Edvard Olbi Ko Se Boji Virdžinije Vulf PDF

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulf
Edvard Olbi
Ko se boji Virdžinije Vulf
Drama u tri čina
Prevod: Ileana Ćosić
Prvi čin: Igra i šala

Drugi čin: Valpurgijska noć
Treći čin: Egzorcizam
LICA:
MARTA, krupna, bučna žena (52), koja izgleda mlada za svoje godine
DŽORDŽ, njen suprug (46). Mršav, prosed
HANI, (26) sasvim prosečna plavuša
NIK, (32) njen suprug prijatnog izgleda, lepo grañen
PRVI ČIN
IGRA I ŠALA
Dnevna soba. Vrata se nalaze u dnu pozomice zdesna. Otvor u obliku luka bez
vrata, koji vodi u hol i ostali deo kuće, postavljen je dijagonalno, u dnu bine,
levo. Prema nahoñenju, na zid u dnu mogu da se postave prozori. Na zidu, u
dnu, nalaze se i apstraktne slike. Uz isti zid prislonjena je sofa. Prema
gledaocima, jedna prema drugoj, dijagonalno, postavljene su dve udoblje
fotelje. Lampe, mali stolovi, pisaći sto, prema nahoñenju. U sobi se upadljivo
ističe dobro opremljen bar. Sa unutrašnje strane ulaznih vrata visi zvono.
Tama. Galama oko ulaznih vrata. Čuje se Martin smeh. Ulazna vrata se
otvaraju, svetlo se pali. Ulazi Marta, a za njom i Džordž.
MARTA: Gospode...
DŽORDŽ: Š-š-š-š...
MARTA: Bože...
DŽORDŽ: Ali zaboga, Marta, sada je dva sata...
MARTA: Uh, Džordž!
DŽORDŽ: Dobro, izvini, ali...
MARTA: Ti nikako da prestaneš s tim tvojim kokodakanjem!
DŽORDŽ: Ali zar ne vidiš da je već kasno?
MARTA (gleda po sobi. Podražava Bet Devis) Užasan nered! Je li, odakle je ova
rečenica: “Ovo je pravi ćumez!”?
DŽORDŽ: Otkud ja znam...
MARTA: Ma hajde, reci, odakle je? Ti sve znaš.
DŽORDŽ: Marta!
MARTA: Ali za ime božje, odakle je ta rečenica?
DŽORDŽ (umorno) Koja rečenica?
Page 1
MARTA: Pa sad sam je baš izgovorila. Upravo sad: “Ovo je pravi ćumez!” Je li,
odakle je ta rečenica?
DŽORDŽ: Nemam pojma...
MARTA: Glupane! To je iz nekog filma sa Bet Devis... iz jednog od onih epskih
filmova braće Vorner.
DŽORDŽ: Otkud mogu da pamtim sve filmove koje...
MARTA: Niko i ne žahteva da pamtiš sve epske filmove braće Vorner... nego
samo jedan! Jedan jedini! Na kraju Bet Devis dobija zapaljenje trbušne
maramice... U toku celog filma nosi onu užasnu crnu periku, na kraju dobija
zapaljenje trbušne maramice, a udata je za Džozefa Kotena ili tako nešto...
DŽORDŽ: Valjda tako nekog...
MARTA: U redu, tako nekog... i sve vreme hoće da ide u Čikago jer je
zaljubljena u onog glumca sa ožiljkom... Ali se razboli, seda ispred svog
toaletnog stola...
DŽORDŽ: Kakav glumac? Kakav ožiljak?
MARTA: Do ñavola, ne mogu da se setim njegovog imena. Kako se ono zvaše
film? Hoću da znam kako se zvao film! Ona sedi ispred svog toaletnog stola...
onda se razboli od zapaljenja trbušne maramice... pokušava da namaže usta,
ali ne uspeva... razmaže ruž po čitavom licu... Na kraju ipak odlučuje da ode u
Čikago... i...
DŽORDŽ: Čikago! Zove se “Čikago”.
MARTA: Šta se zove “Čikago”?
DŽORDŽ: Pa, film. Film se zove “Čikago”...
MARTA: Uh, pobogu, pa ti nemaš pojma ni o čemu. “Čikago” je čuvena
muzička komedija iz tridesetih godina u kojoj je glavnu ulogu igrala Elis Fej.
Zar si ti toliko van sveta?
DŽORDŽ: To je, znači, nešto iz vremena koje ja dobro pamtim, ali...
MARTA: Dosta, prestani o tome. Nego čekaj da se prisetim... Bet Devis se
vraća kući posle napornog dana u bakalnici...
DŽORDŽ: Ona radi u bakalnici?
MARTA: Ona je domaćica; ona kupuje... posle kupovine vraća se kući, ulazi u
skromnu dnevnu sobu jedne skromne kuće u kojoj živi sa skromnim Džozefom
Kotenom...
DŽORDŽ: Jesu li venčani?
MARTA (nestrpljivo) Jesu. Venčani su. Oni su muž i žena! Ona uiazi, posmatra
oko sebe, spušta kupljene stvari i kaže: “Ovo je pravi ćumez!”
DŽORDŽ (posle pauze) A!...
MARTA (posle pauze) Ona je nezadovoljna.
DŽORDŽ (posle pauze) A, tako.
MARTA (posle pauze) E pa, hajde, reci kako se zove film?
DŽORDŽ: Zaista ne znam, Marta...
MARTA: Misli malo!
DŽORDŽ: Umoran sam, draga... kasno je... a osim toga...
MARTA: Ne vidim od čega bi bio toliko umoran... Ceo dan nisi baš ništa radio.
Nisi održao ni jedno predavanje ili bilo šta drugo...
DŽORDŽ: Ali sam umoran... Kad ne bi bilo ovih prokletih orgija koje tvoj otac
Page 2
prireñuje subotom uveče...
MARTA: Nešto nije u redu s tobom, Džordž...
DŽORDŽ (slomljeno) Možda i nije u redu, ali tako je.
MARTA: Ništa nisi radio. Ti nikad ništa i ne radiš. Ti nikada ne uspostaviš
kontakt. Samo sediš i pričaš.
DŽORDŽ: A šta bi ti htela da ja radim? Hoćeš li da se ponašam kao ti? Misliš li
da treba da se kreveljim na svakoga kao što ti to činiš?
MARTA (bučno) Ja se ne kreveljim.
DŽORDŽ (pomirljivo) U redu... ti se ne kreveljiš.
MARTA (uvreñena) Ja se ne kreveljim.
DŽORDŽ: U redu, ja sam i rekao da se ti ne kreveljiš.
MARTA (dureći se) Daj mi nešto da popijem!
DŽORDŽ: Šta?
MARTA (još uvek blago) Rekla sam: daj mi nešto da popijem!
DŽORDŽ (prilazi pokretnom baru) Mislim da bismo već mogli da se spremamo
za spavanje.
MARTA: Za spavanje! Ti se šališ. Mi imamo goste.
DŽORDŽ (s nevericom) Šta imamo?
MARTA: Goste. Goste.
DŽORDŽ: Goste?
MARTA: Da... goste... ljude... treba da nam doñu.
DŽORDŽ: Kada?
MARTA: Sada.
DŽORDŽ: Pobogu Marta, znaš li ti koliko je sati... Ko to treba da doñe?
MARTA: Kako se ono behu zvali?
DŽORDŽ: Ko to?
MARTA: Kako im ono beše ime?
DŽORDŽ: Čije to ime?
MARTA: Džordž, ne znam kako se zovu... Sinoć si se upoznao sa njima. Oni su
novajlije... On je na katedri za matematiku, ako se ne varam...
DŽORDŽ: ... Ko su, u stvari, ti ljudi?
MARTA: Ja sam ih sinoć upoznala.
DŽORDŽ: Ne sećam se da sam ikoga sinoć upoznao.
MARTA: E pa, jesi! Upoznao si! A sada, molim te, daj mi to piće... i prestani da
tu stojiš i zevaš u mene. On je na katedri za matematiku, ima oko trideset
godina, plav je i...
DŽORDŽ: ... i lepo izgleda...
MARTA: Da... i lepo izgleda.
DŽORDŽ: To je najvažnije.
MARTA: ... a žena mu je neko beznačajno stvorenje, ravno kao daska.
DŽORDŽ (neodreñeno) A, tako!
MARTA: Da li ih se sad sećaš?
DŽORDŽ: Da, Marta, mislim da se sećam. Ali zar ih, za ime sveta, stvarno sada
očekuješ?
MARTA (inateći se) Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni prema
njima!
Page 3
DŽORDŽ: Oh, gospode!
MARTA: Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni prema njima.
Hvala.
DŽORDŽ: Ali zašto u ovo doba? Sada je dva sata posle ponoći, a osimtoga...
MARTA: Zato što je tata rekao da treba da budemo ljubazni premanjima.
DŽORDŽ: Dobro. Mogli smo da ih pozovemo jedne nedelje, ili nekog drugog
dana.
MARTA: Ne mari... Osim toga, sada je već nedelja. Odnosno početaknedelje.
MARTA: Samo što nisu stigli.
DŽORDŽ: Voleo bih da me ponekad blagovremeno obavestiš o pojedinim
stvarima... a ne da mi uvek ovako pljusneš novost u lice.
MARTA: Ja ti ne pljuskam novosti u lice.
DŽORDŽ: Pljuskaš, i te kako pljuskaš. I to stalno.
MARTA (prijateljskim, zaštitničkim tonom) O, Džordž!
DŽORDŽ: I to stalno.
MARTA: Jadni moj Džordži-Pordži. Prava si pekmeza. (On se duri) Uh, uh, uh...
šta to radiš? Pa ti se duriš! Uh, uh! Čekaj da vidim... Pa ti se stvarno duriš? Baš
ozbiljno?
DŽORDŽ (veoma tiho) Ma pusti me, Marta.
MARTA: Uh, uh, uh, uh, uh...
DŽORDŽ: Nemoj na to da obraćaš pažnju.
MARTA: Uh, uh, uh... (DŽORDŽ ne reaguje) Hej! (I dalje ne reaguje) Hej!
(DŽORDŽ je gleda pritešnjen) Hej. (Peva) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije
Vulf, Virdžinije Vulf... Ha, ha, ha! (DŽORDŽ i dalje ne reaguje) Šta ti je... Zar
ovo nije smešno? (Izazivački) Ja mislim da je to bio vrisak... pravi vrisak. A
tebi se nije dopalo, a?
DŽORDŽ: Nije bilo loše.
MARTA: A na prijemu si se iskidao od smeha kad si to čuo.
DŽORDŽ: Samo sam se nasmejao. Nisam se iskidao od smeha. Znaš da sam
se samo nasmejao... nije bilo loše.
MARTA (zagledana u svoje piće) Baš si se iskidao od smeha.
DŽORDŽ: Nije bilo loše.
MARTA (sa gañenjem) Bio je pravi vrisak!
DŽORDŽ (strpljivo) Bilo je vrlo smešno.
MARTA (posle kratkog razmišljanja) Odvratan si mi!
DŽORDŽ: Šta kažeš?
MARTA: Uh... Što si mi odvratan...
DŽORDŽ (posle kratkog razmišljanja) Nije lepo od tebe da to kažeš, Marta.
MARTA: Šta nije lepo?
DŽORDŽ: Nije lepo da to kažeš.
MARTA: Volim kad se ljutiš. Čini mi se da mi se to najviše i dopada kod tebe...
Ti si jedna velika budala! Čak nemaš ni... nemaš ni... Kako da kažem?
DŽORDŽ: Hrabrosti?
MARTA: Opet fraziraš! (Pauza. Oboje se smeju) Čuješ, molim te, stavi još leda
u moje piće. Nikad mi ne stavljaš led u piće. Kao da teraš inat!
DŽORDŽ (uzima njenu čašu) Uvek stavljam led u tvoje piće. A ti ga pojedeš, u
Page 4
tome je stvar. Prešlo ti je u naviku da žvaćeš kocke leda... kao da si španski
koker. Polomićeš svoje velike zube.
MARTA: Zubi su moji.
DŽORDŽ: Samo neki od njih, ne svi...
MARTA: Ja imam više zuba od tebe.
DŽORDŽ: Dva više.
MARTA: I to je dosta.
DŽORDŽ: Izgleda da jeste. Mislim da je to i veoma pohvalno... imajući na umu
tvoje godine.
MARTA: Umukni. (Pauza) Nisi ni ti mladunac.
DŽORDŽ (skoro dečački zadovoljno, pevajući) Šest godina sam mlañi od tebe...
Uvek sam toliko bio mlañi od tebe, i uvek ću toliko biti mlañi od tebe.
MARTA (namrgoñeno) Ali... ti ćelaviš...
DŽORDŽ: I ti. (Pauza. Oboje se smeju) Srce moje!
MARTA: Dušo, hodi ovamo i poljubi tvoju mamicu da sve puca.
DŽORDŽ: Zar sada...
MARTA: Hoću da me poljubiš da sve puca.
DŽORDŽ (zamišljen) Ja ne želim da te poljubim, Marta. Gde su ti ljudi? Gde su
ti ljudi koje si pozvala da doñu?
MARTA: Ostali su da porazgovaraju sa tatom. Samo što nisu stigli... ostali su
da porazgovaraju sa tatom. Zašto ne želiš da me poljubiš?
DŽORDŽ (ozbiljno) Draga, ako te poljubim, strašno ću se uzbuditi... sav ću da
ustreptim, poželeću da te imam, makar i silom, ovde na tepihu... a mogli bi da
naiñu naši gosti... i sama zamisli šta bi tvoj otac rekao na sve to.
MARTA: Svinjo!
DŽORDŽ nadmeno podražava groktanje svinje.
MARTA: Ha, ha, ha, ljubavniče... sipaj mi još jednu čašu.
DŽORDŽ (uzima čašu) Što si ti u stanju da se nalivaš!
MARTA (podražava dečji govor) Žedna sam!
DŽORDŽ: Isuse.
MARTA (vrteći se okolo) Slušaj, dušo! Kad je reč o piću, mogu ja tebe da
svalim pod koji god hoćeš sto... za mene ne brini...
DŽORDŽ: Ti si već dobila nagradu za to pre mnogo godina... i o tebi se
pričalo...
MARTA: Kunem ti se da bih se razvela od tebe da si tada postojao u mom
životu.
DŽORDŽ: U redu. Nego, molim te, nastoj da se održiš na nogama... Ti ljudi su
naši gosti... Misli nato!
MARTA: Čak te i ne primećujem... Već godinama te ne primećujem...
DŽORDŽ: Nemoj ništa da prosipaš ili bacaš...
MARTA: Htela sam da kažem da si bezbojan, da si obična nula.
DŽORDŽ: I nastoj da se ne svlačiš. Nema ničeg odvratnijeg od prizora koji ti
predstavljaš posle nekoliko čaša, kad zadigneš suknju preko glave. Znaš ti to
vrlo dobro...
MARTA: Huljo jedna.
DŽORDŽ: ... bolje reći kad zadigneš suknju preko tvojih glava...
Page 5
Na vratima se čuje zvono.
MARTA: Gosti, gosti.
DŽORDŽ (najradije bije ubio) Mnogo im se radujem!
MARTA (u istom raspoloženju) Idi i otvori vrata.
DŽORDŽ (nepomera se) Idi ti.
MARTA: Idi ti. (On se nepomera) Pokazaću ja tebi.
DŽORDŽ (simbolično pljune) I ja tebi.
Zvono se ponovo čuje.
MARTA (viče) Dolazim. (DŽORDŽU, kroz zube) Rekla sam ti da otvoriš vrata!
DŽORDŽ (lagano se približava vratima, neprimetno se osmehuje) U redu,
ljubavi... kako god ti kažeš. (Zastaje) Samo pazi, nemoj da otpočinješ
bezvezne razgovore.
MARTA: Bezvezne razgovore? Kakav ti je to izraz? O čemu ti to govoriš?
DŽORDŽ: O bezveznim razgovorima. Jednostavno, nemoj da vodiš takve
razgovore!
MARTA: Ti se izražavaš kao tvoji studenti. Šta time hoćeš da kažeš? Na kakve
to bezvezne razgovore misliš?
DŽORDŽ: Na bezvezne razgovore o detetu. To je sve!
MARTA: Kakvom ti mene smatraš?
DŽORDŽ: Smatram te mnogo boljom nego što jesi.
MARTA (ljutito) Tako? E, pa lepo. Počeću da govorim o detetu ako to budem
zaželela.
DŽORDŽ: Ne mešaj dete u ovo.
MARTA (preteći) Ono je moje isto toliko koliko i tvoje. Govoriću o njemu ako to
zaželim.
DŽORDŽ: Ne bih ti savetovao da to učiniš, Marta!
MARTA: Lepo od tebe. (Čuje se kucanje na vratima) Napred! (DŽORDŽU) Idi i
otvori vrata.
DŽORDŽ: Ja sam te upozorio.
MARTA: Da, da, svakako. Idi otvori!
DŽORDŽ (odlazeći prema vratima) Idem ljubavi... Šta god ti zaželiš, ljubavi.
Baš je divno što su pojedini ljudi tako lepo vaspitani, uprkos vremenu u kome
živimo! BaŠ je to divno što neki ljudi prosto neće da upadnu u tuñu kuću čak i
kad čuju neko neljudsko čudovište kako iznutra urla na njih...!
MARTA: Zaveži!
U trenutku kad MARTA izgovori poslednje reči, DŽORDŽ širom otvara ulazna
vrata. HANI i NIK stoje pred vratima. Kraći tajac, a zatim...
DŽORDŽ (upadljivo zadovoijan što je prepoznao HANI i NIKA i stvarno srećan
što su do njih doprle MARTINE poslednje reči) A-a-a!
MARTA (malo preglasno... da bi nadvisila njegov uzvik) Hi, hi, hi... 'ajde, 'ajde,
uñite!
HANI i NIK (u duetu) Helou! Evo nas, stigli smo.
DŽORDŽ (važno) Mora da ste vi gosti koje očekujemo.
MARTA: Ha, ha, ha, ha! Ne obraćajte pažnju na njega. 'Ajde deco, raskomotite
se. Skinite kapute i dajte ih tom naduvenku.
NIK (ravnodušno) Možda i nije trebalo da doñemo.
Page 6
HANI: Stvarno, vrlo je kasno i...
MARTA: Kasno! Šalite se? 'Ajde, bacite kapute i ulazite!
DŽORDŽ (neodreñeno... odlazeći) Bacite ih bilo gde... na nameštaj, na pod,
ovde to neće smetati.
NIK (obraća se HANI) Rekao sam ti da nije trebalo da dolazimo.
MARTA (odsečno) Rekla sam vam da uñete! Šta čekate?
HANI (smeje se, ulazeći sa NIKOM) O, bože!
DŽORDŽ (podražava njen smeh) Hi, hi, hi, hi...
MARTA (obraća se DŽORDŽU) Slušaj ti, prostačino, da prestaneš.
DŽORDŽ (nevino i uvreñeno) Marta! (Obraća se NIKU i HANI) Marta se
izražava na veoma specifičan način.
MARTA: E pa, deco,... sedite.
HANI (seda) Baš je ovde lepo.
NIK (mehanički) Da zaista... Vrlo je lepo!
MARTA: Hvala.
NIK (pokazujući na apstraktnu sliku) Ko je ovo slikao?
MARTA: Tu sliku? Slikao je...
DŽORDŽ:... jedan brkati Grk, koga je Marta napala jedne noći u...
HANI (da bi spasla situaciju) O, ho, ho, ho, ho.
NIK: Imau njoj neke... neke...
DŽORDŽ: Skrivene žestine?
NIK: Neto... nego...
DŽORDŽ: O! (Pauza) Onda možda mislite na izvesno bučno-smirujuće
svojstvo.
NIK (prozire DŽORDŽOVU nameru, ali uporno ostaje hladno učtiv) Ne, ono što
sam hteo da kažem je...
DŽORDŽ: Da niste hteli da kažete... recimo... smirujuće bučna žestina?
HANI: Dragi, zar ne vidiš da gospodin tera šegu s tobom?
NIK (hladno) Ja sam potpuno svestan toga.
Kratka neprijatna pauza.
DŽORDŽ (iskreno) Izvinite.
NIK klima glavom, stavljajući tako do znanja da ne zamera.
DŽORDŽ: To je, u stvari, slikoviti prikaz stanja u Martinoj glavi.
MARTA: Ha, ha, ha, ha. Deco, šta hoćete? Šta pijete, a?
NIK: Dušo, šta ćeš ti?
HANI: Ne znam, dragi... možda malo brendija. “Nikad ne mešaj piće - pa te
glava neće zaboleti”. (Kikoće se)
DŽORDŽ: Brendi? Baš brendi? To je bar jednostavno. (Prilazi baru) A vi... a?
NIK: Burbon sa ledom, ako nemate ništa protiv.
DŽORDŽ (sipajući piće) Protiv? Ne, nemam ništa protiv. Zašto bih imao nešto
protiv? A tebi čisti alkohol, Marta. Je l' tako?
MARTA: Dabome. “Nikad ne mešaj piće - pa te glava neće zaboleti”.
DŽORDŽ: Kad je reč o piću, Martin ukus se potpuno srozao... pojednostavio se
u toku dugih godina... i... iskristalisao. Nekada davno, kad sam se udvarao
Marti - odnosno, ne mogu da pronañem za to baš pravu reč - ali recimo nekada
davno, kad sam joj se udvarao...
Page 7
MARTA (veselo) Prestani, dušo! Hej, ti! Gde je moj čisti alkohol?
DŽORDŽ (vraća se baru) Godine su, meñutim, kod Marte razvile smisao za
suštinske stvari. Saznanje da je krem za kafu isto što i limunov sok za pitu... a
alkohol (donosi MARTI piće) čist i jednostavan. Anñele, izvoli... Za one koji su
čisti i jednostavni (podiže svoju čašu), na eks!
MARTA (svima) Živeli! (Svi piju) Džordž, ti si prava pesnička priroda... prava
Dilen Tomasovska priroda koja me pogaña tačno tamo gde osećam da živim.
DŽORDŽ: Baš si vulgarna! Nismo sami!
MARTA: Ha, ha, ha! (Obraća se HANI i NIKU. Peva. Diriguje rukom u kojoj drži
čašu. HANI joj se pri kraju pridružuje) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf,
Virdžinije Vulf, Ko se boji Virdžiniie Vulf...
MARTA i HANI se smeju. NIK se smeši.
HANI: Ovo je baš bilo smešno. Je l' da?
NIK (upada) Jeste, veoma.
MARTA: Mislila sam da ću pući. Stvarno sam mislila da ću pući od smeha.
Džordžu se nije svidelo... Džordž smatra da ovo uopšte i nije bilo smešno.
DŽORDŽ: Za ime božje, Marta! Opet počlnješ?
MARTA: Hoću samo da se postidiš što nemaš smisla za humor, anñele moj, i
ništa više.
DŽORDŽ (s naglašenim strpljenjem, obraća se HANI i NIKU) Marta smatra da
se nisam smejao dovoljno glasno. Marta smatra, kako to ona bezazleno
formuliše da... ako ne “pucate od smeha” znači da vam se nije dopalo. U
stvari, ako se ne ponašate kao hijena, znači da se ne zabavljate dobro.
HANI: Ali, ja sam se vrlo lepo zabavljala... Bio je to sjajan prijem.
NIK (pokušava da izrazi oduševljenje) Jeste, neosporno.
HANI (MARTI) A vaš otac! On je zaista divan!
NIK (ponaša se isto kao malopre) Stvarno je divan!
HANI: Verujte.
MARTA (ponosno) On je silan čovek, je l’ da? Stvarno je silan!
DŽORDŽ (NIKU) I bolje po vas da u to verujete!
HANI (iznenañeno gleda u DŽORDŽA) Pa da! On je stvarno divan čovek.
DŽORDŽ: Ja i ne pokušavam da ga skidam s pijedestala. On je bog. Svi mi to
dobro znamo.
MARTA: Ostavi ti moga oca na miru!
DŽORDŽ: Hoću ljubavi. (NIKU) Ono što sam hteo da kažem jeste da... u stvari,
kad čovek ide na tolike fakultetske prijeme kao ja...
MARTA: E vidite, tata na sve misli.
NIK (ne mnogo oduševljen) On je veoma značajna ličnost.
MARTA: To je neosporno.
DŽORDŽ (obraća se NIKU, u poverenju, ali ne šapatom) Mladiću, da ti odam
jednu tajnu. Ako predaješ na fakultetu, postoje i lakše stvari nego da se oženiš
dekanovom kćerkom. Na svetu postoje i lakše stvari.
MARTA (glasno, nikome se posebno ne obraća) To bi trebalo da predstavlja
jedinstvenu priliku. Za neke ljude to bi predstavljalo životnu šansu!
DŽORDŽ (obraća se NIKU... nestašno namigne) Veruj mi, na ovom svetu ima i
Page 8
lakših stvari.
NIK: Mogu da razumem kako to deluje na pojedine ljude. Izaziva čudno
osećanje, možda čak...
MARTA: Neki ljudi bi za tu šansu žrtvovali svoju desnu ruku!
DŽORDŽ (tiho) Nažalost Marta, u stvarnom životu žrtva se obično odnosi na
anatomski deo intimnije prirode.
MARTA (besno prezrivo) Pih!
HANI (naglo ustaje) Da li biste bili ljubazni da mi pokažete gde se nalazi...
(Njen glas se gubi)
DŽORDŽ (MARTI, pokazujući na HANI) Marta...
NIK (HANI) Nije ti dobro?
HANI: Dobro mi je, dragi. Hoću samo da... napuderišem nos.
DŽORDŽ (pošto MARTA ne ustaje) Marta, zar nećeš da joj pokažeš gde držimo
kozmetiku?
MARTA: Šta? A, da! (Ustaje) Izvinite. Hodite ovamo. Hoću i da vam pokažem
kuću.
HANI: Čini mi se da bih se radije...
MARTA: Umili? Svakako... hodite ovamo. (Uzima je za ruku. Obraća se
muškarcima) A vi sad malo vodite muške razgovore.
HANI (NIKU) Dragi, odmah ću se vratiti.
MARTA (DŽORDŽU) Čuješ, Džordž. Nemoj da me sahraniš pred tim čovekom.
DŽORDŽ: Ne brini, ne brini.
MARTA: Džordž. Ti to stvarno hoćeš. Zato brinem i opominjem te.
DŽORDŽ: Ne brini, Marta, ne brini. Hajde, makni se već jednom.
MARTA: Ti to stvarno hoćeš.
DŽORDŽ: Samo nemoj da se izbrbljaš... o... ti već znaš o čemu.
MARTA (iznenañeno, blagonaklono) Govoriću o svemu onome što mi padne na
pamet, Džordž!
DŽORDŽ: U redu, u redu! Ispari već jednom.
MARTA: Govoriću o svemu što mi padne na pamet. (Prosto vuče HANI za
sobom) Hajde...
DŽORDŽ: Ispari! (Žene izlaze) E pa, za šta ste?
NIK: Ne znam... ali, držaću se burbona.
DŽORDŽ (uzima NIKOVU čašu, prilazi baru) Jeste li to pili na Monparnasu?
NIK: Gde?
DŽORDŽ: Monparnasu?
NIK: Ne razumem.
DŽORDŽ: Nije važno (pruža mu piće)... burbon.
NIK: Hvala.
DŽORDŽ: To je jedna naša domaća šala, moja i Martina. (Sedaju) Dakle?
(Pauza) Dakle, vi ste na katedri za matematiku, je l' tako?
NIK: Ne, nisam...
DŽORDŽ: Marta mi je tako rekla. Čini mi se da je baŠ tako kazala. (Ne mnogo
prijateljski) Šta vas je navelo da se posvetite nastavi?
NIK: Eto, prosto... ono isto što je i vas navelo... bar tako mislim.
DŽORDŽ: A šta je to?
Page 9
NIK (zvanično) Molim?
DŽORDŽ: Šta je to? Mislim šta je to što je mene navelo?
NIK (nelagodno se smeje) Vidite, ni ja to ne znam.
DŽORDŽ: Rekli ste da su razlozi koji su vas naveli da odaberete taj poziv isti
oni koji su naveli i mene.
NIK (malo pogoñen) Rekao sam da mi se čini da su isti.
DŽORDŽ: A, tako. (Pauza) Dakle... (Pauza) Je l’ vam se sviña ovde?
NIK (razgleda sobu) Da... Vrlo je lepo?
DŽORDŽ: Mislio sam na univerzitet.
NIK: Izvinite, ja sam razumeo da...
DŽORDŽ: Vidim kako ste razumeli. (Pauza) Mislio sam na univerzitet.
NIK: Meni... meni se dopada... vrlo mi se dopada. (DŽORDŽ bulji u njega) Baš
mi se dopada. A vi... vi ste već dugo ovde, zar ne?
DŽORDŽ (odsutan, kao da ga nije čuo) Šta kažete? A... da. Otkako sam se
oženio... kako joj ono beše ime... da Martom. Još i pre toga. (Pauza) Oduvek.
(Za sebe) Smrvljene nade i promašene dobre namere. Dobar, bolji, najbolji,
naj-najbolji. (NIKU) Kako vam se dopada ovo poreñenje prideva, mladiću?
NIK: Izvinite gospodine, ako smo...
DŽORDŽ (oštrim tonom) Niste odgovorili na moje pitanje.
NIK: Gospodine...
DŽORDŽ: Odbacite taj snishodljivi ton prema meni! Pitao sam vas kako vam se
dopada ovo poreñenje prideva: dobar, bolji, najbolji, naj-najbolji. Dakle?
NIK (sa izvesnim gañenjem) Zaista ne znam šta da kažem.
DŽORDŽ (s lažnom nevericom) Zaista ne znate šta da kažete?
NIK (ne može više da izdrži) U redu... šta hoćete da vam kažem? Hoćete li da
vam kažem da je to smešno da biste mogli da mi protivurečite i kažete kako je
žalosno? Ili možda hoćete da vam kažem daje žalosno da biste mogli da mi
kažete kako je smešno. Vrlo dobro znate da možete da igrate ovu igru kako
god nañete za shodno!
DŽORDŽ (tobož iznenañen) Vrlo dobro, vrlo dobro.
NIK (ljući nego malopre) A kad se moja žena vrati, mislim da ćemo...
DŽORDŽ (iskreno) Ma hajde, mladiću, Šta ti je, smiri se, smiri... (Pauza) Je l'
sad sve u redu? (Pauza) Hoćeš lijoš jednu čašu? Hajde, daj mi čašu.
NIK: Nisam još ni ovo popio. Stvarno mislim da kad moja žena siñe...
DŽORDŽ: Daj da ti je dopunim. Daj mi čašu. (Uzima je)
NIK: Hteo sam da kažem da ste se vi i vaša žena... izgleda... u nekuruku...
DŽORDŽ: Izmeñu Marte i mene nije bilo ničega. Marta i ja smo se u stvari
vežbali... to je sve... odnosno izvodili smo u šetnju ono malo duha što nam je
još ostalo. Nemoj na to da obraćaš pažnju.
NIK (kolebljivo) Ali ipak...
DŽORDŽ (nagli preokret) A sada, kako bi bilo da sednemo i porazgovaramo, a?
NIK (i dalje hladno) Znate, ja... ne volim da se... mešam... (razmišlja) u tuñe
stvari.
DŽORDŽ (obraća mu se kao detetu) Lako ćete se navići na mali koledž i ostalo.
Male ekskurzije van braka su vam ovde glavna zabava.
Page 10
NIK: Gospodine?
DŽORDŽ: Rekao sam male ekskurzije van braka su ovde... Ali, ostavimo to.
Želeo bih da mi se ne obraćate sa “gospodine” na takav način, sa znakom
pitanja na kraju. “Gospodine?” Znam da bi to trebalo da zvuči kao neki znak
vašeg poštovanja prema (namigne) starijima od vas... ali... način na koji vi
izgovarate to... “gospodine”
NIK (uz jedva primetan, ležeran osmejak) Nisam imao namere da vreñam.
DŽORDŽ: Koliko vam je godina?
NIK: Dvadeset osam.
DŽORDŽ: A meni je četrdeset i neka. (Čeka da vidi NIKOVU reakciju, ali
reagovanja nema) Zar niste iznenañeni? Odnosno... hteo sam reći: zar ne
izgledam stariji? Zar vam zbog ovog sedog oreola ne ličim na
pedesetogodišnjaka? Zar vam se ne čini da počinjem da bivam oronuo, da se
gubim u dimu od cigareta? A?
NIK (gleda oko sebe, tražeći pepeljaru) Meni se čini da... dobro izgledate.
DŽORDŽ: Uvek sam bio suvonjav. Kad sam bio vaših godina, bio sam lakši
samo dva kilograma. Nemam ni stomaka... Jedino sam se malo proširio oko
kukova... ali to je sve čvrsto, nije labušina. Bavim se rukometom. A koliko vi
imate kilograma?
NIK: Ja...
DŽORDŽ: Šezdeset osam do sedamdeset... tako otprilike, a? Bavite li se vi
rukometom?
NIK: Bavim... odnosno ne! To jest, hteo sam reći, nisam baš tako dobar igrač.
DŽORDŽ: E pa, onda ćemo ponekad da igramo zajedno. Marta je sto osam
godina stara. A koliko je godina vašoj ženi?
NIK (malo iznenañen) Njoj je dvadeset šest.
DŽORDŽ: Marta je sjajna žena. Čini mi se da ima oko pedeset kilograma.
NIK: Vaša žena ima... pedeset kilograma?
DŽORDŽ: Ma, ne, mladiću. Vaša! Mislim na vašu ženu. Moja žena je Marta.
NIK: Da... znam.
DŽORDŽ: Da ste vi oženjeni Martom, znali biste šta to znači. (Pauza) A isto
tako da sam ja oženjen vašom ženom i ja bih znao šta to znači... je l' tako?
NIK (posle pauze) Da.
DŽORDŽ: Marta kaže da ste na katedri za matematiku, ili tako nešto.
NIK (kao da ponavlja po stoti put) Ne... nisam.
DŽORDŽ: Marta retko kad pogreši... Možda bi trebalo da budete na katedri za
matematiku, ili tako nešto.
NIK: Ja sam biolog. Ja sam na katedri za biologiju.
DŽORDŽ (posle pauze) A! (Kao da se nečeg prisetio) Da, da!
NIK: Molim?
DŽORDŽ: Vi ste taj! Dakle, vi ste taj vinovnik svih tih budućih nevolja... Da svi
budu isti, pomoću neke promene rasporeda u hromozomima, ili tako nešto? Je
l' tako?
NIK (smešeći se) Ne sasvim. U hromozomima...
DŽORDŽ: Negde sam čitao da fantastični naučni romani nisu uopšte plod
mašte... nego da vi tamo hoćete da menjate naše gene, tako da svi ličimo
Page 11
jedan na drugoga. Ali ja to neću! To bi bilo strašno. Hteo sam reći... eto
pogledajte mene! Baš bi to bilo sjajno da telo ima četrdeset i neku godinu a da
izgleda kao da ima pedeset pet. Nego, niste mi odgovorili na moje pitanje o
istoriji.
NIK: To što vi govorite o genima...
DŽORDŽ: A, to. (Odmahuje rukom) To nekako zbunjuje i... razočarava. Ali i
istorija još mnogo više razočarava. Ja sam na katedri za istoriju.
NIK: Da... rekli ste mi.
DŽORDŽ: Znam da sam vam rekao... i verovatno ću vam to reći još nekoliko
puta. Marta mi često govori da sam na katedri za istoriju... a ne njen šef...
samo da bi istakla razliku. Ja, znate, nisam šef katedre za istoriju.
NIK: Ni ja ne rukovodim katedrom za biologiju.
DŽORDŽ: Ali vama je dvadeset jedna godina.
NIK: Dvadeset osam!
DŽORDŽ: Kad budete imali četrdeset i neku i budete izgledali kao da imate
pedeset pet, možda ćete i rukovoditi katedrom za istoriju.
NIK: Biologiju.
DŽORDŽ: Da, biologiju. Ja sam, u stvari, rukovodio katedrom za istoriju četiri
godine, u toku rata, ali zbog toga što su svi bili odsutni. Tada su se svi...
vratili... Svi... jer niko nije poginuo. Ovo su za vas španska sela? Zar nije
čudno, a? Nijedan jedini čovek iz čitavog mesta nije platio glavom. To je
prilično neracionalno. (Razmišlja) Vaša žena je nekako ravna u kukovima... je l’
tako?
NIK: Šta kažete?
DŽORDŽ: Nisam time hteo da kažem da mnogo volim široke kukove... Nisam
ja od onih ljudi koji vole žene po meri. Bože sačuvaj! Da sve bude
proporcionalno. Jednostavno sam hteo da kažem da je vaša žena ravna u
kukovima.
NIK: Jeste... takoje.
DŽORDŽ (gleda u tavanicu) Šta li rade tamo gore? Čini mi se da su gore.
NIK (lažno srdačan) Pa znate vi žene!
DŽORDŽ (dugo ga posmatra, tobož s nevericom; zatim se njegova pažnja
usmerava na drugu temu) I nijedan od tih pasjih sinova nije poginuo. Pa
naravno, niko nije bombardovao Vašington. Ne... to zaista nije fer. Imate li
dece?
NIK: Ne, ne... još ne. (Pauza) A vi?
DŽORDŽ (izazivački) Neću da vam kažem, pogodite sami.
NIK: Da pogañam?
DŽORDŽ: A vi nemate dece, a?
NIK: Još ne.
DŽORDŽ: Deca se rañaju. Eto to je moje mišljenje o istoriji. A vi ćete da ih
pravite u laboratorijskim epruvetama, jel' tako? Vi biolozi! Pravićete decu. Šta
ćemo onda mi da radimo? Šta će biti sa smanjenjem poreza? Da li ste na to
pomislili? (NIK, koji ne može ništa pametno da smisli, osmehuje se) Ali, vi ćete
imati decu... u svakom slučaju. Uprkos istoriji.
NIK (ograñuje se) Svakako... ali hoćemo malo da pričekamo... dok se ne
Page 12
sredimo.
DŽORDŽ: Marta! (Nema odgovora) Do ñavola! (NIKU) Pitali ste me da li
poznajem žene... E pa, jedino što o njima ne znam to je o čemu one
razgovaraju kad su same. (Neodreñeno) Moram to da saznam jednog dana.
MARTIN GLAS: Šta 'oćeš?
DŽORDŽ (NIKU) Zar nije ovo divan zvuk! Nego, šta sam ono počeo... Šta
mislite, o čemu one stvarno pričaju... Ali, baš me briga!
NIK: Valjda o sebi.
MARTIN GLAS: Džordž!
DŽORDŽ (NIKU) Smatrate li vi da su žene zagonetne?
NIK: Pa... i jesu i nisu.
DŽORDŽ (znalački klima glavom) Uh, uh! (Odlazi prema holu i skoro naleti na
HANI, koja nailazi) Evo, najzad jedna stiže.
HANI prilazi NIKU. DŽORDŽ odlazi u hol.
HANI (DŽORDŽU) Sad će i ona. (NIKU) Dragi, moraš da vidiš kuću... Ovo je
toliko lepa stara kuća.
NIK: Hoću, ja...
DŽORDŽ: Marta!
MARTIN GLAS: Za ime božje, pričekaj malo.
HANI (DŽORDŽU) Evo sad će, presvlači se.
DŽORDŽ (s nevericom) Šta radi? Presvlači se?
HANI: Jeste.
DŽORDŽ: Presvlači se?
HANI: Presvlači haljinu.
DŽORDŽ (s podozrenjem) Zašto?
HANI (nervozno se smeje) Pa valjda hoće da joj bude udobnije.
DŽORDŽ (preteći gleda prema holu) To sigurno!
HANI: Čini mi se...
DŽORDŽ: Ma, ne znate vi šta je u stvari!
NIK (obraća se HANI) Je l' ti dobro?
HANI (ubedljivo, ali dosta izveštačeno) Ma divno, odlično.
DŽORDŽ (besan, sam za sebe) Tako dakle, hoće da joj bude udobnije. E pa,
lepo, videćemo mi to!
HANI (DŽORDŽU, mudro) Do maločas nisam ni znala da imate sina.
DŽORDŽ (okreće se, kao udaren u leña) Šta da imam?
HANI: Sina! Nisam to znala.
NIK: To je ono vaše: “Neću da vam kažem, pogodite sami!”. E pa, mora da je
već veliki...
HANI: Ima dvadeset jednu godinu... napuniće baš sutra... sutra mu je
roñendan.
DŽORDŽ (obraća se HANI) Govorila vam je o njemu?
HANI (zbunjena) Da... jeste. Odnosno, htela sam reći...
DŽORDŽ (hoće da istera na čistinu) Govorila vam je o njemu.
HANI (nervozno se smeje) Jeste.
DŽORDŽ (čudnim glasom) Kažete - presvlači se?
HANI: Da.
Page 13
DŽORDŽ: I kazala vam je?
HANI (veselo, ali pomalo zbunjeno)... o roñendanu vašeg sina? Da.
DŽORDŽ (manje-više za sebe) U redu, Marta... u redu.
NIK: Bledi ste, hoćete li...
HANI: Stvarno... možda malo brendija... koju kap.
DŽORDŽ: U redu, Marta.
NIK: Mogu li da se poslužim pićem?
DŽORDŽ: Šta? A... da, da... svakako. Samo vi pijte... treba se navikavati. S
godinama se i doza povećava. (Obraća se MARTI kao da je u sobi) Zmijo
prokleta!
HANI (da bi promenila temu) Dragi, koliko je sati?
NIK: Pola tri.
HANl: Već je strašno kasno... Zaista, treba da idemo kući.
DŽORDŽ (neprijatnim glasom, ali toliko obuzet svojim mislima da to jedva
primećuje) Da. Možda vam deca plaču kod kuće?
NIK (opominje ga) Rekao sam vam da nemamo dece.
DŽORDŽ: Ah, da. Izvinite. Nisam vas ni slušao... nisam ni mislio...
NIK (blago se obraća HANI) Još malo pa ćemo da krenemo.
DŽORDŽ (nastavlja) A ne, još ne. Marta se presvlači... a ona to ne čini zbog
mene. Ona se već godinama nije presvukla zbog mene. Kad se Marta presvlači,
znači da ćete vi danima ostati ovde. Vama se ukazuje čast, a pored toga ne
smete zaboraviti da je Marta kći našeg omiljenog gazde. Ona mu je desna
ruka... da, tako bi se moglo reći.
NIK: Možda ćete me pogrešno razumeti... ali bih voleo da tako ne govorite
pred mojom ženom.
HANI: Ma pusti...
DŽORDŽ (s nevericom) Stvarno? Da, u pravu ste... ostavimo to Marti... ona
voli takve razgovore.
MARTA (ulazi) Kakve razgovore?
MARTA se presvukla i sada se zapaža da se udobnije oseća i, što je još važnije,
požudnije izgleda.
DŽORDŽ: A, evo stigla si, mazo.
NIK (zbunjen, ustaje) E, pa sada...
DŽORDŽ: Šta to treba da znači... svečana haljina koju nosiš nedeljom kad ideš
u crkvu!
HANI (pomalo neiskreno) Baš je divna!
MARTA (prikazuje haljinu) Sviña vam se? Baš mi je milo! (DŽORDŽU) Šta treba
da znači ona tvoja vika na stepenicama?
DŽORDŽ: Osećali smo se tako usamljeni, draga... Nedostajao nam je tvoj
glasić kojim tako divno predeŠ, kao mačkica...
MARTA (ne reaguje) A sad, skokni do bara i...
DŽORDŽ (istim tonom kao i ona) I za tvoju mačkicu napuni jednu dobru čašicu.
MARTA: Tako je. (NIKU) Jeste li se vas dvojica lepo ispričali? Vi muškarci uvek
rešavate svetske probleme, je l’ tako?
NIK: Znate... ovog puta nismo... mi...
Page 14
DŽORDŽ (upada) Ako baš hoćeš da znaš, mi smo, u stvari, pokušali da
pretpostavimo o čemu vas dve pričate.
HANI se kikoće, MARTA se smeje.
MARTA (obraća se HANI) Infantilci... (S veselim pezirom) Ovi muškarci nisu
baš nizašta. (DŽORDŽU) Zašto se nisi prikrao i prisluškivao?
DŽORDŽ: Ti znaš, Marta, da ja ne bih prisluškivao, ja bih samo virio!
NIK (DŽORŽU, izveštačeno srdačno) To je neka zavera.
DŽORDŽ: A mi nećemo nikada doznati o čemu je reč.
MARTA (NIKU, dok se HANI zadovoljno smeši) Vi ste, verovatno, izuzetno
sjajan mladić kad ste položili magistraturu u... koliko ono beše godina...
dvanaest? Džordž, čuješ li ti ovo?
NIK: U stvari, devetnaest i po! No, žalim, bilo mi je devetnaest. (Obraća se
HANI) Hani, nije trbalo da o tome govoriš. To je...
HANI: Ali... ja se ponosim tobom...
DŽORDŽ (ozbiljno, pomalo tužno) To je veoma... impresivno.
MARTA (agresivno) ðavolski si u pravu!
DŽORDŽ (cedi kroz zube) Rekao sam da sam impresioniran, Marta. Van sebe
sam od zavisti. Šta sad treba da uradim, da puknem? (NIKU) To je veoma
impresivno. (HANI) Zaista treba da budete ponosni.
HANI (bojažljivo) On je fini čovek.
DŽORDŽ (NIKU) Neće me iznenaditi da uskoro vi preuzmete katedru za
istoriju.
NIK: Mislite - biologiju.
DŽORDŽ: Da. Naravno katedru za biologiju. Meni se samo istorija vrti po glavi.
(Zauzima pozu, stavlja ruku na srce, podiže glavu, progovara gromkim
glasom) “Meni se samo istorija vrti po glavi.”
HANI i NIK se prigušeno smeju.
MARTA: Ha, ha, ha, ha...
DŽORDŽ (sa izvesnim gañenjem) Idem sebi da napunim čašu.
MARTA: Džordžu se ne vrti po glavi istorija, njemu se po glavi vrti katedra za
istoriju. Njemu se po glavi vrti katedra za istoriju zato što...
DŽORDŽ: ... zato što nije šef, već samo na katedri za istoriju. Znamo Marta...
mi smo već o tome govorili dok si ti bila gore. Nije potrebno ponavljati.
MARTA: U redu, mali moj. (Ostalima) Džordž se tamo zakopao, utonuo u tu
baruštinu... i sam se pretvorio u baruštinu... ha, ha, ha... baruštino moja,
prava si baruština!
DŽORDŽ (čini veliki napor da se savlada... Nastavlja, kao da mu je rekla: Dragi
Džordž) Marta, treba li ti nešto?
MARTA (zabavlja je ova igra) Da, da, svakako. Budi ljubazan, upali mi cigaretu,
ako ti to nije teško.
DŽORDŽ (razmišlja, zatim polazi) Ipak... postoje granice. Hteo sam reći, čovek
može da proguta samo ono što ga ne ponižava i ne spušta niz društvene
lestvice. (NIKU) Šta vi mislite o tome? (Opet MARTI) Čudne su te lestvice... tu
čovek prosto ne može da promeni pravac... mislim, opet da se počne penjati
kad je već jednom počeo da se spušta. (MARTA mu arogantno šalje poljubac)
Držaću te za ruku u mraku, kad se plašiš od vampira, krišom ću ti donositi
Page 15
boce sa džinom posle ponoći, da niko ne vidi... ali neću da ti palim cigarete.
Neću, i gotovo.
Kratka pauza.
MARTA (tiho) Gospode! (NIKU) Ako se ne varam, vi igrate fudbal, a?
HANI (pošto NIK ne odgovara jer je utonuo u misli) Dragi...
NIK: A, da... da... igrao sam beka... Ali sam, u stvari, više voleo boks.
MARTA (oduševljeno) Boks! Džordž, čuješ li?
DŽORDŽ (rezignirano) Čujem, Marta, čujem.
MARTA (NIKU, s posebnim oduševljenjem) Mora da ste odličan bokser... ne
izgleda da ste ikada dobili udarac u lice.
HANI (ponosito) Bio je univerzitetski šampion u srednje teškoj kategoriji.
NIK (zbunjen) Hani...
HANI: Pa bio si!
MARTA: Izgleda da vam je još uvek telo dobro očuvano... Jel' tako, a?
DŽORDŽ (ljutito) Marta... pristojnost nalaže...
MARTA (DŽORDŽU, mada još bulji u NIKA) Umukni! (NIKU) Je l' tako, a? Jeste
li dobro očuvali svoje telo?
NIK (nimalo zbunjen, kao da je podstiče) Još uvek je dosta dobro. Vodim o
tome računa.
MARTA (s poluosmehom) Zaista?
NIK: A-ha.
HANI: Zaista, on ima veoma... mišićavo telo.
MARTA (još se osmehuje... kao da govori o nekoj tajni izmeñu nje i NIKA)
Stvarno! Baš dobro.
NIK (narcisoidno, ali ne neposredno MARTI) Znate... nikad se ne zna (sleže
ramenima)... znate... kad već čovek ima takvo telo...
MARTA:... Čovek nikad ne zna kada će mu dobro doći.
NIK: Hteo sam da kažem... što da ga čovek ne održava kad mu ga je već
priroda podarila.
MARTA: Potpuno se slažem s vama.
Oboje se smeše i oseća se da se izmeñu njih uspostavlja izvestan manje
zvaničan odnos.
MARTA (ponovo) Potpuno se slažem s vama.
DŽORDŽ: Marta, tvoja bestidnost prevazilazi...
MARTA: Ovaj ovde, Džordž, ne voli mnogo da se govori o telu... je l’ tako,
dušo? (Ne dobija odgovor) Džordž se ne oseća prijatno kad otpočne razgovor o
mišićima. On vam je od onih kojima se rebra broje...
DŽORDŽ (obraća se HANI) Hoćete li da malo prošetamo po bašti?
HANI (prekorno) U ovo doba?
DŽORDŽ (s nevericom) Vama je ovde zabavno? (Sleže ramenima) U redu.
MARTA: Ona crkotina tamo se ne oseća prijatno kad otpočne razgovor o
mišićima. Koliko vi imate kilograma?
NIK: Oko osamdeset.
MARTA: Na granici srednje teške kategorije, a? Nije loše. (Okreće se u krug)
'Ej, Džordž, ispričaj im o boks-meču izmeñu nas dvoje.
DŽORDŽ (tresne čašu na sto i izlazi u hol) Gospode! Spasi me napasti!
Page 16
MARTA: Džordž, ispričaj im!
DŽORDŽ (sa bolesnim izrazom lica) Ispričaj im ti Marta, ti ćeš to bolje umeti!
(Izlazi)
HANI: Je l' on... potpuno zdrav?
MARTA: On, naravno da jeste. Džordž i ja smo održali boks-meč... Gospode, pa
to je bilo pre dvadeset godina... nekoliko godina posle venčanja.
NIK: Boks-meč, izmeñu vas dvoje?
HANI: Stvarno?
MARTA: A-ha... izmeñu nas dvoje... stvarno.
HANI: Sva gorim od radoznalosti, prosto ne mogu da verujem!
MARTA: Dakle, kao što rekoh, to se dogodilo pre dvadeset godina, i to ne na
ringu ili na nekom sličnom mestu! Shvatate šta hoću da kažem? Bilo je to za
vreme rata. Tata je bio na pregledu, znate kako je, čovek se ne sastoji samo
od mozga, ima i telo i dužan je da i o njemu vodi računa...
NIK: Da, da.

