Ko će posle takvih knjiga krenuti u rat? Vi ponižavate ženu primitivnim naturalizmom.

Ženu
heroja! Skidate je s pijedestala. Pravite od nje običnu ženu. Ženku. A one su – svetice.
– Naš heroizam je sterilan, on neće da se meri ni s fiziologijom, ni s biologijom. Njemu se ne
veruje. Nije se proveravao samo duh, trpelo je i telo. Materijalna obloga.
– Otkuda vam takve ideje? Tuđe ideje. Nesovjetske. Smejete se nad onima koji leže u
bratskim grobovima. Načitali ste se Remarka... Kod nas remarkizam neće proći. Sovjetska
žena nije životinja...
Vi pokazujete prljavštinu rata. Donje rublje. Kod vas je naša pobeda strašna. Jedino
čega smo se plašili bilo je da naše devojke to ne saznaju. Naše medicinske sestre. Pred
njima smo se stideli...Nama nije potrebna vaša mala priča, potrebna nam je velika priča.
Priča Pobede. Vi ne volite naše heroje! Ne volite naše velike ideje. Ideje Marksa i
Lenjina. - Da, ja ne volim velike ideje. Ja volim malog čoveka...
Čini mi se da sam proživela dva života: jedan – muški, drugi – ženski..“ A tada smo još bili
vojnici, živeli smo po zakonima ratnog vremena. Zar su oni ljudski?
Desetine putovanja po celoj zemlji, stotine zapisa na kasetama, hiljade metara
magnetofonske trake. Pet stotina susreta, dalje sam prestala da brojim, lica su mi iščezla
iz sećanja, ostali su samo glasovi. U mom pamćenju, zvuči hor.
Sa sam se vratila potpuno osedela. Bila mi je dvadeset jedna godina, a ja sva bela. Bila sam
teško ranjena, kontuzovana, slabo sam čula na jedno uvo.
Poginula je u snajperskom dvoboju. I šta ju je otkrilo – crveni šal. Strašno ga je volela.
A crveni šal na snegu se vidi, demaskira. I kad je nemački oficir čuo da je to bila
devojka, spustio je glavu, nije znao šta da kaže...
Nikada nisam mislio da ću ratovati sa ženama. Sve ste vrlo lepe... A naša propaganda je
tvrdila da u Crvenoj armiji ne ratuju žene, već hermafroditi...’ Tada ništa nisam razumela...
Ali nisam zaboravila..
A ja se ne sećam ni ptica, ni cveća... Sigurno ih je bilo, ali ja ih se ne sećam... Čudno, zar
ne? I zar se mogu snimati filmovi o ratu u boji? Tamo je sve crno. Samo krv ima drugu
boju, samo je krv crvena...
„Svi smo imali samo jednu želju: da idemo u vojni odsek..
Sve je kod nas sada uređeno, sve je u cveću, svaki dan gledam kroz prozor u more, ali
patim od bolova, ni sada nemam žensko lice. (lice unakaženo, sijeda kosa).
Kada se rat završio, imala sam tri želje: prvo – najzad neću puzati na stomaku, nego ću se
voziti trolejbusom, drugo – kupicu i poješću celu veknu belog hleba, i treće – ispavaću se u
beloj posteljini, i da čaršavi šušte. Beli čaršavi.
Kad sam videla prvog vojnika fašistu, nisam mogla da progovorim ni reč, usta su mi se
ukočila. A oni idu mladi, veseli, i smeju se. I gde god bi videli hidrant ili bunar, počeli bi
da se umivaju. Rukavi su im uvek bili zavrnuti. I peru se, peru... Okolo krv, krici, a oni
se peru... I takva ti se mržnja skuplja iznutra da se jedva uzdržavaš. Došla sam kući i
dve rubaške sam promenila. Tako sam htela, sve mi se iznutra bunilo što su oni tu.
Nisam mogla noćima da spavam. A naša susetka, teta Klava, oduzela se kad je videla da
hodaju po našoj zemlji. U svojoj kući... Skoro je umrla, jer nije mogla to da podnese.
Glavni je bio Nemac Verner. Jednom mi je rekao :‘Hajte da idemo zajedno da vidimo šta rade
na straži vaši ljudi.’ Kod jedne straže, prilazi bolesnica i zatraži cigaretu. Naši bolesnici su se
slobodno ponašali, to im je bilo svojstveno. On odmahnu rukom. Tada mu se ona baci na vrat
i počne da ga ljubi, a on, uvređen zbog svoje arijevske čistote, hvata pištolj, bolesnica mu još
visi o vratu, i on joj opali metak u potiljak.
