Br.

Br. 5
2016

U ovom broju:
Intervjui –
Sacramental Blood (Ser)
Angel Seed (Cro)
Wolf's Hunger (Ser)
Enemy Inside (Republika Srpska)
Godless Enthropia(Ita)
Motus Tenebrae (Ita)
Stiling
Rod (Ser)
Live Raports
Recenzije
 Intervjui

Beogradski death metal bend Sacramental Blood postoji od januara 2002. godine. Svira brutalan, agresivan, tehnički ali veoma slušljiv
death metal sa istančanim osećanjem za melodiju. Diskografski, bend je aktivan od 2006. godine, kada je za Walk Records izdat split sa
brazilskim bendom Ophiolatry, pod naslovom Inception Ceremony. Ovo izdanje je promovisano na European Blast Tour 2006 godine,
kao i na Mountains of Death festivalu i novosadskom Exit-u, kao i tokom mini-turneje sa Cripple Bastards i Dakon, Behemoth, Sinister i
mnogim drugim bendovima. Još 2009 je bend počeo polako da radi na pesmama za album prvenac, ali je napravio kratku pauzu da bi
učestvovao na Storming the Balkans turneji, na koju je išao sa God Dethroned i Fleshgod Apocalypse. Nakon turneje je snimanje albuma
privedeno kraju, ali je zbog nezadovoljstva sa miksom i nekim neslaganjima medju članovima benda bend odlučio da ode na led nakon
svirke sa Deicide-om, 2010. godine. 2011 se okuplja nova postava, i test za ovu postavu je bilo snimanje drugog demoa, imenovanog
The Second Death, koji je izdat 2013 kroz Darzamadicus Records, kao trostruki split sa bendovima Heretical Guilt i Blasphererion. Tokom
Disgorging the Balkans turneje, bend je odlučio da odličnu hemiju koje je medju članovima postojala kruniše završatkom radova na
debiju. Novi vokalista/gitarista je ponovo snimio neke od pesama i zvučno oživeo bend. Za rad na prvencu je unajmljen Stefano
Morabito (Fleshgod Apocalypse, Hour of Penance, Beheaded, Eyeconoclast...), koji je bukvalno reampovao, izmiksovao i uradio master u
The 16th Cellar Studio u Rimu, a rezultat je Ternion Demonarchy album, za koji ste recenziju mogli da pročitate u prošlom broju. Mi
razgovaramo sa Milanom Dobrosavljevićem, gitaristom i basistom u bendu.

muzici jednog benda? Obično muzičari da bi zadovoljili svoju

ljubav prema brutalnosti, agresivnosti, tehničkoj strani i
melodičnosti imaju matični bend i nekoliko projekata, često i
solo projekata. Kako je vama uspelo?
Nije teško jer takvu muziku najviše slusam i takav sam stil
komponovanja razvio i pre osnivanja ovog benda, tako da je za
mene pisanje ovakve muzike prirodan proces, bez siljenja i
ograničavanja. Dosta ljudi je proslo kroz bend, neki su svirali
paralelno u više bendova a nekima je i ovaj jedan bio previše :) U
ovom trenutku nemamo potrebu za sporednim projektima jer
nas Sacramental Blood u potpunosti ispunjava.

Prvi vaš diskografski glas je bio split sa Brazilcima Ophiolatry.

Kako je došlo do ove saradnje? Zar nije bilo bendova bližih
našoj zemlji, iako znam da je rad sa Brazilcima nekako veoma
popularan medju bendovima i izdavačima na našoj metal sceni?
Šta je to sa Brazilcima, osim toga što su dobri fudbaleri, pa se
imena njihovih bendova često vezuju uz naše bendove i
Zdravo Milane. Da li bi rekao da je 13 godina postojanja za
izdavače?
jedan death metal bend u Srbiji puno ili malo? Zašto tako
Ja sam godinama unazad bio fan benda Ophiolatry i stupio sam u
misliš?
kontakt sa njima par godina ranije kad sam radio sa njima
Pozdrav tebi i svim čitaocima Pits of Utumno-a. U zemlji Srbiji je
intervju za fanzin Angelmeat. Ostali smo u kontaktu i u jednom
uspeh održati bilo kakav projekat u životu toliko godina. Toliko
od razgovora smo došli na ideju da odradimo zajedničku EU
bendova i ljudi je došlo i otišlo da mi 13 godina deluje kao jako
turneju. Kad nas je Walk Records pitao da razmislimo o
dug period ali sa druge strane, nekako mi je to vreme proletelo i
izdavanju split izdanja umesto samostalnog demo cd-a mi smo im
nemam utisak da smo toliko dugo na sceni
predložili da to bude split sa Ophiolatry iz više razloga. Njima je
trebalo novo izdanje da bi ga promovisali na turneji, jer je dosta
„Brutalan, agresivan, tehnički, ali veoma slušljiv...sa istančanim
vremena prošlo od njihovog prethodnog albuma. Sam cd bi bolje
osećanjem za melodiju“! Da li je bilo teško pomiriti sve ovo u
prošao medju fanovima ako bi ga oba benda promovisala na
turneji i na kraju za oba benda je to bila prilika da se predstave Na toj turneji ste svirali sa mnogim velikim imenima death
novim fanovima, za njih fanovima na Balkanu, gde nisu bili metal scene, izmedju ostalih sa Behemoth-om i Sinister-om.
poznati, a nama fanovima u Brazilu i ostatku sveta, gde su oni Koji je bend od svih sa kojima ste svirali na toj turneji ostavio
veće ime od nas. najjači utisak na vas i zašto baš oni?
Sa Behemoth-om i Sinister-om smo svirali na par koncerta u
Reci mi nešto o European Blast turneji, 2006, ako ti nije sklopu njihovih Balkanskih turneja, kad su radili promocije
problem da se prisetiš, jer je od tada ipak prošlo devet godina. albuma Apostasy i Afterburner. Na European Blastour-u najjači
Kako je ona izgledala sa tvoje tačke gledišta? Koja mesta su bila utisak su na mene ostavili sami Ophiolatry i Holandjani
pokrivena tokom turneje? Gde ste najbolje prošli? Arsebreed (projekat clanova Disavowed, Pyaemia...). Nastup
Same pripreme i turneja su bili dosta stresni. Trebalo nam je u to Arsebreeda je ujedno najbolja svirka uživo kojoj sam ikada imao
vreme 7-8 različitih viza za celu turneju + što smo morali da priliku da prisustvujem. I oni sami su bili iznenadjeni koliko su
nabavimo kombi i kompletnu binsku opremu a sve to mnogo dobro zvučali na Mountains of Death festivalu. Neverovatna
košta. Ne znam ni sam kako nam je to pošlo za rukom jer 3/5 uvežbanost i neverovatno dobar i razgovetan zvuk, što ume da
benda u to vreme nije imalo posao i bili smo bez ikakvih bude retkost na death metal koncertima.
primanja. Posledice te turneje smo osećali godinama kasnije ali
se ne kajem zbog toga i sa ove vremenske distance gledam sa
setom na te dane. Bilo je to veliko iskustvo za sve nas, životno i
muzičko. Danas mi je dosta toga smešno i malo, malo pa pričam
sa momcima iz Ophiolatry-ja da bi trebali to sve jednog dana da
ponovimo, ali tokom turneje je bilo mnogo trenutaka kad nisam
mogao da dočekam da se sve završi i da se spakujem i odem kući.
Trebalo je da nastupimo u 12-13 zemalja, sa nekih 24-25
koncerata ali nas je birokratija pojedinih zemalja i neozbiljnost
nekih organizatora naterala da otkazemo više od 10 koncerata,
uključujući nastupe na Brutal Assaultu u Českoj i na Metal Mania
festivalu u Sloveniji. SB je odsvirao na kraju nekih 12 koncerata u
Makedoniji, Srbiji, Madjarskoj, Slovackoj, Poljskoj i Švajcarskoj a
Ophiolatry su bez nas posetili jos i Cesku, Belgiju, Portugal I
Španiju, ako se ne varam. Najbolje reakcije su očekivano bile u
Makedoniji i Srbiji, gde smo u Somboru imali najveću posetu na
turneji sa preko 400 prodatih karata. Svajcarski Mountains of
Death festival je takodje bio jako prijatno iznenadjenje.

Rad na albumu prvencu ste počeli još daleke 2009. godine. Šta
je otišlo stranputicom pa album nije izdat još tada? Da li je
činjenica da bend nije izdao album kada je prvobitno planirao
bila kriva za pojavu neslaganja medju članovima benda? U
kojoj je postavi bend tada bio aktivan?
Uh i skraćena verzija objašnjenja će potrajati. Snimanje smo
počeli u januaru 2009. i planirano je da traje tokom većeg dela te
godine. Prvi razlog za to je prebukiranost u tom trenutku Wild
Cat studija, gde jednostavno nismo mogli da dobijemo studio na
mesec dana, pa smo snimali po 3-4 dana na svakih 1-2 meseca.
Drugi razlog su naši poslovi, gde nismo mogli da odsustvujemo
toliko dugo odjednom i još da dobijemo slobodne dane na leto za
turneju sa God Dethroned i Fleshgod Apocalypse. Prvobitan plan
je bio da privedemo snimanje kraju do kraja leta 2009. medjutim
usledile su izmene u postavi benda a kasnije i nesuglasice sa
nekim članovima tako da je sve to uticalo na promenu planova.
Prvo smo već nakon par dana snimanja shvatili da moramo da se
razidjemo sa tadašnjim pevačem Kostom zbog nepredvidivosti
njegovog posla, jer nismo smeli više da rizikujemo zbog
predstojeće turneje i ostalih koncerata. To je naravno
prouzrokovalo odlaganje snimanja vokala, jer nam je trebalo
vremena da navežbamo novog pevača, ne samo za snimanje već i
za turneju. Nakon turneje bilo je evidentno da bend ne može
više da funkcioniše zbog raznih nesuglasica. Bilo je nemoguće
postići bilo kakav dogovor sa nekim ljudima jer smo imali
potpuno suprotne planove i stavove, tako da sam odlučio da
pauziramo sa bendom i snimanjem albuma dok ne smislim neko
rešenje (čitaj: dok ne nadjem nove ljude koji hoće da sviraju).
Prvo smo se razišli sa gitaristom Aleksandrom (Plavi), a zatim
tokom snimanja The Second Death demo snimka i sa pevaćem
Markom Gospavićem i basistom Milanom Suputom. Veče pred
snimanje vokala smo dogovorili da Srdjan Todorović postane novi
pevač i gitarista benda i kako smo bili prezadovoljni njegovim
učinkom na tom demo snimku dogovoreno je da on presnimi
postojeće deonice na albumu i ponovo snimi sve vokale i solaže
koje je snimio Plavi. Dalje je dogovoreno da se reamping, mix i
mastering rade u nekom studiju preko. Odlučili smo se za The
16th Cellar Studio na osnovu preporuke Fleshgod Apocalypse-a i
njihovog debi albuma, medjutim trebalo je vremena da se skupi
novac a i sam studio je bukiran godinu dana unapred. Album je
konačno zavrsen januara 2014. I tad sledi potraga za
odgovarajućim izdavačem sto se takodje oteglo. I na omot se
čekalo par meseci tako da očas posla dolazimo do 6.maja 2016.
kao zvaničnog datuma izlaska albuma.

Bio sam na vašoj svirci kada ste svirali kao prva predgrupa
Deicide-u. Sa vama je tada svirao Awaiting Fear. Interesantno
je da ni Awaiting Fear nije dugo posle toga ostao u postavi na
kojoj je svirao te večeri. Po malo postaje simptomatično da se
domaći death metal bendovi raspadaju zbog neslaganja medju
članovima benda. Primer za to su takodje Beogradjani
Daggerspawn, pa Novosadjani Disdained. Šta ti lično misliš šta
je glavni razlog tome?
Ljudi gube i menjaju interesovanja, javljaju se novi prioriteti,
zapostavlja se bend i to dovodi do nesuglasica sa mnom i
ostatkom benda koji želi da ide napred a ne da svede aktivnosti
benda samo na sherovanje promo fotki po facebooku. Problem
u većini slučajeva raspada bendova nije ipak u nesuglasicama
izmedju članova već u nemogućnosti da se brzo ili uopšte nadju
zamene za one koji više nisu u bendu. Slika bi bila potpuno
drugačija da u zemlji imaš recimo 50 fenomenalnih bubnjara ili
gitarista i da ih biraš na osnovu toga kako se slažes sa njima a ne
na osnovu toga da li je jedini čovek koji ispunjava muzičke
zahteve, a o tome kako ćete se slagati kao ličnosti ne smeš ni da
pomisliš. Glavni razlog za stanje na sceni je lenjost "muzičara" i
nespremnost da se posvete svom instrumentu i bendu.
Mentalitet ovdašnjih ljudi je problem No 1, a ne neslaganje
članova bendova.
Da li je zaista teško naići na prihvaćanje od domaće publike, ako
ste death metal bend? Nekako mi je teško da to prihvatim kao
pravo objašnjenje, jer znam da i danas postoje odlični death
metal bendovi u našoj zemlji, koji jeste da nisu veliki čak ni u
okvirima Srbije (o inostranstvu da i ne govorimo), ali bar
postoje.
Ne, to nije problem. Mi smo bar bili odlično prihvaćeni još od
prvog koncerta. Neka od najdražih mesta za sviranje su nam baš
u Srbiji (npr Sombor) gde jedva čekamo svaki sledeći nastup.
Problem je možda što se baza fanova topi kako odrastaju i okreću
se drugim pravcima muzike, jer je za dosta njih to samo faza
odrastanja. Na koncetima u Bg-u jedva da srećem par ljudi koji su
dolazili na naše svirke 2002-2003, kad smo bili mnogo manji bend
a dovlačili i preko 300 ljudi na svirke. Došle su neke potpuno
nove generacije koje tek treba da pridobijemo.

Ne znam koliko imaš vremena da pratiš domaću death metal

scenu, ali koje bi ti bendove izdvojio kao vredne pažnje?
Ne znam da li možemo reći da postoji DM scena u Srbiji kad
nisam u stanju da nabrojim ni 5 aktivnih DM bendova. Heretical
Guilt i Blasphererion su mi favoriti ali nisu aktivni i pitanje je da li
ce ikada opet zasvirati uživo. Scaffold su ok i volim Wolf's Hunger
(moj trenutno omiljeni aktivni srpski bend) ali oni nisu death
metal.

Kada postanete slavni, da li bi bio spreman da uradite split sa

nekim od njih, i tako im pomognete da možda i oni dodju do
čuda morskog zvanog „album“ ili do potpisivanja ugovora sa
nekim od izdavača?
Triple Death Threat split cd je bio moja ideja, mada ne znam da li
ćemo ikad biti toliko veliki da naš uspeh pomogne i drugim
srpskim bendovima da se probiju.

2011 je dočekana u Sacramental Bloodu sa novom postavom.
Da li je split The Second Death, na kojem su učestvovali i moji
zemljaci Blasphererion, bio način na koji ste našli novog pevača,
Srdjana Todorovića?
Ne, Srdjan je već uveliko bio član SB-a kad je taj split dogovoren
ali jesmo ga našli preko Blasphererion-a. Oduševio nas je njihov
demo snimak i preko myspace-a smo ga kontaktirali i pitali da
nam se pridruži kao gitarista i eventualno back vokal.
Kako bi opisao „odličnu hemiju“ medju članovima benda? Šta
to podrazumeva?
Dobro slaganje na bini i van bine, slaganje oko pravca u kom
treba da ide bend i zalaganje svih da se bend digne na neki visi
nivo.
Ko je Stephano Morabito i kako ste došli na ideju da radite sa
njim?
On je vlasnik i snimatelj u 16th Cellar Studiju. Svideo nam se prvi
album Fleshgod Apocalypse-a i snimci Hour of Penance i tokom
turneje sa FA smo se raspitali oko uslova i načina rada, opreme i
svega ostalog i odlučili smo da okušamo sreću sa njim.

Očigledno je da je on odigrao ogromnu ulogu u tome kako će

konačno da zvuči Ternion Demonarchy? Kako ti vidiš njegovu
ulogu u tome, prevedeno na laički jezik, tj. za neke koji ne
razumeju pojmove „reampovati“, „izmiksovati“ i „masterovati“
ili „uraditi master“?
U pravu si, njegov uticaj na album je ogroman. U Srbiji je jako
teško dobiti dobar zvuk gitara za death metal muziku. Obično je
to jako tanak, zujeći zvuk sto je nesto čega ce ježim. Zato smo se i
odlucili za Morabita i njegov studio i varijantu reampinga gitara.
Gitare se normalno snimaju tako što gitaru uključiš u pojačalo i
Kako ste došli do Darzamadikus Records?
mikrofonom hvataš zvuk koji izlazi iz zvučnika pojačala. Kod
Kontaktirali smo ih sa idejom da izdaju Triple Death Threat split
reampinga se gitara povezuje direktno na računar i snima se
cd ali su nas u prvi mah odbili jer su imali već previše
signal koji nije prošao kroz pojačalo već clean varijanta. Kasnije
dogovorenih izdanja. Pokušali smo jos sa gomilom drugih
se računar povezuje na pojačalo umesto gitare, pusta se
izdavača i na kraju digli ruke od toga, da bi nas Darzamadicus
snimljena clean gitara i snima se opet zvuk koji izlazi iz pojačala.
kontaktirali nekih godinu dana kasnije i pitali da li imamo neki
Krajnji rezultat je isti ali je razlika izmedju klasičnog snimanja i
materijal koji bi mogli da izdaju. Ponovo smo im prosledili sva 3
reampinga u tome sto kod klasičnog snimanja ako nisi napravio u
benda i ovog puta su izgleda preslušali snimke i ponudili da izdaju
startu odgovarajući zvuk gitare, tako da kasnije u fazi miksovanja
cd.
nemaš puno manevarskog prostora i moraš da radiš sa snimkom
takvim kakav je ili da ponovo odsviraš ceo album kako bi dobio
drugačiji zvuk gitare. Kod reampinga ako se ispostavi da zvuk nije
dobar ne moraš ponovo da sviraš sve pesme (što moze da
potraje par dana) već jednostavno ponovo pustiš clean zvuk kroz
pojačalo i usnimis nov za vreme trajanja albuma. Osim toga,
kakav zvuk ćes dobiti zavisi u ogromnoj meri od samog pojačala,
mikrofona koji se koristi i načina na koji je postavljen u odnosu
na zvučnik, oblika gluve sobe itd. Signal koji izlazi iz gitare bi bio
isti bez obzira da li bi snimao gitare u Wild Cat studiju ili 16th
Cellaru ali sve dalje zavisi u ogromnoj meri od studija i
snimatelja. Na ovaj način reampingom smo postigli efekat kao da
smo snimali album u Italiji a ne u Srbiji a sve je odradjeno po
mnogo nižim cenama i pri tome nismo morali da putujemo do
Rima.
Što se tiče mixovanja, radi se o uskljadjivanju odnosa jačine svih
instrumenata a masterovanje je završna faza gde se doteruju
frekvencije već izmiksovanog snimka.
Uradili smo recenziju za album u prošlom broju Pits of Utumno
fanzina, tako da se sada ne bih posebno zadržavao na samom
albumu. Ali ono što me zanima jeste vaš ugovor koji ste
potpisali sa Miner Recordingsom. Kako je došlo do tog koraka u
vašoj karijeri?
Ghastly music je izdavač koji je dobio prava za izdavanje cd-a za
ceo svet, medjutim i pored dobre ditribucije koju im radi Plastic
Head nismo bili sigurni da će pokriti dobro ex-YU prostor koji je
za nas jako bitan jer tu najviše nastupamo. Takodje Ghastly ne
izdaje ploče pa smo kontakirali Miner Records i sa njima
dogovorili da oni urade verziju cd-a za ex YU kao i ploču. Na taj
način se nadamo da ćemo imati dobru promociju i distribuciju
kako preko tako i na našim prostorima.
Šta očekuješ od izdavača kao što je Miner?
Kao sto sam malo pre rekao, dobru promociju i ditribuciju našeg
albuma na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Ukoliko bude sve kako
se nadamo možete očekivati i da nas vidite više uživo po celoj
Srbiji u okviru Invazija.
Inače, album će, koliko sam to ja shvatio, biti izdat za tri
izdavača: Ghastly Music, Rebirth the Metal Productions i Miner
Recordings. Zašto tako?
Ghastly Music je matični izdavač koji je bio prilično korektan i
izašao nam u susret dozvolivši da i Miner izda odredjenu količinu
diskova za naše krajeve. Kako Ghastly ne izdaju ploče i kasete
Miner je uleteo u priču za ploču a Rebirth the Metal rade kasetno
izdanje za ceo svet.
Da li već imate u planu neki rad na promovisanju albuma?
Trenutno smo fokusirani na internet promociju i recenzije po
uglavnom lokalnim web fanzinima i portalima a po izlasku
albuma trebao bi da usledi i veći broj koncerata.
Milane, hvala ti na odvojenom vremenu. Imaš li neku reč da
kažeš za kraj ovog intervjua?
Hvala ti puno na podršci i svoj promociji koju si nam omogućio
kroz Pits of Utumno. Fanovima preporučujem da nabave
"Ternion Demonarchy", isplatiće im se višegodišnje čekanje.
Hvala na strpljenju onima koji nas nisu otpisali. Album možete
poruciti u svim formatima direktno preko benda. Za sve
informacije nas slobodno kontaktirajte na
sacramentalblood@yahoo.com ili putem nase facebook stranice.
Šest neverovatno talentovanih muzičara (neki od njih čak i akademski obrazovanih, dok su drugi sa ogromnim muzičkim iskustvom na
sceni) je okupljeno u bendu koji se zove AngelSeed. Oni su iz Hrvatske i u svojoj muzici kombinuju thrash metal osnovu sa elementima
raznih drugih metal pod-žanrova, poput symphonic i power metala. Uporno odbijajući da postanu žrtva bilo kojem odredjenom žanru,
od početka su sebi kao cilj zacrtali visoke standarde koje su želeli da dostignu. Stoga su se otisnuli na putovanje u daleku Švedsku da bi
snimili svoj debi album. Kao producent se potpisao Jens Borgen iz Fascination Studios. O bendu, albumu i svemu ostalom, razgovaramo
sa Damirom Marijanom Marašem.

Zdravo Damire. Moram da ti kažem to, kada sam prvi put čuo
muziku benda AngelSeed bio sam neverovatno ponosan što
takav bend postoji na prostorima bivše Yugoslavije. U promo
materijalu benda se kaže da ste Jurica Baljak, Siniša i ti počeli
kao projekat. Da li to znači da ste bili zauzeti u drugim
bendovima? Kako ste uopšte došli na ideju otpočinjanja
ovakvog jednog projekta?
Pozdrav Igore. Kao prvo, hvala ti na ovom razgovoru i prilici da
malo predstavim AngelSeed. Sve je u stvari počelo u trenutku
kada niti jedan od nas trojice nije radio na drugim projektima.
Moglo bi se reći da smo sa svim tim krenuli više iz dosade nego
planski, što je i razlog da smo to nazvali projektom, a ne bendom.
U tom trenutku uopće nije postojala ideja da bi taj projekt u
jednom momentu mogao postati ozbiljan bend što se kasnije
igrom slućaja dogodilo.
Sama ideja o ženskom vokalu došla je iz razloga što smo htjeli
raditi nešto drugačije od onog što smo radili sa našim starim
bandovima.
Sa dolaskom Jurice Bažanta i Juraja je kompletirana postava
benda. Zašto AngelSeed? Ko je kriv za izbor imena?
Bilo je dosta komplicirano naći ime koje bi odgovaralo tome što
sviramo, tekstovima, a da istovremeno već nije iskorišteno.
Tražili smo ime koje bi se sastojalo od jedne riječi, koje bi bilo na
vrhu abecede i da se riječ sastoji od dva ili tri sloga. Iz mnoštva
predloženih ideja, izabrano je ime AngelSeed.

Šta je ovaj bend muzički trebao da predstavlja što do sada, u

Koliko je vremena prošlo od tada pa do momenta kada vam se
pridružila Ivana Anić Lara na vokalima i kada je sve postalo
znatno ozbiljnije? Šta vas je navelo da se odlučite za ženski
vokal? Kako ste našli Ivanu?
Ako me sjećanje dobro služi, prošle su dvije-tri godine do
trenutka kad nam se Ivana pridružila. Došli smo do nje preko
našeg tadašnjeg basiste Luke Putice, koji ju je poznavao od ranije.
svojim dosadašnjim muzičkim angažmanima, niste uspeli
ostvariti?
Mislim da smo si svi mi koji iza sebe imamo puno autorskog rada,
na ovom materijalu dali oduška i zaboravili na bilo kakva
ograničenja, koja su nam možda na neki način bila postavljena u
našim prethodnim bandovima, što sa žanrovskog, što sa
tehničkog aspekta. Jednostavno smo pustili mašti na volju, pa što
ispadne. Osobno mislim da možemo biti prezadovoljni
učinjenim.
Da li postoji neka podela poslova kada je u pitanju AngelSeed,
ili svako radi sve pa onda odlučujete šta je dobro a šta ne, šta će
biti upotrebljeno a šta ne? Pošto bend ima šest članova, za šta
je ko od vas zadužen?
Pa, i da i ne. U osnovi svi sve rade, ali ako je netko bolji ili ima
više znanja u nekom aspektu posla onda taj ima prioritet baviti
se s tim dijelom posla, a ostali mu pomažu koliko treba i koliko
znaju i mogu.
studija koji već odprije surađuju sa tim diskografima. To je dovelo
do toga da potražimo studio u Švedskoj koja je poznata po
mnogobrojnim producentima koji se iskljućivo bave heavy metal
muzikom. Nažalost, to je bilo nužno, jer na našim prostorima
tako specijalizirani studiji i ljudi još ne postoje.

Naišao sam na podatak da je vaša prva prava svirka bila kao

support jednom od najvećih bendova sa ženom frontmanom (ili
frontwoman-om) Within Temptation. Opiši mi to iskustvo? Da
li ste imali problema sa tremom? Gde je ta svirka održana i
kako ste prošli kod fanova?
Da, tako je. Naš prvi koncert dogodio se u zagrebačkom klubu
Tvornica Kulture gdje smo bili predgrupa Within Temptationu.
Iskustvo je iz više razloga bilo fenomenalno, jer sama činjenica da
nas je bend prihvatio kao support već je znaćila da naša muzika
ima neku perspektivu. Bili smo odlično prihvaćeni od strane
benda, a kasnije i zagrebačke publike. Upravo zbog svega toga
odlučili smo se ozbiljno prihvatiti posla sa bendom.