MARTA: Kažu da mozak ne može da funkcioniše ako i telo ne funkcioniše.
NIK: Pa, neće biti baš tako.
MARTA: Možda to nije baš ono što on govori... ali je približno. Nego, bilo je to
za vreme rata i tata je uobrazio da svi ljudi treba da nauče boks... radi
samoodbrane. Mislim da je bilo predviñeno da ako se Nemci iskrcaju, ceo
fakultet krene da ih presretne i sravni sa zemljom. Čini mi se da je to bio
razlog.
NIK: Verovatno je bio u pitanju princip.
MARTA: Ali tako je bilo, kad vam kažem. I... jedne nedelje tata je pozvao nas
nekoliko i navukao svoje bokserske rukavice. Tata je jak čovek, znate i sami.
NIK: Da, da...
MARTA: Pozvao je Džordža da se boksuje s njim. A-a-a-a... Džordž nije hteo...
Nije rekao zašto neće, ali, jednoslavno, nije hleo. Tada mu je tata rekao: “Ma
dolazi ovamo, mladiću... kakav si mi ti to zet” i slično... (NIK kiima glavom) I
dok su se oni natezali oko toga... prosto ne znam šta mi bi... navukoh
bokserske rukavice... nisam ih čak ni vezala, bože sačuvaj... onda sam se
privukla Džordžu iza leña i, izmotavanja radi, uzviknula: “Hej, Džordž!”. On se
okrenuo, a ja sam zamahnula onako iz šale (NIK: “Uh, uh”) i “pam”, pravo u
vilicu. (NIK se smeje) On izgubi ravnotežu, zatetura se i “tras”, ispruži se
koliko je dug! (NIK se smeje. HANI ga utišava: Š-š-š, i vrti glavom) To je bilo
strašno. Smešno i strašno. (Razmišlja i bolno se osmehuje) Čini mi se daje to
uticalo na čitav naš dalji život. Stvarno je tako! U svakom slučaju, to je bar
opravdanje. (DŽORDŽ ulazi, držeći ruke na leñima. Niko ga ne primećuje) To
on bar navodi kao opravdanje što se utopio u ovoj močvari, što nije uspeo u
životu. (DŽORDŽ se približava. HANI ga primeti) A to je bio samo nesrećan
potez i ništa više!
DŽORDŽ (iza leña drži skrivenu pušku, koju uzima i smireno uperi MARTI u
potiljak. HANI vrisne... i ustane, NIK takoñe. U tom trenutku MARTA okreće
glavu i ugleda DŽORDŽA. On povlači oroz. Podražava zvuk pucnja i iz cevi izlazi
crveni kineski suncobran. HANI ponovo vrisne, sada nešto tiše, više kao znak
Page 17
olakšanja i zbunjenosti) Sad si mrtva! Gotovo, mrtva!
NIK (smeje se) Gospode bože!
HANI je van sebe. MARTA se takode smeje... skoro puca od smeha. DŽORDŽ
se pridružuje opštem smehu i zabuni. Na kraju se sve polako stiša.
HANI: Gospode bože!
MARTA (veselo) Gde si to pronašao, gade podmukli!
NIK (pruža ruku da uzme pušku) Molim vas, dajte mi da vidim!
DŽORDŽ mu pruža pušku.
HANI: Nikad u životu se nisam ovoliko uplašila! Nikad!
DŽORDŽ (pomalo odsutan) Imam je već duže vreme. Sviña vam se?
MARTA (kikoće se) Gade jedan!
HANI (nastoji da skrene pažnju na sebe) Nikad u životu se nisam ovoliko
uplašila... nikad.
NIK: Ovo je sjajna stvar!
DŽORDŽ (naginje seprema MARTI) Dopalo ti se, a?
MARTA: Jeste, nije loše. (Blago) Doñi i poljubi me.
DŽORDŽ (pokazuje na NIKA i HANI) Kasnije, srce. (MARTA ostaje pri svome.
Ljube se. DŽORDŽ stoji nagnut preko MARTINE stolice. Ona uzima njegovu
ruku i stavlja je na svoje grudi. On se otrgne) Oho! To bi ti htela, a? Šta da
ispadne na kraju... predstava za goste, a?
MARTA (ljuta i uvreñena) Ti...
DŽORDŽ (posle izvojevane Pirove pobede) Sve u svoje vreme, Marta, i na
pravom mestu.
MARTA (epitet se podrazumeva) Ti...
DŽORDŽ (NIKU, koji još uvek drži pušku) Čekajte da vam pokažem... Ovako se
uvlači... (Zatvara suncobran i uvlači ga u puščanu cev)
NIK: Ovo je sjajna naprava.
DŽORDŽ (spušta pušku) A sada, pijmo! Svi! (Uzima NIKOVU čašu i prilazi
MARTI)
MARTA (još ljuta i uvreñena) Ja još nisam završila.
HANI (DŽORDŽ pruža ruku da uzme njenu čašu) Baš će mi dobro doći koji
gutljaj. (On uzima njenu čašu i prilazi baru)
NIK: Je l’ ovo japanski proizvod?
DŽORDŽ: Verovatno.
HANI (MARTI) Nikada se u životu nisam ovoliko uplašila. A vi?
MARTA (stišava bes) Ne sećam se.
HANI: Ma nemojte, molim vas! Kladim se da ste se uplašili!
DŽORDŽ: Marta, jesi li ti stvarno pomislila da ću te ubiti?
MARTA (prezrivo) Ti? Mene da ubiješ? Pa to je smešno.
DŽORDŽ: Ipak... možda hoću... jednog dana.
MARTA: Sve se bojim!
NIK (dok mu DŽORDŽ pruža piće) Gde je toalet?
DŽORDŽ: Tamo iz hola... levo.
HANI: Nemoj i ti da se pojaviš sa nekom puškom, dragi.
NIK (smeje se) Neću, ne brini.
MARTA: Mali, treba li ti pomoć?
Page 18
NIK: Ne, ne.
MARTA (sugestivno) I meni se čini da je tako. Nisu vam potrebne nikakve
japanske igračke u obliku puške, a?
NIK (osmehuje se MARTl. Zatim se obraća DŽORDŽU pokazujući na sto u blizini
hola) Smem li tamo da spustim čašu?
DŽORDŽ (pošto NIK izlazi, ne čekajući odgovor) Da... svakako... zašto da ne?
Svuda po kući se vuku poluprazne čaše, gde god ih Marta spusti pa onda
zaboravi gde ih je ostavila... Čak i u plakaru za rublje, na ivici kade... jednom
čak i u zamrzivaču.
MARTA: Nije istina.
DŽORDŽ: Jeste.
MARTA: Nije.
DŽORDŽ (pružajući HANI njenu rakiju) Jeste. (Obraćajući se HANI) Zar se ne
osećate mamurni od rakije?
HANI: Nikad ne mešam piće. A, osim toga, i ne pijem mnogo.
DŽORDŽ (pravi grimase iza njenih leña) To je divno... Vaš muž mi je sve
ispričao o... hromozomima.
MARTA (sa gañenjem) O čemu?
DŽORDŽ: O hromozomima, Marta... O genima ili, već, kako se zovu.
(Obraćajući se HANI) Baš imate silnog muža!
HANI (osećajući da je DŽORDŽ pecka) Je l' vi to ozbiljno?
DŽORDŽ: Sasvim ozbiljno. Baš je silan, sa tim njegovim hromozomimai
ostalim...
MARTA: On je na katedri za matematiku.
DŽORDŽ: Ne Marta, on je... biolog.
MARTA (povišava ton) On je na katedri za matematiku.
HANI (sramežljivo) Ne, za biologiju.
MARTA (sumnjičavo) Jeste li sigurni?
HANI (smeje se) Trebalo bi da jesam. (Razmišlja) Trebalo bi da jesam.
MARTA (namrgoñeno) I ja mislim. Ne znam samo ko je to rekao da je on na
katedri za matematiku.
DŽORDŽ: Ti, Marta.
MARTA (objašnjava razdraženo) Ne mogu ja sve da pamtim. Upoznam
petnaest novih nastavnika i njihove ženetine, ovo se naravno ne odnosi na
prisutne (HANI se luckasto smeje i klima glavom) i onda, otkud mogu sve da
zapamtim. (Pauza) Dakle, tako? On je biolog. Baš dobro. Više je na zemlji nego
u oblacima.
DŽORDŽ: Htela si reći da je biologija manje apstraktna.
MARTA: Manje u oblacima. U smislu više poznatog. (Isplazi jezik DŽORDŽU)
Nemoj ti da me ispravljaš u govoru. Još bolje je što se bavi biologijom. Ona
zadire u srce stvari. (Ulazi NIK) Mali, stigao si u srce stvari!
NIK (uzima svoju čašu sa stola) Šta?
HANI (smeje se) Oni su mislili da si ti matematičar.
NIK: Pa, možda je i trebalo da budem.
MARTA: Ostanite tu gde ste, ostanite u srcu stvari.
DŽORDŽ: Ta rečenica ti je postala opsesija... baš je ružna.
Page 19
MARTA (ignoriše DŽORDŽA, obraća se NIKU) Ostanite gde ste. (Smeje se)
Možete i odatle da preuzmete katedru za istoriju isto tako lako kao i bilo sa kog
drugog mesta. Neko će jednog dana i da preuzme katedru za istoriju, ali to
svakako ncće biti mali Džordž... to je sigurno. Je l' tako, ništavilo moje... je l'
tako, ha?
DŽORDŽ: Čini mi se da si se ti, Marta, zazidala do samog vrata. (MARTA se
kikoće)... ne... nego do nosa.
MARTA (NIKU) Mali, Džordž kaže da ste vi silni. Zašto ste silni?
NIK (osmehujući se) Nisam to znao.
HANI (malo oporo) Zbog tvojih hromozoma, dragi.
NIK: A, zbog toga.
MARTA (NIKU) Zašto su hromozomi toliko važni?
NIK: Znate, hromozomi su...
MARTA: Znam ja šta su hromozomi, mili moj, i volim ih.
NIK: E, paonda...
DŽORDŽ: Marta ih jede... za doručak... ona ih posipa po svojim žitaricama.
(MARTI) Veoma je jednostavno. Marta, ovaj mladić radi na sistemu pomoću
kog hromozomi mogu biti izmenjeni... pa dobro, ne baš sasvim sam, verovatno
ima jednog ili dvojicu ko zaverenika genetski sastav ćelije sperme promenjen,
pregrupisan... po narudžbi, zapravo... za boju kose i očiju, stas, potenciju...
zamišljam... glatko telo, lepotu, zdravlje... i um. Najvažnije... um. Sve
neuravnoleženosti biće ispravljenc, prosejane... sklonosti ka različitim
bolestima ncstaće, dugovečnost zagarantovana. Imaćemo rasu ljudi... začetih
iz epruvete... roñenih u inkubatoru... superiornih i božanskih.
MARTA (impresionirana) Ma nemoj!
HANI: Jao, što je to uzbudljivo!
DŽORDŽ: Ali! Postoji jedno ali! Svi će biti isti, ili bar slični. Svi bez razlike. I...
siguran sam... svi će težiti da liče na ovog mladića ovde.
MARTA: To nije loše!
NIK (nestrpljivo) Dobro. I onda?
MARTA: I onda?
DŽORDŽ: Glazura odozgo će biti dosta dobra... skoro sjajna. Ali, postojaće i
druga strana medalje. U datom trenutku zatrebaće i neka vrsta zakona... da bi
eksperiment bio uspešan. Izvestan broj epruveta sa spermatozoidima bi prosto
trebalo uništiti. (MARTA... Uh, uh, uh, uh..) a... milioni... i milioni bezopasnih
operacija na mošnicama bi dovelo do stoprocentnog steriliteta nesavršenih...
ružnih, glupih... nepodesnih.
NIK (mrzovoljno) Polako, polako.
DŽORDŽ: ... tako, imaćemo, u dogledno vrcme, rasu nebeskih ljudi.
MARTA: Uh!
DŽORDŽ: Pretpostavljam da neće biti mnogo muzike, mnogo slikarstva, ali
imaćemo civilizaciju ljudi golobradih, plavih i savršene kilaže.
MARTA: Oooo...
DŽORDŽ: ... rasa naučnika i matematičara i svaki posvećen radu za još veću
slavu supercivilizacije.
MARTA: Baš lepo.
Page 20
DŽORDŽ: Pojaviće se izvesna... nesloboda, pretpostavljam, kao rezultat ovog
eksperimenta... ali različitost više neće biti cilj. Kulture i rase će na kraju
nestati i mravi će preuzeti svet.
NIK: Jeste li završili?
DŽORDŽ (ignoriše ga) I ja sam, prirodno, prilično protiv toga. Islorija, koja je
moja oblast zanimanja... istorija, čiji sam ja jedan od najvećih promašaja...
MARTA: Ha, ha, ha!
DŽORDŽ: ... izgubiće svoju veličanstvenu raznovrsnost i nepredvidljivost. Ja, i
sa mnom... iznenañenje, mnogostrukost, neprestano promenljivi tok... istorije,
biće uništen. Postojaće red i nepromenljivost... i ja sam nedvosmisleno protiv
toga. I neću predati Berlin.
MARTA: Još kako ćeš da popustiš, dušo moja. Hoćeš li ti da ga braniš
sopstvenom glavom?
HANI: Uopšte mi nije jasno zašto sadpominjete Berlin.
DŽORDŽ: U zapadnom Berlinu postoji jedan bar u kome su
stolice visoke pet stopa, tako da je zemlja... odnosno pod... daleko ispod vas.
Neću da popustim kad su u pitanju takve stvari, neću. Čak sam spreman da se
zbog toga i borim protiv vas, mladiću, jednom rukom zaklanjajući mošnice da
bih se zaštitio od nezgodnih udaraca, a drugom, slobodnom, siguran sam da
bih vas na kraju likvidirao.
MARTA (ismevajući ga) Bravo!
NIK (DŽORDŽU) Ja, znači, treba da predstavljam talas budućnosti.
MARTA: Kladim se da to i jesi, mali!
HANI (pijano, NIKU) Ne znam zašto sve to činiš, dragi. Nikada ranije mi nisi o
tome govorio.
NIK (ljutito) Da niste malo preterali?
HANI (šokirano) Šta ti je?
DŽORDŽ: Nedostatak smisla za humor je najdublji znak zlonamernosti...
Kamen nikada nije pokazivao smisao za humor. Čitajte istoriju. Ja bar znam
nešto o tome.
NIK (DŽORDŽU, pokušavajući da okrene na šalu) Ali i vi se baš mnogo ne
razumete u... nauku, je l' tako?
DŽORDŽ: Ali se razumem u istoriju. Tačno znam kada mi preti opasnost.
MARTA (NIKU, pohotljivo) I znači, svi će ličiti na vas, je l’ tako?
NIK: Dabome, ja ću da poslužim kao mašina za tucanje.
MARTA: Divno!
HANI (rukama pokriva uši) Ali dragi, prestani... Molim te, prestani.
NIK (nestrpljivo) Izvini, Hani. To je...
HANI: Pa onda, taj način izražavanja... to je...
NIK: Izvini. Je l' se više ne ljutiš?
HANI (duri se) U redu... ne ljutim se. (Odjednom se nenormalno zakikoće i
opet umiri. DŽORDŽU) A gde vam je sin? (Opet se kikoće)
DŽORDŽ: Molim?
NIK (nepristojno) Pita za vašeg sina.
DŽORDŽ: Za moga sina?
HANI: Kada će... da doñe, gde je... sada? (Kikoće se)
Page 21
DŽORDŽ: A, tako. (Zvanično) Marta, kad dolazi naš sin?
MARTA: Ma, pusti.
DŽORDŽ: Ne, ne... hoću da znam... ti si prva počela. Marta, Čula si pitanje,
kad dolazi naš sin?
MARTA: Rekla sam ti, pusti to sad. Žao mi je što sam to uopšte i pominjala.
DŽORDŽ: Htela si valjda reći da ti je žao što si njega pominjala. Nego, čuješ!
Kad se taj mangup vraća kući? Ako se ne varam, sutra mujeroñendan.
MARTA: Neću o tome da govorim!
DŽORDŽ (pravi se naivan) Ali Marta...
MARTA: Neću o tome da govorim, i tačka!
DŽORDŽ: Vidim i ja. (HANI i NIKU) Marta neće o tome da govori, odnosno
neće o njemu da govori. Žao joj je što ga je uopšte i pominjala.
HANI (idiotski) Kad se taj mangup vraća kući?
DŽORDŽ: E pa Marta, kad si već toliko neuviñavna da ga pomeneš... reci sad:
kad se taj mangup vraća kući?
NIK: Hani, misliš li da bi...?
MARTA: Kao što vidite, Džordž o njemu govori s potcenjivanjem jer znate...
ima nekih problema s njim.
DŽORDŽ: Šta? Taj mangup ima problema? A kakvi su to problemi?
MARTA: Ma ne on! I prestani da ga nazivaš mangupom. Ti si taj koji ima
problema.
DŽORDŽ: Nikad u životu nisam čuo ništa smešnije.
HANI: Ni ja.
NIK: Hani...
MARTA: Džordžov najveći problem u vezi s našim sinom leži u tome što ga
negde u dubini duše nagriza sumnja da on nije njegovo dete. Ha, ha, ha...
DŽORDŽ: Prava si veštica!
MARTA: Mali moj, milion puta sam ti već rekla da nikad ne bih zanela dete ni
sa jednim drugim muškarcem osim sa tobom...
DŽORDŽ: Ti si baš prava veštica!
NIK: Čini mi se da ovo nije pogodan predmet razgovora za...
DŽORDŽ: Marta laže. Da znate da laže. Jedino u šta sam siguran na čitavom
svetu, ovom trulom, jeste moje očinstvo, udeo mojih hromozoma pri stvaranju
moga sina koji ima iste oči i istu kosu kao ja.
HANI: Baš mi je milo!
MARTA: Održao si vrlo lep govor!
DŽORDŽ: Marta to razume bolje od ostalih.
MARTA: Ja to razumem bolje od ostalih. I ja sam bila u koledžu kao i svi ostali.
DŽORDŽ: Marta je pohañala koledž, a kao dete je bila u manastiru.