Ali je išla... Ne radi Staljina, nego radi svoje dece. Radi njihovog budućeg života. Nije
htela da živi na kolenima. Da se pokori neprijatelju... Možda smo bile slepe, ne kažem,
mnogo toga tada nismo znale..
Nije mu bilo jasno kako se u takvim okolnostima može razmišljati o cveću. Ali ljubičice
nisam bacila. Skinula sam ih i krišom stavila u džep. Zbog tih ljubičica sam dobila tri
vanredna zadatka...(ljubičice na bajonetu)
Oprostite, ali moraću da pucam!’ Shvatate? Ona viče: ‘Oprostite, ali moraću da
pucam!’ Oprostite... Ha-ha-ha...“ (Partizani su bili oduševljeni avijatičarkama)
Sad gledam ratne filmove: medicinska sestra na prvoj liniji fronta, ide tako čista, pedantna, ne
u variranim pantalonama, nego u suknjici, s pilotskom kapicom na glavi... Nije bilo tako! Ali
zaista! Pa zar smo tako odevene mogle da izvučemo ranjenika? Ne može se u suknji puziti
kada su svuda oko tebe muškarci. A istini za volju, na kraju rata su nam dali suknje kao
svečanu odeću. Tada smo dobile i trikotažu umesto muškog donjeg veša. Nismo znale šta
ćemo od sreće. Razvlačile smo vojničke bluze, da bi se ispod njih naziralo...“
Pitajte me šta je to sreća. Odgovoriću.. Kad iznenada među ubijenima nađete živog
čoveka..paljbom sam izvukla četiristo osamdeset i jednog ranjenika.
A za nas je sve to bilo neočekivano, s obzirom na žensku prirodu. Mi smo, naravno,
pokušavale da se prilagodimo, ali je sve to za nas bilo duplo teže ...“
U početku, ništa nismo znale. U prvoj bici su me oficiri gurali s grudobrana. Proturala
sam glavu da bih sve videla. Kakva je to detinja radoznalost bila.
Među devojkama s fronta bilo je mnogo lepih – nastavio je. – Ali mi u njima nismo videli
žene, mada su, po mom mišljenju, to bile izuzetno lepe devojke. Ipak, mi smo ih gledali kao
prijatelje.
Čini mi se da smo se u ratu nekako skamenili. Niko se nijednom nije od srca nasmejao,
obradovao. Naravno da smo se smejali i radovali, ali to je sve bilo drugačije nego pre
rata. I onoliko koliko je rat trajao, toliko dugo se i čovek nalazio u nekom posebnom
stanju iz kog nije bilo moguće izaći. Možete li da zamislite?
Kod mene je više konkretnog vojničkog znanja, a kod nje su osećanja. U mom ratu su tri
mirisa: krvi, hloroforma i joda...“
Nije me pitala staje s njom, da li je u jednom komadu, već gde je njena partijska
knjižica. Odmah sam počela da tražim njenu torbicu. Našla sam je. Prislonila ju je na
grudi i zažmurila. Uskoro su došla sanitetska kola i odvezli su je. Još jednom sam
proverila gde je njena torbica.
Ali, očito, ja sam ga na nekog podsetila, i on mi se obrati: ‘Larisa...Larisa... Loročka...’
Očigledno na devojku koju je voleo. Znam da tog druga nikad nisam srela ranije, a on me
zove. Prišla sam mu, nikako da shvatim, sve zagledam . ‘Došla si? Došla si?’ Uhvatila sam ga
za ruke, nagla se... ‘Znao sam da ćeš doći...’ Nešto mi je šaputao, nisam razumela šta govori.
Ni danas ne mogu to da ispričam, kad se setim toga, odmah mi krenu suze. ‘Ja’, rekao je,
‘kada sam odlazio na front, nisam uspeo da te poljubim. Poljubi sad ti mene...’ I, eto, nadvila
sam se nad njim i poljubila sam ga. Iz njegovog oka je krenula suza i izgubila se u zavojima,
sakrila se. I to je bilo sve. Umro je...“
Naprosto je legla kraj nas i mekeće. Prestali su da bombarduju, ona ide s nama i sve
vreme se stiska uz ljude, pa živo je biće, i ona se plaši. Došli smo do nekog sela i kazali
jednoj ženi: ‘Uzmite je, grehota je.’ Hteli smo da je spasemo.“
Zubima sam pregrizla to meso. Pregrizla, previla zavojem. Dok sam ga previjala, ranjenik je
rekao: ‘Brže, sestro. Još ću ja da se borim...’ Buncao je u groznici...