Snimanje je, kako sam shvatio, trajalo 24 sata na dan, mesec i

po dana, i to u dva studija. Mora da je bilo djavolski naporno?
Kako ste izdržali? Šta vam je bilo najteže tokom tih dana
provedenih u procesu snimanja albuma? Pretpostavljam da je
sama priprema za snimanje, koja je izvršena u vašem studiju u
Samoboru, bila „piece-of-a-cake“ što se kaže?
Bilo je ekstremno naporno, ali istovremeno fantastićno iskustvo.
Znaš, ljudi uvijek misle da u tim famoznim studijima postoji neka
svemirska oprema kao u SF filmovima, pa da zato svi ti albumi
koji od tamo izlaze zvuče tako dobro. E pa nije tako, jer neki naši
studiji su i bolje opremljeni. Stvar je u pristupu. Kod nas bend
snimi album u četiri dana, a u Švedskoj se četiri dana namješta
zvuk bubnja. Kod nas producent jedva čeka da se riješi muzičara i
kad je snimka onako ok, to se računa kao dobro, a u Švedskoj i
kad misliš da si odsvirao najbolje u životu, producent od tebe
traži da to odsviraš još mrvicu bolje i tako od instrumenta do
instrumenta, od vokala do vokala. To je ujedno bilo i najteže, jer
navikli na naše standarde, kad dođeš u takvu mašinu, uopće nisi
spreman na to. Ne želim ni spominjati noćne šihte, spavanje po
3-4 sata ako se uopće stigne odspavati itd. Ali, na kraju priče
rezultat je vidljiv i sav taj trud se isplatio. Ono što nismo stigli
snimiti u Švedskoj dovršili smo u mom studiju. Bilo nam je puno
lakše kad smo znali na što treba obratiti pažnju i do koje razine
kvalitete treba odsvirati to što treba odsvirati.

Koliko je upravo ta svirka doprinela vašoj odluci da ne snimate

u matičnoj Hrvatskoj, nego u inostranstvu? Zašto ste se odlučili
za Švedsku i za Sweetspot studio? Kako ste pronašli Rickarda
Bengtssona i odlučili se da vam baš on producira album?
Taj koncert nije imao utjecaja na ideju o snimanju u inozemstvu,
ali je doveo do toga da počnemo razmišljati o tome na jednom
višem nivou. Ja sam dugo u svijetu muzike, tako da sam imao
prilike komunicirati sa raznim ljudima iz muzičkog businessa. Sve
dobivene informacije prikupljene tokom godina vodile su u
jednom smjeru – ako hoćeš da te primjeti netko iz inozemnih
diskografskih kompanija, moraš im donijeti gotov proizvod i to
vrhunske kvalitete, što za sobom povlači i snimanje u nekom od
Kako je došlo do promene producenta? Da li Rickard Bengtsson
nije mogao da obavi ono što ste vi zamislili, ili su on i Jens
Borgen (Fascination Studios) odradili svaki svoj deo posla?
Znam da je Borgen bio zadužen za miksovanje i masterovanje.
Pa razlog je u stvari bio vrlo jednostavan, Jens Bogren je trenutno
jedan od top producenata i što se tiče miksanja on je jedna klasa
za sebe i htjeli smo da baš on da finalni touch našem albumu.
Miks i master koji je isporučen je definitivno masterpiece, s
obzirom da se radilo o više nego zahtjevnom miksu, jer niti jedna
naša pjesma nije imala manje od sto snimljenih kanala.

Nikada nisam čuo da je neki bend ima mogućnost da sebe

prezentira kao modele na omotima knjiga nekog poznatog
pisca. Vi ste to učinilini na omotima knjiga Marije Jurić Zagorke,
tačnije njene knjige „Gordana“. Kako je do toga došlo?
Da, sve se odigralo slučajno. Stvarno nisam siguran da je bilo koji
band u svijetu imao prilike da se prezentira na naslovnicama
neke knjige.
Sve je počelo kad se osmišnjavao vizualni identitet banda, na
kojem je radio Igor Kelčec, renomirani fotograf i ilustrator.
Izdavaštvo, koje kao dio poduzeća ima i nakladništvo knjiga,
odlučilo se za objavu „Gordane“, romana koji je vrhunac opusa,
najbolje i najproduktivnije romansjerke na ovim prostorima
Marije Jurić Zagorke, a ujedno i njeno najopsežnije djelo.
Igor, je smatrao da bi dugokosi i bradati muzičari uspješno
utjelovili srednjevjekovne vitezove, a Lara, stasita dama,
kestenjaste kose i bademastih očiju glavnu junakinju Gordanu,
kakvu opisuje Zagorka.
Kad je predložio suradnju, za nas je to bilo svakako sasvim novo
iskustvo. Trebalo je od šest „amatera“ pred objektivom dobiti
šest „modela“ za što je, naravno zaslužan izvrstan fotograf i vrlo
profesionalni pristup. Kako je došlo do potpisivanje ugovora sa Sliptrick Records-om?
Sudeći po komentarima publike, a i osvrtima kritike, čini se da Da li ste vi kontaktirali njih, ili oni vas?
smo i uspjeli  Osobno sa Sliptrick Records surađujem već dulje vrijeme, jer
moja booking agencija Stage2Stage često organizira turneje za
njihove bendove. Kako smo od ranije bili u kontaktu, bilo je
normalno da im pošaljemo naše materijale, tako da je vrlo brzo
došlo do finalnog dogovora i realizacije.

Album Crimson Dyed Abyss je izdat. Da popričamo malo o

njemu i o samoj muzici koju svirate. Kako nastaju AngelSeed
pesme? Da li se radi o nekom uobičajenom procesu, ili
kompleksnost muzike koju izvodite zahteva i neki drugačiji,
kompleksniji proces od običnog?
Za razliku od onoga kako smo stvarali pjesme u prijašnjim
bendovima, ovdje je to bilo malo drugaćije. Uglavnom sve kreće
iz neke osnovne ideje koju napravi netko od nas i tada kreće
seciranje svakog riffa, svakog detalja i melodije za svaki
instrument posebno, a na kraju se još dodatna pažnje posvećuje
vokalnim linijama. Svaka od pjesama doživljava dramatične
promjene u toku tog procesa, tako da neke od njih na kraju
uopće nemaju previše veze sa prvom verzijom. Sve to ponekad
zna biti vrlo kompliciran i dugotrajan proces, koji zahtjeva puno
mašte, rada i vremena.

Da li tekstove pesama piše Ivana, pošto je ona vokalista, i šta se

dešava ako tekst sa kojim ona, ili neko drugi koji ga napiše,
dodje, a on ne odgovara nekim emocijama i idejama koje su
muzičari imali kada su pravili muziku?
Tekstove na albumu napisali smo Ivana, Medo i ja. Tekstovi su
poput muzike doživjeli puno promjena od prve radne, pa do
finalne verzije, jer i njima je bilo potrebno puno prilagođavanja
da bi tekst dobro legao u muziku. Kroz sve te prilagodbe i same
emocije u pjesmi dođu upravo u stanje kakvo se treba prikazati u
svakoj pojedinoj pjesmi, bilo da je brza, spora, melankolična,
tužna, vesela ili nešto treće.
Kako ste na jednom albumu uspeli okupiti toliki broj gostiju, od
kojih su neki, pretpostavljam, poprilično zauzeti svojim drugim
muzičkim angažmanima? Ovde mislim na uglavnom
Christophera Amotta, Mikkela Sandager Pedersena? Ostali su,
pretpostavljam, iz Hrvatske i vaši dobri frendovi, pa je do njih
bilo mnogo lakše doći? Da li je bilo teško iskombinovati toliko
gostiju i uklopiti muzički doprinos svakog od njih u album, a da
on zvuči onako kako zvuči?
U stvari nije bilo komplicirano doći do tih ljudi, neke stvari su
nam se savršeno poklopile u vezi toga. Naime Arch Enemy je
snimao u istom studiu gdje i mi. Naš termin je bio točno iza
njihovog, tako da smo Chrisa sreli tamo na licu mjesta. Čuo je
naše pjesme i nije ga bilo teško nagovoriti da odsvira jedan solo
na albumu (Forever Blind). Sa Mikkelom smo od ranije bili u
kontaktu, a slučaj se dogodio da nedugo nakon našeg snimanja i
on bude snimao sa svojim tadašnjim bandom One Machine u
istom studiju, tako da je i to bilo jednostavno riješeno. Stefan
Isebring koji nam je odsvirao dionice frule i nickelharpe radi u
dotičnom studiju, tako da smo i to mogli snimiti odmah na licu
mjesta. Sa domaćom ekipom bilo je jednostavno, malo
telefoniranja i dogovori su brzo pali.  Goste je bilo vrlo lako
uklopiti u naš opus, jer materijalje vrlo raznolik, tako da smo za
svakog od gostiju našli ulogu koja se savršeno uklapa uz pjesmu
na kojoj su gostovali.
Pretpostavljam da cover-art, inače delo Igora CC Kelčeca ima
neko simbolično značenje. Da li ste vi došli na ideju kako on
treba da izgleda, ili ste vi samo dali Igoru ideje, a on je odradio
genijalan posao?
Kako je Igor upoznat sa mističnom, ali i pomalo fantastičnom
komponentom u našim tekstovima, pa je i stekao na neki način
uvid u cjelokupno razmišljanje banda o tome što želimo izraziti
muzikom, coveri su u cijelosti njegova ideja i rad. Mislim da je
Kelčecov pristup pogodio senzibilitet neke nove generacije koja
je odrasla na fantasyju i sličnim žanrovima. Omot, poput
uostalom i imena albuma, objedinjuje priče koje su ispričane u
tekstovima, a koje govore o životu, željama, borbi sa
problemima, nadi, oslobađanju, prijateljstvu, ljubavi, tugi,
smrti...naravno u metaforičkom značenju. I omot je napravljen
na način tako da isprovocira svakog pojedinca, da zamisli neku
svoju priču ispričanu između redaka.
Kako teče promovisanje albuma? Da li ste radili neki
merchandise? Gde svirate u nekoj skoroj budućnosti? Ikakve
šanse da vas vidimo u Srbiji?
Promocija albuma je dugotrajan, mukotrpan i skup proces. Već
gotovo tri mjeseca dajemo maksimum kako bi se što više čulo za
band i album. U ovom trenutku naglasak je na pripremama za
proljetnu turneju koja će obuhvatiti nekoliko država: Austriju,
Češku, Njemačku, Dansku, Švedsku i Norvešku. Uz turneju ide
naravno i merchandise, koji će se moći kupiti i preko naše web
stranice. Bit će tu majica, prišivaka, upaljača, naljepnica, trzalica
itd. Kao što vjerojatno znaš, prije otprilike dvije godine svirali
smo u Srbiji u sklopu naše prve turneje. Bili smo u Subotici i
Beogradu. Nadam se da ćemo uskoro ponovo navratiti, ali teško
je reći konkretno kada, jer turneje ovise o planovima našeg
diskografa. U svakom slučaju, ako nas netko pozove, mi ćemo se
rado odazvati pozivu.
Znam da ste se dogovorili sa Miner Recordingsom za
distribuciju vašeg albuma. Kako je došlo do tog vida saradnje?
Iz Miner Recordsa su nas kontaktirali u vezi distribucije i vrlo brzo
smo se dogovorili sve što je bilo potrebno. Drago nam je što u
Srbiji postoji interes za našu muziku.
Drinking Skull i United Forces. Reci mi nešto o ova dva projekta
i gde su oni trenutno? Da li vidiš budućnost za štampane
medije koji tretiraju metal muziku i kako je vidiš?
I Drinking Skull i United Forces su nažalost stvar prošlosti. Dok za
Drinking Skull još i postoji neka minimalna šansa da se možda i
odsvira pokoji koncert negdje u bližoj i daljnjoj budućnosti,
United Forces je definitivno stvar prošlosti. Nažalost u današnje
doba interneta više nema potrebe za štampanim medijem, jer
troškovi izrade jednog časopisa su toliki, da se prodajom ne može
namiriti niti njihov manji dio. Štampani mediji polako i sigurno
odlaze u ropotarnicu povijesti, pogotovo specijalizirani, kao što
su metal magazini.
Hvala ti što si odvojio vreme za ovaj intervju. Pozdravi sve
kolege u bendu, i naravno kolegicu. Želim vam mnogo uspeha i
gomilu ovako dobrih, pa i boljih albuma. Nešto za kraj ovog
intervjua?
Hvala ti puno na lijepim željama i nadam se da ćemo u skorijoj
budućnosti napraviti još novih pjesama, kao što se nadam i da
ćemo uskoro ponovo posjetiti Srbiju i odsvirati barem nekoliko
koncerata u nekoliko različitih gradova. Hvala i svim našim
fanovima, nadam se da uskoro vidimo na nekom od koncerata.
Svaki bend počinje svoj život kao ideja u glavi nekog fana. Ideja o radjanju benda Wolf's Hunger je postojala od 2001. Bend je trebao da
bude nešto novo na celoj metal sceni u Srbiji. Trebalo je da neguje nešto što bismo mogli da nazovemo patriotski black metal, sa
tekstovima o srpskoj mitologiji i istoriji. Godinu dana kasnije, tri prijatelja – Časlav, Dušan i Veljko – su krenuli u potragu za bubnjarem.
Djuka je seo za bubnjeve, ali je bendu nedostajala druga gitara da bi dala puninu ciljanom zvuku. Dovla se takodje pridružio bendu, a
bend je napustio Dušan. Ova postava je snimila prvi materijal 2003. godine u vidu demoa Thunders or Perun are Back. Demo je naišao
na veoma pozitivne reakcije uprkos veoma sirovom zvuku; dok sam bend nije bio zadovoljan sa konačnim proizvodom. Bend je svirao u
tom periodu sa Interfectorom, All My Sins, Defilementom, Posmrtnom Liturgijom. 2004 ponovo dolazi do turbulencija – Djuka napušta
WF, a novi bubnjar Vlada ulazi u priču. Ova druga inkarnacija benda je snimila album Moja zemlja u plamenu je. Zatim sledi zapaženo
učešće benda na festivalu United Slavic Swords, na kojem je bend učestvovao pored bendova The Stone, Inferno, Posmrtna Lilturgija,
Zaklan i Svartgren. 2006. godine Vlada napušta bend iz ličnih razloga, i novi bubnjar Miloš se pridružuje. U julu te godine bend
učestvuje na Exit festivalu. U to vreme je bend bio optužen za nacionalističke stavove, tako da je bilo aktivnosti sa ciljem da se bendu ne
dozvoli učešće na festivalu. Ovo je samo dodalo motivaciju bendu i održan je fantastičan gig. Bend se ponovo pojavljuje na drugom
festivalu United Slavic Sword pored bendova Inferno, Adultery, The Stone, Zaklan, Maras i Besatt. U avgustu 2006 je snimljen debi
album Osveta u krvi, koji je zvanično izašao 1. februara 2007. Bend je otvorio za death metal gigante Vital Remains u maju te godine, da
bi u septembru napravio pauzu u radu koja je trajala dve godine. Časlav i Miloš su odlučili da ponovo ožive vučju glad. Wolf's Hunger
člansku kartu dobijaju gitaristi Rastko i Milan. Bend se pojavljuje u svojoj povratničkoj svirci na United Slavic Sword III, u društvu
bendova Kozeljnik, Infernal War i Bleeding Fist. U maju 2010 bend svira povratničku svirku i u Novom Sadu, prvu nakon pet godina.
Nakon toga su bili podrška ruskom pagan/folk bendu Arkona u junu 2010. Vredno pomena je i ne tako davno učešće na United Metal
Festu u klubu Quarter, na kojem se jasno video i osetio legendarni status koji bend zauzima medju fanovima. Trenutno, bend radi na
novom albumu. Mi razgovaramo sa Časlavom.
Slava brate Časlave. Reci mi nešto o tome kakav je bend Wolf's
Hunger? Poznato je da ne žurite kada su u pitanju albumi.
Pozdrav Igore. WH je muzički neko naše vidjenje treš-blek
metala i kako mi doživljavamo taj sub-žanr. Pričajući sa ljudima
koji nas prate od početka, oni obično opisuju našu muziku kao
vožnju rolerkosterom. Tipa ide par pesama kalasicnog blek-treš
zakivanja i odjednom kreće pesma puna melodije i harmonija.
Tako da nismo klasični predstavnici žanra već mixujemo sve što
volimo privatno da slušamo, i smatramo da je dobro u
konstrukciji muzike. Tekstualno smo okrenuti ka srpskoj istoriji i
slovenskoj mitologiji pa nas ljudi često trpaju u NS vode, što je
naravno potpuna glupost (znaš i sam). E sad sa albumima...
Ufff... Veoma bolno pitanje. Dosta je turbulentna istorija benda
po pitanju menjanja članova, privatnih obaveza... Taman kad se
krene u pripreme za ulazak u studijo a neko od članova je morao
da napusti bend, onda tražiš zamenu, uvežbavaš ponovo isto...
To je veoma bilo frustrirajuće ali smo nekako izdržali sve izazove.
Materijala imamo za još jedan album (i dalje raste), al upravo
zbog svih ovih pizdarija, na novom albumu se oseća taj bes,
frustracija i haos kroz koji je bend prolazio.
Šta je bio neki cilj kada je bend osnivan? Da li smatraš da je do
danas taj cilj ostvaren? Ako nije, šta je još ostalo?
Pa generalno nismo ciljali ništa, jednostavno smo se skupili kao
klinci koji slusaju BM (što je tada bilo raritet u Novom Sadu) i
rešili da napravimo bend u kojeme ćemo da sviramo ono što
volimo bez vezivanje za standarde i klišee. To je temelj WH-a. E
sad lično mislim da cilj nije ostvaren, ne zbog nekih uslova i
standarda, već snatram da ima toliko horizonata koje možemo
pokoriti da su opcije praktično beskonačne. Jer i sami
evoluiramo kao muzičari, ljudi, pa tako i bend i muzika koju
stvaramo idu uz nas. A idemo korak po korak, prvo da završimo
krug sa ovim albumom a onda... Pa idemo dalje.
Koja priča se krije iza onoga što bend predstavlja? Zašto Wolf's
Hunger? Ko je kriv za to ime?
Pa nema neke posebne priče. Prvenstveno smo svi iz benda i
privatno veliki prijatelji, tako da se može reći da smo drugarski
bend haha. Možda je to greška al to je osnova WH-a. Jer
bukvalno svu muziku i tekstove crpimo iz tog druženja, probi,
kućnih snimanja, pravljenju planova, usponima i padovima... To
je esencija i bit benda! Prvo ime benda je bilo Altair Stone, al
smo ga brzo promenili u WH. Za ime je kriv Dulence nas prvi
pevač, e sad značenja stvarno ne mogu da se setim. Ima veze sa
Slovenskom mitologijom, i simbolom vuka kao personifikacijom
predaka.
U vašoj biografiji sam primerio da ste najčešće menjali
bubnjare. Šta misliš, zašto je tako teško naći upravo tog člana
benda? Da li je to zbog činjenice da su oni obično „pozadinci“
pa gitaristi, basisti i vrištavci pokupe sve ribe? Ili je nešto drugo
po sredi?
Neko nam je bacio jebenu kletvu na bubnjare! Više stvarno ne
znam koliko ih je prošlo, mislim 5, i sad Ivan je šesti!!! Te stalne
leteće izmene su nas i kočile ponajviše. Prvo jer ih je malo,
pogotovu u metal svetu, a za ovakav stil je stvarno bitno biti
tehnički potkovan. Pa moraš kopati i rukama i nogama da nadješ
pravog, plus da je normalan lik. E sad možemo pričati o
kompleksnosti bubnja, ceni opreme, vremenu potrebnom za
uvežbavanje... Ja lično imam želju da počnem da lupam, al bolje
da se držim struna haha. Inače su upravo bubnjari kod nas bili
najveći švaleri.
Reci mi kako teku radovi na novom albumu? Da li iza njega
postoji neki koncept?
Album „Bežte zivi vraćaju se mrtvi“ je konačno gotov, ostalo je
samo da još jednom odemo kod Bandara i ubacimo neke nove
solaže, podignemo ih na nivo snimka i to je to. Dok ovo izdaš
album će verovatno biti na putu za Rusiju. Generalno veliko i
neponovljivo iskustvo. Bukvalno smo osedeli u studiju, jer smo
ušli sa 60 posto pripremljeni. Ali bilo je sad ili nikad, nema više
odlaganja!!! Plus skoro mesec dana svaki dan, sa posla trčis kod
Bandara ostajes do 12-1 ujutru i sutra ponovo. Bilo je
naelektrisano, krvavo, bubnjar napusti bend posle snimanja... Ali
sve smo to izdržali pa se na samom snimku oseti taj bes i krv koje
smo pišali tih dana. Meni lično nešto što dosad WH nije nikad
uradio, album melje, dosta je nasilan i ima dve da ih nazovem
balade. Sve ostalo je klanica. Što reče Miloš (treći bubnjar) da
kad sluša novi album dobije nagon da se pobije na ulici sa
random likom. Al' konačni sud ce imati ljudi koji preslušaju
album kad bude izdat. Album ima koncept, i u pitanju je I Svetski
Rat. Odnosno epopeja našeg naroda i ljudi koji su izdržali takve
stvari koje mogu čak ni kroz tekstove verodostojno da prikažem.
Objava rata, zbegovi, Bitka kod Mačkovog kamena, Prokletije,
Albanska Golgota, Krf i Vido... Da ne nabrajam više. Plus album
tačno izlazi u godini kad se obeležavaju ti dogadjaji, tako da ima
nečega... Sa dosta emocija smo ušli u celu priču, i pri snimanju je
bilo tako. Mislim da će masa koja bude sluša osetiti tu jezu.
Kako nastaju Wolf's Hunger pesme? Gde ih snimate kada ih
snimate?
Sve ide spontano. Nikad nije presija: „ E brt aj da napravimo
stvar“ ja ili Dovla imamo rif i oko njega se grade razne ideje i
koncepti. Tako je i sa tekstovima. Nekad se desi da ne uradimo
ništa dosta vremena, i onda sašijemo dve, tri, četiri pesme u
dahu. Neke stvari smo radili po par godina, dok ne legnu, ne
dobiju formu kakvu želimo. Uglavnom prve forme i pilote
snimimo na kompu, dodamo semplove i šaljemo ostatku benda
na skidanje. Onda vežbanje na probama i finale u studiju.

Pretpostavljam da vam je glavna inspiracija srpska istorija i

mitologija. Moram priznati da je to veoma plodno štivo. Kako
birate o čemu ćete da pevate i svirate?
Opet, nikad ne ciljam o čemu ću da pišem. Sve dodje u momentu
kako se osećam. Srpska istorija i mitologija je bukvalno neiscrpan
izvor inspracije. I nikad ne radimo tipa: e na ovu pesmu ide ovaj
tekst, nego kako nama sedne i paše. I tekstove radim ko i sa
muzikom. Na primer „Put za Irij“ sam pisao skoro 2 godine dok
nije bilo to što želim. Ako imam blokadu oko nečega ostavim na
stranu, ne silim, prodje neko vreme ili dobijem klik i završim
liriku. A nekad uradim po 5-6 tekstova u 7 dana. Sve zavisi od
raspoloženja i slobode misli.

Šta smatraš najvećim dostignućem u bendovoj istoriji?

Definitvno „Bešte živi vraćaju se mrtvi“ i muzički i tekstualno, jer
je dosta ličan i samo mi znamo kako je nastajao.
Pretpostavljam da o ovome ne voliš da pričaš, ali molim te da
mi kažeš da li te boli što se bend susretao sa nerazumevanjem?
Kako danas rešavate takve probleme?
Pa naravno da nije prijatno kad te ljudi pogrešno procene, al
davno smo se mi izdigli iz caršiskih priča. Ima i dalje likova koji
urlaju da smo NS bend. Ako nekom smeta sto pišem o Srbiji,
njenoj istoriji i slovenskoj mitologiji to je njihov problem i govori
više o njima nego o nama. Javljaju nam se ljudi iz Hrvatske i
Slovenije sa pitanjima kad ćemo doći do njih!!!

Da li imate neke planove za bližu budućnost? Kažem bližu jer u

našoj zemlji teško da možeš da planiraš nešto dalekosežnije.
Da li su neke svirke već ugovorene?
Idemo korak po korak. Za početak samo da zasvršimo priču sa
albumom pa idemo dalje. A za sad imamo svirke u
Vrtoglavici/Beograd 25.05. i Quarter/Novi Sad 27.05. A za ostala
dešavanja uskoro. Počinje pakleno leto za WH.

Brate, zaista ti hvala na ovoj prilici da čitaocima fanzina Pits of

Utumno približiš malo bend Wolf's Hunger. Reci nešto za kraj.
Poz za sve čitaoce Pits of Utumno-a, i vidimo se uskoro na nekoj
od svirki WH-a. Slava Gromu!!!
Hvala i tebi Igore i vidimo se uskoro hehe.
Ne znam da li je to pravilo, ali uglavnom iz zemalja u svetu koja su u svojoj istoriji imali nesredjenu političku situaciju ili su bile bojna
polja u ne tako davnim ratovima, dolaze veoma kvalitetni metal bendovi. 90-ih se raspala stara nam država, koju smo svi, manje ili više,
voleli. Sva dogadjanja koja su pratila raspad stare Jugoslavije su svakako ostavila traga na metal sceni na Balkanu. Svaka od novo-
nastalih država je polako počela da formira neku svoju metal scenu, nezavisno od ostalih bivših jugoslovenskih država. Neke od tih
novonastalih metal scena su poodmakle u tom nekom razvoju, a neke su taj progres doživljavale polagano. Iz Bosne i Hercegovine,
tačnije iz grada Sarajeva, dolazi bend Enemy Inside, formiran od iskusnih muzičara koji sigurno imaju zavidnu kilometražu na metal
sceni. Pedigre ovih muzičara je nesumnjiv i jasan samo kada se vidi lista bendova u kojima su nekada ili su trenutno angažovani – speed
metal legende ex-YU metal scene Bombarder, Sacramental Blood, Dozer, Snake Eater. Medju njima su braća (Zlatko Zlaya, gitarista iz
predratne postave Bombarder-a i Serdjo, basista bendova Pad Sistema i Dozer) Slatinac, a njima su se pridružili Mirsad Sommy Čović
(Dozer, Snake Eater) i Ivan Petrović, bubnjar benda Sacramental Blood. Kao drugi vokal je tu i Filip Filtha Kolarić iz Zagreba. O tome kako
je i zašto ovaj bend u stvari nastao, o albumu izdatom za Miner Recordings i nekim planovima za budućnost, razgovaramo sa legendom
lično – Zlayom. Za ovaj intervju zahvaljujem Milanu Von Stoneu, izvršnom producentu Miner Recordingsa.

Šta se dešavalo sa vama izmedju predratnog Bombardera neke

Zdravo Zlayo. Predstavi mi trenutnu postavu benda Enemy ideje o radjanju Enemy Inside-a?
Inside. Auuuu, svašta se dešavalo hahahahaha, oženio se , postao otac
Pozdrav i tebi Igore. Današnja postava benda je: dvoje divne djece, koji su sad odrasli ljudi, i evo danas moj sin
Mirsad (Sommy) Čović - solo gitarista Sergio je u bendu i veoma je važan dio ovog cjelokupnog projekta
Sergio Slatinac - basista i pjevač i benda. Da sam dobio još kojeg sina napravio bih Slatinac
Nele Slatinac - bubanj Conspiracy hahahahahaaa. Što se tiče muzike i metala, sa bivšim
I ja kao ritam gitarista. bubnjarem Bombardera sam osnovao bend Rapid Fire, negdje
Mada mislim da će doći do nekih izmjena i u ovoj postavi uskoro, 2003 godine, ali na žalost taj projekat nije uspio mada smo u
hahahahahaaha kratkom vremenu uradili desetak koncerata, ne znam možda i
Teško je održati bend ljudi su okupirani svojim poslovima rade više, snimili smo jedan singl „Ghost of the night“, koji se našao na
tako da je veoma teško sve to uklopiti. kompilaciji (No Drugs) koju je finansirao SFOR, imali par nastupa
na televiziji spremali materijal za album. Na žalost bend se
ugasio mislim nakon godnu ili dvije. Opet jedna pauza i onda
Enemy Inside, počinjemo raditi pjesme, i već onda odlučujem da
se album zove 'One More Time' (simboličan naziv samo još
jedanput). Naslov se odnosi na mene hahaha.