MARTA: A bila sam ateista i još uvek sam ateista.
DŽORDŽ: Ne ateista, Marta, nego čista paganka. Marta crta plave krugove oko
grudi.
NIK: Stvarno?
MARTA: Ponekad. Hoćete da se uverite?
DŽORDŽ: Šta ti je, boga ti.
Page 22
MARTA: A šta je tebi... matori.
HANI: Otkud je mator? Šta vam je?
MARTA: Šta se vi mešate!
HANI: Dobro, dobro, neću. Molim malo konjaka!
NIK: Čini mi se da si već dosta popila...
DŽORDŽ: Ma, pustite, ja mislim da bismo svi mogli da popijemo pojednu.
HANI: Ma, pustite!
MARTA: Naš sin nema smeñu kosu... ni smeñe oči... Ima zelene oči na mene.
DŽORDŽ: Smeñe!
MARTA: Zelene.
DŽORDŽ: Smeñe, Marta.
MARTA: Zelene! Ima najlepše zelene oči na svetu... Sa krupnim crnim
zenicama... kao i ja...
NIK: Ali čini mi se da su vaše oči smeñe.
MARTA: Zelene su. Pri mekoj svetlosti izgledaju smeñe, ali su zelene. Džordž
ima vodnjikavo smeñe oči. I tata ima zelene oči.
DŽORDŽ: Nema! Tvoj otac ima sitne zakrvavljene oči... kao beli miš. On, u
stvari, i jeste beli miš.
MARTA: To ti pred njim ne bi smeo da ponoviš, kukavice!
DŽORDŽ (HANI i NIKU) Sećate se... one sede grive na glavi i onih malih
izbuljenih crvenih očiju... jedan veliki beli miš.
MARTA: Džordž mrzi mog oca... ne zbog toga što mu je tata učinio nešto
nažao, već zbog svoje sopstvene...
DŽORDŽ (klima potvrdno, završava umesto nje) nesposobnosti.
MARTA (veselo) Tačno. Pogodio si pravo u cilj. (Posmatra DŽORDŽA kako
izlazi) Kuda si ti to pošao?
DŽORDŽ: Idem da donesem piće, anñele moj.
MARTA: Oh. (Pauza) Pa, idi.
DŽORDŽ (izlazi) Hvala.
MARTA (kad vidi da je DŽORDŽ otišao) On je dobar kelner. Dobra barska
dadilja. Kučkin sin, mrzi mog oca, znali ste to?
NIK (pokušava da deluje umirujuće) Ma, hajdete?
MARTA (uvreñeno) Vi mislite da se šalim, a? Ja se nikada ne šalim. Nemam
smisla za humor. Imam smisla za ismejavanje, ali ne i za humor.
HANI: Ni ja.
NIK (mlako, neuverljivo) Imaš, Hani... samo pritajen.
HANI (ponosno) Hvala ti.
MARTA: A znate li zašto on mrzi moga oca? Hoćete li da vam kažem? Hoću,
reći ću vam.
HANI: Hajde, recite nam!
MARTA (zlonamerno, obraćajući se HANI) Neki ljudi se hrane nesrećom drugih.
HANI (uvreñeno) Nije tačno!

NIK: Hani...
MARTA: U redu! Začepite! Oboje! (Pauza) Evo kako je bilo... Mama je rano
umrla, vidite, i ja sam u stvari odrasla uz tatu. (Pauza. Razmišlja)... Išla sam u
Page 23
školu i tako to, ali sam više ili manje odrasla uz njega. Bože, divila sam se tom
čoveku! Obožavala sam ga... Prosto sam ga obožavala. I još uvek ga
obožavam. A i on je mene prilično voleo... shvatate? Imali smo divan...
odnos... divnu vezu.
NIK: Da, da.
MARTA: I tata je ustanovio ovaj koledž... odnosno stvorio ga onakvim kakav je
sada. U taj koledž on je utkao ceo svoj čivot. On je taj koledž.
NIK: A-ha.
MARTA: Taj koledž je on. Znaš li kakav je to dar s neba bio kad ga je on
preuzeo, a kakav je sada. Raspitaj se malo.
NIK: Znam, čitao sam o tome...
MARTA: Ćuti i slušaj... (kao naknadna misao)... slatkišu. A onda... kad sam
diplomirala, vratila sam se i jedno vreme... bazala naokolo. Nisam bila još
udata niti zauzeta. U stvari, bila sam... kao... udata... nedelju dana, na drugoj
godini na Mis Maf akademiji za mlade dame... To je ispalo kao neka vrsta
studentske romanse a la “Ledi Četerli”. (NIK se smeje) On je kosio travnjak na
koledžu, sedeći gore, sasvim go, na velikoj moćnoj kosilici, koseći. Ali tata i Mis
Maf su se udružili i okončali to... zaista brzo... poništen... jako smešno. Jer,
teoretski ne možete da dobijete poništenje ako je došlo do odnosa. Ha! U
svakom slučaju, mene su ponovo pretvorili u devicu, ja sam završila školu kod
Mis Maf... gde su imali jednog manje baštovana, što je bila prava šteta... i
vratila sam se ovamo i jedno vreme... bazala. Bila sam tatina domaćica i vodila
sam računa o njemu... I bilo je... lepo. Bilo je vrlo lepo.
NIK: Da... da.
MARTA: Kako to misliš: da, da? Otkud bi ti to mogao da razumeš? (NIK
bespomoćno slegne ramenima) Ljubavniče. (NIK se blago nasmeši) I palo mi je
na pamet, otprilike u to vreme, da ću se udati za nekoga s koledža... što i nije
izgledalo tako glupo kako je na kraju ispalo. Mislim, tata je imao osećanje za
istoriju... za kontinuitet. Zašto ne doñeš ovamo i ne sedneš pored mene?
NIK (pokazuje na HANI, koja jedva nešto razume) Mislim da... nebi... trebalo...
MARTA: Kako hoćeš. Osećanje za kontinuitet... istoriju... i on je uvek imao

negde u podsvesti to... da treba da odgoji nekoga da preuzme... jednog
trenulka, kad se on povuče. Nasleñivanje... shvataš šta hoću da kažem?
NIK: Da, shvatam.
MARTA: Što je sasvim prirodno. Kad postigneš nešto, želiš to da preneseš
dalje, nekome. Tako da sam bila u nekoj vrsti potrage, za... novim muškarcem.
Naslednikom trona. (Smeje se) Nije bila tatina ideja da po svaku cenu moram i
da se udam za njega. Mislim, ja nisam bila albatros... nisi morao da me uzmeš
da bi osvojio nagradu ili bilo šta slično. To je bilo nešto što sam ja držala u
podsvesti. A mnoštvo novih muškaraca bilo je oženjeno... razumljivo.
NIK: Naravno.
MARTA (sa čudnim osmehom) Kao ti, dušice.
HANI (kao eho bez svesti) Kao ti, dušice.
MARTA (ironično) Ali onda se Džordž pojavio...
DŽORDŽ (ulazi, s alkoholom) I onda se Džordž pojavio, s pićem u rukama. Šta
Page 24
to radiš, Marta?
MARTA (sasvim mirno) Pričam priču. Sedi... Naučićeš nešto.
DŽORDŽ (ostaje da stoji. Spušta alkohol na pokretni bar) U redu.
HANI: Vratili ste se!
DŽORDŽ: Tačno tako.
HANI: Dragi! On se vratio!
NIK: Da, vidim... vidim.
MARTA: Gde sam ono stala?
HANI: Bašmijemilo.
NIK: Š-š-š...
HANI (podražava ga) Š-Š-š...
MARTA: A, da. Onda se pojavio Džordž, koji je bio mlad... inteligentan...
kosniat i... nekako privlačan... Da li možete da ga zamislite takvog?
DŽORDŽ:... i mlañi od tebe...
MARTA:... i mlañi od mene...
DŽORDŽ:... Šest godina...
MARTA: ... Šest godina... Džordž, meni to nimalo ne smeta da priznam... I eto
tako, pojavio se Džorž, svetlooki Džordž, i došao na katedru za istoriju. A znate
šta sam ja uradila, ovako luda kakvu me je bog stvorio? Zacopala sam se u
njega.
HANI (sanjivo) Sjajno!
DŽORDŽ: Stvarno se zacopala. Trebalo ju je videti tada. Imala je običaj da
noću sedi na travi ispod mog prozora i da me doziva čudnim glasovima, da se
prikrada... Nisam mogao da radim.
MARTA (smeje se, očigledno vesela) Stvarno sam tada bila zacopana.
DŽORDŽ: Marta je veoma romantična u duši.
MARTA: Tako je. A pored toga, on je odgovarao kao kandidat. Već sam vam
rekla da je tata hteo nekoga da ga...
DŽORDŽ: Marta, samo trenutak.
MARTA:... zameni jednog dana kada bude...
DŽORDŽ (ledeno) Trenutak, Marta...
MARTA:... hteo da se povuče. Mislila sam...
DŽORDŽ: Marta, umukni!
MARTA (besno) Šta hoćeš?
DŽORDŽ (preterano strpljivo) Mislio sam da pričaš kako smo vodili ljubav...
nisam znao da si počela s drugog kraja.
MARTA (prkosno) Pa šta onda!
DŽORDŽ: Da sam na tvome mestu ne bih nastavio.
MARTA: A, tako... Ne bi! Pa i nemoj!
DŽORDŽ: Već si se izbrbljala o... znaš već na šta mislim...
MARTA (tupo) Nemam pojma.
DŽORDŽ: ... o nečemu do čega ti je stalo kao do zenice oka... o potomku... o
našem malom... (otvoreno) o našem sinu. Ako sad počneš i o tome,
upozoravam te, Marta, da ću se naljutiti.
MARTA (smeje mu se) Je l' ti to ozbiljno?
DŽORDŽ: Pazi dobro!
Page 25
MARTA (s nevericom) Šta da pazim?
DŽORDŽ (veoma smireno) Pazi dobro.
NIK: Možda smo već dosta o tome razgovarali...?
MARTA: Shvatila sam upozorenje. (Pauza. Obraća se HANI i NIKU) Dakle, na
kraju sam se udala za ovoga ovde. Sve je bilo isplanirano. On je trebalo da
bude naslednik. Jednog dana da preuzme... najpre katedru za istoriju, a onda,
kad se tata povuče, i celokupnu upravu. Već znate kako to ide... Tako je bar
trebalo da bude. (DŽORDŽU, koji stoji pored bara, okrenutih leña) Šta je mali,
ti počinješ da se ljutiš? (Ponovo) Tako je bar trebalo da bude. Veoma
jednostavno. I tata je smatrao da je ideja dobra. Bar u početku. Onda ga je
posmatrao godinu-dve. (DŽORDŽU) Ovo te sve više ljuti. (Ostalima) Dakle,
posmatrao ga je godinu-dve i... došao do zaključka da uopšte ne dolazi u
obzir... da Džordž nema tog “Štofa” u sebi, da nije stvoren za to.
DŽORDŽ (okrenutih leña) Dosta. Marta.
MARTA (oličenje poroka u svom likovanju) E baš hoću! Znate, Džordžu je
nedostajala pokretačka snaga... Nije bio, kako bi se reklo, prodoran. On vam je
pravo (vikne DŽORDŽU u leña) ništavilo... oličenje životnog promašaja.
Čuje se tresak razbijene boce. Odmah posle reči “neuspeh”, DŽORDŽ razbija
bocu o bar i, još okrenutih leña, drži u ruci grlić. Nastaje tišina. Svi su sleñeni.
Zatim...
DŽORDŽ (gotovo urla) Rekao sam ti da prestaneš, Marta!
MARTA (razmišlja kojim tonom da nastavi) Nadam se da je boca bila prazna,
Džordž. Ne bi trebalo da bacaš dobro piće... s obzirom na tvoju platu.
(DŽORDŽ baca slomljenu bocu na pod i ne pomera se) Mislim na tvoju platu
vanrednog profesora. (NIKU i HANI) Htela sam da kažem da ne bi ostavljao
nikakav utisak na one koji finansiraju ovaj koledž, ne bi uspeo da dobije
sredstva. On nije snažna ličnost, razumete šta hoću da kažem? Možete
zamisliti koliko je tata bio razočaran. A ja, eto, vezana za ovo ništavilo...
DŽORDŽ (okreće se) Marta... ne nastavljaj priču...
MARTA: Ovo ništavilo na katedri za istoriju...
DŽORDŽ: Marta, prestani...
MARTA (glas joj je u početku jači) ... koje se oženilo dekanovom kćerkom, i od
koga se očekivalo da postane neko, a ne da ostane niko i ništa, običan moljac
koji samo razmišlja i nije sposoban da stvori bilo šta, neko ko nema vrednosti,
neko na koga čovek ne može da bude ponosan... U redu, Džordž!
DŽORDŽ (najpre tiho, onda je nadjačava) Rekao sam ti da prestaneš. U redu...
u redu... (Peva)Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf... Ko se
boji Virdžinije Vulf. U svitanje zore!
HANI (koja mu se pijano pridružuje) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf,
Virdžinije Vulf...
MARTA: Dosta!
Kratka pauza.
HANI (ustaje, polaziprema holu) Muka mi je... (Izlazi)
NIK (polazi za njom) Otkud sad to! (Izlazi)
MARTA (ide za njima, okreće se i prezrivo gleda DŽORDŽA) O, bože.
MARTA izlazi, DŽORDŽ ostaje sam napozornici.
Page 26
Zavesa
DRUGI ČIN
VALPURGIJSKA NOĆ
DŽORDŽ je sam. Ulazi NIK.

NIK (posle pauze) Sad joj je valjda bolje. (Ne dobija odgovor) Ona zaista ne bi
trebalo... da pije. (Ne dobija odgovor) Ona je tako nežna. (Ne dobija odgovor)
Kako biste vi rekli, ravna kao daska. (DŽORDŽ se neodreñeno smeši) Meni je
zaista veoma neprijatno.
DŽORDŽ (tiho) Gde je Marta?
NIK: Kuva kafu... u kuhinji... Znate, njoj začas pozli.
DŽORDŽ (zamišljeno) Marti? Ona nije bila bolesna celog života, osim ako se ne
računa vreme koje je provela u oporavilištima...
NIK (i on tiho) Ne Marta. Mislio sam na moju ženu. Mojoj ženi lako pozli.
DŽORDŽ (pomalo tužno) A da, znam.
NIK (svečanim glasom) Ona nikad nije bila ni u kakvom oporavilištu.
DŽORDŽ: Vaša žena?
NIK: Ne, vaša.
DŽORDŽ: A, moja žena! Ne. Nije. Ali ja bih to učinio da sam na njenom mestu.
NIK: Da... shvatam.

