. Joni su granična forma fizički guste
materije naše vasione, i njihov raspad je praćen raznim zračenjima,
koja već ne možemo nazvati materijom u punom smislu te reči
(Sl. 11.).
Sl. 11.
- 31 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Napominjem, da svako jezgro utiče na svoj mikrokosmos. Samo

je stepen tog uticaja kod jezgara raznih elemenata veoma različit.
Sem toga, svaki nukleon (protoni i neutroni, koji obrazuju jezgra)
menja dimenzionalnost mikroprostora za veličinu reda:
ΔLmicro ≈ 0,000086.
Na taj način, nivo sopstvene dimenzionalnosti svakog atoma

određen je količinom nukleona, koji obrazuju taj atom. Nivo
sopstvene dimenzionalnosti atoma određuje poddijapazon vrednosti
dimenzionalnosti unutar raspona (1), gde je taj atom stabilan.
Upravo zato je atom vodonika, sa atomskom težinom ravnom
jedinici, stabilan praktično unutar celog dijapazona (1). I upravo je
iz istih tih razloga atom uranijuma, sa atomskom težinom dvesta
trideset osam atomskih jedinica, nestabilan.
Ta nestabilnost je uslovljena time, što je nivo sopstvene
dimenzionalnosti uranijuma blizu gornje granice opsega (1) i dovoljni
su neznatni poremećaji dimenzionalnosti, da atom uranijuma
postane nestabilan i raspadne se. U ovoj tački analize došli smo do
razumevanja uzroka, koji uslovljavaju mogućnost i zakonomernost
rađanja ŽIVOTA na planetama.
Po završetku formiranja planeta od slobodnih materija u zoni
neujednačenosti makroprostora, opšti nivo dimenzionalnosti vraća
se na početni (to jest, pređašnji, pre eksplozije supernove). Pri
čemu je očuvana deformacija makroprostora. Hibridne materije
samo popunjavaju tu neujednačenost makroprostora.
Drugim rečima, dok se dimenzionalnost hibridne forme materije

– AVSDEFG - fizički gustih tela (FGT) nalazi u sledećem rasponu
vrednosti dimenzionalnosti:
- 32 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
2.87890 < LFPV < 2.89915; (2)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDEF – eteričnih

tela (ET) nalazi se u rasponu:
2.89915 < LЭV< 2.91935; (3)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDE – astralnih

tela (AT) nalazi se u rasponu:
2.91935 < LAV < 2.93956; (4)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVSD – tela prve

mentalne sfere (PMS):
2.93956 < LVPM < 2.95976; (5)
dimenzionalnost hibridne forme materije AVS – tela druge

mentalne sfere (DMS):
2.95976 < LVVM < 2.97996; (6)
dimenzionalnost hibridne forme materije – AV - tela treće

mentalne sfere (TMS):
2.97996 < LVTM < 3.00017 (7)
Dimenzionalnost makroprostora po završetku formiranja planete

vraća se na početni nivo, koji je postojao pre eksplozije supernove
zvezde. Po završetku procesa formiranja, nastaje ustaljeni pomak
dimenzionalnosti između nivoa dimenzionalnosti fizički guste
- 33 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti okolnog

makrokosmosa . N (3.00017). Na taj način, ustaljeni pomak
dimenzionalnosti predstavlja neophodan uslov za pojavu života.
Važan značaj ima veličina tog pomaka. Upravo veličina pomaka

određuje evolucioni potencijal žive materije, života. Minimalni
pomak dimenzionalnosti, pri kom je moguće rađanje života, mora
biti jednak:
ζ = 1γi (ΔL) (8)
Pojava elemenata razuma i rađanje pamćenja, bez kog je

nemoguć razvoj razuma, moguća je pri pomaku dimenzionalnosti,
koji je jednak:
ζ = 2γi (ΔL) (9)
Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju je

pomak dimenzionalnosti, koji mora da bude:
ζ = 3γi (ΔL) (10)
Na taj način, koristeći pomak kao kriterijum, možemo govoriti o

potrebi za kvalitativnom strukturom prostora- vasione (za naš
prostor- vasionu γi(ΔL) = 0,020203236...). Samo prostori-
vasione, koji su formirani od tri i više formi materije, imaju
neophodne uslove za rađanje života i razuma (podrobnije o
neophodnim i dovoljnim uslovima rađanja života biće govora u
sledećim poglavljima).
- 34 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sada se prisetimo da se ponovno uspostavljanje početnog nivoa

dimenzionalnosti makrokosmosa dešava iz sledećih razloga. Šest
sfera, koje su nastale unutar neujednačenosti od hibridnih formi
materije, nadomešćuju deformaciju prostora, nastalu kao rezultat
eksplozije supernove. Pri tome, hibridne forme materije povećavaju
nivo dimenzionalnosti makroprostora, u granicama obima, koji one
zapremaju.
Prisetimo se takođe, da su laki atomi, koji neznatno utiču na

mikrokosmos, stabilni u granicama svog raspona (1), i formiraju se,
kako unutar jezgra planete, tako i u atmosferi (vidi Crt. 9.), dok
teška jezgra mogu da budu stabilna u vrlo ograničenom rasponu
vrednosti dimenzionalnosti mikroprostora (Sl. 10.).
Transuranijumski elementi ne mogu dugo da opstanu u stabilnom

stanju. Posle upijanja elektromagnetnih talasa, dimenzionalnost
atoma, koji je upio talase, postaje kritična ili nadkritična.
Ltrans.uran. > 2.91935
I, kao rezultat toga, takvi atomi se raspadaju, obrazujući jezgra

srednjih razmera i zračeći snažnu bujicu čestica i talasa α, β, i γ
zračenja. Dolazi do svojevrsne eksplozije ''supernove zvezde'', na
nivou mikrokosmosa. Zanimljivo je, da su uzroci koji izazivaju
eksplozije u oba slučaja istovetni – nestabilnost stanja, pri
kritičnom nivou dimenzionalnosti. Posledice eksplozija su – analogne:
izbacivanje materije i zračenja, posle čega sistem dolazi u stabilno
stanje.
Pri dimenzionalnosti prostora L=3,00017 sve forme materije

naše vasione više nikako ne deluju uzajamno jedna na drugu.
- 35 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Primetno je, da sva zračenja, koja su poznata savremenoj nauci,

predstavljaju uzdužno – poprečne talase, koji nastaju kao rezultat
mikroskopskih kolebanja dimenzionalnosti prostora.
3.000095 < Lλ < 3.00017
0 < ΔLλ < 0.000075 (11)

Brzina rasprostiranja ovih talasa menja se u zavisnosti od nivoa
sopstvene dimenzionalnosti tokom rasprostiranja. Kada zračenja
Sunca i zvezda prodiru kroz granice atmosfere planete, brzina
njihovog rasprostiranja se u toj sredini smanjuje, pošto je
sopstveni nivo dimenzionalnosti atmosfere manji od sopstvenog
nivoa dimenzionalnosti otvorenog prostora.
2.899075 < Lλsr < 2.89915
0 < ΔLλsr < 0.000075 (12)
Drugim rečima, brzina rasprostiranja uzdužno – poprečnih

talasa zavisi od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti sredine
rasprostiranja. Što se obično izražava koeficijentom prelamanja
sredine (nsr). Uzdužno – poprečni talasi, pri svom rasprostiranju
kroz prostor, prenose taj mikroskopski poremećaj dimenzionalnosti
ΔLλsr. Kada oni prožimaju razna materijalna tela, dolazi do
dodavanja ΔLλsr na nivo dimenzionalnosti tih tela ili sredina.
Unutrašnje kolebanje dimenzionalnosti, nastalo kao rezultat te

interferencije (slaganja), predstavlja katalizator većine procesa
koji se dešavaju u fizički gustoj materiji. Zbog toga što atomi
raznih elemenata imaju različite podnivoe dimenzionalnosti, oni ne
mogu da obrazuju nova jedinjenja (Sl. 12.)
- 36 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 12.
Ali kada se uzdužno – poprečni talasi rasprostiru u sredini,
mikroskopski poremećaji dimenzionalnosti, njima izazvani,
neutrališu razlike vrednosti dimenzionalnosti različitih atoma
(Sl. 13.).
- 37 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 13.
Pritom se elektronske ovojnice tih atoma spajaju u jednu,
obrazujući novo hemijsko jedinjenje.
Atome možemo da uporedimo sa plovcima na površini vode.
Uzdužno – poprečni talasi podižu i spuštaju na svojim grebenima
- 38 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
''plovke'' – atome, i samim tim se menja nivo njihove sopstvene

dimenzionalnosti, i stvara mogućnost novih jedinjenja. Za
ostvarenje sinteze principijelno su važni sledeći parametri uzdužno
– poprečnih talasa: amplituda i talasna dužina (L).
Ako se rastojanje među atomima podudara sa talasnom dužinom,
dolazi do uzajamnog dejstva između sopstvene dimenzionalnosti tih
atoma i dimenzionalnosti talasa. Uticaj jednog te istog talasa na
nivoe dimenzionalnosti različitih atoma je nejednak.
Dimenzionalnost jednih atoma se povećava, a drugih – smanjuje, ili
ostaje ista. Upravo to i dovodi do balansa dimenzionalnosti,
neophodnog za spajanje atoma (Sl. 13.)
Ako talasna dužina znatno premašuje rastojanje među atomima,
onda pritom razlika u nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista ili
se neznatno menja. Dolazi do sinhrone promene nivoa sopstvene
dimenzionalnosti svih atoma, i prvobitna kvalitativna razlika u
nivoima dimenzionalnosti atoma ostaje ista.
Amplituda talasa određuje veličinu promene dimenzionalnosti
prostora, izazvanu tim talasima, pri njihovom rasprostiranju u
dotičnoj sredini. Razlika u nivoima dimenzionalnosti između
različitih atoma zahteva različit nivo uticaja na njih. Upravo
amplituda i ispunjava tu funkciju, pri rasprostiranju talasa u sredini.
Veličina rastojanja među atomima u tečnim i čvrstim sredinama leži
u dijapazonu vrednosti od 10-10 , do 10-8 metara
Zato se spektar talasa, od ultraljubičastih do infracrvenih, upija
i zrači pri hemijskim reakcijama u tečnim sredinama. Drugim
rečima, pri spajanju atoma novim redosledom, dolazi do uočavanja
ili upijanja toplote ili vidljivog svetla (egzotermičke i endotermičke
reakcije), jer baš ti talasi odgovaraju traženim uslovima.
Dakle, uzdužno – poprečni talasi, od infracrvenih do gama,
predstavljaju mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti, koja su
nastala pri termonuklearnim i nuklearnim reakcijama. Amplituda
- 39 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
talasa, koji učestvuju u hemijskim reakcijama, određena je

veličinom razlike između nivoa dimenzionalnosti atoma pre početka
reakcije, i atoma, koji su nastali kao rezultat te reakcije.
I nije slučajno što zračenje teče u porcijama (kvantima). Svaki
kvant zračenja predstavlja rezultat pojedinačnog procesa
promene atoma. Zato pri završetku tog procesa prestaje i
stvaranje talasa. Ispuštanje zračenja odvija se u milijarditom
deliću sekunde. Prema tome, zračenja se takođe upijaju u
kvantima (porcijama).
U prirodi postoje i uzdužni talasi kolebanja dimenzionalnosti
prostora. Kakva je priroda tih talasa i kako se oni ispoljavaju?
Kao rezultat termonuklearnih reakcija Sunca nastaje snažna
bujica zračenja, čiji veći deo sačinjavaju talasi optičkog raspona.
Kad ti talasi dostignu površinu planete, upija ih površinski sloj. Kad
površinski sloj velikih površina masovno upija svetlosne fotone,
dolazi do uvećanja dimenzionalnosti tog sloja za neku veličinu ΔL.
Ta veličina podudara se sa amplitudom talasa koje upija površinski
sloj planete (infracrveno, optičko i ultraljubičasto zračenje Sunca).
Kao rezultat toga, pomak između nivoa dimenzionalnosti
atmosfere i površine planete u zoni upijanja smanjuje se za veličinu
ΔL , dok neosvetljeni ili noćni deo zadržava prethodni pomak nivoa
dimenzionalnosti između atmosfere i površine. Na taj način se
javlja pomak između nivoa dimenzionalnosti osvetljene i
neosvetljene zone površine planete. Nastaje pomak (gradijent)
dimenzionalnosti, paralelan površini planete. Ovo dovodi do toga, da
molekuli, koji obrazuju atmosferu, počnu da se kreću duž tog praga
dimenzionalnosti, što i stvara atmosfersko kretanje vazdušnih
masa. Za razumevanje ove pojave, osvrnimo se na gravitaciju.
Šta je to gravitacija, sila teže? Zašto ona postoji, kakva je
njena priroda? Zbog čega svi predmeti padaju dole, a ne lete uvis?
Šta ih primorava da se kreću u određenom smeru?
- 40 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da bismo to objasnili, vratimo se na proces obrazovanja planeta

u zoni neujednačenosti prostora, nastalog kao rezultat eksplozije
supernove.
Serijsko spajanje sedam formi materije u zoni neujednačenosti,
dovodi do obrazovanja šest hibridnih formi materije. Pri tome se
neutrališe prostorna neujednačenost. Samo, ima jedna sitnica –
hibridne materije se razlikuju po kvalitetu od materija, koje su ih
obrazovale. Zato slobodne forme materije nastavljaju svoje
kretanje kroz zonu neujednačenosti. Pri tome se hibridne materije
više ne obrazuju. Sinteza nastaje samo onda kada se, iz ovih ili onih
razloga, količina hibridne materije smanjuje. Posle uspostavljanja
ravnoteže, sinteza ponovo prestaje. Ali, pošto planeta stalno gubi
svoj materijal, kao rezultat nuklearnih procesa i delimičnog gubitka
atmosfere, onda se, praktično, taj proces stalno dešava. Ne samo
komete, nego i planete imaju gasoviti šlep *(rep), što i jeste uzrok
atmosferskih gubitaka planete.
Pri svom kretanju u zoni neujednačenosti, slobodne materije se
usmeravaju od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom.
Možemo govoriti o strujanju slobodnih formi materije u zoni
neujednačenosti. Zbog toga što slobodne materije različito reaguju
na jedan te isti stepen razlike dimenzionalnosti, unutar zone
neujednačenosti periodično nastaju turbulencije (vrtlozi) strujanja.
Upravo su turbulencije struja i njihova raznovrsnost uzroci koji
izazivaju pokretanje zemljine kore i erupcije vulkana. Takođe
postaje razumljiva veza između sunčeve aktivnosti i tektonske
aktivnosti planete: sunčeve oluje dovode do kolebanja jačine
strujanja. Sem toga, kvalitativne barijere između planetarnih nivoa
imaju različitu propustljivost za razne tokove materije. Zato na tim
barijerama dolazi do neproporcionalnog nakupljanja slobodnih formi
materije, što i jeste uzrok pojave unutrašnjih turbulencija, koje
izazivaju tektonsku aktivnost.
- 41 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Uzmimo kao primer kaskadu od šest bazena sa proporcionalnim

razmerama, gde je svaki sledeći veći od prethodnog za jednu te
istu veličinu. Kad se napuni gornji bazen, voda se preliva preko ivice,
i počinje da puni nižepostavljen, koji je dva puta veći od gornjeg.
Kad se napuni drugi, voda se preliva u treći, i t.d., dok se ne napune
svih šest bazena.
Čak i kad su svi bazeni puni, nadolazeća voda će nastaviti da se
kreće unutar njih i da se preliva preko ivice u donji. Pritom će nivoi
bazena ostati isti. Samo će voda unutar bazena stvarati vrtložne
struje. Povećanje količine vode koja pritiče, dovešće samo do još
snažnijih vrtložnih kretanja unutar tih bazena. Voda, koja isparava
sa površine bazena, doliva se na račun nove, koja nadire, i takav
sistem može da postoji beskrajno dugo ili, u najmanju ruku, duži
period.
Analogni procesi zapažaju se pri formiranju i životu planete.
Posle obrazovanja planete, dolazi do izjednačavanja
dimenzionalnosti do početne. Slobodne forme materije nastavljaju
da se kreću unutar zone neujednačenosti od nivoa maksimalne
dimenzionalnosti do nivoa sa minimalnom, zato što za slobodne
forme materije, zona neujednačenosti dimenzionalnosti prostora
nastavlja da postoji.
Isto kao što i voda, ispunivši bazen do ivice, nastavlja da utiče u
njega i da se kreće unutar njega, a višak vode prosto se preliva u
sledeći bazen.
Sinteza hibridnih materija ponavlja se samo kad planeta izgubi
deo materijala. Tako se odvija kruženje materija u zoni
neujednačenosti dimenzionalnosti prostora (Sl. 14.), pri čemu je
kretanje tokova materije usmereno od nivoa sa većom
dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Osim toga, nastaje i stepen
razlike u gustini tokova slobodnih materija na nivou kvalitativnih
barijera.
- 42 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 14.
To je u vezi sa tim, što se slobodne materije različito ispoljavaju
pri promeni dimenzionalnosti prostora za jednu istu veličinu. Tako
je gradijent dimenzionalnosti (pomak) prostora faktor koji
određuje gravitaciju. Svaki slobodni atom i molekul teže ka
maksimalno stabilnom stanju. Tom stanju odgovara određeni nivo
dimenzionalnosti u rasponu (1). U slučaju kad nivo dimenzionalnosti
atoma ili molekula odstupa od optimalnog, javlja se sila, koja ih
vraća u stanje stabilne ravnoteže. Klatno je odličan primer tog
- 43 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
procesa. Pri otklonu od položaja stabilne ravnoteže, javlja se sila,

koja vraća klatno u to stanje.
A šta je sa silom koja pokreće atome i molekule ka
uravnoteženom nivou dimenzionalnosti?
Ako u tokove vode, koja cirkuliše u bazenima, stavimo loptice
različite veličine i težine, njih će ti tokovi izneti na nivoe one
gustine, koja je s njima u ravnoteži. Tako i slobodne materije
povlače za sobom atome i molekule, pri svom kretanju usmerenom
od nivoa sa većom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom. Ako tokovi
slobodnih materija ponesu atome i molekule više ili niže od
ravnotežnog nivoa dimenzionalnosti, javlja se sila, koja ih vraća u
ravnotežno stanje. To je u vezi sa tim, što se obrazuje pomak
dimenzionalnosti ±ΔL u odnosu na nivo stabilne ravnoteže.
Samo pri upijanju elektromagnetnih talasa menja se sopstveni
nivo dimenzionalnosti atoma ili molekula. Pri tome oni poprimaju novi
ravnotežni nivo dimenzionalnosti.
La1 = La + ΔL (13)
Ovo je – jako važno za razumevanje celog niza prirodnih pojava:

atmosferskih električnih pražnjenja, vetra, tektonske aktivnosti,
zavisnosti debljine kvalitativnih barijera od dužine dana i noći, itd.
Razmotrićemo detaljnije te pojave, pošto sve one imaju važan
značaj za pojavu života na planeti. Počećemo od atmosferskih
električnih pražnjenja. Kakva je njihova priroda, zašto ona nastaju?
Njihovo prisustvo je još jedan neophodan uslov za pojavu života.
Bez atmosferskog elektriciteta, život na našoj planeti se prosto ne
bi ni pojavio. Zato nam razumevanje njegove prirode daje ključ za
razumevanje zakonitosti pojave života, kako na našoj planeti, tako i
na milijardama drugih planeta u Vasioni.
- 44 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao što je ranije spomenuto, slobodne materije različito reaguju

na promenu dimenzionalnosti. Na Suncem osvetljenoj površini
planete, molekuli atmosfere i površinski sloj upijaju sunčeve zrake.
Pri tome se uvećava sopstveni nivo dimenzionalnosti tih molekula
(vidi jednačinu (3)). To dovodi do toga, da svi oni zajedno menjaju
opšti nivo dimenzionalnosti osvetljene teritorije za neku veličinu
ΔL. Kao posledica, menja se debljina kvalitativne barijere između
fizičke i eterične sfere. Na nivou te barijere počinju da se
skupljaju slobodne materije. To se dešava zato što se, kod jače
kvalitativne barijere među nivoima, smanjuje propustljivost
barijere za slobodne materije. Suvišna koncentracija slobodnih
materija raste, sve dok postoji promenjeni nivo dimenzionalnosti na
osvetljenoj teritoriji.
Paralelno sa tim procesom, odvija se drugi, ništa manje važan. Na
osvetljenoj teritoriji se povećava sopstveni nivo dimenzionalnosti,
dok se na neosvetljenoj teritoriji zadržava prethodni ravnotežni
nivo dimenzionalnosti. Na taj način, između osvetljene i
neosvetljene teritorije nastaje pomak (gradijent) dimenzionalnosti
među nivoima dimenzionalnosti. Taj pomak dimenzionalnosti
usmeren je duž površine planete, što stavlja u pokret slobodne
materije, paralelno sa njenom površinom, od zone sa većim nivoom
dimenzionalnosti (osvetljena površina), ka zoni sa manjim nivoom
dimenzionalnosti (neosvetljena površina). Kao rezultat pojave
drugog smera kretanja slobodnih materija paralelno sa površinom,
nastaje pomak atmosferskog pritiska (Sl. 15.) i smanjuje se sila
teže.
- 45 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 15.
Pošto molekuli atmosfere nisu međusobno povezani u čvrste
( tvrdo stanje materije) ili polučvrste (tečno stanje materije),
onda pomak dimenzionalnosti prostora duž površine dovodi do toga,
da protok slobodnih materija povlači za sobom molekule, koji
obrazuju atmosferu. Vazdušne mase se pokreću, nastaje vetar.
Pritom se ''podgrejani'' molekuli (molekuli koji su upili sunčeva
zračenja) premeštaju na neosvetljenu teritoriju, gde spontano
- 46 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
(sami od sebe) zrače talase. Drugim rečima, sopstveni nivo

dimenzionalnosti ovih molekula je viši od sopstvenog nivoa
atmosfere neosvetljene površine, i upravo taj pomak i izaziva
spontano zračenje talasa.
''Hladni'' molekuli, sa svoje strane, imaju sopstveni nivo
dimenzionalnosti niži od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti
osvetljene teritorije, što izaziva masovno upijanje Sunčevih zraka i
toplotnih zračenja osvetljene površine. Postepeno dolazi do
izjednačavanja između sopstvenog nivoa dimenzionalnosti
osvetljene površine i sopstvenog nivoa dimenzionalnosti molekula.
Pritom, ako se sopstveni nivo dimenzionalnosti ''hladnih'' molekula
znatno razlikuje od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene
teritorije, dolazi do sniženja ovog drugog. Kada se sopstveni nivo
dimenzionalnosti osvetljene teritorije spusti do nivoa takozvane
tačke ''rose'', molekuli vode iz gasovitog stanja prelaze u tečno.
Stvara se rosa. Ako se to dešava na nivou oblačnosti, proces
oblikovanja kapljica poprima lančani karakter, i stvara se kiša.
Pri tome se stanje kvalitativne barijere između eteričnog i
fizičkog nivoa vraća u normalu. U slučaju kada se taj proces odvija
brzo i žestoko, slobodne materije, sakupljene na nivou kvalitativne
barijere, slivaju se kao lavina. I nastaju atmosferska električna
pražnjenja – munje.
Kao analogija tom procesu, može da posluži brana na reci, na
kojoj su se otvorile sve ustave, i sva voda, koju je brana sakupila,
istovremeno se oslobađa. Periodična smena dana i noći čini
zakonomernim i prirodnim gore opisano.
Drugim rečima, pojava života je prirodna i zakonomerna etapa

u toku evolucije planeta, koje imaju atmosferu, vodu, periodičnu
smenu dana i noći.
- 47 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Veoma važan parametar je – trajanje planetarnog dana i noći,

koje je određeno razmerama planete i brzinom njenog obrtanja oko
svoje ose. Za pojavu života optimalne su planete sa trajanjem
planetarnog dana i noći u opsegu od 18 – 48 zemaljskih sati.
Pri kraćem trajanju planetarnog dana i noći, gore opisani procesi
ne dostižu nivo, pri kojem dolazi do aktivnog kretanja atmosferskih
masa i pražnjenja atmosferskog elektriciteta, bez čega je pojava
organskog života nemoguća.
Duži planetarni dan i noć (više od 48 zemaljskih sati) dovodi do
stalnog olujnog stanja atmosfere planete, što stvara teške uslove
za pojavu i razvoj života. Na takvim planetama život može da se
pojavi samo kada se jačina zračenja zvezde, dosegnuvši površinu
planete, smanji do određenog nivoa.
Samo na nivou zračenja zvezde, kada se osvetljena površina ne
pregreva, nastaju uslovi za rađanje života. Obično se takvi uslovi
pojavljuju u poslednjem stadijumu evolucije zvezda, i čak i ako se
na planetama i pojavi život, on ne uspeva da se razvije do složenih
formi pre propasti zvezde.
Dakle, pojava života na planetama prestavlja zakonomernu i
prirodnu etapu evolucije zvezdanih sistema. Život na našoj planeti
Zemlji NIJE mogao da se NE pojavi...
- 48 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 2. Živa materija. Zakonitosti nastanka

života u kosmosu
Pitanje o nastanku života na našoj planeti oduvek je bilo

„kamen spoticanja“. Od drevnih vremena, filozofi i naučnici
pokušavali su da odgonetnu tajnu života. Stvarale su se razne
teorije i hipoteze o prirodi žive materije. Sve se one baziraju na
postulatima (pojmovima, usvojenim bez dokaza).
Da bi se te teorije održale u životu, uvodili su se novi i novi
postulati. U današnje vreme, sve postojeće „naučne“ teorije imaju u
svojoj osnovi desetine, a nekad i stotine postulata. Tu spada i
savremena fizika.
Informacije, koje je čovečanstvo sakupilo krajem dvadesetog veka,
čine te teorije u potpunosti neodrživim.
Između ostalog, i fiziku. Otkrića poslednje četvrtine dvadesetog
veka u oblasti atomske fizike srušila su i poslednju tačku oslonca
savremene fizike. Osnovni zakon fizike – zakon očuvanja materije –
bio je uništen rezultatima eksperimenata atomskih fizičara. Suština
tog postulata je u tome što se materija niotkuda ne pojavljuje i
nikuda ne iščezava. Primenjeno na sintezu čestica u toku nuklearne
reakcije, ovaj zakon možemo da napišemo u sledećem obliku:
m1 + m2 ≥ m (1)
Drugim rečima, masa čestice koja je nastala kao rezultat

sinteze, mora biti manja ili jednaka sveukupnoj masi čestica koje su
je stvorile. Rezultati eksperimenata su doveli atomske fizičare u
stanje šoka, iz koga oni ne mogu da izađu ni do dan-danas. Cela
stvar je ''samo'' u tome što je, u nekim eksperimentima, masa
- 49 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nastale čestice za skoro nekoliko puta nadmašivala sveukupnu masu

čestica koje su je stvorile.
m1 + m2 << m3 (2)
Realni eksperimenti, realni instrumenti, a rezultati – apsolutno

fantastični. Materija se pojavila niotkud. Pri čemu odstupanje
rezultata od zakona ne leži u granicama pogrešivosti instrumenata.
Instrumenti sa pogrešivošću većom od pet posto, praktično se ne
koriste za naučna istraživanja. Zato u slučaju, kad se rezultati za
nekoliko puta razlikuju očekivanih, pogrešivost instrumenata nema
nikakvog značaja.
Stvar je u tome, što naučnici nemaju i ne mogu da imaju
nikakvo objašnjenje. Te pojave, koje naučnici posmatraju
posredstvom instrumenata ili vizuelno, su ispoljavanje realnih
zakona prirode. Realni zakoni prirode formiraju se na nivoima
makrokosmosa i mikrokosmosa.
Sve sa čime čovek dolazi u dodir u svom životu, nalazi se između
makrokosmosa i mikrokosmosa. Upravo zato, kada je čovek, pomoću
instrumenata, uspeo da proviri u mikrosvet, on se najpre susreo sa
zakonima prirode, a ne sa njihovim ispoljavanjima. Materija se nije
pojavila niotkuda. Sve je istovremeno daleko prostije i daleko
složenije: ono što čovek zna o materiji i misli o njoj kao o
dovršenom, apsolutnom pojmu, ustvari je samo mali deo tog pojma.
Materija stvarno nikuda ne iščezava i ne pojavljuje se niotkuda,
stvarno postoji Zakon očuvanja materije, samo on nije takav,
kakvim ga ljudi zamišljaju... Tako da su se postojeće naučne teorije,
zasnovane na postulatima, pokazale kao mrtvorođene. Oni nisu mogli
da daju nikakvo temeljno i logičko objašnjenje.
- 50 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Idealnom teorijom možemo nazvati onu teoriju koja u svojoj

osnovi ima nekoliko ili jedan postulat. Takva teorija postoji – teorija
božanskog dešavanja svega postojećeg:
''U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše bezvodna

i pusta, i tama nad bezdanom, i Duh Božji je lebdeo nad
vodom. I reče Bog: neka bude svetlo. I bi svetlo.I vide Bog da
je svetlo dobro, i razdeli Bog svetlo od tame. I nazva Bog
svetlo – dan, a tamu – noć. I bi veče, i bi jutro: dan prvi. I
reče Bog: neka bude svod posred vode, i neka ona razdvaja
vodu od vode. I stvori Bog svod, i razdeli vodu koja je pod
svodom, od vode, koja je nad svodom. I bi tako.
I reče Bog: neka se skupi voda koja je pod nebom, na
jedno mesto, i neka se pojavi kopno. I bi tako. I nazva Bog
kopno zemljom, a sakupljenu vodu nazva morem. I vide Bog da
je to dobro. I bi veče, i bi jutro, dan drugi.
I reče Bog: neka izraste iz zemlje zelenilo, trava koja seje
seme, plodno drvo, koje donosi plod svoje vrste, u kome je
njegovo seme na zemlji. I bi tako. I rodila je zemlja zelenilo,
travu koja seje seme svoje vrste, i drvo, koje donosi plod, u
kome je seme njegove vrste. I vide Bog da je to dobro. I bi
veče, i bi jutro, dan treći.
I reče Bog: neka budu svetla na nebeskom svodu, da dele
dan od noći i označavaju i vreme i dane i godine; I da budu
svetiljke na svodu nebeskom da osvetljavaju zemlju. I bi tako.
I stvori Bog dva velika svetla: veće svetlo da upravlja danom, i
manje svetlo, da upravlja noću, i zvezde. I postavi ih Bog na
svod nebeski, da osvetljavaju zemlju. I upravljaju danom i noći,
i dele svetlost od tame. I vide Bog da je to dobro. I bi veče, i
bi jutro, dan četvrti.
- 51 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I reče Bog: neka rodi voda gmizavce, žive duše, i ptice

neka polete nad zemljom, po nebeskom svodu. I stvori Bog
velike ribe, i sve duše životinja gmizavaca, koje je rodila voda,
po njihovim vrstama, i svaku pticu pernatu po njenoj vrsti. I
vide Bog da je to dobro. I blagoslovi ih Bog, rekavši: plodite se
i množite se, i napunite vode u morima, i ptice neka se
razmnože na zemlji. I bi veče, i bi jutro, dan peti.
I reče Bog: neka zemlja rodi žive duše po njihovim

vrstama, stoku , i zmije i zveri zemaljske po njihovim vrstama.
I bi tako. I stvori Bog zveri zemaljske po njihovim vrstama, i
stoku po njenoj vrsti, i sve zmije zemaljske po njihovim
vrstama. I vide Bog da je to dobro.
I reče Bog: stvorićemo čoveka po liku Našemu, po slici
Našoj, i neka vladaju oni nad ribama morskim, i nad pticama
nebeskim, i nad stokom, i nad celom zemljom, i nad svim
zmijama, koje gamižu po zemlji. I stvori Bog čoveka po liku
Svome, po liku Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih.
I blagoslovi ih Bog i reče im: plodite se i množite se, i
napunite zemlju, i vladajte nad njom, i carujte nad ribama
morskim, i nad svim životinjama koje gmižu po zemlji. I reče
Bog: evo, dao sam vam svu travu, koja seje seme, kakva je na
celoj zemlji, i visoko drvo, koje ima plod drveta, koje seje
seme, da vam bude za jelo. A svim zverima zemaljskim, i svim
pticama nebeskim, i svemu što gmiže po zemlji, u čemu je živa
duša, dao sm sve zelenilo travnato za jelo.
I bi tako. I vide Bog sve što je stvorio, i gle, beše sasvim
dobro. I bi veče, i bi jutro, dan šesti. Tako su dovršeni nebo i
zemlja i sva njihova vojska. I dovršio je Bog do sedmog dana
dela Svoja, koja je On delao, i sedmog dana se odmorio od svih
dela Svojih, koja je delao. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti
- 52 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ga, jer se u njemu odmorio od svih dela Svojih, koja je Bog

tvorio i stvarao... ''
Idealna teorija, zar ne? Samo je jedan postulat – Gospod Bog.