Da li je to postava koja je i počela priču, ili je bilo nekih

promena u postavi od vremena osnivanja benda do danas?
Ne, ovo nije postava koja je počela cijelu priču. Cijelu priču smo
započeli Nele (Nele je moj brat) i ja, basista je bio Admir Kečević
(Rapid Fire, Silent Kingdom), vokal je bio Sheks (Dozer, Flatline),
Meldin Hota (Parazit,D-throne, Axa) kao gitarista i Boris Ložni kao
bubnjar. U ovoj postavi smo snimili demo sa pet pjesama.
Snimano je u studiju 2 sarajevske televizije. I kao što rekoh
maloprije, Nele odlazi zbog posla u inozemstvo i napušta bend.
Ubrzo isto tako neki od gore nabrojanih zbog svojih obaveza
odlaze i bend stavljam na stand by. Sada kada gledam na taj
period izgleda da nam zvijezde nisu bile naklonjene ni malo, baš
problematičan period za bend. Samim tim i meni je bilo teže
pokrenuti ponovo sve ispočetka, naći ljude a na kraju krajeva
sam sa sobom raščistiti da li nastaviti dalje i završiti ovaj album.
Htio ili ne čovjek si postavlja pitanja da li ima smisla nastaviti,
kome, zašto, zbog čega? I evo sad smo tu Enemy ima svoj album
prvjenac, nadam se da će se svidjeti ljudima.

Kako su te promene delovale na muzičko usmerenje benda?
Na kavalitet benda jesu sigurno, ovo je jača postava nego ona
prva. Što se tiče muzičkog usmjerenja promjene nisu imale
nekog većeg utjecaja. Više je imalo utjecaja to što su neke
pjesme rađene prije četri pet godina a neke su urađene prošle
godine, mislim da se to osjeti na albumu. Sommy je uradio
odličan posao on je napisao i odsvirao sve solo dionice na
albumu, ja sam mu samo sugerirao da im da štih ovog našeg
podneblja to se i čuje i osjeti, predobar je i kao gitarista i kao
čovjek. Sergio je isto tako odlično otpjevao mada je prvi put
pjevao na ovaj način, dobili smo dosta poruka i pohvala da je to
super uradio izuzetno smo zadovoljni sa vokalima. U završnim
fazama se bendu priključuje i Ivan Petrović ovom prilikom ga
pozdravljam super smo se družili i u Zagrebu i u Češkoj, na žalost
on napušta bend zbog nekih drugih poslovnih projekata jer
stvarno zeznuto je putovati non stop Beograd – Zagreb –
Sarajevo. Želim mu puno uspjeha u daljem radu jedan od boljih
bubnjara koje sam upoznao u svom životu.
Pretpostavljam da je mnoge stvari posle rata trebalo početi iz
početka. Šta ti je lično, kao muzičaru, u tom periodu bilo
najteže?
Da u pravu si, rat je učinio svoje, svi smo to osjetili na svojoj koži,
neko više neko manje. Dosta stvari se moralo iz početka od
osnovnih egzistencijalnih stvari pa na dalje. Hm, najteža stvar je
kad ne znaš gdje su ti rodbina i prijatelji, ne znaš da li su živi ili ne.
Materijalne stvari čovjek ponovo stekne, ove druge ako izgubiš to
je kraj. Nemoć da promjeniš stvari, da utičeš na to što se
događa. Ne volim baš pričati o tom periodu.
Kako si se borio sa činjenicom da nema više onoga što je do rata
predstavljalo ex-YU metal scenu?
Raspadom bivše nam države naravno da se i scena u neku ruku
raspala, mada htijeli priznati ili ne opet na neki način svi smo dio
te balkanske metal scene ili možete je nazvati kako god hoćete.
Bar ja to tako vidim. Druga jako bitna stvar koju ljudi
zaboravljaju da ni tadašnje velike izdavačke kuće kao Jugoton,
Diskoton, PGP-RTB nisu imale otvorena vrata za naše metal
bendove kada je metal u svijetu i Europi bio u ekspanziji, nisu
prepoznale to i nisu dale šansu mnogim metal bendovima koji su
se pojavili u to vrijeme na našoj sceni. A bilo je odličnih bendova.
Tako da je ta scena rasla sama bez neke velike pomoći tada jakih
medija. Mislim da se i ti sjećaš toga dobro, evo uzmimo primjera
radi Atomce - njih su odbili i zagrebački Jugoton i beogradski PGP
RTB i mislim da su onda potpisali ugovor sa RTV Ljubljana, još je
to hard rock, sad zamisli kako je bilo kada im odneseš thrash
metal i oni to poslušaju, jao hahahahaha. Znam to jer je tada
Bombarder snimio svoj prvi album i obišli smo sve izdavačke kuće
i sve su nas redom odbile hahahahahaha; kraj osamdesetih
godina :). Mada kada je izašao album koliko se sjećam u prvih
sedam dana je prodato između 3000 do 5000 kaseta. Danas je to
nemoguće napraviti bilo kojem metal bendu u regiji. Tržište je
bio puno veće nije bilo interneta koji koliko je pomogao u nekim
stvarima jako puno je i štete napravio. Prije se puno više sviralo,
više je bilo druženja. Bilo je publike mnogo više na koncertima
nego sada. Imali smo veliki heavy metal fest u Sarajevu; to je
Čičak organizirao. Bio je Heavy Metal Atack u Novom Sadu; znači
dva puta godišnje dva dobra metal festivala bilo je to izuzetno
druženje i sa bendovima i sa publikom iz cjele bivše države.
Pogledaj slike ili neke snimke sa tih festivala i razumjećeš o čemu
pričam. U to vrijeme izlazili su metal rock časopisi. Danas je
drugačije ima dosta bendova jako dobrih bendova i kod nas u
Bosni i u regiji, lakše je snimiti album nego prije, a rekao bih i da
je lakše naći izdavača ili domaćeg ili stranog. Međutim bolna
tačka su koncerti, posjećenost i ne zainteresiranost metalaca za
koncerte.
Da li smatraš da je taj rat učinio da pojedinci postanu jači? Da li
smatraš da je to ostavilo traga na muzici koja je nastajala ili
nastala nakon prekida ratnih dejstava na teritoriji bivše
Jugoslavije?
Hm, ne znam na koje pojedince misliš; ako te nešto ne ubije to te
sigurno ojača. Svaki rat, pa i ovaj koji je bio kod nas, izvlači sve
najgore i najbolje iz ljudi, e sad zavisi kakav si čovjek. Rat je
napravio neprocjenjivu štetu što se tiče metala, rocka, urbane
muzike i uopće kulture. Rat je doveo do velike migracije
stanovništa iz ruralnih sredina u urbane, da je to tako dovoljno je
da pogledaš neku muzičku emisiju bilo na kojoj televiziji. Danas
ljudi ne kupuju ne samo CDe nego ni knjige, slabo se čita. Sad su
gradovi preplavljeni ljudima koji ruku na srce da nije bilo rata
nebi nikada došli u velike gradove. Ne bih želio da me se
pogrešno shvati ali mislim da je to tako. Naravno da je rat
ostavio trag kako na sve tako i na muziku i ljude koji je stvaraju.
Neka prilično velika imena sa svetske metal scene su najavila
izlazak albuma, medju njima i Kirk Windestein (Crowbar), Dante
i Rage iz benda Venom... Kako ste uopšte došli na tu ideju? Da li
ste jednostavno pitali ove likove da kažu nešto o vašem bendu i
to snimili?
Hahaha vidim da ti svidjelo to, Filip je došao na tu ideju dok smo
bili na Brutal Assaultu. Imali smo akreditacije tako da smo imali
pristup svugdje pa i u back stage i bili smo u prilici se upoznati i
Da li ste zadovoljni finalnim proizvodom koji je snimljen inače u
studiju Sonic Wings u Sarajevu?
Materijal je kompletno sniman u Sonic Wings studiju, miksanje i
master smo mislili raditi u Zagrebu. Međutim kako se je sve
iskompliciralo odlučio sam da sve završimo u našem studiju.
Tako da smo onda Sergio i ja sve završili i mixanje i mastering.
Moram reći da je ovo prvi projekat koji smo uopće radili od
početka do kraja u našem studiju. Sergio je uradio veliki dio tog
posla bez njega mislim da ne bi bilo moguće da završim to sam.
Jesam zadovoljan sam i ponosan jer smo nas dva sav projekat
iznijeli do kraja.
Kako je uopšte došlo do saradnje izmedju vas i Minera?
Iskreno sasvim slučajno, mi smo bili prvo u pregovorima sa
jednom izdavačkom kućom iz Europe od njih smo odustali.
Poslije se javila Izdavačka kuća iz USA ali iskreno baš nam nisu
ulijevali neko povjerenje, prvi upit koji sam poslao je Miner
Recordings. Čuli smo se preko neta, i dogovorili za destak minuta
šta i kako. Nadam se da se Milan nije pokajao hahahahaha.
Na kompilaciji "Invasion From The East" (Miner Recordings),
pojavljujete se takođe. Koliko je po tebi značajna ovakva
promocija jednog benda da sebe, pesmu predstavi široj
javnosti?
Da, pjesma „Čelična ruka“ se našla na prošloj kompilaciji, a sad i
na ovoj kompilaciji izlazi još jedna pjesma sa albuma. Svaki vid
promocije je dobar pogotovo ovako kad izađe fizički Cd i dođe u
ruke ljudima. Prva kompilacija mi je posebno draga jer na njoj je
i Heller, a mi smo često puta dijelili binu.
družiti sa nekim od ikona metal muzike. Kod sebe sam imao CD
sa demo pjesmama i ljudima smo dali naše demo snimke.
I tako u razgovoru sam im spomenuo da imam svoj bend, da sam
još 1989 imao izdat album, bili su jako pozitivno iznenađeni
činjenicom da je tada kod nas postajala metal scena i da se to
kod nas uopće moglo snimati izdavati. Phil Anselmo je otišao
kući sa našim pjesmama hahahahaha.
Kako gledaš na ulogu Miner Recordings i Invasion from the East
na domaću i regionalnu scenu?
Mislim da puno znači i bez ovih invazija koje kuća radi.
Sa invazijama to je veliki korak naprijed u promociji svojih
bendova, koliko znam to ne radi ni jedna izdavčka kuća na ovim
prostorima, znam da pored bendova iz hajmo reći Miner familije
da su pozivani i bendovi koji nemaju trenutno suradnju sa ovom
kućom. Dodajmo tu ove kompilacije, i ovaj bilten koji Miner
izdaje zajedno sa kompilacijama pred svaku invaziju. Priznaćeš
da je to više nego odlično. Organiziranje intervjua, recenzija,
kako tu kod nas u regiji tako i van u Evropi.
Da li smatraš da su thrash i death metal zvuk 80-ih i 90-ih
prevazidjeni, ili misliš da taj retro-momenat, da ga tako
nazovemo, još uvek ima svoje fanove?
Nisu prevaziđeni bar što se mene tiče hahahahahaha, mislim da
ima svoje fanove i dan danas. To su zlatne godine thrash metala
a znam i danas dosta bendova koji sviraju tako i mladih fanova
tog zvuka. Stasavaju nove generacije koje sad otkrivaju Agent
Steel, Onslaught, Overkill i druge bendove.
Koji su glavni muzički uzori koji su definisali na neki nači muziku
benda Enemy Inside?
A šta znam, slušam dosta stari thrash metal, a volim i melodic
death metal i naravno da mora biti nekih uzora, ne bih nekako
mogao da izdvojim sad baš neki bend koji je posebno uticao na
mene u zadnje vrijeme slušam dosta Six Feet Under, Cannibal
Corpse, Vader volim slušati. Mislim da je Enemy bend koji svoj
zvuk i svoje pjesme bazira na postulatima thrash i death metal
škole iz osamdesetih i devetesetih godina. Što je i logično to je
muzika moje mladosti.
Kako ste odredili kojim ćete muzičkim pravcem da idete kao
bend? Da li je bilo neke vrste sastanka sa samo jednom tačkom
dnevnog reda tipa „Kako želimo da zvučimo?“ ili je sve išlo
nekako drugačije?
Ne, nije bilo nekog sastanka. Enemy zvuči ovako jer ja sebi
dugujem ovakav album i mislim da su ljudi koji me poznaju
očekivali upravo ovakav stil i zvuk. Nisam imao želju za nekim
inovacijama ni što se tiče zvuka niti tehnički; ovo je album takav
kakav treba da bude. Mislim da je album iskren, da je i
tekstualno i muzički kompaktan i dobro urađen. Pokušao sam da
ubacim nekog našeg štiha u sve to i nadam se da sam uspio.
Koji su glavni tematski momenti u tekstovima na vašem
prvencu? Da li bi ti bio problem da predstaviš ukratko pesme na
albumu (bar neke, ako ne sve)?
Uglavnom su tu teme koje živimo, trka za profitom, koristoljublje,
pohlepa, o ljudima i njihovim zabludama, gluposti, o ratovima
koji se vode a često se ne zna razlog niti ko je na čijoj strani, o
unutrašnjoj borbi koju svakodnevo vodimo sami sa sobom.
„Machine of Hate“ na primijer govori o ratu i o mržnji.
„Brothers in Arms“ isto tako o propadanju ljudi u ratu, o strahu, o
ljudima koji su gurnuti u rat i ostavljeni zaboravljeni.
„Thrashing Way“ je pjesma o rack ’n’ rollu, o barovima, alkoholu,
metal muzici i malo je autobiografska hahahahahaha
Da ne nabrajam više, ko kupi album na njemu imaju svi tekstovi
hahahahahaah moći će da pročita. Šalim se, dosta smo se
potrudili oko tekstova. Aktuelni su.
Tri bonus pesme na albumu su, nekako, očekivane. Dve od njih
su obrade pesama benda Bombarder – „Horde“ i „Metalni bog“,
a treća je polu-obrada Motorheadovog hita „Iron Fist“ ali sa
prevedenim tekstom i legendarnim Nešom Bombarderom na
vokalima. Ovo mu dodje kao neko ponovno okupljanje
porodice? Zašto baš ove tri pesme?
Da tri bonus pjesme, dvije pjesme su pjesme koje sam snimao sa
Bombarderom negdje krajem osamdesetih godina u studiju Vox
u Sarajevu. Studio se nalazio tamo gdje je sada centar za djecu i
omladinu na Grbavici mislim da se tako zove. Tako da je po meni
nekako bilo logično da ih stavim na ovaj album Treća pjesma
iskreno nije ni trebala da se nađe na albumu ali Milanu se svidjela
ona je izašla na Minerovoj kompilaciji i nekako najavila ovaj
album. Onda sam odlučio da stavim i nju. Da na njoj je Nešo gost.
Nešo i ja surađujemo ponekada. Ja sam uradio jednu pjesmu za
njegov album Ima li života prije smrti. To je pesma „Sve ludosti
ovoga svjeta“.
Kako ste uspeli da zvuk stare škole učinite svežim i rado
slušljivim za neke nove metal-klince koji su danas ono što ste vi
nekada bili (ili ste još uvek)?
Nadam se da se ljudima sviđa album, da su ljudi zainteresirani i
da žele da ga čuju.
Sergio mi je u tome pomogao dosta i već jednom sam rekao da je
i on bio ta karika koja je bila potrebna da se sve ovo dovede do
kraja, od snimanja demo snimaka za ovaj materijal sam znao
kako treba da zvuči, a on pošto je odrastao uz to što se kod nas u
kući sluša i on je znao šta i kako želim. Ja sam i danas fan metal
muzike isto kao i prije tridesetak godina, tako da sam itekako
informiran i o metal sceni i idem na koncerte pratim šta se
događa. Metal je nešto više od muzike to je stil života; ja
drugačije ne znam i ne želim.
Reci mi nešto i o tvojim aktivnostima preko Art Hadžići.
A to je mali klub koji drži moj prijatelj u kojem često radim
koncerte, to je mjesto gdje svakodnevno odem na piće, gdje se
pušta metal rock i urbana muzika. U poplavi krčmi i kafića gdje se
sluša turbo folk i ostala vrsta muzike uz koju se zabavljaju široke
narodne mase to je jedno od mjesta u gradu gdje volim da idem i
gdje se osjećam dobro.
A šta se odigrava u SoundByZlays?
Radimo, bookiramo, prošlu godinu smo dosta puno koncerata Hvala ti Zlayo na ovom intervjuu i vremenu koje si odvojio. Reci
uradili u cijeloj Bosni, Hrvatskoj ove smo godine proširili svoj krug nešto za kraj.
djelovanja i na Srbiju, postali smo posrednici i za neke festivale i Bilo mi je zadovoljstvo, hvala tebi Igore, za kraj lijep pozdrav.
u regiji i u istočnoj Evropi, radimo i nekoliko Invazija za Miner
Records, surađujemo sa tri četri agencije u regiji. Ok je :)
Bend Godless Enthropia dolazi iz grada Turin u Italiji i čini ga pet članova – Davide Ponzetto (vocals), Wael Ben Halima (solo i ritam
gitara), Simone Cavalera (solo i ritam gitara), Claudio Colla (bas) i Simone Cottura (bubnjevi). Bend je formiran u leto 2012, a do sada,
oni su izdali dva EP-ja: Dystopian Metaphors (2013) i Politics of Fornication (2014). Prvi su uradili Claudio i Simone sami, a Davide
Ponzetto se pridružio Claudiu i Simoneu 2014 i dao svoj glas drugom EP-ju. Par meseci nakon izdavanja ovog EP-ja se bendu pridružuje
Wael Ben Halima na gitari a uskoro za njim i Simone Cavalera na drugoj gitari. Mi razgovaramo sa Claudiom Collom o bendu, njihovom
shvatanju death metala kao žanra i italijanskoj death metal sceni.

Pre svega, hvala ti Claudio za ovu priliku da predstavim vaš
bend čitaocima Pits of Utumno fanzina i srpskim fanovima
death metala. Reci mi nešto o samim počecima benda Godless
Enthropia.
Zdravo Igore, najlepši pozdravi i hvala tebi i čitaocima Pits of
Utumno fanzina, i na ličnom nivou i ispred mojih drugara u
Godless Enthropiji. GE koreni se vuku još iz 2012, kada je
Simone, naš trenutni bubnjar, Stefano Momo, naš bivši
gitarista/kompozitor, i ja došli iz svojih prethodnih muzičarskih
iskustava, sa odlukom da formiramo novi bend i da se vratimo
našem nekadašnjem pristupu stvaranju ekstremne muzike
uopšte. Pisanje pesama, aranžiranje, pisanje tekstova (što je već
bilo moja dužnost) i prve probe su izuzetno dobro prošli, i kada
smo pronašli odgovarajućeg pevača, Fabia Rapettia, mi smo
počeli sa živim nastupima i planovima za prve korake u studiju.
Raperri je odlučio da nas napusti. U medjuvremenu, Davide
Ponzetto, naš sadašnji pevač, nam se pridružio, a gitarista Baron
Gabor nam se stavio na raspolaganje da odsvira gitarske deonice
koje sam napisao za naše drugo mini-izdanje, snimljeno uz
pomoć Marca „Swolley“ Panzanaroa, a objavljeno u oktobru
2014 (i opet za digitalno slušanje i besplatan download). U
medjuvremenu, Wael Ben Halima se ustalio kao član Godless
Enthropie, a nakon njega i Simone Cavalera, obojica gitaristi, i
njihovi napori i uticaj su omogućili da Godless Enthropia preuzme
oblik benda kakav je danas, i ja ne mogu da budem više
entuzijastičan u pogledu naše trenutne (i stalne, nadam se)
postave.
Dva izdanja do sada, dva EP-ja. Sledeći korak bi, bar tako
nekako se čini, trebalo da bude album prvenac. Imali nekih
planova u tom smeru?
To je sigurno. Sve pesme su spremne, mi privodimo kraju
poslednje probe i detalje oko nekih aranžmana i za par meseci
ćemo početi sa snimanjem. Album će sigurno biti dostupan kao
fizička kopija, i veoma smo željni da počnemo.

U Avgustu 2013 smo snimili naš prvi EP sa tri pesme Dystopian

Metaphors (u Alarm Studiju, ovde u Turinu, sa Alessio Sognoom
kao našim inžinjerom zvuka); onda smo snimili i video za pesmu
„Sister Beheading“, i oba su izdatau decembru 2013, digitalno i
besplatno za download. Part meseci kasnije, dok je Fabio odlučio
da se u potpunosti fokusira na svoj glavni projekat Noise Trail
Immersion, nas trojica, deo originalnog jezgra benda, shvatili
smo da je Stefano voljan pre da zauzme drugačiji muzički pravac
od onog kojim smo želeli da nastavimo Simone i ja. Prema tome,
uz svo dužno poštovanje, Stefano, koji je sada u bendu Thirst
Šta možemo da očekujemo u muzičkom i tekstualnom smislu
navašem prvencu?
Veoma širok spektar tonova, raspoloženja, upotrebu skala,
retoričke figure i narativni stil. Ja volim da mislim da ćemo moći
da predstavimo multi-hromatički album sa više lica, i to je ujedno
i naš glavni cilj.
naravno razmatramo sve zajedno, naročito sa pevačem i sa
mnom, i unosimo promene, ako smatramo da je potrebno.
Kako se radja u stvari jedan Godless Enthropia pesma? Da li
imate neki tajni proces ili je to prilično ista priča kao i kod
ostalih bendova?
Definitivno tu nema ničega tajanstvenog: ja pišem delove za sve
instrumente u notnom sistemu ili na tablaturama, uključujući i
vokale i metriku, na način koji sam već opisao, onda to svi
analiziramo, detaljno probamo, i diskutujemo o svim dodatcima
ili promenama. Naravno, tu su varijacije u bubnjevima i gitarski
delovi koji dolaze od svakog člana, a pojavi se i par iznenadjenja
na albumu. S obzirom da smo medjusobno jako dobri prijatelji,
čini da se sve nesuglasice mnogo lakše izglade. Svakome od nas
je mnogo stalo do njegovih kolega u bendu, a to je veoma dobro
kada se dodje do procesa elaboracije muzike.