DŽORDŽ: Čak ste i videli kako to izgleda.
NIK: Pokušavam da se ne...
DŽORDŽ (smeje se, besan) Da se ne mešate, to ste hteli da kažete je l' tako!?
NIK: Da... Tako je.
DŽORDŽ: Pretpostavio sam.
NIK: Smatram to... ponižavajućim.
DŽORDŽ (sarkastično) Oh, je l' tako?
NIK: Da. Zaista. Veoma.
DŽORDŽ (imitira ga) Da. Zaista. Veoma. (Zatim glasno, ali samom sebi) TO JE
ODVRATNO.
NIK: Slušajte! Nisam ništa imao...
DŽORDŽ: ODVRATNO! (Tiho, ali veoma naglašeno) Misliš li da mi se dopada da
me to... šta god to bilo... ismeva pred... (Maše rukom gestom prezrivog
odbijanja) TOBOM? Misliš da mi je stalo?
NIK (hladno, neprijateljski) Pa, ne... Ne smatram da ti je uopšte stalo.
DŽORDŽ: Oh, ti ne smatraš, a?
NIK (neprijateljski) Ne... uopšte ne smatram.
DŽORDŽ (nipodaštavajući) Tvoje sažaljenje me razoružava... tvoje... tvoje
saosećanje mi tera suze na oči! Velike slane, nenaučničke suze!
NIK (veoma prezrivo) Jednostavno ne shvatam zašto osećaš da moraš druge
ljude da...
DŽORDŽ: Ja?
Page 27
NIK: Ako ti i tvoja... žena... hoćete da se rastrgnete kao...
DŽORDŽ: Ja! Zašto jahoću?
NIK:... životinje, ne vidim zašto to ne uradite kad nema...
DŽORDŽ (smeje se, besno) Ti mali, uobraženi, nabeñeni...
NIK (s naglašenom pretnjom) ZAČEPI! (Tišina) Pazite se!
DŽORDŽ:... naučniče.
NIK: Nikad nisam udario starijeg čoveka.
DŽORDŽ (razmišlja o tome) Oh. (Pauza) Ti udaraš samo mlañe od sebe...
decu... žene... ptice. (Vidi da NIKA to ne zabavlja) Pa, sasvim si u pravu,
naravno. Nije baš najlepši prizor... Gledati par sredovečnih Ijudi kako se
istresaju jedno na drugo, crveni u licu i pijani.
NIK: Oh, vas dvoje ste prilično dobri. Impresivni.
DŽORDŽ: A impresivne stvari te impresioniraju, zar ne? Ti se... lako daš
impresionirati... neka vrsta pragmatičnog idealizma.
NIK: (prigušenog osmeha) Ne, stvar je u tome da nekada mogu da se divim
nečemu čemu se inače ne divim. Da se razumemo, bičevanje i nije jedna od
mojih omiljenih zabava, ali...
DŽORDŽ: ... Ali možeš da se diviš dobrom bičevaocu... pravom profesionalcu.
NIK: A-ha... da.
DŽORDŽ: Tvoja žena baš često povraća, a?
NIK: Nisam to rekao... Rekao sam da joj pozli veoma lako.
DŽORDŽ: Oh, kad si rekao pozli pomislio sam...
NIK: Pa, dobro, istina je... Ona... ona zaista često povraća. Jednom kad
počne... praktično nema načina da se zaustavi... Može tako satima... Ne sve
vreme, ali... vrlo redovno.
DŽORDŽ: Možeš da naviješ sat po njoj, a?
NIK: Otprilike.
DŽORDŽ: Piće?
NIK: Naravno. (Bez emocije, osim blagog gañenja, dok DŽORDŽ nosi svoju
čašu do bara) Oženio sam se njom jer je ostala u drugom stanju.
DŽORDŽ (pauza) Oh? (Pauza) Ali rekli ste da nemate dece... Kad sam vas
pitao, rekli ste...
NIK: Nije bila... u stvari. Bila je to histerična trudnoća. Naduvala se, a zatim se
izduvala.
DŽORDŽ: I dok je bila naduvana, ti si se njome oženio.
NIK: A onda se izduvala.
Obojica se smeju ipomalo su iznenañeni što to rade.
DŽORDŽ: Uh... Burbon je odličan.
NIK: Uh... Da, burbon.
DŽORDŽ (za barom, nepomičan) Kad sam još bio u gimnaziji, imao sam običaj
da pre odlaska kući na raspust, sa nekolicinom drugova idem u Njujork u jednu
jazbinu u kojoj se točio džin i slušao džez. To je bilo u vreme prohibicije.
Jednom se meñu nama nalazio i jedan petnaestogodišnjak, mladić koji je
nekoliko godina ranije slučajno ubio svoju majku iz puške. Sasvim slučajno,
čak i bez ikakve podsvesne motivacije, u to sam siguran, potpuno siguran. Te
večeri mladić je bio sa nama. Svaki od nas je poručio neko piće, a kad je došao
Page 28
red na njega, on je rekao: “Ja ću berdžin, molim, berdžin i vodu”. Svi smo
počeli da se smejemo... bio je plav i imao je lice anñela, i svi smo se smejali. I
onda je još ljudi čulo i smeh je jačao-sve više ljudi i sve više smeha, i niko se
nije smejao glasnije od nas, i niko meñu nama glasnije od mladića koji je ubio
svoju majku. I uskoro, svi u jazbini su znali zbog čega se smejemo, i svi su
počeli da naručuju berdžin i da se smeju dok su ga naručivali. I uskoro,
naravno, smeh se stišao ali dugo nije potpuno prestao jer bi uvek za ovim ili
onim stolom neko naručio berdžin i novi napad smeha bi počeo. Pili smo
slobodno te noći, a uprava nam je kupila šampanjac. I naravno, patili smo
sledećeg dana, svaki od nas, nasamo, na svom vozu, daleko od Njujorka, svaki
od nas sa pravim mamurlukom... ali to je, bez obzira, bio najveći dan moje...
mladosti.
Izgovarajući poslednju reč, pruža NIKU piće.
NIK: Hvala. A šta se desilo sa dečakom koji je... ubio svoju majku?
DŽORDŽ: Neću da kažem.
NIK: Ne morate.
DŽORDŽ: Sledećeg leta, vozio je kola. Vozačka dozvola mu je bila u džepu, a
otac je sedeo na sedištu pored njega. Da ne bi zgazio bodljikavo prase,
počeoje da krivuda i naleteo pravo na drvo.
NIK: Nije valjda!
DŽORDŽ: Naravno, nije poginuo. A kad se osvestio i bio potpuno van
opasnosti, u bolnici su mu saopštili da mu je otac poginuo. Tada je počeo da se
smeje, nije mogao da se zaustavi, sve dok mu nisu dali injekciju u ruku. Onda
se ošamutio i prestao da se smeje. Kasnije su ga poslali u ludnicu. To je bilo
pre trideset godina.
NIK: Je l’još uvek tamo?
DŽORDŽ: Jeste. Pričali su mi da u toku svih trideset godina nije izgovorio ni
jednu jedinu reč. Marta! Marta!
NIK: Rekao sam vam, kuva kafu.
DŽORDŽ: Najtužnije kod ljudije... odnosno jedna od najtužnijih stvari kod ljudi
je način na koji stare. Znate li kako to izgleda kod nenormalnih osoba? Mislim
kod onih mirnih?
NIK: Ne znam.
DŽORDŽ: Oni ne stare. Odnosno, nije da ne stare na uobičajeni način. Ostaju
nekako netaknuti.
NIK: Nemoguće. Ovo mi zvuči kao preporuka.
DŽORDŽ: Marta ne pati od lažne trudnoće.
NIK: Mojoj ženi se to jednom desilo.
DŽORDŽ: Marta uopšte ne može da zatrudni.
NIK: Da... sada svakako ne. Imate li još dece? Imate li kćer ili još nekog sina?
DŽORDŽ: Imamo li šta?
NIK: Imate li... hteo sam reći, imate li samo jedno dete... tog jednog sina?
DŽORDŽ: Da, samo tog jednog sina.
NIK: Pa baš lepo.
DŽORDŽ: Jeste, on nam je velika uteha, i igračka.
NIK:Štakažete?
Page 29
DŽORDŽ: Igračka. Ne znate šta to znači: I-g-r-ač-K-a.
NIK: Čuo sam. Hteo sam reći da ne razumem šta time želite da kažete.
DŽORDŽ: To uopšte niste rekli.
NIK: To se, u stvari, podrazumevalo. Za ime božje?
DŽORDŽ: Postajete drski.
NIK: Izvinite.
DŽORDŽ: Ja sam, u stvari, hteo da kažem da je naš sin zenica naša tri oka, jer
je Marta kiklop... ipak je naš sin naša igračka, a vi postajete osorni.
NIK: Izvinite! Kasno je, umoran sam. Pijem od sinoć, žena mi povraća, a bilo je
i prilično bučno, tako da...
DŽORDŽ: ... je prirodno što ste postali osorni. Ma, ne mari! Svi koji ovde doñu,
postaju na kraju osorni. To je neizbežno. Zato se ne sekirajte.
NIK (osorno) Ja se ne sekiram!
DŽORDŽ: Osorni ste.
NIK: Jesam.
DŽORDŽ: Hteo bih nešto da vam razjasnim... dok su žene odsutne... Hteo bih
da vam razjasnim ono što je Marta rekla.
NIK: Ja nisam od tih koji donose zaključke. Stvarno nije
potrebno, osim ako vi...
DŽORDŽ: Da, želim. Znam da nemate nameru da se mešate... znam da hoćete
da očuvate svoju slobodu naučnika u odnosu, na primer, u nedostatku boljeg
izraza, u odnosu na život... i slično. Ja, meñutim, želim da vam kažem,
insistiram...
NIK (kiselo se osmehuje) Ja sam gost. Izvolite, to je vaše pravo domaćina.
DŽORDŽ (podrugljivo) Hvala. Prosto me obuzima neka unutarnja vatra.
NIK: Ako nameravate da...
MARTIN GLAS: 'Ej, vi tamo!
NIK: Ako nameravate da počnete sve ispočetka...
DŽORDŽ: Slušajte! Glasovi iz šume.
NIK: Šta?
DŽORDŽ: Životinjski glasovi.
MARTA (promoli glavu) 'Ej, vi tamo!
NIK:O, tostevi!
DŽORDŽ: Evo naše dadilje.
MARTA: Prestani. (NIKU) Mi smo gore... pijemo kafu... Brzo ćemo se vratiti.
NIK (ne ustaje) Treba li nešto da uradim?
MARTA: Ništa. Samo sedite i slušajte Džordžovu verziju. Umrite od dosade!
DŽORDŽ: Čudovište!
MARTA: Svinjo!
DŽORDŽ: Stoko!
MARTA: ðubre!
DŽORDŽ: Droljo!
MARTA (prezrivo) Ha, ha, ha. Samo se vas dvojica lepo zabavljajte... Mi ćemo
se brzo vratiti. (Odlazeći) Džordž, raspremi ovaj nered. (Odlazi)
DŽORDŽ (obraća se praznom hodniku) Neću, Marta. Neću više da raspremam
nered. Godinama pokušavam da raspremim nered i ne uspevam.
Page 30
NIK: Stvarno?
DŽORDŽ: Šta stvarno?
NIK: Pa, mislim, to što već godinama raspremate nered.
DŽORDŽ (posle duge pauze... posmatra ga) Usklañivanje, savitljivost,
prilagoñavanje... to je red kojim se ide, je l' tako?
NIK: Nemojte vi mene da trpate u isti koš sa vama!
DŽORDŽ (posle pauze) Molim? (Pauza) A ne, ni govora. Kod vas je sve
jednostavnije... vi ste se oženilijer vam je žena bila već sva otečena... a ja,
onako nespretan i staromodan...
NIK: Vi ga malo preteraste.
DŽORDŽ: Nimalo! Kladim se i da je zvecnulo malo miraza, “Keš” lova!
NIK (uvreñeno, onda odlučno, posle kraće pauze) Pa, sad, nije da nije.
DŽORDŽ: Dakle tako! (Veselo) Sjajno! Eto, vidite, bio sam u pravu, pogodio
sam!
NIK: Samo... delimično...
DŽORDŽ: Odličan strelac! Najpre dobro osmotri metu, pa tek ondagaña!
NIK: Osim toga...
DŽORDŽ: Šta, uz mirazje išlo i još nešto?
NIK: Jeste.
DŽORDŽ: U vidu naknade?
NIK: Da.
DŽORDŽ: Uvek tako biva. (Zapaža da NIK loše reaguje) Nisam imao namere
da budem... zajedljiv. Uvek postoji naknada u nekom vidu... na primer, kod
Marte i mene... površno posmatrajući...
NIK: Hani i ja smo gotovo odrasli zajedno.
DŽORDŽ: ... liči na neko veliko natezanje... mislim, površno posmatrajući...
NIK: Mi se znamo još bog zna od kada, valjda još kad nam je bilo šest godina,
tako nešto.
DŽORDŽ: ... ali ako se stvari izbliza posmatraju, na samom početku, kad sam
prvi put došao...
NIK (prilično nervozno) Izvinite!
DŽORDŽ: Šta? Ne, ne, ja se izvinjavam.
NIK: Molim, molim.
DŽORDŽ: Nastavite...
NIK: Ne, samo izvolite.
DŽORDŽ: Ali molim vas, vi ste gost. Nastavite.
NIK: Sada se nekako blesavo osećam...
DŽORDŽ: Samo vi nastavite! (Pauza) Ali, ako je vamabilo šest, njoj je onda
bilo četiri godine.
NIK: Možda je meni bilo osam, a njoj šest... Igrali smo se doktora i pacijenta.
DŽORDŽ: To je odličan početak za suprotne polove.
NIK (smeje se) Da, da.
DŽORDŽ: Još tada ste bili naučnik, a?
NIK (smeje se) Izgleda. osim toga, i naše porodice, a i mi smo to oduvek
smatrali gotovom stvari. I tako smo...
DŽORDŽ (pauza) Šta ste?
Page 31
NIK: I tako smo se venčali.
DŽORDŽ: Kad vam je bilo osam godina?
NIK: Ma, ne! Mnogo kasnije!
DŽORDŽ: I meni je to izgledalo čudno.
NIK: Ne mogu da kažem da je meñu nama buktala neka strast, čak ni u
početku... mislim na početku našeg braka.
DŽORDŽ: Da, da. Nije bilo iznenañenja. Nikakvih epohalnih otkrića posle one
igre doktora i pacijenta, to hoćete da kažete?
NIK (dvoumi se) Ne... e... e.
DŽORDŽ: U svakom slučaju, sve vam se svodi na isto... uprkos onome što
pričaju o Kineskinjama.
NIK: Šta to pričaju?
DŽORDŽ: Najpre se malo osvežite. (Uzima NIKOVU čašu)
NIK: Hvala. Posle izvesne količine izgleda da alkohol više ne deluje na vas.
DŽORDŽ: U stvari, nije da ne deluje... sve postaje nekako sporije... čovek kao
da se zaglibi... osim ako niste snalažljivi... kao, na primer, vaša žena... da
otpočnete sve ispočetka.
NIK: Ovde na istoku zemlje svi mnogo piju. (Razmišlja) Svi mnogo piju i na
srednjem zapadu.
DŽORDŽ: Mi ovde mnogo pijemo, i čini mi se da ćemo nastaviti da
povećavamo dozu... ako ostanemo živi. Trebalo bi da smo Arapi ili Italijani.
Arapi ne piju, a Italijani se ne opijaju mnogo, osim na crkvene praznike.
Trebalo bi da živimo na Kritu, ili tako negde.
NIK (sarkastično, kao da hoće da prekine šalu) I, tada bismo bili Krićani, a ne
Amerikanci!
DŽORDŽ (malo iznenañen) Tako je. (Pruža NIKU čašu) Pričajte mi o parama
vaše žene.
NIK (odjednom podozrivo) Zašto?
DŽORDŽ: Ako nećete, ne morate.
NIK: Zašto me to pitate? (Osorno) Šta vas se to tiče?
DŽORDŽ: Mislio sam da bi moglo da bude zanimljivo.
NIK: Niste to mislili.
DŽORDŽ (tupo) U redu... Želeo sam da mi pričate o parama vaše žene jer...
jer me fascinira metod... pragmatičkog usklañivanja kod novih generacija.
NIK: Vi opet počinjete.
DŽORDŽ: Ja? Ni govora. Nego, znate, i Marta ima para. Hteo sam reći, njen
otac već godinama pljačka ovo mesto i...
NIK: Ma ne pljačka.
DŽORDŽ: Ne pljačka?
NIK: Bože sačuvaj.
DŽORDŽ (sleže ramenima) Pa dobro... Martin otac već godinama ne pljačka
ovo mesto i Marta uopšte nema para. O.K.?
NIK: Pričali smo o parama moje žene... ne vaŠe.
DŽORDŽ: O.K... Pričaj.
NIK: Neću. (Pauza) Moj tast... je bio božji čovek i pri tom veoma bogat.
DŽORDŽ: Koja vera?
Page 32
NIK: Njemu... mom tastu... javio se Bog kad je imao otprilike šest godina i on
je počeo da propoveda i da krštava ljude. I spasavao je ljude, i putovao je
mnogo unaokolo, i postao je prilično popularan... ne kao neki od njih, ali
prilično slavan... I kad je umro, imao je gomilu para.
DŽORDŽ:Božjihpara.
NIK: Ne, njegovih sopstvenih.
DŽORDŽ: A šta se desilo sa božjim parama?
NIK: Božje pare je potrošio... a svoje sačuvao. Gradio je bolnice i slao
humanitarne brodove, uveo je udaljene kuće u parohiju i izveo ljude napolje,
na sunce i sagradio je tri crkve ili šta god da su bile, a dve od njih su izgorele...
I uglavnom, završio je kao prilično bogat.
DŽORDŽ (pošto je razmislio) Pa, mislim da je to veoma lepo.
NIK: Jeste. (Pauza. Smejulji se) I tako, moja žena ima nešto para.
DŽORDŽ: Ali ne božjih para.
NIK: Ne. Njenih.
DŽORDŽ: Pa, mislim da je to veoma lepo. (NIK se smejulji) Marta ima para jer
je druga žena Martinog oca... ne Martina majka, već nakon smrti Martine
majke... bila veoma stara bradavičava gospoña, koja je bila veoma bogata.
NIK: Bilaje veštica.
DŽORDŽ: Bila je dobra veštica, koja se udala za belog miša... (NIK počinje da
se smejulji) sa sitnim crvenim očima... i mora biti da joj je on izgrickao
bradavice, ili tako nešto, jer je gotovo odmah zatim nestala u oblaku dima.
PUF!
NIK:PUF!
DŽORDŽ: PUF! I sve što je ostalo, pored malo lekova protiv bradavica, bio je
veliki debeli testament... Veliki kolač, sa parčetom za gradsku upravu Nove
Kartagine, parčetom za koledž, parčetom za Martinog tatu, i tek toliko i za
Martu.
NIK (odsutno) Možda... možda su moj tast i bradavičava veštica mogli da se
spoje, zato što je i on bio miš.
DŽORDŽ (navodi ga da nastavi) Stvarno?
NIK: Ma, kad vam kažem... on je bio crkveni miš. (Oboje se smeju, ali nekako
tužno. Postepeno prestaju, zaćute) Vaša žena nije pomenula maćehu.
DŽORDŽ (razmišlja) Možda ovo i nije istina.
NIK (mršti se) A možda i jeste.
DŽORDŽ: Možda jeste, a možda i nije. Čini mi se da je vaša priča mnogo
lepša... O vašoj otečenoj ženici, o tastu koji je bio pop...
NIK: Nije on bio pop, on je bio božji čovek.
DŽORDŽ: A, tako.
NIK: A moja žena nije bila otečena... ona se samo nadula.
DŽORDŽ: Da, da.
NIK (smeje se) Volim da se pojmovi raščiste.
DŽORDŽ: Tako je, tako je! Izvinite.
NIK: Molim, molim.
DŽORDŽ: Vi shvatate, naravno, da sam vas ja navodio da mi sve ovo ispričate
ne zato što sam zainteresovan za vaš život, već jedino zato što vi predstavljate
Page 33
neposrednu i ozbiljnu pretnju mojoj materijalnoj egzistenciji i želim da se
osiguram argumentima protiv vas.
NIK (i dalje zabavljen) Svakako... svakako...
DŽORDŽ: Mislim... upozorio sam vas... upozoreni ste.
NIK: Upozoren. (Smeje se) Takvi podli tipovi me najviše plaše. Vi nesposobni
kučkini sinovi... vi ste najgori.
DŽORDŽ: Da... jesmo. Prst u tvom čelično plavom oku. Koleno na tvojim
Čvrstim zlatnim jajima. Mi smo najgori.
NIK:Takoje.
DŽORDŽ: Pa, drago mi je da mi ne veruješ... znam da je istorija natvojoj
strani.
NIK: A, ne. Istorija je na vašoj strani... Biologija je na mojoj. Istorija, biologija.
DŽORDŽ: Shvatam razliku.

NIK: Ali se ne ponašate u skladu s njom.
DŽORDŽ: Ne? Mislio sam da smo odlučili da najpre preuzmete katedru za
istoriju, pre nego što preuzmete sve ostalo. Što bi se reklo... korak po korak.
NIK (proteže se, pravi se važan, igra igru) Ne... ja nisam tako mislio... hteo
sam da se svuda uvučem, da se malo poigram, da otkrijem sve slabe tačke, da
ih pojačam, ali da na podupiračima stoji moje ime. Hteo sam da postanem
činjenica, a onda da se pretvorim u... u... pomozite mi da nañem pravu reč...
DŽORDŽ: Neminovnost.
NIK: Tačno. U neminovnost. Da preuzmem nekoliko kurseva od starijih, da
organizujem nešto na svoju ruku, da obradim nekoliko zgodnihsupruga...
DŽORDŽ: A, tako! Možete da preuzmete sve kurseve i da okupite oko sebe svu
elitnu omladinu, ali, dok ne obradite odreñene supruge, niste postigli ono
pravo. Put ka srcu jednog čoveka vodi preko bokova njegove supruge. To
dobro upamtite!
NIK (nastavlja igru) Znam ja to, znam.
DŽORDŽ: Ovdašnje žene su vam prave drolje. Kao one kamenjarke u Južnoj
Americi. Znate li šta rade kamenjarke u Južnoj Americi, u Riu, na primer? Šište
kao guske. Stoje na ulici i šište, kao krdo gusaka.
NIK: Jato.
DŽORDŽ: Šta?
NIK: Jato gusaka. Ne krdo. Jato.
DŽORDŽ: U redu, kad baš hoćete da se izražavate striktno zoološki. Dakle,
stoje i šište kao krdo gusaka. A to čine i sve supruge ovde u Novoj Kartagini.
Sve ih dobro obraditi, znači siguran put ka uspehu.
NIK (još ne prekida igru) U pravu ste.
DŽORDŽ: Dabome da sam u pravu.
NIK: Kladim se da je vaša žena najkrupnija guska u jatu! Otac joj je dekan,
itd., itd...
DŽORDŽ: Tako mi istorijske neminovnosti, jeste!
NIK: Sjajno! (Trlja ruke) Znači, sad treba da je sateram u neki ćošak i jurišam!
Napred marš!
DŽORDŽ: To bi bilo najbolje!
Page 34
NIK (za trenutak posmatra DŽORDŽA. Izraz njegovog lica pokazuje da mu se
pomalo zgadilo) Imam utisak da se vi nimalo ne šalite.
DŽORDŽ (blagonaklono) Lažeš, mali... Tebi se čini da ti to ozbiljno misliš, pa si
se strašno uplašio.
NIK (prasne) Ja se uplašio?
DŽORDŽ (smireno) Da, ti.
NIK: Šalite se.
DŽORDŽ (očinski) Voleo bi' da je tako... Nego, daću ti nekoliko dobrih saveta,
ako ih želiš.
NIK: Dobre savete! Od vas? Ma idite, molim vas! (Počinje da se smeje)
DŽORDŽ: Još nisi naučio pravila igre. Uzmi onoliko koliko ti se pruža... A sada,
slušaj me dobro!
NIK: Hajde, počnite već jednom!
DŽORDŽ: To ti je odličan savet!
NIK: Gospode!
DŽORDŽ: Ovo je živi pesak i ti ćeš upasti u njega...
NIK: Ma šta kažete?
DŽORDŽ: I progutaće te pre nego što shvatiš gde si upao. (NIK se podrugljivo
smeje) Tvoji principi su odvratni, a ti lično si nitkov. Ipak, hoću da ti pružim
slamčicu koja može da te spase. Čuješ li šta govorim?
NIK (još se smeje) Čujem, čujem. Prilično ste grlati.
DŽORDŽ: Dobro, dobro.
NIK: Šta čekate?
DŽORDŽ (ćuti, a zatim odmereno) U redu. Hoćeš da se zavitlavaš? Dobro,
dobro. Istorijski ispada da će ipak sve nekako dobro da se završi.
NIK: Tako je, tako je. Samo ti gledaj svoja posla stari, ne brini se ti za mene.
DŽORDŽ (posle pauze) Pokušao sam da ti se približim da...
NIK (prezrivo) Da uspostavite kontakt?
DŽORDŽ: Da.
NIK: Da stupite u vezu...
DŽORDŽ: Da, baš tako.
NIK: To je prosto dirljivo... To je zaista plemenito. Da, to je prava reč.
(Blagonaklono) Ostavite me na miru!
DŽORDŽ (posle kratke pauze) Šta reče?
NIK (preteći) Čuli ste!
DŽORDŽ (NIKU, ali nekako odsutno) Čovek se muči da izgradi civilizaciju...
društvo zasnovano na principima... trudi se da otkrije smisao u prirodnim
zakonima, neki moral u neprirodnom neredu svoga uma... stvaraju se poredak
i umetnost, a na kraju uviña da je to jedno te isto... Dovodi stvari do njihovih
najtužnijih tačaka... do tačaka gde je mogućno nešto izgubiti. A onda,
odjednom, kroz čitavu muziku, kroz sve razumne zvuke ove ljudske grañevine
zaori se glas Boga Božjeg. Kakav je to zvuk? Šta oglašava ta fanfara? Ostavite
me na miru! Mislim da u svemu ovome ima neke istine... posle svega ovog
tvog...
NIK (kratka pauza, zatim aplauz) Ha, ha, ha! Bravo, bravo! (I dalje se smeje)
Page 35
Ulazi MARTA vodeći HANI, koja je iznemogla, ali se hrabro osmehuje MARTI.
HANI: Hvala vam, hvala.
MARTA: Evo nas! Malo smo još iznureni, ali se držimo na nogama!
DŽORDŽ: Gospode!
NIK: Štaje! A, Hani. Zdravo! Je li ti bolje?
HANI: Nešto bolje... dragi... bolje da sednem.
NIK: Naravno. Hodi, sedi pored mene!
HANI: Hvala, dragi.
DŽORDŽ (tiho) Dirljivo, zaista dirljivo.
MARTA (DŽORDŽU) Šta je, zar nećeš da se izviniš?
DŽORDŽ (žmirka) Za šta da se izvinim?
MARTA: Što je ovoj mladoj dami pripala muka.
DŽORDŽ: Zar sam ja za to kriv?
MARTA: Kako da nisi.
DŽORDŽ: Nisam, ni. govora.
HANI: Pustite, molim vas.
MARTA (DŽORDŽU) Pa ko je onda kriv? Ovaj lepotan ovde? Misliš da je on kriv
što je njegovoj ženi pripala muka?
DŽORDŽ (značajno) I meni je pripala muka!
MARTA: To je nešto sasvim drugo!
HANI: De, de, pustite... molim vas. Meni ponekad pripadne muka tek onako,
bez ikakvog razloga.
DŽORDŽ: Zaista?
NIK: Hani, ti si tako nežna.
HANI (ponosito) Uvek sam bila takva.
DŽORDŽ: Nežna kao Big Ben.
NIK (preteći) Pazite šta govorite!
HANI: Doktori kažu da mi ništa ne fali... mislim organski...
NIK: Naravno.
HANI: Baš pred venčanje nešto sam se razbolela... slepo crevo...
ili su bar tako mislili... a, u stvari... u stvari (smeje se) to je bila samo panika...
DŽORDŽ i NIK razmenjuju poglede.