On se ne objašnjava, a prihvata se, kao samo sobom dato. Sve ostalo
je rezultat Božjeg Stvaranja. Logički je besprekorno postavljeno. A
faktički, ključ za razumevanje sveta je istovremeno i brava tog
razumevanja. Zatvoreni krug bez početka i bez kraja.
Ali ne mislim da ta „idealna“ teorija može da zadovolji bilo kog
čoveka, koji je postavio sebi za cilj poznanje sveta koji nas
okružuje. Ali, začudo, većina naučnika koji su postavili taj cilj, nije
izbegla „pobočne efekte“ uticaja „idealne“ teorije o Gospodu Bogu.
Svi prihvataju, kao obaveznu činjenicu, postavku da čovek jeste
kopija Samog Gospoda Boga: „I stvori Bog čoveka po liku Svojemu,
po liku Božjem...“
Naravno, veoma je prijatno osećati se kao kopija Gospoda Boga.
I u skladu s tim smatrati da je sve, čime čovek raspolaže za
poznanje sveta koji nas okružuje, granica, vrh mogućeg, da sva naša
čula predstavljaju krunu razvoja žive materije. Inače, kako možemo
da objasnimo tu činjenicu da „naučnici“ priznaju samo ono, što oni
sami mogu da opipaju svojim sopstvenim rukama?
Prirodno, čovek može da pokuša da osmisli samo ono, što je
prošlo kroz ljudska čula. Pri tome uvek treba da ima na umu da ona
nisu – vrh mogućeg, nego samo prvi stepen razvoja Razuma i da
pokuša da nađe način da proširi i pojača tanke i slabe potočiće
informacija, koji curkaju u ljudski mozak kroz čula.
Neophodno je razvijati sebe i svoj mozak dotle, dok se ti „tanki
i slabi potočići“ ne pretvore u snažne bujice. I tada će se većina
tajni prirode predati na milost oduševljenog Razuma... A dok se to
ne desi, hajde da pokušamo da napravimo prve korake na Putu
Razuma...
- 53 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Dakle, kakvi su uslovi, pri kojima je moguće rađanje života,

morali da nastanu na planeti?
Takvih je uslova nekoliko:
1.Prisustvo trajnog pomaka dimenzionalnosti ζ. Veličina
trajnog pomaka dimenzionalnosti i kvantni koeficijent prostora
γi
(koji određuje količinu formi materije dotične vrste, koje mogu
da se spoje u granicama tog pomaka) određuju evolucioni
potencijal mogućeg života. Višestrukost tih veličina je –
kriterijum, koji daje predstavu o količini kvalitativnih barijera
(nivoa), koji nastaju unutar tog pomaka dimenzionalnosti.
Količina barijera karakteriše kvalitativnu raznolikost mogućeg
života. Između ostalog – i mogućnost pojave razuma i
njegovog razvoja.
2.Prisustvo vode. Voda je osnova organskog života na našoj

planeti. Naravno da postoje i forme života ne samo na
belančevinastoj osnovi. Ali, za početak je neophodno da
istražimo zakonitosti nastanka belančevinastog života.
Neophodno je da razumemo šta se dešava u našoj sopstvenoj
kući, pre nego što zavirimo u tuđe.
3.Prisustvo atmosfere. Atmosfera je najdinamičniji, aktivni deo

planete. Ona brzo i naglo reaguje na promenu stanja spoljašnje
sredine, što je veoma važno za nastanak života. Prisustvo
kiseonika i ugljenooksidnih gasova u atmosferi – znak je
prisustva belančevinastog života na planeti. Atmosfera ne sme
da bude ni previše gusta, ni prekomerno razređena. Kad je
atmosfera jako gusta, Zračenja zvezde ne dopiru do površine
planete i ne zagrevaju je. Pritom niži slojevi atmosfere ne
upijaju zračenja zvezde, ni toplotna zračenja površinskih
- 54 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
slojeva planete. Zbog toga ne nastaje pomak dimenzionalnosti

između osvetljenog i noćnog dela površine planete. I, kao
posledica, ne dolazi do kretanja atmosferskih masa u nižim
slojevima atmosfere. U odsustvu gradijenta (pomaka)
dimenzionalnosti duž površine planete, ne dolazi do
atmosferskih električnih pražnjenja.
U prekomerno razređenoj atmosferi, niži slojevi imaju

mogućnost da upijaju zračenja zvezde i toplotna zračenja
površine. Ali pritom ne dolazi do kretanja atmosferskih masa,
zbog njene preterane razređenosti.
Kao što je poznato, zapremina i gustina atmosfere određene
su veličinom i masom planete. Zato samo planete, koje su po
veličini i masi podudarne sa našom planetom Zemljom, imaju
maksimalno povoljne uslove za nastanak belančevinastog života.
Atmosfera ne sme da bude ni previše „teška“, ni previše „laka“.
4. Prisustvo periodične smene dana i noći. Planetarni dan i noć

ne smeju da budu ni jako kratki, ni jako dugi. Planete, gde
planetarni dan i noć traju u granicama opsega 18 – 48 zemaljskih
sati, imaju maksimalno povoljne uslove za nastanak života.
Napomenimo, da se tokom dana, zbog upijanja zračenja zvezde
i toplotnih zračenja površine, povećava nivo dimenzionalnosti
osvetljenog dela, dok na noćnom delu planete dimenzionalnost
ostaje kao pre, čak se i smanjuje. Sniženje nivoa
dimenzionalnosti noćnog (neosvetljenog) dela površine planete
nastaje kao posledica hlađenja (molekuli atmosfere pritom
zrače toplotne talase).
Kao rezultat toga, između osvetljene i noćne zone planete
obrazuje se gradijent (pomak) dimenzionalnosti. Kad pomak
- 55 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dimenzionalnosti dostigne neki nivo, dolazi do kretanja nižih

slojeva atmosfere planete duž tog pomaka.
Ako planetarni dan i noć kratko traju, pomak dimenzionalnosti
ne dostiže nivo, pri kome nastaju bilo kakva veća kretanja masa
nižih slojeva atmosfere planete.
Ako dan i noć dugo traju, pomak dimenzionalnosti postaje
utoliko veći, što dovodi do snažnih atmosferskih bura i oluja,
zbog kojih se uništava gornji sloj planetarnog zemljišta, što
stvara nemogućnost razvoja flore *(biljaka) na planeti. Olujno
stanje u atmosferi takođe izaziva snažno kretanje površinskih
slojeva okeana na planeti, što, sa svoje strane, čini nemogućim
rađanje života u vodi.
5. Prisustvo pražnjenja atmosferskog elektriciteta. Prilikom

pražnjenja atmosferskog elektriciteta, u morskoj vodi dolazi do
sinteze organskih molekula. U zoni pražnjenja stvara se
dodatno zakrivljenje prostora (promena nivoa dimenzionalnosti),
pri kome se molekuli neorganskih jedinjenja, rastvorenih u vodi,
spajaju među sobom u kvalitativno novom poretku, obrazujući
organska jedinjenja, koja liče na lančiće istovrsnih atoma.
Samo su jaka pražnjenja atmosferskog elektriciteta
sposobna da stvore neophodne uslove, pri kojima nivo
dimenzionalnosti dostiže kritičnu veličinu. Dve slobodne
elektronske veze svakog od tih atoma u stanju su da prisajedine
sebi, kako slobodne jone, tako i druge lančiće- molekule.
Atmosferska električna pražnjenja nastaju kao posledica
razlike u debljini kvalitativne barijere između fizičkog i
eteričnog nivoa planete. Kada noć svojom koprenom obuhvati
zemlju, površinski sloj planete počinje da se hladi i zrači
toplotne talase. I, kao pri svakom zračenju, nivo
dimenzionalnosti zračećeg atoma ili molekula se smanjuje.
- 56 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kada se to istovremeno dešava sa trilionima triliona atoma i

molekula, na ograničenoj teritoriji (ravan, osvetljena zvezdom
tokom dana), nivo dimenzionalnosti se smanjuje na celoj toj
teritoriji. Ako su se po danu atmosfera i površina planete jako
zagrejale, a noću je nastalo naglo hlađenje, javlja se skok nivoa
dimenzionalnosti.
Pri tome se slobodna materija, nakupljena na kvalitativnoj
barijeri, kao lavina obrušava naniže. Dolazi do električnog
pražnjenja između atmosfere i površine planete.
Dakle, neophodni uslovi za pojavu života na planeti su:

- prisustvo trajnog pomaka dimenzionalnosti.
- vode.
- atmosfere,
- periodične smene dana i noći,
- pražnjenja atmosferskog elektriciteta.
Život se automatski rađa na svim planetama, gde postoje
gorenavedeni uslovi. I takvih planeta je u Vaseljeni - na milijarde.
Naša planeta Zemlja nije unikatna tvorevina prirode. U Vaseljeni
postoje i razvijaju se milijarde civilizacija, kako humanoidne vrste,
tako i mnoštva drugih vrsta razumnog života.
Humanoidna forma razumnog života – najviše je rasprostranjena u
Vaseljeni. To je u vezi sa tim, što se razum rađa samo pri
određenom nivou razvoja ekološkog sistema. Svaka ekološka niša
postavlja vrsti koja je zauzima određene zahteve, takve kao:
veličine i forme živih organizama, kvalitativni i količinski sastav
hrane, određena periodičnost životnih procesa. Samo organizmi,
koji su umeli da se prilagode tim zahtevima, mogli su da prežive u
toku evolucije.
Po završetku formiranja ekološkog sistema, nastavljaju da se
javljaju nove vrste, kao rezultat mutacije. Nove vrste moraju da
- 57 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
budu bolje prilagođene na nove uslove sredine gde obitavaju

(ekološke niše). Tako da o mogućnosti pojave razuma možemo da
govorimo samo uz određeni nivo razvoja ekološkog sistema.
Pri tome, vrste koje imaju sklonost ka razvoju razuma, mogu da
zauzimaju jednu ili nekoliko ekoloških niša, najčešće vrlo bliskih.
Upravo je zato većina civilizacija u Vaseljeni – humanoidne vrste.
Rađanje života na našoj planeti je zakonomerni proces, i bilo bi
glupo zatvarati oči pred toliko očiglednom činjenicom.
Idejama o izuzetnosti Zemlje prikriva se strah pred činjenicom o
prisustvu mnoštva drugih civilizacija u Vaseljeni. Priznanje da u
Vaseljeni postoji drugi život, druge civilizacije, ne samo da ne
ostavlja mesta za „izuzetnost“ i „bogolikost“, kako za civilizaciju u
celini, tako i za posebno uzetog žitelja planete Zemlje, nego i poziva
čovečanstvo na odgovornost za učinjeno sa prirodom i sa samim
sobom.
Ideja da je Zemlja jedina, omogućava da se „otpišu“ mnoge greške
i prestupi, kako čovečanstva u celini, tako i pojedinačnih država i
ličnosti. „Neutabanost“ puta – to je vrlo dobro pokriće za sve to...
Ali o tome ćemo kasnije. A sada da vidimo kako se, uz gorenavedene
neophodne uslove, rađa i razvija život.
Morska voda, kao što je svima poznato, postala je kolevka života.
U njoj su sadržani praktično svi hemijski elementi i mnoga njihova
jedinjenja. Tokom pražnjenja atmosferskog elektriciteta, dolazi do
deformacije prostora.
U vodi, u koju prodiru ta pražnjenja (munje), nastaje nivo
dimenzionalnosti, pri kome četvorovalentni elementi (ugljenik,
silicijum, fosfor) počinju da se spajaju u lančiće. Pri tome nastali
molekuli imaju ne samo strukturne razlike, nego stiču i nova
svojstva.
Kakva nova svojstva nastaju pri spajanju tih istih atoma u drugom
strukturnom poretku? Šta nas primorava da odelimo atome, koji
- 58 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
obrazuju jedan strukturni poredak, od istih tih atoma, koji stvaraju

drugi strukturni poredak? Zašto su u jednom slučaju jedinjenja
neorganska, a u drugom - organska?
Hajde da pokušamo da shvatimo do čega dovode razlike u
strukturnoj organizaciji molekula. Pogledajmo neorganske
strukturne forme – kristale. Kristali predstavljaju takve prostorne
spojeve, gde su atomi razmešteni na praktično jednakim
rastojanjima jedan od drugog. Ova rastojanja su podudarna sa
veličinama samih atoma (10-14…10-12 metara).
Pri tome su ona (rastojanja) praktično jednaka u svim prostornim
pravcima (dijamant) ili istovetna u svakoj od prostornih ravni
(grafit).
Te kristale su formirali atomi ugljenika (S), ali oni ne samo da nisu
osnova živih organizama, nego ni organskih molekula ( Sl. 16. i 17.).
Sl. 16.
- 59 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 17.
Šta su uzroci tome, da su isti takvi atomi ugljenika, spojivši se u

drugom prostornom poretku, postali temelj žive prirode? A oni
(uzroci) su – posledice kvalitativnih odlika organskih molekula
(Sl. 18. i 19.).
- 60 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 18.
Sl. 19.
Kvalitativne odlike organskih molekula su sledeće :
- 61 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
1. Prostorna struktura organskih molekula neujednačena je u

raznim prostornim pravcima.
2. Molekularna težina organskih molekula varira od nekoliko
desetina do nekoliko miliona atomskih jedinica.
3. Neravnomernost rasporeda molekularne težine organskih
molekula u raznim prostornim pravcima.
I, kao posledica nabrojanih kvalitativnih odlika, organski molekuli
nejednako utiču na okolni mikroprostor u raznim prostornim
pravcima.
Ta pojava je naročito jasno izražena u molekulima RNK i DNK
(Sl. 20. i Sl. 21.).
Sl. 20.
- 62 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 21.
Atomi, koji obrazuju ove molekule, stvaraju dugačke lančiće,

zavrnute u spiralu.
Upravo spiralna prostorna forma molekula RNK i DNK stvara
neophodna svojstva za nastanak ŽIVE MATERIJE. Kakva to
neophodna svojstva stvaraju čudo života? Šta nam dozvoljava da
govorimo o kvalitativno novoj etapi evolucije materije – evolucije
- 63 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
žive materije, evolucije života? Pokušajmo da razumemo čudo, koje

rađa život...
Unutrašnja zapremina spirale molekula RNK i DNK obrazuje
svojevrsni tunel. Spiralni molekul pokazuje snažan uticaj na nivo
dimenzionalnosti mikroprostora tog tunela. Pritom taj uticaj na
unutrašnju zapreminu tunela nije podjednak u različitim prostornim
pravcima (Sl. 22.).
Sl. 22.
- 64 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Setimo se da svaki atom pokazuje uticaj na dimenzionalnost

mikroprostora oko sebe. Atomsko jedinjenje stvara kombinaciju
uticaja svih atoma, koji obrazuju to jedinjenje, na dimenzionalnost
mikroprostora molekula. Pri tome, veliki značaj ima prostorna
orijentacija uticaja svakog atoma, koji ulazi u jedinjenje.
Spiralna struktura molekula RNK i DNK stvara uslove, u kojima se
uticaji na dimenzionalnost, svih atoma koji ih obrazuju,
usredotočuju u unutrašnjem obimu *(volumenu) spirale tih molekula.
Dimenzionalnost spoljašnjeg obima spirale tih molekula trpi samo
neznatne promene. Treba da napomenemo, da promene
dimenzionalnosti unutrašnjeg obima *(volumena) tih spirala, nisu
jednake u svim prostornim pravcima. Duž ose zavoja spirale
stvaraju se pomaci dimenzionalnosti, koji se periodično ponavljaju
(Sl. 22.). Ti pomaci u unutrašnjem obimu stvaraju stojeći talas
dimenzionalnosti (talas dimenzionalnosti, čiji se parametri ne
menjaju u vremenu i prostoru). U radijalnim *(zrakastim) pravcima
spirala molekula RNK ili DNK stvara blagi pomak dimenzionalnosti
(Sl. 23. i Sl. 24.).
Upravo je stojeći talas dimenzionalnosti, stvoren spiralnom
strukturom molekula RNK ili DNK, DOVOLJAN USLOV za
nastanak života. Pokušaćemo da objasnimo zašto je to baš tako.
Molekuli RNK i DNK nalaze se u vodenoj sredini. Morska voda, u
kojoj se i rodio prvi život, sadrži ogromnu količinu molekula i jona,
kako neorganskog, tako i organskog porekla. Svi ti molekuli i joni
nalaze se u stalnom haotičnom kretanju. Kao rezultat tog kretanja,
molekuli i joni povremeno dospevaju u unutrašnji obim *(zapreminu)
spirale RNK ili DNK. I rađa se čudo života!..
- 65 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 23.
- 66 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 24.
- 67 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Odgonetka tog čuda je jako prosta. Stvar je u tome, što je

unutrašnji obim molekule RNK ili DNK zamka za sve molekule koji
dospevaju u njega. Radijalni *(zrakasti) pomak dimenzionalnosti
zadržava molekule, koji su upali u tu zamku, unutar spirale RNK ili
DNK. Pri tome, radijalni pomak dimenzionalnosti sprečava slobodne
materije da se kreću duž tog pomaka. I, kao posledica, nastaju
gravitacione sile, usmerene ka osi spirale RNK ili DNK (Sl. 23.).
Zato svi molekuli, koji su zbog svog braunovskog (haotičnog)
kretanja dospeli u unutrašnji obim spirale, počinju da se kreću duž
ose spirale. Isto kao što rečna struja odvlači sa sobom sve što u
nju upadne, tako i radijalni pomak odvlači ''zarobljene'' molekule.
Samo veoma brzi molekuli mogu da se iščupaju iz tog zarobljeništva.
Pri tome oni gube deo svog potencijala. Svi ostali molekuli počinju
da se prinudno kreću duž ose
Duž ose spirale, molekuli RNK ili DNK stvaraju, kao što se
sećate, stojeći talas pomaka dimenzionalnosti. U svom prisilnom
kretanju duž ose, ''zarobljeni'' molekuli dospevaju u zone s
različitim dimenzionalnostima. Svaki od tih molekula ima svoj
sopstveni nivo dimenzionalnosti, gde je on maksimalno stabilan, a
takođe i raspon vrednosti dimenzionalnosti, u čijim granicama
molekul može da postoji, ne raspadajući se.
I, tek što ''zarobljeni'' molekuli, u svom prinudnom kretanju
duž ose, dospeju u zonu sa, za njih, prekoračenom dimenzionalnošću,
oni postaju nestabilni i počinju da se raspadaju (Sl, 23.). Kao
rezultat raspada molekula, oslobađaju se svih sedam primarnih
materija, koje su obrazovale fizički gustu materiju. Pri tome, deo
oslobođenih materija ponovo stvara nove atome i molekule, koji
imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti, isti kao dimenzionalnost
zone raspadanja.
- 68 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Obično se novonastali molekuli ne raspadaju pri svom prinudnom

kretanju duž ose. Izašavši iz unutrašnje zapremine spirale molekula
RNK ili DNK, oni su se obreli u vodenoj sredini (Sl. 24.).
Ti su molekuli često hemijski aktivni i zbog toga agresivni, kako
prema molekulima RNK ili DNK, tako i prema drugim
unutarćelijskim formacijama. Gledajući unapred, primetićemo da ti
molekuli, koje ćemo nadalje nazivati toksinima ili šljakom, izlaze
izvan granica ćelije, i dalje izvan granica organizma (u slučaju
višećelijskog organizma).
Vratimo se na analizu procesa, koji se dešavaju u unutrašnjem
obimu spirale RNK ili DNK... Deo oslobođenih slobodnih materija,
kao što je objašnjeno, obrazuje stabilne atome i molekule. A drugi
deo? Šta biva sa njim?! Upravo u ovoj tački analize stigli smo do
poimanja tajne života.
Kroz kanal između fizičkog i eteričnog nivoa planete, koji
nastaje u unutrašnjem obimu spirale RNK ili DNK, nevezane
materije počinju da se prelivaju na druge nivoe. Setimo se da
svaki molekul, a posebno tako ogromni kao što su RNK i DNK,
deformiše mokroprostor oko sebe. I pri tome se deformiše
eterični nivo planete. Pritom, forma deformacije u potpunosti
kopira formu molekula RNK ili DNK, kao uostalom i svih ostalih
molekula. Kad na putu nastanu rupe (deformacije), one se, za vreme
kiše, do ivice napune vodom. Ako kiša dugo traje, onda kišnica,
napunivši rupe, počinje da otiče u nizinu. Isto tako nevezane
materije, prelivajući se kanalom na eterični nivo, potpuno
popunjavaju formu deformacije. Višak njih vraća sebi slobodu od
ropstva planete.
Javlja se samo jedno pitanje: kakve oslobođene materije i
zašto popunjavaju tu formu deformacije eteričnog nivoa (sfere)?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prisetimo se da se eterični nivo
(sfera) obrazovao kao rezultat spajanja šest slobodnih formi
- 69 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materije. Zato deformaciju eteričnog nivoa popunjava samo

materija G, koja je sedma materija i ne ulazi u sastav hibridne
materije eterične sfere. Posle potpunog popunjavanja deformacije
na eteričnom nivou (sferi) materijom G, obrazuje se tačna kopija
molekula RNK ili DNK. Nastaje takozvano ETERIČNO TELO
molekula RNK ili DNK ( Sl. 25., poz. 2.).
Sl. 25.
- 70 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kad je eterično telo pravovaljano, između njega, eterične sfere i

fizički gustog tela iščezava kvalitativna barijera, pošto sistem
eterično telo plus eterična sfera, strukturno i kvalitativno
odgovara fizički gustoj materiji.
Između fizički gustog molekula i eteričnog tela molekula RNK
ili DNK obrazuje se postojani kanal, kroz koji oslobođene materije
nastavljaju da se prelivaju na eterični i druge nivoe planete. Ako se
zaustavi proces raspadanja ''zarobljenih'' molekula u unutrašnjem
obimu spirale molekula RNK ili DNK, onda će eterično telo molekula
ili da sasvim iščezne, ili će da izgubi optimalnu gustinu. Kao i bara na
putu, ako ne bude nove kiše, sva voda iz nje će da ispari, i na putu će
da ostane samo rupa...
Tako da stalno raspadanje ''zarobljenih'' molekula u
unutrašnjem obimu spirale molekula RNK ili DNK, predstavlja
neophodan uslov za podršku životu. Nastanak eteričnog tela je
kvalitativno novi stepenik u evoluciji materije. Zarobljena
materija je našla način da se oslobodi iz svoje tamnice. I to
oslobađanje je – živa materija. Pojava eteričnog tela je – početak
evolucije žive materije. O potpunom oslobođenju iz ropstva možemo
da govorimo na tom nivou evolucije, kada fizički gusta živa materija
evoluciono proizvodi šest tela suštine.
Suština – to je sistem tela, koja je proizvela živa
materija, živi organizam, u procesu prilagođavanja na okolnu
sredinu. Razumevanje šta je to suština, daje ključ za razumevanje
mnogih pojava u živoj prirodi: začeća, smrti, kliničke smrti,
preovaploćenja, razdvajanja ličnosti, psihičkih poremećaja i mnogo
drugog. Svako telo suštine strukturno predstavlja kopiju fizički
gustog tela na odgovarajućem nivou planete. Tela suštine je
kvalitativno obrazovala različita količina formi materije. Količina
materije, koja obrazuje ovo ili ono telo suštine, određena je
- 71 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kvalitativnom strukturom sfere planete, na kojoj se odvija

formiranje tog tela.
Što je manji broj formi materije, pri svom spajanju, obrazovao
dotičnu sferu planete, to veći broj njih formira telo suštine na tom
nivou. Ta zakonomernost je prosta – sedam materija obrazuje sve u
našoj vaseljeni. Fizički gusta tela nastala su kao rezultat spajanja
svih tih istih sedam materija. Astralna sfera, na primer, nastala je
kao rezultat spajanja pet materija. Tako da kvalitativna razlika od
dve materije obrazuje barijeru između tih sfera.
Pri nastanku kanala između tih sfera, posledično počinje da se
formira astralno telo od dve materije, koje ne ulaze u sastav
hibridne supstance astralne sfere. Samo kad u evolucionom
procesu živi organizam proizvodi astralno telo od dve materije,
koje ne ulaze u sastav astralne sfere, ta kvalitativna barijera
iščezava (5+2=7). Pritom gustina astralnog tela mora biti
podudarna sa gustinom materija, koje obrazuju astralnu sferu.
Slični procesi dešavaju se i na svim ostalim sferama (nivoima)
planete.
Zato
- celovito prvo mentalno telo – od tri materije (4+3=7).
- celovito drugo mentalno telo – od četiri materije (3+4=7).
- celovito treće mentalno telo – od pet materija (2+5=7).
- celovito četvrto mentalno telo – od šest materija (1+6=7)
Po završetku planetarnog ciklusa evolucije nestaju sve

planetarne kvalitativne barijere. Javlja se samo jedno pitanje:
koji živi organizmi su sposobni da izvrše takvu kvalitativnu
- 72 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
evoluciju? Da bismo odgovorili na to pitanje, neophodno je da se

vratimo na početak nastanka života...
Formiranje eteričnog tela molekula RNK možemo smatrati
momentom rađanja života iz sledećih razloga:
1. U vodenoj sredini virus (molekul RNK u belančevinastom

omotaču) stvara stabilno eterično telo i stalno raspadanje
''zarobljenih'' molekula.
2. Kad se nakupi neophodna količina nukleotida, počinje

proces dupliranja molekula RNK i njegovog belančevinastog
omotača. Upravo sposobnost da se stvaraju duplikati –
razmnožavanje – omogućava nam da smatramo viruse prvim
živim organizmima.
Sledeći stepen razvoja žive materije je – nastanak

jednoćelijskih organizama. Njihovo preimućstvo nad virusima je u
tome, što višeslojna ćelijska membrana stvara unutar ćelije stabilnu
hemijsku sredinu. Osim toga, ćelijska membrana predstavlja zaštitu
od agresivnosti spoljašnje sredine, što stvara povoljne uslove za
dalju evoluciju života. Kretanje gornjih slojeva prvobitnog okeana
dovelo je do toga da su jednoćelijski organizmi iste vrste dospevali
u različite spoljašnje uslove. Uticaj raznih spoljašnjih uslova na
jednoćelijske organizme iste vrste, doveo je do toga, da su oni ili
propadali, ili se menjali.
Pojavili su se biljni i životinjski jednoćelijski organizmi.
Raznolikost spoljašnjih uslova izrodilo je raznolikost biljnih i
životinjskih organizama. Počeo je da se formira osnovni ekološki
sistem. Sposobnost jednoćelijskih organizama da se samostalno
premeštaju dala je novi podstrek evoluciji života. Životinjski
- 73 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
jednoćelijski organizmi su uz to stekli kakvu- takvu nezavisnost od

kaprica spoljašnje sredine.
Spajanje jednoćelijskih organizama izdancima ćelijskih
membrana u jedan konglomerat (na primer, koral) postalo je uzrok
sledećeg evolucionog skoka života. Srastanje jednoćelijskih
organizama posredstvom izdanaka ćelijskih membrana, bilo je uzrok
sledeće eksplozije razvoja života. Povremena spajanja preobratila
su se u trajnu simbiozu jednoćelijskih organizama.
Od tog momenta evolucije života možemo govoriti o
višećelijskim organizmima. Površinske ćelije višećelijskog
konglomerata bile su izložene uticaju spoljašnjnje sredine, često
agresivne, dok su unutrašnje ćelije višećelijskog organizma za svoju
spoljašnju sredinu imale okruženje od drugih ćelija. Zbog toga su
vremenom ćelije višećelijskih organizama počele da vrše različite
funkcije, i dobile različit spoljašnji izgled.
Tokom evolucije su nastajali novi i nestajali stari oblici
višećelijskih organizama. Prosti ekološki sistemi su zamenjivani
savršenijim. Vremenom se život iskobeljao iz svoje kolevke –
okeana, i osvojio kopno. Ali sve se to dešavalo na fizički gustom
nivou. Kako su se ti evolucioni procesi odrazili na druge nivoe
planete?..
Setimo se da molekul RNK ili DNK stvara, na eteričnom nivou,
svoju tačnu kopiju od jedne materije. Ona (kopija) je takozvano
eterično telo tog molekula. Jednoćelijski organizam (ćelija) sadrži,
osim molekula DNK, koji obrazuju ćelijska jedra *(jezgra), i ceo niz
organskih spojeva (Goldijev aparat, mitohondrije, centriole,
endoplazmatičnu mrežu, itd.), a takođe i organske i neorganske
molekule. Ove poslednje učestvuju u unutarćelijskim biohemijskim
reakcijama.
Svi ćelijski spojevi takođe pokazuju uticaj na okolni
mikroprostor (to jest deformišu ga, iskrivljuju). Razlika njihovog
- 74 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
uticaja od uticaja molekula DNK je u tome što većina njih (osim

RNK mitohondrije) ne otvara kvalitativnu barijeru između fizičkog i
eteričnog nivoa.
Zato sve te deformacije, zajedno uzete, stvaraju na eteričnom
nivou tačnu kopiju fizički guste ćelije (Sl. 26.).
Sl. 26.
- 75 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao što tragovi na vlažnoj zemlji ponavljaju oblik nogu, tako je i

eterično telo potpuna kopija fizički guste ćelije. Razlika je samo u
tome, što se eterično telo ćelije formira od jedne primarne
materije, a fizički gusta ćelija – spajanjem sedam primarnih
materija. Na taj način se obrazuje sistem fizički gusta ćelija –
eterično telo ćelije. U fizičkoj ćeliji stalno se odvijaju procesi
deobe fizički guste supstance. Primarne materije se oslobađaju, i
kanalom, koji je stvorilo ćelijsko jedro, cirkulišu među nivoima,
formirajući zaštitnu ovojnicu ćelije (Sl. 27.).
Sl. 27.
- 76 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kako je zaštitna ovojnica ćelije nastala od primarnih materija,

koje su izbačene kroz kanal? Koje su se prirodne ili božanske sile
„pobrinule“ za takvu zaštitu živih stvorenja? I opet, na žalost
mnogih, nikakvog božanskog principa nema u tome. Sve je, kao i
uvek, jako prosto, a u isto vreme i jako komplikovano.
Hromozomi, koji obrazuju ćelijsko jedro, deformošu
mikroprostor oko sebe. Pritom se u zoni deformacije povećava
dimenzionalnost mikroprostora. Oslobođene tokom deobe, primarne
materije počinju da se kreću kanalom, koji je stvorilo ćelijsko
jedro, sa fizičkog nivoa na eterični, astralni, itd. To strujanje
primarnih materija usmereno je suprotno od glavnog strujanja
primarnih materija u makroprostoru. Zato primarne materije,
izbacivane kroz kanal ćelijskog jedra, zaokreću u susretu sa
strujama primarnih materija, koje formiraju sferu planete.
Kao primer može da posluži fontana. Vodena struja, izbačena
pod pritiskom, diže se na izvesnu visinu. Istroši početni potencijal,
ona pada dole, stvarajući svojevrsnu vodenu kupolu. Tako i primarne
materije, izbacivane kroz kanal ćelijskog jedra, zaokreću zbog
suprotnih struja, krećući se duž zone zakrivljenja mikroprostora.
Kad stignu na fizički nivo, one ponavljaju formu zakrivljenja
prostora, zavrćući se ka ćelijskom jedru. Tako primarne materije
stvaraju izolovanu zonu okolo fizički gustog i eteričnog tela
(Sl. 27.).
Kad se formira zaštitna ovojnica, zajedničko strujanje
primarnih materija prosto opasuje tu zonu. Unutar te ovojnice,
nastaje svojevrsna mikroklima, oaza, gde se eterično telo ćelije
maksimalno izoluje, kako od haosa okolne sredine, tako i od uticaja
drugih ćelija ili organizama. Zaštitna izolujuća ovojnica postojaće
sve dok se bude odvijala deoba supstanci unutar ćelije, i dok
funkcioniše kanal među nivoima ćelije. Drugim rečima, sve dok ćelija
bude živa.
- 77 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U višećelijskim organizmima ćelije imaju različite funkcije, i

kao posledicu toga, dobijaju različite spoljašnje forme.
Svaki višećelijski organizam predstavlja čvrstu koloniju, u

kojoj spoljašnju sredinu većine ćelija obrazuju druge ćelije tog
istog organizma. Pri tome, taj fiksirani položaj ćelija ostaje očuvan
tokom celog njihovog života (izuzetak čine krvne ćelije). Setimo se
da svaka živa ćelija stvara eterično telo, koje je njena strukturna
kopija. U čvrstoj koloniji, položaj ćelija je fiksiran, zato njihova
eterična tela takođe imaju fiksiran položaj. Zato na eteričnom
nivou eterična tela ćelija obrazuju analogni čvrst sistem - eterično
telo višećelijskog organizma.
U toku evolucije višećelijskih organizama, specijalizacija ćelija
je dovela ne samo do toga da su one počele drukčije da izgledaju,
nego je i stepen njihovog uticaja na svoj mikrokosmos pretrpeo
bitne promene u kvalitetu. Deformacija mikroprostora, koju su
stvorile neke vrste ćelija višećelijskog organizma, dopire do
astralnog nivoa planete. Pritom se na astralnom nivou, analogno sa
eteričnim nivoom, formiraju tačne kopije fizički gustih ćelija, sa
svim njihovim osobenostima. Nazovimo te kopije astralnim telima
fizički gustih ćelija. Razliku između njih i eteričnih tela čini ne
samo položaj na sledećem kvalitativnom nivou planete, nego i
kvalitativni sastav. Celovita astralna tela obrazuju se sintezom dve
primarne materije (Sl. 28.).
- 78 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 28.
Astralna tela ćelija višećelijskog organizma takođe obrazuju čvrst
sistem – astralno telo višećelijskog organizma. Pojava astralnih
tela kod živih organizama bila je kolosalni kvalitativni skok u
razvoju žive prirode. Prisustvo tri nivoa u ćeliji, koja sarađuju,
stvorilo je neophodne i dovoljne uslove za pojavu pamćenja,
- 79 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
emocija i intelekta, što i jeste osnova visokoorganizovane žive

materije.
Neke vrste ćelija u višećelijskim organizmima, zbog adaptacije na
funkcije koje obavljaju, promenile su se do te mere, da je
deformacija mikroprostora, koju su one izazvale, doprla do prvog
mentalnog nivoa planete. To su ćelije mozga, kičmene moždine i
koštane srži. Na tom nivou se obrazuje prvo mentalno telo
višećelijskog organizma, od mentalnih tela ćelija tog organizma
(Sl. 29.).
Sl. 29.
- 80 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U stvaranju eteričnog tela učestvuju sve ćelije fizički gustog

organizma. U stvaranju astralnog tela – većina ćelija. Mentalna
tela mogu da nastanu samo kod nekoliko vrsta živih organizama, i to
na određenom nivou njihovog razvoja. U stvaranju mentalnog tela
učestvuje samo deo ćelija višećelijskog organizma. Zato se
mentalno telo, po kvalitetu (i po spoljašnjosti) razlikuje od
astralnog i od eteričnog tela višećelijskog organizma. Zato će se i
ljudske suštine razlikovati jedna od druge, zavisno od toga, koji
evolucioni nivo razvoja oni imaju.
Vrlo često ljudi, koji su bili u stanju kliničke smrti, ili nekad u
trenutku smrtne opasnosti, vide ''anđele''koji su im došli u pomoć.
Ti ''anđeli'' su suštine, koje imaju jedno ili nekoliko mentalnih tela.
U zabludu nas dovodi upravo spoljašnji izgled tih suština. Sjaj
mentalnih tela i oreol, koji ona stvaraju, dovodi do slične greške.
Vrlo mnogo toga, što se koristi u religiji, ima iza sebe realnu
prirodu. Zbog neznanja su jedni ljudi prirodnim pojavama pridavali
božansku suštinu, a drugi su ih potpuno ignorisali ili poricali...
Eterično, astralno i mentalno telo (na visokom nivou evolucionog
razvoja) višećelijskog organizma, zajedno stvaraju jedan sistem –
suštinu (Sl. 30.).
- 81 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 30
- 82 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nadalje, setimo se da svaka ćelija stvara oko sebe zaštitnu ovojnicu

(Sl. 27). Višećelijski organizmi takođe imaju zaštitnu ovojnicu, ali na
drugom kvalitativnom nivou. Osa zajedničke zaštitne ovojnice
prolazi duž (paralelno) kičmene moždine. Stvar je u tome, što
neuroni mozga i kičmene moždine maksimalno deformišu
mikroprostor oko sebe. Koncentrisani u mozgu i kičmenoj moždini,
oni stvaraju pomak dimenzionalnosti unutar višećelijskog organizma.
U višećelijskom organizmu, kičmena moždina i mozak igraju
sličnu ulogu kao ćelijsko jedro u jednoćelijskom organizmu.
Duž kičme se formira kanal, zajednički za ceo višećelijski
organizam. primarne materije, u svom kretanju duž zajedničkog
kanala, prave zaokret pod dejstvom struja koje im idu u susret.
Pritom je njihovo kretanje usmereno duž zone zakrivljenja
mikroprostora, koje su stvorili neuroni kičmene moždine i mozga
višećelijskog organizma.
Stigavši do fizičkog nivoa, struje primarnih materija ponavljaju
formu zakrivljenja prostora, zaokrećući se prema kraju kičme
(krstima). Rezultat toga je, da primarne materije stvaraju
izolovanu stabilnu zonu okolo fizički gustog tela i njegove suštine.
Obrazuje se zaštitna ovojnica višećelijskog organizma (Sl. 31.).
- 83 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 31
Ovaj kanal obezbeđuje i raspodelu primarnih materija,
oslobođenih pri deobi supstance u ćelijama višećelijskog organizma.
- 84 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pritom se ta raspodela odvija među telima suštine – eteričnim,

astralnim i mentalnim telom (u slučaju njihovog prisustva). Od toga,
kako se odvija ta raspodela primarnih materija među telima suštine,
zavisi mnogo toga u životu živih organizama, a nekad i sam život...
- 85 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
GLAVA 3. Priroda emocija.