Prvi odvaših EP-ja je Dystopian Metaphors iz 2013. Reci našim

čitaocima nešto o tome gde i kako je on snimljen.
Kao što sam već spomenuo, za snimanje smo odabrali Alarm
Studio, a za inženjera Alessia Sognoa. Sve sesije u studiju su
odradjene u avgustu 2013, i uspeli smo da radimo „potpuno
uronjeni“ u posao, ubrzo završivši nakon masteringa i zapečativši
ga (izdali smo ga par meseci nakon što smo odlučili da ga
snimimo, zajedno sa pomenutim videom za pesmu „Sister
Beheading“). Alessio nam je pomogao sa nekim efektima i
semplovima, obično su to filleri izmedju dve pesme, i bilo nam je
Drugi EP je bio Politics of Fornication. Šta ste pokušali da
veoma lepo raditi sa njim.
kritikujete u tekstovima?
Sve tekstove za do sada izdat materijal sam pisao ja, a tako će biti
O čemu govore pesme?
uglavnom i kada je u pitanju album prvenac na kojem radimo,
„Sister Beheading“ za koju smo snimali i video, je inspirisana
iako će dati svoj doprinos i ostali članovi benda (a možda i ne
ženskim demonim seksualnostiu različitim mitološkim
samo oni).
tradicijama (kao što su Lilith ili Salome), a upotrebljeno je
S obzirom na naslov EP-ja, koji je u stvari fuzija naslova dvaju
nekoliko erotskih metafora u tekstu pesme. Za video, za koji sam
pesama koje su se na njemu našle – „Whores and Politics“ i
ja napisao scenario, mnogo smo motiva uzeli iz azijskih horor
„Palace of Fornication“ (ja sam napisao tekstove a ideja o
tradicija, čiji sam ja naročito veliki fan.
naslovu EP-ja je Davide Ponzettova, našeg pevača), misliti da se
„Stalemate to Heaven“, na stranu gimika u naslovu, je uglavnom
radi o spekulacijama na temu nedavnih političkih dogadjaja na
o idiosinkratičkom ponašanju karakterističnom za većinu
italijanskoj političkoj sceni bi bilo logično, ali Davide je sam rekao,
ljudskim bića u pogledu njihovog pristupa religijji, filozofiji,
nakon što je pročitao tekstove po prvi put, da su oni „himne
načinu mišljenja i postupanja uopšte. Motivi koji su korišteni u
briljantnosti uma“, nasuprot nesposobnosti da se sagleda
tekstu su uglavnom iz klasičkog masterpiecea Davida Lyncha
realnost i tačno protumači i dešifruje. Upotrebljavati naše
Twin Peaks (i da, kao što se može videti, ja sam veliki ljubitelj
mozgove, naš intelekt, naše umove, pa čak i naša srca i duše (ne
filmova i volim da pišem o vizuelnim motivima, sadržaju i
na onaj religiozni/transcedentalni način, nego na ne-dihotomni
egzegezi filmova).
esencija/substanca filozofski način) bi trebalo da nas učini boljim
Kada je u pitanju „Scared by a Thousand Suns“, odlučio sam da
ličnostima, sposobnim da mislimo jasnije, prihvatajući našu
uzmem drugačiji smer, čineći da tekst prosto teče pomoću
tamniju stranu i dopuštajući joj da nas učini kompleksnijima i
vizuelnih, auditornih i hromatičkih slika, da bih potom odabrao
interesantnijima, a ne bučnim moronima opsednutima
fokus. Neki od motiva dolaze čak i iz mog omiljenog japanskog
najmediokritetnijim postojanjem, nesposobnima za
anime i manga filma „Death Note/Desu Noto“.
predstavljanje samih sebe kao strukturnih, slobodo-umnih i
Sve tekstove, naravno, su osmišljeni da bi sledili tok same pesme,
samo-odredjujućih jedinki koje misle. Naravno, mnogo toga što
i nisu jednostavno napisani nakon što je napisana muzika. Zbog
je napisano je metaforično, izraženo i preneseno kroz neke
toga, kada aranžiramo i finaliziramo jednu našu pesmu, ja uvek
ekstremne slike.
već stavljam reči u metriku i one su spremne za pevanje. Onda
Koji su glavni muzički uticaji koji su definisali i uobličili muziku
benda Godless Enthropia?
Ovo je jedno od najtežih pitanja koja si mogao da mi postaviš,
Igore, naročito u pogledu dolazećeg albuma i pesama koje će se
na njemu naći, od kojih neke već izvodimo uživo. Dok je
Dystopian Metaphors zamišljen kao moderan death metal (iako
su ga neki definisali kao „old school death metal sa melodičnim
soloima“), Politics of Formication je bio uglavnom definisan kao
„old school death metal“, verovatno zbog malo sirovije
produkcije, i muzički je bio blizak nekim muzičkim ostvarenjima
američkih i kanadskih ekstremnih bendova iz 90-ih i ranih 2000-
tih, sa nekim začinom iz švedske tradicionalne škole, naročito
kada se radi o gitarama. Neki ljudi su ga definisali kao „brutal
death metal“, što ja ne mislim da je tačno, iako volim taj pod-
žanr. Ljudi koji su slušali naše nove stvari će moći da očekuju
nešto sasvim drugačije, ali ne samo zbog promena u postavi od
izlaska Politics of Formication EP-ja.
U prethodnom intervjuu koji sam davao sam objasnio našu
poziciju u pod-žanrovskoj kategorizaciji, da je naša muzika
rezultat dve ose: vertikalne ose, koju uglavnom sačinjavaju vokali
i bubnjevi, ugalvnom povezanom sa beskompromisnim nasiljem
iz tradicionalne američko-kanadske death metal škole, i
hirizontalne, koju čine Simone Cavalerin i Waelov gitarski rad,
ugalvnom pod uticajem melodičnog i sturkturisanog death
metala, uključujući i kanonski, više eksperimentalan, zasnovan na
progresivnoj, ezoteričnoj i obskurnoj atmosferi, uglavnom
evropskih ekstremnih metalnih bendova. Kao glavni kompozitor i
tekstopisac za Godnless Enthropiu, stvarno mi je drago što imam
tu čast da radim sa tako višestranom postavom, i ja pokušavam
tako da aranžiram pesme pre nego što svaki od njih dodje sa
svojim deonicama i varijacijama, imajući to na umu.
Pronalažemnje neke sinteze u okvirima svakog člana benda
ponaosob, i izvodeći to kao jedinstveno muzičko delo, to je naš
konačni cilj.
Kao što ćete tvoji čitaoci i ti primetiti, ja nisam naveo ime ni
jednog uticajnog benda, a to je zbog toga što mislim da je na
svakom slušaocu, i ja ne želim da ih navodim ni u jednom
unapred odredjenom smeru. Ja bih zaista voleo i od tebe da
čujem šta ti misliš koji su glavni muzički uticaji recimo na dve
pesme koje čine Politics of Fornication EP, a naravno voleo bi da
čujem isto i kada je u pitanju naš prvenac.
Reci mi nešto o death metal sceni u Italiji. Znam dosta bendova
iz Italije koji su u ovom žanru: Hideous Divinity, Fleshgod
Apocalypse, Devangelic, Gory Blister, Corpsefucking Art, i tako
dalje. Da li se medjusobno poznajete, idete na svirke jedni
drugih, družite se?
Imali smo tu čast da delimo binu sa Hideous Divinity, ovde u
Turinu, prošlog oktobra. Odličan bend i odlično momci, u
kontaktu sam sa njima, naročito sa gitaristom Giovannijem,
kojieg sam imao čast i da intervjuišem pre par sedmica, kada je
njegov black metal bend Voltumna upestvovao na Metal Aliance
Festu kao headlineri, i sa njihovim basistom Stefanom. Volim
Fleshgod Apocalypse i njihovu muziku, oni su bili u Turinu pre
oko godinu i po dana, ali nisam mogao da idem na njihov
koncert, jer sam u to vreme bio u Parizu sa svojom suprugom, na
našem medenom mesecu! U pogledu drugih bendova koje si
spomkenuo, znam za Gory Blister samo po imenu, dok sam imao
priliku par puta da razgovaram sa Mariom Di Giambattista, i
Corpsefucking Art i Devangelic gitaristom i mastermindom, za
sada samo preko interneta. Nismo se još uvek lično sreli, ali bih
sigurno voleo da i sa njima dogovorim neke svirke, kada izadje
naš album. Pored toga, u kontaktu sam sa tonom drugih
bendova, iz Turina i okoline, sa kojima smo delili binu, a i sa
bendovima iz inostranstva. Kao što sigurno znaš, postoji veliki
broj veoma kralitetnih bendova, koje čine i mladi i iskusni
muzičari.
Turin i Piedmont scena je pravi primer za to: ima bendova koji se
već poprilično ističu iako njihovi članovi imaju u proseku 25
godina (Proliferhate, Misteyes, Hopeless i Manhunt su zaista
dobri primeri), drugi, poput nas, sačinjeni od ljudi uglavnom u
njihovim 30-im (Gotland, Phenris, In Corpore Mortis, Nyx,
Septical Gorge, Putridity, Corroosion – za koje sam svirao bas u
periodu izmedju 2006 i 2008, Daemusinem, Enisum, Black
Propaganda, Extinction, Adversam, i mnogi mnogi drugi) i pravi
veterani, poput naših drugara Mind Snare. U pogeldu drugih
bendova sa kojima se družimo, imali smo čast da delimo binu sa
Fabrizio „Lord Jotun“ Prelinijem, veoma poznatom ličnošćuna
italijanskoj black metal sceni (inače mastermindom pomenutih
bendova Phenris i In Corpore Mortis, kao i Orgiastic Pleasures),
koji je nedavno i izašao na binu sa nama kao drugi vokal na tri
svirke. Isto tako, u veoma dobrim odnosima i sa članovima
drugih projekata naših članova: Sheer Frost (prog metal, gde je
Simone Cavalera glavni kompozitor i gitarista), Lou Quinse i Les
Libeth (u oba je na bubnjarskim dužnostima Simone Cottura, od
kojih je prvi folk metal a drugi punk-hardcore), kao i sa bendom
sa kojim delimo prostor za probe – Portrait of a Murder. Ovo je
naravno poziv da poslušate sve ove bendove, jer nećete zažaliti.
Turin i Piedmont su živi i dobro, u to te uveravam.
Ako postoji nešto što bi mogao da promeniš u pogledu toga
kako scena izgleda danas, šta bi to bilo?
Ja bi se pre zadržao kod predlaganja, nego menjanja per se. Moj
skroman savet bi bio: budi otvorenog uma, ponizan i realističan u
pogledu toga šta radiš, i šta drugi rade, uporedjujući se sa njima
ili ne. Ostajati veran tradicionalnim stvarima je dobro, ali to ne
znači odbacivanje prisustva bendova koji su voljni da predlože
hibridnije rešenje. Death metal je jedna velika porodica, i živeti u
njoj znači rušiti klišee, razbijati stare tabue. I moram da kažem
da većina metal and ektremnih metal muzičara koje sam sreo su
momci veoma otvorenog uma; to ne znači da svako voli svaki
bend, svaki stil, ali postoji mnogo respekta jednih prema drugima
i prema naporima koje svi mi činimo.
Kraljice pozorišta, koji se ponašaju kao da su upravo oni izmislili
muziku, i promoteri/vlasnici klubova koji nisu vredni poverenja
teže da ne cene najlucidnije i slobodoumnije ljude koji žive na
sceni; plus, ako neko namerno ošteti ili prevari bendove, ubrzo se
i sam razotkrije kao prevarant, jer komunikacija preko interneta
dopušta samim bendovima da održavaju kontakt lako u bilo kom
delu sveta da se nalaze, i da šire vesti na globalnom nivou
praktičnobesplatno. Prema tome, ja mislim da je stvarno dobro
da smo svi mi medjusobno u kontaktum da konstantno
razgovaramo o tome kako da poboljšamo situaciju u kojoj se
nalazimo, predlažući za saradnju profesionalce koji su od
poverenja, ističući šta, koga i gde da izbegavamo.
Znam da po nekad ima nesuglasica medju bendovima,
muzičarima, na relaciji bend-promoter, bend-menadžeri kluba, i
tako dalje. Ali ja ne mislim da bi to u potpunosti mogli da
izbegnemo, jer se život sastoji od problema u medjuljudskim
odnosima, a to uključuje i nesuglasice. Medjusobno pomaganje
je, umesto toga, veoma važno; ja sam, radi sebe, veoma srećan
što sam mogao da imenujem neke bendove koje ja lično
poznajem i cenim, kroz pitanja koja si postavio.
Naravno, plati-da-bi-svirao obično ne donosi dobro u kontekstu
ektremnog metala (a ni underground muzici uopšte), ali mi ne
možemo da sprečimo bendove da prestanu da se probiju kroz taj
metod, ako misle da je to pravi put, jer je to praktično logika
ponuda-potražnja. I razumem zašto neki bendovi, u odredjenom
momentu u svojim karijerama, misle da baš oni predstavljaju
pravi izbor (pretpostavljam da im je nekada to i upalilo). I, sve u
svemu, većina zavisi od toga koje ciljeve bend predloži kao svoje.
Činjenica je, do sada je to jasno, scena živi od bendova koji se
trude da uspeju, više od običnih slušalaca, naročito u svetu
ekstremnog metala, koliko sam ja do sada mogao da vidim. To je
razlog zbog kojeg ja smatram da sada, više nego ikada, mi svi
moramo da stavimo našu muziku i našu strast ispred svega
drugog, uključujući tu i novac, slavu, pseudo-rangiranje medju
bendovima.
Naravno, svi mi volimo da pokažemo svetu naše svirke, naša
studijska izdanja, uživamo u komplimentima i čestitkama koje
dobijamo za naše napore. To je veoma važno za bilo koga od
nas, i, uz sve nedostatke, internet je tu od velike pomoći. Nije
tako debela linija koja razdvaja informisanje, ispunjenost
deljenjem i hvalisanje; ali sa pozitivne strane, mislim da većina
kolega muzičara koje sam sreo i definitivno svi sa kojima sam i
dalje u kontaktu, znaju gde je ta linija.
Da li ste imali puno živih nastupa do sada? Da li ste zadovoljni
sa reakciom koju kao bend dobijate od fanova? Šta biste želeli
da oni prepoznaju i pronadju u vašoj muzici?
Mi smo svirali četiri puta u 2013, sa starom četvoročlanom
postavom, uključujući tu i učešće na „Metal Aliance Festu“, koji je
jedan od najpoznatijih underground festivala u Italiji danas (imao
sam tu čast da na njemu budem deo staffa i da radim neke
intervjue u novembru prošle godine); onda smo morali da
stanemo u 2014, zbog potrebe da ponovo pokrenemo Godless
Enthropiu sa novim pesmama i članovima, da bi se ponovo popeli
na binu u januaru 2015 (od februara 2015 kao stabilna petorka),
za desetinu svirki u dvanaest meseci. Iako često silazimo sa bine
nezadovoljni samim sobom, reakcija publike je bila veoma
zadovoljavajuća (što se jasno vidi u dobroj prodaji mercha, koju
smo ograničili za prvo vreme samo na naše žive nastupe); ljudi
prepoznaju da imamo imamo veoma raznolik i slojevitizvuk i
strukturu pesama, i to je zaista jedan od najvažnijih faktora za
nas. Ova percepcija će,naravno, biti pojačana kada počnemo da
uživo izvodimo novi set, kada naš prvenac bude izdat, i naravno
kada naši fanovi budu mogli da preslušaju naš album i vrednuju
pesme koje ćemo u njega uključiti.
Pored pomenutih Hideous Divinity, i većina bendova iz naše
oblasti koje sam već naveo, mi smo imali šansu da učestvujemo
na svirkama i delimo bine sa poznatim underground imenima iz
drugih delova Italije, poput Sickening, CerebralExtinction,
Humangled, Abysmal Grief, Necroart, Saturnine, Endless Pain,
Ignotum, Trewa, Splattergoat, Nerocapra, plus Entropiahi
Teething iz Španije. Tu je i tona drugih bendova, lokalnih i
nelokalnih, sa kojima smo u kontaktu, iz različitih delova Italije,
Evrope i šire, sa kojima bismo rado delili binu, kada naš album
prvenac bude izdat i dostupan fanovima. Mi volimo da sviramo u
veoma raznolikom i heterogenom kontekstu, od klasičnog
brutalnog death metal šoua, čak i u onima koji uključuju bendove
sa veoma različitim zvukom i stilom od našeg. I naravno, uvek
smo, uvek spremni da napredujemo i učimo iz svakog živog
iskustva, jer je to jedini način da uspemo u tome da ostanemo
relevantni i da priredimo dobar šou za ljude koji dolaze na naše
svirke.
Ima li nekih planova za neke evropske turneje, i možda u sklopu
neke od njih dolaženje u Srbiju u nekoj skoroj budućnosti?
Uspeh u aranžiranju turneje sa nekom razumnom logistikom i
investiranje koje će vam se vratiti nisu lako ostvarivi danas.
Naravno, mi bismo voleli da možemo da odnesemo našu muziku
u većinu kutaka sveta, čak i za individualne svirke. Mi smo do
sada morali kulturno da odbijemo neke ponude, i da
odložimoduga putovanja, jer želimo da u potpunosti budemo
opremljeni i spremni, što uključuje i fizičko izdanje albuma, kada
želimo da uložimo naše najveće napore u širenje naše muzike.
Bez sumnje, mi bismo voleli da dodjemo i u Srbiju kao Godless
Enthropia! Trenutno smo, ipak, 100% fokusirani na snimanje, što
će biti veoma naporno i zahtevno.

Hvala ti za vreme i spremnost da odgovoriš na moja pitanja.

Nešto za kraj intervjua?
Prvo, dopusti mi da kežem da mi je veoma drago da sam imao
priliku da govorim o Godless Enthropii za Pits of Utumno fanzin, i
bila mi je čast i zadovoljstvo da odgovaram na ova pitanja. Želim
isto tako da zahvalim i lično a naročito ispred celog benda, našim Pozdravljam, ja i Godless Enthropia, tebe Igore i sve čitaoce.
suprugama, verenicama, porodicama i prijateljima, za Intervju ću završiti dajući uobičajene linkove vezane za bend:
konstantno i živo prisustvo i podršku, i u muzici i u životu. Plus, oficijelni web –sajt/FB profil (za sveopšteinformacije, vesti i
hvala svima koji su bili na našim svirkama do sada (mnogi od njih ostalo) –
i više od jedan put, i mi smo time počastvovani), koji su nas https://www.facebook.com/Godless-Enthropia-
kontaktirali da bi izrazili komplimente za naša izdanja, na tako 112241268879858/
veliku podršku od strane drugih bendova širom sveta, znajući da
postoje ljudi čija je pažnja i odobravanje vašeg uspeha dobijena Bandcamp stranica (sa svim pesmama koje su do sada izdate i
kroz našu muziku i naš kreativan napor, jer to je najbolja hrana za spremne za besplatan download) –
jedan bend , naročito za mali i mladi bend kao što smo mi. https://godlessenthropia.bandcamp.com/
Znanje da postoje muzički entuzijasti koji, s vremena na vreme,
odaberu da poslušaju pesme Godless Enthropije kao soundtrack Cheers!
za čak i kratke trenutke svojih života je jedna od onih stvari koja Claudio Colla i Godless Enthropia
nam ulepšava dane. A naš cilj, naravno, je da tu grupu ljudi
činimo sve većom, kroz izdavanje našeg albuma prvenca koji
snimamo.
Motus Tenebrae nije novo ime na gothic doom metal sceni. U stvari, oni postoje već nekih 15 godina, a
Deathrising je njihov šesti album, uključujući i EP Beyond (samostalno izdanje) iz 2003. Bend je osnovan dve
godine pre izdavanja EP-ja, 2001, ali može se reći da je svoju punu zrelost bend dostigao sa izdavanjem Double
Black albuma 2012. I sve drugo u istoriji ovog benda izgleda kao i u istoriji bilo kojeg drugog metal benda –
promene u postavi, izlaženje i ponopo ulaženje nekih članova benda u postavu, albumi, žive svirke, potpisivanje
ugovora sa novim izdavačem, i tako dalje. Ali muzika koju ovaj bend proizvodi mi je rekla da ima nešto više u
priči o njima. Tako, mi pričamo sa basistom Andrea Coscijem, u pokušaju da otkrijemo šta je to nešto više.

Apsolutno nismo osećali nikakav pritisak tokom komponovanja

Deathrising albuma. Bend je uzeo jedan odredjeni vremenski
period da ponovo pronadje pravo osećanje i dobro raspoloženje
za rad ponovo. U tom periodu se i Luis McFadden vratio na
vokale pa, pošto smo se već poznavali i sa ispravnim motivima,
počeli smo da pišemo ovo delo. Na neki način smo svi znali da će
to biti remek delo.

Tuscany je prilično neuobičajeno mesto za metal, bar koliko je

meni poznato. Ili možda nije? Da li iz te oblasti u Italiji postoji
mnogo bendova? Da li kontaktirate sa njima? Da se poznajete i
izlazite zajedno?
Tuscany je pre svega prelep deo Italije. Trebao bi je posetiti, ako
do sada nisi. To prvo. Drugo, prilično si u pravu da to i nije neko
važno mesto kada su u pitanju metal bendovi. Osim nas
(hahahah!). kako god, ima nekih koji dobro sviraju, ozbiljni
muzičari sa puno strasti. Oni zaslužuju poštovanje. Sa njima
obično kontaktiramo radi živih svirki, informacija, i oni imaju
našu punu podršku.

Opiši mi metal scenu u tom delu Italije. Ja znam samo par

Zdravo Andrea. Počnimo sa konstatacijom da je 15 godina,
koliko Motus Tenebrae postoji kao bend, vremenski period za
svaki respekt, naročito ako se uzme u obzir da mnogi bendovi
prestanu sa radom nakon petog albuma. Deathrising je bendov
peti full-album. Da li kao bend osećate neku vrstu pritiska od
strane scene? Ako ga osećate, kako se sa njim nosite?
bendova iz Italije: Fleshgor Apocalypse i Devangelic, Gory
Blister, Corpsefucking Art i sada vas. Da li si ti zadovoljam sa
trenutnim izgledom italijanske metal scene? Šta misliš da bi
trebalo promenuti?
Ne znamo bendove koje si spomenuo, ali bez sumnje su oni za
koje sam rekao da zaslužuju respekt. I drago mi je da si i nas
otkrio uz put. Kada je u pitanju metal scena ovde, mi smo veoma
ponosni, jer imamo dosta dobrih bendova koji mogu da idu i van
Italije i razvaljuju po svetu.
Očigledno, i to je verovatno svugde tako, mentalitet treba da se
promeni. Ovde mislim uglavnom na medije. Treba da daju isti
prostor metalu kako što ga daju drugim žanrovima muzike, i to će
rock i metal izgurati do vrha.
Po meni, Deathrising je najzreliji album do sada u vašoj karijeri.
Da li bi mogao da predstaviš čitaocima Pits of Utumno fanzina
kako vidiš da je napredak tekao od Beyond EP-ja do Deathrising
albuma? Koji su bili koraci koje ste kao bend napravili u tom
procesu?
Možda jeste, a možda i nije. Mi ne znamo zaista da li je
Deathrising najzreliji. Mi smo ga uradili kao što smo radili i druge
albume. Sledili smo emocije i raspoloženja u odredjenom
momentu. Mi smo zreliji sada nego pre deset godina, tako da
očigledno i ovaj album zvuči kompaktnije i više iz srca. Na
svakom albumu od početka postoji jedan korak u napred.
Sjajna gothic-doom muzika je ona koju ste stvorili na ovom
albumu. Koji su vaši glavni uticaji koji su doprineli razvoju
nečega što bismo mogli da nazovemo Motus Tenebrae-
zvukom? I zašto baš ti bendovi?
Da, to je tačno. Mi smo jednostavno želeli ovakav zvuk. Mi smo
želeli da sa našom muzikom stvorimo sjajan koncept, kada idete
od melodija i stižete do reči. Sve što smo imali u sebi je bilo
seme ovog albuma. Pri tome, nismo želeli da sledimo nikoga na
neki direktan način. Celokupna naša muzička baza podataka je
pomogla u dostizanju tog cilja. Mi slušame sve žanrove, sve
tipove dobre muzike. To nam pomaže u stvaranju dobrog i
jedinstvenog Motus Tenebrae zvuka.
Luis McFaden, čini mi se, nije Italijan (bar po imenu). Kako ste
ga pronašli? Ja sam shvatio iz biografije benda da on jedno
vreme nije bio u bendu. Šta se dogodilo? I kako ste uspeli da
ga vratite?
Greška. On je čisti Italijan i naš pevač. Mi smo počeli zajedno da
sviramo pre više godina. Dugogodišnji smo dobri prijatelji i
zajedno smo želeli da napravimo nešto specijalno sa muzikom.
Na žalost, on je iskočio iz ovog projekta pre nekih pet godina radi
novog muzičkog istraživanja. Ali naše prijateljstvo nikada nije
prestalo. Tako smo, nakon što je on prekinuo sa tim drugim
projektom, razgovarali o tome da uradimo nešto novo nakon
Double Black albuma, neko razvaljivanje dupeta kao što smo
oduvek i radili.
Gde je album Deathrising snimljen? Koliko vam je trebalo da ga
završite? Ko je bio producent? Ko je uradio master i miks?
Mi smo uradili ceo album sami i to u našem muzičkom domu
Marblechair. Mi smo ga editovali i izmiksali. Na kraju smo sami
uradili i kompletnu produkciju. Samo smo master uradili u
Americi u Imperial Mastering, i to je odradio Colin Davis. Radili
smo na albumu prilično dugo. Svaka pesma je dobila dovoljno
vremena, koliko god joj je bilo potrebno da mi postanemo
zadovoljni sa njom.
Da li je teško ili lako doći do ljudi kada kao bend odlučite da
ćete ići u odredjenom smeru po pitanju produkcije, masteringa
ili miksovanja albuma, naročito ako su oni iz druge zemlje?
Ne znam. Možda. Za sada mi nikada nismo imali taj problem.
Kako bilo, jako je važno da se uskladi pravac u kojem će svi raditi.
Ko je uradio genijalan cover-art? Da li on predstavlja nešto
posebno? Koliko je važno da art-work bude tesno povezan sa
nekom idejom koja je predstavljana na samom albumu? Na
albumu je 11 pesama. Da li postoji jedna ideja koja ih sve
povezuje? Koja je to ideja?
Uzdizanje smrti. Sve pesme su povezane sa art-workom. Tome
možemo da zahvalimo na ideji i rukama našem bubnjaru Andrea
Falaschiu. Cover-art predstavlja savršeno koncept koji smo mi
želeli da ralizujemo. Gledajući ga, vi biste trebali da dobijete
ideju o tome šta ćete slušati.
Kako se radja muzika benda Motus Tenebrae?
Jednostavno sviramo ono što volimo. Naše želje i naše strasti,
naše emocije, naši životi, sve u nama, pretočimo u muziku.
Reci mi nešto o vašim nastupima uživo. Kako uspevate u
prenošenju svih emocija koje vaša muzika sigurno ima u sebi
tokom živih nastupa? Kako znate da li ste uspeli u tome ili
niste?
Naši živi nastupi su dobar deo našeg muzičkog života. Mi
testiramo šta ljudi misle o nama i našem radu na našim živim
nastupima. Oni nam daju snagu da nastavimo dalje. Veza
izmedju naše publike, naših fanova i benda je osnovna poenta
svakog umetnika. Fanovi vam daju popularnost i zadovoljstvo
uspehom. Mi dajemo sve od sebe da prenesemo sve naše
emocije na njih i oni svoje na nas.
Ja podrazumevam da postoji mnogo vaših živih nastupa tokom
dosadašnje karijere. Koji je bio najbolji a koji najgori? Zašto
baš ta dva?
Mi nikada nećemo zaboraviti naš prvi nastup uživo. Bilo je
mnogo emocija i tenzije. Mislim da je upravo taj nastup bio
najbolji, ali i najgori u isto vreme. Nismo inali ni najbledju ideju
šta znači svirati koncert, o odgovoru publike, o pravljenju grešaka
(smeh). Ali na kraju, bio je to dobro odsviran koncert. I mi smo
bili toliko srećni, i kada se on završio, mi smo očekivali sledeći.
Od svih bendova sa kojima ste svirali, koji su bili oni sa kojima
je najbolje bilo ići na turneju i zašto?
Mi smo svirali sa mnogo bendova. Svi oni su bili dobri. Kako što
sam već rekao, imamo mnogo dobrih bendova u Tuscany i u celoj
Italiji.
Imate li neke planove za budućnost? Gde vidite da će bend da
ide sa mesta na kojem se sada nalazite?
Nemamo nekih odredjenih planova. Mi ćemo svirati našu muziku
kao što smo uvek i radili. Bićemo uvek Motus Tenebrae. U
prošlim godinama imali smo mnogo dobrih trenutaka, a ja sam
siguran da nas mnogi tek čekaju.
Andrea, hvala ti za ovu mogućnost da baš tvoj bend imam na
stranicama Pits of Utumno fanzina. Neke misli za kraj
intervjua?
Hvala i tebi. Mi smo ponosni što smo nam se ukazala ova prilika.
Pozdravljamo sve naše fanove. Nadam se da ćemo se videti na
nekom od naših nastupa. Stay metal!!!
 Styling

Rod (РОД ®) je srpski brend. Zapravo, to je tim talentovanih
umetnika koji se okupio oko ideje, zajedničkog projekta izrade i
prodaje suvenira inspirisanih srpskom i slovenskom
mitologijom i pretkoslovljem. Ovaj tim pred nas donosi jedan
davno zaboravljeni svet, svet naših predaka, jednu bajkovitu
zemlju, zemlju mitova i legendi, zemlju duge tradicije i bogate
istorije koja seže u daleku prošlost. Koliko je ovaj projekat
ozbiljan poduhvat, svedoči i činjenica da iza njega stoji ogroman
talenat i godine rada, istraživanja i učenja. O svemu što
predstavlja ROD, mi razgovaramo sa Jelenom Petrović,
direktorkom projekta.
Zdravo Jelena. Moram odmah na početku da ti priznam da me
je oduševila ideja postojanja jednog ovakvog projekta u našoj
zemlji. Molim te, objasni mi kako ste uopšte došli na ideju
pokretanja nečega što je ROD danas? Kako je sve počelo?
Pretpostavljam da je neko od vas studirao nešto što ga/ju je
navelo da uopšte i razmišlja o ovakvoj ideji?
Jovanov rad, mnogi su poželeli da imaju ponešto od onoga što su
videli i postalo je jasno da Srbija vapi za originalnim, autentičnim
suvenirima koji bi poslužili i da sami sebe bolje upoznamo, ali i da
se predstavimo svetu u jednom novom svetlu. Iako nam ovo nije
profesionalna orjentacija svi gajimo veliku ljubav prema
mitologiji uopšte, istoriji, tradiciji, amaterski je izučavamo mnogo
godina unazad. Čak ni Jovan nije akademski vajar, potpuno je
samouk, ali celog života nalazi načine da se izrazi u različitim
formama umetnosti. Neke od njegovih skulptura (čak ceo ciklus
inspirisan neolitom) su stilizacije pronađenih artefakata, dok su
recimo bogovi i boginje slovenskog, odnosno srpskog panteona,
njegove lične predstave, nastale na osnovu dugogodišnjih
istraživanja.