MARTA (DŽORDŽU) Daj mi nešto da popijem. (DŽORDŽ prilazi baru) Svima
pripadne muka od Džordža... Dok nam je sin bio još sasvim mali, stalno je...
DŽORDŽ: Marta, prestani...
MARTA: Stalno je povraćao zbog Džordža.
DŽORDŽ: Rekao sam ti da prestaneš.
MARTA: To je dotle išlo da kad god bi Džordž ušao u sobu, on bi odmah počeo
da povraća i...
DŽORDŽ: Pravi razlog što je naš sin stalno povraćao, draga ženice, bio je taj
što nije mogao da podnosi da mu stalno nešto gudiš, da upadaš u njegovu
sobu sa lepršavim kimonom oko sebe i da mu neprestano drobiš grleći ga i
gušeći svojim dahom koji je bazdeo na alkohol.
MARTA: Ma nemoj! Zbog tebe je bežao od kuće, i to dva puta u toku jednog
Page 36
meseca. (Obraća se gostima) Dva puta u toku jednog meseca! Šest puta u
toku jedne godine.
DŽORDŽ: (gostima) Naš sin je bežao od kuće jer mu se Marta prosto pela na
glavu.
MARTA: Nikada mu se nisam pela na glavu!
DŽORDŽ (pružajući MARTI piće) Imao je običaj da doñe kod mene kad se
vratim kući i da kaže: “Mama mi ne da mira”. Baš tako: “Mama mi ne da mira”.
MARTA: Lažljivče!
DŽORDŽ (sleže ramenima) To ti kažeš! Nikad ga nisi ostavljala na miru. To je
bilo strašno! Nepodnošljivo!
NIK: Zašto sad o tome govorite?
HANI (prekorno) Dragi...
MARTA (NIKU) Hvala, mili, na umesnom pitanju.
DŽORDŽ (svima) Ja nisam želeo da govorim o tome... bio bih savršeno srećan
da to uopšle i ne pominjem. Ja nikad prvi ne započinjem razgovor na tu temu.
MARTA: Započinješ.
DŽORDŽ: Možda kad smo sami.
MARTA: Mi i jesmo sami.
DŽORDŽ: Ne, dušo, imamo goste.
MARTA (požudno gleda NIKA) Tako je, tako je, u pravu si.
HANI: Mogu li da dobijem malo rakije? Baš bi mi prijala.
NIK: Jesi li u to sigurna?
HANI: Jesam, dragi.
DŽORDŽ (prilazi baru) Naravno, odmah!
NIK: Hani, mislim da ne bi...
HANI (mazno) Osećaću se sigurnijom. Sad se osećam prilično nesigurnom.
DŽORDŽ: Pa i ne možete da se osećate sigurno posle pola boce... treba uzeti
celu dozu.
HANI: Da. (MARTI) Mnogo volim brendi... bez sve šale.
MARTA (rasejano) Utoliko bolje po vas.
NIK: Ako misliš da je zaista pametno...
HANI (prilično osorno) Ja najbolje znam šta mi prija, dragi.
NIK (prilično osorno) Svakako, svakako.
HANI (DŽORDŽ joj pruža brendi) Fino. Baš vam hvala!
DŽORDŽ (zamišljeno) I ja sam riekada pio brendi.
MARTA (u poverenju) Nekada je pio i čist džin... da bi se odvažio da napiše
knjigu!
DŽORDŽ (strogo) Umukni, Marta!
MARTA (stavlja ruku na usta, kao devojčica) Uh, uh...
NIK (nešto muje sinulo u glavi) Šta rekoste?
DŽORDŽ (zataškava) Ništa, ništa.
MARTA: Vas dvojica ste razgovarali dok smo mi bile odsutne i Džordž vam je
ispričao svoju verziju, jel' tako? Skoro da vas je rasplakao.
NIK: Pa i nije...
DŽORDŽ: Nas dvojica smo, u stvari, tancovali.
Page 37
MARTA: Stvarno? Baš lepo!
HANI: Ja obožavam da igram okretne igre.
NIK: Nije on na to mislio, Hani.
HANI: Nisam ni ja. Dva odrasla čoveka - pa da igraju... sačuvaj bože!
MARTA: Hteli ste reći da vam nije pričao kako je mogao da postane veliki
čovek samo da nije bilo mog oca? Da mu zbog moga oca njegovi visoki moralni
principi nisu dozvoljavali čak ni da pokuša da se uzdigne. Je l' vam to ispričao?
NIK: Nije...
MARTA: I nije vam pričao kako je hteo da štampa neku knjigu i da mu moj
otac nije dozvolio.
NIK: Knjigu? Ni govora!
DŽORDŽ: Marta, molim te!
NIK (podbada je) Pomenuli ste da je pio džin da bi napisao knjigu. Kakvu
knjigu?
DŽORDŽ (molećivo) Najobičniju knjigu.
MARTA (ismeva ga) Najobičiiiju knjigu.
DŽORDŽ: Marta, molim te!
MARTA (razočarano) Znači, nije vam ispričao celu tužnu priču. Šta je to s
tobom, Džordž, zar si digao ruke od svega?
DŽORDŽ (ozbiljan i smiren) Ne, nisam. Samo moram da otkrijem neki novi
način da se borim protiv tebe, Marta. Možda ću da primenim gerilsku taktiku...
možda subverziju... još se nisam odlučio.
MARTA: U redu! Smisli nešto pa me onda obavesti!
DŽORDŽ (veselo) Važi, ljubavi!
HANI: Zašto ne igramo? Ja obožavam da igram!
NIK: Hani...
HANI: Zašto da ne. Baš mi se igra.
NIK: Hani...
HANI: Hoću, baš mi se igra!
DŽORDŽ: U redu... igraćemo...
HANI (med i mleko. MARTI) Baš mi je milo... obožavam da igram... a vi?
MARTA (gleda u NIKA) Ideja nije loša.
HANI: Ja igram kao vihor.
MARTA (bez komentara) Je l'?
DŽORDŽ (bira ploču) Martina slika je jednom bila objavljena u novinama...
otprilike pre dvadeset pet godina. Osvojila je drugu nagradu na nekom
sedmodnevnom takmičenju: napetih mišića, sva napregnuta, čvrsto drži svog
partnera...
MARTA: Pusti ploču i umukni!
DŽORDŽ: Kako ti kažeš, ljubavi! (Svima) Kako ćemo da se rasporedimo? Kao
mešoviti dubl?
MARTA: Valjda ne misliš da ću s tobom da igram?
DŽORDŽ (razmišlja) N-e-e-e... o... ni u kom slučaju, pošto je on tu... A sigurno
ne ni u ovoj sobi...
HANI: Meni nije važno s kim ću da igram... Mogu i bez partnera.
NIK: Hani...
Page 38
HANI: Ja igram kao vihor.
DŽORDŽ: Dobro, deco, sporazumite se, panapred...
Počinje muzika. Sedma Betovenova.
HANI (igra sama; pevuši melodiju) Hi, h, h, h... čarobno!
NIK: Hani...
MARTA: Džordž, promeni ploču.
HANI: H, h, h, h...
MARTA: Promeni ploču, Džordž!
DŽORDŽ (pravi se da ne čuje) Šta kažeš, Marta?
NIK: Hani...
MARTA (pošto DŽORDŽ pojačava) Promeni ploču, Džordž!
DŽORDŽ: Molim?
MARTA (ustaje preteći. Brzim koracima prilazi DŽORDŽU) Sad ćeš ti da vidiš
svoga boga!
DŽORDŽ (isključuje ploču. Smireno) Šta si to rekla, ljubavi?
MARTA: Ti pasji...
HANI (kruto) Prestalo je! Ko je isključio?
NIK: Hani...
HANI (NIKU) Prestani već jednom! Šta Hani?
DŽORDŽ: Meni se činilo da je muzika baš odgovarala.
MARTA: Činilo ti se, je l'?
HANI: Uvek se izdireš na mene kad se lepo zabavljam.
NIK (pokušava da ostane učtiv) Izvini, Hani.
HANI: Ostavi me na miru.
DŽORDŽ: Zašto ti ne staviš ploču, Marta? (Udaljava se od gramofona iprepušta
ga MARTI)
MARTA preuzima stvar u svoje ruke.
HANI: Volim da igram, a ti mi ne daš.
NIK: Ja baš volim kad ti igraš.
HANI: Ostavi me na miru. (Seda, uzima piće)
DŽORDŽ: Marta će da pusti omiljenu ploču “Prolećni žubor”. (Seda pored
HANI) Zdravo, mala!
HANI (kikoće se) Bravo!
DŽORDŽ (podrugljivo se smeje) Ha, ha, ha, ha! 'Ajde, Marta, puštaj ploču...
Šta čekaš?
MARTA (posluje oko gramofona) U pravu si.
DŽORDŽ (obraća se HANI) Anñelče, hoćeš li da igraš sa mnom?
NIK: Šta ste to rekli mojoj ženi?
DŽORDŽ (podrugljivo) Gle ti njega!
HANI (duri se) Neću! Kad ne mogu izražajno da igram, onda neću ni da igram.
Sedeću ovde i... (Sleže ramenima, pije)
MARTA (pušta ploću, usporeni džez) Tako, a sad napred. (Zgrabi NIKA)
NIK: Važi! Haj!
MARTA: Haj! (Igraju polako, priljubljeni)
HANI (duri se) A mi ćemo da sedimo i da gledamo.
DŽORDŽ: Tako je!
Page 39
MARTA (NIKU) Jak si. Dobro stežeš.
NIK: A-ha!
MARTA: Ja to volim.
NIK: Vidim.
HANI: Slažu se u igri kao da su već ranije igrali.
DŽORDŽ: To je poznata melodija... Oboje je dobro znaju... To je veoma
poznata melodija.
MARTA: Ne budi plašljiv.
NIK: I... nisam.
DŽORDŽ (obraća se HANI) To je vrlo stara melodija...
HANI: Je l'?
NIK i MARTA se odvajaju i igraju jedno sjedne a drugo s druge strane
DŽORDŽA i HANI. Okrenuti su jedno prema drugome. Stopala im se jedva
miču, a tela uvijaju kao da su priljubljeni jedno uz drugo.
MARTA: Sviñaju mi se tvoji pokreti.
NIK: I meni vaši.
DŽORDŽ (obraća se HANI) Sviñaju im se uzajamni pokreti.
HANI (odsutno) Baš lepo.
MARTA (NIKU) Čudi me da ti Džordž nije ispričao svoju verziju.
DŽORDŽ (obraća se HANI) Baš su slatki!
NIK: Nije.
MARTA: To me iznenañuje.
NTK: Stvarno?
MARTA: Da, jer on to obično čini kad mu se pruži prilika.
NIK: A šta vi znate o tome?
MARTA: To je, u stvari, veoma tužna priča.
DŽORDŽ: Marta, ti si vrlo obdarena za negativne stvari.
NIK: Zaista?
MARTA: Prosto da se čovek rasplače.
DŽORDŽ: Obdarena si za gadosti.
NIK: Stvarno?
DŽORDŽ: Nemojte da jc vučete za jezik.
MARTA: Zašto mene da vuče?
NIK: I onda...
Oni prilaze jedno drugom uvijajući se, a zatim se povlače.
DŽORDŽ: Upozoravam vas da je ne vučete za jezik.
MARTA: On te upozorava da me ne vučeš za jezik!
NIK: Čuo sam ga... nastavite.
MARTA (kao da recituje) Džordž je bio veoma ambiciozan dečak. Uprkos
jednom nemilom dogañaju u
njegovoj prošlosti.
DŽORDŽ (smireno opominje) Marta!
MARTA: I o tome je hteo da napiše roman, o svojoj mladosti, da svima pukne
srce od žalosti... Pazi, rimuje se...
DŽORDŽ: Marta, pazi šta radiš!
NIK: Stvarno, rimuje se. Nastavite, nastavite.
Page 40
MARTA: Onda je tata pregledao njegov roman.
DŽORDŽ: Marta, dobro pazi šta govoriš, jer ako ti ja zapušim usta...
MARTA: I zgranulo ga je ono što je pročitao.
NIK: Istina?
MARTA: Cela istina. To je bio roman o jednom nevaljalom dečaku...
DŽORDŽ (ustaje) Ja to neću da dozvolim.
NIK (DŽORDŽU) Ma, prestanite već jednom!
MARTA: Ha, ha, o nevaljalom dečaku... koji je ubio svoju majku i usmrtio oca.
DŽORDŽ: Marta, prekini!
MARTA: Onda je moj tata rekao: “Slušaj, ne mogu da dozvolim da ovako nešto
objaviš”...
DŽORDŽ (pritrči gramofonu, istrgne ploču) Dosta. Igranje je završeno. A sada
možeš da nastaviš!
NIK: Prosto ne znam kako da okarakterišem vaš postupak!
HANI (razdragano) Ovo je uragan, pravi uragan!
MARTA (jasno i glasno) Onda mu je tata rekao: “Slušaj ti, ne misliš" valjda da
ću da dozvolim da štampaš ove bljuvotine? Ne bar dok sam ja živ, ne sve dok
ovde predaješ... Ako objaviš tu knjigu, dobićeš nogu u leña”.
DŽORDŽ: Obuzdaj se!
MARTA: Ha, ha, ha.
NIK (smejući se) Obuzdajte se!
HANI: Ovo je pravi uragan, tornado!
MARTA: Sjajna ideja! Nastavnik jedne ugledne ustanove kao što je ova, u
gradu Nova Kartagina, objavljuje tako nešto! Mladiću, ako poštuješ svoj
položaj ovde, ti ćeš, tikvane jedan uobraženi, da povučeš taj rukopis...
DŽORDŽ: Neću da dozvolim da me izvrgavaš ruglu!
NIK: Ali, zaboga, niko vas ne izvrgava ruglu. (Smeje se)
HANI se smeje zajedno s njim, a i sama ne zna zašto to čini.
DŽORDŽ: Neću to da dozvolim!
Sve troje mu se smeju.
DŽORDŽ (besno) Igra je završena!
MARTA (nastavlja) Zamislite tako nešto! Knjiga o dečaku koji ubija oca i majku
i to prikazuje kao puku slučajnost!
HANI (razdragano) Puka slučajnost!
NIK (priseća se) Čekajte, stanite!
MARTA (normalnim glasom) A znaš li šta je veliki, hrabri Džordž odgovorio
mome ocu?
DŽORDŽ: Prestani, prestani već jednom!
NIK: Samo trenutak!
MARTA: Džordž je rekao...: “Ali tata... (ha, ha, ha) ali to uopšte i nije roman.
(Izmenjenim glasom) Nije roman? (Podražava DŽORDŽA) Ne, gospodine, to
uopšte i nije roman...
DŽORDŽ (prilazi joj) Sada ćeš valjda da umukneš!
NIK (oseća opasnost) O-ho!
MARTA: Baš neću. Sebi ruke, gade jedan! (Povlači se malo unazad... Ponovo
podražava DŽORDŽOV glas) Ne, gospodine, to uopšte i nije roman, to je cela
Page 41
istina... To se zaista dogodilo... meni lično!
DŽORDŽ (napada je) Ubiću te! (Hvata je za gušu. Nastaje gušanje)
NIK: Stanite! (Rastavlja ih) Stanite, pobogu!
HANI (neobuzdano) Ovo je uragan nad uraganima!
DŽORDŽ, MARTA i NIK se tuku, viču...
MARTA: To se dogodilo baš meni, meni lično!
DŽORDŽ: Ti, kučko!
NIK: Prestanite, za ime božje, prestanite!
HANI: Uragan, uragan!
Sve troje sejoš gušaju. DŽORDŽOVE ruke su na MARTINOM vratu. NIK ga
napada i odvlači, sruči ga na pod. DŽORDŽ je na podu, a NIK iznad njega.
MARTA stoji sa strane, rukom se držeći za vrat.
NIK: Dosta je bilo!
HANI (razočaranim glasom) 'Ajde još malo!
DŽORDŽ (dovuče se do stolice. Povreñen je, ali više ga boli moralno poniženje
nego fizička povreda. Posmatraju ga... Pauza) U redu, u redu... a sada ćemo se
svi smiriti... bićemo vrlo mirni...
MARTA (tiho, neprimetno trese glavom) Ubico, u-b-i-c-o!
NIK (blago, MARTI) Dosta je bilo.
Kratka pauza. Svi menjaju mesta, obazrivo, kao rvači posle borbe.
DŽORDŽ (došao je sebi, ali je još nervozan) E pa, ova igra ponižavanja
domaćina je završena. Šta ćemo sad, a? (MARTA i NIK se nervozno smeju)
Hajde da smislimo nešto!
NIK: Znate šta...
DŽORDŽ: Znate šta. (Ismeva ga) Znate šta... (Vrlo obazrivo) Hajde, recite.
Trebalo bi da preñemo na neke druge igre.
NIK: Slažem se.
DŽORDŽ: Čekajte da vidimo šta još možemo da uradimo? Postoje i druge igre.
Sad bismo mogli da preñemo na domaćicu? Kako vam se to sviña? (NIKU)
Hoćemo li sad da otpočnemo tu igru, a?
NIK (pomalo uplašeno) Ma, smirite se.
MARTA se tiho smeje.
DŽORDŽ: Ali to ostavljamo za kasnije... da je priteramo u neki ćošak, a?
HANI (neobuzdano) Preñimo na domaćicu!
NIK (obraćajući se HANI, oštro) Ti da ćutiš, jesi li čula!
HANI ućuti, čašu drži polupodignutu.
DŽORDŽ: Nećete sad da preñete na tu igru, a? Ostavljate je za kasnije? Pa šla
ćemo sad da radimo? Treba da igramo nešto?
MARTA (smireno) Da se igramo davljenika.
DŽORDŽ (odsečno, ali za sebe) Ja nisam davljenik.
HANI (NIKU, negodujući) Naredio si mi da ćutim!
NIK (nestrpljivo) Izvini!
HANI (kroz zube) Izvinjavaš se samo forme radi.
NIK (obraćajući se HANI, još nestrpljivije) Izvini.
DŽORDŽ (pljesne rukama, glasno) Setio sam se! Znate šta ćemo sad da
igramo! Pošto smo završili igru ponižavanja domaćina, a još nećemo da
Page 42
preñemo na domaćicu, onda da se pozabavimo gostima. Kako vam se to sviña?
MARTA (okreće se, prilično zgañena) Gospode! Džordž!

DŽORDŽ: Ti, brbljušo!
HANI: Ja nisam za tu igru.
NIK: Ni ja, čini mi se da je bilo dosta igre...
DŽORDŽ: A ne, ne! Bože sačuvaj! Odigrali smo samo jednu igru... sad ćemo da
otpočnemo drugu. Ne možete da odete posle prve igre.
NIK: Mislim da bi možda...
DŽORDŽ (strogo) Tišina. (Svi slušaju) A sad, kako ćemo da igramo igru o
gostima?
MARTA: Pobogu, Džordž...
DŽORDŽ: Ćuti! (MARTA sleže ramenima) Kako da počnemo, kako?... E, pa
lepo! Marta vam je na svoj indiskretan način... u stvari ne baš sasvim
indiskretan jer je Marta, u stvari, u duši naivna... ali, bilo kako bilo, ona vam je
sve ispričala o mom prvom romanu, jel' tako ili nije? Dakle, Marta vam je
ispričala o mom prvom romanu, koji je, u stvari, knjiga mojih uspomena. Bilo
bi mi milije da nije, ali kad već jeste... Ima, medutim, nešto što nije uradila...
Nije vam ispričala o mom drugom romanu. (MARTA ga gleda ljubopitljivo,
zbunjenim pogledom) Ti o tome ništa i ne znaš, je l’ da Marta? Mislim, ništa ne
znaš o mom drugom romanu, je l' tako ili nije?
MARTA (iskreno) Tako je.
DŽORDŽ: E, pa, lepo. (Počinje tihim glasom, a zatim sve glasnije i osornije) To
je, u stvari, alegorija - ali može da se čita i kao obična proza... U pitanju je
jedan mladi bračni par koji je došao sa srednjeg zapada. On je plav, ima oko
trideset godina, naučnik je i predavač, a žena mu liči na miša i stalno se naliva
rakijom... a...
MARTA: Džordž, za ime boga!
DŽORDŽ: I... i ovaj mali miš je imao oca koji je bio sveti čovek... koji je
mnogo putovao Hristaradi, prikupljao vernike i slično.
HANI (zbunjeno) Pa to je poznata stvar.
NIK (drhtavim glasom) Ne terajte šegu!
DŽORDŽ: I onda je jednog dana umro, mislim na oca toga mišića, pa su ga
otvorili i iz njega je počeo da ispada novac... Isusov novac, Marijin novac... sve
što je pokrao!
HANI (sanjivo, zbunjeno) Već sam čula tu priču.
NIK (veoma glasno, da bi je probudio) Hani...
DŽORDŽ: To je samo na početku knjige. Dakle, taj lepotan i njegova žena,
gospa su došli... i...
MARTA: Baš si duhovit, Džordž.
DŽORDŽ: Hvala... i nastanili se u jednom gradu koji je sličan ovoj našoj Novoj
Kartagini.
NIK (preteći) Čini mi se da bi bilo bolje da prekinete priču, gospodine...
DŽORDŽ:Manemoj!
NIK (manje siguran) Ja, ja... zaista mislim da...
HANI: Ja mnogo volim porodične drame... one su strašno zanimljive.
Page 43
DŽORDŽ: Imate pravo. Nego da se vratim na moju priču. Plavokosi lepotan je
imao ludu sreću jer je na njegovoj vizitkarti umesto imena stajalo “istorijska
neizbežnost”.
NIK: Nije potrebno danastavljate priču...
HANI (zbunjena, trudi se da shvati o čemuje reč) Pusti ga da nastavi.
DŽORDŽ: I hoću. Dakle, ta vizitkarta je bila deo njegovog prtljaga, u koji se
ubrajao i njegov mišić...
NIK: Ja neću više to da slušam!
HANI: A zašto?
DŽORDŽ: U tome leži zec. I niko nije mogao da razume zašto taj plavokosi
lepotan nosi tog miša u svom prtljagu, on, nekadašnji šampion u plivanju.
Čovek se pita zašto je sebi na vrat natovario tu bedu...
NIK: To nije lepo od vas...
DŽORDŽ: Ja i ne tvrdim da je lepo. Dakle, kao što sam već rekao, njegov mišić
se toliko obilato nalivao rakijom da je polovinu vremena provodio u toaletu...
HANI (pogaña) Znam o kome je reč...
DŽORDŽ: Stvarno... pored ostalog, ona je imala i dosta para... svetih para
prikupljenih od zlatnih zuba nevemika, u neku ruku pragmatično uveličavanje
velikog sna... i ona je...
HANI (uplašeno) Ova priča mi se ne dopada.
NIK (neočekivano, molećivim glasom) Prestanite, molim vas.
MARTA: Džordž, možda bi bilo bolje da prestaneš.
DŽORDŽ: I ona je... stop? Ha, ha, ha.
NIK: Prestanite, molim vas.
DŽORDŽ: Lepo me zamoli, mali.
MARTA: Džordž...
DŽORDŽ: E, sad prelazim na poglavlje kako su se venčali.
NIK: Nemojte!
DŽORDŽ (pobedonosno) Šta nemojte?
NIK (gotovo ječi) Još pitate!
DŽORDŽ: Dakle, prelazimo na poglavlje kako su se venčali. Evo kako. Mišica se
jednog dana sva nadula, otišla kod plavokosog lepotana, isturila stomak i
rekla: “Pogledaj kako izgledam”.
HANI (bleda kao krpa, ustaje) Ovo mi se... ne dopada.
DŽORDŽ: Pogledaj kako izgledam. Sva sam naduvena. Gospode bože, tada joj
je rekao plavokosi lepotan...
HANI (kao iz daljine) I tako su se venčali...
DŽORDŽ: I tako su se venčali...
HANI: I onda...
DŽORDŽ: I onda...
HANI (histerično) I šta onda, šta?
NIK: Prestanite, prestanite!
DŽ0RDŽ (kao malom detetu) Onda je otok spao... kao rukom odnesen... Puf, i
gotovo...
NIK (nemoćno) Gospode bože...
HANI:... otok je spao...
Page 44
DŽORDŽ (blago) Puf, i gotovo...
NIK: Hani, nisam imao nameru, časna reč, nisam.
HANI: Ti... ti si mu to ispričao.
NIK: Hani, ja stvarno nisam imao nameru...
HANI (užasnuto) Ti si im to kazao! Ti! Uh, uh, uh, kako si samo mogao!
NIK: Hani, ja stvarao nisam imao nameru...
HANI (hvata se za stomak) Jao, bože!
NIK: Hani, mila moja, izvini! Ja stvarno nisam imao nameru...
DŽORDŽ (neočekivano, sa izvesnim prezirom) Eto, to je igra o gostima.
HANI: Mukamije...
DŽORDŽ: Nije ni čudo!
NIK: Hani...
HANI (histerično) Ostavi me na miru... muka mi je... (Istrčava iz sobe)
MARTA (pogledom prati HANI, odmahuje glavom) Jadna mala. Ovo joj stvarno
nije bilo potrebno.
DŽORDŽ (sleže ramenima) To ti je život.
NIK (polako vrti glavom) Nije trebalo da ovo ispričate. Stvarno nije trebalo.
DŽORDŽ (smireno) Mrzim pretvaranje.
NIK: Ovo je bilo svirepo... podlo...
DŽORDŽ: Preboleće onato...
NIK:... i ubistveno.
DŽORDŽ: Prebrodiće ona to.
NIK: Ubistveno za mene!
DŽORDŽ (iznenañeno) Za vas?
NIK: Da, za mene.
DŽORDŽ: Za vas?
NIK: Da, za mene.
DŽORDŽ: Izvrsno! Divno! Kako ćete vi opet sve da vratite na svoje mesto.
Sakupite polomljene komade... Osvrnite se oko sebe i postupite onako kako je
najbolje... opet stanite na svoje noge.
MARTA (smireno, NIKU) Idite i vidite šta vam je sa ženom.