Uloga emocija u evoluciji života
Emocije ... osećanja, - doživljaji, nemiri, stradanja, nadahnuće i

razočarenje, ljubav i zavist, uzvišenost i podmuklost, i mnoge druge
pojave u našoj duši ispunjavaju naš život od prvog krika, sa kojim
smo došli na ovaj svet, do poslednjeg daha, sa kojim ga napuštamo.
Prelepe i užasne, uzvišene i niske, plemenite i podle pojave
ljudske prirode povezane su sa emocionalnim stanjem naše duše. Šta
su, dakle, te emocije, koje igraju toliko značajnu ulogu u životu
svakog od nas? Kakve funkcije one sadrže i kakva je njihova
priroda? Da li je moguće objasniti tu prirodnu pojavu, ili su u pravu
pesnici, koji su opevali ljudska osećanja i pisali da je, na primer,
ljubav nemoguće objasniti, a ako se nađe objašnjenje, onda to nije
ljubav.
Naravno, svi žele da se dotaknu nečeg tajanstvenog, zagonetnog,
što ponekad obuzima sve nas, bez razlike. A ako se pojavi još i
razumevanje tog čuda, biće više srećnih ljudi i znatno manje
slomljenih srca. Dakle, kakva je priroda emocija?
O emocijama u punom smislu možemo govoriti samo kada kod
živih organizama, tokom evolucije života, nastane nervni sistem.
Mada čak i jednoćelijski organizmi reaguju na promene koje se
dešavaju u okolnoj sredini. Kad su se u njihovoj neposrednoj blizini
pojavljivale hemijski agresivne supstance, jednoćelijski organizmi
su se udaljavali iz opasne zone na bezbedno rastojanje, nakon čega
su se vraćali normalnoj aktivnosti.
Hajde da za početak odredimo šta su to emocije, osećanja.
Emocije, osećanja, predstavljaju reakciju živog organizma na
promene SPOLJAŠNJE i UNUTRAŠNJE sredine. Sve ih možemo
podeliti na dve osnovne grupe – zaštitne emocionalne reakcije i
emocionalne reakcije, povezane sa produženjem vrste. Pri čemu
- 86 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
se obe grupe reakcija zapažaju kod praktično svih živih organizama

– od najprostijih do najviših. Svaki novi evolucioni stupanj razvoja
života dovodio je, kako do pojave novih emocionalnih reakcija, tako i
do obogaćenja već postojećih.
Razmotrićemo posebno svaku grupu emocionalnih reakcija.
Počećemo od analize zaštitnih. Sve varijacije zaštitnih reakcija
imaju istu namenu – očuvanje života svakog konkretnog pojedinca.
To je lako razumeti – samo jedinke, koje prežive u borbi za život,
sposobne su i u stanju da daju potomstvo i produže svoju vrstu.
Dakle, potrudićemo se da objasnimo na koji način zaštitne
emocionalne reakcije pomažu živim bićima u njihovoj borbi za
preživljavanje.
Kad se pojavi opasnost, samo pojedinci sa trenutnom reakcijom
ne postaju ručak ili žrtva svojih neprijatelja. Svi dobro znaju da se
od straha u krv ubacuje adrenalin, koji proizvode nadbubrežne
žlezde. U takvom stanju, ljudi, na primer, obaraju sve rekorde u
brzini, skakanju u dalj, fizičkoj snazi. Posle se svi samo čude, kako
im je to pošlo za rukom? Niko nije uspeo u pokušajima da ponovi
svoje lične ''rekorde''.
Šta je uzrok tog fenomena? Hajde da pokušamo da razmotrimo
prirodu te najzagonetnije pojave ljudske psihe. U trenutku straha,
u ljudsku krv se ubacuje adrenalin, objašnjenje je, izgleda, nađeno.
Ali, da ne žurimo sa zaključcima, i malo porazmislimo o toj
fiziološkoj pojavi u našem organizmu. Adrenalin iz nadbubrežnih
žlezda dospeva u krvne sudove, u vene, kroz koje ga krv doprema u
srce.
Pre nego što nastavimo analizu toga što se zbiva u trenutku
straha, setimo se da se krv kreće kroz vene zahvaljujući talasastim
grčenjima prstenastih mišića. Pritom se stvara neznatna razlika u
pritisku. A to znači da će adrenalin stići do srca kroz nekoliko
sekundi. Krv koja nosi adrenalin kroz donju venu dospeva u desnu
- 87 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
pretkomoru, zatim u desnu komoru, plućnu arteriju, pluća, plućne

vene, levu pretkomoru, levu komoru, aortu. Iz aorte, kroz mali krug
krvotoka, adrenalin dospeva u mozak, a kroz veliki – u mišiće tela.
Rezultat je da za samo nekoliko sekundi adrenalin stiže u
mišiće. Ali, kao što je čak i detetu jasno, nasrtljivom grabljivcu je
tih nekoliko sekundi sasvim dovoljno da pribavi sebi toliko željenu
večeru. Verovatno je svako od nas iskusio na sebi dejstvo
uplašenosti ili straha, koje se, praktično, trenutno ispoljava. Telo
prožima struja, dlake se nakostreše, ne znamo odakle se pojavljuje
snaga i evo, već smo spaseni...
Kako se sve to dešava? Odakle se pojavljuje neočekivana snaga,
koju nismo čak ni naslućivali? Da bismo razumeli tu pojavu, obratimo
pažnju na ono što se u trenutku straha ili opasnosti dešava u svakoj
ćeliji našeg organizma.
Setimo se da fizički gusta ćelija, u zavisnosti od funkcija koje
obavlja, ima kvalitativno različitu građu, u granicama jednog istog
višećelijskog organizma. Ćelije koje obavljaju najprostije funkcije u
organizmu, osim fizički gustog tela imaju i eterično telo. Ćelije koje
obavljaju složenije funkcije mogu da imaju astralno telo, a u
određenim etapama evolucije, takođe i mentalno(na) telo(a). Na taj
način, živa ćelija postoji u isto vreme na dva ili više nivoa planete
( vidi Crt. 28. i Crt. 29.).
Pritom, u fizički gustoj ćeliji dolazi do cepanja organskih
molekula na materije koje ih obrazuju. Oslobođene primarne
materije počinju da se kreću kroz jedarski kanal i raspodeljuju se
između eteričnog, atralnog i mentalnih tela ćelije. Zahvaljujući
tome, ta tela (eterično, astralno i mentalna) čuvaju svoju
celovitost. Primarne materije prehranjuju ćeliju na njenim drugim
nivoima, čuvajući njenu celovitost. Bez stalne prehrane primarnim
materijama, ćelijska tela na drugim nivoima gube svoja funkcionalna
svojstva. Stvar je u tome što za normalno funkcionisanje mora da
- 88 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
postoji neki višak primarnih materija koje obrazuju svaki od tih

nivoa ćelije – eterično, astralno i mentalna tela. Izvestan višak
primarnih materija stvara njihovo povratno kretanje ka nižim
nivoima ćelije. Hajde da detaljnije razmotrimo ovu pojavu.
Zamislimo da je u ćeliji tek započeo proces cepanja. Oslobođene
primarne materije se kroz kanal ćelijskog jedra upućuju na eterični
nivo ćelije (vidi Sl. 32.), ali susrevši na svom putu kvalitativnu
barijeru između eteričnog i astralnog nivoa, one delimično zaokreću
unatrag. Pritom se primarna materija G postepeno nakuplja na
eteričnom nivou ćelije.
Sl. 32.
- 89 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Eterično telo ćelije se zgušnjava i posle nekog vremena njegova

gustina dostiže optimalni nivo. Nastavak tog procesa dovodi do
viška primarne materije G na eteričnom nivou, što stvara
kretanje te materije sa eteričnog nivoa na fizički gusti nivo (Sl.
33.).
Sl.33.
- 90 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pri zgušnjavanju eteričnog tela pojačava se njegov uticaj na

dimenzionalnost eteričnog nivoa. I kada veličina promene
dimenzionalnosti dostigne kritičnu veličinu, otvara se kvalitativna
barijera astralnog nivoa ćelije. Sada primarne materije stižu do
astralnog nivoa ćelije. I analogno, susrevši na putu kvalitativnu
barijeru između astralnog i prvog mentalnog nivoa, struje primarnih
materija delimično zaokreću unazad (Sl. 34.).
Sl. 34.
- 91 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Primarne materije G i F postepeno se nakupljaju na astralnom

nivou ćelije. Astralno telo ćelije se zgušnjava, i posle nekog vremena
njegova gustina dostiže optimalni nivo.
Nastavak tog procesa dovodi do viška primarnih materija G i F
na astralnom nivou, što stvara kretanje tih materija sa astralnog
nivoa na eterični i dalje na fizički gusti nivo (Sl. 35.).
Sl. 35.
- 92 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kada se astralno telo zgušnjava, jača njegov uticaj na

dimenzionalnost astralnog nivoa.
A kada veličina promene dimenzionalnosti astralnog nivoa
dostigne kritičnu veličinu, otvara se kvalitativna barijera prvog
mentalnog nivoa ćelije (Sl. 36).
Sl. 36.
- 93 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Primarne materije G, F i E postepeno se nakupljaju na prvom

mentalnom nivou ćelije. Prvo mentalno telo ćelije se zgušnjava, i posle
nekog vremena njegova gustina dostiže optimalni nivo, i sve se opet
ponavlja... Treba da naglasimo, da svaka kvalitativna barijera između
planetarnih sfera maksimalno utiče na one primarne materije, koje
ne ulaze u kvalitativni sastav sfera kroz koje se kreću. Zato što
planetarne sfere nemaju u svom kvalitativnom sastavu sledeće
primarne materije: eterična sfera- materiju G, astralna sfera –
materije G i F, prva mentalna sfera – materije G, F i E.
Razumevanje tog procesa u celini je ključ za odgonetanje
mehanizama pamćenja i svesti, koje ćemo nadalje razmotriti.
Kad je organizam u normalnom stanju, primarne materije,
oslobođene pri cepanju organskih molekula u fizički gustoj ćeliji,
ravnomerno se raspodeljuju između eteričnog, astralnog i prvog
mentalnog tela ćelije, što i omogućava svakoj ćeliji višećelijskog
organizma slične građe da ispunjava svoje funkcije.
Ćelije u organizmu, koje imaju različite funkcije, razlikuju se
jedna od druge po kvalitetu građe. One mogu da imaju samo eterično
telo, ili eterično i astralno, ili eterično, astralno i prvo mentalno telo.
Pri tome, svaki nivo ćelije dobija samo deo potencijala koji
proizvodi ćelija. Treba da primetimo, da primarna materija G
učestvuje u radu svakog tela ćelije – eteričnog, astralnog i prvog
mentalnog.
Setimo se da se primarne materije oslobađaju kada fizički
gusta ćelija cepa organske i neorganske molekule. Ti molekuli se
dovode u ćeliju krvotokom, i pod dejstvom osmotskog (turgornog)
pritiska prodiru kroz ćelijsku membranu unutra, gde se, tačnije, i
dešava njihovo razdvajanje. Efekat osmotskog ćelijskog pritiska, kao
i priroda bilo kog pritiska, zasnovan je na stepenu razlike nivoa
dimenzionalnosti između spoljašnje i unutrašnje ćelijske sredine,
koje su razdvojene ćelijskom membranom.
- 94 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Hidrofobna (vodoodbijajuća) svojstva ćelijske membrane, koja

ima jedan masni i dva belančevinasta sloja, osigurava održavanje tog
stepena razlike dimenzionalnosti.To je zato što masni sloj ćelijske
membrane odbacuje molekule vode. Rezultat je, da iz krvne plazme u
ćeliju prodiru organski i neorganski molekuli i joni, rastvoreni u
plazmi. Tako da ćelijska membrana igra ulogu živog filtera.
Pomak dimenzionalnosti je uslovljen time što zasićeni i
nezasićeni vodeni rastvori imaju različite nivoe sopstvene
dimenzionalnosti. Što je molekul veći, i što su teži atomi koji ga
obrazuju, to je veći i njegov sopstveni nivo dimenzionalnosti. Njihova
rastvorljivost uslovljena je time što su oni u stanju da se usklade sa
molekulima vode. Mogućnost usklađivanja određena je veličinom
pomaka dimenzionalnosti između tih atoma ili molekula i prisustvom
talasa u toj sredini, koji sobom nose kolebanja dimenzionalnosti,
podudarna sa tim pomakom.
Pri upijanju ili zračenju tih talasa izjednačavju se nivoi
dimenzionalnosti molekula. Molekuli vode su stabilni praktično u
granicama celog opsega postojanja fizički guste supstance. Zbog
male molekularne težine vode (H2O — 18 a.e.), njen sopstveni nivo
dimenzionalnosti je manji od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti
većine molekula, rastvorivih u njoj. Zato, kao rezultat uzajamnog
delovanja molekula, sopstveni nivo zasićenog rastvora biva veći od
sopstvenog nivoa nezasićenog.
Uzgred, hidrofobna (vodoodbijajuća) svojstva masnog sloja
membrane su u vezi sa tim, što se njegov sopstveni nivo
dimenzionalnosti ne kvantuje sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti
vode. A to znači samo to, da talasi, koji prodiru u vodenu sredinu, sa
sobom nose kolebanje dimenzionalnosti manje, nego što je razlika
među nivoima sopstvene dimenzionalnosti molekula vode i molekula
masti.
- 95 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Dakle, iz zasićenog vodenog rastvora, koji predstavlja krvna

plazma, (koja ima viši nivo sopstvene dimenzionalnosti), molekuli se
kroz ćelijsku membranu upućuju u ćeliju. Pri tome masni sloj ćelijske
membrane odbija nevezane molekule vode. Zato se kroz membranu u
ćeliju probijaju samo složeno organizovani organski i neorganski
molekuli, koji imaju sopstvene nivoe dimenzionalnosti podudarne sa
sopstvenim nivoom dimenzionalnosti masne obloge ćelijske membrane
(Sl. 37).
Sl. 37.
Setimo se sada, da svaki atom ili molekul ima sopstveni nivo
dimenzionalnosti, pri kome je on stabilan. Molekuli koji su prodrli
- 96 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kroz ćelijsku membranu se cepaju, kada dospeju u sferu uticaja

ćelijskog jedra i mitohondrijalnih RNK, gde se oni i raspadaju na
primarne materije, koje ih obrazuju. U principu, u ćeliji se stalno
dešavaju kontrolisane nuklearne reakcije, o čemu savremena nauka
toliko mašta.
Kao rezultat neprekidnog procesa unutarćelijskog cepanja,
zadržava se pomak dimenzionalnosti između ćelije i plazme, u koju je
uronjena. Treba da naglasimo da veličina tog pomaka varira. Kada se
on izjednači sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti plazme, priliv
novih molekula u ćeliju se smanjuje. Ćelija je ''sita'',to jest,
maksimalno zasićena organskim molekulima.
Kada promenljivi nivo sopstvene dimenzionalnosti ćelije postane
nešto viši od sopstvene dimenzionalnosti plazme, nastaje obratno
kretanje molekula iz ćelije u plazmu. Taj pomak dimenzionalnosti je
neznatan, i zato se pokreću samo oni molekuli, čiji se sopstveni
nivo dimenzionalnosti podudara sa veličinom tog pomaka. Upravo ti
molekuli predstavljaju šljaku, koja je nastala u procesu cepanja.
Šljaka – to su molekuli, koje ćelija nije u stanju da rascepi, jer je
njihov sopstveni nivo dimenzionalnosti neznatan, i zato stojeći talasi,
koje stvaraju molekuli DNK i RNK, ne pokazuju nikakav bitan uticaj
na njihovu stabilnost. Tako toksini dospevaju u plazmu, i dalje, kroz
limfne sudove, plazma koja nosi toksine sjedinjuje se sa ostalom
krvlju. Krv zasićena šljakom, kroz vene dospeva u srce, koje pod
pritiskom tera tu krv u bubrege, gde se ona oslobađa od šljake...
Periodična kolebanja između ćelije i plazme uslovljena su time što
je brzina cepanja organskih molekula unutar ćelije manja od
brzine njihovog priliva u ćeliju. A to znači da sve funkcije ćelije
kao jedinke, i celog organizma kao celine, direktno zavise od
aktivnosti procesa cepanja. Upravo je adrenalin taj ubrzivač
unutarćelijskog cepanja, bez kojeg organizam nije u stanju da
obezbeđuje svoju aktivnost.
- 97 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srazmerno cepanju, smanjuje se koncentracija organskih

molekula, što dovodi do smanjenja sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti ćelije. Menja se smer kretanja molekula. Ćelija je
''ogladnela'' i organski molekuli ponovo počinju da se kreću iz plazme
u ćeliju. Taj proces se ne prekida sve do same smrti svakog živog
organizma – od jednoćelijskog do najsloženije organizovanog
višećelijskog. A sada, vratimo se našim emocijama.
Dakle, kakva je uloga zaštitnih emocija? Kako nam naše emocije
pomažu da se spasimo u kritičnim situacijama? Treba da primetimo
da su se mehanizmi uticaja emocija na sposobnost preživljavanja
živog organizma razvijali tokom milijardi godina razvoja života. I
njihova osnovna funkcija je – očuvanje života pojedinca, kao
nosioca genetske informacije, bez čega je nemoguć razvoj i
nastavljanje života.
To je i razumljivo – da bi dotična vrsta mogla dati potomstvo i
sačuvati se tokom evolucije života, prvo što je neophodno je
prisustvo jedinki koje su u stanju da daju to potomstvo. Zato su
samo one vrste živih organizama, koje su proizvele efikasne metode
regulisanja raspodele potencijala živog organizma u trenucima
opasnosti, mogle da opstanu u borbi za preživljavanje.
Setimo se da svaka ćelija bilo kog organizma, pri cepanju
oslobađa primarne materije. Dalje se te primarne materije
raspodeljuju između svih nivoa koje ta ćelija ima (Sl. 36.), što, sa
svoje strane, izaziva maksimalno efikasno uzajamno dejstvo među
svim nivoima ćelije. Jedino u tom slučaju je ćelija u stanju da izađe
na kraj sa maksimalnim opterećenjem, i da sa minimalnim oštećenjem
ispuni svoje funkcije. Pritom svaka ćelija višećelijskog organizma ima
nekoliko funkcija.
Individualne, povezane sa njenim sopstvenim obezbeđenjem
života.
- 98 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Funkcionalne, povezane sa njenim radom u interesu celog

višećelijskog organizma.
Zaštitne, povezane sa očuvanjem celovitosti višećelijskog
organizma, u čiji sastav ona ulazi.
Jasno je da ćelija gubi deo svog potencijala na ispunjavanje svake od
ovih funkcija. U slučaju ekstremnih situacija, ćelija mora da ima
maksimum svog potencijala za obezbeđenje zaštitnih funkcija na
neko vreme, prenebregavajući sve ostale. Pritom ćelija radi u
kritičnom režimu, prilikom čega zadobija maksimalna oštećenja.
Oštećenja su uslovljena time što se, tokom kritičnog režima rada,
u ćeliji nakuplja šljaka, koja prosto ne uspeva da napusti ćeliju. To se
dešava zato što kretanje plazme kroz međućelijski prostor nastaje
zbog krvnog pritiska. Pod dejstvom krvnog pritiska, plazma se
istiskuje iz kapilara u međućelijski prostor. Pošto tečnost ne može
da se sabija, sledeća porcija plazme prosto potiskuje napred ranije
prispelu plazmu, što stvara kretanje plazme u međućelijskom
prostoru. Sporo pokretna plazma sakuplja se u limfnim sudovima i
vraća se u krvotok.
Zadržavanje šljake unutar ćelije dovodi do toga da ona, pošto je
hemijski aktivna supstanca, počinje da stupa u hemijske reakcije sa
molekulima same ćelije. To dovodi do pogoršanja i ometanja
unutarćelijskih procesa. Zato je posle svakog stresnog opterećenja
ćeliji neophodan period oporavka, nekad dosta dugotrajan, tokom
koga se ćelija u potpunosti ili skoro u potpunosti obnavlja. Kod čestih
stresnih opterećenja, ćelija ne uspeva da se obnovi, i dolazi do
njenog brzog raspadanja. Sposobnost ćelija da se samoobnavljaju
može da bude vrlo raznolika, kako kod raznih vrsta višećelijskih
organizama, tako i kod različitih jedinki jedne iste vrste.
Sem toga, u životu jedne iste jedinke, sposobnost
samoobnavljanja se menja u dovoljno širokim granicama. Ćelije koje
- 99 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
su pretrpele znatna oštećenja, propadaju i kasnije se zamenjuju

novim.
Dakle, hajde da sada razmotrimo šta se dešava sa ćelijom tokom
kritičnog režima rada i kakvu vezu s tim imaju naše emocije...
U normalnom režimu rada, primarne materije, oslobođene pri
cepanju, raspodeljuju se među svim nivoima ćelije (Sl. 38.).
Sl. 38.
Primarna materija G ulazi u kvalitativni sastav svih ćelijskih
nivoa (tela) i ona je upijaju kad ćelija normalno živi. Svako telo ćelije
- 100 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
– eterično, astralno ili mentalno, zasićuje se odgovarajućim

primarnim materijama.
Eterično telo ćelije popunjava se samo primarnom materijom G, a
astralno - G i F, prvo mentalno - G, F i E. Na taj način se primarna
materija G raspoređuje po svim nivoima ćelije. A to znači samo to,
da svaki od tih nivoa dobija deo ''porcije'' primarne materije G,
koju pri cepanju ''proizvodi'' fizički gusta ćelija. Pritom se svako od
tih tela ćelije zasićava do nekog kritičnog nivoa, posle čega nastaje
obrnuto strujanje primarnih materija sa tih nivoa u pravcu fizički
guste ćelije. Baš to kruženje primarnih materija osigurava proces
zvani ŽIVOT...
Dakle, eterično telo ćelije zadržava deo primarne materije G, dok
se preostali deo raspodeljuje među ostalim nivoima.
Setimo se da aktivnost eteričnog tela određuje aktivnost
fizioloških procesa u ćelijama, što, sa svoje strane, označava koliko
fizičko opterećenje je u stanju da izdrži, kako svaka ćelija
pojedinačno, tako i organizam u celini. Prema tome, što veći deo
primarne materije G ostane na eteričnom nivou, to će jača da
bude fizički gusta ćelija i organizam u celini.
Pitanje je kako ''zadržati'' primarnu materiju G da se nakuplja
samo na eteričnom nivou ćelije, dok su u normalnom režimu rada
ćelije aktivni svi nivoi koje ima dotična ćelija, i primarna materija G
se raspodeljuje među svima njima (Sl. 36. i 38.). Da bi se to postiglo,
između eteričnog i astralnog nivoa mora da se pojavi ''poklopac''.
Samo u tom slučaju primarna materija G nakupljaće se na eteričnom
nivou ćelije, i fiziološke sposobnosti ćelije i organizma u celini,
višestruko će porasti (Sl. 39.).
- 101 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 39.
- 102 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Odakle se pojavljuje taj ''poklopac'' u trenutku opasnosti? Taj

''poklopac '' stvara suština pomoću emocija... Da, upravo su emocije
taj ključić, koji zatvara i otvara ove ili one nivoe suštine, i samim tim
reguliše aktiviranje različitih kvaliteta i sposobnosti, koje poseduje
dotični pojedinac. Kako se to dešava? Kakvi se procesi pritom
odvijaju u ćeliji i u organizmu u celini?
Setimo se da dozvoljena dimenzionalnost astralne sfere leži u
granicama nekog opsega vrednosti ΔLA.B. (2.91935 < LA.B <
2.93956). Sopstvena dimenzionalnost astralnog tela ćelije
(organizma) može da ima bilo koju vrednost unutar tog opsega.
Sopstvena dimenzionalnost astralnog tela ćelije (organizma) zavisi od
evolucionog nivoa razvoja i od kvalitativnog stanja.
Svakom emocionalnom stanju organizma odgovara određeni
nivo sopstvene dimenzionalnosti. Pri promeni emocionalnog stanja,
menja se i sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela ćelije
(organizma). Drugim rečima, emocije mogu da ''podignu'' ili
''spuste'' astralno telo svake ćelije višećelijskog organizma. Kako
to ide?
Astralno telo ćelije (organizma) pod uticajem emocija možemo
uporediti sa ponašanjem plovka u bazenu kad su otvorene ustave :
srazmerno opadanju nivoa vode, on se spušta sve niže i niže, a kad
nivo raste – on se podiže uvis. Ali, ako je sa nivoima vode sve jasno,
onda se u slučaju astralnog tela ćelije (organizma), javlja pitanje –
kakva ''voda'' raste ili opada pri emocionalnim reakcijama?
Pri normalnom radu ćelije, primarne materije G i F nakupljaju se
u astralnom telu ćelije, što dovodi do toga da astralno telo
deformiše svoj mikroprostor. Kada deformacija dostigne kritični
nivo, otvara se kvalitativna barijera između astralnog i prvog
mentalnog nivoa ćelije, i primarne materije počinju da popunjavaju
prvo mentalno telo ćelije (Sl. 36.). Sopstveni nivo dimenzionalnosti
- 103 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
astralnog tela ćelije je pritom bliži gornjoj granici dozvoljenog

opsega dimenzionalnosti astralnog plana (Sl. 40.).
Sl. 40.
- 104 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pod dejstvom straha astralno telo ćelije izbacuje iz sebe

nakupljene primarne materije G i F, pri čemu se deformacija
sopstvenog mikroprostora umanjuje. Usled toga, sopstveni nivo
dimenzionalnosti astralnog tela se smanjuje (Sl. 41.).
Sl. 41.
I, kao posledica, ponovo se zatvara barijera između prvog
mentalnog i astralnog nivoa.
Strah je vrlo jaka emocija, zato se sopstveni nivo dimenzionalnosti
astralnog tela smanjuje toliko, da se izjednačava sa donjom
granicom dozvoljenog opsega dimenzionalnosti astralnog plana.
- 105 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Rezultat je da kvalitativna barijera, koja je nastala između

astralnog i prvog mentalnog nivoa, zaokreće unazad struje
primarnih materija. Taj uticaj se naročito jako ogleda na primarnim
materijama G, F i E (zato što te primarne materije ne ulaze u
kvalitativni sastav prve mentalne sfere naše planete). Nastaje
obratno strujanje primarnih materija ka eteričnom telu (Sl. 41.) i
dalje u pravcu fizički gustog tela ćelije.
Povratna struja primarne materije G dodatno zasićuje eterično
telo ćelije, i kao posledica, raste stepen uticaja eteričnog tela na
fizičko (Sl. 42.).
Sl.42
- 106 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Tada naglo rastu sposobnosti fizičkog tela svake ćelije, i

posledično, celog organizma, što i omogućava pojedincu da se spase
u trenutku opasnosti (Sl. 43 i Sl. 44.).
Sl.43.
- 107 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl.44.
Obratimo nešto više pažnje na sporedne pojave gore opisanog

procesa... Unutar jedne iste vrste, reakcija na strah varira u
dovoljno širokim granicama. U celom nizu slučajeva, strah može da
prosto parališe jedinku. Snažna strujanja sa eteričnog na fizički
nivo, u stanju su da blokiraju funkcije ćelije.
Možda je neko od čitalaca ovih redova iskusio slično dejstvo
straha na sebi, ili je posmatrao kako strah bukvalno parališe
- 108 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
čoveka, lišavajući ga sposobnosti za bilo kakve aktivnosti za svoje

spasenje. Ponekad je snaga uticaja straha na organizam toliko
velika, da se suština izbacuje iz tela, i čovek gubi svest.
U tom slučaju, jedina uteha je to, što čovek u besvesnom stanju
ne oseća bol, i ako mu je suđeno da postane žrtva četvoronožnog ili
dvonožnog grabljivca, onda on neće ništa osetiti pre smrti. I daleko
od toga da su slične pojave uvek u vezi sa čovekovom plašljivošću,
već su rezultat realnih prirodnih procesa, koji se odvijaju u
organizmu, i ni na koji način ne zavise od samog čoveka.
Sve je to u prvom redu povezano sa izvesnom kvalitativnom
razlikom genetike, a takođe i sa strukturnim i kvalitativnim
odlikama suštine različitih jedinki unutar vrste. Svaka fizička ćelija
organizma ima gornju granicu maksimalnog opterećenja. Sem toga,
nivo te granice se menja, kako unutar vrste, tako i kod jedne iste
jedinke. Kod jedinke ona (granica) zavisi od sledećih uzroka:
1. Evolucionog nivoa razvoja suštine jedinke. Suština višeg nivoa
razvoja u stanju je da izdrži veće opterećenje.
2. Genetike. Čak i neznatno variranje genetike unutar jedne
vrste, daje kolosalni spektar sposobnosti kod nosilaca te
genetike.
3. Fizičkog stanja organizma u celini. Omršavela ili bolesna
jedinka ima niži ''plafon''.
4. Biološkog uzrasta jedinke. Sa starenjem se smanjuje stepen
međudejstva, kako među telima suštine, tako i između suštine i
fizičkog tela.
5. Bioritama organizma. Fizički, emocionalni i intelektualni
bioritmi odražavaju periodičnu aktivnost odgovarajućeg
eteričnog, astralnog i prvog mentalnog tela, koja obrazuju
suštinu (Sl. 45, Sl. 46. i Sl. 47.)
- 109 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 45.
Sl. 46.
- 110 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 47.
Šta su to bioritmi? Kakva je njihova uloga u našem životu u
celini, i u aktivnosti ćelije, pojedinačno?!
Svako od nas je u ovoj ili onoj meri upoznat sa osećanjem umora,
kada mozak nije u stanju da ''rodi'' ni jednu misao, a naše
stvaralačke sposobnosti veoma podsećaju na okean u stanju
potpunog zatišja, ili kada mišići našeg tela više nisu u stanju da
pokreću ni nas same, a da i ne govorimo o tome, da nešto rade. U
takvom stanju, jedina nam je želja – da se što pre domognemo
kreveta i dobro naspavamo.
Svima je sasvim jasno, da je umor, koji se nakupio u telu,
posledica opterećenja, koje smo pretrpeli u procesu obavljanja
posla, i da nam je neophodan odmor radi obnavljanja snage. Ova
činjenica ni kod koga ne izaziva sumnju. Eterična, astralna i
mentalna tela fizički gustih ćelija, koje obrazuju naše fizičko telo,
- 111 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kao deo jedne celine, takođe trpe svoj deo tog opterećenja. Ni
jedno od ovih tela koja obrazuju suštinu, nije u stanju da celo
vreme funkcioniše u maksimalnom režimu. Zato je tokom evolucije
napravljen mehanizam samoregulacije opterećenja za svako od ovih
tela – eterično, astralno i mentalno. Setimo se da suština u celini, i
svako telo koje ulazi u sastav suštine, imaju individualni nivo
razvoja. A to znači da eterično, astralno i mentalno telo suštine u
celini, i svake ćelije posebno, imaju odgovarajuće nivoe sopstvene
dimenzionalnosti.
Tokom rada ćelije, kao temeljnog elementa organizma u celini,
pod uticajem opterećenja, menja se sopstvena dimenzionalnost
eteričnog, astralnog i mentalnog tela. Razmotrimo ciklus aktivnosti
astralnog tela ćelije, od momenta posle prethodnog opterećenja,
kada sopstveni nivo astralnog tela ćelije ima minimalnu veličinu (Sl.
48.).
Sl. 48.
- 112 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kad se aktivira rad ćelije, kroz ćelijski kanal se izbacuje velika

količina primarnih materija. Tada primarne materije G i F počinju
da zasićuju astralno telo ćelije.
Rezultat toga je da astralno telo počinje jače da utiče na okolni
mikroprostor, i sopstveni nivo astralnog tela se povećava.
Astralno telo u velikoj meri otvara kvalitativnu barijeru između
astralnog i prvog mentalnog nivoa. Velika količina primarnih
materija preliva se na prvi mentalni nivo, i cirkulacija između
astralnog, eteričnog i fizičkog nivoa ćelije teče aktivnije (Sl. 49.),
što, sa svoje strane, dovodi do povećanja sposobnosti ćelije da
obavlja svoje funkcije.
Sl. 49.
- 113 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Nastavljanje zasićavanja astralnog tela primarnim materijama G i

F dovodi do takve promene sopstvene dimenzionalnosti astralnog
tela, da ono počinje da radi u režimu preopterećenja (Sl. 50).
Sl. 50.
- 114 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Astralno telo ćelije ne može dugo da se nalazi u tom stanju, a

da ne nastanu oštećenja ćelijskih struktura na svim nivoima. U tom
trenutku astralno telo se malo odškrine, i primarne materije G i F,
koje su se nakupile u njemu, oslobađaju se iz svog ''ropstva'' i, kao
posledica toga, sopstveni nivo astralnog tela počinje da se
smanjuje. Taj proces teče sporo i ujednačeno, a za astralno telo
ceo period iznosi dvadeset osam dana i zove se emocionalni
bioritam.
Slične pojave se dešavaju sa eteričnim i prvim mentalnim telom
ćelije i organizma u celini. Ceo ciklus aktivnosti eteričnog tela ima
dužinu od dvadeset i tri dana i zove se fizički bioritam, ciklus
aktivnosti prvog mentalnog tela iznosi trideset i tri dana, i zove se
intelektualni bioritam. Kao rezultat celog ciklusa, sopstveni nivo
dimenzionalnosti smanjuje se do početnog, i sve se opet ponavlja...
Tako da se svaka emocija, rođena u dubini naše duše, spaja sa
konkretnim nivoom aktivnosti astralnog tela, koji se periodično
ponavlja. Silovito izbacivanje primarnih materija G i F u trenutku
opasnosti pod dejstvom straha dovodi, ne do postepenog, kao kod
emocionalnog bioritma, nego do naglog smanjenja nivoa sopstvene
dimenzionalnosti astralnog tela, koje može da dostigne nadkritični
nivo za astralno telo, što dovodi do njegove nestabilnosti i
oštećenja. Ćelija gubi astralno i prvo mentalno telo (u slučaju
odsustva mentalnog tela, gubi se samo astralno telo ćelije).
Kvalitativna struktura ćelije se raspada, ona prestaje da obavlja
svoje funkcije, ali nastavlja da funkcioniše kao ćelija koja ima
eterično telo. Naglo smanjenje pogađa astralno telo u ovoj ili onoj
fazi emocionalnog bioritma sa odgovarajućim nivoom sopstvene
dimenzionalnosti.
Kada se u tkivu organizma, među ćelijama koje normalno rade,
pojave ćelije sa samo eteričnim telom, dok susedne ćelije, u
- 115 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
zavisnosti od funkcija koje obavljaju, imaju astralno telo, ili

astralno i mentalno, to izaziva nekontrolisanu deobu.
Do deobe dolazi zato što ćelija sa oštećenim astralnim i
mentalnim telom dobija istu hranu kao i susedne ćelije. Pritom
primarne materije, oslobođene u procesu cepanja, zasićuju samo
eterično telo ćelije.
Rezultat toga je, da se eterično telo dotične ćelije maksimalno
zasićuje i, kao posledica, nastaje obratno strujanje primarne
materije G, aktivnije nego kod ostalih ćelija. Pritom dolazi do
nakupljanja organskih molekula u ćeliji, pošto se cepa samo deo
molekula koji ulaze u ćeliju i kada njihova koncentracija dostigne
kritični nivo, dolazi do deobe ćelije. U organizmu počinje da se
razvija rak...
Ako pod dejstvom stresa ne dođe do oštećenja astralnog i
mentalnog tela (u slučaju da je ovo drugo prisutno), a astralno telo
se nalazi u donjoj fazi emocionalnog bioritma, onda stresne
situacije (strah ili uplašenost je samo jedna od raznih vrsta stresa)
često dovode do dugotrajnih depresija. To je zbog toga što u
slučaju stresa (kao i bilo koje emocionalne reakcije) dolazi do
izbacivanja primarnih materija G i F, nakupljenih u astralnim telima
ćelija, što dovodi do smanjenja sopstvenog nivoa dimenzionalnosti
astralnih tela ćelija. Pritom se nivo sopstvene dimenzionalnosti
astralnog tela svake ćelije izjednačava sa donjom granicom
dimenzionalnosti astralnog plana planete. I, kao posledica, astralno
telo svake ćelije pojedinačno, i organizma u celini, dospeva u stanje
harmonije sa donjeastralnim planetarnim planom, sa kojim su
negativne emocije u rezonanci. U takvom stanju negativne emocije
prosto zapljuskuju čoveka, ne dajući mu mogućnost da se vrati u
normalno stanje. Stvar je u tome, što je za povratak u normalno
stanje posle stresa neophodno da se ćelijsko astralno telo zasiti
primarnim materijama G i F, pri čemu u većoj meri primarnom
- 116 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materijom F. To zasićenje se dešava usled oslobađanja primarnih

materija, kad fizički guste ćelije cepaju organske molekule.
Zasićenje teče polako, dok se sopstveni nivo dimenzionalnosti
astralnog tela ne obnovi do početnog. Ako tokom obnavljanja
nastane novi stres ili stresovi, sistem će opet da se obori na
donjeastralni nivo. Drugim rečima, čovek može da utone u blato
negativnih emocija na duže vreme. Izlaz iz nastalog položaja je da
se maksimalno brzo obnovi početni nivo sopstvene dimenzionalnosti,
pre nego što se na organizam obruši novi udar stresa. I opet
zapažamo različite rehabilitacione sposobnosti kod ljudi sa
različitim tipom psihe.
Razlikujemo četiri osnovna tipa ljudske psihe – sangvinični,
flegmatični, kolerični i melanholični. Kvalitativna struktura suštine
određuje psihički tip svakog čoveka. Osnovna karakteristika je
odnos između eteričnog i astralnog tela. Kad u strukturi suštine
dominira eterično telo uz celovito astralno telo, ispoljava se
sangvinični psihički tip (Sl. 51.).
Sl. 51.
- 117 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Stresne situacije pokazuju minimalni negativni uticaj na

sangvinika, zato što je početni sopstveni nivo dimenzionalnosti
njegovog astralnog tela maksimalan. I stresno sniženje sopstvenog
nivoa dimenzionalnosti, jer je astralno telo izbacilo primarne
materije G i F, veoma retko dostiže donjeastralni nivo.
Dominacija eteričnog tela u bazi suštine osigurava celoj suštini
maksimalnu otpornost na stres. Emocionalni talasi se brzo gase u
jakom zaštitnom polju, koje stvara dominantno eterično telo
suštine.
Flegmatični psihički tip razlikuje se od sangviničnog po tome što
je, uz dominaciju eteričnog tela u temelju suštine, astralno telo
sastavljeno samo od primarne materije G (Sl. 52.).
Sl. 52.
Ta struktura suštine vodi do pasivnosti i nesposobnosti da se stvara
i bude vođa. Istovremeno, flegmatik je dobar radnik . Stvaralačke
- 118 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
sposobnosti mogu da se ispolje samo kad je astralno telo celovito,

kada se obrazuje stapanjem dve primarne materije G i F. Celovito
astralno telo ''otvara'' kvalitativnu barijeru između astralne i prve
mentalne sfere, što dovodi do aktiviranja i mogućnosti razvoja
prvog mentalnog tela. Aktivnost prvog mentalnog tela dovodi do
kvalitativnog skoka čovekovih stvaralačkih i misaonih sposobnosti...
Melanholični psihički tip u temelju suštine ima dominantno
astralno telo, sastavljeno od primarne materije G (Sl. 53.).
Sl. 53.
Sa tom kvalitativnom strukturom suštine, sistem postaje
emocionalno nestabilan. Emocije vode tome da sopstveni nivo
dimenzionalnosti astralnog tela melanholika vrlo brzo pada i
izjednačava se sa donjom granicom astralnog plana. Slično stanje
može da traje prilično dugo vremena, što dovodi do dugotrajnih
depresija.
- 119 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kolerični psihički tip u temelju suštine ima dominantno astralno

telo, sastavljeno od primarnih materija G i F (Sl. 54.).
Sl. 54.
Pritom je kvalitativna struktura suštine, kao i kod
melanholičnog tipa, emocionalno nestabilna. Razlika se sastoji u
tome što je početni sopstveni nivo dimenzionalnosti celovitog
astralnog tela (od primarnih materija G i F) znatno viši od početnog
nivoa dimenzionalnosti donjeastralnog tela (od primarne materije
G). Zato uticaj tih istih emocija na kolerika ne dovodi do depresija,
kao što je slučaj sa melanholikom.
Emocionalni izlivi kolerika takođe dovode do sniženja nivoa
sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela, ali i u svojoj najnižoj
tački, nivo sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela kolerika ne
spušta se do donjeastralnog plana, što stvara povoljne uslove za
brzo obnavljanje do početnog nivoa...
- 120 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Stepen uticaja emocija na organizam zavisi i od kvalitativne

strukture suštine, što se ispoljava kroz različite temperamente.
Svaka emocija dovodi do izbacivanja energije, do stvaranja
svojevrsnih emocionalnih talasa. Tad astralno telo gubi primarne
materije G i F, što vodi do smanjenja sopstvene dimenzionalnosti
astralnog tela.
Svaka emocija menja sopstvenu dimenzionalnost astralnog tela
za konkretnu veličinu, koja je stalna za dotičnu emociju. Zato
možemo da govorimo o ustaljenom spektru emocija, gde svaka
emocija ima sopstveni nivo dimenzionalnosti.
Niske i negativne emocije su harmonične sa donjeastralnim
planom planete. Uzvišene i pozitivne emocije uznose astralno telo
na gornjeastralni plan. Emocije nisu samo reakcija na ono što se
dešava oko nas i u nama, emocije kvalitativno utiču na astralno
telo, menjajući nivo njegove sopstvene dimenzionalnosti. Uviđanje
smisla ove pojave daje ključ za razumevanje karme: zašto svaki
postupak koji učinimo, svaka pomisao, rođena u dubinama naše duše,
utiče na nas, osuđujući nas na užase i muke ''pakla'', ili nagrađujući
slastima ''raja''. I mi sa zaprepašćenjem postajemo svesni da ''Viša
Sila'' ili ''Gospod Bog'', koji nas kažnjava ili nagrađuje, - nije ništa
drugo, do MI SAMI, posledice naših postupaka i pomisli, zločina i
podviga, počinjenih tokom života. I da naš lični ''Viši Sud'' sudi
automatski, nezavisno od naše želje, i ne zna ni za greške, ni za
blagonaklonost, ni za pomilovanje...
Kako teče to suđenje, na koji način se kažnjava zločin?
Zločin i Kazna – nije samo filozofska ili sudska kategorija, nego
i realan prirodni fenomen. Samo, na žalost, u većini slučajeva
naplata za učinjeno sustiže suštinu u njenim narednim ovaploćenjima
ili odmah posle smrti fizičkog tela. Ali to ne čini kaznu manje
teškom.
- 121 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Stvar je u tome što svest, sećanje, osećanja, emocije, kako pre,