A ja na početku moram tebi da se zahvalim na pozivu da

„gostujemo“ u tvom fanzinu i da pozdravim sve koji ga prate :)
Na ideju smo došli spontano... Posle niza veoma zapaženih izložbi
koje je vajar Jovan Petronijević imao sa radovima inspirisanim
srpskom i slovenskom mitologijom podigla se velika prašina u
medijima, javili su se ljudi kojima nije bilo jasno gde se krilo
„blago“ zvano srpska mitologija, kao ni zašto mi, kao narod,
toliko malo znamo o njoj. Tada smo osnovali FB grupu „Karike –
The missing link: Ancient Serbian and Slavic mythology“ koja je,
od mesta za promociju Jovanovih radova, vremenom postala
kutak za ljude koji žele da nauče ali i da podele znanje koje imaju
o našim precima. Kako je grupa rasla, raslo je i interesovanje za
Vajar Jovan Petronijević je poznato ime u umetničkim (naročito
vajarskim krugovima) u našoj zemlji. Kako je u stvari došlo do
ideje da se uradi šahovska garnitura inspirisana srpskom i
slovenskom mitologijom? Da li je g-din Petronijević stalni deo
vašeg tima, ili je to bila saradnja sa nekim sa strane na
obostrano zadovoljstvo?
Jovan Petronijević je moj otac, on je idejni tvorac i začetnik celog
projekta. Njegova vajarska dela, kako ona ranija, inspirisana
Vinčanskom i kulturom neolita uopšte, tako i ova skorija, su
temelj na kome gradimo ROD. Za svoje radove je dobio brojna
priznanja međunarodnog karaktera, imao zapažene izložbe,
nastupe i promocije u medijima, a želja mu je bila da iza sebe
ostavi nešto što bismo najbolje okarakterisali kao „nacionalni
suvenir“. Kao što se vidi, inspiraciju za svoja dela pronašao je u
delu prošlosti koji sa ponosom treba da predstavimo celom
svetu. Ipak, poražavajuće saznanje da mi sami, a posebno naša
deca, toliko malo znamo o njemu navela ga je na razmišljanje o
tome kako da spoji lepo i korisno, kako da za svoj rad, osim
umetničke, nađe i praktičnu svrhu. Tada se rodila ideja da bogovi,
boginje i mitološka bića zauzmu mesto na šahovskoj tabli, da kroz
ovu plemenitu igru ljudi nauče važne stvari o sebi i svojim
precima. Ali bogova i bića je mnogo, tako da sada postoje čak
četiri različite garniture.
Video sam da je i Aca Celtic veoma aktivno uključen u
promociju vaših radova. Kako je došlo do te saradnje?
Dobro si primetio. Aca je moj suprug, tako da je ROD u punom
smislu jedan poRODični projekat, da se tako izrazim. On nam je
velika motivacija kada su u pitanju istraživanja i stalna učenja, a
njegovo znanje o ovoj temi prebogato. Aca je između ostalog
dugogogdišnji urednik serijala na Radio Beogradu koji se zove
„Srpski mitološki rečnik za decu“. On u ovim vodama savršeno
pliva, budući da stalno otkriva nove veze između Srba (i Slovena
uopšte) i Kelta, a sa druge strane i mi njega inspirišemo u
njegovom autorskom stvaranju.
Ko je sve do tima koji stoji iza brenda Rod? Kako ste se uopšte
okupili?
Na vreme smo shvatili da je za jedan ovakav projekat neophodan
tim ljudi koji će raditi i misliti kao jedan, boriti se za očuvanje
naše kulturne baštine i za povratak mitologije na mesto koje
zaslužuje u našoj nacionalnoj svesti. Zato smo okupili ljude koji
mogu i žele da daju svoj doprinos. Pored Jovana koji je srž ROD-a,
moje braće, Ace i mene, svojim radovima ROD je obogatio Saša
Ristić Krieger, poznati konceptualni i 3D umetnik, zatim
Aleksandar Đelošević u kome smo otkrili talenat za dizajn nakita,
a razvijamo saradnju sa nekoliko umetnika čije radove ćete tek
moći da vidite. Naravno, tim umetnika mora da ima jaku podršku
kako bi sve što oni osmisle moglo da dobije praktičnu upotrebnu
vrednost. Tu na scenu stupaju ljudi iz senke – majstori svog
zanata, od 3D štampara, juvelira, livaca, štampara, a to su ljudi
čija energija i entuzijazam za ovo što rade može da se meri sa
našom, koji razumeju i podržavaju našu misiju i misle kao mi. U
tom timu, prvi među jednakima je Saša Bojanić koji odrađuje
lavovski posao.
Da li se sećaš prvog predmeta koji je nastao kao proizvod vašeg
rada? Koji je to predmet bio i kako ste se osećali kada ste ga
napokon držali u rukama?
O, da, kako da ne! Ako izuzmemo Jovanove skulpture i držimo se
onoga što je nastalo kao plod ideje da plasiramo suvenire u
javnost, bio je to naš prvi komad nakita, jedan mali kolovrat,
prelepog dizajna koji je i danas najtraženiji, tako reći „must
have“. Put od ideje do realizacije je bio trnovit jer nismo imali
novca da ostvarimo zamisao, ali obratili smo se pravim ljudima za
pomoć i kada je konačno bio u našim rukama bili smo presrećni,
ne toliko zbog toga što je tu, gotov, već zbog saznanja da postoje
ljudi koji prepoznaju kada je nešto značajno i važno i žele, koliko
mogu, da pomognu. To je poseban osećaj, imate utisak da sa
nekim ljudima stvarate veze koje mnogo jače od poslovnih.
 naroda koji može da se pohvali da ima kontinuitet boravka i
opstanka na istom prostoru više milenijuma i koji je i pored svih
ratova i osvajanja uspeo da očuva srž svoje narodne religije i svoj
identitet gotovo nepromenjen. Možda im je pridodato koje
značenje, ali to je to.

Mogu da govorim o sebi lično, ali sa muzikom koju slušam je

nekako došlo i do interesovanja za prehrišćansku istoriju Srbije.
U predstavljanju Rod-a na vašoj facebook stranici se spominju
godine istraživanja. Kako se u stvari pripremate u Rod-u za
jedan projekat? Koliko je to istraživanje bitno u onome što
radite? Da li je to neka vrsta proizvoda laičke radoznalosti, ili se
radi o profesionalnom interesovanju za pred-antičku istoriju
naše zemlje?

Nije profesionalno ali je iz velike ljubavi. Kada toliko vremena

posvetite jednoj temi, inspiracija dolazi gotovo neprestano,
ponekad iz jedne pročitane priče, ponekad posle obimnog
istraživanja koje je bilo neophodno da se dođe do suštine stvari.
Postoje stvari koje su nepromenljiva konstanta, uglavnom
simboli čija značenja nisu podložna improvizaciji, ali postoji
ogroman prostor za lični umetnički doživljaj pojedinca.

Nakit, odevni predmeti, umetnička dela (poput šahovske table

inspirisane srpskom i slovenskom mitologijom)... Imate li neke
nove ideje? Siguran sam da igrate na kartu ogromne
kreativnosti pojedinaca koji čine tim?

Ideja je mnogo a inspiracija neiscrpna. Ipak najvažnije je da sve

što radimo bude autorski rad, da bude originalno, autentično i da
bude „umetnost koja se nosi“. Sebi postavljamo visoke
standarde, ali i izazove. U jedno smo sigurni - nas velike stvari
tek očekuju. A vi budite spremni za nove kreativne udare.

Koje sve aktivnosti i projekte uključuje Rod danas?

Pored konstantnog umetničkog rada i rada na plasmanu kako bi

što većem broju ljudi postali dostupni, često nas zovu opštine i
gradovi u Srbiji da održimo predavanja, radionice, prezentacije,
gostujemo i na raznim dešavanjima vezanim za aktivnosti
šahovskog saveza Srbije i Beograda, a posebno nam je drago što
imamo priliku da se družimo sa decom u osnovnim školama čiji
nastavnici žele da ih upoznaju sa bogatim svetom naše
mitologije. To je prvi korak ka ostvarenju još jednog našeg sna –
sna o uvođenju slovenske mitologije u školski nastavni program,
makar ravnopravno sa ostalim mitologijama o kojima se uči.

Nekako mi se uvek činilo da kada govorimo o staroj srpskoj

tradiciji, nikako ne idemo dovoljno daleko u prošlost. Imam
utisak kao da je hrišćanstvo učinilo toliko „dobra“ u našoj
istoriji da se ljudi nekako boje da priznaju da postoji srpska
istorija i pre dolaska hrišćanstva na ove prostore. Sa tim u vezi
mi je jako drago da ste se vi odlučili da pred naše kratkovide oči
donesete upravo to vreme kroz predmete i suvenire koje
izradjujete.

Da, pored toga što si pomenuo, vreme je učinilo svoje i ogroman

deo naše slavne prošlosti je zatrpan, ali ne treba za sve kriviti
Hrišćanstvo. Ipak, ne smemo zaboraviti da je upravo Pravoslavlje
očuvalo mnoge običaje, praznike i obrede iz prehrišćanskog
perioda i da zahvaljujući njemu mi danas ipak znamo mnogo više
nego što je to mogao da bude slučaj. Jedan smo od retkih
Na kakvo interesovanje i reakcije u našoj zemlji nailazi ono što
radite?
Mi smo na prvu loptu podigli veliku prašinu. Praktično preko noći
se u javnosti pojavila priča o nekoj našoj mitologiji, za koju
mnogo ljudi nije ni znalo da postoji. Trebalo je vremena da se
probude, da počnu da se interesuju, da čitaju, da saznaju i uče.
Zaista mislim da smo obavili lavovski posao, rame uz rame sa još
nekim dragim ljudima, piscima, izdavačima, muzičarima, i sada ta
priča o mitologiji ulazi u mejnstrim, došla je do tačke kada
počinje da raste geometrijskom progresijom i interesovanje je
svakim danom sve veće.
Kakva je stvar sa inostranstvom? Geografski položaj
Balkanskog poluostrva je „kriv“ što je ovo podneblje tokom
svoje istorije dolazilo u dodir sa mnogim kulturama i narodima
koji su definitivno ostavili svoje tragove i medju Slovenima
(ovde mislim pre svega na nordijsku kulturu i mitologiju). Da li
ste pokušali plasiranje svoje ideje i u te zemlje, u kojima već
duže vreme postoji snažan pokret za negovanje prehrišćanske
kulture i mitologije tih naroda?
Mi smo u ovu priču krenuli iskreno i bez nekih velikih očekivanja
u početku, ali reakcije koje smo dobijali iz inostranstva su sjajne.
Možda najveće priznanje za nas je činjenica da je vlasnik
najvećeg pagan&historic online shopa na svetu, koji je obišao taj
isti svet uzduž i popreko i video sve na ovu temu, došao lično kod
nas, u Beograd, i tražio sastanak sa idejom o saradnji. Ta saradnja
traje već treću godinu, tako da je ROD deo ponude na Wulflund-u
(www.wulflund.com) i na to smo jako ponosni.
Da li saradjujete sa nekim metal bendovima u našoj zemlji koji
možda sa svojom muzikom paromovišu i ono što vi radite?
Pa ne bih to baš nazvala saradnjom, više je druženje i
međusobna podrška. Viđamo se po festivalima, neki od njih
ponosno nose naše majice i priveske, reklamiramo jedni druge ali
sve na jednoj drugarskoj osnovi... Sve su to sjajni momci (i
devojke), a većina njih takođe pronalazi inspiraciju u
prehrišćanskoj tradiciji našeg i ostalih evropskih naroda, tako da
se prirodno vezujemo jedni za druge.
Znam da se pojavljujete sa svojim štandom i prezentacijama na
underground festivalima. Kakvo je interesovanje na takvim
eventima za ono što radite?
Vrlo često nastupamo na festivalima koji promovišu epsku
fantastiku i fantastiku uopšte. Za nas je to je prilika da se družimo
sa ljudima koji vole i prate naš rad, zatim da izađemo u susret
onima koji do skoro nisu imali gde da vide uživo ili kupe ono što
žele, a na kraju i taj spoj je prirodan – ceo žanr epske fantastike,
koja je kod nas trenutno u ekspanziji, se oslanja na mitologiju.
Uvek je interesovanje ogromno i takva gostovanja nas napune
energijom i inspiracijom za dalji rad.
Gde vidite Rod u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti?
Naš cilj je da stvorimo jak i prepoznatljiv srpski brend koji će glas
o Srbiji proneti svetom. Do sada smo nekoliko puta imali
„nepristojne ponude“ (koje se broje sa mnogo nula) da se otkupi
ceo brend i projekat, ali sve smo ih odbili. Želimo da ovo ostane
naša priča koja će se širiti odavde.
Reci mi na kojim prodajnim mestima se mogu kupiti predmeti iz
vašeg asortimana?
Za sada je to nekoliko lokacija u Beogradu – Knez Mihajlova 21
(pasaž na ulasku u TC Milenium), malo dalje, u Knez Mihajlovoj
35 je galerija „Srpski kutak“, zatim „Bunker“ (Trg Nikole Pašića) i
„Sedmorečje“ (Terazije 31).
Ukoliko bi neko želeo da postane distributer vaših predmeta
(pošto znam da imate maloprodaju i veleprodaju), kako se to
može ostvariti?
Uvek nas obraduje kada neko poželi da u svom gradu ili zemlji širi
ovu jedinstvenu priču. Na kraju krajeva, tako smo i dospeli do
ljudi u RS (zahvaljujući momcima iz Avangarda shop-a), zatim
Češku, Slovačku i Poljsku, a nadamo se da ćemo nastaviti. Svako
ko želi može da nam se javi na email rodsrbski@gmail.com i lako
ćemo se dogovoriti.
Hvala ti za vreme koje si posvetila odgovaranju na moja pitanja.
Drago mi je da će Rod da bude prezentovan na stranicama
fanzina Pits of Utumno. Neka tvoja poruka za kraj?
Hvala tebi još jednom. Ja bih iskoristila priliku na samom kraju
da pozovem talentovane ljude koji misle da imaju šta da kažu o
ovoj temi, čiji bi se umetnički, ali i zanatski izraz uklopio u ovo što
radimo i koji se vide kao eventualni deo našeg tima, da nam se
svakako jave, ROD je uvek u potrazi za saradnicima. Mogu nas
pronaći na našim FB stranicama ili nam poslati poruku na mail
jelenapetrovic.rodsrbski@mail.
 Recenzije
Sorrow’s Grave – An Eternity of Evil
melodic black

Lazarevac se, bar koliko ja znam, sve do skoro nije baš nešto spominjao kao plodno tle za
bendove koji se bave ekstremnijim žanrovima metal muzike. Nedavan izbor za najbolje
izdanje iz Miner Recordings kuće je još jednom pred oči fanova posvatilo band Midnight
Rain i njihov genijalan prog-rock album Truth Is In the Light. Iz istog grada dolazi I bend
Claymorean, koji sasvim sigurno ubira lovorike u epic power metal svetu. A od skora je tu I
bend Sorrow’s Grave, koji pripada black metal sceni. E sada, ono što povezuje ova tri
benda, ma kako različita žanrovski, jesu dva imena – imena Vladimira Garčevića kao
masterminda iza sva tri projekta i Borisa Šurlana kao producenta i muzičara koji je
učestvovao u njihovim ostvarenjima, kako produkcijski tako i muzički.
Sorrow’s Grave je zamišljen kao projekat Vladimira Garčevića, možda ne toliko aktovnog
plivača u black metal vodama (ali koji nas je sve veoma pozitivno iznenadio), i Matta
DeVriesa, Amerikanca koji se u tim vodama mnogo bolje snalazi, ali i kao projekat
žanrovski totalno drugačiji od svega po čemu je Garčević do
sada bio poznat na srpskoj muzičkoj sceni. Već sa prvim rifovima je jasno da se ovde radi o melodičnom black metalu po uzoru na nešto
izmedju Dimmu Borgira i naše Paimonie. Prosto je neverovatna činjenica da se na albumu radi o kucanom bubnju, koliko je dobro uradjen,
tako da sa sigurnošću možemo da kažemo da je moderna tehnologija tako uznapredovala u poslednjih nekoliko godina, da svako može da
snimi album (ali još uvek, samo dobri muzičari, poput Garčevića i Šurlana, mogu da snime dobar album). Odlična aranžmanska rešenja su
ono što ovaj album krase više od svega, kao i način na koji su ona realizovana, što pokazuje da su oba kontributora muzički veoma
potkovana, I ne preterano žanrovski ograničena. Ono što me je isto tako oduševilo na ovom albumu jeste da je i ovde prisutna ona velika
pažnja posvećena detaljima u produkcijoskom smislu, tako da prosto oduševi činjenica da baš u konačnom miksu nije gurnut u pozadinu,
nego grmi punom snagom. Atmosfera je veoma mračna i ceo album u stvari predsatvlja veoma skladnu celinu, poput muzičkog monolita u
kojem ništa ne odskače, nego svaki detalj ima podjednaku težinu I data mu je podjednaka prisutnost. Jedina moja lična zamerka ovoma
albumu bi bilo vokali (snimani preko I-Phonea,pa možda otuda i ovaj primedba), koji mi zvuče nekako previše visoko, nekako sa nedovoljno
prljavštine u sebi da bi bili ono što se kaže “spot on” za jedan black metal album, ali samo na momente. U deonicama kada Matt gadja
Shagratov (Dimmu Borgir) registar, to je već druga pesma i sve mnogo bolje funkcioniše. Po naslovima pesama, nekako mi se čini da je
Matt DeVries veoma zainteresovan za istočnjačku filozofiju i pogled na svet, u kojem je reinkarnacija sasvim normalna stvar. Cover-art je
delo Tanye DeVries, Mattove supruge i prosto vam daje predukus onoga što ćete čuti na albumu.
Pesme na koje naročito treba obratiti pažnju su svakako “Progression of Soul – Level Denied” koja otvara album, zatim “Spiritualist of
Death” koja blago podseća na Immortal, “Necropolist” koja ima taj Paimonia zvuk (kao prva pesma na albumu), pa “The Calling of the
Jukai” koja počinje u skoro nekom doom fazonu, ali ubrzo prerasta u pravu melodic black himnu a-la Dimmu Borgir, I po meni najbolja
pesma na albumu “Souls of Sagarmata” sa svojim vrtoglavo-brzim rifovima koji se vešro prepliću sa sporijim deonicama što ovu pesmu čini
najinteresantnijom i najzanimljivijom za slušanje.
Ovo je svakako album prvenac koji će vas navesti na širom otvorite svoje uši i pratite šta će se dalje dogadjati sa ovim projektom. On je
album koji je pun obećanja, i zaista se nadam da to nisu ona političarska, data samo pred izbore, ona koja su obično ludima radovanje.
Zaista je ovaj album probudio očekivanja i nadam se da će sledeći Sorrow’s Grave biti veliki korak u napred. Svaka čast. Još jedan obavezan
dodatak kolekciji svakog zaljubljenika u black metal, naročito domaći. Inače, Sorrow's Grave su potpisali ugovor za izdavanje svog prvenca
sa Miner Recordingsom, tako da uskoro od ovih Lazarevačkih blackera možemo daočekujemoi fizičko izdanje.

8,5/10

Anthrax – For All Kings

thrash
Nuclear Blast

Anthrax je bend koji je jedan od sinonima zadobar thrash metal u proteklih četrdeset
godina. Jedan od velike četvorke (uz Slayer, Metallicu i Megadeth) pojavljivao se na svim
velikim i manjim muzičkim festivalima koji nisu bili žanrovski opredeljeni. Bio je u vek tu i
kao da nas je podsećao da još uvek nisu spremni da bace peškir. Nakon pet godina od
prethodnog studijskog ostvarenja, pred nama su sa novim albumom For All Kings izdatom
kroz Nuclear Blast Records.
I već sam naslov albuma vas asocira na nešto veliko i grandiozno. Tu je i art-work (delo
Alexa Rossa, što ovaj album čini njegovm trećom kolaboracijom sa bendom) ide uz taj poja
o grandioznosti. Sa članovima benda oličenim u ogromnim statuama, prosto mame
slušaoca da posluša ovaj album.
Atmosferičan intro koji po malo podseća na „Game of Thrones“ soundtrack uz video igru,
uvodi nas u prvu pesmu na albumu „You Gotta Believe“ i već tu, na samom početku, to je
onaja Anthrax koji smo svi voleli. Produkcija je grandizna i zaista odgovara svemu što smo do sada konstatovali. Rifovi puni muzičkih udica,
izvedba od bukvalnog svakog člana benda, i legendarni frontman Joey Belladonna sa svojom neverovatnov vokalnom sposobnošću da
„peva“ thrash metal... sve zvuči tako... veliko, a tek smo kod prve pesme. Napokon Anthrax koji me je podsetio na albume iz njihove
prethodne Belladonna ere, do albuma Persistence of Time. Genijalno! I upravo ovaj album je taj uzvik na kraju rečenice, i to kakav uzvik.
Nema sumnje da će i nakon ovog albuma biti onih koji će uporedjivati Joe Busha i Belladonnu, ali bez obzira na ishod ove rasprave (koja je
po meni besmislena), Belladonna je bio i ostao glas Anthrax-a, pa čak i da je prodefilovalo pedeset pevača u medjuvremenu. „Monsters at
the End“, „Suzerain“ i neverovatna „Breathing Lightning“ su primeri melodičnijih stvari an ovom albumu, ali čak i u njima Belladonna
pokazuje da godine na njegovom vokalu nisu ostavile primetnog traga. U pomenutoj „You Gotta Believe“ i „Zero Tolerance“ koja zatvara
album, Belladonna je pokidao. Rad na gitarama, na ovom albumu delo nezaobilaznog Scott Iana i Jonathana Donaisa (ex-Shadows Fall) je
ubitačno dobar. Na momente čak nas bar u mislim avraćaju čak u vreme albuma State of Euphoria i Persistence of Time, a možda je najbolji
primer za to prvi singl koji je skinut sa albuma, pesma „Evil Twins“. Povremeno se čak čuju i momenti odavanja počasti Bush-ere u karijeri
benda i albuma poput Sound of White Noise, što nam jasno pokazuje da se Anthrax ne odriče ni jednog perioda u istoriji benda, bez obzira
koliko su oni u tom periodu bili ili nisu bili thrash metal bend. A tu je i epska „Blood Eagle Wings“ koja iako klimaktira u težim tonovima i to
više puta tokom svog trajanja, ipak zakoračuje spremno u raspoloženje pričanja epske priče. Upravo ta kombinacija punog frontalnog
thrash napada i melodičnih deonica je ono što čini album For All Kings neverovatnim muzičkim dostignućem. Ako je bilo ko imao bilo kakve
zemerke albumu Worship Music, sa For All Kings su sve one anulirane i bend nam nije ostavio ništa što bismo mogli da kritikujemo.
Neverovatno dobar početak 2016. godine za Anthrax i njegove fanove. Čak 13 pesama i svaka podjednako svojim nebrojenim kvalitetima
doprinosi ukupnom kvalitetu albuma. Ovo je potpuno novi moderan zvuk Anthrax-a koji je napravio kombinaciju najboljih elemenata iz
prve Belladonna ere i Bush ere i ubio genijalnim albumom na mestu.

9,5/10

Black Sabbath – The End EP

doom rock
Independent Release (2016)

Ne znam koliko neko voli ili ne voli Ozzyja, ali niko ne može da porekne činjenicu da je
bend Black Sabbath „kriv“ za sve što se danas povezuje sa metal muzikom uopšte. Da nije
bilo njih, ko zna šta bismo mi danas slušali. Ovo je njihov poslednji pozdrav metal svetu
koji su stvorili svojom muzikom koju niko i ništa neće moći da izbriše iz srca miliona fanova
širom sveta. Poslednji album i poslednja turneja su najavljeni umnogome zbog
zdravstvenih problema sa kojima se suočio gitarista (kako je u slučaju ovog čoveka to
minuskulna reč) Tony Iommy. Da bi proslavili kraj, bend je odlučio da snimi poseban
specijalni EP The End koji će biti prodavan isključivo tokom poslednje svetske turneje ovog
legendarnog benda. On se sastoji od osam prethodne neobjavljenjih pesama, od kojih su
četiri one koje nisu ušle na njihov prethodni album 13 a četiri su uživo snimci pesama sa
„13 World Tour“. Tako će se i ova recenzija, bar što se pesama tiče, sastojati iz dva dela.
Kada su u pitanju četiri do sada neobjavljene pesme, pa... prvo pitanje koje sebi
postavljam jeste kako to da one nisu ušle na album, kada su one možda čak i bolje od svega što se našlo na albumu 13? Verovatno je bend
išao logikom da su pesme koje su ušle na album bile ujednačenog kvaliteta, a da su ove četiri nekako odskakale čak i u ušima članova
benda? Nisam siguran koliko ovo zvuči izgledno, ali kako god, stvarno je dobro da smo i ove pesme dobili, jer bismo bili uskraćeni za četiri
pesme koje zvuče kao pravi stari Black Sabbath iz perioda Master of Reality albuma, samo sa mnogo boljom i modernijom produkcijom.
Počevši sa „Season of the Dead“ koje je tipična blacksabbathovska pesma srednjeg tempa kakve su postale njihov trademark, sa tipičnim
Iommy trozvučnim rifom. I ako vam ovo nije bilo dovoljno da vas oduševi, onda za njom dolazi „Cry All Night“ koja je više epična i nekako
čak i zloslutnija, još jedna eksplozija starog dobrog Black Sabbatha, baš sa onim felingom koji je roditeljima njihovih fanova u početku
njihove karijere davao noćne more, dok su se sami klinci kljukali tim pesmama i nisu slušali u to vreme ništa drugo. „Take Me Home“ ima
takodje fantastičan mastan rif dok iz ritam sekcije sevaju munje i čuju se gromovi koji najavljuju razornu oluju iz neba crnog kao olovo.
Poslednja od prve četiri pesme je „Isolated Man“ u kojoj ponovo briljira Ozzy sa svojim gotovo robotizovanim vokalom, i prosto se pitam
kako je moguće da čovek i danas i dalje tako zvuči. I znam da je odgovor Sharon, jer da ta žena nije ušla u njegov život, siguran sam u to,
Lemmy bi išao na Ozzyjevu sahranu, a ne obnuto. Ovo su bila prava poslednja četiri parčeta torte koja se zove Black Sabbath, i to kakva,
kao da je svako parče koje je bilo odsečeno od torte ostatak činilo još boljim.
Pesme snimljene uživo zapravo zvuče kao da su snimljene u buretu, prilično sirovo sa vokalima gurnutim u prvi plan u konačnom miksu,
tako da su instrumenti ostali potpuno u pozadini, dok se bas jedva i nazire, naročito u pesmi „God is Dead“, snimljenoj u Sidneyu,
27.04.2013. „Under the Sun“ je snimljena u Aucklandu, na New Zelandu, 20.04.2013. i zvuči mnogo bolje od prethodne, kao da se
miksovanju ove pesme prišlo sa mnogo više volje. Ozzy u ovoj pesmi kao da zvuči preumorno, ali se to sigurno ne primećuje u poslednje
dve pesme – „End of the Beginning“ i „Age of Reason“ obe snimljene u Hamiltonu, država Ontario, Canada, 11.04.2014. Iako ni ovde miks
nije baš najbolji, izvedba zvuči najfokusiranije.
Pa, šta reći... Ako je ovo zaista poslednje novo što smo čuli od ovih legendi, onda ostaje žal što to nije bio full-length album, nego samo EP
(Lemmy i Motorhead su otišli u večnost sa celim albumom). Ali ko zna, možda onaj crv koji jednostavno ne da mira bude odradio svoj
posao i na Ozzyju, pod uslovom da Iommy reši zdravstvene probleme, i možda se i Black Sabbath oprosti od ovog sveta sa celim albumom.
Ovako ostaje iza njih kao nešto na pola rečeno, kao rečenica koja se završava sa zarezom, i ničim iza njega. To ostaje da se vidi, ali ovaj
bend je i više nego zaslužio da se oprosti od svoje armije fanova u stilu. Nikada vas nećemo zaboraviti! Vaše pesme ostaju da žive i živeće
večno. Vi nikada nećete ući u kuću slavnih, a znate li zašto? Pa vi ste tu kuću izgradili za sve one manje slavne bendove. Vi ste u toj kući
već domaćini.