DŽORDŽ: Stvarno... idite, pokupite komade i izmislite neku novu strategiju.
NIK (DŽORDŽU, koji polazi prema holu) Kajaćete se vi zbog ovoga.
DŽORDŽ: Verovatno. Ja se uvek kajem.
NIK: Hteo sam reći da ću vas ja naterati da se pokajete zbog ovoga.
DŽORDŽ (blago) Razumljivo, akutna nezgoda.
NIK: Tući ću vas vašim sopstvenim adutima... govoriću vašim jezikom... biću
onakav kakvim me vi predstavljate.
DŽORDŽ: Pa vi ste već takvi kakvi jeste, samo još niste svesni toga.
NIK (sav se trese u sebi) Ne, ne... ne sasvim. Ali ću da postanem takav,
gospodine... pokazaću vam nešto pa ćete celog života žaliti što ste to videli.
DŽORDŽ: Hajde, idite i sredite nered.
NIK (smireno, ali sa žestinom) Čekajte pa ćete videti, gospodine. (Izlazi.
Pauza. DŽORDŽ se osmehuje MARTI)
MARTA: Odlično, Džordž.
Page 45
DŽORDŽ: Hvala, Marta.
MARTA: Stvarno si bio izvrstan.
DŽORDŽ: Milo mi je što ti se dopalo.
MARTA: Htela sam reći... Dobro si to izveo.
DŽORDŽ: A-ha.
MARTA: Već dugo nisi bio ovako sjajan.
DŽORDŽ: Ti me inspirišeš, mala moja.
MARTA: Ovo je bio lov na pigmeje!
DŽORDŽ: Pigmeje?
MARTA: Baš si skot!
DŽORDŽ: Ja?
MARTA: Da, ti.
DŽORDŽ: Šta je sad, promenila si stil. Nećeš više pigmeje... hoćeš divove?
MARTA: Odvratan si.
DŽORDŽ: A ti nisi. Ti sama izmišljaš sopstvena pravila. Tebi je dozvoljeno da
rušiš sve što ti padne na pamet, da vreñaš ceo svet ako ti se to prohte. Ali kad
neko drugi to pokuša... onda stvar nije u redu!
MARTA: Bedniče...
DŽORDŽ (ismevaje) Mila moja, pa ja sam to sve činio samo zbog tebe. Dušo,
mislio sam da ti se to dopada, da je po tvom ukusu... Krv, pokolj i ostalo.
Mislio sam da ćeš strašno da se uzbudiš i dotrčiš meni u naručje.
MARTA: Ti si stvarno blesav.
DŽORDŽ: Ma nemoj! Je l’ ti to stvarno misliš?
MARTA: Ne da mislim, nego sam ubeñena.
DŽORDŽ (jedva savlañuje bes) A ti možeš da sediš u toj tvojoj stolici, da se
nalivaš džinom i da me srozavaš u blato... čitave noći... To je onda na svom
mestu...
MARTA: Ali, ti to prihvataš i trpiš.
DŽORDŽ: Nije tačno da prihvatam.
MARTA: Jeste. Zato si me i uzeo za ženu!
Tišina.
DŽORDŽ (smireno) To je najpodlija laž koju sam ikada čuo.
MARTA: Zar još nisi shvatio suštinu tvog problema?
DŽORDŽ (vrti glavom) Marta...
MARTA: Moje ruke su se zamorile od udaraca.
DŽORDŽ (gleda je s nevericom) Ti si luda.
MARTA: Već dvadeset tri godine!
DŽORDŽ: Ti se zavaravaš, Marta.
MARTA. To nije ono što sam želela da bude!
DŽORDŽ: Mislio sam da si bar zadovoljna samom sobom. Nisam znao da...
MARTA (obuzima je bes) Zadovoljna sam samom sobom.
DŽORDŽ: Ne, ne... ti nisi pri čistoj svesti.
MARTA (ustaje, viče) Ko nije pri čistoj svesti...
DŽORDŽ: Dobro, dobro... nemoj da preterujel
MARTA (opet viče) Pokazaću ja tebi ko nije pri čistoj svesti...
DŽORDŽ (drmusa je) Prestani! (Gura je da sedne) Dosta!
Page 46
MARTA (smirenijim glasom) Pokazaću ja tebi ko nije pri čistoj svesti!
(Smirenije) Danas ti je borbeni dan? E, pa lepo! Ja ću da te dotučem... ali ću
najpre da ti pokažem...
DŽORDŽ: Ti i onaj tamo... hoćete da me dotučete?
MARTA: Šteta što nisi poginuo u onom automobilu, bedo jedna!
DŽORDŽ (preti prstom) Zažaliceš ti što si pominjala našeg sina!
MARTA (prezrivo) Ti...
DŽORDŽ: Ja sam te opomenuo.
MARTA: Ne misliš valjda da ja tvoje opomene uzimam ozbiljno!
DŽORDŽ: Opomenuo sam te da ne preteruješ...
MARTA: Tek sam počela.
DŽORDŽ (smireno) Prilično sam otupeo... Nije to od alkohola, a možda
delimično i jeste. Uspavljivanje moždanih ćelija u toku svih ovih godina. Čak
sam i dovoljno otupeo da bih sada mogao da ti dokazujem svoju muškost. Niti
te slušam niti te čujem. Jedino tako uspevam da te svarim. Ti, meñutim,
okrećeš list. U toku poslednjih dvesta godina, ili već koliko, živim s tobom u
ovoj kući. Svega mi je bilo preko glave. Ne marim za tvoje prljave avanture
javno, odnosno marim, ali sam se pomirio s tim... Sad si promenila taktiku pa
izvodiš varijacije na sopstvene izopačenosti, i kao rezultat...
MARTA: Gluposti!
DŽORDŽ: To ti drugom pričaj.
MARTA: Gluposti!
DŽORDŽ: Možeš da nastaviš koliko ti je volja. A kad završiš...
MARTA: Džordž, jesi li ikada slušao sebe? Jesi li ikada slušao sebe kad govoriš?
Toliko si dosadan, nejasan, kao i ta tvoja glupa predavanja.
DŽORDŽ: Slušaj, Marta, mnogo me brineš... Tvoje duševno stanje je...
MARTA: Mili moj, ne brini se ti za moje duševno stanje!
DŽORDŽ: Moraću da te odvedem na prinudno lečenje.
MARTA: Šta kažeš?
DŽORDŽ (smireno i jasno) Na prinudno lečenje.
MARTA (počinje da se smeje) Ti si veličanstven!
DŽORDŽ: Moram nekako da te urazumim.
MARTA: Zar dvadeset tri godine nisu bile dovoljne za to?
DŽORDŽ: Hoćeš li da razgovaramo kao ljudi?
MARTA: Znaš šta se dogodilo, Džordž? Hoćeš li da čuješ šta se zaista dogodilo?
Najzad sam shvatila. Sve se može urediti. Čovek navodi hiljade razloga... Na
primer... to je život... neka sve ide do ñavola... sutra ću možda umreti... sutra
ćeš ti možda umreti i sve tako. Ali ipak, jednog dana, ili jedne noći, nešto se
godi. I tebi sine... nešto se lomi i ništa više nije važno. Mili, ne mogu više da te
gledam... stvarno ne mogu.
DŽORDŽ: Nije valjda dotle došlo, Marta?
MARTA. Pokušala sam, stvarao jesam, ali ne ide.
DŽORDŽ (uplašeno) Ti si čudovište... Pravo čudovište.
MARTA: Ja sam suviše bučna, suviše vulgarna, ja sam gospodar u kući jer neko
mora to da bude... ali nisam čudovište. To nisam.
DŽORDŽ: Ti si upuštena, samovoljna, pokvarena, pijana...
Page 47
MARTA: Dosta! Ja više ne želim da ti se približim... čak i ne pokušavam. Možda
sam to i želela, ali samo jedan trenutak. Pomislila sam da bismo mogli da
prekinemo ovu odvratnu igru. To, meñutim, pripada prošlosti. Sad ne želim čak
ni da pokušam.
DŽORDŽ: Jedanput mesečno, Marta. Bar jedanput mesečno postani ona
dobrodušna devojka koja donosi proleće. Ja sam te takvom zamišljao mnogo
češće nego što sam sebi hteo da priznam. Ali sad ti više ne verujem. Čini mi se
da više nismo u stanju da se vratimo jedno drugome.
MARTA (ponovo ratoborno) Možda si i u pravu, bedo jedna. Kako čovek može
da se nekome vrati kad je taj neko ništavilo. A to ništavilo si ti! Čaša se prelila
sinoć na prijemu kod tate. (Prezrivo, ali se iza toga kriju bes i nedoumica)
Sedela sam na tom prijemu i posmatrala te. Posmatrala sam tebe, a i mlañe
ljude oko tebe, ljude koje životni put nekuda vodi. Ti nisi bio meñu njima. Tada
se čaša prelila. Najzad! Ne mogu više da ćutim, neću više da se uzdržavam.
Eksplozija će biti najjača od onih koje si ikada u životu čuo.
DŽORDŽ (vrlo razgovetno) Samo pokušaj. Tući ću te tvojim sopstvenim
adutima.
MARTA: Je li to pretnja, Džordž?
DŽORDŽ: Jeste, Marta.
MARTA (simbolično ga pljuje) Dobićeš ti svoje!
DŽORDŽ: Pazi šta radiš, Marta... Iseckaću te na komade.
MARTA: Nemaš ti za to ni dovoljno hrabrosti ni dovoljno muškosti.
DŽORDŽ: Znači, rat do poslednje kapi krvi.
MARTA: Do poslednje kapi krvi.
Tišina. Svako od njih oseća olakšanje, ushićenje. Ulazi NIK.
NIK (trlja ruke) Ona se sada odmara.
DŽORDŽ (zabavlja ga NIKOV ton) Stvarno?
NIK: Mislim da jeste. Izvinite, molim vas...
MARTA: Ma nemojte da se izvinjavate!
DŽORDŽ: Ovde se stalno dešavaju slične stvari.
NIK: Uskoro će joj biti sasvim dobro.
MARTA: Je l’ leži? Jeste li je odveli gore i pomogli joj da legne na krevet?
NIK (sipa piće) Ne, nisam. Nisam znao da li smem da je smestim u krevet...
Eno je u kupatilu. Leži na podu.
DŽORDŽ (odmerava ga) To baš nije preporučljivo.
NIK: Ona tako voli. Kaže da joj je tako prijatno.
DŽORDŽ: Ipak...
MARTA (prekida ga) Ako tako voli, zašto da ne. (NIKU, ozbiljno) Možda bi joj
bilo prijatnije u kadi?
NIK (takoñe ozbiljno) Ne! Kaže da više voli na podu. Sklonila je čak i prostirku
ispred kade i leži na golim pločicama. Ona to često čini, ozbiljno vam kažem.
MARTA (pauza) Stvarno?
NIK: Ona mnogo pati od glavobolje i zato uvek leži na podu. (DŽORDŽU) Imate
li malo leda?
DŽORDŽ: Molim?
NIK: Imate li malo leda?
Page 48
DŽORDŽ (kao da nikada nije čuo tu reč) Leda?
NIK: Da, leda.
MARTA: Leda.
DŽORDŽ (kao da je odjednom shvatio) A, leda!
MARTA: Tikvane.
DŽORDŽ (ne pomera se) Kako da ne... Evo, odmah!
MARTA: Hajde, kreni već jednom (pući se na NIKA) jer mi želimo da budemo
sami.
DŽORDŽ (odlazi prema posudi za led) To me nimalo ne čudi, Marta, baš
nimalo.
MARTA (tobož uvreñeno) Stvarno te ne čudi?
DŽORDŽ: Stvarno me nimalo ne čudi.
MARTA (besno) Nimalo?
DŽORDŽ (takode besno) Nimalo! (Ponovo smireno) Od tebe čovek može svašta
da očekuje. (Uzima posudu za led)
NIK (da zataška stvar) Znate, ona je vrlo nežna i...
DŽORDŽ:... ravna kao daska.
NIK (priseća se) Tačno, tačno.
DŽORDŽ (sa vrata, neljubazno) I zato nemate dece? (Izlazi)
NIK (i dalje se obraća DŽORDŽU, iako on odlazi) Ne znam da li to ima neke
veze sa... sa...
MARTA: Pa ako i ima, vrlo važno!
NIK: Molim? (Marta mu šalje poljubac. On je još zabrinut zbog Džordžove
primedbe) Šta ste rekli? Izvinite, ja...
MARTA: Rekla sam... (šalje mu još jedan poljubac).
NIK (oseća se neprijatno) A... da.
MARTA: Nego, zavodniče, daj mi jednu cigaretu. (NIK tražipo džepovima i
pruža joj) Hvala. (NIK joj pali cigaretu. Dok to čini, ona ga rukom hvata negde
izmeñu butina i rukom miluje) Uh, uh, uh, uh... (On je prilično zbunjen i ne
reaguje. Ona se osmehuje, i dalje ga miluje) E pa, sad bi bio red da me
poljubiš... Hajde, šta čekaš?
NIK (nervozno) Znate šta? Stvarno ne bi trebalo...
MARTA: Hajde, mali, šta čekaš! Jedan prijateljski poljubac.
NIK (još zbunjen) Znate...
MARTA: Neće ti otpasti usta, mali.
NIK: Nisam ja baš tako mali...
MARTA: Slažem se. Hajde, šta čekaš...
NIK (popušta) A šta ako se on vrati i...
MARTA (sve vreme mu miluje butinu) Ko? Džordž? Ne brini za njega. Osim
toga, kako može da se ljuti zbog jednog prijateljskog poljupca, i to u okviru
fakulteta! (Oboje se tiho smeju. NIK je pomalo nervozan) Svi mi ovde živimo
kao jedna porodica... Tata to uvek naglašava... Tata želi da se mi svi dobro
poznajemo... zato je i priredio onaj prijem sinoć. Hajde... Hajde da se malo
bolje upoznamo!
NIK: Nemojte da mislite da ja to ne želim... verujte, ja...
MARTA: Ti si naučnik, jel' tako? Hajde, onda, izvrši jedan eksperiment... Jedan
Page 49
mali eksperiment... sa starom Martom.
NIK (popušta) Ne baš tako starom...
MARTA: U pravu si, ne baš tako starom, ali veoma iskusnom... veoma...
NIK: U to ne sumnjam...
MARTA (postepeno se priljubljuju) To će i za tebe da bude prijatna promena.
NIK: Neosporno.
MARTA: A onda ovako osvežen možeš da se vratiš svojoj ženici.
NIK (sasvim blizu, skoro šapatom) Ona ne bi bila u stanju da oseti razliku.
MARTA: Niko neće biti u stanju da oseti razliku.
Sasvim su priljubljeni. Ono štoje u početku ličilo na šalu, sad se pretvorilo u
zbilju jer MARTA vodi igru u tom pravcu. Nema ničeg burnog, već je sve
pretvoreno u lagano spajanje. MARTA je još manje-više na svojoj stolici, a on
je skoro potpuno na njenoj. Ulazi DŽORDŽ. Zastaje, posmatra ih za trenutak,
smeši se, zatim se tiho smeje, klima glavom, okreće i izlazi a da ga oni nisu ni
primetili. NIK, koji je već držao ruku na MARTINIM grudima sad joj već
raskopčava haljinu.
MARTA (obuzdava ga) Polako, polako! Stani malo, nemoj toliko da žuriš!
NIK (još zatvorenih očiju) Želim te...
MARTA (odgurne ga) Kasnije, mili, kasnije...
NIK: Rekao sam ti... ja sam biolog.
MARTA (teši ga) Znam. Vidim i sama. Kasnije, važi?
Iza scene se čuje DŽORDŽ kako peva: “Ko se boji Virdžinije Vulf”. MARTA i NIK
se rastavljaju. Nik briše usta, MARTA popravlja haljinu. Ubrzo posle toga ulazi
DŽORDŽ noseći led.
DŽORDŽ:... vuka još, vuka još... Stiže led!
NIK: Baš lepo!
DŽORDŽ (odvratan, glumi oduševljenje) Ta-a-ko! (Obraća se MARTI, prosto
prede) Marta, golubice moja, prosto blistaš...
MARTA (kao iz topa) Hvala.
DŽORDŽ (vrlo veselo) A sada kad sam don'o led...
MARTA:... doneo led...
DŽORDŽ: Don'o, Marta. To je sasvim pravilno... možda je samo malo
zastarelo... kao i ti.
MARTA (podozrivo) Zašto si toliko veseo?
DŽORDŽ (ignoriše primedbu) Ta-ako! Don'o sam led. A sad, šta će ko da pije?
Hoćeš ti jednu čašu, Marta?
MARTA (odvažno) Hoću, zašto da ne.
DŽORDŽ (uzima njenu čašu) Imaš pravo, zašto da ne. (Razgleda čašu) Marta!
Pa ti si izgrizla staklo!
MARTA: Nisam!
DŽORDŽ (NIKU, koji je pored bara) Vidim da sami sebi sipate. Fino, fino... Sad
ću i ja da napojim Martu i biće sve u redu.
MARTA (podozrivo) U kakvom redu?
DŽORDŽ: Naravno! (Pruža MARTI piće) Izvoli.
MARTA (i dalje obazrivo) Hvala.
DŽORDŽ: A sada i sebe da uslužim. Sad sam ja na redu.
Page 50
MARTA: Ne dragi, ti nikada nisi na redu.
DŽORDŽ (veoma veselo) Ne bih se baš složio s tobom, Marta.
MARTA: Ti napreduješ rakovim korakom... a to nikuda ne vodi... (razmišlja)
sem možda u... grob.
DŽORDŽ (uzima piće) Zadrži tu misao za sebe, Marta. Kad je o meni reč, ja ću
sad da sednem, s vašim dopuštenjem... sešću i čitaću knjigu. (Odlazi prema
stolici koja je okrenuta ka ulaznim vratima)
MARTA: Šta ćeš da radiš?
DŽORDŽ: Čitaću knjigu. Čitaću. Jesi li me dobro čula? (Uzima knjigu)
MARTA (ustaje) Otkud ti je to sad palo na pamet? Šta ti je?
DŽORDŽ (veoma smireno) Nije mi ništa. Hoću da čitam knjigu. To je sve!
MARTA (besno) Imamo goste!
DŽORDŽ (preterano strpljivo) Znam, draga. (Gleda na sat) Ali sad je već prošlo
četiri ujutru, a to je moje uobičajeno vreme kad čitam. (Odmahuje rukom) Ti
gledaj svoja posla... a ja ću ovde mirno da sedim.
MARTA: Ti čitaš popodne! Ti čitaš u četiri popodne... Nikad ne čitaš u četiri
ujutru! Niko živi ne čita u četiri ujutru!
DŽORDŽ (obuzet knjigom) De, de, polako.
MARTA (s nevericom, NIKU) On će sada da čita knjigu... Pasji sin će sad da čita
knjigu!
NIK (osmehuje se) Tako izgleda! (Prilazi MARTI, obgrli je oko struka. To
DŽORDŽ naravno, ne može da vidi)
MARTA (ima ideju) Mi možemo da se zabavljamo za svoj groš, je l’ tako?
NIK: Tako je.
MARTA: Džordž, mi ćemo da se zabavljamo za svoj groš.
DŽORDŽ (pogleda) Fino... fmo...
MARTA: Možda ti se to neće svideti.
DŽORDŽ (ne gleda) Ne, ne. Samo napred! Zabavljaj gosta!
MARTA: I ja ću da se zabavljam.
DŽORDŽ: Dobro, dobro.
MARTA: Ha, ha, ha, silan si ti, Džordž!
DŽORDŽ: A-ha.
MARTA: I ja sam silna, Džordž!
DŽORDŽ: Jesi, Marta.
NIK uzima MARTINU ruku i privlači je sebi. Zastanu na trenutak, a onda se
poljube.
MARTA (posle kratkog poljupca) Je l’ znaš šta sad radim, Džordž?
DŽORDŽ: Ne znam šta sad radiš, Marta.
MARTA: Zabavljam se i zabavljam naše goste. U stvari, ljubim se s jednim od
naših gostiju.
DŽORDŽ (tobož kao da oseća olakšanje, zauzet svojim mislima, ne gleda) Fino,
a s kojim?
MARTA (jetko) Ala si ti smešan! (Otrgne se od NIKA. Stane tako da DŽORDŽ
mora da je vidi. Ravnoteža joj nije baš najbolja, tako da naleti na vrata i
pokrene zvono. Zvono zazvoni)
DŽORDŽ: Neko zvoni.
Page 51
MARTA: Nema veze. Rekla sam ti da se ljubim sa jednim od naših gostiju.
DŽORDŽ: U redu, u redu, nastavi, samo nastavi.
MARTA (pauza; ne zna šta da radi) Slažeš se? Nemaš ništa protiv?
DŽORDŽ: Slažem se. To će ti dobro činiti.
MARTA (zažmiri, glas joj postaje grublji) Sad mi je jasno dokle si stigao,
bedobedna...
DŽORDŽ: Do strane... sto i...
MARTA: Prestani! (Udara zvono. Ono zvoni) Prokleto zvono!
DŽORDŽ: Ostavi zvono na miru. Zašto ne nastaviš da se Ijubiš, a mene ostaviš
na miru? Hoću da čitam.
MARTA: Bedniče... Pokazaću ja tebi!
DŽORDŽ (okreće se da bi je pogledao u oči. Obraća joj se tonom iz koga izbija
mržnja) Pokaži mu Marta. Tako nešto nije doživeo. (Okreće se NIKU) Vi tako
nešto niste doživeli. Je l' da da niste? Nikad u životu.
NIK (okreće se; gleda ga s prezirom) Ne osećam ni trunku poštovanja prema
vama.
DŽORDŽ: A ni prema samom sebi... (Pokazuje na MARTU) Uzmite ovu vreću,
prebacite je preko ramena i... NIK: Vi ste odvratni.
DŽORDŽ (s nevericom) Ja odvratan zato što... ćete vi i Marta...! (Podsmeva im
se)
MARTA (DŽORDŽU) Boga li ti tvoga! (NIKU) Idite i pričekajte me,... Važi?
Pričekaj me u kuhinji. (NIK se ne pomera. MARTA mu prilazi i obgrli ga) Hajde
mili... molim te. Pričekaj me... u kuhinji... i budi dobar. (NIK je ljubi. Gleda u
DŽORDŽA, koji imje opet okrenuo leña, a potom izlazi. MARTA se okreće
DŽORDŽU) Slušaj, ti...
DŽORDŽ: Radije bih čitao, ako nemaš ništa protiv.
MARTA (skoro plače od besa) Imam nešto protiv. A sada, slušaj šta ti govorim!
Prestani da igraš ovu igru, jer ću i ja da otpocnem svoju. Boga mi, otići ću za
njim u kuhinju, odvešcu ga gore i onda ću...
DŽORDŽ (okreće se prema njoj, glasno i prezrivo) Šta ćeš onda, Marta?
MARTA (posmatra ga za trenutak, vrti glavom, postepeno se povlači) U redu, u
redu. Ti to hoćeš. E pa lepo, uslišiću ti želju.
DŽORDŽ (blago, tužno) Za ime sveta, Marta, ako ti je toliko stalo do tog
čoveka... imaj ga, ali kaži otvoreno, nemoj da mi zamazuješ oči.
MARTA (bespomoćno) Zažalićeš dan i čas kada si me naveo da se udam za
tebe. (Sa vrata koja vode u hol) Zažalićeš dan i čas kada si se odlučio da doñeš
na ovaj univerzitet. Zažalićeš što postojiš.
Izlazi. Tišina. DŽORDŽ mirno sedi, gledajući pravo ispred sebe. Osluškuje, ali
se ništa ne čuje. Naizgled rniran, vraća se svojoj knjizi. Na trenutak čita, onda
podigne pogled, razmišlja.
DŽORDŽ: “Zapad, opterećen sakatim savezima i sputan suviše krutim
principima da bi mogao da se uključi u tok dogañaja, veoma je verovatno da
će... pretrpeti neuspeh.”
DŽORDŽ se smeje, kratko i bolno, a zatim ustaje, držeći knjigu u ruci. Stoji
mirno, a onda počinje da izbija sav bes koji se u njemu nagomilao. Trese se.
Gleda u knjigu u ruci, uz uzvik koji je pola mumlanje a pola urlik. Zavitla knjigu
Page 52
prema zvonu. Čuje se tresak i besno zvonjenje. Kratka pauza. Ulazi HANI.
HANI (sva izgužvana, pospana, slaba i bolesna, pomalo posrće kao da nije na
zemlji) Čula sam zvonce. Neko zvoni.
DŽORDŽ: Gospode!
HANI: Nisam mogla da spavam... zbog zvona. Cin-cin, cin-cin... probudilo me.
Koliko je sati?
DŽORDŽ (van sebe) Ostavite me na miru.
HANI (zbunjena i uplašena) Spavala sam, onda je počelo da zvoni... Cin-cin,
cin-cin...
DŽORDŽ: Bam, bam!
HANI: Spavala sam i sanjala... nešto... i onda sam čula zvuke. Nisam znala šta
se dogaña.
DŽORDŽ (još više za sebe) To je bio zvuk tela...
HANI: Nisam htela da se probudim, ali zvuk nije prestajao...
DŽORDŽ: Idite i nastavite da spavate...
HANI: I onda sam se uplašila!
DŽORDŽ (tiho, obraćajući se MARTI kao da je ona u sobi) Nećeš jeftino proći,
kunem ti se!
HANI: A i bilo mi je tako hladno. Vetar je bio... vetar je bio tako hladan! A ja
sam negde ležala... pokrivači su negde skliznuli... ja nisam ni htela više da se
pokrivam...
DŽORDŽ: Vala nećeš, Marta!
HANI: ... onda su zvona počela da zvone... i neko je došao...!
DŽORDŽ: Niko nije došao.
HANI (uplašeno) Nisam ni htela da neko doñe... ja sam bila... gola...!
DŽORDŽ: Vi i ne znate šta se dogaña. Nemate pojma.
HANI (još kao u bunilu) Neću da neko... neću!
DŽORDŽ: Vi i ne znate šta se ovde dogañalo dok vam je bila muka. Nemate
pojma.
HANI: Ne... neću... ne treba rni niko... odlazite... (Počinje da plače) Neću da
rañam... decu... neću decu. Plašim se. Ne mogu da podnesem bol... Molim vas!
DŽORDŽ (klima glavom, pun sažaljenja) Nisam to znao.

