ESEJ

’’MOJ STAV PREMA RAČUNARU’’

Sve više ljudi primećuje da upotreba računara ne znači automatski da je nešto bolje. Ne može se
pobeći od činjenice da moderno društvo više ne može da funkcioniše bez računara. Oni su svuda oko nas,
oni nam olakšavaju svakodnevicu, oni sve čine boljim, lepšim, preciznijim. A i ne secam se kad sam se
poslednji put zapitao da li je to zaista tako. Malo-malo pa neko pokrene priču o tome da su računari štetni
– da utiču loše na vid, zdravlje uopšte, da menjaju prirodu ljudskih interakcija, da igre podižu nivo
agresivnosti kod omladine itd. To su sve dobre teme za diskusiju, ali postoji nešto mnogo izraženije, sa čim
mnogo veći broj ljudi ima direktan kontakt. Svaki put kada se neki nov uređaj pokvari, prva reakcija je
konstatacija da se taj aparat više ne proizvodi kvalitetno kao nekada. Koliko puta sam samo pomislio da je
neki računar kriv za to. Ne moram biti tehnofob pa da na to pitanje odgovorim potvrdno. Mnogi ljudi
primećuju takav trend, ali oni koriste upravo računare da skrenu pažnju široj javnosti na te probleme. Tu je
i pitanje planiranog zastarevanja. Koliko sam puta do sada čuo rečenicu da su se nekada stvari pravile
kvalitetnije i da su duže trajale da kada kupimo neki uređaj, uz njega ide i garancija zamene ili servisa ako
se on pokvari pre datog roka. Ideja koja stoji iza garancije je da osigura korisnika da se njegov novokupljeni
aparat neće pokvariti pre navedenog datuma. Nažalost, čini se da su inženjeri odgovorni za pretvaranje
dizajna u projekte za proizvodnju u većini kompanija počeli da smatraju da je u pitanju garancija da će se
uredaj pokvariti čim navedeni rok istekne. Zbog toga bi zastarevanje, odnosno propadanje nekog uređaja
trebalo da bude sastavni deo njegovog dizajna i projektovanja. Sa naprednim računarskim sistemima za
dizajn i proračunavanje ponašanja materijala moguće je napraviti simulaciju starenja i rada uređaja, i tako
predvideti zamor materijala i kvar nekog njegovog dela bukvalno do u nedelju dana od trenutka
proizvodnje. Takođe, moguće je svesno izmeniti dizajn tako da se kvare tačno određeni potrošni delovi. To
je u nekim slučajevima poželjno – planira se kvar jefitinijih delova mašine i tako se čuvaju oni skuplji.
Veliko pitanje je kako dalje. Šta je zajedničko svim ovim negativnim primerima upotrebe računara i
digitalne tehnologije, ljudi koji ih koriste. Kada se sve sabere, računari su i dalje samo alat u rukama osoba
sa nekim ciljem. Kada su ciljevi ušteda i profit, a ne kvalitet usluge ili uređaja, krajnji rezultat neizbežno je
inferioran. Tada na scenu stupa ljudska priroda, koja prvo okrivi novotarije i promene, a ne stari uzrok koji
je i ranije bio u korenu problema. Takođe, u ljudskoj je prirodi i to da se vezujemo za stvari koje nas vredno
služe dugi niz godina. Od aparata za brijanje, preko miksera i veš-mašine do automobila, svi znamo ljude
koji su bez pogovora verni određenim kompanijama. Razlog za tu vernost nije čisto estetske prirode, postoji
nešto više, postoji godinama građeno poverenje u kvalitet i pouzdanost. Ljudi kao da vole da kroz upotrebu
kvalitetnog proizvoda na neki volšeban način osete da je inženjer odgovoran za projektovanje tog uređaja
i dalje ponosan na svoj rad. Ostaje činjenica da bez računara više ne možemo. S jedne strane su globalni
saobraćaj, industrijska postrojenja, energetski sistemi, infrastruktura čitavih zemalja. S druge su pak
personalni elektronski uređaji pomoću kojih smo povezani sa celim svetom. Sve se oslanja na računare, a
čak i da pokušamo da u današnje vreme živimo bez njih, njihov uticaj uvek je prisutan u dizajnu svega što
koristimo. Rešenja za pomenute probleme prvenstveno su u zakonskoj regulativi, ali je veoma bitna i
informisanost nas korisnika. Ako znamo koje su usluge i uređaji produkt upotrebe računara radi uštede na
uštrb kvaliteta, onda možemo da pronađemo alternativu kod koje to nije slučaj.

Profesor: Student:
Prof. dr Milan Stanković Nemanja Popović 75-P/2019