Prve četiri pesme: 10/10

Live pesme: 8/10
 Chthe'ilst - Le Dernier Crepuscule
atmospheric death
Izdavač

Ako bi death metal scena bila Aligierijev pakao, onda bi Chthe'list dolazizi iz njegovog
devetog druga. Sa svojim debijem Le Dernier Crepuscule su se obrušili na svet. Dolaze iz
Canade, tačnije iz Québéca i radi se o triu koji iza sebe ima demo, a svoju muziku je
osmislio kao omaž klasičnom severno-evropskom death metalu. Iako je bend u vreme svoj
demo vidjen i doživljen kao obožavanje benda Demilich, ali to sa ovim albumom postaje
jasno kao užasno ogrančeno shvatanje njihove muzike i doprinosa deatm metal sceni.
Uticaji benda Demilich su svakako prisutni, ali oni svakako ne prepisuju iz kuvara koji je
neko već napisao. U njihovom muzičkom miksu se čuju i uticaji švedskih Crematory, ali i
finskih Abhorence, Rippikoulu i mnogih drugih. Philip Tougas (vokali/gitare/synth) i
Philippe Boucher (bubnjevi) su iskusni muzičari obojica i obojica su bili ili su još uvek u
odredjenom broju bendova koji sviraju tehnički death metal i black metal, i sasvim je
sigurno da su sa sobom u Chthe'list doneli po nešto iz tih drugih projekata i bendova u
kojima su davali svoj doprinos. Zajedno sa Claudeom Lebucom (gitare/synth) oni su uspeli da iznede prvenac koji obećava,
Na ovom albumu su sve pesme sa njihovog prethodnog demoa uz koje su sada i neke nove stvari. „Into the Vaults of Ingurgitating
Obscurity“, „Scriptures of the Typhlodians“ i „Ve'coiitn'aphnat'smaalà“ zvuče potpuno drugačije nego na demou Amechth'ntaas'm'rriachth
i zajedno sa još četiri nove pesme u paketu zvuče tako zloslutno i svakako bude maštu da stvara Lovecraftovske pejsaže ludila u dokolici.
Tekstovi su sigurno nastali pod uticajem ovog britanskog oca goth-horor priče, i oslanjaju se jedan na drugi stvarajući tako doživljaj čitanja
priče u delovima ili čak gledanja filma u nastavcima. Počevši sa zloslutnom naslovnom pesmom „Dernier Crepuscule“ pa do pesme „ koja
zatvara album „Tales of majora Mythos Pt. 1“ vi ne možete prosto da se otmete utisku da vas nešto praiskonsko poseda i nastanjuje se u
ljušturi vašeg tela izbacujući vašu dušu napolje kao neželjenog domaćina.
Muzički ovaj album je veoma dobro tehnički izveden, i u većem njegovom delu se sastoji od galopirajućih gitarskih rifova, bubnjarskih
blastova koji vas ubijaju kao maljem i izrazito dubokim varvarskim Tougasovim vokalom, koji kao da dolazi najdubljeg ambisa koji
nastanjuju drevna božanstva zaboravljenih i davno izumrlih civilizacija. Pri tome, svaka pesma ima nešto što je izdvaja od ostalih. Tako na
primer, u „Into the Vaults of Ingurgitating Obscurity“ to su gotovo himnični vokali na sredini pesme i atmosferični kraj koji podseća na
svukove unutrašnjosti neke memljive grobnice ili lavirinta koji nastanjuju demoni tame. Peta pesma na albumu „The Voices From Beneath
the Well“ sadrži zvuk vode koja teče niz kamene zidove izvora pre nego što uz neki fanki bas prelaz ode sve u kurac. Ova pesma sigurno
sadrži i najbolju bas liniju koju sam odavno čuo. Poslednja pesma na albumu „Tales of majora Mythos Pt. 1“ sa svojih skoro 13 i po minuta,
predstavlja veliko finale sa gotovo operatičkim šmekom i mnogo je melodičnija od većine današnjeg modernog death metala. Sadrži čak i
sekciju sa clean vokalima koji začinjavaju glavnu potku dubokih growlova koji krase ceo album.
Veoma inovativan bend koji je svakako vredan bilo čijeg vremena. Canadski trio je nadogradio svoj demo i jednom za uvek skinuo sa sebe
oznaku „benda koji obožava neki drugi bend“. Umesto toga, oni vam pružaju mešavinu švedske i finske škole death metala sa kraja 80-ih i
početka 90-ih i svemu tome daju Lovecraftovsko narativno pričanje tako da ceo paket zvuči veoma bombastično. Svakako jedan novi način
da se svira klasičan death metal.

9,5/10

Deformatory – Malediction
brutal death
CDN Records (2015)

Canada, tako mi se bar čini, u poslednje vreme izbacuje neke prilično dobre brutal death
metal bendove, a i od ranije je poznata po nekoliko zvučnih imena u ovom pod-žanru –
Criptopsy, Gorguts, beneath the massacre, Beyond Creation, Archspire, da navedemo neka
od njih. Deformatory dolaze iz Ottawe, i odlučili su da pokušaju da naprave nemilosrdno
ekstreman brutalni death metal jedinstvenog zvuka. Pre nama je njihovo drugo ostvarenje
Malediction, i u loncu ovog albuma se jasno čuje mešavina klasičnih death metal uticaja
bendova poput Cryptopsy, Morbid Angel, Suffocation, i bendove ljubavi prema modernom
tehničkom death metalu.
Malediction je u stvari prvi deo u seriji konceptualnih albuma koji govore o Saväelu, tvorcu
tame i originalnom izvoru čiste tame. Ovde priča sledi otkriće svetih tekstova za
prizivanje, ponovno budjenje Saväela i potonje uništenje svetla, neba i ostataka
čovečanstva. Ovo je album koji će zadovoljiti one koji osećaju nostalgiju za starom školom
death metala, ali i one koji su pre za moderniji, mračniji i tehničkiji odsviran divljački death metal.
Muzika na ovom albumu je prilično dobra, ali kombinacija vokala i bubnjeva koji su izgleda svugde i nigde, preko mutnih gitara se nekako
čini neinteresatnom. Ali oni koji u ovakvim bendovima traže preciznost i visok nivo tehničke izvedbe sigurno će biti oduvani onim što će im
ovaj album pružiti. Ono što je loša strana ovog albuma je nekonzistentnost, i kada bi Deformatory u budućnosti malo više posvetili vreme
ovom segmentu muzike, imali bi vrhunski album. Bezosećajna brutalnost je nešto što se prepoznaje, ali osim toga na albumu ima dosta
malo slabijih momenata koji kvare utisak. Definitivno treba malo više raditi na produkciji. Album je potrebno slušati na što boljim
slušalicama ili boljem stereu, ili će zvučati još lošije.
Ništa na ovom albumu nije podbacilo kada su u pitanju vaša očekivanja, nema tu nekih prevelikih oscilacija, a monotonija brutalnosti se
razbija sa nekoliko semplova mudro pozicioniranih. Pesma koja se ipak izdvaja po svom kvalitetu je „Dimensions of Malevolence“ koja je
puna prelaza i promena tempa da je daleko najzanimljivija muzički. Slična njoj, i u istoj klasi, je pesma „Obsequium“ koja u sebi sadrži
najbolji solo na albumu, negde oko polovine pesme. Neko bi rekao da je upravo ova predvidivost i nedostatak iznenadjenja upravo slaba
tačka ovog albuma, ali kada bi takvih elemenata bilo, možda bi neko rekao da je njihovo prisustvo slaba tačka. Prema tome, album je dobar
za ono što predstavlja i što očekujete da će doneti. On to i donosi. Tu je svakako i solo u pesmi „Oracles of Perdition“ koji prelazi u
disonantni uvog u pesmu „Apothic Existence“. Ali ništa od toga nije ono sa, da ga tako nazovemo, „wow“ efektom. Pristojna dužina
albuma (oko 37 minut)a zaista omogućuje da album odslušate nekoliko puta bez problema. Možemo slobodno da kažemo da je izuzetan
gitarski rad spasao ovaj album od proklete osrednjosti. No, još uvek, ovo je album koji bih toplo preporučio. Bez sumnje je brutalan a neki
od rifova će oduševiti gitariste koji razvijaju svoju tehniku.

7,5/10
Endseeker – Corrosive Reveleation
old school death
F.D.A. Rekotz (2015)

Zaista je ohrabrujuće, naročito za death metal fanove, videti kako se na sceni pojavljuje
izdavačka kuća koja ume da namiriše dobar death metal. To je slučaj sa F.D.A. Rekotz.
Ovog puta je njihov istančani muzički sluh za kvalitetne bendove uhvatio vibracije koje je
poslao bend iz Hamburga Endseeker. kada odslušate ovaj njihov album, jasno vam je ko
su njihovi uzori, jer se oni ne stide i ne libe da svoje uticaje jasno i glasno pokažu u svojoj
muzici. Na njihovom debiju Corrosive Revelation jasno se čuje da dominira uticaj stare
škole švedskog death metala, naročito bendova Entombed, Dismember i Grave.
Definitivno je da su ovi bendovi pomogli u formiranju zvuka benda Endseeker. Ovi uticaji
se mogu čuti apsolutno u svemu – rifovima, zvuku, vokalu. Neko bi rekao da je ovo minus
za bend koji pokušava da pronadje mesto za sebe medju gomilom drugih bendova koji
zvuče slično, ali moje pitanje glasi: zašto to niko ne zamera bendovima poput Demonical,
Bloodbath ili nekim drugim koji očigledno čine isto? Mislim, zašto je loše svorati old
school death metal na način na koji su to činili heroji te scene iz vremena kada smo i mi sami počinjali da slušamo i da se ložimo na taj žanr?
Tu su i te trademark kombinacije u tempu i prelazi iz srednjeg u galopirajuće brz. neko će ovaj bend možda kritikovati jer nema neke
pamtljive rifove, ali kako je i to moguće kada je sve, bar u ovom podžanru, već odavno odsvirano. Rifovi Endseekera su isto tako pamtljivi
kao i rifovi bilo koje od starih kajli koje smo do sada spomenuli. Odlična dinamika je održana tokom celog albuma, tako da je, bar meni, bilo
pravo osveženje i uživanje slušati neke nove likove kako odaju počast starim asovima ovog zanata. Sunlight Studios zvuk više odavno nije
nerešiva zagonetka i mnogo je bendova koji su uspeli da ga proizvedu i van tog studija. Tačno je da ima bendova koji i danas tom zvuku
dodaju neke sastojke koji mu nisu bili karakteristični tamo negde 90-ih kada je on bio bum na sceni, poput Deserted Fear, Blood Mortized,
Slaughterday, Revel in Flesh i još mnogo njih, ali i dalje ne razumem zašto je loše kada se pojavi bend koji to odbija da čini i koji se trudi da
oponaša zvuk, koji je nekada bio jako popularan, danas? Najlakše je iseći album nekog benda samo zato što previše zvuči na recimo
Entombed, ali, i sada ću svesno da izgovorim hulu za mnoge obožavaoce ovog zvuka, Endseeker to odlično rade, pa čak možda i bolje nego
mnogi bendovi koji su to nekada odlično radili. Produkcija je čistija i nekako razgovetnija, vokali su mi nekako čak i brutalniji. Ovo je bend
koji svira o no što svira veoma uverljivo, i ovaj EP od 24 minuta svog trajanja će sigurno da zadovolji ljubitelje ove škole death metala.
Pored četiri originalne pesme, na ovom EP-ju je i obrada pesme „Supposed to Rot“ od Nihilista (ne Entombeda, pa samim tim i ova činjenica
predstavlja neku vrstu izjave, iako se ta pesma nalazi na Entombedovom Left Hand Path albumu; inače moja omiljena pesma na albumu).
Sa Dismemberom skoro potpuno (ako ne i potpuno) neaktivnim i Entombedom koji se u potpunosti odvojio od ovog zvuka i vajba nakon
Clandestine albuma, ovi Nemci su nam dali snažan pokušaj vaskrsavanja zvuka i vremena kada je bilo normalno slušati death metal.
Momci, svaka čast.

9/10

Fleshgod Apocalypse – King

symphonic death
Nuclear Blast Records (2016)

Da li iko ko prati ovaj fanzin sluša grčki sypho blackened death metal bend Septic Flesh? Ja
sam bio oduševljen sa onim što sam čuo kada sa otkrio taj bend. Ali nekako mi je pridev
„sympho“ odgovarao uz black metal. Medjutim, od tada sam otkrio priličan broj bendova
koji pokušavaju da pomire, na prvi pogled, nepomirljivo – death metal i symphonijsku
orkestraciju. I moram da vam kažem da niko to ne radi na tako maestralan način kao
Italjani Fleshgod Apocalypse, i to od samoh prvih dana postojanja svog benda, 2007.
godine.
Da odmah postavimo stvari na pravo mesto – Fleshgod Apocalypse su prevashodno death
metal bend sa jakim uticajima klasične, naročito operske muzike, što se jasno vidi uz
redovnu upotrebu operskih naročito ženskih vokala i operske orkestracije. I već od prve
sekunde albuma, vi ćete biti prosto oduvani u jednom jednom dašku oluje koja će se na
vas obrušiti. Ovaj bend je neverovatan.
Nakon odlično prihvaćenog albuma Labyrinth iz 2014, ove godine se bend na scenu obrušio sa novom kolekcijom maestralnih kompozicija
u vidu albuma King. Ovo je konceptualan album u kojem se tretira tema korumpiranih ljudskiv vladara koji su koristili strah da bi vladali
umovima i životima svojih podanika, kao i efekti istih pojava na globalno društvo. Upravo to pojašnjavaju narativni delovi, koji su možda i
nepotrebni, ali ok; ovako su ostvarili efekat kinematičnosti koji se do sada samo naslućivao u muzici benda.
Prosto je nadljudska kompleksnost kompozicija koje ćete čuti na ovom albumu. Neverovatna varijabilnost u pesmama i, bar do sada,
najfokusiranije ostvarenje sa najboljim zvukom u dosadašnjoj bendovoj karijeri. Bukvalno svaki muzičar koji je bio uključen u stvaranje
ovog unikatnog dela je, u odnosu na prošli album, uznapredovao za nekoliko lestvica u kvalitetu svog muzičkog doprinosa. Osobe koje stoje
iza stvaranja ovakve muzike su pre svega kompozitori i upravo oni će jednog dana biti zaslužni kada metal od strane širokim masa bude
prihvaćen kao MUZIKA (namerno pisano velikim slovima). I pored mnogo prisutnije orkestracije, i dalje su gitare te koje vode glavnu reč i
vode pesme, povlačeći se u pozadinu samo po potrebi, da bi u tim situacijama u prvi plan došla orkestracija i operske solo deonice.
Vremenska uskladjenost i struktura pesama je ovog puta dovedena do nivoa perfekcije. Neka čudna tama je ovladala atmosferom koju je
ovaj bend uspeo da stvori na ovom albumu. Neke gitarske solaže otkrivaju i uticaje power metala, ali samo kao mudra protivteža režućim
death metal rifovima. Najbolji primeri za ovo su „Healing Through War“ i „Gravity“, jer u ove dve pesme svi do sada spomenuti elementi
svojom snagom prosto sabijaju. „Paramour (Die Leidenschaft ringt Leiden)“ je odlična pauza od do sada opisanog, i kako sedma pesma na
albumu, sa svojih 3:43 ne samo da predstavlja najkraću pesmu na albumu, nego i svojim predivnim operskim vokalnim deonicama praćenih
klavirom, predstavlja pravi atmosferični predah od bure. Ovo je do sada bilo nekarakteristično za bendova ostvarenja, ali na ovom albumu
je postalo stub o koji se cela zgrada albuma oslanja. Uz ovu pesmu, tu je i pesma „Syphilis“ koja dokazuje da je bend do danas sazreo,
izrastao i prošao kroz značajan progres. Album je u celini mnogo emocionalniji od bilo kog u bendovoj dosadašnjoj karijeri i nadam se da
nagoveštava stazu koju je bend sebi zacrtao za budućnost.
Čvrsto sam uveren da je ovo bendovo najbolje ostvarenje do sada, i zaista sam uzbudjen da jasno čujem poboljšanja od albuma Labyrinth
do albuma King. Bend, koji je poznat po tome što na svom merch štandu prodaje vino i testeninu, a i šta bi drugo očekivali od benda koji
svojom muzikom pokazuje kako prefinjen ukus ima.

Celih 10/10, jer više jednostavno nije moguće, a zaslužuju!

Gomorrah – The Haruspex

technical death
Test Your Metal (2016)

Ako tragate za nečim svežim na metal nebu, nečim što će vas iznenaditi i ostaviti potpuno
bez teksta, možete da prestanete sa potragom. Predstavljam vam bend Gomorrah i album
Haruspex. Ne tako poznati label Test Your Metal je učinio da ovaj album ugleda svetlost
dana i ako smatrate da malo poznate izdavačke kuće ne mogu da nanjuše dobar bend i
dobar album, onda je ovo očigledan primer da se grdno varate. Onog trenutka kada
budete preslušali ovaj album, znaćete šta ste mogli da propustite.
Gomorra je očigledno pronašla recepat ne samo za originalnost na metal sceni ispunjenoj
bendovima koji zvuče slično kao mnogo drugih bendova. Taj recepat je pomešati uticaje iz
nekoliko veoma različitih žanrova i sve stopiti u jednu muzičku kompaktnu smešu, ali
učiniti to na takav način da se više osnovni sastojci teško mogu prepoznati. Ovaj Canadski
duo je u svoj muzički izraz uspeo da pomeša Anaal Nathrakh, Necrophagist i Behemoth, i da od tih elemenata stvori nešto što zvuči veoma
poznato, ali u isto vreme i tako jedinstveno. Gotovo konstantni potpuni haos zvukova, rifova, što celom albumu daje neki industrial feel,
pomognut modernik produkcijskim trikovima, su nešto za šta je zaslužan svakako Bowen matheson, gitarista jedinstvenog stila potpuno
oslobodjenog bilo kakvih ograničenja koji se graniči nečemu što bismo mogli da opišemo kao sviranje po do perfekcije istančanom osećaju
za vreme i muziku. Odmah u pesmi „Nine Kings of Sulphur“ se zapaža njegova potpuno neortodoksna upotreba Whammyja, ili čak neke
druge vrste modulatora tona na gitari, što čini da njegovo sviranje zvuči kao van kontrole. Ovo se ponovo primećuje u „Sitra Achira“, u
kojoj kratki uvod dodaje ambijentalni momenat, koji je odsviran sa dve gitare koje kao da nisu uskladjene. Ovaj motiv je ponovljen u pesmi
„Cerulean“ koja čak sadrži i solo koji je potpuno ludilo. U suštini, Gomorrah je tehnički death metal bend, koji medjutim izvodi svoju
muziku sa takvim nivoom namerne ali kontrolisane nepreciznosti, da to odmaz izdvaja bend iz gomile ostalih. Fokus nije na čistoj tehnički
perfektnoj izvedbi, nego na izzetno teško udaračkom groovu. „Venom and Rapture“ čak sadrži savršeno odsviran nailbomb rif, dok „Crown
of Flesh“ skoro da bi mogla da se nadje na bilo kojem Job for a Cowboy albumu. Upravo zbog odličnog očuvanja balansa izmedju tako
različitih zvukova i elemenata u svojoj muzici, neophodno je bilo da se u muziku uključe i groove i prekidi, ali to je samo pojačalo
efektivnost onoga što slušamo.
Vokalista Jeff Bryan svojim dubokim growlovima koji su brutalni ali i ritmični u isto vreme, ne ostavljaju ranjenike iza sebe, i fantastično su
uskladjeni sa na prvo uho haotičnom muzikom. Prosto imate osećaj da su ljudi koji su stvorili ovu muzičku kakofoniju tek nedavno, i to
greškom, pušteni iz mentalne institucije. Bryan povremeno čak prelazi i u black metal registar, i u stvari svojim vokalom čini album još
interesantnijim.
Jedina slaba tačka je produkcija i mastering. Kao da producent koji je stao iza ovog albuma nije znao kako da uradi finalni miks, naročito
kada su u pitanju gitare. Bubnjevi su triggerovani a bas gotovo da se i ne čuje. Čitav album stoga zvuči previše mehanički, i ubacivanje
industrial momenata je učinilo da se stekne utisak potpuno nekontrolisanog haosa. Medjutim, ovde istovremeno trebamo da istaknemo da
samo nekolicina bendova uspeva da učini da moderna pridukcija zvuči tako dobro, a Gomorrah su sigurno jedan od tih bendova. U tome su
briljantni Origin. Upravo ovo su Gomorrah iskoristili kao svoju prednost i time ubacili još dodatne snage u iovako snažne pesme. Uprkos
male rezerve, ovaj dvojac je nešto novo na metalnom nebu. Trideset minuta death metala koji će vam polomiti kičmu sadrži sve elemente
koji mene mogu navesti da ovaj album slušam još mnogo puta: brutalnost, zaraznosti konciznost. Ovo je album za kojim nećete zaspati.

9/10
 Hymenotomy - Some Necrophiiles Having Sex With Naked Autopsied Bodies in the
Morgue
brutal slame
New Standard Elite (2016)

Moram odmah da vam priznam da mi je ovo prvo album za koji sam radio recenziju, a čiji
naslov sa imenom benda nisu mogli da stanu u jedan red nakon slike cover-artworka (o
čemu ćemo malo kasnije, jer svakako to zaslužuje). Da krenemo od imena benda.
Himenotomija je medicinska procedura hiruškog uklanjanja ili otvaranja himena i vrši se na
pacijentima kod kojih je himen septatan, kada je himen neobično zadebljan ili očvrsnuo.
Na ovaj način se omogućuje normalna menstruacija ili pristup vaginalnom otvoru.
E sad, ako ste je naslov albuma izazvao kod vas ludački smeh, pročitajte naslove pesama.
Navešću samo one najilustrativnije (iako mi je i to problem, jer su svi do jednog učinili da
se pokidam od smeha): druga pesma se na primer zove „Gigantic Dildo Constructed From
Putrid Human Body Parts Stolen From A Local Cemetery“ (hahahahahahahahahaha!),
šesta se zove „Stealing A Young Sexy Goat From An Angry Famer In Order To Have Sex
With It While Unexpected Farmer Dismembers Your Body With A Blunt Machete“ (znači, ne mogu da verujem da je no stvarno ovako
naslovio pesmu na svom albumu!), ili možda sedma – „Orgasm Achieved By Disembowling Pregnant Women And Inserting Decapitated
Fetuses Into Hair Anus“ (da li se ovde neko zajebava!?). I nakon što sam prestao da se smejem pritisnuo sam play. Moram da kažem i ovo:
Za ovaj album mi je definitivno trebalo najviše vremena od kada sam pročitao naslove pesama (obično ih i ne čitam) do kada sam pritisnuo
„play“ na mom playeru.
I od samog početka sam bio prosto oduvan pozitivno užasnim rifovima koji u tipičnom slame maniru sabijaju sve u zemlju i na kraju se
poseru po vama. Slamovi su drobljenje kostiju ispod valjka za ravnanje asfalta. Vokali su neljudski priljavi i treba vam čak vreme da svarite
značenje koje oni u sebi sadrže. Muzički nema ovde ništa inovativno i novo, ali činjeniva da je ovaj album ubedljivo na svim mogućim
listama najboljih albuma u 2016 koje su sastavljali sami muzičari, jednostavno sam morao da vidim šta se ovde dešava. Uobičajena doza
boleštine koja je tako... ne znam ni kako da je opišem... da izaziva da se nekontrolisano smejete svesni da ovi momci ne mogu ovo ozbiljno
da misle. Mislim, kada bi PMRC u Americi uspeli da pročitaju ove naslove pesama (pod uslovom da su u medjuvremenu naučili da čitaju),
ko zna šta bi se desilo sa ljudima koji stoje iza ovog benda. Možda bi ih doživotno zatvorili u betonskom bunkeru ukopanom u zemlju na
nekoj kretenski velikoj dubini, i tako samo dokazali svoju glupost i neupućenost u to šta je ono što stvarno kvari mlade umove danas (u
slučaju naše zemlje: pozdrav svim kretenima i kretenkama sa Pinka)? Ako ste ljubitelj bendova poput Crepitation, Parasitic Ejaculation
Gutalax i ostalih bolesnički dobrih bendova koji će vas pre svega naterati da za trenutak zaboravite surovu realnost života u kojem svi mi
živimo i smejete se do suza, onda ovo ne smete jednostavno da propustite.
E da, cover-art... Hm. Pa šta da vam kažem, na njemu od prilike imate po jedan motiv iz skoro svakog naslova pesama na ovom albumu,
počevši od zbunjenog mladog jarca u ženskom donjem vešu i čarapama sa halterima, pa preko dede kojem iz dupeta viri dildo u obliku
noža, pa do tamo nekog nekrofila koji sa blaženom facom pokazuje da uživa u snošaju sa raspadnutim lešom, uz krv, iznutrice i razne
telesne izličevine, zajedno sa sve flašama u kojima su u formaldehidu (verovatno) potopljeni razni delovi tela...
Da li vam se smučilo već do sada? Možda će neko ovu recenziju odbaciti kao neku u kojoj je najmanje bilo reči o muzici, ali ovo se mora
preslušati (i to više puta) da bi se u to poverovalo. Zato, svi bolesnici koji svršavate na ovakve stvari, pripremite svoje uši da čujete jedan od
najboljih brutal slave albuma ove godine do sada. Teško da će ovo iko uspeti da nadmaši.