tako i posle smrti pripadaju našoj suštini i samo njoj. Fizičko telo –
to je samo temelj i nosač za suštinu. I kada mi ''svlačimo'' fizički
omotač, koji više ni za šta nije upotrebljiv, ostaje naša svest,
sećanje i individualnost.
Razumevanje prirode karme direktno je povezano sa
mehanizmom uticaja emocija na kvalitativno stanje astralnog tela, a
preko njega – i na sva ostala tela suštine...
Svako naše učinjeno delo propraćeno je promenom emocionalnog
stanja. Tačnije, svakoj radnji odgovara određeno emocionalno
stanje. Pritom se kvalitativna struktura suštine preuređuje radi
mogućnosti realizacije konkretne radnje ili postupka. Ovaj
kvalitativni preobražaj suštine zadržava se još neko vreme posle
realizacije radnje ili postupka, posle čega se struktura suštine
vraća na početno stanje, tačnije, vrlo blizu početnog stanja.
Jedne iste radnje ili postupci utiču donekle različito na ljude
koji imaju psihu različitog tipa, zbog kvalitativne razlike u njihovim
strukturama suštine. Zato je vreme, neophodno za povratak u
početno stanje, nejednako kod ljudi sa različitim vrstama psihe. I
ako čovek ponavlja iste radnje ili postupke sa većom učestalošću
nego što je period obnove, onda kvalitativna struktura suštine tog
čoveka ne uspeva da se obnovi do početnog stanja.
U celom nizu slučajeva, ta deformacija početne strukture može
da postane stalna, nova kvalitativna struktura čovekove suštine.
Slične promene kvalitativne strukture mogu da nastanu i usled
pojedinih postupaka ili radnji, ako su praćeni snažnim emocijama.
Stvar je u tome što emocionalna stanja, čija amplituda ne
prelazi granice opsega stabilnog stanja astralnog tela, imaju
povratne posledice. Prema tome, ona emocionalna stanja, koja
transformišu astralno telo za veličinu koja prelazi granice,
ostavljaju nepovratne posledice. Pri tome stanje astralnog tela
- 122 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
postaje nestabilno, dolazi do dodatnog izbacivanja primarnih

materija G i F, što izaziva njegov kvalitativni preobražaj.
Prekomerni gubitak primarne materije F dovodi do njenog
nestajanja
iz sastava astralnog tela. Astralno telo se izobličuje, postajući
donjeastralno (sastavljeno samo od primarne materije G). Dolazi do
obrnute evolucije.
Astralno telo možemo da uporedimo sa gumom, koja se, budući
da je elastična, posle rastezanja vraća u početni oblik. Ali se
vremenom smanjuju elastična svojstva, i završni oblik se sve više i
više razlikuje od početnog. A ako trgnemo gumu veoma jako, ona će
se prosto pokidati...
A sada, vratimo se emocijama. Preostaje samo da objasnimo
kakvi su postupci i aktivnosti praćeni toliko snažnim emocijama, da
su u stanju da izazovu nepovratne promene kvalitativne strukture
astralnog tela? Setimo se da svakoj emociji odgovara konkretni nivo
sopstvene dimenzionalnosti astralnog plana. Što je niži taj nivo, to
su primitivnije odgovarajuće emocije.
Emocionalno stanje grabljivca, ubice, jedno je od najprimitivnijih
od svih koji postoje u živoj prirodi. Kod grabljivih životinja, te
emocije su neophodan uslov za njihovo postojanje, bez njih bi one
prosto izumrle tokom evolucije. Emocionalno stanje lovaca
omogućava im da maksimalno usredsrede potencijal na nivou
eteričnog tela, što stvara ogromnu fizičku snagu i brzinu reakcije u
trenutku napada.
Praktično svi grabljivci kreću u lov kada su gladni i ubijaju samo
da utole glad, samim tim štiteći život sebi i svojoj deci. U tome
nema kršenja zakona prirode. Pritom, grabljive životinje evoluciono
stoje na odgovarajućem stupnju i imaju samo donjeastralna tela.
Zato smanjenje sopstvenog nivoa dimenzionalnosti u emocionalnom
stanju grabljivca, ne izaziva kod njih nepovratne procese.
- 123 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Čovek, zbog svog evolucionog položaja, znatno jače reaguje na

emocionalno stanje grabljivca. Čak i kada čovek ubija neku životinju
radi svoje ishrane, sopstveni nivo dimenzionalnosti astralnog tela se
smanjuje za neku veličinu, što stvara probleme za dalju evoluciju
njega kao pojedinca.
U slučaju kada čovek ubija sebi sličnog, njegov emocionalni
teret dostiže kritični nivo, pri kojem stanje astralnog tela postaje
nestabilno. Usled toga dolazi do izbacivanja primarnih materija koje
ga obrazuju, i to dovodi do naglog smanjenja sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti astralnog tela. Promene, do kojih je došlo u
astralnom telu, pritom su toliko znatne, da postaju nepovratne.
Zašto ubistvo sebi sličnog izaziva nepovratna izobličenja u
čovekovom astralnom telu, dok ubistvo životinje za sopstvenu
prehranu samo blokira evoluciju?
Stvar je u tome što je ubistvo sebi sličnog protivprirodni čin,
koje krši zakone prirode. Ubica izaziva emocionalno stanje, koje je
neophodno za izvršenje ubistva sebi sličnog, putem svesnog nasilja
nad sobom, što stvara obratno strujanje primarnih materija od
prvog mentalnog tela ka astralnom. To strujanje stvara nestabilnost
astralnog tela, zbog koje astralno telo izbacuje primarne materije,
koje ga obrazuju, i, kao posledica, nastaje obratna evolucija.
Pobude, koje nagone jednog čoveka da ubije drugog, stvaraju se
veštački, putem izmišljanja nepostojećih razloga za neophodnost
sličnog protivprirodnog čina. To je praktično uvek povezano sa
željom čoveka ili grupe ljudi da dobiju veće i bolje ''parče kolača'',
da preraspodele u svoju korist ono što su drugi već raspodelili. Čak i
ako ovo drugo nije urađeno po pravdi, nova nepravda neće promeniti
suštinu.
U jednoj drevnoj kineskoj legendi priča se da su mnogi odvažni
ratnici pokušavali da oslobode državu, kojom je zagospodarila
aždaja, ali je aždaja uvek pobeđivala, zato što je svaki put vitez,
- 124 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ubivši aždaju, zauzimao njeno mesto i sam postajao ''aždaja''. I to

se nastavljalo, sve dok poslednji pobednik aždaje nije to shvatio i
dok nije napustio aždajin dvorac, odrekavši se njenog blaga. I samo
tada je aždaja bila konačno i nepovratno pobeđena.
Treba ''ubiti aždaju'' pre svega unutar sebe, samo posle toga
jedna nepravda neće biti zamenjena drugom. I sve dok se to ne desi
sa celim čovečanstvom, ''aždaja'' neće nestati. Čak ako je neki
heroj i pobedio ''aždaju u sebi'', uvek će se naći neki osrednji, koji
će požuriti da zauzme ''poziciju''. Samo u evolucionom kretanju
čovečanstva u celini, ovaj problem sa ''aždajom'' može biti rešen.
Većina negativnih pobuda i postupaka povezana je sa niskim
evolucionim razvojem zemaljske civilizacije u celini i sa pogrešnom
skalom vrednosti, koja se izrodila iz neznanja i izvrnutog pogleda na
svet.
Tako da je pravedna organizacija ljudskog društva nemoguća sve
dok se neznanje ne zameni realnim znanjem, sve dok ''kriva
ogledala'', koja izvrću pogled na svet, ne budu uništena. Dokle god
zlato i novac budu određivali čovekov položaj u socijalnom sistemu,
nezavisno od toga kakva je njegova ličnost, ''aždaja'' će slaviti
pobedu.
Sve dok materijalno bude dominiralo nad duhovnim, bolesna
socijalna sredina rađaće podsticaje i pobude, koje mnoge navode na
zločine. I oni će u svom neznanju platiti ogromnu cenu za izvrnute
iluzije, prodajući svoju dušu ''đavolu''. I uopšte nije važno što onaj
ko počini zločin ne zna ili ne veruje u postojanje duše, kazna će ga
svejedno stići, i tu kaznu on dobija sam od sebe, u trenutku
izvršenja zločina.
To je realni zakon prirode, i ''đavo'' se rađa unutar svakog
grešnika i zatim ga sporo proždire. I ime tom ''đavolu'' je – donji
astral, astralne džungle, krcate suštinama umrlih životinja; gde
- 125 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ljudi koji tu dođu, postaju njihov plen, hrana; gde lovci postaju
divljač, žrtve jačih grabljivaca.
I sve se to dešava zato što, u trenutku izvršenja čina, astralno
telo trpi kvalitativne promene, zbog kojih suština, u trenutku smrti,
prirodne ili prevremene, nije u stanju da stigne do sigurnog mesta i
zatiče se usred astralnih džungli... Na taj način, naše emocije mogu
da nas spasu u trenutku opasnosti ili da nas osude na muke u
''paklu''.
Mi smo razmatrali samo dejstvo životnog instinkta
samoodržanja i fenomen stanja grabljivca. Ali osim životnog
principa, čovek ima i duhovni, koji se ispoljava u celom spektru
prelepih emocija, koje nam i daju nadu u mogućnost razvoja
čovečanstva kao razumne rase...
- 126 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 4. Priroda emocija. Više emocije čoveka
Čovek dolazi na ovaj svet kroz muke majke, koja mu daruje život,
noseći svoj plod devet dugih meseci. I kada dete postaje svesno
sebe, vrlo često, na pitanje o svom pojavljivanju, dobija kao
odgovor priču o otkriću u "kupusu" ili "rodi" koja ga je pojlonila
njegovoj mami i tati. Pre ili kasnije, u lepom ili vulgarnom obliku, u
zavisnosti od okolnosti, svako od nas nauči da je našoj pojavi na
svetlosti dana prethodio seksualni kontakt naših roditelja, koji je
doveo do začeća. Spajanje jajne ćelije i spermatozoida koji nose
genetske informacije roditelja , je polazna tačka razvoja novog
organizma. Nastavak vrste je jedna od osnovnih prirodnih funkcija
bilo kog živog organizma, uključujući i čoveka. Naravno, priroda je
stvorila podsticaj za nastavak vrste — seksualno zadovoljstvo. Ali
samo ako fiziološki procesi navode konkretnog čoveka i konkretnu
ženu na blisku vezu koja dovodi do rađanja novog života? Da li je
samo seksualno zadovoljstvo — pokretačka snaga, koja gura čoveka
i ženu da ujedine svoje sudbine zauvek? Naravno, intimni život ima
ogroman značaj u životu čoveka, ali nemoguće je objasniti dubinu i
bogatstvo osećanja ljubavi muškarca i žene, i to ne bilo kojeg
muškaraca prema bilo kojoj ženi, već određenog muškarca prema
određenoj ženi, i obrnuto. Fiziološki, svaka žena i svaki muškarac su
kompatibilni i teoretski mognu da začnu novi život. Ali zašto od
desetina prijatelja i miliona stranaca čovek bira svoju voljenu,
jednu-jedinstvenu, onu kojoj posvećuje stihove i pesme, od čije
pojave se smrzava srce srce i duša peva? Samo instinktom muškarca
i žene to je nemoguće objasniti. Osećanje ljubavi između muškarca i
žene je nemerljivo širi fiziološki nagon, isto kako je nesrazmeran
okean sa kapljicom vode...
- 127 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Dakle, šta je ljubav?!

Pored emocija i osećanja, povezanih sa očuvanjem života svakog
pojedinca u borbi za opstanak, priroda je obdarila živa bića sa
emocijama i osećanjima za produženje vrste, bez koga život u celini
ne bi mogao da se sačuva. Štaviše, te emocije i osećanja su
selektivna ne samo kod ljudi, već u praksi i kod svih višećelijskih
organizama. Kakva je priroda ove selektivnosti kod životinja? To je
vrlo jednostavno, a i složeno istovremeno ...
U toku evolucije života na našoj planeti preživele su i zadržale one
vrste živih organizama, koje su mogle da se adaptiraju na promene
u okruženju i da prenesu pozitivne mutacije na sledeće generacije.
Prioritet za produženje vrste dobile su vrste sa pozitivnim
mutacijama zbog toga, što maksimalna adaptacija ovih vrsta na
životnu sredinu njih čini jačim, zdravijim, bržim i maksimalno
najprikladnijim ekološkoj niši koju oni zauzimaju. Zapravo,
udvaranje i borba između muškaraca i identifikuje najjače i
najbolje. Pobednici imaju priliku da prenesu na svoje potomstvo
nove kvalitete. Upravo zbog ovog takmičenja između muškaraca za
pravo da nastave svoj rod, nova generacija dobija pozitivne
kvalitete sadržane u svojoj genetici. Spoljna pojava muškaraca
većine vrsta ima važnu ulogu za ženke tokom sezone parenja, tako
što (izgled) odražava stepen adaptacije pojedinke prema uslovima
postojanja u ekološkoj niši, zauzetoj tom vrstom živih organizama.
Na taj način, u životinjskom svetu, seksualna aktivnost je određena
spoljašnjim i unutrašnjim kvalitetima muškaraca, dok žene, u većini
slučajeva, zauzimaju pasivnu poziciju u udvaranju i samo ljubazno
prihvataju seksualne nagone muškog pobednika.
Čovek, kao vrsta životinja, definitivno igra po tim istim
pravilima, nastalih u prirodi, tokom evolucije života na Zemlji. Ali
osim životinjske prirode, čovek poseduje duhovnost, i ta duhovnost
ga oštro razlikuje od celog životinjskog sveta. A ako se na početku
- 128 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ljudske evolucije kao vrste, njegovo seksualno ponašanje malo

razlikovao od odgovarajućeg ponašanja većine drugih
visokoorganozovanih životinja, po meri razvoja civilizacije, nastali
su i razvili se duhovni principi, čovek je počeo sve više i više da se
izdvaja iz primitivne prirode u manifestaciji svoje seksualnosti.
Koje su to funkcije, koje omogućavaju da se izdvoji ljudska
seksualnost iz mnoštva različitih živih organizama?! Hajde da
pokušamo da to shvatimo i da vidimo šta nam daje pravo da
smatramo Homo Sapiens-a kvalitativno novim stepenom života i u
pogledu manifestacije njegove seksualnosti, pored njegovog
samopouzdanja. Može biti da nas samo naše samopouzdanje, želja
da stvorimo nepostojeću fatarmoganu naše ekskluzivnosti, tera da
mislimo o sebi kao jedinstvenom fenomenu prirode i u vezi pogleda
na jedan od osnovnih nagona prirode? Dakle, šta je to - samoobmana
ili zaista kvalitativno nova faza u odnosima između ženke i mužjaka,
ili, kako mi to lepo nazivamo - između muškarca i žene ...
Čovek se javlja kao društveno biće, to jest, rađa se, razvija, živi
do poslednjeg daha nalazeći se među ljudima, u ljudskom društvu.
Od prvih trenutaka našeg života mi počinjemo da apsorbujemo
informacije, pohranjene prethodnim generacijama, kroz
komunikaciju sa drugima. Informacije, apsorbovane u mozgu,
transformiše kako mozak, tako i njihov vlasnik - čovek. Kada je
kvalitet i količina informacija apsorbovanih u mozgu dostigne
kritični obim, dolazi do pojave čuda - pojave svesti. Pored toga, to
čudo može da se desi samo u socijalnom okruženju, tako kako
neophodna količina informacija može da bude prikupljena samo
prethodnim generacijama u vidu iskustva predatog novim
generacijama, a one, zauzvrat, dodaju njemu svoja iskustva,
prenoseći ih na svoje potomke, itd. Kao rezultat pojave i razvoja
svesti, kod čoveka se kvalitativno menja i evoluira struktura
suštine. Pojava kod čoveka potpunog astralnog tela (formiranog
- 129 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
primarnim materijama G i F) i prvog mentalnog tela (formiranog

primarnim materijama G, F i E), nije povezano sa fizičkom snagom,
lepotom izgleda tela, već sa fleksibilnošću i moći intelekta. Za
ljudsko društvo obim i kvalitet razvoja mozga, i intelekta, postaje
evoluciono sakupljanje, bez koga naredne generacije nisu u stanju
da razvijaju.
Na taj način kod čoveka, za razliku od svih drugih živih
organizama, pozitivno evoluciono prikupljanje, nije samo pozitivna
mutacija, manifestujući se u maksimalnoj adaptaciji fizičkog tela na
ekološku nišu životne sredine i fizičke snage pojedinca (što,
naravno, nastavlja da igra značajnu ulogu u definisanju odnosa
između muškarca i žene), već i stepen razvoja mozga, i kao
posledica toga, stepen duhovnog razvoja čoveka. Pri tome, nivo
duhovnog razvoja svakog čoveka se manifestuje u kvalitativnoj
strukturi suštine. Stoga, odnos između muškarca i žene određuje se
ne samo spoljašnjom lepotom fizičkog tela, već i unutrašnjom
lepotom i bogatstvom duše. Spoljašnje lepote stiče status
primarnog stimulansa pri približavanju muškarca i žene, dok
unutrašnja, duhovna lepota postaje glavni faktor, na osnovu koga
se održava ova veza. Glavni cilj prirode je da prenese najbolje
kvalitete sa jedne generacije na drugu kroz spajanje genetike kako
od majke, tako i od strane oca. Muški princip mora pristaje, da bude
u najvećem mogućem skladu sa ženskim, oni su dužni da se
međusobno dopunjuju. Samo u ovom slučaju pozitivne osobine mogu
biti fiksne u narednim generacijama. Ovo postaje jasno, ako se
setimo, da je potomstvo nasleđuje polovinu hromozoma od majke, a
drugu - od oca. Novi kvaliteti se ne mogu javiti kod potomstva, ako
se upareni hromozomi, jedni od majke a drugi od očeve linije ne
budu nalazili u maksimalnoj ravnoteži, harmoniji među sobom. Ako
kvalitativni nivo "očevih" hromozoma ne bi bio u harmoniji sa
kvalitativnim nivoom "majčinih" hromozoma, novi kvaliteti mogu
- 130 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
biti izgubljeni zauvek, ili zablokirani za mnoge generacije. Svaka

vrsta se sačuvala u hodu evolucije samo zahvaljujući obezbeđenim
pozitivnim kvalitetima. Stoga, moramo pretpostaviti, da je priroda
je pronašla izlaz iz takvih problema. Hajde da pokušamo da
razumemo ovu neverovatnu pojavu prirode, koja se manifestuje u
jedinstvenom osećaju, koji nazivamo ljubav ...
Anatomija ljubavi - nije bogohuljenje, kako bi mogli pomisliti
neki, već potreba, koja nam omogućava da bolje razumemo, i
moguće, spreči smrtonosne postupke i donese punu sreću za nas
same i za sve, oko nas. Setimo se, da se kvalitativni nivo razvoja
svakog čoveka ogleda u kvalitativnoj strukturi suštine. Dakle,
interakcija između muškarca i žene se manifestuje, pre svega, na
nivou njihovih suština. Pre nego što nastavimo ovu analizu,
neophodno je obratiti pažnju na to, da se muške i ženske suštine
kvalitativno razlikuju jedne od drugih i ako postoji potpuna
harmonija, dopunjuju jedne druge i zajedno formiraju kompletan
sistem. Pri punoj harmoniji između muške i ženske suštine (esencije
bića) nastaje aktivna razmena kvaliteta. Čovek od žene dobija
kvalitete, koji on nema i ne može ih ni biti, zbog kvalitativne
strukture muške suštine, bez kojih je nemoguć njegov dalji razvoj.
Zauzvrat, žena dobija od muškarca, kvalitete, koje ona nema, a ne
može ih ni biti, zbog kvalitativne strukture ženske suštine, ali bez
kojih je nemoguć njen dalji razvoj. U stanju harmonije, muškarac i
žena nadopunjuju jedan drugog, kao dve polovine jedne celine, i na
taj način između njihovih suština na svim nivoima dolazi do aktivne
razmene kvaliteta, koja je praćena jedinstvenim osećajem koji se
zove ljubav. U kineskoj filozofiji, ovo harmonija se zove ravnoteža
između jina i janga...
Podsetimo se, da se nivo evolutivnog razvoja svakog pojedinca
manifestuje u kvalitativnoj strukturi njegove suštine. A to,
zauzvrat, znači, kakva tela suštine je oformio dati čovek i koji nivo
- 131 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
sopstvene dimenzionalnosti on ima. O punoj harmoniji između

muškarca i žene može se govoriti tada, kada su tela, koja formiraju
njihove suštine, imaju isti ili vrlo blizak, jedna drugima, nivo
sopstvene dimenzionalnosti (Sl. 55. ).
Sl. 55.
- 132 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Stoga, harmonija između muškog i ženskog principa se može javiti u

različitim fazama razvoja svakog čoveka. Samo stanje harmonije,
između muškarca i žene, može biti privremeno ili trajno. Najčešće,
privremena harmonija nastaje kada postoje ljudi koji još nisu
završili formiranje pravca svog razvoja (Sl. 56.).
Sl. 56.
Stanje harmonije u tom slučaju se opredeljuje time, što se
njihovi evolucioni putevi ukrštaju u nekom trenutku njihovog
razvoja, i oba - muško i žena - su u tom trenutku u vidnom polju
- 133 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
jedno drugom. Analogija tome je situacija na raskrsnici puteva,

kada se automobilom upravljajući muškarac i žena, svaki žureći za
svojim poslom, pojave na istoj raskrsnici u isto vreme i vide jedno
drugog u tom trenutku. Ovo je posebno čest slučaj sa mladim
ljudima zbog toga, što u uzrastu 14-20 godina starosti započinju
aktivan razvoj astralnog tela, i praktično skoro svi imaju isti
kvalitativni nivo.
Podsetimo se, da na formiranju novog fizičkog tela suština
odaje deo svog potencijala, i kao posledica toga, posle rođenja, zbog
razlike između kvalitativnog nivoa suštine i fizičkog tela, među
njima postoji kvalitativna barijera. Kvalitativna barijera nestaje
postepeno, po meri evolutivnog razvoja čoveka. Čovek počinje da se
razvija bukvalno od prvog dana svog života. Prvih 4-8 godina života
dete je "informacioni sunđer" i apsorbuje sve informacije koje
dolaze iz spoljašnjeg sveta. Dolazne informacije kvalitativno
izmenjuju mozak, a kada dostignu kritičan obim, nestaje
kvalitativna barijera između eteričnog i astralnog tela suštine.
Samo od tog trenutka suština dobija "hranu" za svoje astralno telo,
i ona počinje da aktivno funkcioniše i da se razvija. Razlog je u
tome, što su astralno i mentalno telo suštine posle rođenja čoveka
pasivna, a primarne materije, oslobođene u ćelijama fizičkog tela,
ne dostižu astralno telo usled prisustva kvalitativne barijere
između eteričnog i astralnog tela. Ponovno aktiviranje astralnog
tela, kao što je već pomenuto, odvija se posle toga, kako se eterično
telo čoveka razvija pod uticajem apsorbovanih u mozak
informacija. Ponovno aktiviranje astralnog tela odvija se u dve faze,
s obzirom na činjenicu da ono ima dva visokokvalitetna stanja. Pri
prvom kvalitativnom stanju, astralno telo se formira primarnom
materijom G i nalazi se u harmoniji sa nižeastralnim nivoom
planete. U većini slučajeva, ponovno aktiviranje astralnog tela do
- 134 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
tog nivoa je završen sa 12-14 godina i nastaje, kao posledica

promena u mozgu pod uticajem njime apsorbovanih informacija.
(Sl. 57).
Sl. 57.
- 135 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Druga faza reaktivacije astralnog tela u većini slučajeva

završava do 16-18 godina i može doći tek pri nakupljanju mozgom
čoveka kvalitetnih informacija i njihovog kritičnog obima. Ovaj
period ljudskog razvoja je najopasniji i najodgovorniji. Činjenica je
da se između 8-18 godina kvalitativno stanje astralnog tela, nalazi
vremenom u harmoniji sa nižeastralnim nivoom planete, i ima
frekvenciju sa negativnim emocijama, koje se same po sebi
manifestuju kod mladih ljudi u vidu agresije, nasilja, pobune protiv
svega. U ovom uzrastu, čovek se vrlo lako prilagođava drogi,
alkoholu, nikotinu, zbog toga, što ove supstance izazivaju
maksimalno otvaranje suštine, kada ona za to još nije potpuno
pripremljena. Otvaranje suštine na nižem nivou astrala dovodi do
toga, da se struktura suštine i nižeastralni plan planete
sjedinjuju u jedan sistem. Nastaje neka vrsta "preokreta" suštine
po slici kvaliteta nižeg astrala. Pri tome suštinu prožimaju tokovi
primarnih materija, tipičnih za niži astral, i kako bi se izbavio iz
zarobljeništva nižeg astrala, čovek u budućnosti mora da potroši
veliki potencijal životne sile, koji ne može da obnovi. Osim toga,
ovaj potencijal se mogao koristiti za evoluciono kretanje napred, a
ne na izbavljenje iz močvare nižeg astrala. Često je "potapanje" u
niži astralni plan tako temeljno, da čovek jednostavno ne može da
izađe odatle. Vlastitog potencijala čovek jednostavno nema
dovoljno, da bi se to dogodilo. Naravno, čovek, u većini slučajeva,
fizički ne umire, ali on "umire" evoluciono. Močvara nižeg astrala
"iscrpljuje" potpuno i osuđuje na evolucioni zatvor sve do same
smrti. Samo u sledećoj inkarnaciji suštine takav čovek dobija priliku
da nastavi evolucioni razvoj, ako opet ne padne u istu zamku. Ovaj
period evolucionog razvoja javlja se kao najodgovornija i
istovremeno, najugroženija faza u životu čoveka. Inkarajući se,
suština nije uvek u stanju da se ponovo aktivira u novom fizičkom
telu ,i posebno, da evoluciono krene napred.
- 136 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A sada, vratimo se produžetku analize razvoja suštine čoveka

dok se kreće kroz "evolutivnu džunglu" ... Svaki razuman čovek mora
proći ovaj deo evolutivnog puta što je brže moguće, pokušavajući da
ne "stane", kako se lažna iskušenja ne bi otvarala pred njegovim
očima. Složenost se ogleda u tome, da veći deo koncepta laž-istina
dolazi ili kasno, ili nikada ne dolazi. U tom slučaju, poslovica: "bolje
ikad nego nikad" ne deluje. Suština je ograničena u vremenski
"prozor", u toku kojeg mora da se dese određene kvalitativne
promene. Za to, da bi se desile ove kvalitativne promene, neophodna
je akumulacija određenog kvaliteta i količine informacija u mozgu.
Samo u tom slučaju dolazi do otvaranja suštine na sledeći nivo. Koja
su lažna iskušenja koja "nudi" savremena civilizacija mladoj
generaciji?! To nije samo promocija nasilja, koje se bukvalno u
naletu obrušava na mlade generacije preko medija, već guranje
mnogih na "lakši" životni put. Veoma jak uticaj na evolutivni razvoj
mladih ima i muzika. Za mnoge, nije tajna da se različitim starosnim
grupama nameće različita muzika. Ali malo ljudi razmišlja nad
pitanjem - zašto?
Činjenica je, da jedna te ista muzika različito utiče na ljude,
koji imaju različit evolutivni nivo. Čovek, slušajući muziku, ne samo
da sluša nju, već se i njegova suština rekonstruiše pod uticajem
ritma i frekvencije zvuka. Muzika nameće suštini čoveka određeno
kvalitativno stanje, koje može biti u harmoniji sa njenim vlastitim
ili potpuno nespojivo.
U prvom slučaju, čovek oseća unutrašnji uspon, radost koja
može da dostigne nivo ekstaze. I ako muzika odjekuje sa seksualnim
emocijama, takva ekstaza može dovesti do orgazma. Posebno
snažno reaguju na muziku žene, zbog toga, što je kvalitativna
struktura ženske suštine vrlo dinamična i lako se prestrojava pod
spoljnim uticajem. Ova reakcija se javlja na podsvesnom nivou, i
praktično nije kontrolisana svešću čoveka. Pri disharmoniji između
- 137 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
muzike i kvalitativne strukture suštine, kod čoveka se može pojaviti

iritacija ili drugi emocionalni simptomi, koji pobuđuju čoveka da
prekine slušanje te muzike. Slična reakcija na muziku je
odbrambena reakcija čoveka.
Hajde da pokušamo da razumemo, zašto se, pri slušanju muziku
može pojaviti odbrambena reakcija?
Kao što svi znaju, zvuci i zvuk muzike posebno, su uzdužni talasi.
I kao i svaki talas, menjaju sopstveni nivo dimenzionalnosti prostora
na određenu veličinu. Zvučni talasi, zbog svojih parametara,
pokazuju uticaj na nivo dimenzionalnosti makroprostora u
lokalnom obimu. Čak i male promene nivoa dimenzionalnosti
makroprostora izazvaju preraspoređivanje primarnih materija,
prožimajući dati obim prostora. Kao rezultat toga, menja se
količinski raspored primarnih materija u lokalnom obimu prostora,
prožetog zvučnim talasima, i izmenjuje se, kao rezultat toga,
zasićenje primarnim materijama tela suštine čoveka, koja se nalazi
se u zoni uticaja zvučnih talasa. Maksimalni uticaj zvuci imaju na
astralno telo suštine čoveka, stvarajući dodatno zasićenje astralnog
tela sa primarnim materijama G i F, što se manifestuje u emotivnoj
reakciji čoveka na muziku. Štaviše, ovaj efekat nije isti i zavisi od
frekvencije zvuka i učestalosti ponavljanja (ritma). Niske
frekvencije zvuci proizvode prekomerno zasićenje astralnog tela
primarnom materijom G, što se ogleda u povećanju seksualnosti,
agresivnosti čoveka. I nije slučajno da se dubok muški glas kod
većeg dela žena javlja kao seksualna slika, muške seksualnosti.
Nizak muški glas ima seksulan uticaj na žene, pobuđuje kod nje
seksualnu bliskost sa muškarcem, izaziva seksualnu želju. Prema
tome, i glas je moguće nazvati seksualnim oružjem.
Hajde da pokušamo da razumemo šta se dešava na ćelijskom
nivou?
- 138 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Niske frekvencije zvučni talasi, dostižući do čoveka, izazivaju

preraspodelu primarnih materija u zoni svog prolaska, što dovodi do
toga da se proporcionalni odnos između primarnih materija
narušava. Nastaje prevelika zasićenost te zone primarnom
materijom G, što zauzvrat stvara dodatno zasićenje tom materijom
astralnog i eteričnog tela čoveka, koji se nalazi u zoni
prolaskafronta zvučnih talasa (Sl. 58.).
Sl. 58.
- 139 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Dodatno zasićenje astralnog i eteričnog tela suštine čoveka

primarnom materijom G dovodi do prekomerne koncentracije te
materije u tim telima. (Sl. 59.).
Sl. 59.
Ovo dovodi do dodatnog kretanja te materije od astralnog tela do
eteričnog i dalje, a zatim u fizički guste ćelije tela. Zvučni talasi,
kao i svaki drugi uzdužni talasi, dolaze jednim frontom, i njihovo
- 140 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dejstvo traje određeni vremenski period, tokom kojeg se zadržava

takva preraspodela priarnih materija. Sa prolaskom zvučnog fronta
primarne materije se vraćaju u kvalitativno stanje, koje je bilo pre
dolaska talasa. Prekomerno zasićenje astralnog i eteričnog tela
suštine u vreme prolaženja zvučnog fronta stvara određenu razliku
između sopstvene dimenzionalnosti sredine i sopstvene
dimenzionalnosti astralnog i eteričnog tela, što zauzvrat dovodi do
nestabilnog stanja ovih tela. I, kao posledica toga, nastaje
eksplozija viška primarne materije G, i stanje astralnog i eteričnog
tela se vraća u originalno (Sl. 60.).
Sl. 60.
- 141 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Istovremeno, čovek doživljava odgovarajuće emocije. Na taj

način, zvuk muzike izazva kod slušaoca iznuđene emocije.
Kombinacija zvukova različitih frekvencija stvara specifičnu sliku
preraspodele primarnih materija u zoni njihovog prolaska, a to
stvara čitav niz iskustava, stvorenih muzikom. Pitanje je, kakve
iznuđene emocije stvara ova ili ona muzika?
Na muziku se može gledati kao na jedan od instrumenata
uticaja na ljudski um, i samim tim, kao na neku vrstu psi-oružja.
Želeo bih da skrenem posebnu pažnju na učestalost ponavljanja
niskih zvukova, tzv ritam. Novi nisko frekventni zvučni talas donosi
sa sobom novu preraspodelu primarnih materija u zoni prolaska
zvučnog fronta.I sve se ponavlja (Sl. 58, Sl. 59, Sl. 60.). Interval
između trenutka završetka jednog niskofrekventnog zvučnog talasa
i dolaska sledećeg ima ogroman značaj. Podsetimo se, da tokom
prolaska fronta zvučnog talasa niske frekvencije dolazi do
preraspodele primarnih materija i dodatnog zasićenja astralnog i
eteričnog tela primarnom materijom G. Posle prolaska zvučnog
fronta dolazi do eksplozije nagomilanog viška koncentracije te
materije astralnim telom ćelija, a stanje ćelije se vraća izvornom. A
ako novi zvučni talas dolazi do momenta, kada se stanje ćelije još
nije vratilo u prvobitno stanje?! Šta se onda dešava? Ništa
neočekivano, samo novi zvučni talas ne dozvoljava ćelijama da se
vrate u prvobitno stanje i iznuđeno drži ćelije na tom
kvalitativnom nivou. Drugim rečima, periodičnost ponavljanja
zvukova niske frekvencije ne samo da izazva kod čoveka određenu
emocionalnu reakciju, već je takođe u stanju da mu nametne to
emocionalno stanje. Zar nije interesantan efekat?! Pitanje je,
kakva se emocionalna stanja izazivaju kod čoveka protiv njegove
volje, često bez razumevanja sa njegove strane, da mu je nešto
nametnuto?
- 142 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Periodično ponavljanje niskofrekventnih zvukova u stanju je ne

samo da prisiljeno drži ćeliju na određenom kvalitativnom nivou,
već može da izazove delimično razaranje njene kvalitativne
strukture, i evolucionu blokadu. Ako novi front niskofrekventnog
zvučnog talasa preuzima ćelije u fazi završavanja povratka u
prvobitno stanje, one će biti primorane ponovo da se vrate u
iznuđeno stanje. I ako se taj postupak bude ponavljao u istom
periodu, astralno telo ćelija će biti uzdrmano, kao klatno. Naravno,
to dovodi do destabilizacije ćelija u celini i delimičnog uništenja
tela ćelija, prvenstveno višeastralne strukture ćelija, koje se kod
mladih nalaze u fazi razvoja, i zato mogu biti lako oštećene u ovom
procesu. Na taj način, dolazeća u vidu mamca za mlade generacije
određena vrsta muzike, može veoma lako i beznadežno da uništi
njihovu evolucionu budućnost. Što se praktično dešava pod
uticajem "muzike" kao što su "rep" i "metal". I ako ta "muzika" ima
punu podršku državnih struktura, postaje jasno ko ima koristi od
toga. Državi su potrebni "zombiji", koji ne žele i ne mogu da
razmišljaju. Stadom "ovaca" je mnogo lakše upravljati, i oni, štaviše,
ne postavljaju neželjena pitanja, na koja nema odgovora, iz prostog
razloga što svi oni zauvek ostaju "slepi". Zvučni talasi sa
frekvencijom od 6-8 herca, javljaju se kao takvo oružje. Front
zvučnih talasa sa datom frekvencijom izaziva takvu preraspodelu
primarnih materija pri svom prolazu, što dovodi do nepovratnog
procesa u visoko organizovanim ćelijama, kojima se javljaju neuroni
u mozgu. Kao rezultat, dolazi do preopterećenja mozga, neuroni se
uništavaju i ljudi umiru ...
I sada, opet se vratimo nazad ka evolutivnom razvoju čoveka,
kada se on otpravlja u "uzbudljivo" putovanje kroz evolutivnu
džunglu, punu mladalačkog maksimalizma. U uzrastu od 12-14
godina, čovek započinje izgradnju višeastralne strukture astralnog
tela suštine. Ovo pre svega znači, da do ovog uzrasta skoro svi
- 143 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
imaju samo nižeastralni nivo astralnog tela (Sl. 57.). Svi, bez obzira
na želje, učestvuju u "evolucionoj trci", ali samo mali deo startera
stiže čak i do srednjeg kraja. Evolutivna izgradnja višeeastralnih
struktura astralnog tela dešava se kod svakog čoveka na svoj način.
Jedan čovek može da ima dobar start, ali da se "zaglavi" na
srednjoj udaljenosti. Drugi počinje veoma sporo i postepeno dobija
evolucionu brzinu. Treći može da stoji na startu celog svog života,
bez pomeranja sa bele tačke, iako je imao na početku veliki
potencijal. Četvrti - "idu" u suprotnom smeru, odbacujući sebe
evoluciono unazad. I sve to može da se desi kako kod muškarca,
tako i kod žene. Stoga, kada određeni čovek upoznaje određenu
ženu, nivoi razvoja njihovih suština mogu biti u međusobnom odnosu
različiti. Ako je jedan od njih dvoje razvijeniji od drugog, govoriti o
nicanju dubokih osećanja ljubavi između njih jednostavno nema
smisla, ako se i jave, onda nose veoma površan i kratkotrajan
karakter (Sl. 61.).
Sl. 61.
- 144 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Bliski evolucioni nivoi razvoja javljaju se kod ljudi u opštem

