sredu 6.

maja, za vreme redovne konferencije za štampu o korona virusu, ozbiljnim licem guvernera
savezne države Njujork Endrjua Kuoma, koje se nedeljama pojavljuje na našim ekranima, nekoliko puta
je preletelo nešto što podseća na osmeh.

„Mi smo spremni, sasvim smo posvećeni“, guverner je izjavio euforično. „Mi smo Njujorčani i zato smo
borbeni, naše su ambicije velike […] Shvatamo ne samo da je promena neodložna, već i da možemo da je
okrenemo u našu korist ako je sprovedemo na pravi način.“

Ovo nekarakteristično dobro raspoloženje bilo je podstaknuto video prenosom obraćanja bivšeg
Guglovog izvršnog direktora Erika Šmita, koji se priključio guvernerovoj konferenciji za štampu da najavi
da će predvoditi panel s ciljem da se osmisli život u Njujorku posle pandemije, s naglaskom na integraciji
tehnologije u sve sfere života.

Šmit je izjavio: „Naši prioriteti su fokusiranje na telemedicinu, učenje na daljinu i širokopojasni internet
[…] Moramo da tražimo rešenja koja mogu da se primene sada, da se ubrzaju, i da koristimo tehnologiju
da bismo stvari učinili boljima.“ Da bi odagnali sumnju u dobre namere bivšeg šefa Gugla, dva para
uokvirenih anđelskih krila virila su u pozadini slike.

Samo dan ranije, Kuomo je objavio partnerstvo sa Fondacijom Bila i Melinde Gejts, u svrhe razvoja
„pametnijeg edukativnog sistema“. Nazivajući Gejtsa vizionarom, Kuomo je dodao da je pandemija
stvorila „trenutak u istoriji kada zaista možemo da primenimo i unapredimo [Gejtsove] ideje […] čemu
sve ove zgrade, sve ove učionice, kada imamo ovu tehnologiju na raspolaganju?“ zapitao se, naizgled
retorički.

Trebalo joj je vremena da se uobliči, ali nešto nalik na koherentnu pandemijsku doktrinu šoka počinje da
se pojavljuje. Nazovite to „Screen New Deal“. Budućnost u koju hrlimo je visokotehnološka. U njoj je
tehnološka dimenzija daleko više izražena nego u prethodnim katastrofama. I dok raste broj smrtnih
slučajeva, sa pozicije vizije budućnosti koja biva nametnuta, prethodne nedelje fizičke izolacije se
tretiraju ne kao bolna ali neophodna mera za spasavanje života, već kao laboratorija za trajnu (i veoma
profitabilnu) budućnost bez fizičkih kontakata.

Anudža Sonalker, izvršna direktorka Stir Teka, kompanije iz Merilenda koja se bavi prodajom tehnologija
za samostalno parkiranje, ukratko je objasnila novi pristup. „Raste zagrejanost za tehnologiju bez ljudi i
kontakata“, izjavila je ona. „Ljudska bića su biološka opasnost, mašine to nisu.“

U ovakvoj budućnosti naši domovi prestaće da budu pre svega lični prostor, a posredstvom brze
digitalne mreže postaće naše škole, naše doktorske kancelarije, naše teretane i, ako tako država odluči,
naši zatvori. Naravno, za mnoge od nas ti isti domovi su već bili pretvoreni u danonoćna radna mesta i
igraonice čak i pre pandemije, a cvetale su i mere nadgledanog kućnog pritvora. Međutim, u budućnosti
koja se hitno nameće, svi ovi trendovi će se ubrzati do maksimuma.

To je budućnost u kojoj će privilegovani moći da naruče skoro sve na kuću, bilo virtuelno preko video
prenosa ili klaud tehnologije, bilo fizički – posredstvom autonomnih vozila ili drona. A zatim će to dalje
deliti preko posredničke platforme. To je budućnost u kojoj je neuporedivo manje radnih pozicija
predviđeno za nastavnike, doktore i vozače. U njoj se ne prihvataju ni keš ni kreditne kartice (pod
izgovorom zaštite od virusa), postoji okosnica masovnog tranzitnog sistema i znatno manje umetnosti
uživo. Takvu budućnost će navodno pokretati “veštačka inteligencija”, ali u stvarnosti sav posao će
obavljati desetine miliona anonimnih radnika natrpanih u postrojenja, centre za čuvanje podataka,
timove za moderaciju sadržaja, izrabljivačke pogone za proizvodnju električnih proizvoda, rudnike
litijuma, industrijske farme, radionice za preradu mesa i zatvore, u uslovima bez zaštite od bolesti i
izrabljivanja. To je budućnost u kojoj će svaki naš pokret, svaka reč, svaki odnos biti podložni praćenju i
analizi u do sada neviđenoj saradnji između države i tehnoloških giganata.

Ako ovo zvuči poznato, to je zato što nam je, pre Kovida, ova vizija budućnosti bazirana na aplikacijama i
privremenim i povremenim poslovima poturana u ime neometanog komfora i personalizacije. Međutim,
mnogi od nas su bili zabrinuti. Bili smo zabrinuti za sigurnost, kvalitet i nepravičnosti telemedicine i
virtuelnih učionica; za pešake pokošene samoupravljajućim vozilima i za uništene pakete i za ljude koje
su povredili dronovi. Bili smo zabrinuti zbog praćenja kretanja, kao i zbog bezgotovinske trgovine što
brišu našu privatnost i osnažuju rasnu i rodnu diskriminaciju; zbog beskrupuloznih socijalnih mreža koje
zagađuju našu informacionu ekologiju i mentalno zdravlje naše dece; zbog „pametnih gradova“
ispunjenih senzorima koji zamenjuju lokalnu vlast; zbog dobrih radnih mesta koja su zbrisana pod
naletom ovih tehnologija; zbog novih loših zanimanja koja ove tehnologije masovno proizvode.

Najviše od svega, brinuli smo zbog demokratije koja je posrtala pod bogatstvom i moći šačice
tehnoloških kompanija koje su majstori izbegavanja odgovornosti – za štetu nanetu u oblasti u kojoj
dominiraju, bilo da je reč o medijima, trgovini na malo ili transportu.

To je bila davna prošlost, tj. februar. Danas su ove opravdane brige zbrisane talasom panike, a bajata
vizija budućnosti se prepakuje na brzinu. U trau