Spolja se to nije videlo, udvarali su mi se mladići, ali je moja duša bila umorna.
Muškarci nisu mogli da istrpe sve što sam ja mogla. U operacionoj sali ima jedno mesto
gde se bacaju odsečene ruke,noge. Jednom je sa mnom u operacionu salu ušao oficir koji
je došao na previjanje . Kako je video to – u trenu se srušio.
Od živog čoveka, ako je ranjen, nikada neće otići, neće ga napustiti. To je veoma pametna
životinja. A za konjanika je konj – prijatelj, spas.
Sećam se, jedan je bio tako lep, mlad Nemac. Bilo mi je žao što je fašista... Dugo me nije
puštalo to osećanje, ipak nekako ne želite da ih ubijete, razumete? Činilo mi se da je
takva mržnja zlo. Zašto su došli u našu zemlju, zbog čega? Ali probaj sama da ubiješ, i
to je strašno... Veoma strašno. Kada sama...
Teško je poverovati da se ta promena lica odigrala za nekoliko meseci... U normalnim
vremenima, trebalo bi da prođe pola života. Rat ih je menjao. Oblikovao ih je, jer ih je
zatekao u godinama formiranja karaktera , pogleda na život. Rat ih je naterao da mnogo toga
vide, mnogo toga što bi i za čoveka bilo bolje da ne vidi, a kamoli za ženu. Rat ih je naterao
da razmisle o mnogo čemu. O dobru i zlu, na primer. O životu i smrti. O onim pitanjima na
koja čovek odgovara tek kada proživi život.
Kada su muškarci videli žene na prvim linijama, lica su im se izmenila, čak ih je zvuk
ženskog glasa preobrazio. Jednom sam noću sela pored podzemnog bunkera i tiho
zapevala. Mislila sam da svi spavaju, da me niko ne čuje. Ujutru mi je komandir rekao:
Nismo spavali. Takva seta u ženskom glasu.
A kako su žene bile obučene? Nosile smo pantalone, a pletenice su bile zabranjene, pa smo
sve imale dečačke frizure. Tek pretkraj rata su nam dozvolili da ponekad nosimo ženske
frizure, pletenice.
Vojska je išla napred , a pratio ju je „drugi front“ – pralje, pekari, kuvari, auto-
mehaničari, poštari. Neko od njih mi je pisao: „Mi nismo heroji, mi smo bili iza kulisa?
Šta je tamo iza kulisa?
„Sestrice, daj gusku!“ Pružila sam mu gusku i videla da je nije uzeo. Pogledala sam: nije imao
ruke. U mozgu mi se negde javilo, nekako sam shvatila šta bi trebalo da radim , ali sam
nekoliko minuta samo stajala i nisam znala odakle da počnem. Razumete me? Trebalo je da
pomognem. A nisam znala šta je to tačno, nikada pre toga nisam to ni videla. Tome nas čak ni
na kursevima nisu učili.
Iz rata sam ponela veru u bezgranične mogućnosti ljudskog duha. Posle svega
preživljenog, ne znam da li postoji nešto što čovek ne bi mogao. To izrazito jako
osećanje živi u meni i danas...“
Antonina Mironovna Lenkova, auto-bravar poljske auto-oklopne tenkovske radionice.
„Žao mi je što sam bila lepa samo u ratu... Tamo su prošle moje najlepše godine. Izgorele su.
Posle sam brzo ostarila...“ (Ana Galaj, puškomitraljezac).
Strahovala sam da me ne pogode u nogu, da me ne obogalje. Imala sam lepe noge.
Muškarcu nije važno čak ni ako ga pogode. Ali, kada ženu obogalje, zapečati joj se
sudbina.“
A ja bih u potaji, da ona ne vidi, razbila ta dva mala jajeta i njima očistila čizme. Naravno,
htela sam da jedem, ali je pobedilo žensko u meni – htela sam da budem lepa.
Znate, ženski organizam je ipak nežan. Rat nam nije samo oteo mladost, već je mnogim
ženama uskratio materinstvo. Lišio je devojke najveće ženske radosti.