interesu, stremljenjima, snovima, što se zauzvrat manifestuje u
međusobnom razumevanju i uzajamnoj podršci. Prema tome, kada
postoje muškarac i žena, koji su blizu jedno drugom duhovno,
njihove duše su takođe blizu jedna drugoj, teže da se nadopunjuju,
tako da između njih niče ljubav. Ovo postaje moguće, kada na svim
nivoima svog razvoja, oni imaju potpunu harmoniju, koja se
manifestuje u sličnim ili istim nivoima dimenzionalnosti svakog tela,
koja obrazuju njihove suštine (Sl. 62.).
Sl. 62.
- 145 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Razvoj individualnosti svakog čoveka se nastavlja tokom celog

njegovog života, pa često nastaju situacije, kada ljudi, koji su bili
veoma bliski jedan drugom, doživljavajući duboka osećanja, počinju
da se postepeno udaljavaju jedno od drugog. Postepeno otuđenje
može doći do faze, kada kod ludo zaljubljenih ljudi ne ostaje
nikakva vezujuća njihova duhovna nit, pa čak ni intimnost ne donosi
ništa, osim iritacije i neprijateljstva.
Pa zašto veliki osećaj ljubavi "umire" kod nekih, nestaje u situ
vremena, pretvara se u fatamorganu, dok je u isto vreme, kod
ostalih zaljubljenih on postajan tokom celog života, zagrevajući i
osvetljavajući svaki dan, svakoga obogaćujući duhovno? U čemu je
tajna ljubavi, i zašto se otvara jednima i ostaje enigma drugima? Ili
možda anđeo s neba šalje svoju tajnu izabranima? I ako je tako, za
kakve podvige Gospod Bog nagrađuje srećne?! Zašto ljubav može
posetiti dom poslednjeg siromašnog čoveka, zagrevajući i
osvetljavajući njegov siromašan dom a ignoriše veličanstvene palate
bogatih, ostavljajući ih hladne i prazne?! Ili isparavajuća sjajna
zvezda, neprimetno ispari, kao jutarnja magla pod zracima izlazećeg
sunca. Gde je sakrivena tajna ove misterije, ne dajući spokoj
čoveku još od vremena Adama i Eve?!
Ljubav je harmonija duše, i ona nestaje kada više nema
harmonije između suština. Harmonija nestaje tada, kada u
rezultatu individualnog razvoja dolazi do kvalitativnih promena u
strukturama suština. Pri tome jedno je evoluciono ispred drugoga, i
kao rezultat toga, nestaje cirkulacija primarnih materija između
tela suština muškaraca i žena na jednom od nivoa (Sl. 63.).
- 146 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 63.
Ako se ovaj proces nastavi, onda u nekom trenutku neće biti skoro
ničeg zajedničkog između tih bliskih ljudi. Kvalitativne razlike
suština dovode do toga, da je jedino moguć seksualni kontakt, bez
ikakvog duhovnog jedinstva (Sl. 64).
- 147 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 64.
S obzirom na to, da se pri seksualnom kontaktu javlja razmena
energije između partnera, veoma često, i on (seksualni kontakt) ne
donosi ništa, osim iritacije i neprijatnosti. To je zato, što kod
kvalitativno različitih suština, tokovi, koji prodiru kroz njih, imaju
- 148 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kvalitativne razlike. I kada su ti tokovi u suprotnosti, objedinjujući

ih pri seksualnom kontaktu, izazivaju samo negativne emocije, tako
kako se zatvaraju na kvalitativnom nivou seksualnog partnera, koji
ima nizak nivo evolutivnog razvoja. I kada ovi tokovi nisu u skladu sa
kvalitativnom strukturom drugog, pojavljuje se zaštitna negativna
emocionalna reakcija, koja čini neželjenom, kod najmanje jednog
seksualnog partnera, intimnu vezu sa tom osobom. Kao što nam
neprijatan ukus hrane čini averziju prema njoj, što daje signal kroz
receptore ukusa o sadržaju u hrani štetnih supstanci za naš
organizam, tako i negativna emotivna reakcija pri intimnoj bliskosti
između muškarca i žene, imajući nespojive osobine, daje signal kroz
podsvest o nespojivosti kvalitativnih struktura njihovih suština. To
je signal majke prirode, koja je "zabrinuta" za buduća pokolenja, o
prenošenju njima od roditelja samo pozitivnih osobina, bez kojih je
svaka vrsta osuđena na izumiranje. Ako pri takvom neželjenom
seksualnom kontaktu do začeća ipak dođe, onda inkarnirana suština
dolazi sa nižeg evolucionog nivoa, nego što bi to bilo pri kvalitativnoj
harmoniji između muškarca i žene, koji imaju kompatibilne
kvalitete...
Hajde da pokušamo da shvatimo, zašto pri harmoniji između
muškarca i žene nastaje jedinstven osećaj, ljubav. Podsetimo se, da
se pri cepanju fizički guste materije u ćeliji oslobađaju primarne
materije, koje je obrazuju, i one počinju da kruže između nivoa
ćelije. Štaviše, većina njih se rasejava u prostoru, a samo mali deo
hrani ćelije tela, čime obezbeđuju životni proces ćelijama na svim
nivoima. Pri harmoniji između muškaraca i žene, zbog toga, što
muška i ženska suština imaju različiti polaritet, potoci primarnih
materija počinju da kruže među njima u zatvorenom sistemu,
formiranog suštinama. Različit polaritet muških i ženskih suština
opredeljuje kvalitativnu razliku njihovih struktura. Te kvalitativne
razlike se manifestuju u tome, što se u muškoj suštini potoci
- 149 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
primarnih materija kreću od genitalija prema glavi, dok se u

ženskoj suštini kretanje događa od glave ka genitalijama. Na
atomskom nivou, takvi procesi se posmatraju kada elektroni imajući
različita naelektrisanja, pozitivna i negativna (što se se manifestuje
kao kretanje u suprotnom pravcu primarnih materija) stvaraju
elektronske parove, koji predstavljaju stabilan sistem. Elektronski
parovi i supružnički parovi su identičan fenomen, odražavaju
stanje harmonije na različitim nivoima evolutivnog razvoja
materije ... Suprotna kretanja primarnih materija u muškim i
ženskim suštinama opredeljuju se različitim uticajima na nivo
dimenzionalnosti prostora koji ih okružuje. Muška suština, pri svom
evolutivnom razvoju "probija" dimenzionalnost okružujućeg
prostora, dok ženska suština u svom razvoju "popunjava" prostornu
neheterogenost iznutra (Sl. 65).
Sl. 65.
- 150 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ako postoji potpuna harmonija između muškarca i žene, potoci

primarnih materija, koji prolaze kroz strukturu muške suštine, teku
pored toga i kroz strukturu ženske suštine, stvarajući dodatno
zasićenje tela ženske suštine. I shodno tome, tokovi materije, koje
prolaze kroz strukturu ženske suštine, dodatno zasićuju tela muške
suštine. Na taj način, pri harmoniji između muškarca i žene, koju
zovemo ljubav, oboje dobijaju dodatni potencijal od onog drugog, i
pored toga, dolazi do razmene kvaliteta između muške i ženske
suštine, bez čega je evolutivni razvoj bilo koga nemoguć. Da bi se
popeo na sledeću evolutivnu stepenicu, neophodno je imati kvalitete,
kako muškog, tako i ženskog principa, što se dešava pri intimnoj
bliskosti dvoje koji vole jedno drugog, i to se zove bela tantra.
Bela Tantra je moguća samo između dvoje, kada postoji potpuna
harmonija muške i ženske suštine i uzajamna ljubav između
muškarca i žene. Zbog toga, to je retka pojava, jer nisu svi
uspevali da pronađu svoju "polovinu", a mnogi i ne pokušavaju da
traže takvu, sledeći izreku "bolje vrabac u ruci nego golub na
grani". Malo ko se usudio da sačeka ili da traži svoju suđenu iza
sedam dalekih zemalja, preko sedam mora i sedam gora, i da prolazi
kroz vatru, vodu i trnje...
Pri svakom seksualnom kontaktu, dolazi do međurazmene
potencijala i kvaliteta između muškaraca i žene. Istovremeno,
postoji nekoliko varijanti ove međurazmene. Svaki čovek, bilo da je
muškarac ili žena, ima potencijal, koji stvara organizam tokom dana
Jo, kao rezultat cepanja organskih i neorganskih molekula u
ćelijama. Osim toga, ovaj potencijal zavisi od fizičkog i
emocionalnog stanja čoveka, i nije isti kod istog čoveka tokom
njegovog života. Sa godinama, potencijal se smanjuje 1. Utiče na ovaj
potencijal i bioritam ljudskog organizma. Organizam zdravog čoveka
uvek stvara potencijal Jo sa nekim odstupanjima, koja ispoljava
1
Более подробно об этом см. Н. Левашов «Последнее обращение к человечеству», глава 2.
- 151 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
čovek u ekstremnim uslovima. Postoji minimalni potencijal J1,

neophodan za normalno, zdravo funkcionisanje organizma. Dakle,
kada u toku intimnosti dođe do razmene kvaliteta, svaki partner
odaje deo svog potencijala J2 i dobija u zamenu potencijal od
partnera J3 (Sl. 66. i Sl. 67.).
Sl. 66.
- 152 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 67.
Vrlo važan je odnos, koliki deo potencijala Jo svaki od partnera
odaje drugom i koliko dobija za uzvrat. Pri svakoj razmeni energije
jedan od partnera daje više nego što prima, i tu nema ničeg
stranšnog ili lošeg, ako gubitak energije ne prelazi veličinu:
- 153 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ΔJ ≤ J0 - J1 (1)
Problem nastaje kada jedan od partnera u toku intimnosti gubi više,
od postojećeg viška (Sl. 68. i Sl. 69.):
ΔJ > J0 - J1 (2)
Sl. 68.
- 154 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 69.
U ovom slučaju, javlja se seksualni vampirizam, koji može imati
epizodni karakter, povezan sa tim, da je jedan od partnera
privremeno iscrpljen usled bolesti ili nervnog stresa i prestaje sa
obnovom normalnog stanja. Pri tome se ne dešava neko ozbiljno
- 155 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
oštećenja zdravstvenog stanja seksualnog partnera, kao što ne šteti

donatorsko davanje krvi. Potpuno je drugačija situacija, kada je
seksualni vampirizam stalnog karaktera. U tom slučaju, seksualni
donator je fizički iscrpljen, što veoma često izaziva razvoj
različitih bolesti i u nekim slučajevima može da izazove smrt.
Seksualni vampiri mogu biti i žene i muškarci. Seksualni
vampirizam može nositi karakter kako svesnog, tako i nesvesnog
dejstva. U slučaju svesnog seksualnog vampirizma na delu je crna
Tantra. Crna Tantra se temelji na ispumpavnju životne snage
seksualnog partnera posredstvom specijalnog kodiranja poslednjeg,
tokom seksualnog odnosa, kada je čovek maksimalno otvoren.
Štaviše, dovoljno je samo jedno kodiranje, da bi životna snaga od
donatora neprekidno tekla seksualnom vampiru, bez obzira na to, da
li imaju naknadne seksualne kontakte ili ne i na kojoj su udaljenosti
jedan od drugog.
Obično se tako stvara tantrička piramida na osnovu tog
kodiranja. Tantrički lider promoviše svojim žrtvama principe
slobodne ljubavi i obučava ih svojim "približnim" metodama takvog
kodiranja. Kao posledica toga, "slični" se povezuju u tantričko
"bratstvo" novih šampiona slobodne ljubavi i uče isto. Broj
priključenih u tantričku piramidu raste geometrijskom progresijom,
i stvara neku vrstu hijerarhije, u kojoj se životna sila akumulira u
svakom nivou i ide na sledeći. Kao rezultat toga, tantrički lider
sabira ogroman potencijal životne sile. Obično se, ovaj potencijal
koristi za kontrolu nad masama ljudi u ove ili one svrhe, na različite
načine, putem uticaja na ponašanje kroz podsvest. Crnu Tantru, kao
instrument sakupljanja potencijala za naknadni uticaj na ponašanje
masa, koriste ljudi kroz celu istoriju čovečanstva, od najstarijih
vremena do danas. Tantrički obredi, za čije su ostvarivanje
plemenske vođe uvele relevantne običaje i tradiciju, posebno su
široko bili rasprostranjeni u početnim fazama razvoja civilizacije.
- 156 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Saglasno njima, vođa ima pravo na seksualni odnos sa svim ženama,

koje pripadaju plemenu pod njegovom kontrolom. I to se objašnjava
ne samo razvratnim naklonostima lidera, već i jedinstvenom prilikom
da drži u pokornosti sve muškarce iz plemena.
Stvar je u tome da svaka žena nakon seksualnog kontakta sa
liderom postaje njegova supruga ili seksualni partner jednog ili više
muškaraca plemena. Kao rezultat toga, vođa prikuplja potencijal,
koji mu je potreban za zadržavanje svoje moći nad svojim
saplemenicima. I, što je posebno zanimljivo, tantrički rituali na
primitivnom nivou civilizacije dozvoljavali su vođi da upravljaju
svojim plemenom, bez čega samo pleme nije moglo da opstane i
sačuva se u plemenskim sukobima i ratovima. U ovoj borbi, preživelo
je ono pleme, na čijem je čelu stajao jak vođa, koji je mogao da
objedini sve saplemenike u jedan organizam, i uvede celo pleme u
stanje nadorganizma2. Ako je vođa uspeo da uvede celo pleme u
stanje nadorganizma, preokrene masu u organizovan sistem, u
njemu se svaki ratnik borio u interesu plemena, ponekad žrtvujući
svoj život. To je moguće samo u slučaju potpunog suzbijanja
instinkta samoodržanja, koji je jedan od najmoćnijih nagona kod
svih živih organizama, uključujući čoveka. Za svesno suzbijanje
nagona samoodržanja su sposobni ljudi sa visokim nivoom moralnog i
duhovnog razvoja, kojih je, nažalost, veoma malo. Za sve ostale,
suzbijanje instinkta samoodržanja manifestuje se samo u stanju
nadorganizma. Plemenski vođa je postajao onaj ko poseduje
dovoljan potencijal za stvaranje kvalitativnog stanja
nadorganizma za svoje saplemenike.
Veoma retko se javljaju ljudi, koji imaju sopstveni potencijal
dovoljan za realizaciju stanja nadorganizma kod svojih saplemenika.
Zato su osmišljeni različiti načini za stvaranje potrebnog
potencijala. Jedan od tih načina je crna tantra. Crna tantra nije
2
Više o tome pogledajte u - N. Levašov «Poslednji apel čovečanstvu», glava 3.
- 157 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
samo sredstvo, već i daje vođi, koji stoji na čelu tantričke

piramide, mogućnost da značajno pojača uticaj na svoje
saplemenike. Tantrički obredi u svom prvobitnom obliku sačuvali su
se prilično dugo vremena, među mnogim narodima, i bili su poznati
kao pravo prve bračne noći, kada je "gospodin" imao formalno
pravo na seksualni kontakt sa svim novoudatim svojim vazalkama,
podčinjavajući ih svojoj kontroli. Dakle, divlji po svojoj suštini
običaj imao je u sebi stvarnu potrebu. U početnim fazama razvoja
civilizacije u stalnim sukobima preživela su ona plemena, koja su
stvorila moćnu tantričku piramidu. Jake vođe, koje imaju jak
sopstveni potencijal, pojavljuju se s vremena na vreme, a tantričke
piramide su radile uvek, bez obzira na ličnost ovog ili onog vođe.
Želeo bih da skrenem pažnju na tu činjenicu, da je tantrička način
organizovanja zajednice zabeležen kod skoro svih stadnih životinja,
u koje spada i čovek. Zbog toga se i čovek u početnoj fazi svog
evolutivnog razvoja podčinio moćnim instinktima divlje prirode.
Dakle, tantrički obredi bili su neizbežni u početnim fazama
civilizacije i dozvoljavali su plemenima da prežive. Sa razvojem
civilizacije pojavljuju se i razvijaju duhovni principi kod čoveka, i
kao posledica toga, pojavljuju se novi načini upravljanja svešću
masa, rađaju se u religije, koje potčinjavaju i ujedinjuju ljude na
duhovnoj osnovi. Štaviše, primitivne metode kao što je crna tantra,
nisu nestale, već su evoluirale, u zavisnosti od situacije. Potrebu za
primenom novih metoda i tehnika kontrole uma masa, objašnjava
upravo pojava i razvoj duhovnsti čoveka. Sa razvojem porodice i
vlasništva, tantrički rituali su dobijali sve veći i veći otpor od
strane ljudi iz plemena, iako su kod nekih plemena u Africi i Južnoj
Americi, velikog broja ostrvskih plemena, koja su dugo bila izvan
uticaja ukupnog talasa evolutivnog razvoja, oni sačuvani do
današnjeg dana. Kao rezultat sve većeg otpora masa tantričkim
ritualima, razvoj religija je postala neizbežna pojava. Novo dolazi
- 158 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
na mesto starog, zastarelog. Tantrički obredi, koji su cvetali skoro

trideset hiljada godina, više ne odgovaraju realnosti stvarnosti, a
posebno evolutivnoj fazi razvoja ljudske civilizacije. Stoga, pre oko
deset ili dvanaest hiljada godina, započela je Era Religija.
To ne znači da religije u jednom ili drugom obliku nisu postojale
ranije. To znači da je u primitivnoj eri čovečanstvo imalo drugu
kvalitetnu faza evolutivnog razvoja, i samim tim, principi
samoregulacije su bili samo oni, koji su bili u skladu sa tom fazom.
Klice tek rođenih religija čekale su svoje zvezdane sate, a kada je
došao čas, kristalizovale su se veoma brzo i preuzele palicu sledeće
faze evolutivnog razvoja inteligentnog društva. Pojava religija je
neizbežna i neophodna u određenoj fazi razvoja kod razumnog
društva. Jedino pitanje je - kakvu štafetnu palicu iz prethodnog
sistema društvene organizacije su preuzele religije?!
Setimo se da je tantrički sistem nastao kao potreba,
omogućavajući vođi da prikupi neophodan potencijal za vršenje
kontrole nad plemenom i za neophodan uticaj, koji je potreban za
uvođenje plemena u stanje nadorganizma, bez kojeg pleme nije bilo
u stanju da opstane u kritičnim situacijama. Dakle, religijski
sistem, zamenivši tantrički, obavlja sličnu ulogu — sakupljanje
kapaciteta, neophodnog za sprovođenje kontrole nad svešću
naroda i uvođenje poslednjeg u stanje nadorganizma u kritičnim
trenucima istorije. Dakle, religija je u određenoj fazi razvoja
ljudske civilizacije imala ujedinjujuću ulogu za svaki narod i davala
mogućnost i šansu za opstanak u borbi za mesto pod suncem.
Na koji način religija ispunjava svoju ulogu u borbi za opstanak
određenog naroda ili plemena?!
U slučaju tantričke piramide, kodiranje tokom seksualnog
kontakta stvara mogućnost vođi za akumulaciju neophodnog
potencijala, što omogućava mogućnost za kontrolu i upravljanje na
plemenskom nivou, bez čega pleme nije imalo šansu da preživi. Pri
- 159 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
tome, treba obratiti pažnju na to, da broj svakog određenog

plemena u većini slučajeva nije dostigao veliku brojnost. I ova
činjenica je dozvoljavala vođi plemena, pri određenom nivou
okrutnosti i agresivnosti, da stvori potrebnu tantričku piramidu. Sa
razvojem ljudske civilizacije, srodna plemena su se ujedinila u
narode, čija brojnost je brzo rasla, i tantrički način ostvarivanja
psi-kontrole nad saplemenicima za vođu je postao gotovo
neprihvatljiv. Vođa je mogao da ga primenjuje samo u svom
okruženju, što mu je omogućilo da ga drži u potčinjenosti svoje
najbliže saradnike, bez kojih upravljanje masama postaje
jednostavno nemoguće, ali koji, kad god je moguće, nisu bili daleko
od želje zauzmu njegovo mesto. Stoga je, izum novog načina psi-
kontrole postao od vitalnog značaja. Plemena, koja nisu bila u stanju
da pronađu novi način psi-kontrole masa, bila su ili potpuno uništena
ili utopljena u druga. Psi-kontrola se javlja kao negativna pojava po
svojoj suštini u normalnim uslovima života ljudske populacije, u
kritičnim trenucima postaje neizbežan i jedini način, koji
omogućava da se sačuva veliki deo te populacije. Ovaj fenomen
pozitivnosti u ekstremnim situacijama, pri principijelnoj
negativnosti samog fenomena psi-kontrole, manifestuje se samo u
početnim fazama razvoja civilizacije. Ovaj paradoks se objašnjava
veoma jednostavno. Nizak nivo razvoja individualne svesti svakog
čoveka ne dozvoljava mu da vidi socijalne neophodnosti: instinkt
samoodržanja ispostavilo se da je jači od slabog glasa razuma. Na
kraju, svako misli samo o svom spasenju, čini neizbežnim svoju smrt
i smrt svojih saplemenika. Pri niskom nivou duhovnog razvoja, čovek
ne može i ne želi da shvati, zašto za spasenje svih ostalih zapravo
on, a ne neko drugi, mora da žrtvuje svoj život, ili u najboljem
slučaju, da ga rizikuje. A to znači samo jedno — smrt svih. Čak i
ako konkretan čovek i opstane u određenoj kritičnoj situaciji, on je
i dalje osuđen na smrt pri svom suprotstavljanju divljini. Čovek je
- 160 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kolektivno biće, a to znači, da je samo zajedno, suočavajući se sa

prirodom, u stanju da opstane, kao vrsta. Zato u svojoj suštini
negativan fenomen psi-kontrole postaje neizbežno zlo,
omogućavajući čoveku da se sačuva u svom suprotstavljanju
elementima prirode i varvarstvu njemu sličnih. Primena psi-oružja
od strane vođa i lidera omogućava da se uvede masa u stanje
nadorganizma, pri kojem potpuno ili delimično masa potiskuje
instinkt samoodržanja po cenu smrti svog dela, spasavajući celinu.
Problemi i narušavanje zakona prirode pojavljuju se onda, kada te
vođe i lideri koriste psi-oružje u svoje sopstvene svrhe, radi
očuvanja svoje vlasti ili sopstvenog bogaćenja..
A sada, vratimo se suštini i nameni religije. Sa rastom broja
plemena, tantrički način ostvarivanja psi-kontrole već više nije bio
u stanju da obavlja svoju ulogu. Kvalitativno nova faza sprovođenja
psi-kontrole postala je pronalazak religija. Kreatori religija
odlično su koristili neznanje masa, njihov strah od elemenata
prirode i neshvatljivog. Sve nerazumljivo se obožavalo, i kao
rezultat toga, u okviru plemena rodilo se mnogobožje. Gradili su se
hramovi, u kojima su ljudi obožavali svoje bogove, prinosili im žrtve,
uključujući ljudske i obraćali im se svojim molbama. Pored toga,
mesto za izgradnju hrama se nije biralo slučajno. Površina planete
ima pozitivne i negativne, tzv, geomagnetske zone. Ove zone
predstavljaju delove površine, koje prožimaju gusti tokovi primarnih
materija, koje nastavljaju svoje kretanje unutar planetarne
neheterogenosti i posle prestanka formiranja planete. Kretanje
primarnih materija, u principu, ne prestaje sa pojavom
neheterogenosti i nastavlja se sve do tada, dok ova neheterogenost
bude postojala.
Pozitivne geomagnetske zone su zone sa izlazećim tokovima
snopova primarnih materija, a shodno tome, negativne su sa
ulazećim snopovima. Mesta za izgradnju hramova su uvek birana
- 161 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
tako da to budu maksimalno izražene pozitivne geomagnetske zone,

koje imaju minimalnu gustinu kvalitativnih barijera između
planetarnih nivoa. Geometrijski oblici hramova imaju veliki značaj,
služe kao sočivo za prikupljanje tokova primarnih materija. Kao
rezultat svega ovoga, crkve su postale odlično mesto i instrument
masovnog okupljanja ljudskih potencijala i stvaranja idealnih uslova
za kodiranje ljudi i njihovo povezivanje na jedan psi - sistem.
Religijski rituali i molitve, vode ljude u stanje transa, što proces
čini još lakšim i efikasnijim. Ponavljanjem molitvi, čovek sam
transformiše svoj psi-sistem, uključujući ga u opšti psi sistem.
"Ovce" se same okupljaju u jatima i ponizno očekuju svog "pastira".
Pitanje je samo, ko su ti "pastiri" i kuda vode svoje poslušne "ovce"?
Moralna i duhovna čistoća pojedinih "pastira" spasila je čitave
nacije od izumiranja i to bi trebalo da dovede do višeg duhovnog
razvoja; poročnost drugih potapala je narode u mrak i neznanje,
ponekad ih dovodeći na ivicu samouništenja i degeneracije.
U početnoj fazi razvoja religija, obogotvorene su sile prirode, pred
kojima je čovek bio bespomoćan, što je dovelo do straha i
strahopoštovanja pred njima. Kasnije su se pojavila božanstva nalik
čoveku, koja kontrolišu te ili druge sile prirode. Prisustvo mnogih
bogova u jednom istom narodu dovelo je do fragmentacije ljudi na
osnovu toga, kog boga obožavaju. Prvosveštenik svakog boga,
prikupljajo je potencijal svog stada, i koristio ga u većini slučajeva,
ne u interesu naroda u celini, već za svoje sebične ciljeve. Viši
sveštenici su se borili jedni protiv drugih i bili su smrtni
neprijatelji. Ova činjenica se manifestuje tragično u kritičnim
periodima za istoriju svih ljudi, kada je potrebno jedinstvo svih,
zbog zajedničkog cilja. Mnoge civilizacija prošlosti pretvorile su se
u prah iz tog razloga.
Snaga bilo kog naroda je u njegovom jedinstvu, i ta snaga nije
samo u jedinstvu jezika, kulture i privrede. Snaga naroda je i u
- 162 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
njegovom psi-potencijalu, koji se sastoji od individualnih potencijala

svih nosioca rodne genetike. Psi-potencijal naroda je kao duboka
reka besnih emocija i strasti. Mnogoboštvo je razdelilo tu reku na
mnoge rukavce, i svaki odeljeni rukavac nije više bio u stanju da
prevaziđe bilo kakvu ozbiljnu prepreku na svom putu. Prirodne
katastrofe i invazije moćnih neprijatelja su upravo takve prepreke,
koje je u stanju da sruši samo velika ujedinjena reka psi-potencijala
naroda. Dakle, pojava religije kod nekih naroda, na osnovu verovanja
u jednog boga, dala im je veoma ozbiljnu prednost. Razbacani
"rukavci" psi-potencijala takvih naroda, spajanjem u jedan tok,
stvarali su ogroman potencijal. Ovaj potencijal je dozvoljavao da se
lako uvode mase u stanje nadorganizma, a navike ljudi su činile
zadatak za uvođenje u to stanje još jednostavnijim i efikasnim.
Nažalost, iz istih razloga duhovni i nacionalni lideri nisu imali velikih
problema da koriste takvo stanje svojih naroda u svoje lične
interese, usmeravajući narode u ratove sa svojim susedima, radi
obogaćivanja i proširenja sfere svog uticaja. U stanju nadorganizma
mase ljudi pretvaraju se u slepo oružje, i u crnim rukama ono je
postajalo strašno. U Novom Zavetu postoji sjajan primer za to.
Setimo se da je Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, pokušao da
spase Isusa Hrista iz nepravedne i bolne smrti na krstu. U tom
cilju, on je predložio da vaskrsne drevni jevrejski običaj — na
praznik, ljudi su imali pravo da spasu život jednom od osuđenih na
smrt:
« A onda ih je upravitelj pitao: koga, od ove dvojice hoćete, da
vam pustim? Oni rekoše: Varavu. Pilat im reče: šta ću onda sa
Isusom, nazvanim Hrist? Oni mu govore: "Neka bude razapet!
Upravitelj je pitao: Kakvo zlo je on uradio? Ali oni su još jače
vrištali: "Neka bude razapet! Kada Pilat video da ništa ne pomaže,
ali da se bunt uvećava, uzeo je vodu i oprao ruke pred narodom, i
rekao: ja sam nevin za krv ovog pravednika; I sav narod
- 163 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
odgovarajući reče: krv njegova na nas i na našu decu. Onda im je

otpustio Varavu, a Isusa predao da bude razapet...»3
Nije li to čudan izraz zahvalnosti čoveku, koji je doneo i radio

dobro tim ljudima?! I ono što je najinteresantnije, cela gomila ga je
psovala, pljuvala i bacala kamenje na njega do samog mesta
pogubljenja. Tek kada je umro na krstu, kao magijom, i oni koji su
čeznuli za njegovom smrću, iznenada, počeli su da tuguju zbog svog
zločina njima urađenim. Sve ovo izgleda krajnje čudno, sve dok ne
postane jasno - zašto? A odgovor je vrlo jednostavan: jevrejski
sveštenici, koji su bili uplašeni njegovom snagom, onim šta je radio,
bili su uplašeni da će izgubiti moć nad gomilom, primenili su psi-
oružje, prisiljavajući ljude da izaberu Varavu, i nastavili da
nadgledaju gomilu gomile sve do Hristove smrti na krstu. A posle
njegove smrti, potreba za psi-kontrolom je nestala, a ljudi se vratili
u svoje sopstveno stanje i shvatili da su bili saučesnici u zločinu.
Fundamentalno važnim se ispostavilo, ko je držao u svojim
rukama niti kontrole stanja nadorganizma ovih naroda. Nažalost,
veoma retko su se na čelu nalazili ljudi sa visokom duhovnošću i
moralom. U većini, sredstvo spasenja pretvaralo se u sredstvo
za uništavanje. Da bi sačuvali svoju vlast i mogućnost kontrole nad
masama, verske vođe nemilosrdno su počele da uništavaju bilo koje
neslaganje i odstupanje od verskih dogmi, pokušavajući da zadrže
sve "potoke" u nedrima jedne moćne "reke". I zbog prolivanja reke
krvi, pod pretnjom smrti, držali su masu pod svojom kontrolom..
"Reke" psi-sistema pojedinih naroda, često su uz pomoć mača i
straha, ujedinjavani u "mora i okeane", što je dovelo do pojave
super psi sistema. U svetu se pojavilo nekoliko takvih super psi-
sistema, koji su skoro od samog trenutka svog nastanka, počeli
svoja suprotstavljanja. I taj se sukob nije zaustavljao ni na minut,
3
Novi zavet.. Jevanđelje po Mateji, glava 27, stihovi 21-26.
- 164 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ali samo sa periodima spoljnog zatišja. S vremena na vreme jedan ili

drugi super psi sistem tražio je dominantnu poziciju. Oni su
ponekad narastali do ogromnih razmera, i kao i svaki gigant
raspadali se zbog unutrašnjih protivrečnosti.
Najveće globalne razmere dostigao je hrišćanski super psi-
sistem, koji integriše veliki broj naroda. Razlike između njih bile su
tako velike, da su oni prilično brzo doveli do raspada jedinstvenog
hrišćanskog psi-sistema na delu. Hrišćanstvo, ćemu su se protivile
duhovne vođe, steklo je sve više i više izražen nacionalni karakter.
Početak toga je raskol 1058. godine, kada je hrišćanska crkva
podeljena na rimsku i grčku. Vrlo brzo su postali neprijatelji, i ljudi,
koji su obožavali istog Boga, ubijali su jedni druge, u njegovo ime i
sa njegovim imenom na usnama. Hrišćanska crkva je sve više i više
modifikovana sticanjem nacionalnih karakteristika. Slični procesi su
se odvijali i u islamu, budizmu i hinduizmu. Kao rezultat toga, ni
jedan od verskih sistema nije uspeo da postigne dominantan položaj
nad drugima.To, u principu i nije bilo moguće da se uradi. Verski
super psi-sistem je zamenio tantrički, kao rezultat kvalitativnih
promena u socijalnoj sredini čovečanstva i obavljao je svoju ulogu
sve do tada, dokle god (čovečanstvo) nije ušlo u period kvalitativno
novih promena te iste socijalne sredine. Tako, na kvalitativno novom
nivou razvoja socijalne sredine treba da se pojavi nova organizacija
psi-sistema, i samim tim, nova organizacija psi-kontrole, bez koje
je svaka civilizacija osuđena na propast. Sledeća faza super-psi
sistema je planetarni, što je i normalno - svaki sistem se razvija od
manjeg ka većem. Svaka civilizacija prolazi razvoj od
fragmentiranog sistema u jedan - u tome je njena snaga.
To ne znači da će verski super psi sistem nestati sa istorijske
arene. On će samo ustupiti liderstvo novom sistemu, odražavajući
kvalitativno novu fazu razvoja ljudske civilizacije. I to nije
povezano sa željenjem ili neželjenjem drugih. To je - pravi
- 165 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
evolutivni proces koji se ne može zaustaviti. Otpor postojećih

sistema psi-kontrole može samo u izvesnoj meri usporiti dolazak
novog, ali ovaj dolazak je neizbežan, hteli mi to ili ne, sviđalo nam
se to ili ne, da li nam je to korisno ili nije. Pitanje je samo — ko će
biti na čelu ovog dolazećeg super psi-sistema i kako, za koje svrhe
će se koristiti? U ovom trenutku odvija se borba između belih i
crnih za dominaciju u tom sistemu psi-kontrole. U zavisnosti od
toga ko će pobediti, zemaljska civilizacija će procvetati i
napredovati i stupiti u kvalitativno novu kosmičku fazu svog razvoja
ili će biti osuđena na samouništenje. Šta će se desiti — pokazaće
bliska budućnost ...
A sada da se opet vratimo na emocije. Kreativnom nadahnuću,
inspiraciji u nauci, umetnosti, u bilo kojoj grani ljudske aktivnosti.
Zašto kreativna muza posećuje neke i zaobilazi druge?! Možda ova
kapriciozan "dama" bira "ljubimce" po svojoj volji? Zašto se jednom
čoveku otvaraju tajne prirode, univerzuma, a drugom čoveku koji
diše isti vazduh, vidi i sluša istu prirodu, te tajne se ne otvaraju
nikad? Zašto jedan čovek gleda i ne vidi, sluša a ne čuje, možda oči,
uši i mozak kod takvih ljudi rade drugačije? Naravno da ne. Ali,
ipak, uvek se nalaze "čudaci", koji naizgled neobjašnjivo mogu i da
vide više, i da čuju više, i da razumeju dublje. Šta je zagonetka
svega toga, i koja reč ili magična čarolija omogućava "izabranima"
od sudbine i proviđenja da izvuku eskalibur znanja iz kamena
istine?
Svaki čovek se rađa kao jedinstven fenomen prirode sa
jedinstvenim svojim genetskim kodom i ima suštinu, koja je u većoj
ili manjoj meri u skladu sa genetikom. Genetski kod, određuje
redosled povezivanja nukleotida u hromosomima, određuje
kvalitativne karakteristike čoveka, njegove talente, sposobnosti.
Sredstvo spoznaje je mozak, neuroni koji ga formiraju nose
genetiku određenog čoveka. Svaki nukleotid, svaki gen (veza od tri
- 166 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nukleotida; postoji samo četiri nukleodida — adenin, citozin, uracil i

timin) imaju specifičan i jedinstven uticaj na okolni mikroprostor.
Ovaj uticaj je dubok i određen je brojem atoma, koji formiraju
svaki nukleotid, tipom tih atoma i njihovim prostornim položajem u
molekulu. Dakle, superpozicija (složenost) svih ovih uticaja stvara
jedinstvenu sliku uticaja svakog nukleotida na dimenzionalnost
okružujućeg mikroprostora. Ova jedinstvena slika zakrivljenosti
mikroprostora ima kvalitativni uticaj na svojstva tog mikroprostora.
Drugim rečima, mikroprostor, oko svakog nukleotida, gen,
manifestuje se i reaguje različito. Dakle, svaki gen ima svoje "lice",
koje on čuva trajno. Tako molekuli DNK i RNK, koji sadrže genetsku
informaciju svakog čoveka i koji predstavljaju sjedinjene u
određenom redosledu gene, stvaraju jedinstvenu sliku
zakrivljenosti mikroprostora, što se zauzvrat, manifestuje u
jedinstvenom kvalitativnom izgledu i reagovanju tog prostora.
Dakle, mozak svakog čoveka, iako sastavljen od istog broja
neurona, koji spolja izgledaju isto, kvalitativno se razlikuje svojim
uticajem na mikroprostor neurona, koji ga formiraju. Svojstva i
funkcije mozga svakog čoveka, na taj način, su nejednake i
određene su genetskim kodom svakog čoveka. I ova nejednakost
se manifestuje ne samo u tome, kako mi izgledamo spolja, već i u
kvalitativnom stanju mozga čoveka na nivou mikroprostora. Na
taj način, postaje jasno, na osnovu kojih kriterijuma "muza"
kreativnosti bira svoje izabrane predstavnike.
A sada hajde da pokušamo da razumemo, na koji način se
„izabraniku“ otvaraju tajne prirode. Setimo se da organi čula
čoveku daju ne više od jedan odsto informacija o svetu, koji nas
okružuje, a savremena nauka zna nešto o njemu uz pomoć
instrumenata. Ove informacije su dovoljne za održavanje života i
orijentaciju u njemu. Naši čulni organi su samo za to i namenjeni,
kao i organi čula svih drugih, koji naseljavaju planetu, živih bića.
- 167 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kada je čovek pokušavao da koristi svoja čula, ne po nameni,