HANI (naglo se trgne iz bunila) Šta? Šta to niste znali?
DŽORDŽ: Trebalo je da se setim... sve to... glavobolja... muka...
HANI (uplašena) O čemu vi to govorite?
DŽORDŽ (krajnje neprijatan) Da li on zna za to? Da li taj žutokljunac za koga
ste se udali zna o tome, a?
HANI: O čemu? Nemojte mi se približavati!
DŽORDŽ: Ne plaši se, mala... Gospode, ala bi to bila sjajna šala! Ali, ne brini,
mala. Nego, kako vi to sve izvodite, a da žutokljunac i ne primeti? Pomoću
pilula? Mora da imate čitavu zalihu tih pilula!
HANI: Muka mi je.
DŽORDŽ: Nećete valjda opet da povraćate ili opet da legnete na hladne
pločice. Kolena podignutih do brade i s prstom u ustima...?
HANI (upaničnom strahu) Gde je on?
Page 53
DŽORDŽ: Ko: on? Ovde nema nikoga, mala moja.
HANI: Hoću mog muža! Hoću nešto da popijem!
DŽORDŽ: U tom slučaju nekako odbauljajte do bara i sipajte sebi piće! (Iza
pozornice se čuje glasan MARTIN smeh i lomljava sudova. Viče) Sjajno, samo
nastavite!
HANI: Hoću nešto...
DŽORDŽ: Znate li šta se tamo dešava, frajlice? A? Čujete li vi ono tamo?
HANI: Nemam pojma!
DŽORDŽ: Tamo je jedan par ljudi. (Opet se čuje MARTIN smeh) Oni su tamo, u
kuhinji... na ljuskama od luka i prostirci od kafe... Kako da kažem... U neku
ruku uzalud pokušavaju da ih ponese talas budućnosti.
HANI (van sebe) Ne... ne... razumem vas.
DŽORDŽ (odvratno ushićen) To je vrlo jednostavno. Kad ljudi nisu zadovoljni
stvarima onakvim kakve one jesu, onda se odluče na jednu od sledećih
mogućnosti: ili se predaju razmišljanju o prošlosti, kao što sam ja učinio, ili se
trude da izmene budućnost. A kad čovek hoće nešto da menja, onda se stalno
sapliće i udara o nešto - tras, tras, tras.
HANI: Prestanite!
DŽORDŽ: A vi, slinavice jedna... vi nećete decu, nećete, a?
HANI: Ostavite vi mene na miru. No... ko je to zvonio?
DŽORDŽ: Molim?
HANI: Zašto se čulo zvono? Ko je zvonio?
DŽORDŽ: Vi to ne želite da znate, vi to i ne volite da slušate, je l' tako?
HANI (drhti) Neću da vas slušam... hoću da znam ko je zvonio.
DŽORDŽ: Vaš muž je sa... a vi hoćete da znate ko je zvonio?
HANI: Ko je to zvonio? Neko je zvonio!
DŽORDŽ (zine, kao da muje sinula ideja) Neko... je...
HANI: Zvonio!
DŽORDŽ: Jeste, jeste, nekoje zvonio...
HANI: Čulo se zvono...
DŽORDŽ (misli mu i dalje teku) Zvono je zazvonilo i neko je biopredvratima...
HANI: Ko?
DŽORDŽ (smislio je) Neko je zvonio... neko ko... smislio sam Marta. smislio
sam! Neko ko je doneo poruku, a poruka se odnosila na našeg sina... našeg
sina! (Gotovo šapatom) Zvono je zazvonilo, stigla je poruka, poruka o našem
sinu... poruka je glasila da je... naš... sin... mrtav!
HANI (bolno) Nije valjda!
DŽORDŽ (nešto je naumio) Naš sin je... mrtav. A Marta nema pojma o tome...
ja joj još nisam rekao...
HANI: Ju, ju, ju!
DŽORDŽ (polako, ubedljivo) Naš sin je mrtav, a Marta još ništa ne zna.
HANI: Gospode bože, nije valjda mrtav.
DŽORDŽ (obraćajući se HANI, lagano i odmereno) Vi joj to nećete reći.
HANI (uplakano) Vaš sin je mrtav?
DŽORDŽ: Ja ću joj to saopštiti... kad doñe vreme. Saopštiću joj ja, lično.
HANI (skrhano) Pašću u nesvest.
Page 54
DŽORDŽ (okreće se od nje, blago) Stvarno, baš lepo. (Ponovo se čuje MARTIN
smeh) Čujete li vi ovo?
HANI: Umreću.
DŽORDŽ (za sebe) Dobro, dobro, samo vi nastavite. (Tiho, tako da MARTA ne
može da čuje) Marta, Marta! Imam jednu strašnu vest za tebe... (Na usnama
mu se pojavljuje čudan poluosmeh) O našem sinu. Mrtav je. Čuješ li me,
Marta? Naš dečko je mrtav. (Počinje da se smeje, tiho. Smeh mu se meša sa
plačem)
Zavesa
TREĆI ČIN
EGZORCIZAM
MARTA (iza pozornice, prilično glasno) Hej vi tamo, hej! (Ulazi. Govori sama sa
sobom) Gde je ovaj narod? (Očigledno je da se ne dosañuje) Džordž! (Gleda
oko sebe) Džordž! (Tišina) Džordž! Šta to radiš, kriješ se, a? (Tišina) Džordž!
(Tišina) Do ñavola! (Prilazi baru, sipa piće i zabavlja se izvodeći sledeću
predstavu) Ostavljena. Napuštena. Ostavljena na hladnoći, kao stara mačka.
Ha, ha, ha! Hoćeš li nešto da popiješ, Marta? Hvala Džorž, to je vrlo Ijubazno
od tebe. To je sitnica, Marta. Ja bih za tebe učinio ne znam šta. Stvarno,
Džordž? I ja za tebe. Stvarno Marta? Kunem ti se, Džordž! Marta, nisam umeo
da te shvatim! Ni ja tebe, Džordž! Gde je ovaj narod? Priterajte domaćicu u
ugao! (Smeje se, skljoka se u fotelju. Smiruje se, gleda poraženo i tiho govori)
Slaba šansa (još tiše) slaba... (Podražava dečji govor) Tatice! Tatice! Marta je
ostavljena... prepuštena je njenim sopstvenim porocima u (gleda na sat)...
toliko i toliko sati, ostavljena svome tati. Tata, imaš li ti zaista crvene mišje
oči? Čekaj da vidim. A-ha, imaš, imaš! Imaš crvene oči jer stalno plačeš, je l'
tako, tata? Ti stalno plačeš. Hej, vi! Iziñite iz svojih skloništa! (Pauza) I ja ću
neprestano da plačem, tatice, neprestano. Ali u sebi, tako da to niko ne
primeti. I Džordž neprestano plače. Oboje neprestano plačemo, a onda suze
stavimo u frižider da se zamrznu. (Smeje se) A kad se slede, stavljamo ih u
piće. (Smeje se još jače, ali to nije običan smeh. Posle pauze) Ovamo, onamo i
- sve se zaboravi. Imam brisače na očima jer sam se za tebe udala... (Smeje
se. Led u njenoj čaši zvecka) Klink (opet) klink. (Smeje se, nekoliko puta
ponavlja zveckanje leda u čaši. Dok to čini, ulazi NIK. Staje na vrata i
posmatra je. Najzad ulazi)
NIK: Gospode bože, i vi ste poludeli.
MARTA: Klink!
NIK: Rekao sam da ste i vi poludeli.
MARTA (razmišlja) Možda, možda.
NIK: Svi su poludeli. Sišao sam dole i - znate šta se dogodilo?
MARTA: Šta?
NIK: Moja žena zagrlila bocu brendija i namiguje mi, namiguje...
MARTA (tužno) Zar ti ranije nikada nije namigivala? Baš sramota...
Page 55
NIK: Eno je, opet leži na podu, i to na golim pločicama, sva sklupčana, i
pokušava da skine etiketu sa boce brendija.
MARTA:... znači, nećemo moći da dobijemo kauciju...
NIK: A kad sam je upitao Šta to radi, rekla mi je: š-š-š...! Niko ne zna da sam
ovde. A kad sam sišao, vi ovde uzvikujete: klink, klink... Za ime božje!
MARTA: Klink!
NIK: Svi ste poludeli!
MARTA: Tačno. Tužno, ali istinito.
NIK: Gde vam je muž?
MARTA: Ispario. Puf!
NIK: Svi ste vi ludi.
MARTA (izmotava se) To mi uvek činimo kad nam se životno breme učini
suviše teškim za naša nejaka pleća. (Ponovo normalnim glasom) Smiri se.
Spusti se u fotelju. Tebi je bolje nego ikome.
NIK (umorno) Izgleda da jeste.
MARTA (stavlja led u usta) I ti si sigurno nekad izgubio bitku na nekom polju.
NIK (žmirka) Molim?
MARTA (suviše glasno) Rekla sam, i ti si sigurno nekad izgubio bitku na
nekom...
NIK (takoñe suviše glasno) Žao mi je što sam vas razočarao.
MARTA: Nisam na to mislila, glupane!
NIK: Treba da probamo jednom kad nismo prethodno pili deset sati
neprekidno, i možda ćete onda...
MARTA: Nisam mislila na tvoju potenciju. Mislila sam na tvoju predstavu.
NIK (blago) A, tako.
MARTA (takoñe blago) Kad je reč o tvojoj potenciji, sve je u redu. Odlična je.
(Diže obrve) Apsolutno odlična. Tako nešto nisam već dugo srela. Ali mili, i ti si
izgubljen slučaj.
NIK: Za vas su svi izgubljeni slučajevi! Vaš muž, ja...
MARTA (neposredno njemu) Svi ste vi izgubljeni slučajevi. Ja sam Majka
Zemlja, a vi ste izgubljeni slučajevi. Sama sam sebi odvratna. Život mi prolazi
u besciljnim neverstvima... (bolno se smeje) tobožnjim neverstvima. Priteraj
domaćicu u ćošak! Smešno, a? Gomila dremljivih impotentnih šupljoglavaca.
Marta širi zenice, a šupljoglavci se cere i prevrću svojim lepim očima. Onda se
još više cere, onda se Marta vrcka, a šupljoglavci prilaze baru da prikupe malo
hrabrosti. Tamo prikupe malo hrabrosti pa se vrate staroj Marti. Onda im ona
malo igra, to ih raspali... mislim mentalno... zato opet prilaze baru, prikupe
malo više kuraži. Za to vreme njihove žene i dragane se dure i dižu noseve do
plafona... A šupljoglavci onda počnu da piju sodu, a jadna Marta sedi zadignute
suknje preko glave i... samo što se ne uguši... čovek prosto ne može ni da
zamisli koliko je zagušljivo kad se glava pokrije suknjom i čeka na
šupljoglavca; najzad, prikupe hrabrost, ali na tome se sve svršava! Ponekad se
naiñe i na nekog dobrog muškarca, još kako... (Vedro) Ali, znate kako to
izgleda u civilizovanom svetu. (Opet za sebe) Svi ti sjajni šupljoglavi momci, u
stvari, su jadni. (NIKU, najozbiljnije) Samo me je jedan čovek u životu učinio
srećnom... Shvataš? Samo jedan!
Page 56
NIK: Kako ono beše... onaj što je kosio travu, je l’ taj?
MARTA: Ne. Njega sam zaboravila. Ali kad pomislim na sebe i njega, to mi liči
na neki trans. Ne, nisam mislila na njega. Mislila sam na Džordža. Prirodno.
(NIK ne odgovara) Na Džordža, moga muža.
NIK (podrugljivo) Šalite se!
MARTA: Ne, ne, ne šalim se.
NIK: Mora da se šalite. On?
MARTA: On.
NIK (šaljivo) Da, da, svakako.
MARTA: Ti mi ne veruješ?
NIK (ruga se) Ma, verujem vam.
MARTA: Ti sudiš na osnovu ličnog iskustva.
NIK (podrugljivo) Ali, zaboga...
MARTA: Da, Džordž, koji je ovde negde u mraku... Džordž, koji je dobar prema
meni, a ja ga grdim; Džordž, koji me razume, a koga ja odbacujem; koji ume
da se nasmeje, a ja se trudim da ugušim taj smeh; koji me grli noću i greje
me, a ja ga ujedam do krvi; Džordž, koji je u stanju da shvati igre koje igramo
onog trenutka kad ja izmenim pravila; Džordž, koji hoće da me usreći, a ja to
neću. U stvari, hoću. Džordž i Marta, tužno, vrlo tužno.
NIK (ponavlja, ali još ne veruje) Tužno.
MARTA:... a ja mu neću oprostiti što je stao; što je prihvatio kad sam mu
rekla: “Sad... dosta.” Džordž, koji je učinio odvratnu, bolnu, uvredljivu grešku
što me voli i zbog toga mora da bude kažnjen. Džordž i Marta. Tužno, baš
tužno.
NIK (zbunjen) Tužno.
MARTA: Džordž, koji toleriše ono što se ne može tolerisati, koji je ljubazan, što
je, u stvari, surovo, koji toliko razume da to prevazilazi moć ljudskog
razumevanja.
NIK: Džordž i Marta. Tužno, baš tužno.
MARTA: Jednog dana... odnosno jedne noći, jedne glupe pijane noći ja ću se
zaboraviti i onda ću mu ili slomiti kičmu ili ga izgubiti zauvek... ništa bolje i ne
zaslužujem.
NIK: Ne bih rekao da mu je kičma netaknuta.
MARTA (smeje mu se) Misliš? E, mali moj! Ne znaš ti ništa dalje od tog tvog
mikrofona...
NIK: Mikroskopa.
MARTA: ... da... da... i ništa ne vidiš, baš ništa. Sve vidiš, samo ne ono pravo.
Vidiš žabe i slično, ali ne vidiš šta se dešava oko tebe. Shvataš?
NIK: Znam kad je čoveku slomljena kičma. Toliko vidim.
MARTA: Neće biti.
NIK: U pravu ste.
MARTA: Ti i tebi slični tako malo znate. A ovamo mislite da možete da
upravljate svetom...
NIK: Ma, pustite...
MARTA: Misliš da je čoveku slomljena kičma jer se ponaša kao klovn i hoda
poguren. Nije valjda da je to sve što znaš?
Page 57
NIK: Ma, pustite to sad...
MARTA: Vidi, vidi, pastuv se pomamio, nije više jalov! Ha, ha, ha...
NIK (blago, ranjeno) Vi ste ta koja se pomamljuje.
MARTA (pobedonosno) A, tako!
NIK: Uvek i na svakom mestu.
MARTA: U redu. Idem po pušku. Ha, ha, ha, ha...
NIK (u čudu) Besciljno ubistvo... bez svrhe.
MARTA: Tu smo, jadno malo ništavilo. (Zvono na vratima) Idi i otvori vrata.
NIK (u čudu) Molim?
MARTA. Rekla sam: “Otvori vrata”. Nisi valjda gluv?
NIK (hoće da raščisti) Vi hoćete... da ja... otvorim vrata?
MARTA: Dabome, tikvane. Otvori vrata. Mora da postoji nešto što si u stanju
dobro da uradiš. Ili si, možda, i za to suviše pijan? Hoćeš valjda da podigneš
rezu?
NIK: Nema potrebe... (Ponovo zvono)
MARTA (viče) Otvori. (Blaže) Mogao bi da budeš momak za kućne poslove, bar
neko vreme. Možeš odmah da stupiš u službu.
NIK: Slušajte vi, nisam ja vaš sluga.
MARTA (veselo) Jesi, jesi! Ti si ambiciozan dečko, je l' tako? Nisi me jurio po
kuhinji i uz stepenice valjda zato što te je obuzela strast? Mislio si pomalo i na
svoju karijeru, je l' tako? E pa, ovo ti prilike da se malo popneš na rang-listi
kandidata za napredovanje.
NIK: Vi izgleda ne umete da se zaustavite! (Ponovo zvono)
MARTA (smireno i sigurno) Ne umem, mali moj, ne umem. Idi i otvori vrata.
(NIK se ustručava) Slušaj dečko, kad si već zabadao nos tamo gde ti nije
mesto, nećeš da se izvučeš kad tebi padne na pamet. Trpi i slušaj!
NIK: Ovo je glupo, besciljno, razuzdano...
MARTA: De, de. Uradi ono što ti govorim. Pokaži staroj Marti da si u stanju bar
nešto da uradiš. Ajde, 'ajde!
NIK (razmišlja, popušta, polazi prema vratima. Ponovo zvono) Evo, evo,
dolazim.
MARTA (pljeska rukama) Ha, ha, ha. Divno, sjajno. (Peva) Ja sam pravi žigolo,
Ko god me vidi, jasno mu je to...
NIK: Prestanite!
MARTA (smeje se) Izvini, mali moj! Ajde sad, otvori vrata.
NIK (sa velikim bolom) Isuse!
NIK širom otvara vrata i jedna ruka protura veliki buket zevalica. Scena je za
trenutak nepomična. NIK napreže oči da vidi ko je iza buketa.
MARTA: Divno!
DŽORDŽ (pojavljuje se na ulazu, zevalicama pokriva lice, govori izmenjenim
glasom) Cveće... cveće, za mrtvaca.
MARTA: Ha, ha, ha...
DŽORDŽ (ulazi u sobu, spušta cveće. Ugleda NIKA, lice mu se razvedri, širi
ruke) Sine! Najzad si došao kući na svoj roñendan, najzad!
NIK (povlači se unazad) Ne približavajte mi se!
MARTA: Ha, ha, ha, ha. Šta ti je, pa ovo je naš sluga.
Page 58
DŽORDŽ: Sluga? Zar to nije naš sin Džim? Naše roñeno dete?
MARTA (smeje se) Pa vidiš da nije. Ako jeste, onda se vrlo čudno ponaša.
DŽORDŽ (kao ludak) Da, da, u pravu si! Uh, uh, uh! (Izigrava zbunjenost)
Marta, ja sam... eto... doneo ovo cveće... jer ja... ovaj... znaš... uh, do ñavola.
MARTA: Nezaboravak! Ruzmarin! Pa to je cveće iz mog svadbenog buketa!

NIK (polazi) Mislim da nećete da mi zamerite, ja bih...
MARTA: Ne. Ostani tu gde si. Daj mom mužiću nešto da popije.
NIK: Ne mislite valjda da ću još i da vas služim?
DŽORDŽ: Nemoj, Marta, pusti ga, to bi bilo suviše. On je tvoj sluga, mila,
anemoj.
NIK: Nisam ja ničiji sluga.
DŽORDŽ i MARTA: Ma nemoj! (Zapevaju u duetu) Ja nisam ničiji sluga...
(Oboje se smeju)
NIK: Pokvare...
DŽORDŽ (upada) ... na deca. To si hteo da kažeš? Pokvarena deca sa svojim
tužnim igrama skakuću kroz život, itd., itd... Jesam li pogodio?
NIK: Otprilike.
DŽORDŽ: Baš mi je žao.
MARTA: Ma, pusti ga! Taj se dobro nacugao.
DŽORDŽ: Stvarno? (Pruža buket NIKU) Evo, stavi ovo u džin. (NIK uzima
buket, gleda ga i baca na pod pred noge)
MARTA (pravi se da joj je žao) Uh, uh...
DŽORDŽ: Baš svirepo... prema Martinim zevalicama.
MARTA: A, to su zevalice!
DŽORDŽ: A-ha. A ja sam izašao i brao ih za Martu po mesečini. Za Martu i za
našeg sina, za njegov roñendan.
MARTA: Nema više mesečine. Iz spavaće sobe sam videla mesec kad je zašao.
DŽORDŽ (tobož veselo) Iz spavaće sobe! (Normalnim tonom) Ipak, ima
mesečine.
MARTA (suviše strpljivo, smeši se) Ne može da bude.
DŽORDŽ: Ima, kad ti kažem!
MARTA: Nema, mesec je zašao.
DŽORDŽ: Nije, eno ga na nebu.
MARTA (napreže se da ostane pristojna) Bojim se da nisi u pravu.
DŽORDŽ (veoma veselo) Jesam, jesam, u pravu sam.
MARTA (kroz zube) Gde ti, do ñavola, vidiš mesečinu!
DŽORDŽ: Draga moja Marta... pa nisam valjda brao zevalice po mrklom
mraku. Ne bih valjda išao da se po pomrčini saplićem po tatinoj staklenoj bašti.
MARTA: Bi. To je tebi svojstveno.

DŽORDŽ: Marta, ja nikada ne berem cveće po mraku. Nikad nisam pljačkao
staklenu baštu kad me nije obasjavala nebeska svetlost!
MARTA (odlučno) Mesečine nema jer je mesec zašao.
DŽORDŽ (rezonuje) Možda je to učinio iz stidljivosti; zašao... pa se opet
pojavio.
Page 59
MARTA: Mesec ne može opet da se pojavi tek tako. Kad zañe -zañe.
DŽORDŽ (pomalo odvratno) Šta ti znaš! Kad mesec zañe, posle se opet pojavi.
MARTA: Tikvane!
DŽORDŽ: Glupača, prava si glupača.
MARTA: Pazi ti koga nazivaš glupačom!
DŽORDŽ: Jednom... kad sam plovio lañom pored Majorke i sedeo na palubi sa
jednim dopisnikom koji je govorio o Ruzveltu, Mesec je baš bio zašao... onda
hop... i opet se pojavio. Baš tako.
MARTA: Nije istina, lažeš.
DŽORDŽ: Za tebe je sve laž. (NIKU) Je l' se i vama tako čini?
NIK: Do ñavola, meni nije jasno kad lažete a kad govorite istinu.
MARTA: Tačno.
DŽORDŽ: I ne treba da vam bude jasno.
MARTA:Takoje.
DŽORDŽ: U svakom slučaju, plovio sam lañom pored Majorke.
MARTA: Nikad nisi plovio pored Majorke.
DŽORDŽ: Marta...
MARTA: Nikada nisi ni privirio u Sredozemno more.
DŽORDŽ: Jesam! Mama i tata su me poslali na taj put. To je bio poklon za
položen diplomski ispit.
MARTA: Gluposti.
NIK: Je l’ se to desilo pošto ste ih ubili?
DŽORDŽ i MARTA se okreću i posmatraju ga. Nastaje kratka, neprijatna pauza.
DŽORDŽ (izazivački) Možda.

MARTA: A možda i nije.
NIK: Isuse!
DŽORDŽ (saginje se, podiže buket zevalica, istresa ga ispred NIKOVOG lica
kao dajepajalica i malo uzmakne) Ha, ha, ha!
NIK: Idite do ñavola.
DŽORDŽ (NIKU) Istina i zavaravanje, ko je u stanju da ih razlikuje, a?
MARTA: Nikad nisi bio na Sredozemnom moru... zavaravanje ili istina, to ostaje
činjenica.
DŽORDŽ: A kako sam onda dospeo do Jegejskog mora, a?
MARTA. Kopnom.
NIK: Dabome.
DŽORDŽ: Ti, lakejčiću, nemoj da joj držiš stranu.
NIK: Nisam ja lakejčić.
DŽORDŽ: Slušaj ti, vidim ja u čemu je stvar. Ti se ponašaš kao najobičniji
lakejčić.
NIK: Ja nisam nikakav lakejčić.
DŽORDŽ: Nisi? Onda znači da ovde nešto nije u redu. Ovde neko ne igra
otvorenim kartama. Hajde, Marta, reci, ko ovde laže. Reci!
NIK (posle pauze, MARTI, tiho i molećivo) Recite mu da ja nisam lakejčić.
MARTA (posle pauze, tiho, spuštajući glavu) Ne, vi niste lakejčić.
Page 60
DŽORDŽ (sa velikim olakšanjem, punim tuge) Neka vam bude.
MARTA (molećivo) Istina i zavaravanje... Džordž, ja ih ne razlikujem.
DŽORDŽ: Stvarno? Ali moramo da nastavimo kao da ih razlikuješ.
MARTA: Amin!
NIK (nežno, MARTI) Hvala vam.
MARTA: Ostavite...
DŽORDŽ (uzima jedan cvet i baca ga prema MARTI) Hvataj!
MARTA: Džordž, pusti...
DŽORDŽ (baca drugi) Hvataj!
NIK: Ma, pustite to sad.
DŽORDŽ: Ćuti ti, golobradi.
NIK: Nisam ja golobrad.
DŽORDŽ (baca jednu stabljiku NIKU) Onda si lakejčić. Biraj! Šta si, hajde reci?
Odluči se. Ili jedno ili drugo... (Baca još jedan cvet) Hvataj! Ideš mi na nerve.
MARTA: Šta ti je, Džordž?
DŽORDŽ (baca još jedan cvet prema njoj) Hvataj! U stvari, ne ide mi na
nerve... sasvim mi je svejedno, ili jedno ili drugo.
MARTA. Prestani da me gañaš!
DŽORDŽ (opet baca) Hvataj!
NIK (MARTI) Hoćete li da ga urazumim?
MARTA: Ostavi ga na miru.
DŽORDŽ: Ti si lakejčić, mali moj, možeš da bereš ono što ostane iza mene.
Iako si golobrad, možeš valjda da braniš svoj posed. Hajde, odluči se... ili
jedno ili drugo.
NIK: Zaime...
MARTA (pomalo uplašena) Istina i zavaravanje, Džordž. Zar ti je uopšte stalo...
do toga.
DŽORDŽ (ništa ne baca) Hvataj! (Pauza) Jesi li zadovoljna odgovorom, mala?
MARTA (tužno) Jesam.
DŽORDŽ: A sad, zasuci rukave, gospo i spremi se. Sad ćemo da odigramo još
jednu igru, koja se zove „odgoj deteta”.
NIK (skoro nečujno) Jao, sad još i to!
MARTA: Džordž...
DŽORDŽ: Neću nikakvo izmotavanje. (NIKU) Tebi nije ni do kakvog skandala,
mladiću, je l’ tako? Nije ti do toga da upropašćuješ tuñe poduhvate? Stalo ti je
do toga da zadržiš svoje časove? E pa, onda, sedi. (NIK seda. MARTI) A ti,
lepojko, ti voliš igru i zabavu? Otkako te znam, uvek si bila takva, je l' to istina
ili nije?
MARTA (tiho, popušta) U redu, Džordž, u redu.
DŽORDŽ (pošto je oboje ukrotio) Ta... a... ako... ta... a... ako. (Gleda oko
sebe) Ali nisu svi prisutni. (NIKU) Nema vaše ženice.
NIK: Znate šta, onaje imala tešku noć. Ostavite je na miru.
DŽORDŽ: Ali ne možemo da počnemo ako svi nisu prisutni. Ne može drugačije.
Moramo da dovedemo i vašu ženicu. (Viče prema holu) Mala, mala!
NIK (dok se MARTA nervozno smeje) Dosta s tim!
DŽORDŽ (okreće se prema NIKU) E pa, onda, odlepi zadnjicu i dovedi malu.
Page 61
(NIK se ne pomera) Hajde, budi poslušan kuca, idi i donesi nam malu. (NIK
ustaje, zaasti da nešto kaže, predomisli se i izlazi) Još jedna igra.
MARTA (poštoje NIK izašao) N? dopada mi se to što smeraš.
DŽORDŽ (iznenañujuće nežan) Znaš li kakva je to igra?
MARTA (patetično) Ne znam, ali mi se ne dopada.
DŽORDŽ: Možda će ti se dopasti.
MARTA: Neće.
DŽORDŽ: Da znaš, Marta, igra je sjajna.
MARTA (molećivo) Ostavi igre.
DŽORDŽ (pobedonosno) Samo još jednu. Još jednu, a onda ćemo na spavanje.
Svako neka skupi svoje prnje i - kući. A nas dvoje ćemo da se popnemo uz
naše izlizane stepenice.
MARTA (samo što ne zaplače) Nemoj, Džordž, nemoj.
DŽORDŽ (teši je) Samo ovu, mala moja.
MARTA: Nemoj, Džordž, molim te!
DŽORDŽ: Biće brzo gotova.
MARTA: Nemoj, Džordž.
DŽORDŽ: Hoćeš uz stepenice sa tvojim Džordžijem?
MARTA (pospana kao dete) Ostavi igre, Džordž... molim te. Neću igre. Dosta
mi je.
DŽORDŽ: Nije, videćeš, divna igra. Mnogo će ti se dopasti.
MARTA: Igre su odvratne... baš odvratne. A sad još i ova.
DŽORDŽ (miluje je po kosi) Dopašće ti se, mala moja.
MARTA: Neće, Džordž.
DŽORDŽ: Ti ćeš držati sve konce u rukama.
MARTA (nežno, hoće da ga dodirne) Molim te, Džordž, nemoj. Ja...
DŽORDŽ (blagonaklono je udari po ruci) Ne dodiruj me! Neka ti šape ostanu

čiste za žutokljunce! (MARTA vrisne uplašeno, ali dosta tiho. Hvata je za kosu,
vuče joj glavu) A sad me dobro slušaj, Marta. Imala si na raspolaganju celo
veče i celu noć, i sad ne možeš tek tako da prekineš. Nastavljamo. Biće to
prava pozorišna igra. Samo malo pažnje... (Lako je udari slobodnom rukom)
Više živosti, mala moja! (Ponavlja udarac)
MARTA (otima se) Prestani!
DŽORDŽ (opet je udara) Priberi se. (Opet) Hoću da čvrsto stojiš na nogama,
jer nameravam da ti zadam udarac koji će da te obori. (Opet je udara)
MARTA vrisne. On se odmakne i oslobodi je. Ona ustaje.
MARTA: U redu, Džordž, šta hoćeš?
DŽORDŽ: Ravnopravnog protivnika, to je sve.
MARTA: U redu, imaćeš ga!
DŽORDŽ: Hoću da se izbezumiš od besa...
MARTA: Već sam izbezumljena!
DŽORDŽ: Više... više...
MARTA: Ne brini!
DŽORDŽ: Utoliko bolje za tebe. A sada će da nastane borba na život i smrt!
MARTA: Napred marš!
Page 62
DŽORDŽ: Iznenadićeš se. Zauzmi stav, spremi se.
MARTA (korača, pomalo izgleda kao da će da se bori) Spremna sam.
Ulaze NIK i HANI. NIK pridržava HANI, koja još drži bocu sa brendijem i čašu.
NIK (nesrećan) Stigli smo.
HANI (veselo) Hop, hop, hop!
NIK: Ti si pravi zeka, Hani. (Ona se smeje i seda)
HANI: Hani je zeka.
DŽORDŽ (obraća se HANI) E pa, kako je, zeko?
HANI: Zeka pio mleka. (Smeje se)
NIK: Gospode!
DŽORDŽ: Zeka pio mleka? Sjajno!
MARTA: Hajde, Džordž, šta Čekaš!
DŽORDŽ (MARTI) Hani zeka, pio mleka. (HANI vrišti od smeha)
NIK: Gospode bože...
DŽORDŽ (pljesne rukama) U redu! Počinjemo! Poslednja igra! Zauzmite mesta.
(NIK seda) Sedi Marta, ovo je uglañena igra.
MARTA (steže pesnice, seda) Hajde, počni već jednom.
DŽORDŽ: Tako! A sad, dečice, poslednja igra!
HANI (DŽORDŽU) Ja se ničega ne sećam. Zdravo, dragi.
DŽORDŽ: Šta, šta?
MARTA: Za ime božje, već je skoro svanulo.
HANI (nastavlja) Ja se ničega ne sećam, a i vi se ničega ne sećate. Zdravo,
dragi.
DŽORDŽ: Šta, šta?
HANI (počinje da biva oštra) Čuli ste već. Ništa, zdravo dragi.
DŽORDŽ (obraća se HANI, podseća je na NIKA) Zar ne vidite da vam je muž
ovde?
HANI (veoma dostojanstveno) To svakako vidim.
DŽORDŽ (blizu HANINOG uva) Ne možete da se setite samo nekih stvari... je l'
tako?
HANI (jedva obuzdava smeh. Zatim mirno i upečatljivo, DŽORDŽU) Ne sećam
se, ničega se ne sećam... (NIKU, veselo) Zdravo, dragi.
DŽORDŽ (NIKU) Šta čekate? Urazumite već jednom ovu vašu ženicu, ovog
zečića ovde.
NIK (blago, zbunjen) Zdravo, Hani.
DŽORDŽ: Dakle, ovo postaje sve lepše... (nevezano) ovo je... baš bilo...
sjajno... veče... kad se sve uzme u obzir... sedeli smo i upoznali se, pa se onda
zabavljali i igrali igre... valjali po podu... na primer...
HANI:... i pločicama...
DŽORDŽ:... i pločicama, pahvatali zelenkade...
HANI:... i ?juštili etikete...
DŽORDŽ: Šta ljuštili?
MARTA: Etikete. Ljuštili etikete.
HANI (izvinjava se, podiže bocu sa rakijom) Ja ljuštim etikete.
DŽORDŽ: Svi mi ljuštimo etikete, dušo. Nekad se skinu tri sloja kože, onda
doñu na red mišići, pa organi... i najzad kosti. Znate šta onda treba uraditi?
Page 63
HANI (veoma zainteresovano) Ne!
DŽORDŽ: Kad doñete do kostiju, još nije kraj. Ima nešto i u kostima... srž... e,
do toga treba doći... (Čudno se osmehuje MARTI)
HANI: Aha, da. Shvatam.
DŽORDŽ: Srž. Ali kosti su prilično elastične, naročito kod mladih. Uzmimo, na
primer, našeg sina...
HANI (čudno) Koga?
DŽORDŽ: Našeg sina... Martinog i mog dečka.
NIK (prilazi baru) Nemate ništa protiv da...
DŽORDŽ: Ne, ne, samo izvolite.
MARTA: Džordž.
DŽORDŽ (preterano ljubazno) Da, Marta?
MARTA: Šta ti to izvodiš?
DŽORDŽ: Govorim o našem sinu, ljubavi.
MARTA: Nemoj da govoriš o njemu.
DŽORDŽ: E baš je Marta čudna! Sakupili smo se uoči dečakovog dolaska, uoči
njegovog dvadeset prvog roñendana, uoči njegovog punoletstva... a Marta
zahteva da ne govorim o njemu.
MARTA:Nemoj!
DŽORDŽ: Ali ja hoću, Marta! Veoma je važno da govorimo o njemu. Ovaj svet
ovde ne zna mnogo o našem potomku, a trebalo bi. (Zgrabi NIKA) Hej, vi, vi!
Vi hoćete da se igrate igre “odgoj deteta”, je l’ tako?
NIK (prilično neučtivo) Je l' se vi to meni obraćate?
DŽORDŽ: Da. (Daje mu uputstvo) Vi hoćete da čujete nešto o našem dečaku.
NIK (pauza, zatim kratko) Da, da...
DŽORDŽ (obraća se HANI) A vi, mila moja? I vi hoćete da čujete nešto o
njemu, je l' tako?
HANI (pravi se da ne razume) O kome?
DŽORDŽ: O Martinom i mom sinu?
HANI (nervozno) A, vi imate dete?
MARTA i NIK se nelagodno smeju.
DŽORDŽ: Da, stvarno, imamo li? Hoćeš li ti da govoriš o njemu, Marta. Ilija, a?
MARTA (kroz osmeh koji znači podsmeh) Ostavi, Džordž.