Ljubav je jedini lični događaj čoveka u ratu. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt.
Romansi tamo neće biti. Sve će biti posle rata, ako preživimo... A do rata nismo uspele ni
da se poljubimo. Mi smo strože gledale na te stvari nego današnja omladina. Poljubiti se
za nas je značilo zavoleti za ceo život. Ali dođe rat! U ratu je ljubav bila zabranjena, ako
je komanda saznala, po pravilu bi jednog od zaljubljenih prebacivali u drugu četu,
jednostavno su ih rastavljali. Mi smo ljubav čuvale. Nismo se držale svojih dečjih
zakletvi... Volele smo..Mislim da ne bih izdržala da se nisam zaljubila u ratu. Ljubav me
je spasla...“
Kad se muškarac vraća s fronta, on je heroj! Mladoženja! Prilika! A ako je devojka, odmah je
iskosa gledaju: ‘Znamo šta ste tamo radile!
Sve se moglo preživeti, samo ne to. Čak sam ponekad imala osećaj da je lakše bilo
preživeti smrt svojih bližnjih nego doći u odred i saopštiti drugu da mu je stradala
porodica...
O MALOM ŽIVOTU I VELIKOJ IDEJI
„Uvek sam verovala... Verovala sam Staljinu... Verovala sam komunistima. Sama sam bila
komunista. Verovala sam u komunizam... Živela sam radi toga, preživela sam radi toga. Posle
Hruščovljevog referata na Dvadesetom kongresu, kada je govorio o Staljinovim greškama,
razbolela sam se. Legla sam u krevet. Nisam mogla da verujem da je to istina. U ratu sam
takođe vikala: ‘Za domovini! Za Staljina!’ Niko me nije odvraćao... Verovala sam... To je –
moj život.
Taj fašista me je terao da mu objasnim zašto smo mi takvi ljudi, zašto su nama tako
važne ideje. Život je iznad svake ideje – govorio je. Ja se, naravno, nisam s njim slagala i
on je vikao: ‘Šta vas tera da budete takvi? Da ginete? Zašto komunisti smatraju da
komunizam treba da pobedi u celom svetu?’
Omladina se danas boji patosa, uzvišenih reči. Mi se nismo bojali. Moja snaga volje je zato i
izdržala. Ne! Snaga ubeđenja! Mi smo verovali, čvrsto smo verovali: pobeda nad
neprijateljem će doći, jedino smo sumnjali hoćemo li doživeti taj veliki dan.
To sam, ne znam zašto, dobro zapamtila. Za sve vreme okupacije bilo je drugačije nebo,
bilo je teško, olovno, nisko – nisko iznad zemlje. Poželela sam da nešto učinim da se nebo
probode, da bar na jednom mestu postane svetlije. Strašno sam volela proleće. Volela
sam kad cvetaju višnje i kada oko žbunova jorgovana miriše taj jorgovan... Ne čudite se
mom načinu kazivanja, ja sam pisala i pesme. A sada ne volim proleće. Taj rat je stao
između nas, između mene i prirode.
A kad su videli da smo previle njihove rane, da smo im dale da se napiju vode, da smo im
kazale da se u te jame, što su ih iskopali, sakriju, nisu mogli sebi da dođu, potpuno su bili
izgubljeni... Jedan Nemac je zaplakao... Nije bio mlad, plakao je i ni od koga nije skrivao
svoje suze...“
Nina Vasiljevna Iljinska, medicinska sestra
Svašta smo doživele mi, devojke s fronta. I posle rata. Posle rata, imale smo još jedan
rat. Nekako su nas ostavili. Nisu nas štitili. Na frontu je bilo drugačije. Puziš – leti metak
ili deo granate – momci te pokrivaju. ‘Lezi, sestrice!’ I sam pada na tebe, da te pokrije
sobom. I metak pogodi njega... Bude mrtav ili ranjen.
Noge su sasvim propale... Odsekli su mi ih... Tamo, u šumi. Operacija se odvijala u
najprimitivnijim uslovima. Stavili su me na sto da me operišu, čak ni joda nije bilo, običnom
sekirom su pilili obe noge... Stavili na sto, a nema joda...Otišli su po jod u drugi odred, koji je
na šest kilometara, a ja ležim na stolu. Nije bilo narkoze. Bez narkoze, bez ičega. Umesto
narkoze – flaša rakije. Ničeg nije bilo osim obične testere. Stolarske.