pokušavajući da izgradi sliku univerzuma, ispostavilo se da je to
apsurd. Nije ni čudo. Svako će smatrati apsurdnim pokušaj da se
stvori mozaik iz jednog komadića, kada je potrebno stotinu
različitih komada, koji zajedno mogu da daju željenu sliku. Bila bi
potpuna besmislica kopirati već postojeći element ove slike. Sto
identičnih elemenata nikada ne mogu da daju realnu sliku, a ko ne
može da shvati ovu očiglednu činjenicu, uskraćuje i sebe i druge.
Instrument spoznaje sveta oko nas nisu čula, već mozak.
Informacije koja dolaze u mozak kroz organe čula, dovoljne su za
orijentaciju u okružujućem prostoru, ali ne i dovoljne za njihovu
spoznaju. Spoznaja, tj, znanje, postaje moguća, kada mozak
počinje da dobija dodatne informacije, onima, koje dolaze kroz
čula. Čak i stvaranje instrumenata, koji su značajno proširili
količinu informacija koja dolazi u mozak, nije dovoljno da se stvori
kompletna slika univerzuma.
Ali zašto informacije dobijene uz pomoć instrumenata, nisu
dovoljne za potpuno znanje, mogu mnogi da pitaju. Razloga za to je
nekoliko:
1. Instrumente su stvorili ljudi, na osnovu percepcije prirode, na
osnovu informacija dobijenih putem čula, tako da oni odražavaju
realnost jednostrano.
2. Fizički gusta stvarnost sadrži u sebi samo deo informacija o
univerzumu. Ova realnost je samo vrh ledenog brega, koji su ljudi u
stanju da sagledaju pomoću svojih čula i uz pomoć instrumenata.
Fizički gusta planeta je je samo deo onoga što je planeta u

celini. Planeta — to je fizički gusta, eterična, astralna, prva
mentalna, drugi mentalna i treća mentalna sfera. Pri tome, sve one
su međusobno povezane između sebe i u stalnom su međudejstvu.
Dakle, prava slika onoga što se dešava može biti reprodukovana
- 168 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
samo u slučaju dobijanja mozgom informacija sa svih planetarnih

nivoa. To postaje moguće onda, kada neuroni mozga u svom razvoju
izgrade tela na svakom planetarnom nivou, što obezbeđuje protok
informacija sa tih nivoa u mozak. Kako čovek koristi ili obrađuje
te informacije, zavisi od njegovih individualnih sposobnosti,
talenata i dostupnosti analitičkog razmišljanja, mogućnost da
obradi dolazne informacije. Nivo evolucionog razvoja neurona
omogućava stalno međudejstvo sa svim planetarnim sferama, na
kojima oni imaju izgrađena tela. Prisustvo eteričnog tela omogućava
međudejstvo sa eteričnom sferom, astralnog — sa eteričnom i
astralnom sferom, prvo mentalno — sa eteričnom, astralnom i i
prvom mentalnom sferom, itd. Tako, svaka nova faza evolutivnog
razvoja daje pristup novom informacionom nivou. A to znači da
samo evolutivni razvoj omogućava čoveku da se kreće napred na
trnovitom putu spoznaje.
Povezivanje na određenom informacionom nivou može biti i
kratkog veka. U ovom slučaju, mozgu čoveka se otvara sledeći
kvalitativni nivo ne kao rezultat evolucionih kvalitativnih promena,
već kao rezultat energetskog proboja bez promene kvalitativnog
stanja neurona a posebno mozga u celini. Pri tom proboju
kvalitativno stanje mozga se ne menja. I kada u mozak počinju da
stižu informacije iz gornjeg kvalitativnog informacionog nivoa, on,
budući kvalitativno neusaglašen sa strukturama neurona u mozgu,
izaziva nestabilno stanje mozga čoveka. Kao rezultat toga se javlja
izbacivanje primarnih materija astralnog tela svakog neurona (u
slučaju kada neuroni imaju eterično i astralno telo) ili prvog
mentalnog tela, svakog neurona (u slučaju kada neuroni imaju
eterično, astralno i prvo mentalno telo). Kao rezultat takvog
izbacivanja umanjuje se nivo sopstvene dimenzonalnosti navedenih
tela neurona. Ovo dovodi do toga, da protok sa sledećeg
kvalitativnog nivoa prestaje da stiže u mozak čoveka. Odškrinuta
- 169 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"vrata" se ponovo zatvaraju. Dešava se privremeni proboj na sledeći

informativni nivo, u toku kojeg mozak čoveka dobija dodatne
informacije. Veoma često je, dobijena pri takvom proboju
informacija, dovoljna za prodiranje u još jednu tajnu prirode. U
takvim slučajevima imamo fenomen, kome je čovek dao divno ime
"inspiracija" ili "prosvetljenje". U većini slučajeva to se dešava na
talasu emocionalnog uspona, kada se dešava aktivno zasićenje
astralnog tela primarnim materijama. Ovo zasićenje rezultira
povećanjem nivoa sopstvene dimenzionalnosti astralnog tela svakog
neurona mozga. Postepeno ili naglo menjanje nivoa sopstvene
dimenzionalnosti astralnih tela neurona do veličine, bliske gornjoj
granici astralnog plana planete, dovodi do otvaranja kvalitativne
barijere između astralnog i prvog mentalnog nivoa planete. U tom
slučaju, informacioni protok sa prvog mentalnog nivoa počinje do
prodire na nivo astralnih tela neurona mozga i dalje na eterični, i na
kraju, dostiže nivo fizičkih gustih neurona mozga. Mozak čoveka
stvara nove asocijacije, koje će se pre ili kasnije preobratiti u
formu novih ideja i koncepata.
Da bi bolje razumeli ovu jedinstvenu pojavu prirode, neophodno
je prvo da razumemo, šta je memorija, šta je svest, i koji nivo
svesti postoje. Bez ovog razumevanja je nemoguće krenuti ni korak
dalje na putu spoznaje ….
- 170 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 5. PRIRODA PAMĆENJA

Kratkovremeno i dugovremeno pamćenje
Pamćenje, šta je to? Mi dolazimo na ovaj svet i otvaramo svoju
knjigu života, u koju tek treba da napišemo priču svog života. Šta
će ući u ovu knjigu zavisi i od nas, i od sredine u kojoj rastemo i
živimo, i od zakonomernih slučajnosti, i od slučajnih
zakonomernosti. Ali sve što nam se dešava, ogleda se u knjizi našeg
života. I spremište svega toga je — naše pamćenje. Zahvaljujući
pamćenju, mi sakupljamo u sebe iskustvo prethodnih generacija,
bez čega se u nama nikada ne bi upalila iskra svesti i ne bi se
probudio razum. Pamćenje — to je prošlost, pamćenje — to je
budućnost! Ali šta je pamćenje, kakvo čudo se dešava u neuronima
mozga i stvara naše sopstveno Ja, našu individualnost? Radost i
tuga, naše pobede i porazi, lepota cveta sa kapi jutarnje rose na
laticama, penušave poput dijamanata u zracima izlazećeg Sunca,
miris povetarca, pevanje ptica, šapat lišća, zujanje pčela, žureći sa
nektarom svojoj kući — sve to i još mnogo, mnogo toga, sve što
vidimo, čujemo, osećamo, dodirujemo svaki dan, svaki sat, svaki
trenutak našeg života unosi u knjigu života neumorni hroničar — naš
mozak. Ali gde se sve ovo zapisuje i kako?! Gde se ove informacije
čuvaju, i kako se neobjašnjivo pojavljuju iz dubine našeg sećanja u
svem svom bogatstvu boja, praktično se materijalizujući u svom
izvornom obliku, za koja smo već mislili da su odavno zaboravljena i
izgubljena? Da bi razumeli ovo, hajde da prvo pogledamo kako
informacije stižu u naš mozak.
Čovek ima organe čula, kao što su oči, uši, nos, usta, kao i
različite vrste receptora koji se nalaze po celoj površini našeg tela
- nervne završetke, koji reaguju na različite spoljne faktore. Ovi
spoljni faktori su uticaj toplote i hladnoće, mehanički i hemijski
uticaji, uticaj elektromagnetnih talasa. Hajde da vidimo kakve
promene trpe ovi signali pre nego što stignu do neurona mozga.
- 171 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Uzmimo kao primer vid. Sunčeva svetlost se reflektuje od okolnih

objekata, pada na osetljivu mrežnjaču oka. To svetlo (predmet,
slika) pada na mrežnjaču kroz objektiv, koji obezbeđuje dobro
fokusiranu sliku objekta. Fotoosetljiva mrežnjača oka ima posebno
osetljive ćelije, koje reaguju na slab intenzitet osvetljenja, što nam
omogućava da vidimo u mraku i što nam daje crno-belu sliku
predmeta. U isto vreme, svaka ta ćelija reaguje na djapazon
optičkog spektra pri visokom intenzitetu osvetljenja predmeta.
Drugim rečima, apsorbuju fotone, od kojih svaki nosi sa sobom
svoju boju - crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, indigo ili
ljubičastu. Štaviše, svaka od ovih osetljivih ćelija "dobija" mali deo
slike predmeta. Cela slika je podeljen na milione komada, a svaka
osetljiva ćelija na tajnačin hvata samo jednu tačku iz potpune slike
(Sl. 70.)
Sl. 70.
- 172 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pri tome, svaka osetljiva ćelija apsorbuje padajuće na nju fotone

svetlosti. Apsorbovani fotoni menjaju nivo sopstvene
dimenzionalnosti pojedinih atoma i molekula, koji se nalaze unutar
ovih osetljiv na svetlost ćelija4, što zauzvrat izaziva hemijsku
reakciju, usled čega se menja koncentracija i kvalitativni sastav
jonskih ćelija. Štaviše, svaka osetljiva na svetlost ćelija apsorbuje
fotone svetlosti u porcijama. A to znači da posle apsorpcije drugog
fotona takva ćelija na neko vreme ne reaguje na druge fotone, i za
to vreme mi smo "slepi". Istina, ovo slepilo je veoma kratko (Δt <
0,041666667 sek.) i javlja se samo onda kada se slika predmeta
menja suviše brzo. Ova pojava je široko poznata kao efekat
dvadeset petog kadra. Naš mozak je u stanju da reaguju na sliku
samo u tom slučaju, ako se ona (slika) ne menja brže od dvadeset i
četiri kadra u sekundi. Svaki dvadeset peti kadar (i više), naš mozak
nije u stanju da vidi, dakle, čovek se ne može smatrati u punom
smislu te reči videćim, mozak je u stanju da vidi samo deo "slike"
sveta oko nas. Istina, ono što vidimo, sasvim je dovoljno da se
krećemo u svetu oko nas. Naš vid obavlja ovu funkciju na
zadovoljavajući način. Međutim, uvek treba imati na umu da je to
samo deo kompletne slike u okružujućem nam svetu, da smo u
principu poluslepi. Da ne govorimo o tome da oči reaguju samo na
optički spektar elektromagnetnog zračenja [(4...10)10-8 м].
Sada, hajde da pokušamo da razumemo šta i zašto se dešava u
ćelijama oka osetljivim na svetlost? Svaki foton je talas (λ),
pokretan u svom okruženju. Pri tome talas donosi u tačku, kroz
koju on prolazi, mikroskopsko zakrivljenje dimenzionalnosti
prostora. Upravo ta mikroskopska promena dimenzionalnosti
prostora pri prolasku talasa kroz sredinu, ima veliko značenje u
biohemijskim procesima koji se dešavaju u osetljivoj na svetlo
mrežnjači oka. Membrana fotoosetljive ćelije je transparentan za
4
Более подробно об этом см. в главе 1.
- 173 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
fotone svetlosti. Dakle, fotoni prodiru u unutrašnji prostor

fotoosetljive ćelije. U svakoj ćeliji postoji veliki broj molekula,
atoma, jona, čije međusobno dejstvo obezbeđuje normalno
funkcionisanje ćelije. To je, takozvana, metabolička aktivnost
ćelije, koja je prisutna u svim bez izuzetka ćelijama svakog živog
organizma. U fotoosetljivim ćelijama su prisutni, pored njih,
molekuli i atomi, koji sa životom ovih ćelija nemaju nikakve veze.
Njihova uloga je jedinstvena za svaki složenoorganizovan organizam.
Oni (molekuli, atomi i joni) omogućavaju mozgu ovih organizama da
vidi svet oko sebe. U čemu je jedinstvenost ovih molekula, atoma i
jona?!
A evo u čemu. U normalnom stanju fotoosetljive ćelije
međusobno ne komuniciraju. Stvar je u tome, što su njihovi
sopstveni nivoi dimenzionalnosti toliko različiti, da prirodne
oscilacije dimenzionalnosti unutar ćelije jednostavno nisu dovoljne
da bi došlo do hemijske reakcije, odnosno formiranja novih veza
atoma u molekule ili novih elektronskih veza u već postojećim
molekulima i jonima (Sl. 12.). Prodrli kroz ćelijske membrane fotoni
svetlosti donose sa sobom dodatnu promenu nivoa dimenzonalnosti
mikroprosora u trenutku prolaska fronta talasa. Skoro svi, ako to
ne bi doživeli u sopstvenom iskustvu, onda barem, videli na ekranima
svojih televizora, kako morski ili okeanski talasi podižu na svojim
leđima neke lađe ili brodove, dok su drugi, do kojih ovaj talas još
nije stigao, i dalje na istom nivou površine vode. Mnogima je to
poznata slika, zar ne? Kada je mirno, nivo površine vode je isti u
celoj oblasti. Talasi dovode do toga, da neki delovi površine vode
budu iznad drugih. Ne mislim da će neko osporavati ovu činjenicu.
Dakle, foton, proniknuvši u ćeliju kroz membranu, podiže na
grebenu svog talase one atome i molekule, čija je veličina
proporcionalna sa dužinom tog talasa. To su neorganski molekuli,
atomi i joni. Štaviše, foton svake boje [drugačije talasne dužine (λ),
- 174 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
učestalosti (f)] ima svoj "skup" molekula i atoma, srazmernih sa

talasnom dužinom. Na taj način, front talasa fotona menja nivo
dimenzionalnosti u tački svog prolaza, u isto vreme, kako na
udaljenosti od λ/4 od vrha talasa, dimenzionalnost mikroprostora
ćelije ostaje ista, kao što je bila pre dolaska talasa-fotona. Na
udaljenosti od λ / 2 od vrha talasa dimenzionalnost mikroprostora,
shodno tome, smanjuje vrednost amplitude ovog talasa. Drugim
rečima, foton pri svom kretanju u foto kavezu stvara neki pad nivoa
dimenzionalnosti, omogućavajući molekulima, atomima i jonima, čije
su dimenzionalnosti srazmerne sa talasnom dužinom, da kreiraju
nova hemijska jedinjenja. Pri tome se apsorbuje foton (Sl. 13.).
Kao rezultat ovog procesa u fotoosetljivoj ćeliji se pojavljuju
dodatni u običnom stanju joni. Štaviše, broj dodatnih jona i njihov
kvalitativni sastav zavisi od toga, kakvu talasnu dužinu λ je imao
apsorbovan fotoosetljivom ćelijom foton svetlosti. Posle čega se
sopstveni nivo dimenzonalnosti te ćelije vraća u prvobitno stanje.
Pri tome, u vreme "uznemirenog" stanje ćelija ne može da
apsorbuje druge fotone, zbog čega osetljiva na svetlost mrežnjača
oka nije u stanju da "vidi" dvadeset peti kadar...
Na taj način, signal boje se konvertuje u jonski kod, koji
počinje svoje putovanje u vizuelne oblasti mozga. Preraspodela jona
(jonski kod) u ćelijama osetljivim na svetlost kroz kontaktne zone
(sinapse) izaziva prinudnu preraspodelu jona u tzv bipolarne ćelije.
Bipolarne ćelije na sličan način prenose promenu svog kvalitativnog
stanja (uzbuđenje) ganglijevim ćelijama. I dalje po vlaknima
optičkog nerva to elektrohemijsko uzbuđenje se prenosi neuronima
optičkih zona kore velikog mozga - potiljačnim i temenim. Na taj
način duž aksona neurona, snop koje čini optički nerv, signal u
obliku preraspodele jona (jon), dostiže zapravo tela neurona (Sl.
71.).
- 175 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl.71.
- 176 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Bilo koji spoljni uticaj na nervne završetke neurona, naše telo

pretvara u njima u эlektrohemijski signal. Po našim nervima "trče"
samo joni, kako u jednom pravcu, tako i u drugom. Pitanje je, na
koji način preraspodeljeni joni duž aksona neurona pod uticajem
spoljašnjeg signala stvaraju otisak tog signala u našem mozgu, u
našem sećanju? Pokušajmo da razumemo ovaj zanimljiv fenomen
prirode.
Pod uticajem spoljašnjeg signala u telu neurona se menja
kvantitativna i kvalitativna jonska slika. Ako se uzme za stanje
neuzbuđenog neurona nula, onda će njegova kvalitativna razlika od
uzbuđenog neurona biti u pojavi poslednjeg dodatnog jona (jonski
kod). Na taj način, spoljašnji uticaj dovodi do viška jona u
neuronu. Šta se dešava sa neuronom pri tom narušavanju ćelijske
jonske ravnoteže?! Razumevanje toga će nam omogućiti da
prodremo u jednu od skrivenih tajni prirode — zagonetke pamćenja
i svesti...
Pojavivši se u neuronu dodatni joni dovode do narušavanja
jonske ravnoteže, što dovodi do formiranja novih hemijskih
jedinjenja između molekula uključenih u sastav neurona. Formiraju
su nove veze između molekula, kojih u neuronima nije bilo, ili se
razrušavaju veze između molekula, koje su bile. Naizgled,
beznačajne promene — pojava nekoliko novih i nestanak nekoliko
starih molekularnih veza... Koje to "revolucionarne" promene oni
izazivaju ?! Ali upravo ovih nekoliko dodatnih molekularnih veza i
stvaraju novi kvalitet, kada se one (dodatne molekularne veze)
pojavljuju u molekulima DNK. I opet, razlog za takvu karakteristiku
je — u kvalitativnim razlikama između molekula, tačnije, u stepenu
njihovog uticaja na nivo dimenzionalnosti njihovog okružujućeg
mikroprostora. Svaki molekul ima sopstveni nivo dimenzionalnosti,
koji odražava stepen uticaja datog molekula na okružujući
mikroprostor. Pridruživanje bilo kom molekulu dodatnih atoma
- 177 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dovodi do povećanja nivoa sopstvene dimenzionalnosti tog

molekula. Naročito jasno to se manifestuje kod organskih
molekula. Molekuli DNK imaju ogromnu molekulsku težinu i takvu
prostornu strukturu, koje zajedno stvaraju kvalitativno stanje, pri
kojem se otvara kvalitativna barijera između fizičkog i eteričnog
nivoa planete (Sl. 25.).
Na eteričnom, a zatim i na astralnom planetarnom nivou
formiraju se precizne kopije fizički guste ćelije. Postoji,
takozvano, eterično i astralno telo ćelije. Dakle, kada signal (jonski
kod) po nervu dostiže neurona mozga, u poslednjem se javlja niz
elektrohemijskih reakcija. I upravo zahvaljujući ovim reakcijama,
mi imamo pamćenje i dobijamo priliku da razvijamo svoju svest.
Kako pridruživanje "viška" atoma u spiralama molekula DNK rađa
sećanje?! Hajde da pokušamo da rešimo ovo čudo prirode.
Dakle, šta je pamćenje, zašto se ono pojavljuje, kako možemo
nešto da zapamtimo, a kroz neko vreme, a ponekad i kroz decenije,
potrebna nam se informacija pojavljuje pred našim umnim pogledom
u svojoj netaknutoj jasnoći i preciznosti?! Zašto se jedna urezuje
zauvek u naše pamćenje, a druga nestaje, isparava, kao jutarnja
magla pod zracima izlazećeg sunca, i nikakvi pokušaji da se setimo
ne donose nikakav rezultat?! Kakva kapriciozan vila prirode i po
kojim pravilima određuje šta treba da ostane u našem sećanju, a šta
bi trebalo da nestane bez traga? Za to, da bi to razumeli, pođimo
na misaono putovanje u jedan neuron mozga i pokušajmo da
"osmotrimo" misteriozniu kuhinju pamćenja. Za početak, hajde da
pokušamo da shvatimo šta se dešava u neuronu pri formiranju
takozvane, kratkoročnog pamćenja.
U neuzbuđenom neuronu eterično telo strukturno u potpunosti
ponavlja fizički čvrst neuron. Razlika je — kvalitativna i zaključana
u tome, da je fizički gusto telo neurona obrazovano spajanjem
- 178 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
sedam primarnih materija, dok je u isto vreme eterično — jednom

materijom G (Sl. 72.).
Sl. 72.
- 179 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U uznemirenom stanju u molekulu DNK neurona u rezultatu

elektrohemijskih reakcija pojavljuju se dodatni niza atoma.
Zapravo, taj "višak" lanca atoma i igra ključnu ulogu u stvaranju
našeg pamćenja (Sl. 73.).
Sl. 73.
- 180 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kako pojava dodatnih atoma u molekularnoj strukturi molekula DNK

dovodi do kvalitativnog skoka u razvoju žive prirode? Kaka se
"božanska" transformacija dešava sa živom materijom pri rođenju
"čuda" sećanja i ljudske svesti? Božanska ili mistična izmaglica oko
ovog "čuda" se rasejava, kao jutarnja magla pred zracima izlazećeg
sunca, i ostaje obnaženo obično čudo prirode... Molekularna i
prostorna struktura molekula DNK je takva, i utiče na okružujući
mikroprostor toliko značajno, da u unutrašnjem obimu njegovih
spirala dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između fizički
gustog i eteričnog nivoa. Štaviše, slično otvaranje kvalitativne
barijere ne razrušava same te molekule, već samo molekule,
zarobljena u zamku pri svom kretanju unutar ćelije — unutrašnjem
obimu spirale molekula DNK (Sl. 22, 23 i 24). Nivo sopstvene
dimenzionalnosti u unutrašnjem obimu ovih molekula je toliko veliki,
da većina molekula, ušavši u nju, postaju nestabilni i raspadaju se
na materije, koje ih obrazuju. Oslobođene na taj način primarne
materije počinju da teku na eterični nivo, i kreiraju u njemu, kako
tačnu kopiju molekula DNK, tako i cele ćelije u potpunosti. Razlika
je samo u tome, što je kopija kreirana samo od jedne primarne
materije G. Dakle, pojava dodatnih lanaca atoma i molekula DNK (Sl.
73.) dovodi do toga, da se kod eteričnih kopija ovih molekula
pojavljuju identične promene (Sl. 74.).
- 181 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 74.
- 182 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Setimo se pri tome, da kroz akson optičkog nerva u neuron stiže

grupa jona, koja predstavlja jonski kod dela slike sveta oko nas.
Tako se u molekulu DNK neurona mozga pojavljuje nekoliko
dodatnih atomskih lanaca, u skladu sa jonskim kodom. Shodno tome,
na eteričnom nivou neurona pojavljuje se eterični otisak jonskog
koda odgovarajućeg kdela okolne stvarnosti.
A sada se setimo, da fotoosetljiva mrežnjača svakog oka ima
milione fotoosetljivih ćelija — štapova i šišarki. Dakle, na eteričnom
nivou se pojavljuje eterični otisak jonskog koda životne realnosti,
koju naše oči "vide" u datom trenutku. Uslovno uzeti za nulti nivo
otisak eteričnog tela na eteričnom nivou u obliku ravni. I ako se
sada na ovaj nulti nivo nametne eterični otisak jonskog koda
okružujuće stvarnosti, on se menja, iskrivljuje, pretvara originalni
oblik te ravni. Na njoj će se pojaviti udubljenja i izbočine. Stvara
se gruba površina, hrapavost koja odražava kvalitativnu
strukturu optičkog signala. Sve to podseća na nešto veoma poznato
i veoma vizuelno — dostignuća savremene nauke, čudo tehnike —
holografski zapis snimljene slike bilo kog predmeta. Setili ste se?!.
Ako niste, ja ću Vam pomoći da se obnovite princip tehnologije
snimanja holograma...
Monohromatski koherentni snop svetlosti ili jednostavnije -
laserski zrak je podeljen na dva snopa. Jedan od njih je usmeren na
objekat, hologram koji želi da se dobije. Reflektovani zrak od
predmeta se najpre nameće na nemodifikovani drugi zrak. Pri
reakciji modifikovanog i nemodifikovanog snopa, na izlazu se dobija
tzv fazova slika objekta. Onda se ova fazova slika snima na
površinu glatke ploče. Kao rezultat toga, površina te ploče postaje
hrapava. Hrapava površina poloče se osvetljava monohromatskim
svetlom ili belom svetlošću, i kao rezultat se dobija
trodimenzionalna slika u boji željenog objekta. Razlikovati dobar
hologram od stvarnog objekta vizuelno je nemoguće. Iluzija
- 183 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
stvarnosti holograma je toliko velika, da su ih mešali za prave

objekte i pokušavali da ukradu, misleći da je pred njima - jedinstven
dijamant ili nakit. Naravno, u ovom slučaju, nesrećne lopove
očekuje, umesto miliona, samo razočarenje ... A sada da se vratimo
na analizu prolaska optičkog signala.
Jonski kod, dostiže preko aksona, telo neurona, menja jonsku
ravnotežu ovog drugog, što dovodi do dodatnih hemijskih reakcija.
Kao rezultat ovih reakcija, kod molekula DNK se pojavljuju nove ili
se razrušavaju stare elektronske komunikacije, čija struktura
odražava pridošli jonaski kod. Kao rezultat, eterični otisak neurona
se menja. Postavlja se pitanje, na koji način promene u strukturi
eteričnog tela stvaraju vizuelnu sliku našeg mozga?
Na ovom mestu dolazimo do razumevanja jedinstvenih kvaliteta
koje imaju molekuli DNK. Molekul DNK se sastoji dve spirale,
smeštene jedna na drugu duž ose. Svaka od ovih spirala stvara svoj
otisak na eteričnom nivou. Svaki otisak pojedinačno ponavlja oblik
spirale sa fizičkog nivoa. Namotaji jedne spirale popunjuju
prazninu među namotajima druge. Zajedno one stvaraju jedinstven
cilindar. Štaviše, površina "cilindra", stvorenog spiralama molekula
DNK, je blizu površine geometrijskog cilindra. Sada, uzmimo deo
površine eteričnog otiska DNK molekula pre dolaska jonskog koda
(Sl. 75.).
- 184 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 75
Jonski kod menja jonsku ravnotežu unutar neurona, što izaziva

pojavu novih i uništenje starih elektronskih veza. Kao rezultat ovog
procesa, površina eteričnog "cilindra" molekula DNK će se promeniti
(Sl. 76.).
Sl. 76.
- 185 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I, kao posledica toga, na eteričnom nivou, ispostavlja se

svojevrsna fazova slika objekta. Analogno fazovoj slici objekta
proizvodi se hologram bilo kog objekta. Zar to nije neverovatno
paralelno. Sva velika otkrića nauke priroda je napravila i "uvela" u
život milijardama godina ranije ...
Na taj način, reflektovana svetlost od predmeta, pada na
fotoosetljivu mrežnjaču oka, preobražava se u jonski kod, koji se
duž optičkog nerva neurona prenosi u vizuelne oblasti kore mozga.
Dalje, u ovim neuronima jonski kod se konvertuje u hemijski kod,
što se, zauzvrat, manifestuje na eteričnom nivou fazove slike
objekta. Sada primarne materije, krečući se između fizičkog,
eteričnog, astralnog i drugih nivoia, ulaze u fazovu sliku objekta,
reprodukujući sliku stvarnosti. Isto tako, kao što monohromatska
svetlost stvara hologram predmeta. Na taj način, mozak proizvodi
hologram stvarnosti. Ono, što vidimo, nije odraz stvarnosti, već
njeno stvaranje u vidu holografske kopije. Rekonstituisana mozgom
holografska kopija stvarnosti se potpuno uklapa u realnost, što nam
i omogućava da se krećemo u svetu oko nas. Dakle, šta je ta
okružujuća naša stvarnost - tvorevina našeg mozga, kako tvrde
subjektivni idealiste ili odraz u ogledalu u našem umu objektivne
stvarnosti, na čemu insistiraju materijalisti?! Ni jedni ni drugi nisu
u pravu.
Naš mozak oživljava identičnu holografsku kopiju stvarnosti.
Jedino pitanje je, kakvu realnost stvara ljudski mozak? Smatra se
da je "autentična" realnost ona, koju prepoznaje većina?! Ako je
devet od deset ljudi - slepo od rođenja, i nikada nisu videli lepotu
prirode, a samo jedan - sa vidom, pokušava da ubedi ostalih devet
koliko je divan svet. Da li to znači da je on nije u pravu, i da je sve
što opisuje buncanje jednog ludaka?! Dakle, nije uvek većina u pravu
samo zato jer je - većina. Istina, u isto vreme, beskorisno je
bjašnjavati slepom i dokazivati mu kako je lep izlazak sunca,
- 186 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kristalno plavo nebo, smaragdna polja i šume ... Slepac nije u stanju
da to razume, bez obzira na to, kako bi strasno on to sam želeo. To
je jednostavno nemoguće. Jedini način da se bedi je - učiniti da
slepac vidi. A onda sve samo po sebi postane razumljivo. To je,
nažalost, u ljudskoj prirodi, i ništa sa tim priroda ne može da
pomogne ...
Dakle, ono što vidimo je holografska kopija realnosti. I tu
holografsku kopiju stvara mozak. Proces stvaranja holografske
kopije u mozgu je iznad naveden. Postavlja se pitanje: da li je
moguće da se utiče na ovaj proces, da ga promenimo ili potpuno
neutrališimo? I teoretski i praktično odgovor na ovo pitanje je
pozitivan. Za to je potrebno neutralisati jednu "sliku" i zameniti je
drugom "slikom". Da li je to moguće? Da bi to uradili, mora da se
neutrališe jonski kod prve slike, a zatim da se stvori jonski druge
"slike". Kao rezultat toga, neuroni optičkog područja mozga ponovo
stvaraju holografsku kopiju željenog, veštački stvorenog nečijom
fantazijom stvarnosti. Drugim rečima, jedna slika se briše, a druga
- se snima. Pri tome, čovek sa kojim se to događa, ne može
razlikovati "lažnu" sliku od postojeće. Tačnije, on čak i ne
primećuje promenu. Neki ljudi po prirodi imaju osobinu da stvaraju
moćne vizuelne signale, slike fantazije. I ako su te imaginarne slike
mnogo jake, u stanju su da suzbiju sopstvene signale mozga čoveka,
i taj čovek će videti, to, što želi da mu (joj) se pokaže. Slične
pojave se javljaju prilikom prijema radio talasa. Ako je vaš
prijemnik je podešen na radio stanicu, i na istoj frekvenciji počinje
da radi druga stanica, koja ima mnogo snažniji signal i nalazi se
mnogo bliže vašem radio prijemniku, i kao rezultat toga ima snažniji
ulazni signal, kao posledicu, čućete samo drugu radio stanicu, i neće
postojati mogućnost da se čuje prva, koliko god bi želeli. Štaviše,
čak i ako prva radio stanica ne zaustavi svoj rad ni na trenutak ...
- 187 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Vratimo se uticaju na ljudski mozak. Različiti ljudi različito

reaguju na slične efekte. U većini slučajeva, uticaj na njegov mozak
je praktično sveden na nulu. Zaštitni omotač izoluje mozak čoveka
od spoljašnjeg uticaja. Da bi se neutralisao zaštitni omotač takvog
čoveka, spoljni signal bi morao biti mnogo snažniji. Dakle, ljudi sa
slabim, oslabljenim ili porušenim individualnim zaštitnim
omotačem, lako su podložni uticaju spolja, štaviše, bilo kom
uticaju. Takođe je lako podvrgnuti uticaju ljude u emotivnom stanju,
u stanju transa. Dakle, pre uticaja na mase ljudi, prethodno se ljudi
"zavode", izvode iz normalnog emotivnog stanja. Na sreću, ljudi,
koji znaju kako da kreiraju jake signale - slike nema mnogo, a većina
koja ima takav talenat nije u stanju da stvori moćno psi-polje,
pokrivajućo velike površine. U većini slučajeva, takvi ljudi, nadareni
sličnim talentom uče o svojim osobinama sasvim slučajno. Vlast nad
čovekom - jedan je od najtežih i najozbiljnih testova koji može da
dopadne čoveka, imajući istu snagu. Neko će osetiti zadovoljstvo
ove vlasti i neminovno će se pretvoriti u čudovište, neko će je
doživljavati kao veliku odgovornost prema drugima i ići će ka
svetlosti ... O metodama i mehanizmima uticaja na ljudsku svest će
biti više reči kasnije, a za sada vratimo se na jonski kod, koji se
"probio" do neurona. Kao što je ranije pomenuto, jonski kod, udara u
neuron, menja jonsku sliku u njemu, usled čega se pojavljuju nove i
uništavaju stare elektronske komunikacije, i kao posledica toga, na
eteričnom telu molekula DNK se pojavljuju kvalitativne promene
strukture (Sl. 73. i Sl. 74.). Obično ove kvalitativne promene
strukture molekula DNK i njenog eteričnog tela su nestabilne i
nestaju sa prestankom prijema signala. Jonska slika u neuronu se
vraća na prvobitnu, i mozak je spreman da primi nove vizuelne
informacije. Pri tome molekularna struktura DNK se vraća u
strukturu, koja je bila do dolaska jonskog koda (Sl. 77.).
- 188 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 77
- 189 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I veoma brzo eterično telo molekula DNK se takođe vraća u

prvobitno stanje (Sl. 78.).
Sl. 78
- 190 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Otisak na eteričnom nivou nestaje po istim pravilima po kojima

nestaju tragovi u pesku posle sledećeg napada talasa. Za vizuelnu
zonu kore mozga takva reakcija na uticaj signala je normalna i
neizbežna (inače, realnost, koju bismo videli, otvorivši oči, trajno
ili duže vremena bi ostala pred našim očima, i mi bismo postali
"slepi"). Neuroni u vizuelnim oblastima su prilagođeni za svoje
funkcije, a ta specijalizacija je dovelo do toga da su vizuelni signali
u normalnim uslovima sposobni da "nametnu" svoj otisak samo na
eteričnom nivou tih neurona.
Zato vizuelne slike mogu da se menjaju sa frekvencijom
dvadeset i četiri puta u sekundi, što je dovoljno za brzu
orijentaciju u okruženju..
Sva čula "snabdevaju" koru velikog mozga kako čoveka, tako i
drugih živih organizama jonskim kodovima. Procesi koji se dešavaju
u odgovarajućim zonama kore mozga, uglavnom su slični procesima u
optičkim zonama. Prema tome, svaki spoljni uticaj kroz čula ima na
mozak informacioni uticaj takvog trajanja koji je neophodan, da bi
mozak napravio neophodne analize ovih signala i izazvao adekvatne
reakcije organizma. U toku prirodnog odabira tokom milijardi
godina je došlo do selekcije nosioca genofonda, kod kojih reakcija
na spoljni informacioni uticaj maksimalno odgovara optimalnom. Sve
mutacije, koje su se manifestovale u odstupanju od optimalne
brzine reakcije na spoljne informacione uticaje, nemilosrdno su
uništene samom prirodom. To je razumljivo. Ako bilo koji živi
organizam nije u stanju da na vreme pobegne od svojih neprijatelja,
on neizbežno postaje njihova večera. I slično, ako bilo koji živi
organizam nije u stanju da brzo reaguje, on će ostati bez svoje
večere. I u prvoj i u drugoj varijanti takav organizam neizbežno
umire...
Dakle, spoljni informacioni uticaj na neurone odgovarajućih zona
kore velikog mozga stvara kratkovremeni otisak na eteričnom telu
- 191 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
neurona. Sličan trag postoji sasvim određeno vreme (Δt <