Za više nego hrabrost da se na scenu izadje sa ovakvim albumom, od mene celih 10/10

Megadeth – Dystopia
thrash speed
Izdavač

Do danas je svakom fanu thrash metala jasno da je činjeniva da nije postojalo Metallice,
nikada ne bi postojao ni Megadeth. Kao što je istina, i to već i vrapci znaju, da je inicijalna
kapisla za osnivanje megadetha bila činjenica da je Dave Mustaine izbačen iz benda iako je
napisao pola ako ne i više muzike za prva dva albuma Metallice (a izbačen je čak i pre
snimanja prvog). Ako mene pitate, Megadeth je dostigao svoj vrhunac sa Rust in Peace
albumom iz 1990 i nikada od tada nije ponovio taj kvalitet. Ali valjda to tako ide u karijeri
svakog benda. Taj album je bio „Reign in Blood“ ili „Painkiller“ u Megadethovoj karijeri.
Od albuma Risk iz 1999, kada je bend napustio gitarista par-exelance Marty Freedman,
Damu Mustaineu je terbalo nekoliko osrednjih albuma da se ponovo vrati u formu.
Ono što mi se svidja sa albumom Dystopia jeste činjenica da on ne pokušava da ponovo
napiše prošlost, ne, nego je fokusiran na budućnost, i u figurativno i u doslovnom smislu.
Pre pisanja Dystopie Mustain se zabavljao idejom ponovnog okupljanja benda iz perioda
Rust in Peace albuma, ali se izgleda na vreme odlučio da tu ideju baci u kantu za otpatke i da se okrene novom početku, tako da je u bend
pozvao Chrisa Adlera, bubnjara benda Lamb of God i Kikoa Loureiroa, gitarite benda Angra.
Ako ste jedan od onih fanova Megadetha koji svoju ljubav prema bendu zasnima na albumima do legendarnog Rust in Peace, onda ne biste
ni trebali da se zamarate sa preslušavanjem Dystopie, jer je ove reč o novom Megadethu, ali fokusiranijem nego na bilo kojem albumu u
poslenjih 15 godina. Tu je ponovo već poslovična Mustaineova opsednutost lošom politikom i teorijama zavere, i ovog puta je sve
sakupljeno u konceptualnoma lbumu o budućnosti na koju možemo svi mi da računamo ako dopustimo da se sve odvija onako kako
diktiraju neki tamo moćnici u bilo kojoj državi na svetu, i zabijemo glavu kao nojevi u pesak kada se suočimo sa nečim što nam se ne svidja.
Album, nakon kratkog introa, odmah ubacuje u petu brzinu i piči rufom ubicom kojim počinje prva pesma na albumu „The Threat is Real“ u
kojem Kiko i Mustain pokazuju da su rešili da pokidaju od samog početka sve pred sobom. Ako se može govoriti o bilo kakvom povratku
korenima, onda je Distopia pravi megadeth thrash metal album.
Ali ono što stvarno unosi život old-school Megadeth zvuku je Adler, životinja iza seta bubnjeva, koji vas od prve sekunde bombarduje
salvom neverovatno kontrolisanih beatova, tako da je ubrzo jasno da je upravo on najsvetlija tačka ovog albuma. On prosto u svakoj pesmi
dodaje još jedan nivo snage i intenziteta, kao npr, u pesmi „Bullet to the Brain“, dok je inače briljantni instrumental „Conquer or Die“ čak i
konstruisan oko njegovog bubnjarkog rada, koja ubrzo prerasta u pulsirajuću „Lying in State“ koja, ako nije prejako ovo reći, predstavlja
„Hangar 18“ ovog albuma, sa svojim gitarskim dijalogom na relaciji Mustaine-Laureiro.
Definitivno, Dystopia je najbolji megadeth album nakon Rust in Peace. Uzbudljiv za slušanje, čak i gotovo pop-speed-thrash a-la
Power-Ranger naslovna pesma, koja mi nakon prvog slušanja nije nikako legla, nakon nekoliko slušanja, nalazi mesto u umu i svakako
opravdava svoje mesto na albumu. „Death From Within“ je sigurno jedna od najboljih Megadeth pesama ikada snimljenih, ako još uvek
niste čuli „Fatal Illusion“ ili otvarajuću „The Threat is Real“, onda mogu da vam kažem da su one savršeni uvod u jedan potpuno novi
Megadeth, koji će se, nadam se, zadršati dovoljno dugo za još jedan period Megadeth ludila. I, evo reći ću zato što nisam pička pa uvek
javno izražavam svoja mišljenja, ovaj album me je samo učvrstio u mišljenju da je Dave Mustaine sa svojim potpuno neortodoksnim stilom
sviranja nemerljivo kvalitetniji gitarista od Kirka Hammeta. Mislim, ljudi, gitaristi, čovek uopšte nije opterešen čitanjem nota ili tablatura za
gitaru. On jednostavno ima istančano uho za ono što paše i ono što ne paše. Čovek je genije!

10/10

Motus Tenebrae – Deathrising

goth-doom
Ma Kingdom Music (2016)

Ja moram da priznam da nisam baš neki gothic-doom fan (više mi leži death-doom kao
podžanr), ali kada sam video cover-art za Deathrising album italijanskog benda Motus
Tenebrae, rekao sam sebi: „Ovo moraš da preslušaš“. Zamračena gotska katedralai u njoj
polu-natrulo humanoidno biće, kao uhvaćeno negde izmedju života i smrti, sa telom koje
predstavlja spomenik porazu telesnosti kao opciji... Ovde, ovo telo u ruci drži još i kosu, a
ona kao da nagoveštava kakva je bila žetva mrtvih, jer sa njene oštrice kaplje još uvek vrela
krv smrtnika. Okrvavljena podlaktica na desnoj ruci ženske prilike ukazuje na samoubistvo
i to na način koji je nekako rezervisan za najdublje očajanje. I odmah nam je jasno – Smrt
koja se diže iz podzemnog sveta i kreće najoš jednu seču živih je sveprisutna. I zato, kada
biste birali muzički žanr koji bi najbolje išao uz jednu ovakvu sliku, nekako gothic-dook prvi
pada na pamet.
Motus Tenebrae su definitivno savladali osnove ovog pod-žanra, i sigurno imaju čemu da
nauče druge bendove koji se okušavaju u ovim vodama, jer i oni sami su učili od velikana, pre svega Paradise Lost, My Dying Bride, Type o
Negative, i mnogih drugih. Bend pokazuje da je imao strpljenje sa materijalom koji je našao mesto na ovom albumu, jer gotovo iz svake
sekunde izbija činjenica da je sve dobro promišljeno, više puta premereno, pažljivo izvagano, i neverovatno ubedljivo i dobro izvedeno od
početka do kraja. Ovo svakako ne znači da je album savršen i da mu se ne mogu naći nikakve zamerke, ali čak i na slabijim deonicama u prvi
plan je stavljen sam zvuk kao najveći adut u rukavu ovog italijanskog benda. Kompozicije su iskomponovane sa gotovoo digitalnom
preciznošću, a izvedene su sa nepodeljenom pažnjom dodeljenom svakom detalju, tako da celokupno, album zvuči krajnje mračno. Bend
izbegava vešto preteranu dramatičnost koja je često zamka u koju bendovi ovog žanra upadaju, pa na oltaru žrtvuju sve ostalo da bi postigli
željeni nivo dramatičnosti. Ovo se naročito odnosi na vokale, što je departman u kojem često bendovi ovog i sličnih žanrova samo služe da
bi naglasili neke muzičke deonice. Ovde su vokali zadržani u isto planu sa ostatkom muzike na albumu. Sve na ovom albumu puca od
emocija krajnje uverljivo pretočenih u muzički izraz, naročito u pesmi „Cherish My Pain“, tako pune neke zle energije, da nesvesno
počinjete da se osvrćete oko sebe i proveravate sve najračnije kutke u kojima se kriju vaši najdublji strahovi. Bend zvuči najdublje kada
ubrza tempo, kao npr. u pesmi “Light That We Are“ i naslovne „Deathrising“, ili na početku pesme „Faded“.
Veoma snažan album koji pokazuje da ovaj pod-žanr neživi samo na nekolicini imena koja su do danas izgradila sebi ime. Popularnost
bendova koji u svojoj muzici kombinuju gothic i doom je neosporna. Motus Tenebrae će sigurno imati gomile uvrnuto obučenih fanova
koje niko ne razume, ali koji upravo u ovakvoj muzici pronalaze nešto čime popunjavaju rupe u svojoj ličnosti, svom životu. Odličan album
koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima i koji ćete sigurno slušati još mnogo puta nakon prvog.

8,5/10
 Elio Rigonat – Egregor I
thrash-melodic death
LOM (2016)

E ljudi, da li vamje poznato ime „Elio Rigonat“? Onima kojima je ovo ime još uvek
nepoznanica, to je gitarista u bendu Kobold i vokal u bendu Merciful Angel. Ali kao što je
uvek slučaj sa mladim muzičarima punim enuzijazma i elana, nerealizovanih ideja i
potpuno novih i originalnih proizvoda funkcionisanja čuda koje se zove ljudski um, ni Eliju
nisu bila dovoljna ova dva angažmana kako bi smirio svoje kreativne strasti. U martu ove
godien on je kroz izdavačku kuću njegovog oca – LOM (kroz istu kuću je objavljen i EP
Kobolda) objavio i prvenac svog solo projekta pod naslovom Egregor I. I to kakav album!
Od samog početka futurističkog introa za instrumental „Alpha“ pa sve do kraja isto tako
grnijalno odradjenog outroa „Omega“ razarački rifovi se nižu kao na proizvodnoj tracii sve
jedan sustiže drugi. Zvuk je žestok do pucanja.
Pesma koja otvara album je odsvirana u klasičnom Bay Area thrash fazonu koji je
popularizovao bend Exodus, Elio je genijalan gitarista, odličan vokalista koji može da
izvuče neverovatne vokalne deonice, pa čak i da meša više vokalnih stilova u jednoj pesmi. Sve ove svoje kvalitete je uspeo daizvuče do
maksimuma na ovomsvom prvom solo ostvarenju. Vokalno, ovog puta Elio je negde u vodama thrash-blacka ali koristi i growlove. Svaki
instrument se podjednako čuje, i svaki ponaosom ima trenutke kada je u misku istaknut u prvi plan. Odlična produkcija za koju je takodje
zaslužan Mr. Rigonat je iskorištena na pravi način da istakne sve jake strane ovog albuma do maksimuma. Gitarski rad je perfektan,
uključujući tu i solaže koje pale vazduh. Bubanj, iako je programiranm uopšte ne odaje takav utisak, koliko je kvalitetno odradjen. Bas
bubanj i bas gitara se čuju kao da ih je odsvirala ritam sekcija Pantere. Druga pesma me već više podseća na Machine Head, iako ni u
prethodnom ni u ovomslučaju ne mogu da kažem da se radi o kopiranju. Elio je tako dobar muzičar da nema potrebe da to radi.
U osnovi, muzika na Egregor I je thrash metal da dosta upliva groovea, pa čak i prog metala. Ono što će mnoge fanove obradovati jeste
činjenica da na albumunema ni traga od metalcorea, koji je i previše prisutan u muzici modernijih bendova. Savrešeni odabir zvuka gitara,
distorzije i efekata je učinio da i nakon deset preslušavanja ne možete da nadjete slabu tačku na albumu. Odlično uvodi, gotovo
pevljivestrofe, genijalno osmišljeni refreni, killer solažei brojna preplitanja – momenti u kojima se jedna solaža prepliće u drugu.
Iako rifovi deluju poznato, oni nikako nisu reap-off iz neke druge pesme, nego su to samo delići ideja koje je Elio uspeo da pokupi i da
pomoću svoje originalnosti napravi nešto mnogo više od blede kopije.
Prvo pa muško, rekli bi naši stari. Eliju svaka čast jer je fanove thrash zvuka obradovao odličnim albumom prvencom. Lik je svesamo
odsvirao, otpevao i snimio. Stefan Tomić je uradio djavolski dobar miks, tako da je u totalu, srpska metal scena dobila još jedan sjajan
projekat i album.

10/10

Procreate – Omega Sanctum

brutal death
Cadaverized Production (2015)

Gitarista benda Womb of Maggots i pevač benda Mortal Torment (inača, samo radi
reference, oba benda sviraju brutal death metal) su odlučili da ujedine snage i da nam
ponude projekat Procreate, koji izvodi, hm... pa pogodili ste... brutal death metal, ali ovog
puta sa antihrišćanskim twistom. I to, za promenu, veomadobro odradjenog. Ako bi bili
prinudjeni da izdvojimo jedan elemenat koji se ističe na ionako dobro upakovanom
muzičkom paketu, onda bi to sigurno bili rifovi. Čitava muzika benda Procreate se okreće
oko rifova Sotirisa Pappasa (inače bend je iz Grčke), rifova oštrih ko žilet, a opet teških ko
macola za razbijanje kamena (i ako neko kaže da macola i nije tako teška, pitaću vas nakon
što g-din Pappas završi sa obradjivanjem vaše glave vaših ledja). E sada, po definiciji rif je
skup ili sekvenca nota ili akorda, i ako bi samo nabacali gomilu rifova, sve bi zvučalo
iscepkano. E ono u čemu je Pappas briljantan jeste način na koji je povezao sve te rifove u
tako skladnu celinu koja ima svoj prirodan tok, koji tokom celog svog trajanja ne gubi na
snazi.
Album otvara naslovna stvar „Omega Sanctum“ i ona se definitivno oslanja na zaostavštinu promo materijala objavljenog 2014. Pomenuti
rifovi bez kompromisa, kao da su odlučilidaubiju sve što je ostalo religioznoga u vama, jer je osnovna tematika svih tekstova naovom
albumu suprotstavljanje hrišćanstvu, ali i svim ostalim organizovanim religijama. Grmljavina bas linija i masivni teledirigovani bubnjarski
bitovisu razarajućii ne ostavljaju vam priliku ni da predahnete. Bubnjar John (Giannis Nakos) zvuči podjednako zlo i besno kao i gitarista
Sotir. Njegovi vokali zvuče još svežije i moćnije nego na promou, i vokalne deonice su pažljivo i mudro smeštene, dako da se dobija utisak
da je vokal još jedan instrument, a ne samo prisutan da album ne bi bio instrumentalan. Programski je muzika dovedena do savršenstva,
opet zaslugom Sotirisa Pappasa, tako da uopšte nemate utisak da su to samo dva izuzetna muzičara odradila sve i onda sve delove
kompjuterski spojila u celinu koja se zove Omega Sanctum. Ovo je razorni prvenac benda Procreate. I taman kada ste pomislili da vaše telo
ili uši više nemogu da izdrže, Procreate dolazi sa još istog, jer izgleda kao da je ovaj bend pronašao neki nepresušni izvor brutalnosti i sve
što je nama ostavljeno jeste da se pomorimo sa sudbinom.
Veoma čista produkcija, ali opet ne previše, tako da se krajnje pozitivan doživljaj muzike ne gubi pred toliko pročišćenim zvukom da sve
zvuči nekako veštački generisano. 8 pesama krajnje brutalnosti, 32 minutra death metala u maniru bendova Pathology, Dying Getus,
Cannibal Corpse i Morbid Angel.

10/10

Rotting Christ – Rituals

occult black
Season of Mist Records (2016)

Bend koji je u surovom svetu koji se zove muzička industrija uspeo da opstane čak 28
godina svakako zaslužuje respekt. Formirani još davne 1987, oni su ponosni nosioci
barjaka grčke black metal scene. Kada sam se po prvi put susreo sa muzikom ovog benda,
prvo pitanje koje sam sebi postavio je glasilo: Kako neko ko zvuči kao oni i dalje sebe može
da smatra black metal bendom? Ali kada sam pokušao daih svrstam negde drugde, u bilo
koji drugi žanr ili pod-žanr, nekako su mi previše odskalali i tamo. Zato sam odlučio da ih
ostavim tu gde jesu.
Ne znam da li je potrebno elaborirati muzičke uticaje koji su zaslužni za stvaranje
jedinstvenog zvuka koji ovaj bend neguje, ali čisto, radi onih koji još uvek nisu čuli kako
Rotting Christ zvuče, u osnovi, njihova muzika je izgradjena na temelju grindcore rifova, ali
je natu osnovu nazidano toliko raznolikog materijala iz nekoliko žanrova i pod-žanrova, od
black metala pa do gothicmetala, da bi krajnji proizdvog bio upravo ovo što čujete na
albumima ovog benda. Nastavak muzičkog putovanja u pravcu koji je bend zauzeo na prethodnom albumu Κατά τον δαίμονα εαυτού, pred
našim ušima je nova zbirka epskog, atmosferičnog i ambijentalnog black metala, počev od prvog tona „In Nomine Dei Nostri“ do poslednjeg
rifa pesme „The Four Horsemen“. Album zapravo počinje zvukom ritualnih napeva u sred sada već trade-mark rifova po kojima smo
većdobrano upoznali Sakisa i kompaniju. Refren poput himne će naretari da vam brže prostruji venama, i nemojte se uopšte začuditi ako se
pridružite napevu zajedno sa bendom. Debeo zid distorzije osigurava da taj epski feeling i težina rifova ostanu netaknuti tokomcelog
albuma. Sakis Tolis zvuči golijatski kao i obično, dok njegov rodjeni brat, Themis Tolis, sedeći za svojim setom bubnjeva, udara po nakovnju
našeg srednjeg uha kao da mu je ovo poslednje u životu. Naročito u pesmi „Elthe Kyrie“ vi nećete moći da prestanete da pesnicomb
bijeteop vazduhu, a očaraće vas i čarobni narativni delovi i vokali Denai Kastameni, inače glumice u Narodnom grčkom pozorištu. Ona
uspeva da sve popne na potpuno drugi nivo zla, sa njenim vriskovima i gnevnim naracijama.
Rotting Christ su poznati po ubacivanju folk elemenata odviranih naoriginalnim instrumentima, i ovi elementi su prosto posejani po celom
albumu. Medjutim, u ovom kontekstu jedna pesma naročito zapada za uho. To je „Devadevam“ koja deluje kao pravo iznenadjenje, čak i
na Rotting Christ albumu. Kombinujući himnena sanskritu sa klasičnim indijskim melodijama, i sve to zalepljeno na osnovnu black metal
agresiju, u ušima će da vam odjekne pesma koju bi zaista voleo da čujem u živom izvodjenju, i da vidim kako bi na nju reagovali naročito u
Indiji, znajući dadolazi od benda koji nije iz njihove zemlje. Siguran sam da bi bilo onih koji bi bili oduševljeni, ali i onih koji bi ovo smatrali
skrnavnim. Još jedna pesma slična ovoj je i „Tou Tanatou“ koja meša veoma slušljive folk rifove sa istom black metal osnovom, i čini da
vamovaj refren još dugo odzvanja u glavi. Ovo je definitivno jedna od boljih pesama na albumu, ako bilo koju pesmu i možemo izdvojiti iz
granitno-kompaktne i čvrste celine kakva je ovaj album.
Ono po čemu su Rotting Christs poznati je lagano nabijanje intenziteta sve do konačne eksplozije u vatrenu loptu teške artiljerije, a na
ovom albumu su najbolji primeri pesme „KomxOm Pax“ i „For a Voice Like Thunder“. Možda se „Apage Satana“ previše oslanja na
atmosferu i ambijent, gurajući tako onaj black metal feeling u pozadinu.
Sasvim pristojnih 49 minuta u deset pesama odlične muzike proleti a da toga niste ni svesni. Iako je ovaj album možda za nijansu sporiji od
ranijih njihovih ostvarenja, tu usporavanje bend definitivno nadoknadjuje intenzitetom, tako da slobodno možemoda kažemo da je ovo
bendovo najsnažnije ostvarenje do sada. Ako je iko mislio da su Rotting Christ nazalasku karijere, bend je ovim albumom pokzao da jejoš
daleko od tog stadijuma. Oni su i ovog puta uspeli da podignu lestvicu kvalitera više i da snime album koji će definitivno oštro da se bori za
vašu dušu, ako je već do sada niste izgubili.

10/10

Against the Plagues – Purified Through Devastation

blackened death
Non Seviam Records (2015)

Ljudska rasa koja se dokazala kao neuspeli eksperiment Majke Prirode? Potpuno
istrebljenje iste kao poslednje rešenje i način da se ponovo uspostavi balans u svetu? Ako
vam ovo zvuči kao neki scenario za naučno-fantastični film ili knjigu, pa, niste daleko. E
sada, zamislite da se baš to potpuno istrebljenje ljudske rase ostvaruje zvukom razarajuće
muzike? Ako ste uspeli tako nešto da zamislite, onda je album Purified Through
Devastation američkog blackened death benda Against the Plagues prilično blizu toga da
postane jedno od orudja u ostvarenju tog cilja.
Baziran u gradu Chicagu, u državi Illinois, ovaj brutalan i tehnički izuzetno potkovan bend
je u svojoj misiji pročišćavanja sveta od 2005. godine, i u svojoj muzici na jedan poseban
način meša brze i sporije deonice, ali na veoma precizan i eksplicitan način. Sa
prvozazrednim art-workom iz uma poznatog švedskog umednika Pära Olofssona (radio je
na albumima bendova Exodus, Irreversible Mechanism), devet pesama se nalaze u ovom paketu oružja za masovno uništenje. Šest od tih
devet pesamasu već bile deo EP-ja iz 2012 The Quaternion i njihovog EP-ja iz 2015 Extermination Event. Uz dakle još tri nove pesme, ovaj
paket nabijen eksplozivom će svakog slušaoca sigurno ostaviti dezorijentisanog nakon 47-o minutnog konstantnog uništenja bez ostatka.
Nema tu nikakvih introa. „Man's ModernWorld“ vas odmah gazi nemilosrdno, a glavni vokalista Shaun Albro vas saseca svojom
kombinacijom snažnih screamova i divljačkih growlova, dokbubnjar Varyen Chylinski ubija i ono malo volje za životom u vama svojom
nemilosrdnom kanonadom. Brutalno atmosferična „All Flesh Had Corrpted“ predstavlja modernu verziju death metala u kojoj se iskazuju
gitarske bravure Jona Corstonai Aarona Covarrudiasa, naročito u segmentu solaža. Još brža „Praetorian Icon“, svojom silom i težinom, zvuči
malo više demonski od prethodne dve, još više pokazujući izuzetnu tehničku potkovanost svih članova benda, zvučeći istovremeno i
razarajuće i melodično. „Theokratia“ je pesma koja će vam sigurno slomiti kičmu u predelu vrata, a naročito će vas oduševiti skoro
divljačko Varyenovo bubnjanje i još dublji Shaunovi growlovi. Čini vam se kao da su se članovi benda dogovorili da se u svakoj pesmi još više
potrude nego u prethodnoj, a da im prethodna pesma služi kao zagrevanje. Nema ni naznake usporavanja, jer sledi „TerrorForm“ u kojoj se
čuju tragovi sympho-black metala, koji se ovde savršeno uklopio sa njihovih načinom razvaljivanja dupeta; topla preporuka pesme za svaki
pit. Fantastična „Extermination Event“ koja počinje zvukom sirene koja poziva na uzbunu, jer ono što počinje je ravno pravom krvoproliću
u obliku death metala vrhunskog kvaliteta.
Ako na albumu postoji nešto što bismo mogli da nazovemo kratkim predahom izmedju dva naleta andjela uništenja, onda je to
instrumental „Falling Further“, ali budući da on traje manje od dve minute, krajnje psihotična „Enblightened“ će vas brzo razuveriti da ste
upravo imali pauzu, i dovešće vašu lobanju do pucanja svojim black metal elementima, i samo dodatkom pritiska od strane neverovatnih
Shaunovih vokala. I nakraju imamo preteću „Enemy Herein“ koja zatvara album, sa instrumentima koji zvuče najmračnije i najzloslutnije od
početka albuma, dok Jon i Aarton pale vazduh svojim oštrim solažama.
Ako potpuno uništenje čovečanstva zaslužuje odgovarajući soundtrack, onda je to definitivno album Purified Through Devastation benda
Against the Plagues. Neverovatan album. Jedina zamerka ide na račun pridukcije, gde zvuk gitare kada udvojeno prže ritam, dobija malo
veštački prizvuk.

9,5/10

Gravemind – The Hateful One EP

deathcore
Last Chapter Records (2015)

Deathcore je žand na koji sam se tek nedavno naložio, i to ne na sve bendove, ali bendovi
poput Whitechapel, Thy Art is Murder, Carnifex i drugih su možda nešto novo na svetskoj
metal sceni što polako počinje da bude mnogo više od običnog podžanra i polako prerasta
u zasebnu scenu, sa zasebnim stilom oblačenja, muzike koja se sluša i slično. Deathcore
kao žanr ima za karakteristiku fokus na prekidima, shredingu na gitarama, neverovatno
moćnim (uglavnom) scream vokalima ali i uz čestu upotrebu bolesno dobrih growlova,
pigg-squealova i guturala, genijalnih bubnjarskih blast-beatova i neverovatno brutalno
realnih tekstova. E sad, u isto vreme, ovo je možda i žanr u kojem bendovi nekako najbrže
dolaze i nestaju sa scene, nakon čestih promena članova, sklonosti da poklone
bogovimaraznih trendova.
Band Gravemind dolazi iz Australije, i deathcore scena koja se razvila u ovoj zemlji ima
zaista nešto posebno, jedinstveno kada su u pitanju bendovi koji dolaze iz ove daleke
zemlje. Možda je to povezano sa kengurima, emuima i Aboridžinima, možda sa vodom u okeanu kojim je okruženovaj ostrvski kontitent,
ne znam ni sam, ali ako poslušate bilo koji bend koji dolaze iz Australije i svira deahtcore, znaćete to čim ih čujete. Muzika u ovom žanru je
u stvari izgradjena oko bubnjarskog beata, pa ni Gravemind tu nisu izuzetak, jer Anthony Pallas vodi glavnu reč sedeći iza svog bubnjarskog
seta. Od početka pesme „The Scriptures of Torment“ pa do kraja pesme „The Scriptures of Hatred“, i u svakoj pesmi smeštenoj izmedju
ovedve, Pallas je sprava za mučenje. Možda i najsnažnija pesma na ovom EP-ju je „Nagini's Noose“ gde Pallas, ako se tako može reći, zaista
sija punim sjajem. Čovek je pravi genije a to se najbolje vidi u njegovog radu stopalima. A tek u „The Glass Purge“... Ima tu i pesama koje
su mu očigledno poslužile kao, pa redimo odmor, npr. pesma „The Lowest Circle of Hell“, ali čak ni ovo ne znači da je on u njoj lošiji nego u
ostalima, samo da je u njoj manje divlačkih blast-beatova a više pitkijih sekcija. Bend inače ima tri gitariste, i u poslednjoj pesmi koju smo
spomenuli Pallas kao da zarobljava jednog od njih i vezuje zvuk njegovog instrumenta za svoj ritam, dok druga dvojica nastavljaju da
kažnjavaju uši slušalaca sa ubistvenim rifovima punim divljačkog grovea. Daimien Bredin, Michael Petritsch i Aden Young su razarači niskog
štima. Vokali su isto tako ubitačni i upravo oni održavaju dinamičnost ovom albumu. Dylan Gillies-Parsons je izuzetno talentovani vokalista
i to itekako ume da pokaže.
U ovom žanru, The Hateful One nije album koji puca od originalnosti, ali je to definitivno album koji je svestan svojih snažnih strana jer je
uspeo upravo njih da izgura u prvi plan i da ih tokom celog trajanja EP-ja svesno i sračunato drži u vašim ušima. Ono što bend gubi u
originalnosti, sigurno uspeva da nadoknadi u furioznosti i brutalnosti. Iako ste sigurno čuli još mnogo odličnih deathcore bendova i pre
nego što se poslušali Gravemind, oni su sigurno bend koji ima šta da kaže i zaslužuju svoje mesto pod deathcore nebom.