DŽORDŽ: U ree... du. A sada, da vidimo. On je divno dete, stvarno, uprkos
svom životu u kući. Hteo sam reći, drugo bi dete postalo nervozno usred
ovoliko Martine vike i ovakvog ponašanja, spavanja do četiri popodne, stalnog
vrzmanja oko njega, pokušaja da provali vrata da ga kupa u desetoj godini,
dovlačenja nepoznatih ljudi u kuću...
MARTA (ustaje) Samo nastavi!
DŽORDŽ (tobož zabrinut) Marta!
MARTA: Ovo je prevršilo svaku meru!
DŽORDŽ: Hoćeš li ti da preuzmeš stvar u svoje ruke?
HANI (NIKU) Zašto neko hoće nekoga da kupa kad taj neko ima šesnaest
godina?
NIK (lupi čašom o sto) Hani, pobogu!
Page 64
HANI (šapatom) A zašto?
DŽORDŽ: Jer je to i njeno dete.
MARTA: U redu! (Gotovo bolno recituje) Našeg sina, hoćeš našeg sina? E, pa
dobićeš ga!
DŽORDŽ: Marta, hoćeš li nešto da popiješ?
MARTA (patetično) Hoću.
NIK (MARTI, ljubazno) Ne morate da nam to pričate... ako ne želite.
DŽORDŽ: Ko to kaže? Je l' vi odreñujete pravila igre?
NIK (posle pauze, procedi kroz zube) Ne odreñujem.
DŽORDŽ: Tako je. Daleko ćete vi dogurati. Dakle, Marta, recitaciju...
MARTA (kao izdaleka) Šta, Džordž?
DŽORDŽ (podseća je) Naš sin...
MARTA: U redu. Naš sin. Roñen je jedne septembarske noći koja se nije mnogo
razlikovala od ove, na sutrašnji datum, pre dvadeset jedne godine.
DŽORDŽ: Eto vidite? Šta sam vam rekao?
MARTA: Poroñaj je bio lak.
DŽORDŽ: Nije Marta, mučila si se, još kako si se mučila.
MARTA: Poroñaj je bio lak... kad sam se psihički uživela u taj čin...
DŽORDŽ: E, to je već nešto drugo.
MARTA: Poroñaj je bio lak kad sam se uživela u taj čin, a pored toga bila sam i
mlada.
DŽORDŽ: I ja sam bio mlad. (Tiho se smeje, za sebe)
MARTA: Ja sam bila mlada, a dete je bilo zdravo, rumeno, jakih zglobova...
DŽORDŽ: Marta sve misli da ga je videla pri roñenju.
MARTA: ...čvrstih zglobova, sa divnom crnom kosom, koja je kasnije sasvim
poplavela i postala žuta kao lan.
DŽORDŽ: Bio je to zdrav dečak.
MARTA: Ja sam toliko želela to dete... samo da znate koliko sam ga želela.
DŽORDŽ (podbada je) Sina ili kćerku?
MARTA: Dete! (Tiše) Dete. I dobila sam ga.
DŽORDŽ: Dobili smo dete.
MARTA (veoma tužno) Naše dete. Onda smo ga odgajili... (Smeje se kratko i
gorko) Da, odgajili smo ga...
DŽORDŽ: Imao je divnog mecu i kolevku iz Austrije... nije imao dojkinju.
MARTA: Imao je mece, zlatne ribice i plavi krevetac... za koji se hvatao
ručicama u snu... kad je već bio stariji.
DŽORDŽ: Htela si reći u besanim noćima...
MARTA: U snu... on je bio nemirno dete.
DŽORDŽ (vrti glavom s nevericom) A sve one amajlije što smo držali ispod
kreveta... samo da bi spavao... i luk i strelu. Čemu je sve to služilo?
MARTA: Da mu rastera strah.
DŽORDŽ: Ah, da, da mu rastera strah.
MARTA (nastavlja) Pa izlasci nedeljom. I izleti brodićem, pa banane za celu
posadu, pa pomorandže, grožñe... to je toliko voleo. A oči su mu bile zelene,
duboke, bronzanih krugova oko zenica... tako neobično zelene oči.
DŽORDŽ: I plave, i zelene i smeñe...
Page 65
MARTA: Mnogo je voleo sunce... mogao je da pocrni pre svih i najduže da
sačuva bronzanu boju. A na suncu, kosa mu je postajala kao runo...
DŽORDŽ (kao eho) Kao runo...
MARTA: Divan, divan dečko.
DŽORDŽ: Absolve, Domine, animas omnium fidelium defunctorum ab omm'
vinculo delictorum.
MARTA: A onda škola, letovanje, plivanje, pa sankanje...
DŽORDŽ: El gratia tua illis succurrente, mereantur evadere judicium ultionis.
MARTA (smeje se, govori sama sebi) ...Jednom je slomio ruku... Ispalo je tako
smešno... odnosno nije smešno jer ga je bolelo... Ipak, bilo je smešno... kad je
prvi put ugledao kravu koja je pasla spuštene glave... a onda je digla glavu i
počela da muče... on se uplašio, sapleo, pao i slomio ruku. Imao je tek tri
godine. (Smeje se tužno) Jagnješce moje.
DŽORDŽ: Et lucis aeternae beatitudine perfrui.
MARTA: Džordžje plakao! Osećao se bespomoćnim i plakao je. A ja sam nosila
naše jagnješce preko polja, a Džordž je cmizdrio pored mene.
DŽORDŽ: In Paradisum deducant te Angeli.
MARTA. A kad je malo porastao... kad je porastao, postao je toliko mudar...
uvek je bio u sredini izmeñu nas dvoje (širi ruke)... a mi smo ga držali za ruke.
Trudili smo se da mu pružimo podršku, nežnost, mudrost, ljubav. Te njegove
ruke su nam nekako pružale zaštitu, štitile nas od Džordžove... slabosti... moja
snaga je tada rasla... da bi njega zaštitila... i sve nas.
DŽORDŽ: In memoria aeterna erit justus: ab auditione mala non timebit.
MARTA: Bilo je to veoma pametno dete, veoma pametno.
NIK (DŽORDŽU) Šta je to? Šta to radite?
DŽORDŽ: Š-š-š-š...
HANI: Š-š-š-š...
NIK (sleže ramenima) Dobro, dobro.
MARTA: Toliko lep, toliko pametan.
DŽORDŽ (tiho se smeje) Sve istine su relativne.
MARTA. Ja sam vrlo objektivna: divan, pametan, savršen.
DŽORDŽ: Tako govori svaka majka.
HANI (neočekivano, gotovo plačnim glasom) Ja hoću dete.
NIK: Hani!
HANI (žešće) Hoću dete!
DŽORDŽ: Budite principijelni!
HANI (plače) Hoću dete, hoću bebu!
MARTA (Čeka da ona završi, u stvari ne obraća paznju na nju) Naravno, takvo
stanje stvari, takva savršenost... nije mogla večno da traje. Bar ne zbog
Džordžovog prisustva.
DŽORDŽ (ostalima) Čujete li sad ovo? Znao sam ja da će da okrene list.
HANI: Ćutite!
DŽORDŽ (tobož uplašen) Izvini, mamice...
NIK: Zar ne možete da ćutite?
DŽORDŽ (tobož blagosilja NIKA) Dominus vobiscum.
MARTA: Zbog Džordžovog prisustva. Davljenik vuče za sobom i one oko sebe.
Page 66
Džordž je pokušao, ali ja sam se toliko borila... samo da znate...
DŽORDŽ (zadovoljno se smeje) O-ho!
MARTA: Oni loši ne mogu da podnose one bolje od sebe. Slabići puni mana
uvek se bune protiv snage, dobrote i nevinosti. To je i Džordž pokušao.
DŽORDŽ: Kako sam ja to pokušao, Marta? Molim te, reci, kako?
MARTA. Kako si šta...? Dosta... I tako je naš sin porastao... sad je veliki. U
školi je, u stvari na studijama. Dobro mu je, sve je dobro ispalo.
DŽORDŽ (podsmešljivo) Hajde još malo, Marta!
MARTA: Ne, to je sve.
HANI (blago) Hoću i ja da imam sina.
DŽORDŽ: Samo trenutak! Dušo, ne možeš da prekineš u pola priče. Kad nešto
počneš da pričaš, a ti to ispričaj do kraja!
MARTA: Neću!
DŽORDŽ: U redu, onda ću ja. Vidite, Marta prekida baš kad stvari počinju da
ne idu tako glatko. Marta je stvorenje koje niko ne može da razume. Ne samo
da ima muža koji je ništavilo nego još ima i dete od tog ništavila... zato se
izrodio još jedan problem... alkohol... nikad joj nije dosta.
MARTA (bezvoljno) Prestani, Džordž.
DŽORDŽ: A povrh svega toga, jadna moja devojčica, povrh svega toga, ima
oca koga baš briga da li je ona živa ili mrtva i ne tiče ga se šta je s njom...
mislimpovrh toga što ima sina. Njen sin je morao neprestano s njom da se bori
jer nije želeo da bude pretvoren u oružje protiv sopstvenog oca, niti da joj služi
kao kundak pomoću koga bi sprovodila svoju volju.
MARTA (ustaje) Laži, sve same laži!
DŽORDŽ: Laži. U redu. Sin nije hteo da se odrekne svog oca, uvek mu se
obraćao za savet, za razna obaveštenja, za čistu roditeljsku ljubav - znaš ti
dobro šta ja pod tim podrazumevam, Marta! Sin koji nije mogao da podnosi
aljkavu i nevaspitanu ženu koja je sebe nazivala njegovom majkom. Majka!
Ha, ha, ha.
MARTA (hladno) U redu. Sin koji se toliko stideo svog oca da me je jednom čak
i pitao da li je možda istina, a to je verovatno čuo od nekih svirepih dečaka, da
on i nije naše dete. On nije mogao da podnosi ništavilo u koje se pretvorio
njegov otac.
DŽORDŽ: Laži, sve same laži!
MARTA: Laži! Nikad nije doveo nijednu devojku...
DŽORDŽ:... jer se stideo svoje majke...
MARTA:... jer se stideo oca! Zato samo meni piše pisma!
DŽORDŽ: To ti misliš! Piše i meni, na kancelariju!
MARTA: Lažljivče!
DŽORDŽ: Imam čitavu hrpu njegovih pisama!
MARTA: Nemaš ti nikakva pisma!
DŽORDŽ: A ti ih imaš?
MARTA: Nema on nikakva pisma. Sin... sin koji letuje daleko od svoje
porodice... uvek nañe neki izgovor... jer ne može da podnosi senku čoveka koji
se šunja oko kuće...
DŽORDŽ: Sin letuje daleko od svoje porodice... tačno... jer za njega nema
Page 67
mesta u kući punoj praznih boca, laži, nepoznatih Ijudi... u kojoj jedna stara
veštica...
MARTA: Lažljivče!
DŽORDŽ: Ja lažljivac?
MARTA: Sin, koga sam odgajila kako sam najbolje mogla, braneći ga od
poroka, slabosti i sitnih osveta...
DŽORDŽ: Sin, koji u dubini svoje duše žali što je uopšte roñen...
(Sledeće dve replike govore zajedno, u glas)
MARTA: Pokušala sam, o bože pokušala sam; jedino što sam pokušala da
iznesem čisto i neukaljano kroz slivnik ovog braka; kroz bolesne noći i
patetične, prazne dane, kroz poruge i smeh... O, bože, kakav smeh. A onda
padovi, jedan za drugim svaki pukušaj ništavniji i bedniji od prethodnog. Kroz
sve to sam nastojala da zaštitim samo jedno, da ga izdignem iznad blata i
prljavštine ovog propalog braka... da očuvam tu jedinu svetlost u beznadežnoj
tami... našeg sina.
DŽORDŽ: Libera me, Domine, de morte aeterna, in die illa tremenda: Quando
caeli movendi sunt et terra: Dum veneris judicare saeculum per ignem.
Tremens factus sum ego, et timeo, dum discussio venerit, atque ventura ira.
Quando caeli movendi sunt et terra. Dies illa, dies irae, calamitatis et miseriae;
dies magna et amara valde. Dum veneris judicare saeculum per ignem.
Requiem aeternam dona eis, Domine: et lux perpetua luceat eis. Libera me
Domine de morte aeterna in die illa tremenda: quando caeli movendi sunt et
terra; Dum veneris judicare saeculum per ignem.
HANI: Prestanite, prestanite!
DŽORDŽ: Kyrie eleison. Christe, eleison. Kyrie eleison.
HANI: Pobogu, prestanite!
DŽORDŽ: Zašto, dušo? Ne dopada ti se?
HANI (histerično) Ne... smete... to... da... radite!
DŽORDŽ (trijumfalno) Ko kaže!
HANI: Ja!
DŽORDŽ: Reci nam zašto, dušo.
HANI: Neću!
NIK: Je l' igri kraj?
HANI: Da! Jeste.
DŽORDŽ: Ho-ho! Ni izdaleka. (MARTI) Imamo i malo iznenañenja za tebe,
Marta. Odnosi se na tvog sinčića Džimija.
MARTA: Prestani, Džordž.
DŽORDŽ: Da prestanem.
NIK: Ostavite je na miru.
DŽORDŽ: Ja režiram ovu predstavu! Dušo, žao mi je, ali imam loše vesti da ti
saopštim... loše vesti za nas uopšte. Odnosno tužne vesti.
HANI počinje da plače sa glavom u rukama.
MARTA (uplašeno, sumnjičavo) Kakve vesti?
DŽORDŽ: Ovaj... znaš Marta, dok ti nisi bila ovde... odnosno dok vas dvoje...
niste bili ovde, hteo sam reći dok ste vas dvoje bili bog zna gde, a morali ste
negde biti... Znači, dok ste vas dvoje bili van sebe neko vreme van sobe... ja i
Page 68
ova dama smo ovde sedeli i ćaskali... i tako dok smo ćaskali... zvonce je
zazvonilo.
HANI:... zapištalo kao sirena!
DŽORDŽ: U redu, zapištalo kao sirena... i... teško mi je da ti kažem. Marta...
MARTA: Reci!
HANI: Nemojte, molimvas.
MARTA: Reci!
DŽORDŽ: Znaš bio je to... jedan mladić od sedamdeset godina...
MARTA: I?
DŽORDŽ: ... doneo je telegram... za nas... i ja sad treba da ti kažem šta je u
njemu pisalo.
MARTA: Zašto ga nisu saopštili telefonom? Zašto ga šalju, zašto nisu
telefonirali?
DŽORDŽ: Znaš kako je Marta, neke telegrame moraju da uruče. Neke
telegrame ne mogu da saopšte telefonom.
MARTA: Šta hoćeš time da kažeš?
DŽORDŽ: Marta... nemam dovoljno snage da ti kažem...
HANI: I nemojte!
DŽORDŽ: Hoćete li vi to da učinite umesto mene?
HANI: Ne, ne, ne...
DŽORDŽ: Dobro. Znaš, Marta... Bojim se da naš sin neće doći kući za svoj
roñendan.
MARTA: Naravno da hoće.
DŽORDŽ: Neće, Marta.
MARTA: Hoće, kad ti ja kažem!
DŽORDŽ: Ne može!
MARTA: Doći će, kad ti ja kažem!
DŽORDŽ: Marta. Naš sinje... mrtav. Poginuo je juče... predveče. Na drumu, sa
vozačkom dozvolom u džepu... skrenuo je da ne bi pregazio bodljikavo prase i
naleteo pravo na...
MARTA: Ne smeš... ne smeš to da činiš!
DŽORDŽ: Pravo na... drvo...
MARTA: Ne smeš to da činiš!
NIK: Gospode!
DŽORDŽ: Mislio sam da treba da znaš.
NIK: Gospode, nije valjda!
MARTA: Ne, ne smeš to da činiš! Ne smeš sam da odlučuješ! Neću to da
dozvolim.
DŽORDŽ: Ja ću morati da odem oko podne...
MARTA: Neću da dozvoiim da ti o ovome odlučuješ!
DŽORDŽ: ... jer treba izvršlti identifikaciju leša i obaviti još neke formalnosti.
MARTA: Ne smeš to da učiniš! Neću to da dozvolim, životinjo! Pusti mi ruke!
DŽORDŽ: Ne razumem te, Marta. Pa ja nisam ništa učinio. Priberi se. Naš sin
je mrtav. Možeš li ti to da shvatiš?
MARTA: Ne možeš ti o tome da odlučuješ!
NIK: Ali, gospoño! Gospoño, on tu ništa nije odlučivao. On nema s tim nikakve
Page 69
veze, nema on tu moć da...
MARTA: PUSTI ME!
DŽORDŽ: Slušaj Marta! Slušaj pažljivo. Dobili smo telegram; dogodila se
automobilska nesreća, i on je poginuo. PUF! Samo tako! I, kako ti se to
dopada?
MARTA (urlik koji se pretvara ujecaj) NEEEEEEEEeeeeeeee.
DŽORDŽ (NIKU) Pusti je! (MARTA pada na pod u sedeći položaj) Sad će joj biti
dobro.
MARTA (patetično) Ne; ne, on nije mrtav, on nije mrtav.
DŽORDŽ: Mrtav je. Kyrie, eleison. Christe, eleison. Kyrie, eleison.
MARTA: Ne možeš. Ne smeš da odlučuješ o tome.
HANI: Ne, bože sačuvaj!
DŽORDŽ: Tako je, Marta. Nisam ja bog. Ne odlučujem ja o životu i smrti, je l'
tako?
MARTA: Ne smeš da ga ubiješ! On ne sme da umre!
HANI: Ali, gospoño...
MARTA: Ne smeš!
DŽORDŽ: Marta, stigao je telegram.
MARTA: Pokaži ga!? Pokaži mi telegram!
DŽORDŽ: Pojeo sam ga.
MARTA: Pojeo si ga?
DŽORDŽ: Pojeo... sam... ga.
MARTA dugo zuri u njega, zatim mupljune u lice.
DŽORDŽ (sa osmehom na licu) Baš lepo od tebe, Marta.
NIK: Vrlo se lepo ponašate prema njoj u ovakvom trenutku! Zbijate ovakve
odvratne šale!
DŽORDŽ: Jesam li pojeo telegram ili nisam?
HANI: Jeste, jeste, jeste, pojeli ste ga. Ja sam vas gledala... Gledala sam vas
dok ste gutali.
DŽORDŽ:... kao svako dobro dete.
HANI: Jeste, jeste, jeste.
MARTA (DŽORDŽU, hladno) Osvetiću ti se za ovo.
DŽORDŽ: Poznata su ti pravila igre, Marta! Za ime božje, valjda su ti poznata!
MARTA: Nisu!
NIK: O čemu vi govorite?
DŽORDŽ: Ja mogu da ga ubijem, ako hoću, Marta.
MARTA: Ali on je naše dete.
DŽORDŽ: Oh, da, i ti si ga nosila i bio je to lep poroñaj...
MARTA: Ali on je naše dete.
DŽORDŽ: I ja sam ga ubio!
MARTA: Nisi!
DŽORDŽ: Jesam.
NIK: Čini mi se da sad vidim o čemu je reč.
DŽORDŽ: Stvarno?
NIK: Tako mi boga, vidim o čemu je reč.
DŽORDŽ: Utoliko bolje za vas.
Page 70
NIK (agresivno) Gospode bože, vidim o čemu je reč!
MARTA (s velikom tugom i osećanjem gubitka) Nemaš pravo... uopšte nemaš
pravo to da učiniš.
DŽORDŽ (nežno) Imam, Marta. Nikada nismo pričali o tome; to je sve. Mogao
sam da ga ubijem bilo kad.
MARTA: Ali zašto? Zašto?
DŽORDŽ: Prekršila si naše pravilo, dušo. Pomenula si ga... pomenula si ga
nekome sa strane.
MARTA (plačno) Nisam. Nikada.
DŽORDŽ: O da, jesi.
MARTA: Kome? Kome?
HANI (plače) Meni. Pomenuli ste ga meni.
MARTA: Zaboravila sam. Ponekad... no u... kasno... kad svi spavaju...
zaboravim i zaželim da govorim... o njemu... ali se uzdržim... Uzdržim se... a
toliko puta sam žarko želela... Džordž, ti si me naveo da se ovo desi. Ja sam
ga pomenula... u redu. Ali ti nisi morao da teraš do kraja... Nisi morao da ga...
ubiješ.
DŽORDŽ: Requiescat in pace.
HANI: Amin.
MARTA: Nisi morao da ga ubiješ, Džordž.
DŽORDŽ: Reauiem aeternam dona eis, Domine.
HANI: Et lux perpetua luceat eis.
MARTA: Nisi morao.
Duga pauza.
DŽORDŽ: Samo što nije svanulo. Čini mi se da je prijem završen.
NIK: Zar niste mogli...?
MARTA (ovoga puta nagoveštavajući saučesništvo) Nismo.
DŽORDŽ: Nismo. A sad, deco, kući na spavanje. Trebalo je već odavno da
legnete.
NIK: Hani?
HANI: Idem.
DŽORDŽ (MARTA sada sedi na podu pored stolice) Vreme je da krenete.
NIK: Da.
HANI: Da.
NIK: Želeo bih...
DŽORDŽ: Laku noć.
NIK (pauza) Laku noć.
NIK i HANI izlaze; DŽORDŽ zatvara vrata za njima. Gleda po sobi. Uzdiše. Kupi
čašu ili dve, nosi ih do bara. Ceo završni deo komada veoma nežno, veoma
polako.
DŽORDŽ: Marta, želiš li nešto?
MARTA: Ne... ništa.
DŽORDŽ: U redu. Vreme je za spavanje.
MARTA: Da.
DŽORDŽ: Jesi li umorna?
MARTA: Jesam.
Page 71
DŽORDŽ: I ja. Sutra je nedelja, ceo dan.
MARTA: A-ha. Zar si... zar si baš... morao?
DŽORDŽ: Morao sam.
MARTA: Baš... Baš si morao?
DŽORDŽ: Baš sam morao.
MARTA: Nisam sigurna.
DŽORDŽ: Bilo je... vreme.
MARTA: Je l' da?
DŽORDŽ: Da.
MARTA: Hladno mi je.
DŽORDŽ: Kasno je.
MARTA: Da.
DŽORDŽ: Biće bolje ovako.
MARTA: Ne... znam.
DŽORDŽ: Hoće.
MARTA: Nisam... nisam sigurna.
DŽORDŽ: Nisi!
MARTA: Sad smo... sami.
DŽORDŽ: Da.
MARTA: Ne znam, možda bismo mogli...
DŽORDŽ: Ne, Marta.
MARTA: Da. Ne.
DŽORDŽ: Jesi O.K.?
MARTA: Da. Ne.
DŽORDŽ (nežno stavlja ruku na njeno rame; na njegovu ruku. On joj peva,
veoma nežno ona spušta glavu) Ko se boji Virdžinije Vulf, Virdžinije Vulf,
Virdžinije Vulf.
MARTA: Ja... Džordž.
DŽORDŽ: Ko se boji Virdžinije Vulf?
MARTA: Ja, ja... Džordž.
Zavesa
Page 72

Edvard Olbi Ko Se Boji Virdžinije Vulf PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Edvard Olbi Ko Se Boji Virdžinije Vulf PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Edvard Olbi - Ko se boji Virdzinije Vulf

Ko se boji Virdžinije Vulf

Drama u tri čina

Prevod: Ileana Ćosić

Prvi čin: Igra i šala

NIK: Da, da.

DŽORDŽ: Marta je pohañala koledž, a kao dete je bila u manastiru.

HANI (uvreñeno) Nije tačno!

MARTA: Kako hoćeš. Osećanje za kontinuitet... istoriju... i on je uvek imao

DŽORDŽ je sam. Ulazi NIK.

NIK: Da... shvatam.

DŽORDŽ: Shvatam razliku.

DŽORDŽ i NIK razmenjuju poglede.

MARTA (okreće se, prilično zgañena) Gospode! Džordž!

MARTA (smireno, NIKU) Idite i vidite šta vam je sa ženom.

DŽORDŽ (klima glavom, pun sažaljenja) Nisam to znao.

MARTA: Nezaboravak! Ruzmarin! Pa to je cveće iz mog svadbenog buketa!

MARTA: Bi. To je tebi svojstveno.

DŽORDŽ (izazivački) Možda.

DŽORDŽ (blagonaklono je udari po ruci) Ne dodiruj me! Neka ti šape ostanu

MARTA (kroz osmeh koji znači podsmeh) Ostavi, Džordž.

You might also like