0.041666667 sek. za optički signal) i izaziva lančanu reakciju u
telu. Mozak ne samo da prima signale spolja, već i čini da telo
adekvatno odgovori na te signale. Pored toga, za izradu te
adekvatne reakcije, mozak "mobiliše" hiljade, a ponekad i desetine
hiljada neurona mozga i periferni nervni sistem, što dovodi do
pokreta određenog mišića, aktivirajući ovu ili onu funkciju
organizma u celini. Spoljni informacioni uticaj se skladišti u našem
mozgu samo onoliko koliko je potrebno telu da reaguje na to
dejstvo. Drugim rečima, mozak pamti, čuva otisak uticaja u toku
vremena koje je potrebno da se stvori povratna reakcija
organizma na taj spoljni uticaj. Ovaj otisak izlaganja može trajati
od delića sekunde do nekoliko nedelja, a ponekad i mesecima, u
zavisnosti od toga u kojoj zoni kore velikog mozga je ovaj otisak
formiran. Na taj način, pojava otiska jonskog kod kod spoljašnjeg
uticaja na eteričnom nivou mozga se javlja kao prirodna posledica
spoljnog uticaja i određena je prostornom strukturom molekula
DNK neurona mozga, koji igraju ključnu ulogu u ovom procesu. Ovaj
trag nestaje sa eteričnog nivoa čim se uspostavi prostorna
struktura molekula DNK, koja je bila do dolaska jonskog koda
datog spoljašnjeg uticaja. To se dešava zato, što nestaje dodatna
zakrivljenost (deformacija) mikroprostora, uzrokovana pojavom
dodatnih ili uništenjem već postojećih elektronskih veza u
molekulu DNK. Kako ne postoji barica na putu bez rupe, tako ne
može biti ni otiska na eteričnom nivou spoljnog uticaja bez promene
prostorne strukture molekula DNK (Sl.72 - Sl.78). I sve to je
povezano sa tim, da su dodatne elektronske komunikacije
nestabilne u vremenu. Nakon nestanka dodatnih elektronskih veza
u molekulu DNK, promene eteričnog tela ovog molekula i neurona u
celini nestaju, a njihova kvalitativna struktura se vraća na onaj nivo,
koji je bio pre dolaska spoljašnjeg signala.
- 192 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kao rezultat ove analize smo došli do razumevanja prirode

krakoročnog pamćenja. I postavlja se pitanje, šta predstavlja
dugoročno pamćenje?! Šta treba da se desi sa molekulom DNK
neurona, da trag spoljnih uticaja ne bi nestao, nakon obnove
prostorne strukture molekula, koja je bila tokom trajanja spoljnih
uticaja? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: spoljni
uticaj mora da stvori svoj "otisak", kao minimum, na dva nivoa
neurona — na eteričnom i astralnom. Kako to može da se desi?
Setimo se da eterični "otisak" spoljašnjeg uticaja nastaje kao
rezultat dodatne zakrivljenosti mikroprostora molekula DNK, pri
pojavi u njemu, usled hemijskih reakcija, "viška" atomskih lancaca ili
gubitka njegovih sopstvenih (Sl. 79).
Sl. 79
- 193 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ove kvalitativne strukturne promene dovode do pojave na

eteričnom nivou dopunske deformacije, koja se javlja kao tačna
kopija strukturnih molekularnih promena. U molekulu DNK se odvija
proces raspadanja molekula, a oslobađene primarne materija
protiču na eterični nivo. Pri tom proticanju, dodatne deformacije
na eteričnom nivou neurona popunjava primarna materija G, a
eterično telo molekula DNK i neuron u celini "se debljaju", dobijaju
dodatnu "težinu" (Sl. 80.).
Sl. 80
Pri maloj aktivnosti procesa raspada u ćelijama, popunjavanje
dodatnih deformacije na eteričnom nivou se odvija sporo. Kao
rezultat ne nastaje višak zasićenja dodatnih deformacija
materije G. I kao posledica toga, ne nastaju dodatne deformacije
- 194 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
na astralnom nivou ćelije. Dakle, kako je "trajanje" života

dodatnih elektronskih veze u molekulu DNK ograničeno, veoma
često otisak spoljašnjeg uticaja na eteričnom nivou nestaje pre,
nego što se pojavi odgovarajući trag na astralnom nivou neurona.
Kako se može pojaviti astralni otisak spoljnih uticaja? Postoje
dve mogućnosti:
1. Pri aktivnijoj cirkulaciji primarnih materija između
fizičkih i eteričnih nivoa. Kao rezultat toga, dodatne deformacije
na eteričnom nivou u potpunosti se ispunjavaju primarnom
materijom G sve do tada, kada fizički tragovi spoljnog uticaja
nestanu. Nastavak zasićenja eteričnog nivoa primarnom materijom
G dovodi do prekomernog zasićenja eteričnog otiska spoljnog
uticaja i izaziva dodatne deformacije na astralnom nivou, koje će
se, zauzvrat, ispunjavati primarnim materijama, G i F, formirajući
astralni otisak spoljnog uticaja (Sl. 81.).
Sl. 81
- 195 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
2. Pri mnogokratnom ponavljanju identičnog spoljašnjeg

uticaja na iste neurone, sa intervalima, u kojem eterični otisak
spoljnog uticaja nije imao vremena da nestane. U ovom slučaju
dolazi do postepenog zasićenja eteričnog otiska spoljnog uticaja,
što takođe dovodi do prekomernog zasićenja i izaziva dodatne
deformacije na astralnom nivou, zasićenja koje dovodi do
formiranja astralnog otiska. Kao analogija goreopisanom može da
posluži primer kaskade od dva rezervoara, gde u jedan od njih stiže
voda iz jedne cevi. U tom slučaju, da bi se popunio drugi rezervoar,
voda mora prvo da u potpunosti popuni prvi i samo tada, tekući
preko ivice, ona će početi da ispunjava sledeći. Sada zamislimo da
se cev otvara samo na pet minuta, i da se rezervoar može popuniti
samo ako je slavina otvorena potupno. Ako otvorimo slavinu samo
delimično i to na istih pet minuta, prvi rezervoar će se ispuniti
delimično, dok će drugi ostati potpuno prazan. Pri uslovu, da slavina
treba da bude otvorena ne na više od pet minuta, jedina opcija u
kojoj je u ovom slučaju moguće popuniti oba rezervoara je - da
otvorimo slavinu po pet minuta nekoliko puta, sve do tada, dok oba
rezveoara ne budu u potpunosti ispunjena...
A sada da se vratimo na fenomen dugoročnog pamćenja. Pod
kojim uslovima finkcioniše prva mogućnost formiranja eteričnog i
astralnog otiska spoljnog uticaja?
Aktivna (iznad norme) cirkulacija primarnih materija nastaje u
ćelijama samo u stanju stresa ili pri burnim manifestacijama
emocija, što je skoro isto. Bilo koji šok, koji je doživeo bilo koji
čovek u svom životu, urezan je u njegovom sećanju zauvek sa sa
najsitnijim detaljima, bez obzira na to, koliko se dugo on (šok)
protezao u vremenu. Jarke slike neobičnog i potresajućeg, lepog i
jedinstvenog, opasnog i zaleđujući krv isplivavaju iz magle sećanja u
svoj svojoj netaknutoj lepoti i svežini, kao da se to desilo pre samo
- 196 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nekoliko trenutaka. Gde naš mozak skladišti sve ove informacije, i

na koji način on može da ih povrati?!
U stanju stresa ili emocionalnog uzbuđenja, metabolička
aktivnost u svim ćelijama, uključujući neurone mozga, nekoliko puta
premašuje nivo aktivnosti koja je u normalnom stanju. To dovodi do
intenzivnijeg cepanja molekula u ćelijama na primarne materije,
koje ih formiraju. Kao rezultat toga, snaga tokova, idući sa fizičkog
ka drugim nivoima ćelije, dramatično se povećava. To dovodi do
toga, da se za vreme trajanja spoljašnjeg uticaja na mozak, na
odgovarajućim nivoima, dešava puno formiranje eteričnog i
astralnog otiska. Dakle, nakon povratka kvalitivnog atomskog
sastava molekula DNK u stanje, koje je bilo pre pristizanja spoljnog
uticaja, eterični i astralni otisak se čuvaju. To se dešava zato što je
sistem "eterični otisak — astralni otisak" stabilna formacija, čija
se celovitost stalno održava na račun tokova primarnih materija,
koje nastaju kao rezultat neprekidnih procesa razlaganja organskih
i neorganskih molekula u neuronima. Deformacija mikroprostora na
eteričnom nivou, stvorena je eteričnim otiskom spoljašnjeg signala,
a deformacija mikroprostora na astralnom nivou obezbeđuju
međusobnu postojanost, zahvaljujući stalnoj cirkulaciji primarnih
materija sa eteričnog nivoa ka astralnom i nazad — od astralnog
ka eteričnom (Sl. 82.).
- 197 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 82
Ovi suprotni tokovi primarnih materija i obezbeđuju

stabilnost sistema "eterični-astralni" otisak spoljašnjeg signala.
Priroda izlazećeg toka primarnih materija je uslovljena, kao što
je već navedeno, procesima razlaganja organskih i neorganskih
molekula, kada oni ulaze u zonu neodržive za njih
dimenzionalnosti unutrašnje zapremine spirale molekula DNK 5.
Priroda silazećeg toka primarnih materija prouzrokovana je time,
da uzlazni tok primarnih materija stvara na astralnom nivou, u zoni
astralnog otiska spoljnog uticaja preteranu koncentraciju
primarnih materija G i F. Kao rezultat toga, deo njih počinje da se
5
Više o tome u glavi 2.
- 198 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kreće u suprotnom smeru ka eteričnom nivou, projektujući astralni

otisak spoljašnjeg signala na eterični nivo, što i ne dozvoljava da
nestane eterični otisak spoljnog uticaja. Na taj način nastaje
stabilan zatvoren sistem, koji je osnova prirode dugoročnog
pamćenja. Za potpuno razumevanje prirode dugotrajnog pamćenja
je ostalo samo shvatiti mehanizme obnove jonskog koda spoljašnjeg
uticaja na fizičkom nivou, bez čega mozak nije u stanju da ponovo
stvori sliku ili događaj iz udaljene ili čak i bliže prošlosti. Oporavak
jonskog koda na fizičkom nivou, i kao posledica toga, rekonstrukcija
mozgom prošlih događaja, koji su, reklo bi se, nepovratno oduvani
burnim tokovima reke vremena, je još jedno obično čudo prirode.
Kakva magija je potrebna da vaskrsnu događaji iz prošlosti, koji se
ne mogu ni osetiti, ni videti ni dodirnuti u sadašnjosti... a opet, čudo
pamćenja, kao vremenska mašina, vodi nas u našu sopstvenu prošlost,
i mi smo opet u stanju da proživimo, da ponovo doživimo određene
događaje našeg života u njihovoj prvobitnoj čistoti iznova i iznova.
I, kao i uvek, ne prestajući da se divimo magiji prirode...
Svaki čovek češće ili ređe mora da napregne svoje pamćenje iz
jednog ili drugog razloga. Štaviše, napregne, ne samo u prenosnom
smislu, već i u stvarnosti. Svima je dobro poznat osećaj, kada, pri
pokušaju da se nečega setimo, u glavi nastaje potpuno fizički
dožovljaj naprezanja, uz povećanje pritiska krvi u krvnim sudovima i
brzine njenog kretanja u njima. Sve to dovodi do toga da se
ubrzavaju metabolički procesi u neuronima mozga. To zauzvrat,
dovodi do toga, da veći broj molekula u jedinici vremena upada u
zamku sa neprilagođenom dimanzionalnošću molekula DNK i
raspada se na primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome,
eterični otisci spoljnih uticaja događaja i pojava iz prošlosti
dobijaju višak, u odnosu na balans, zasićenja primarnom
materijom G. Kao rezultat toga, nastaje obrnuti tok primarne
materije G sa eteričnog nivoa neurona na fizički (Sl. 83.).
- 199 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 83
I na fizičkom nivou pojavljuje se eterična projekcija spoljnog
uticaja, što dovodi do promene nivoa dimenzionalnosti u predelima
te eterične projekcije. Joni i atomi, imajući odgovarajuće nivoe
sopstvene dimenzionalnosti, upadaju pri svom kretanju u tu zonu
projekcije, vraćaju molekularnu strukturu molekula DNK, koju je
on imao pri prisustvu spoljašnjeg uticaja (Sl. 84.).
- 200 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 84
Na taj način se obnavlja jonski kod spoljašnjeg uticaja, i kao
posledica toga, mozak je u stanju da "izvuče" iz dubine sećanja
informacije o prošlim događajima, reklo bi se zauvek potonule u
zaborav. A sada razmislimo, pod kojim uslovima funkcioniše druga
mogućnost formiranja eteričnog i astralnog otiska spoljnog
uticaja? I da bi olakšali ovaj zadatak, misleno brzo vratimo se u
- 201 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
školske godine i setimo se poznate svima izreke: "ponavljanje je —

majka mudrosti". Setili ste se?! A sada, hajde da pokušamo da
preispitamo poznat svima izraz, proveren na sopstvenom iskustvu
svakog i koji ne proizvodi ni kod koga sumnju, u smislu razumevanja
prirodnog mehanizma ovog fenomena. Više puta pročitan, to je
potvrđen materijal zauvek, ili barem, dugo urezan u sećanju. A to
znači, da jedan isti spoljni uticaj, kroz jedan ili drugi organ čula,
najčešće oči i uši, tokom određenih intervala vremena dolazi u
mozak. A to znači, da je jedan isti jonski kod spoljašnjeg uticaja
tokom nekog vremena upada u iste neurone mozga odgovarajućih
zona kore mozga. I ako su intervali između signala manjeg
"životnog veka" eterični otisak spoljašnjeg signala, ponavljajući
identičan spoljni signal ne daje mogućnosti da taj otisak "umre" i
da se raspadne u prah. Na taj način, "životni vek" eteričnog otiska
spoljašnjeg signala se produžava, i on postaje "dugovečan". I ako
ponovljeni spoljašnji signali dolaze redovno u toku nekog vremena,
dovoljnog za formiranje punog astralnog otiska, to će biti
"zauvek". Drugim rečima, spoljni događaj ili pojava zauvek će se
urezati u našem pamćenju.
Ali, zašto?! Odgovor je veoma jednostavan. Pri produženju
"životnog veka" eteričnog otiska spoljnog uticaja, pri normalnom
nivou metaboličke aktivnosti neurona, čak i ne toliko burno kao u
stresnim situacijama, uzlazeći tokovi primarnih materija uspevaju
vremenom da potpuno "zasite" primarnom materijom G eterični
otisak spoljnih uticaja. Kao rezultat toga, nivo sopstvene
dimenzionalnosti eteričnog otiska se menja, i dešava se otvaranje
kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa u lokalnom
obimu lokacije eteričnog otiska spoljnih uticaja. I što dovodi do
početka formiranja astralnog otiska spoljnih uticaja. I ako je
"životni vek" eteričnog otiska dovoljno dug za to da bi se formirao
- 202 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
stabilan i miran astralni otisak, tada mozak pamti taj spoljni

uticaj (događaj, fenomen, informaciju) zauvek.
Postavlja se samo jedno pitanje: koliko ponavljanja je potrebno
da bi se to desilo? Postoje ljudi koji imaju takozvano, fenomenalno
pamćenje. Njima je dovoljno jednom da pročitaju, da vide, čuju, da
bi ta informacija zauvek bila utisnuta u njihovo pamćenje. A to
znači, da je dovoljan "životni vek" jednog eteričnog otiska spoljnih
uticaja, da bi mogao da se formira stabilan i miran astralni otisak
spoljnih uticaja. Postoje takođe ljudi, koji, ponavljajući jedno isto
stotine, a ponekad i hiljade puta, nisu u stanju ništa da zapamte. U
jednom slučaju razlog za to može biti genetsko oštećenje (bolest),
koje se manifestuju u tome, da je "životni vek" eteričnog otiska
toliko kratak, da on (eterični otisak) uspeva da nestane sa
eteričnog nivoa pre nego što je bilo vremena da stigne
ponovljeni signal. U drugom slučaju, uzrok poremećaja rada
pamćenja je prisustvo u cerebrospinalnoj tečnosti ove ili one
infekcije, vitalne funkcije koja dovodi do puštanja u
cerebrospinalnu tečnost toksine, uticaja koji u neuronima mozga
dovodi kako do promene jonskog sastava unutar neurona, tako i
do usporenih metaboličkih procesa unutar njih. Kao rezultat toga,
uzlazni ka eteričnom otisku spoljašnjeg signala, tok primarnih
materija je toliko slab da nije u stanju da obezbedi potreban nivo
njegovog zasićenja primarnom materijom G, ba bi došlo do
otvaranja kvalitativne barijere između eteričnih i astralnih nivoa. A
bez toga ne može biti formiran astralni otisak spoljašnjeg signala. U
nekim slučajevima moguće je formiranje kratkoročne memorije. Ali,
ako je uzlazni tok primarnih materija toliko slab, da je brzina
zasićenja primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog uticaja
manje brzine od gubitka te primarne materije, onda u ovoj situaciji
ne može biti govora ni o kratkoročnom pamćenju.
- 203 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
U većini slučajeva, sposobnost ljudi da zapamte informacije leži

između ovih krajnosti, i takođe varira kod svakog čoveka sa
godinama. I obično se menja od najbolje u detinjstvu do — srednje
ili sasvim loše u kasnijem uzrastu. To je zbog činjenice da se sa
godinama harmonija između svih nivoa ćelija organizma i na prvom
mestu neurona mozga, narušava. Ovo dovodi do toga, da se aktivnost
kretanja kako uzlaznih, tako i silaznih tokova primarnih
materija između nivoa ćelija smanjuje6. Najsnažnije proces
disharmonizacije utiče na cirkulaciju uzlazećih i silazećih tokova
primarnih materija između astralnih i eteričih nivoa neurona, i
nastupa vreme, kada cirkulacija između ovih nivoa potpuno prestaje
(Sl. 85.).
Sl. 85
6
Više o tome u knjizi istog autora «Poslednji apel čovečanstvu», glava 2.
- 204 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A to, zauzvrat, dovodi do toga, da u ovom stanju mozak ne može da

"izvuče" informacije koje se u njemu čuvaju. A šta se dešava u ovom
trenutku sa kratkoročnom memorijom?! Kratkoročna memorija
nastavlja da funkcioniše, samo se "životni vek" eteričnog otiska
znatno smanjuje. To je uslovljeno time, što je i aktivnost
cirkulacije primarnih materija između eteričnog i fizičkog nivoa
previše slaba. U tom slučaju, brzina zasićenja V1 eteričnog otiska
primarnom materijom G postaje manja ili jednaka brzini gubitka V2
otiska te primarne materije. A to znači, da sa takvim stanjem
kratkoročnog pamćenja čovek zaboravlja informacije vrlo brzo. U
daljem rastu disharmonizacije dolazi vreme kada se cirkulacija
između eteričnog i fizičkog nivoa smanjuje toliko, da brzina
zasićenja V1 primarnom materijom G eteričnog otiska spoljnog
uticaja postaje znatno manja od brzine gubitka V2 (Sl. 86.).
Sl. 86
- 205 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
A to znači da kod takvog čoveka prestaje da radi i kratkotrajno

pamćenje. Nastupa, takozvana, staračka senilnost, kada se
ponašanje čoveka malo razlikuje od ponašanja deteta. Samo
ponašanje deteta je uslovljeno time, što se njegov mozak nalazi u
početnoj fazi evolutivnog razvoja, u isto vreme, kod starca — u
poslednjoj. Kod jednog je — sve ispred, a kod drugog — sve pozadi.
Vrlo snažno se ubrzava proces uništavanja funkcija pamćenja,
arterosklerotične promene krvnih sudova mozga. Taloženje soli na
zidovima krvnih sudova mozga, posebno kapilara, dramatično utiče
na brzinu metaboličkih procesa u neuronima. Kao rezultat toga,
drastično se smanjuje broj molekula, kako organskih tako i
neorganskih jona, rascepljenih u jedinici vremena u neuronima
mozga. I, kao posledica toga, uzlazni tok primarnih materija od
fizičkog nivoa ka eteričnom postaje toliko slab, da stvaranje
održivog eteričnog otiska spoljnog uticaja postaje jednostavno
nemoguće ili drugim rečima, u takvom stanju čovek nije u stanju
ništa da zapamti ili da se seti.
Dalje, želeo bih da se zaustavim na nekim pitanjima u vezi sa
problemima pamćenja. Veoma mnogi ljudi zna ili je bar čulo za takve
bolesti, kao što je amnezija (privremeni ili stalni gubitak pamćenja).
Prvo, hajde da razmislimo, na koji način je moguće izgubiti
pamćenje, a to nije novčanik sa novcem. Dakle, šta se dešava sa
mozgom, kada je pamćenje izgubljeno?
Na prvom mestu treba napomenuti da se "izgubiti" može samo
dugoročno pamćenje. I hajde da prvo razoblačimo "lopova". Setimo
se da je dugoročno pamćenje sistem koji se sastoji od eteričnog i
astralnog otiska spoljnih uticaja. Štaviše, ovaj sistem je prilično
stabilan i samoodrživ. To se dešava, zahvaljujući cirkulaciji
primarnih materija između nivoa neurona. Uzlazeći i silazeći tokove
primarnih materija zasićuju eterične i astralne otiske spoljnih
uticaja. U ovom sistemu eterični otisci su manje otporni od
- 206 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
astralnih. To je uslovljeno time, što je astralni otisak obrazovan

sintezom dve primarne materije G i F, i ta hibridna forma GF
kvalitativno se razlikuje od slobodnih primarnih materija, što i
opredeljuje značajno njenu stabilnost, inertnost. Eterični otisak
predstavlja deformaciju eteričnog nivoa, popunjenu slobodnom
primarnom materijom G, koja se odmah spaja sa drugim slobodnim
primarnim materijama, kada je uništen eterični otisak. Slobodna
primarna materija G beži iz "ropstva" eteričnog otiska, baš kao i
voda, ispunjujući trag na primorskom pesku, koja se uliva sa
talasom, i odlazi sa obale "spirući" sa peska svoj trag.
Tako talasi nekih oluja mogu da "speru" eterični otisak i
oslobode iz privremenog "ropstva" primarnu materiju G?!.
Imena ovih "oluja" su sledeća — stres, potres mozga,
mehanička oštećenja mozga, posledice uticaja različitih zračenja,
itd. Sve ih ujedinjuje jedno — oni uništavaju eteričnih otisak
spoljnog uticaja, bez kojeg nije moguća realizacija dugoročnog
pamćenja, čak i ako je astralni otisak ostao netaknut (Sl. 87.).
Sl. 87
- 207 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Najčešće se javljaju vrtlozi potoka primarnih materija, koji,

kao cunami, prolaze kroz jedne ili druge delove mozga i "pomeraju"
na svom putu sve, na šta naiđu. Eterični otisci nestaju bez traga,
nisu u stanju da odole pred njima (Sl. 88.).
Sl. 88
Astralni otisci spoljnih uticaja su otporniji, zbog svoje
inertnosti, uslovljene kvalitativnom razlikom astralnog otiska od
eteričnog. Kvalitativna razlika astralnog otiska uslovljena je time,
da se on formira kao rezultat kvalitativnog spajanja dve primarne
- 208 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
materije. Taj hibrid poseduje druge kvalitete, za razliku od

pojedinih slobodnih materija. Dakle, da bi uništili, podelili, oslobodili
od međusobnog ropstva primarne materije, koje čine ovaj hibrid,
potrebno je uticati moćnije, nego za uništenje eteričnog otiska.
Dakle, u većini slučajeva, posle "oluje" astralni otisci spoljnih
signala se sačuvaju. I upravo oni su temelj, pomoću kog može da se
povrati pamćenje. Za to, da bi se rešila još jedna tajna prirode —
vaskrsenje pamćenja — hajde da proizvedemo "anatomsku
obdukciju" ovog jedinstvenog fenomena prirode. Setimo se da se pri
uništavanju eteričnog otiska tokom oluje, astralni otisak sačuvao
(Sl. 88.). To je uslovljeno time, što je astralni otisak izgrađen od
"snažnijeg", održivog materijala — hibridne forme GF, nastale kao
rezultat spajanja slobodnih formi materija G i F. Za "vaskrsenje"
pamćenja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
1. Obnova normalne cirkulacije krvi velikog mozga. Jer to
je preduslov za oporavak metabolizam neurona mozga. Za
normalan rad bilo koje ćelije organizma, organski i neorganski
molekuli, joni, moraju da teku neprekidno, a takođe treba da se
udaljavaju proizvodi raspada.
2. Oporavak do optimalnih nivoa uzlazećih i silazećih
tokova primarnih materija između fizičkih, eteričnih, astralnih
nivoa neurona.
3. Prekomerno zasićenje primarnim materijama G i F
astralnog otiska spoljašnjeg signala.
A sada, korak po korak ispratimo sam mehanizam oporavka
pamćenja... Oslobođene u rezultatu raspada organskih i neorganskih
molekula, upavših u zonu - zamku molekula DNK, primarne materije
uzlaznim tokom prožimaju sve nivoe neurona. Kao rezultat toga,
astralni otisak spoljašnjeg signala će biti popunjen primarnim
materijama G i F (Sl. 88.). Ako je brzina zasićenja V1 primarnim
materijama astralnog otiska veće brzine od gubitka V2, dolazi do
- 209 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
postepene akumulacije primarnih materija G i F. Kada nivo zasićenja

astralnog otiska primarnim materijama dostigne kritični nivo, javlja
se eksplozija primarnih materija. Pri tome, obrnuti tok "otvara"
kvalitativnu barijeru između astralnih i eteričnih nivoa sa
"povratne" strane — sa astralnog nivoa na eterični. Kao rezultat
toga, na eteričnom nivou pojavljuje se astralna projekcija otiska
spoljnog uticaja (Sl. 89.).
Sl. 89
- 210 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ako se ovaj proces dešava prilično aktivno, projekcija neprimetno

prelazi u odgovarajuće deformacije eteričnog nivoa, pri čijem
popunjavanja primarna materija G, formira novu eteričnu kopiju,
tačno ponaljajući astralnu kopiju spoljašnjeg uticaja (Sl. 90.).
Sl. 90
- 211 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ako se sada dobije višak zasićenja eterične kopije primarnom

materijom G, nastaje obrnuti tok ove materije na fizički nivo. Na
fizičkom nivou formira se eterična projekcija spoljnog uticaja
(Sl. 91.).
Sl. 91
- 212 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Eterična projekcija na fizičkom nivou dovodi do promene nivoa

sopstvene dimenzionalnosti mikroprostora u zoni projekcije, što
dovodi do oporavka jonskog koda (Sl. 92.).
Sl. 92
- 213 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Na taj način, oštećeno pamćenje se obnavlja...

Završava se otkrivanje tajne prirode pamćenja, nepohodno je za
potpunu jasnoću obratiti pažnju na glavne faze njenog formiranja.:
1. Spoljni uticaj se preobrazuje organima čulima u jonski kod.
2. Jonski kod po granama neurona — aksonima — ulazi bez
promene u aktuelni neuron.
3. U neuronima jonski kod nameće molekulima DNK nove
iznuđene elektronske veze.
4. Kao rezultat toga, menja se kvalitativna struktura molekula
DNK.
5. Kvalitativne promene strukture molekula DNK se čuvaju
privremeno; posle nekog vremena kvalitativna struktura molekula
DNK se vraća na početnu.
6. Tokom "života" jonskog koda formira se njegov otisak na
eteričnom nivou.
7. Trajanje života eteričnog otiska određuje vreme trajanja
kratkoročnog pamćenja.
8. Stres, jaki utisci, višestruko ponavljanje istog spoljnog
uticaja obezbeđuju formiranje otiska na astralnom nivou.
9. Trajanje života astralnog otiska spoljnog uticaja praktično
nije ograničeno.
10. Astralni otisak formira se iz hibridne materije GF, koja je
formirana kao rezultat spajanja primarnih materija G i F u zoni
astralne projekcije spoljnog signala.
11. Eterični i astralni otisak spoljašnjeg signala formira sistem
dugoročnog pamćenja.
12. Pri uništenju eteričnog otiska u sistemu dugoročnog
pamćenja, on može da bude obnovljen kroz obrnutu projekciju
astralnog otiska na eterični nivo.
Pre nego što pređemo na rešavanje misterije svesti, želeo bih
da obratimo posebnu pažnju na činjenicu, da se zapis informacija
- 214 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dešava na ETERIČNIM i ASTRALNIM nivoima mozga. Fizički

mozak je samo instrument pomoću koga se vrši zapisivanje
informacija. Iz tog razloga, istraživanje rada mozga ne daje priliku
naučnicima da utvrde, gde mozak "čuva" informacije. Još jednom se
setimo kineskog filozofa Konfučija koji je rekao: "Ne može se naći
crna mačka u crnoj sobi, onda kada nje nema tamo..."
I još... život posle smrti: pitanje, koje je mučilo umove toliko
filozofa, lažnih i pravih naučnika, sveštenika, i jednostavno svakog
živog čoveka, kada je on sa unutrašnjim trepetom pred neizbežnim
uvek sebi postavljao pitanje, šta će se desiti sa njim, kada sa
poslednjim uzdahom izađe poslednja iskra vatre njegovog života?!
Da li sa tim prestaje i nestaje bez traga sve — osećanja, ideje,
snovi, kreacije, teško stečeni tokom njegovog života?! Da li sve to
nestaje zauvek u tihom i lepom Univerzumu?! Svako pročitavši ovu
knjigu će moći da odgovori na ovo pitanje. I za to nije potrebna
slepa vera u život posle smrti, samo zbog toga što je strašno... Za
dobijanje odgovora potrebno je samo da prodreti mislima, pokušati
da se razume, a ne "pokori" Priroda, i u znak zahvalnosti, ona će
otvoriti svoje najdublje tajne... Pre nego što napravimo svoj
zaključak o životu posle smrti, hajde da pokušamo da podignemo
zavesu druge tajne prirode — zagonetke svesti.
- 215 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Glava 6. Priroda svesti. Mehanizam nastanka svesti
Svest... razum, šta je to?! Na koji način molekuli i atomi,

ujedinjeni u određenom redosledu, počinju da "shvataju" svoje
prisustvo u vremenu i prostoru, počinju da "razmišljaju" o
beskonačnosti Univerzuma, uzrocima materije ili svesti? Možda će
svaki od ovih molekula i atoma, kao umornu lutalicu u svemiru, posle
beskrajnih lutanja po beskrajnim prostranstvima svemira, volja
NjEGOVOG VELIČANSTVA SLUČAJNOST podesiti na ovu Bogom
zaboravlju, izgubljenu u beskrajnom prostoru planetu, dobijajući
tako dugo očekivani odmor, i posvetiti jedne druge u tajne svojih
avantura?! I na kraju krajeva, zaista, pre nego što se ujedine u
jednu celinu, pravo čudo prirode — živu materiju — svaki deo spaja
se sa drugim u jednu celinu, koji se kroz određeno prirodom VREME
raspada u prah, da bi se onda, kao ptica Feniks, ponovo rodili u
novom obliku, i tako ponavljali to milione puta. Dakle, šta je svest,
razum — "pamćenje", čestica koja formira nosioca istog, ili je to
manifestacija kroz tog nosioca Vaseljenskog Razuma?! Ako jeste,
onda šta je to i gde je ta Vaseljenska Skitnica?! A možda odgovor
ovog čuda ne leži daleko, već pravo ispred nas? Možda samo treba
malo pažljivije da pogledamo oko nas samih, i sasvim je moguće,
pronaći vodeću nit Ariadne, pomoću koje ćemo izaći iz lavirinta još
jednog Minotaura prirode — tajne SVESTI... Hajde da pokušamo da
pođemo "tamo, ne znam kuda, i da pronađemo, ne znam šta". I
mislim, da se ne samo u bajkama nešto od toga može desiti. Glavna
stvar je — ne treba da se spuštaju ruke pred naizgled nemogućim
zadatkom... Zaista, trenutno stanje na pitanje: šta je svest, nije se
maklo sa mesta iz vremena sporova grčkih filozofa. I kao labud, rak
i štuka u poznatoj basni Krilova, filozofske struje ljudske misli,
objektivni i subjektivni idealizam, metafizički i dijalektički
materijalizam, nisu mogli da pomere ovu zagonetku prirode sa
- 216 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
mesta. I na početku novog milenijuma ovo pitanje ostaje otvoreno,

kao i u osvit rađanja civilizacije...
Dakle, šta je to SVEST, RAZUM?..
Da bi odgovorili na ovo pitanje, neophodno je utvrditi
kvalitativnu razliku procesa koji se odvijaju u mozgu razumnog bića,
koje nam daje pravo da govorimo o manifestaciji razuma. Svesna
aktivnost se razlikuje od nesvesne? Za početak definišimo, kakvi
kvalitativvni procesi se odvijaju u mozgu živog bića, što nam
omogućava da govorimo o svesnoj aktivnosti.
Kroz organe čula spoljni svet se ogleda u mozgu živog bića. Pri
tome, kao što smo detaljno razmotrili u prethodnom poglavlju, bilo
koji spoljni uticaj stvara otisak na eteričnom i astralnom nivou
neurona mozga. Privremeni trag na eteričnom nivou neurona je
manifestacija kratkoročne memorije, čija se glavna uloga svodi na
mehanizmam orijentisanja živog organizma u u spoljnom okruženju.
Objekti i subjekti spoljašnjeg sveta kroz čula organizma, stvaraju
kvalitativnu promenu prostorne strukture neurona mozga,
omogućavajući ovom živom organizmu da se kreće u okolnom
prostoru, da proizvede potrebne radnje i reakcije na spoljašnju
sredinu, bez kojih postojanje bilo kog živog organizma, jednostavno
ne bi bilo moguće. Zahvaljujući vidu, naš mozak stvara holografsku
kopiju životne stvarnosti i položaj elemenata ove realnosti u odnosu
jednih prema drugim. Ali vid nam ne daje predstavu o kvalitativnom
stanju ovih elemenata, već samo ideju o njihovim prostornim
karakteristikama. Drugim rečima, ne može se suditi samo po izgledu
o kvalitativnom stanju stvarnosti koja nas okružuje. U tome nam
dolazi u pomoć drugi organ čula — dodir. Receptori kože našeg tela
reaguje na toplotu i hladnoću, na pritisak i gustinu, agregatna
stanja (čvrsto, tečno, gasovito i plazma) i prostorne oblike
elemenata stvarnosti koja nas okružuje, i "objavljuju sa planine"
potpuno drugi sloj informacija o spoljašnjem okruženju. Dodir i
- 217 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
miris daju mogućnost da dobijemo ideju o hemijskom sastavu

vazduha, vode, hrane i svega ostalog što nas okružuje u
svakodnevnom životu. Sluh nam daje mogućnost da odredimo pravac
moguće opasnosti ili, obrnuto, lokaciju mogućeg plena mnogo ranije
nego što je moguće da ga vidimo...
Ali svi ovi organi čula omogućavaju samo da se adekvatno
odgreaguje na stalno izmenjujuće stanje životne spoljašnje sredine,
što je, bez sumnje, veoma važno za svaki živi organizam, uključujući
i čoveka. Ali trajanje efekta određenog spoljašnjeg uticaja kroz
čula na nervni sistem određeno je vremenom koje je potrebno telu
za adekvatnu reakciju. Nakon čega je sistem, svi organi čula,
spreman da prihvati nove signale. U mozak neprekidno dolazi hiljade
signala, minut za minutom, iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u
godinu. Čak i kada organizam spava, deo njegovih senzora nastavlja
da radi, spremnih na prvu opasnosti da vrate organizam u punu
aktivnost. Inače, ovaj organizam postaje plen dvomožnih ili
četvoronožnih predatora. Svi oni koji iz jednog ili drugog razloga
nisu bili u mogućnosti da blagovremeno otkriju opasnost ili brzo
reaguju na tu opasnost, umiru u žestokoj borbi za opstanak. I to je
istina u odnosu na ukupnu raznolikost životinjskog sveta, uključujući
i čoveka. Na taj način, dvadeset i četiri sata u mozak, kroz ova ili
ona čula, dolaze informacije iz sveta oko nas. Mozak "prosejava"
sve ove informacije i reaguje samo na one signale iz spoljne sredine,
koji se direktno odnose na život organizma i očuvanje njegovog
integriteta. Sve ostale informacije "teku" kroz mozak širokom i
punom "rekom", ostajući nam "neprimećene", ne obraćajući na njih
nikakvu pažnju. Ali ako mi ne obraćamo pažnju na informacije koje
dolaze u mozak, to apsolutno ne znači da one ne utiču na njega.
Kakav je taj uticaj?
Svaka informacija, koja dolazi do mozga iz okolnog spoljnog
sveta, u većoj ili manjoj meri, na jedan trenutak ili trajno menja
- 218 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
kvalitativnu strukturu mozga. Pri kratkotrajnoj promeni

kvalitativne strukture mozga, signal iz spoljne sredine stvara samo
eterični otisak, koji brže ili sporije, u zavisnosti od njegove
funkcije, nestaje nakon dolaska tog signala (kratkotrajno
pamćenje). Pri dugoročnoj promeni kvalitativne strukture mozga,
signal iz spoljne sredine stvara svoj trag kako na eteričnom, tako i
na astralnom nivou. I u ovom stanju, trag spoljašnjeg signala se
utiskuje u kvalitativnim strukturama mozga praktično zauvek
(dugoročno pamćenje). Zapravo, mehanizam formiranja dugoročnog
pamćenja je magični ključ koji omogućava da se otvore "vrata"
misteriozne, naizgled neuhvatljive, kao fatamorgana, "zamke"
prirode svesti. "Leteći holanđanin" prirode svesti, sa svim svojim
očiglednostima, ostao je tajna iza sedam pečata u poslednjih
nekoliko milenijuma. Filozofi i naučnici su u beskrajnim sporovima o
prvenstvu svesti ili materije zaboravili na to, da je koncept svesti
korišćen bez ikakvog objašnjenja. I ako je, na primer, dijalektički
materijalizam dao više-manje prihvatljivo objašnjenje materije, kao
"objektivnu realnost, datu nam osećanjima", u pogledu svesti nisu
ništa bolje smislili, osim da je "objasne" najvišim kvalitativnim
stanjem iste one "objektivne realnosti", koja "nam je data
osećanjima". Zar to nije neverovatno logika? Idealisti, zauzvrat, ne
tako daleko od ove logike, propovedaju prvenstvo svesti, apsolutne
ideje, apsoluta, logosa, i na kraju, Gospoda Boga, koji je (prvi)
sazdao (L) oko nas "objektivnu realnost." U principu, ja bih želeo da
skrenem pažnju na činjenicu da je pitanje: "šta je primarno -
materija ili svest" apsurdno samo po sebi. Baš kao što je apsurdno
pitanje prvenstva jajeta ili kokoške. Baš kao što nema kokoške bez
jajeta, a ni jajeta bez kokške, tako ne postoji svest bez materije i
materija bez svesti. Oba ova koncepta - su nerazdvojna i ne
postoje jedan bez drugog. Samo koncept materije - je mnogo širi
- 219 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nego što trenutno sebi predstavlja savremena nauka, a svest ima

mnogo stanja, koja se kvalitativno razlikuju jedno od drugog.
Pre svega, hajde da razlikujemo osnovne kriterijume svesti:
1. Svest, izdvaja sebe nosiocem svesti od okružujuće sredine.
2. Harmonična interakcija nosioca svesti sa okolinom.
I ako uzmemo u obzir čoveka kroz prizmu ovih kriterijuma, moguće

je utvrditi stepen njegove razumnosti, kao nosioca svesti. I ako je
sa izolacijom sebe od sve okružujuće prirode kod Homo Sapiensa
sve u redu, nažalost, sa harmoničnom interakcijom sa okolinom
stvari stoje prilično jadno. Čovek je objavio pravi rat prirodi,
umesto da živi sa njom u simbiozi. I za to uopšte ne treba da se
vrati u divlje stanje i očekuje od prirode, šta ona "želi" da da
čoveku. Treba znati zakone prirode i koristeći to znanje,
kvalitativno je menjati, tako da se ne remeti harmonija ekološkog
sistema. I onda je moguće i kontrolisati klimu planete, i kontrolisati
njene elemente, čak i harmonija sa svim ostalim bićima koja imaju
ne manje, već može biti i više prava da dišu čist vazduh, piju čistu
vodu i prenose štafetu života svojim potomcima. Neverovatno je da
čovek gleda na prirodu kao osvajač, a ne kao dete, koje je negovano
na njenim grudima. I sve dok takvo stanje traje, čovečanstvo se
mora smatrati potencijalno razumnom rasom, kao upravo rođeno
dete, kome je sve ispred. Želeo bih da poželim da "faza deteta" ne
potraje tako dugo, da bude nekoga negde da prisustvuje "vrtiću"
prirode... A dok se to ne desi, hajde da pokušamo da prodremo u
tajne prirode i da se vratimo rešavanju misterije svesti. Materija i
svest, svest i materija. U ova dva termina se nalaze jedinstvo i
suprotnost. Svest podrazumeva razumnost u ponašanju kod nosioca
- 220 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
svesti. Razumnost se, zauzvrat, manifestuje u adekvatnosti

reakcija na procese koji se dešavaju u okruženju. Adekvatnost
predstavlja sobom racionalnost, optimalnost različitih reakcija
nosioca svesti. Na taj način, jedna od karakteristika svesti je
racionalnost ponašanja nosioca svesti, koji u svakom slučaju
predstavlja materijalni objekat. Drugim rečima, svest se
manifestuje na određen način kao organizovana materija.
Potrebno je samo da se utvrdi, kakva bi trebalo da bude
organizacija materije, da bi se manifestovali određeni elementi
svesti. Ljudi su navikli da dele materiju na živu i neživu,
zaboravljajući na to, da kako je jedna, tako je i druga obrazovana
od istih atoma. Štaviše, svaki atom žive materije će, pre ili kasnije,
postati deo nežive i obrnuto, mnogi atomi nežive materije će
postati deo žive. Takva razlika se utvrđuje samo u tome da odnos
mase žive i nežive materije nije ekvivalentan. Živa materija je samo
mali deo od mase nežive materije. Međutim, obe su u potpunosti u
stanju da prelaze iz jedne u drugu, razlika je samo u prostornoj
organizaciji i kvalitativnoj strukturi ovih materija. Dakle,
kvalitativna razlika između žive i nežive materije se svodi na
razliku u prostornoj organizaciji i kvalitativnoj strukturi
materije 7.
Svest se javlja na određenom nivou razvoja žive materije. Shodno
tome, svest se pojavljuje kao rezultat određene prostorne
organizacije i kvalitativne strukture materije. Sasvim je
očigledno da su svest i materija — nerazdvojni jedno od drugog.
I samo pitanje o prvenstvu svesti ili materije, zbog toga, gubi
svaki smisao. Razmotrimo razlike u prostornoj organizaciji
materije. Neživa materija — neorganska — ima četiri agregatna
stanja: čvrsto, tečno, gasovito i plazma. Samo čvrsto stanje
neorganske materije je stabilno tokom vremena prostorne
7
Более подробно об этом см. главу 2.
- 221 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
organizacije, u kojoj svaki atom zauzima određeni prostorni položaj

u odnosu na druge atome. Atomi formiraju čvrstu prostornu
strukturu — kristalne rešetke. Kod takve prostorne organizacije
atomi se nalaze na optimalnim udaljenostima jedni od drugih,
relevantnim za maksimalnu stabilnost celog sistema u celini. Svaki
atom je u stanju da vrši manje vibracione pokrete na čvorove
kristalne rešetke, odgovarajuće tački održive ravnoteže. U većini
slučajeva rastojanja između čvorova kristalne rešetke srazmerna
su sa veličinom samih atoma, i zato ne može biti ni govora o tome da
neki drugi atom ili molekul može da se kreće među čvorovima
kristalne rešetke. Moguća je samo zamena jednog atoma drugim u
čvoru kristalne rešetke. I samo elektromagnetne oscilacije, čije se
talasne dužine mogu porediti sa rastojanjem između čvorova
kristalne rešetke, mogu da se kreće u njoj. Pri tome se dešava
delimična apsorpcija fotona atoma, što dovodi do neke promene
nivoa dimenzionalnosti tih atoma. Nakon apsorpcije fotona, nivo
dimenzionalnosti tog atoma postaje većo od sopstvenog nivoa
dimenzionalnosti, odgovarajućeg stabilnom stanju kristalne rešetke,
i on prelazi u uzbuđeno stanje. Pri tome su susedni atomi, koji se
nalaze u čvorovima kristalne rešetke, u stabilnom stanju, i to dovodi
do toga da uzbuđen atom emituje foton i vraća se u stabilno stanje.
Obično je broj uzbuđenih atoma mali, i zato kristalna rešetka čuva
svoju strukturu. Kada broj uzbuđenih atoma u kristalnoj rešetki
postane kritičan, dolazi do raspada poslednjeg, i supstanca prelazi
iz čvrstog stanja u tečno. Dakle, prostorna organizacija atoma u
kristalnoj rešetki ne može biti osnova za pojavu svesti, barem na
našoj planeti. Zato što atomi, formiraju neorganiku, nisu u stanju da
otvore kvalitativnu barijeru između fizički guste i eterične sfere
planete. Ako se kvalitativna barijera ipak otvara, kao kod
radioaktivnih elemenata, onda se dešava raspadanje tih atoma, a
samim tim i "vrata" između sfera planete se otvaraju za vrlo kratko
- 222 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
vreme, što nije dovoljno da bi se dogodile bilo kakve kvalitativne

promene na tim nivoima. Organski molekuli, naročito DNK i RNK,
imaju ogromnu molekulsku težinu. Spiralni prostorni oblik molekula
DNK i RNK pruža mogućnost kvalitativnog skoka u evoluciji
materije. U unutrašnjem obimu spirale molekula DNK i RNK formira
se stojeći talas dimenzionalnosti. Prečnik tih spirala mnogo puta
premašuje dimenzije svih atoma i većine organskih i neorganskih
molekula. Samo veoma veliki organski molekuli srazmerni su sa
prečnikom spirale molekula DNK i RNK. Tako veliki organski
molekuli u ćelijama su podvrgnuti delimičnom raspadu. Kao rezultat
ovog raspada, koji predstavlja biohemijski proces, ostaju "krhotine"
velikih organskih molekula. Ove "krhotine" imaju znatno manje
dimenzije i slobodno prodiru u unutrašnji tunel spirale molekula
DNK i RNK. Svi molekuli, koji usled svog kretanja prodiru u
unutrašnjost spirale DNK i RNK, upadaju u zamku. Radijalna razlika
dimenzionalnosti spirale molekula DNK i RNK primorava sve
molekule, zarobljene u unutrašnji obim ovih spirala, da se kreću duž
svoje ose. U svom kretanju duž ose, svi molekuli potpadaju pod
udare razlike dimenzionalnosti, nastalih stojećim talasom
unutrašnje zapremine molekula DNK i RNK 8. Za većinu molekula,
uhvaćenih u ovu zamku, iznuđena razlika dimenzionalnosti je
izuzetno visoka, usled čega oni postaju nestabilni i raspadaju se na
primarne materije, koje ih formiraju. Pri tome se dešava
obrazovanje molekula i atoma, koji održavaju stabilnost pod takvim
razlikama dimenzionalnosti. Analogni procesi se odvijaju i pri
radioaktivnom raspadu, pri kojem se oslobađaju primarne
materije, i formiraju stabilni elementi sa znatno manjom
atomskom težinom. Razlika između ovih procesa je u tome, što se
radioaktivni atomi raspadaju sami, dok se unutar spirale molekula
DNK i RNK raspadaju drugi molekuli. Unutrašnji obim molekula
8
Более подробно об этом см. главу 2.
- 223 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
DNK i RNK može se posmatrati kao svojevrsna "crna rupa", koju

je napravila živa materija. Veliki deo fizički guste materije, upada
u tu "crnu rupu", nestaje i pretvara se u drugi oblik — slobodne
primarne materije. Na taj način, stojeći talas dimenzionalnosti,
stvoren spiralnom strukturom molekula RNK ili DNK, je DOVOLjAN
USLOV za pojavu života i svesti. Ali, šta je to — svest?!
Da se vratimo na procese formiranja pamćenja, a tačnije —
dugoročnom pamćenju. Spoljni signal preko čula, u formi jonskog
koda stiže do mozga, stvara eterični i astralni otisak na
odgovarajućim nivoima neurona. U slučaju dugoročnog pamćenja, ovi
otisci ostaju zauvek, ili u najmanju ruku, veoma dugo. Razmotrimo
dva susedna neurona na eteričnom i astralnom nivou, koji imaju
otiske jonskih kodova različitih spoljnih signala (Sl. 93.).
Sl. 93
- 224 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Podsetimo se da mozak prima milione signala iz okruženja i, prema

tome, sve više i više signala stvara otiske na eteričnim i astralnim
nivoima neurona. Stoga, pored prethodnih otisaka pojavljuju se novi
(Sl. 94 i Sl. 95.).
Sl. 94
- 225 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl.95
- 226 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Svaki novi spoljni signal koji stvara eterični i astralni otisak

(dugoročno pamćenje), dodaje još jednu "ciglu" u izgradnji
"objekta" svesti (Sl. 96. i 97).
Sl. 96.
- 227 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 97.
- 228 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ovaj proces "izgradnje" svesti traje do tada, dok se

"udaljene" na sličan način strukture neurona na eteričnom i
astralnom nivou NE ZGUSNU (Sl. 98 i 99.).
Sl. 98
- 229 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Sl. 99.
Zgusnuvši se između sebe na eteričnom i astralnom nivou,
strukture neurona mozga stvaraju horizontalno objedinjene
neurone. I ako je do tog trenutka svaki neuron bio samo "komšija"
- 230 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
svim ostalim, bez ikakve aktivne interakcije sa njima, onda posle

zgušnjavanja strukture na eteričnom i astralnom nivou nastaje
jedna OPŠTA STRUKTURA MOZGA NA ETERIČNOM I
ASTRALNOM NIVOU NEURONA. Do tog trenutka postoji skup
NE međudejstvujućih među sobom moždanih ćelija — neurona,
posle tog trenutka, nastaje SISTEM međudejstvujućih između
sebe na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga (Sl. 100.).
Sl. 100.
- 231 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Kroz nastale zone zgušnjavanja između susednih neurona

primarne materije počinju da teku od jednog neurona ka drugom i
tako — do poslednjeg neurona u lancu zgušnjavajući međusobno
eterična i astralna tela neurona. Analogno tome, mogu da posluže
kanali koji povezuju između sebe reke, u kojima voda iz jedne reke
može da uđe u drugu, a onda — u sledeću, itd, sve do okeana ili
mora. A u slučaju, kada se "prva" reka uliva u malo jezero i pravac
njenog toka može da bude suprotan pravcu gde se nalazi okean.
Veza preko kanala, reklo bi se, naizgled je nemoguća. Tako i
sabijanje otisaka spoljnih signala na eteričnim i astralnim nivoima
omogućava, da primarne materije, oslobođene u procesu raspada
jednog neurona mozga, počinju da zasićuju eterična i astralna
tela neurona, koji su povezani sa njim u lanac. Na taj način
nastaje cirkulacija primarnih materija NA eteričnom i NA
astralnom nivou, a ne između njih, kao što se to dešava kod
nesjedinjenih u lanac neurona mozga. Zgušnjavanje na eteričnom i
astralnom nivou može se desiti samo između neurona - suseda.
Shodno tome, signali okružujuće sredine, stvarajući eterične i
astralne otiske kod neurona - komšija moraju da budu kvalitativno
bliski jedni drugima. Zapravo bliski, a ne identični, kao što su, na
primer, smaragdna boja i zelena, plava i tamno plava. Signali okolne
sredine treba da budu dovoljno bliski jedni drugima, da izazovu
promene kod neurona - suseda a u isto vreme da imaju neke razlike.
Zapravo, ta mala razlika između spoljnih signala obezbeđuje
stvaranje otiska na eteričnom i astralnom nivou između susednih
neurona, što i stvara mogućnost njihovog zgušnjavanja.
Zgušnjavanje eteričnih i astralnih tela susednih neurona, je
kao i izgradnja mostova na gazištima, povezujući u jedan sistem, u
celinu dva susedna neurona. Novi kvalitativno blizak spoljni signal
stvara "most" između susednih neurona i tako dalje — od komšije do
komšije. Kao rezultat takve "mostogradnje" u jedinstven sistem, u
- 232 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
lancu povezanih neurona, koji na fizički gustom nivou nalazeći se na

nekoj udaljenosti jedni od drugih ni pod kakvim okolnostima ne
mogu da formiraju jedan sistem. Na taj način, fizički gusti
neuroni mozga, koji je svaki deo krutog sistema i ne komuniciraju
jedni sa drugima, stiču nove kvalitativne mogućnosti. Oni se
sabijaju među sobom, kroz otiske na eteričnom i astralnom nivou
neurona. Kao rezultat ovog procesa, na eteričnom i astralnom nivou
neurona mozga pojavljuju se lanci, koji se sastoje od
međudejstvujućih između sebe eteričnih i astralnih tela neurona.
Po meri akumulacije mozgom informacija, kao posledica uticaja
spoljne sredine kroz organe čula, broj takvih lanaca se povećava.
Što su bogatije informacije iz spoljnog sveta, veći broj delova
moždane kore formira svoje lance. Međutim, ovi lanci ostaju
izolovani jedni od drugih. Samo kada mozak apsorbuje određenu
količinu informacija, pri tome kvalitativno raznolikih, eterični i
astralni lanci neurona spajaju se u jedan sistem. Kao rezultat
toga, postaje moguće zgušnjavanje među sobom delova moždane
kore, povezanih sa različitim čulima. Na primer, videvši jabuku, ne
predstavlja veliki trud osetiti ukus, miris, dobiti ideju o njenoj
tvrdoći, temperaturi, viskozitetu, itd. Pri tome, čak će sam početi
da se stvara želudačni sok. Prethodno iskustvo sa jabukama daje
mogućnost da se, samo pri prisustvu jednog od spoljnih faktora,
dobije uvid u objekat u celini. Ova ideja je višestruka i skoro
potpuna. Oko devedeset devet odsto informacija o jabuci može da
se dobije samo na osnovu njenog izgleda, mirisa ili ukusa. Mozak
sam stvara kompletnu informaciju o jabuci preko toga što je ceo
spektar informacija o njoj spojen u jedan sistem na eteričnom i
astralnom nivou neurona. Šta je "izostavio" mozak stvarajući "sliku"
jabuke?! Samo neke karakteristike koje mozak nije u stanju da
reprodukuje bez dodatnih informacija. U većini slučajeva, na
primer, po izgledu je nemoguće dobiti ideju o tome da li je jabuka
- 233 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
crvljiva ili nije. Ali, takva informacije ne menja glavno — jabuka i

dalje ostaje jabuka...
Mozak, kao sunđer, upija dolazeće iz spoljnog sveta informacije.
Razlika od sunđera se manifestuje u tome, da se mozak pri tome
kvalitativno menja, što se ne može reći za sunđer. Kvalitativna i
kvantitativna raznolikost informacija, koje dolaze iz spoljnog sveta
u mozak kroz organe čula, dovodi do toga da se na eteričnom i
astralnom nivou mozga formira sistem, sjedinjenih u jednu celinu
nekoliko stotina hiljada, a ponekad i mnogih miliona lanaca, koji se
sastoji od eteričnih i astralnih tela neurona. U mozgu pod uticajem
signala iz spoljašnje sredine stalno dolazi do pojave novih lanaca, od
kojih svaki postaje deo opšteg sistema, "nadovezujući" se na već
postojeće lance, stvarajući nova dodatna sabijanja između lanca.
Pojavljuje se sve više i više "raskrsnica" između lanca u sistemu. To
dovodi do toga, da primarne materije po tim "raskrsnicama" ne
samo da zasićuju eterična i astralna tela neurona, ulazećih u
sistem, već počinju i da kruže na eteričnom i astralnom nivou
mozga u celini. I kao posledica ovog kretanja, dešava se zasićenje i
akumulacija primarnih materija na eteričnom i astralnom nivou
mozga. I kada to zasićenje dostigne kritični nivo, rađa se čudo -
SVEST. Zahvaljujući "raskrsnicama" lanaca, dešava se zasićenje
primarnm materijama svih aktivnih neurona mozga, čime se stvara
prilično kompletna slika sveta. Ali to nije sve. Zasićenje eteričnih i
astralnih tela aktivnih neurona (aktivni neuroni su oni neurona koji
učestvuju u formiranju lanaca) dovodi do promene njihovih
sopstvenih nivoa dimenzionalnosti. Nastaje dodatna zakrivljenost
prostora kod aktivnih neurona, što dovodi do toga da sopstveni
nivoi dimenzionalnosti eteričnog i astralnog tela aktivnog i pasivnog
neurona postaju različiti. I kada to zasićenje primarnim
materijama, eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona dostigne
kritičnu vrednost, dodatna zakrivljenost dimenzionalnosti
- 234 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
prostora postaje toliko velika da se DEŠAVA STEZANjE

IZMEĐU ETERIČNIH I ASTRALNIH TELA AKTIVNIH I
PASIVNIH NEURONA.
А šta to znači?!
A to znači, da se u mozgu dešava pojava novih lanaca aktivnih
neurona BEZ spoljašnjeg signala. Drugim rečima, u mozgu se
pojavljuju misli — reakcije, koje nisu direktan odraz stvarnosti.
Čovek stiče sposobnost da SAMOSTALNO MISLI. Dolazi do
rođenja SVESTI! A to znači, da je jedna od tajni prirode, ono što
je rođeno iz haosa materije — MISAO — predstavlja zatvoreni
lanac eteričnih i astralnih tela neurona, po kojoj cirkulišu primarne
materije. Upravo zahvaljujući zatvorenim lancima i cirkulaciji
primarnih materija po njima, čovek je u stanju da razmišlja, čovek
je u stanju da misli. Upravo zahvaljujući činjenici da je ljudski
mozak u stanju da stvori nove lance bez učešća uticaja iz
spoljašnje sredine kroz organe čula, čovek može da stvori nešto
novo, da sanja, da menja okružujuću prirodu, da prodre u dubine
njenih tajni i da se distancira od njene realnosti. Ali da bi se to
desilo, sistem treba da "sazri". Na početku realnost mora biti
potpuno "nakupljena" na eteričnom i astralnom nivou neurona mozga.
Haos sveta oko nas — to je prva stvar koja pada na bilo koje živo
biće, koje je došlo na ovaj ludi i istovremeno prelep svet. Čovek —
nije izuzetak od ovog pravila. Ali oluja haosa spoljašnjeg sveta nije
dovoljna da se u dubinama ljudskog mozga pojavi slaba i krhka klica
svesti. Informacije iz spoljnog sveta, nisu u stanju da stvore ovo
čudo prirode iz jednog jednostavnog razloga — informacije,
akumulirane tokom života jednog čoveka, jednostavno nisu dovoljne.
Samo količina informacija stečena od strane velike grupe i koje
svako usvoji, omogućava da se dogodi ovo čudo prirode. Ljudi van
zajednice sebi sličnih pretvaraju se u veoma pametnu životinju,
zapravo životinja je životinja, iako spolja neće biti ništa drugačije
- 235 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
od "srećnika". Samo među sebi sličnim, upijajući, kao sunđer,

iskustvo prethodnih generacija, stečeno tokom vekova čovečanstva,
u ljudskom mozgu može da bukne iskra svesti... Hajde da pokušamo
da shvatimo zašto postoji kritički obim informacija koji je potreban
za pojavu svesti kod ljudi. Setimo se da je pojava svesti u vezi sa
mogućnošću da mozak čoveka stvara nove lance bez uticaja signala
iz spoljašnje sredine. Nakon rođenja, mozak deteta je — kao
nenapisana knjiga, u kojoj je samo nekoliko praznih stranica, na koje
treba zapisati prve linije. Svi neuroni mozga su u svom prvobitnom,
devičanskom stanju i potpuno su identični jedni drugima. A to znači
da oni imaju identične nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Prvi uzdah
protoka informacija iz spoljašnjeg sveta putem čula počinje da
teče u mozak deteta. Zbog toga ćemo, neurone mozga, koji nisu
izloženi informacijama iz spoljašnje sredine, zvati pasivnim. Signali
iz spoljne sredine, preobrazuju se receptorima organa čula u jonske
kodove, dostižu neurone, kvalitativno menjaju strukturu eteričnih i
astralnih tela neurona mozga . Pri tome, kod ovih neurona varira
nivo sopstvene dimenzionalnosti. Neurone mozga, kvalitativno
modifikovane na eteričnom i astralnom nivou pod uticajem protoka
informacija iz spoljašnje sredine, ćemo nazvati aktivnim. Aktivni
neuroni imaju više nivoe dimenzionalnosti. Na taj način, na osnovu
ovih oznaka mogu se definisati svi neuroni novorođenčeta, kao
pasivni. Onda, po prijemu informacija u mozak iz spoljašnjeg sveta
putem čula, kao rezultat formiranja dugoročne memorije,
pojavljuju se aktivni neuroni, čiji broj stalno raste, po meri
razvoja deteta. Počinje prva faza nakupljanja kvalitativnih
promena u eteričnom i astralnom nivou neurona mozga. Mozak
deteta upija sve informacije iz spoljašnjeg sveta. U fazi
akumulacije dominira proces formiranja dugoročne memorije, što je
neophodni preduslov brze akumulacije aktivnih neurona u mozgu
deteta. Ako se iz jednog ili drugog razloga prekine proces
- 236 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
formiranja dugoročne memorije u prvih 6-8 godina života deteta,

njegov mozak praktično gubi mogućnost daljeg razvoja. Kao uzroci
mogu biti nasledne bolesti, kao i infektivni procesi u
cerebrospinalnoj tečnosti ili u kori velikog mozga. Ako se ima sreće,
i sudbina poštedi od takve "pošasti", pre ili kasnije (naravno, po
mogućstvu što pre) broj aktivnih neurona dostiže kritičan nivo. Pre
nego što nastavimo analizu rađanja svesti, želeo bih da napomenem
da informacije različitog kvaliteta izazivaju različite kvalitativne
promene eteričnih i astralnih tela neurona mozga. Što je veći
nivo sopstvene dimenzionalnosti eteričnih i astralnih tela aktivnih
neurona mozga u fazi akumulacije, veći evolutivni potencijal dobija
taj mozak. To postaje jasno, ako se setimo kvalitativne strukture
ćelija i stepena uticaja nivoa sopstvene dimenzionalnosti eteričnog
i astralnog tela na stanje kvalitativnih barijera (i mogućnost
njihovog otvaranja) između eteričnog i astralnog, astralnog i prvog
mentalnog nivoa (Sl. 40. 41. i 42.).
Kako se menja nivo sopstvene dimenzionalnosti aktivnih
neurona?
Odgovor na ovo pitanje "leži" bukvalno na površini. Potrebno je
samo da se setimo toga, da receptori organa čula pretvaraju signale
iz okružujuće sredine u jonski kod. Jonski kod, dostignuvši neurone
u mozgu, izaziva čitav niz hemijskih reakcija, zbog čega se neko
vreme menja molekularna težina molekula DNK i RNK. Molekuli
postaju "teži", što, zauzvrat, dovodi do promene u stepenu uticaja
ovih molekula i neurona u celini na mikroprostor ćelije. I kao
posledica toga, dolazi do promene kvalitativne strukture eteričnog
tela neurona, a pod određenim uslovima i astralnog . Eterična i
astralna tela neurona, zauzvrat, postaju "teža", takođe se menja i
stepen njihovog uticaja na stanje okružujućeg mikroprostora. A u
slučaju formiranja dugoročnog pamćenja, kvalitativne promene
strukture eteričnih i astralnih tela postaju stalne ili, barem,
- 237 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dolgoročne. Dakle, signal iz spoljne sredine kvalitativno menja

neurone mozga. I samim tim, od toga, kakva je priroda spoljnog
signala, zavisi stepen kvalitativnih promena eteričnih i astralnih
tela neurona mozga. Tako smo došli do razumevanja značenja
kvaliteta informacija koje dolaze u mozak, i njihovu ulogu u
procesima kvalitativnih promena eteričnih i astralnih tela neurona,
bez čega kvalitativne barijere između eteričnog i astralnog,
astralnog i prvog mentalnog nivoa ne mogu da se otvore.
Kvalitet informacija postavlja i definiše potencijal razvoja
mozga svakog čoveka.
Hajde da definišemo kakva je uloga količine informacija. Aktivni
neuroni formiraju lanac na eteričnom i astralnom nivou mozga. U
lancu aktivni neuroni se zgušnjavaju između sebe svojim eteričnim i
astralnim telima. Kao rezultat toga, primarne materije, oslobođene
u procesima raspada fizički guste materije u fizički gustim telima
neurona, počinju da teku od eteričnog i astralnog tela jednog
neurona ka drugome itd, do krajnjeg neurona u lancu. Naravno, samo
deo oslobođenih primarnih materija se "grana" iz vertikalne
cirkulacije između nivoa i stvara horizontalno kretanje između
eteričnih i astralnih tela neurona mozga. To stvara dodatno
zasićenje ovih tela neurona, a to dovodi do povećanja sopstvenog
nivoa dimenzionalnosti. Ali u isto vreme eterična i astralna tela
aktivnih neurona gube primarne materije. Dakle, dešavaju se dva
procesa — dodatno zasićenje primarnim materijama, kao rezultat
horizontalnog kretanja po lancu i trajni gubitak primarnih materija
eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona. Ako su ova dva procesa,
suprotna po suštini, otprilike jednaka, onda oni neutrališu jedni
druge, i sav dodatni efekat zasićenja se praktično svodi na nulu.
Kako se, onda, dodatni efekat zasićenja može sačuvati i dovesti
do kvalitativne promene eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona
posebno i mozga u celini? A veoma je jednostavno. Da bi se to
- 238 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
dogodilo, potrebno je smanjenje gubitaka primarnih materija

eteričnih i astralnih tela aktivnih neurona, i povećanje kapaciteta
dodatnog horizontalnog zasićenja. Smanjenje gubitaka može da se
desi kada lanci aktivnih neurona postanu zatvoreni. A to, zauzvrat,
može da se desi kao rezultat procesa zgušnjavanja među različitim
lancima aktivnih neurona, što se može desiti kao rezultat
haotičnog procesa zgušnjavanja ogromnog broja lanaca između
sebe. Na taj način, haos informacija, apsorbovanih mozgom čoveka
iz spoljne sredine, jeste preduslov za rađanje SVESTI.
Dalje, za povećanje snage dodatnog horizontalnog zasićenja
potrebno je da što je moguće veći broj aktivnih neurona formira
jedan sistem, u kome se istovremeno odvijaju procesi raspadanja
materije. A to postaje moguće, kada broj aktivnih neurona,
sjedinjenih u jedan zajedničkui sistem, dostigne neku kritičnu
vrednost. Shodno tome, kritični broj aktivnih neurona, sjedinjenih
u jedan zajednički sistem, dovoljan je uslov za rađanje SVESTI.
I opet, kritična vrednost broja aktivnih neurona, sjedinjenih u
jedan zajednički sistem, postiže se spontano, pod uticajem istog
haosa informacija, apsorbovanih mozgom čoveka iz spoljne sredine
(kumulativnim iskustvom generacija za konkretnog čoveka javlja se
spoljašnja sredina društvenog karaktera). Na taj način, određena
količina haotičnih informacija iz spoljašnjeg okruženja je
NEOPHODAN i DOVOLjAN uslov za pojavu SVESTI.
U ovom trenutku smo došli do razumevanja OBRASCA o
rađanju SVESTI na određenom nivou razvoja i organizacije žive
materije.
Homo Sapiens je, kako izgleda, zbog svojih specifičnosti vrste i
kolektivne organizacije, prosto "osuđen" na rađanje svesti. Zbog
svega ovog, čovek je u obavezi prema ekološkoj niši, koju on zauzima
u ekološkom sistemu planete. Ekološki sistemi smenjuju jedni druge
po meri razvoja života na planeti, savršeniji smenjuje primitivnije.
- 239 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
I ovaj proces se nastavlja sve do tada, dok ne iznikne takav ekološki

sistem, u kome će se pojaviti iskra svesti. Razvoj, bljesak ove iskre
svesti dovodi do toga da nosioci te svesti počinju sami da upravljaju
razvojem života na svojoj planeti, stvarajući razumne veštačke
ekološke sisteme. Ono što je nemoguće, nažalost, to je da se priča o
humanosti... A sada, vratimo se našim "ovcama". Vrednost kvantiteta
i kvaliteta informacija apsorbovanih našim mozgom, nadam se da je
pojašnjena iz gore navedenog. Još nije jasno pitanje o ulozi
vremenskog intervala, "dodeljenog Uzvišenim" na pravo dobijanja
iskre svesti. Da li Gospod Bog daje svakome od nas test sa
vremenom, u kome moramo da se "nosimo" sa prioritetnim zadatkom
— akumuliracijom dovoljno snage, da bi bar "zagrizli" koru jabuke
znanja?
Posegnimo još jedanupt na prava Gospoda Boga, nekako, još uvek
nemamo šta da izgubimo.
Pojava starosne granice, do koje dete treba da upije određene
količine kvalitetnih informacija za to, da bi se u njemu zapalila iskra
svesti, ima trivijalno objašnjenje. Obim glave, i shodno tome, broj
neurona mozga novorođenčeta i odraslog čoveka se razlikuju, pri
čemu je to veoma značajno. Nakon rođenja nastavlja se intenzivan
rast obima lobanje, kao i proces podele neurona mozga. U osnovi
ovaj proces se završava sa šest-osam godina života. Kao što je svima
poznato, pri deljenju se dobijaju dve potpuno identične ćelije, u
tom smislu i neuroni. Setimo se da su neuroni mozga podeljeni u dve
kategorije — aktivni i pasivni. Aktivni neuroni imaju kvalitativne
promene strukture eteričnih i astralnih tela, nastalih pod uticajem
signala iz spoljašnje sredine. Pasivni neuroni nemaju kvalitativne
promene i kvalitetom su identični jedni drugima, jer su se
pojavili kao rezultat podele jedne ćelije i zbog toga su potpuni
"blizanci". A to znači da svi pasivni neuroni imaju identične nivoe
sopstvene dimenzionalnosti. To je, pri deljenju, praćeno povećanje
- 240 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
obima mozga, pojavom novih pasivnih neurona sa minimalnim

evolucionim nivoom. Dok se aktivni neuroni pod uticajem protoka
informacija iz spoljašnje sredine, kvalitativno menjaju i imaju veći
(u odnosu na pasivne neurone) evolucioni nivo. Dakle, pri deljenju
aktivnih neurona, dobijeni neuroni su identični deljenom neuronu,
"nasleđuju" dodatni evolucioni nivo. Zato je količina informacija,
apsorbovana mozgom bebe u prvih šest-osam godina života, od
ključnog značaja za pojavu razuma.
Stvar je u tome, što su pasivni i aktivni neuroni podeljeni u
periodu rasta mozga sa identičnim intenzitetom. Pri deljenju,
količina aktivnih neurona raste geometrijskom progresijom. I ako
ljudski mozak pod uticajem informacija iz spoljašnje sredine stekne
neki kritičan broj aktivnih neurona, onda u vreme prestanka
aktivnog rasta zapremine mozga, broj aktivnih neurona dostiže
takve veličine, pri kojima dolazi do kvalitativnog skoka u evoluciji
ćelija — one stiču sposobnost da kolektivno misle.
I nije slučajno da je samo tri, maksimalno pet odsto, od
ukupnog broja neurona mozga normalnog čoveka aktivno, a ostalih
devedeset pet, devedeset sedam odsto neurona "spava". I što je
najdosadnije, oni "spavaju" tokom celog života čoveka.
Zašto je priroda stvorila takvu "spavajuću lepoticu" u mozgu
čoveka, i kakav "princ" i uz pomoć kakvog "poljupca" može da se
probude te neurone iz tog letargičnog sna?!
A možda još nije vreme za buđenje te "uspavane lepotice"
ljudskog mozga, možda čovek još nije spreman za to buđenje?!
Može da bude da su snaga i mogućnosti spavajućeg dela mozga tako
grandiozne i neverovatne, da bi bili bolje za sve: za samog čoveka i
prirodu u celini, da se ovaj san nastavi? Dok traje...
Neka traje sve do tada, dok svest čovečanstva ne dostigne
određeni nivo zrelosti. Duhovna nezrelost — strašnija je od
- 241 -
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
nuklearne bombe i ekološke katastrofe na ivici na kojoj se nalazi

planeta...
Beograd 2016. god.
- 242 -

Suština I Razum - 1, Levašov PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Suština I Razum - 1, Levašov PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Nikolaj Levašov «Suština i razum».

Сан-Франциско 2000 год

U ovoj knjizi autor nastavlja, koristeći svoju teoriju neheterogenosti

Copyright © Nicolai Levashov, 1999

''Suština i razum'' –to je dostojni produžetak i dalje

1. Pretpostavku da je vasiona izotropna, to jest, ujednačena

Počevši od prvobitnog građevinskog kamenja svetskog zdanja –

zajedničkog između kvalitativne strukture vasione i mogućnosti

to odraziti na budućnost naše planete, i kako budućnost zavisi od

Autor je stvorio jedinstvenu teoriju, koja mu je pomogla da reši

pokazuje uticaj na našu planetu? Jesu li takva zbivanja plod ćudljive

Zacelo, kao i ceo svet, živi i neživi, i Homo Sapiens je potčinjen

Duša, suština... Svako od nas se pitao: šta je to Duša?! I svako

vidimo i susrećemo posvuda: na ulici, u prevozu, u pozorištu, na

Glava 1. Kvalitativna struktura planete Zemlje

Odakle dolaze, i kuda idu posle smrti suštine ljudi i suštine

Još sasvim nedavno, pre dvesta godina, niko nije ni slutio da

različite sličice, tako se i od istovrsnih formi materije u matričnom

Pritom, tamo gde se prostor- vasiona dodiruje sa drugim, koji

dimenzionalne neujednačenosti prostora oko zvezde. Od tih gomila

veličine iz gomile drugih. Samo onda je moguće složiti potrebnu

neujednačenosti, stvara uslove za spajanje naredne forme

Pri tome svaka od tih hibridnih formi delimično nadomešćuje

dimenzionalnost, koja je postojala pre eksplozije supernove zvezde

I nije slučajno što je izračunata količina materije u vasioni –

Kao rezultat procesa sinteze hibridnih formi od primarnih

Te sfere imaju, kako zajedničke kvalitete, tako i razlike.

Razlike su uslovljene strukturom tih sfera, pošto svaka od njih

Ako označimo sedam primarnih formi materije slovima A, V,

AV – treća mentalna sfera,

Materija, koja obrazuje fizički gustu sferu, ima četiri

Pri obrazovanju hibridnih formi materije, dolazi do postepenog

To je povezano sa stabilnošću elemenata. Stvar je u tome što

Radioaktivni elementi su, kako teški vodonik (deuterijum i

2,89915 < Lmicro < 2,91935

I u slučaju, kada je dimenzionalnost atoma teškog vodonika

Dimenzionalnost transuranijumskih elemenata blizu je donje

kombinacija njih i lakih elemenata, obrazuju koru planete, čija se

Napominjem, da svako jezgro utiče na svoj mikrokosmos. Samo

Na taj način, nivo sopstvene dimenzionalnosti svakog atoma

Drugim rečima, dok se dimenzionalnost hibridne forme materije

2.87890 < LFPV < 2.89915; (2)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDEF – eteričnih

2.89915 < LЭV< 2.91935; (3)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSDE – astralnih

2.91935 < LAV < 2.93956; (4)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVSD – tela prve

2.93956 < LVPM < 2.95976; (5)

dimenzionalnost hibridne forme materije AVS – tela druge

2.95976 < LVVM < 2.97996; (6)

dimenzionalnost hibridne forme materije – AV - tela treće

2.97996 < LVTM < 3.00017 (7)

Dimenzionalnost makroprostora po završetku formiranja planete

materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti okolnog

Važan značaj ima veličina tog pomaka. Upravo veličina pomaka

ζ = 1γi (ΔL) (8)

Pojava elemenata razuma i rađanje pamćenja, bez kog je

ζ = 2γi (ΔL) (9)

Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju je

ζ = 3γi (ΔL) (10)

Na taj način, koristeći pomak kao kriterijum, možemo govoriti o

Sada se prisetimo da se ponovno uspostavljanje početnog nivoa

Prisetimo se takođe, da su laki atomi, koji neznatno utiču na