8,5/10
 Hammer Horde – Fed to the Wolves
viking blackened melodic death
Storm Surge Records (2015)

Ako ste pomislili da su Hammer Horde bendiz Skandinavije, ili možda Rusije, grdno ste se
prevarili. Oni su Amerikanci, tačnije iz grada Toleda u državi Ohio. Postoje od 2007.
godine i do sada u svojoj diskografiji imaju tri full length albuma. Dva člana benda A
Gruesome Find, Jayson Cessna (bubnjevi i klavijature) i Ryan Mininger (gitare i klavijature)
udružili su se sa svojim nekadašnjim kolegom iz benda Jasonom Reynoldsom (Carrion, ex-
Goresick, ex-A Gruesome Find) na basu, Derickom Smithom (gitarei clean vokali)i Brockom
Bickelhauptom (vokali),i odlučili da svoju ljubav prema vikinzima pretoče u muziku.
Album Fed to the Woves sadrži osam pesama, od kojih su dve instrumentali. Album
otvara pesma „Starborn“ koja svojom melodičnošću prosto pleni i predstavlja pravi
dramatični početak. Blackened melodic death metal brzog rifa, blast beatovi i gitare
veoma utegnuti, i ono što je najbolje kod ovog benda i na ovom albumu – vokali. Gitare su
fantastične, od ritma do solaža. „Tales oftheWayward Voyager“ počinje brzim ali veoma
melodičnom gitarskim rifomi nabijena je nekim solidnim grooveom, što čini da je ovo pesma koju veoma lako možete da zavolite. Možda je
zato što je to tek druga pesma na albumu previše rano da je okarakterišemo kao najbolju, ali je veoma ozbiljan kandidat. Uticaji sympho-
black metala su u ovoj pesmi jasni, samo bez nepotrebne teatralnosti. Naslovna „Fed to the Wolves“ počinje sa zloslutnim zvukom
urlikanja vukova koji se gubi u tami, a kada taj zvuk mesto ustupi gitarama i bubnju, jasno vam je da pred sobom imate odličnu stvar.
Pesma je jednostavno tako dobro iskomponovana da svi njeni elementi pašu jedan sa drugim. „Unholy Harbingers of War“ počinje dobrim
gitarskim soloom i priprema vas za sporije ritam, ali kada bubnjevi udju u pesmu u potpunosti, dovijate neočekivano brzu kompoziciju sa
genijalnom kombinacijom clean i grubljih vokala nakranici growla i blackerskog znatno mračnijeg. Pesma je svojevrstan poziv u bitku, uz
zvuk bojnih pokliča i zveket mačeva i bojnih sekira. Tokom celog trajanja pesme ona ni za sekundu ne gubi na svom intenzitetu i svaka
pohvala muzičarima na tome. Onda dolazi obrada Manowarovog hita „Hail and Kill“ koja vas od prve sekunde prosto ošamuti svojim
udarcem. I ono što mi se svidja kod ove obrade, jeste činjenica da joj to što je obrada nije ništa oduzelo od njene veličanstvenosti. Sjajan
gitarski solo pokazuje da se ovi momci sjajno zabavljaju dok izvode svoju muziku. Siguran sam da bi ovi momci mogli isto tako moćno da
odrade i bilo koju drugu Manowar pesmu. „Ortum Aurorae“ je prvi instrumental na albumu, koji zvuči neverotano melodično, sa
ubačenom klavirskom deonicom, i predivnom orkestracijom na udaraljkama i ostalim instrumentima, i sve skladno u jednom trenutku
prerasta u „The Scourge of Man“, masterpiece. Ova pesma zvuči apsolutno savršeno od svoje prvesekunde. Njen očaravajući ritam prosto
zarobljava vaš um i vi ćete mehanički početi da mlatite glavom a da toga niste ni svesni. I upravo ovo je moja omiljena pesma na albumu,
od početka pa sve do samog kraja, kada se sve smiruje uz čarobnu melodiju na klaviru. Album zatvara pesma „As Ambers Fade“ sa teško
distorziranim gitarama i bubnjarkom kanonadom u kojima su neki tonovi i neki udarci posebno naglašeni, tako da pesma zvuči skoro kao
marš. Osećate se zadovoljno, kao kada napuštate bojno polje živi i pobednici, i krećete već u mislima da se spremate sa narednu bitku.
Sjajan album za prvi susret sa ovim bendom. Možda je neko sumnjičav prema bendovima koji neguju vikinšku kulturu i istoriju a ne potiču
iz skandinavskih zemalja, ali ovi momvi to veoma ubedljivo rade. Svaki instrument je odradio svoje i doprineo ovako sjajnom albumu.

9/10

Antigama – The Insolent

cybergrind grindcore
Selfmadegod Records (2015)

Sa albumom Meteor Antigama su završili sa izdavačkom kućom Relapse Records, kroz koju
su izdali tri albuma pre ovog. Radi se o poljskom grind bandu čija muzika nekako uporno
ostaje nekako sa mnogo industrial dodornih tačaka. Upravo te dodirne tačke sa
industrialom ih nekako uporno guraju u smeru cybergind podžanra, što podrazumeva sve
manje sviranja na instrumentima, nego potpuno uništavanje istih tokom tako naglih
promena ritmova da se prosto pitate kako ovi ljudi to sve uspevaju da izvedu. Imate
osećaj da se nalazite u jednom od tri voza koji nezaustavljivo jure ka tački sudara, pri čemu
je veći deo albuma Insolent sountrack upravo za taj momenat. Sećam se kako smo se svi
ložili na ono što su radili Napalm Death i bendovi koji su počeli da dolaze su sa tim novim
grindcore zvukom, ali ovo što radi Antigama je sve to, ali gurnuto u totalni ekstrem.
Elementi su tu: rifovi odsvirani brzinom svetlosti, blast-beatovi koji imaju takvu težinu da
učine da vam uši krvare, ludački vokali nakon kojih bi vama grlo bilo tako poderano da ne
biste mogli ni da dišete; ali su svi oni upakovani na tako ekstreman način, da bismo sviranje ovakve muzike mogli da smatramo ekstremnim
sportom.
Veći deo albuma je ona stara Antigama koju znamo već dosta dugo. Prva pesma „Revard or Punishment“ odlično predstavlja u kojem
muzičkom smeru će prvih par pesama da ide – u smeru hiperbrze oluje gneva koja će vam izbiti sav vazduh iz pluća, počevši od samog
vriska pa ravno u pravi blastfest na bubnjevima. „Foul Play“ nastavlja da doliva ulje na vatru koja već bukti punom snagom od prve
sekunde. Gitare su moćne i drže ritam, dok vokali reže i laju iz petnjih žila. „Data Overload“ je još jedna masivna pesma koja bi lako mogla
da bude i jedna od popularnijih sa ovog albuma. Zvuči kao potpuni uskladjeni nesklad sa svojim nadzemaljskim gitarskim rifovima i veoma
kreativno odlupanim bubnjevima koji mogu biti tretirani kao predah, jer prvih minut i po pesme predstavlja znatno sporije razvaljivanje
dupeta od ovoga koje smo pretrpeli do sada, ali se pri kraju ona pretvara u još jedno potpuno uništavanje instrumenata i pretvaranje istih u
prašinu. Još jedna genijalna stvar na ovom albumu je i „Out Beyond“ sa svojim svemirskim klavijaturama koje čine da imate doživljaj da se
nalazite u nekom totalno uvrnutom 3D sci-fi filmu. „Sentenced to the Void“ koja prethodi ovoj pesmi nagoveštava ovu promenu brzine i
predstavlja više punk-grind pesmu, koja neverovatno podseća na novije radove Napalm Death-a (kao i veo album doduše). Poslednje dve
pesme na albumu, „Eraser“ i „The Land of Monotony“ su možda i najbolje na albumu, ne samo zbog potpune promene brzine u odnosu na
prvu polovinu albuma, nego i zbog neverovatno teških, gotovo death metal rifova, koji na momente liče i na Morbid Angel, iako odsvirani u
potpuno grindcore fazonu. „Eraser“ deluje kako neka vrsta sumiranja dosadašnjeg, jer kombinuje brže i sporije deonice, gde u bržim dolazi
do ponovnog potpunog uništavanja gitara i bubnjeva, iza kojih nastupa sedmominutni vukući monolit „The Land of Monotony“, u kojoj je
glavni rif ponovljen i zakucan nekoliko stotina puta, ali ni u kom slučaju ne na neki ubitačno dosadan način, nego kao kada vam posle svog
krljanja i lomljenja, sva čula tako otupe da vam bilo koja muzika postane prespora.
Odilčan album koji melje slušaoca čitavih sedam pesama, pa napravi jednu pesmu pauze, i onda sve pretvori u prašinu u još dve pesme.
Zaista je teško oceniti gde će ovaj album da se kotira u poredjenju sa dosadašnjim albumima Antigame, ali je sigurno da su Antigama uspeli
da nas potpuni iznenade sa još jednim albumom koji zvuči potpuno različito od prethodnih. Zajedničko im je samo potpuno uništenje svega
što je bilo pred njima. Prilično glasna eksplozija je odjeknula u grindcore svetu sa izlaskom ovog albuma. Da li će biti adekvatnog odgovora
od drugih bendova sličnog usmerenja, ostaje da se vidi. Ali ovaj album je sigurno pola sata futurističkog grindcore ludila koje su, samo za
vas, izveli dronovi i androidi, i odsvirali ga na nekim futurističkim super-preciznim mašinama za proizvodnju totalnog zvučnog divljaštva.

10/10

Composted – Plump Up the Volume

death/grind
Osuary Industries (2015)

Bend Composted dolazi iz Bostona, Massachusets, i meni je ovo prvi put da se susrećem sa
ovim bendom. Do sada u diskografiji imajujedan EP iz 2009 i split iz 2010, što ovaj
albumčini njihovim prvencem. Kada pogledate artwork, odmah poželite da vidite šta ovaj
bend ima da kaže. A ono što dobijate bi bilo kao da ste dali „The Cable Guy“ Larryju (igra
ga Jim Carrie) i još trojici momaka sa sličnim stepenom ludila muzičke instrumente i snimili
ono sa čim su oni došli. Ovaj bend se ludo zabalja dok izvodi muziku koju izvodi. A na
kraju krajeva, nije li to i krajnji cilj bavljenja muzikom – zabaviti se.
Ali nemojte da vas ovaj uvod prevari. Ovde se radi o krajnje ozbiljnom death/grindu sa
dovoljno slama i groovea isto tokoliko teških kao ovo čudo sa cover-arta. Izazov koji vam
postavljam – dok slušate jedanaest pesama koje sačinjavaju ovaj album, pokušajte da
zamišljate Larryja šta bi mogao da radi ljudima prinudjenim da ga slušaju kako iskaljuje svoje ludilo, sa još trojicom njemu sličnih, na svemu
što im padne pod ruku. Možda davi ljude kablom od mikrofona, ili neke polu-trule pice iz kante za smeće razmazuje po licu nekog vezanog i
bespomoćnog batice iz publike.
Produkcija je prilično dobra tokom celog albuma, a posebno se ističe to kako je odradjen bubanj. Pred kraj albuma bend je čak odlučio da
vas počasti sa nekim „zabavnim“ pesmicama sa alternativnim stilom na vokalima koje su prilično histerične. Iako muzika sama ne puca od
originalnosti, veliku plusevi idu na zabavu koju je bend sigurno imao, koja je tako zarazna da ćete i vi sigurno provesti veoma zanimljivo
vreme dok budete slušali Larryja i kompaniju. Vokali kao da dolaze i WC-šolje, nekako iz dubine kanalizacije. Gitare su veoma teške, iako
gurnute nekako u pozadinu, ali nikako predaleko iza svih ostalih instrumenata i vokala da se ne razaznaju.
Možda i najbolja pesma na albumu je „Toddler Cobbler“ sa genijalnim slame deonicama i nekim super-teškim pinch harmonijama. Na 3:35
imate pravi „WTF“ momenat sa izdvojenim gitarskim rifom, koji u momentu kada mu se pridruži histeričan glas, prerasta u možda najteži
slam u 2015-oj, lagano i sigurno. I kao da im nije bilo dosta, pri kraju albuma imate i alternativnu verziju ove iste pesme, koja dodaje još
jednu dozu ludila na ovo već prikazano.

8,5/10

Battalion – Generation Movement

thrash
Independent (2015)

Hellhammer, Celtic Frost, Coroner, Tryptikon... Sve su to bendovi koji su sigurno ostavili i
još uvek ostavljaju neizbrisiv trag na metal sceni. Mislim da slobodno može da se kaže da
im se pridružuje i bend Battalion. Bend je formiran još 2006 i, ako računamo The Fight for
Metal demo album iz te godine kao njihov prvi album, onda je Generation Movement
njihovo četvrto ostvarenje.
Otvara ga pesma „Rapid Damage“ sa tipičnim Slayer rifom, čak Silvan Etzensperger
(vokali/gitara) skoro da i zvuči kao Tom Araya. To je onaj dobro poznati drobeći rif koji je
postao trademark dvojca King/Hanneman (R.I.P. Hanneman). Rad na bubnjevima ima
sličnosti sa Lombardovim, i ovakav početak albuma može samo da se poželi. Već sada
nam je jasno da su Battalion jako ozbiljni u onome što rade i da su za nas spremili vožnju
koju ćemo pamtiti. Ovo pri tome sigurno nije album benda koji svira covere. Iako postoje
zvučne sličnosti sa bar tri benda iz velike thrash trojke (Slayer, Metallica, Megadeth),
Battalion to ne čine zato što je tako sigurnije nego da dodju sa nečim što je samo njihovo. Već dve pesme kasnije, pesma “Militia Callin“,
iako najkraća pesma na albumu to jasno pokazuje. Veoma moćna pesma u kojoj se pre svega ističu vokali. Pesma je brza, teška i prava
headbangerska. Ovo je pesma koja je odlična za regrutaciju novih članova Battalion-armije. Početak pesme „Revolution“ podsećana
moćnu Haku po kojoj su „All Blacks“ (ragbi tim Novog Zelanda) postali poznati širom sveta. Doomy ritam u konstantno soliranje nagitari,
pre nego što sve ode u kurac i postane prava thrash krljačinau vidu pesme „An Unaltered Attitude“ koja podseća najviše na radove
Metallice, ali sa nekim uvrnutim Slayer začinom. Zatim dolazi jedna od sporijih pesama na albumu – „Lowrider“ i predstavlja zaista prijatnu
promenu,jer vuče na neke pesme bendova koji su više u crossover thrash vodama. Na polovini pesme se nalazi čak i pravo rokerski
solo,koji kao da je odsvirao Slash nasvom Gibson LesPaulu. Sve je odlično uštimano i šljaka. Poslednja pesma koju bih izdvojio u ovoj
recenziju je i pesma koja zatvara album – „Venom“ i za koju mogu da kažem da je možda i jedina koja neliči ni na jednu pesmu od
pomenutih thrash velikana. Bar ja nisam mogao da pokupim tu sličnost. Ovo je Battalion, i samo Battalion. Odlična pesma. Ako vam je
glava još uvek na ramenu, onda će za vreme ove pesme sigurno da izgubi tu vezu sa ostatkom vašeg tela.
Sve u svemu, veoma kvalitetan thrash metal album. Nema pesme koju bi mogli da nazovemo lošom, pa čak ni lošijom od ostalih. Ove koje
sam spomenuo samo za promil nijanse odskaču od ostalih. Battalion su pronašli formulu uspeha na thrash metal sceni i samo trebaju da
nastave da je upotrebljavaju. Ambiciozan bend koji je definitivno na uzlaznoj putanju. Inače, od skora, sva četiri albuma benda Battalion
mogu da se nabave i u Srbiji, i to preko Miner Recordingsa, koji je dobio prava za njihovu distribuciju. A što se tiče ovog albuma,

8,5/10

Denner & Shermann – Satan's Tomb

heavy
Metal Blade Records (2015)

Oduvek sam bio veliki King Diamond i Merciful Fate fan. Iako su Kingovi vokali mnogima
delovali smešno, za mene su upravo oni nosili nešto u sebi što je privlačilo i plenilo. Zbog
toga ne treba da vam objašnjavam kako je u meni poraslo uzbudjenje kada sam čuo da
su se legendarni gitaristi benda Merciful Fate, Michael Denner i Hank Shermann ponovo
udružili radi zajedničkog muzičkog projekta, jednostavno nazvanog Denner/Shermann.
Ko je pratio King Diamond i Merciful Fate, sigurno zna onda i za dva prateća projekta
Force of Evil i Illwill. E, ova kolaboracija ima upravo takav zvuk – kao kada pomešate
elemente sva četiri benda, uz vokalni stil negde izmedju Roba Halforda i Tim „The
Ripper“ Ovensa. Bubnjar ovog projekta je takodje isti – jedan i jedini Snowy Shaw. Da bi
bend bio zaokružen, pridružio im se basista benda Demonica, Mark Grabovski, i pokazuje
da uopšte nije bio uplašen imena gitarskih veličina sa kojima je radio.
Što se tiče samog EP-ja Satan's Tomb, on je... pa recimo prilično ubedljivo revampovanje
projekta Forceof Evil, uz tu razliku da se ovde ovog puta radi o mnogo boljem pisanju pesama, čemu je verovatno zaslužno prisustvo Snowy
Shawa. Pesme na momente zvuče kao da su sastavljene od neupotrebljenih rifova za pomenute bendove i projekte. Na primer, prvih
nekoliko tonova na gitari kojima počinje pesma “Satan's Tomb“ zvuče kao da su uzeti od onoga što nije upotrebljeno za Merciful Faith-ov
album Melisssa i to traje prvih 16 sekundi dok se ne uključi vokal Seana Pecka (Cage) Snowyjevi bubnjevi daju tim rifovima sasvim drugi
život i potpuno novi izgled. Pesme su nekako zaokružene i konzistentne. Danner i Shermann su očigledan primer kako gitarski dvojac
poznat po svojim radovima u nekoliko bendova iste ili slične rifove mogu da uklope u sasvim drugačiji muzički miks, tako da sada zvuče
jedinstveno, kao da ih po prvi put čujete. Tekstovi koji veličaju Sotonu i artwork legendarnog Thomasa Holma (koji je radio i za Merciful
Faithove albume Melissa i Don't Break the Oath) čine da se osećate kao dete koje je upravo dobilo slatkiše. Pred kraj pesme čak imamo i
grupno uzvikivanje „Rise! Rise!“ sa skoro annihilatorskim isticanjem razaračkih rifova. „War Witch“ počinje impresivnim solom na
bubnjevima i možda najtešnjim gitarskim radom koji je ovaj dvojac ikada uradio. Preklapanje Peckovog visokoog zavijanja sa niskim skoro
growlovima osigurava da ova pesma ostane zarobljena u vašoj lobanji na duže vreme. Nagla promena negde na 4:00, kada se ovaj
monstrum od pesme pretrava u nešto potpuno čarobno, kao neka muzička magla koja se rasprostire preko rifova koji vas gaze po
mudima... Fun-fucking-tastično! Svaka pesma na EP-ju počinje jednostavnim rifovima, ali se ubrzo transformiše u masivni headbangerski
crescendo kako pesma odmiče. Genijalni prelazi koji će sigurno izazvati bolove u vratnim mišićima. Kao da se radi o dve ili više pesama
spojenih u jednu, ali spojenih na takav način da skoro da nemate osećaj da se radi o različitim pesmama. „New Gods“ ostavlja u pravo
takav utisak. Pesma koja zatvara ovaj EP je „Seven Skulls“.
Ako ste bili žedni i gladni nečega originalnog od dvojice velikih gitarskih majstora, onda je ova mala poslastica upravo to što ste tražili.
Odlična produkcija će samo pojačati taj doživljaj. Rifovi, tipični za ovaj gitarski duo ali uzbudljivi, vokali takodje poznati ali odradjeni
prvoklasno, i konačni proizvod je tako dobar, da imate EP koji je ima toliko kvaliteta da može da stoji i uz cele albume.

10/10

Doomcracy – The End is Written

doom
Steel Galery Records (2015)

Doomcracy je..., pa doom metal bend iz Grčke, koji postoji od 2011,i neguje zvuk old
school domm metal bendova poput Candlemass, Solitude ili Black Sabbath. U julu mesecu
pret-prošle godine je potpisao ugovor sa Steel Gallery Records, a svoj prvi album su
objavili u septembru 2014. Bend čini četvorka: Angelos Tzanis i Harry Dokos na gitarama,
Michael Stavrakakis na vokalima, Minas Vasilikis na bubnjevima i Manolis Schizakis na
basu. Pored pomenutih oldschool doom metal uticaja koji su u muzici benda Doomcracy
neosporni, čuju se tu i tragovi palm-muted rifova kao i power metal momenata, ali i nekih
sporijih thrash metal elemenata tu i tamo. Instrumentali koje bend izvodi uglavnom su
više progg orijentisani i to uglavnom u solo deonicama stvarajući jedinstveni zvuk,
uglavnom zvog prilično visokih clean vokala, koji više odgovaraju power ili speed metalu,
ali kada se uzme celokupan muzički paket, Doomcracy su nekako uspeli da učine da oni odgovaraju i ovde.
Pesma koja otvara album, „Sadness and Hesitation“, kombinuje odličan rad sa duplom pedalom sa fantastičnim čistim doom rifom, i odmah
na početku odlično predstavlja stil muzike koji će bend da svira na albumu. Snažna izvedba sa veoma upečatljivom čak epic melodijom, i
predstavlja fantastičku epic-power-doom pesmu, sa odličnim vokalima koji se prosto lepe za uskladjene gitare i bubnjeve i prave nešto
poput muzičkog mosta izmedju kraja ove pesme i početka sledeće „Faceless“. Sama „Faceless“ je još jedan kameni blok power-dooma
srednjeg tempa koji prati zadatu formulu iz prve pesme. „Doormacht (Der Apokalyptische Untergang)“iz sporog thrashy rifa obogaćenog
konstantnom pratnjom vokalima srednjeg i visokogregistra, dok glavni rif u „The Celephais Curse“ daje osećaj uzbunjenosti nad
pretstojećom kataklizmom. Kao prava headbanging pesmetina predstavlja možda i najjaču pesmu na albumu. Najbolji rif na albumu je
medjutim ipak ostavljen za naslovnu „The End is Written“ i genijalnim vokalom od početka do kraja pesme. Odlične solaže i teledirigovani
rad na duploj pedali. Najbolji refren se nalazi u sledećoj pesmi „Emissary of Vengeance“ koja iz laganog srednjeg tempa sa početka prelazi
u crescendo kako pesma odmiče. Tone agresije koja je krasila prave metal bendove iz nekih prošlih vremena, a koja toliko nedostaje
modernijim bendovima, pa oni pokušavaju nevešto da je nadomeste nečim drugim, uglavnom neuspešno. „Hanging Puppet“ sledi isti
recepat, a i u njoj je oštar vokal podržan od strane veoma mudro osmišljenih i tehnički na veoma visokom nivou odsviranim gitarama i
bubnjevima. Solo na ovoj pesmi odaje čak i tragove orijentalnih uticaja, što je odlično uskladjeno sa ostatkom pesme. Album zatvara
pesma „Sins“ koju bismo mogli da podelimo na dva dela koji su jasno obeleženi ulogom koju u njima imaju vokali. Ova pesma je
melanholična balada, ali tako dobro odsvirana da se čini kao da je nabijena nekim nabojem koji samo što ne eksplodira.
Svi fanovi doom metala bi trebali da poseduju ovaj album u svojoj kolekciji, jer se radi o kompozicijama sa veoma visokom količinom
emocija prezentovanih u vidu bendove verzije tehničkog power-doom metala koji će sigurno biti prepoznat i prihvaćen od strane šire metal
zajednice.

8/10

Undergang – Døden Læger Alle Sår

death
Dark Descends Records (2015)

Nekrunisani kraljevi danske death metal scene, bend Undergang, ponovo su se izvukli iz
svog dela kanalizacije, da bi svoje fanove počastitli novom dozom brutalnosti, tri godine
nakon Til Døden Os Skiller iz 2012. Ovo je ujedno i poslednji album iz tzv. Døden-trilogije.
Undergang su uvek nekako uspevali da organizuju svoje albumedobro, tako da ni ovog
puta nije na vas bačena gomila random pesama, nego album koji je dobro sredjen što je
definitivno plus.
Album počinje naslovnom pesmom, ujedno i najkraćom pesmom koja je bend do sada
snimio u svojoj karijeri. I ono što me je kod ove pesme zaista oduševilo jeste činjenica da
ona ne počinje nekim besmislenim introom dugim skoro koliko i sama pesma, nego sa
atmosferičnom kratkom melodijocom nagitari, nakon koje je odmah usledio šut ravno u
facu. Naslovna pesma, čiji naslov znači „Smrt leči sve rane“ govori o bežanju od surovog
života kroz drogu, alkohol i samoubistvo. Ova pesma je nastala u jednom posebnom
periodu života frontmena D. Torturdøsa, tokom kojeg su njegovim životom upravljale takve navike. Tačnije, ova izrazita autobiografska
nota je prisutna tokom celog albuma, i čini upravo ovaj album najzloslutnijim muzičkim komadom koji je bend ikada snimio. A upravo ta
činjenica ovaj album čini tako jebeno dobrim. Døden Læger Alle Sår zvuči kao jebeni dobitak od milion dinara na lutriji. Produkcija jebaš
onakva kakvu i možete da očekujete od albuma za koji je vezana ovakva priča – jebeno prljavo. Mastering je uradio Dan Lowndes. Nestalo
je nesrećno odradjene produkcije sa prethodnog albuma, na kojem je bend nekim nesrećnim okolnostima ostao samo sa grubim miksom.
Ovog puta nam se predstavljaju sa zvukom koji podseća pomalo na prva dva albuma benda Carcass. Muzika je masnija i zaista trula. Ako
biste tokom slušanja zatvorili oči, verovatni biste takav zvuk mogli da čujete na njihovom uvežbavanju, dok momci bez zamuckivanja praše
ceo album, tu pred vama. Bez sumnje, ovo je album sa najtežim zvukom, prava formula za ovaj oblik death metala gde ništa ne odskače od
ostatka.
Materijal nije jednoličan, čak šta više, pun je varijacija, ali u odnosu na prethodna ostvarenja benda, ovo je sa još dodatnih slatkiša unačenih
u miks. Na primer, na ovom albumu ima mnogo više doom elemenata nego na prethodnim albumima, koji vas prosto izazivaju da probate
da ne bendgujete glavom. I onda su tu pesme poput „Gravrust“ sa njenim sporim rifom i nekim of-beat bubnjevima koja vas prosto zarobi
svojom genijalnošću. Ovaj album kao da zna kada da vas vuče po sobi i za to vreme vas šutira u slabine, ili vas uspravi i šamara, a kada da
vas pusti da predahnete, da bi već u sledećem trenutku nastavio da vas kažnjava ne zato što ste krivi, nego čisto onako, sadistički. Ovo je
ujedno i prvo album na kojem ćete u jednoj Undergang pesmi čuti solažu na gitari, i to onako iznenada, taman da malo predahnete jer ste
upravo bili pregaženi vozom železničkom kompozicijom rifova. U poslednjoj pesmi na albumu – „Det Gør Kun Ondt Till Du Dør“, Eric Cutler
iz legendarnog benda Autopsy je odsvirao i taj odlično odsviran, isproduciran, proizvevši tako najbolji završetak jednog Undergang albuma
do sada.
Ne radi se ovde o nekom modernom death metalu. Iako ovo možda nije najbolji album, kada je u pitanju komponovanje, sigurno je
produkcija ta koja ga čini boljim od ostalih. Jedino pitanje koje se postavlja glasi dokle će Undergang uspeti da održe tu privrženost staroj
školi i da se odupru trendu ubacivanja novih elemenata u svoju muziku, samo da bi se uhvatili u trku sa trendovima. Možda više solaža, ili
ubacivanje klavijatura kao što je to učinio Entombed na Left Hand Path. Ili možda ne? Odluka je samo na bendu. Kako god bilo, ovo je
možda jedan od boljih death metal albuma izdatih 2015.

8,5/10
 Under Fetid Corpses – Archives of Carnage
brutal gore death
Izdavač (2015)

Ovo je definitivno bend i album za sve one koji vole gore više nego 'leba da jedu, koji piju
krv umesto jutarnje kafe, koji se lože na muziku tako oštru da može da vam odrubi glavu u
jednom zamahu. Bend Under Fetid Corspes dolaze iz Portugala i, verovali to ili ne, samo
su jedan od bolesno dobrih bendova iz ove zemlje. Archives of Carnege čini 13 kratkih
pesama (najduža je jedva preko 2 minute), i samo na osnovu njihovih naslova i totalno
bolesnog artworka (koji me je podsetio na neke momente iz filmova Saw (Testera),
prilično je jednostavno zaključiti o čemu će ovde biti reči - o bolesnim delima nasilja i
smrti. Sa albumom koji ima potencijal da se završi prebrzo, Under Fetid Corspses su svesni
činjenice da imaju ograničeno vreme da vas uvere u kvalitet njihovog albuma. Odmah ću
priznati, ništa na ovom albumu nije unikatno i originalno, nešto što do sada nije bilo
odsvirano ili što još mnogo bendova nesvira. Dakle, ako tražite neki brutal death metal
bend koji će vas oduševiti svojom originalnošću, onda možete i da preskočite ovaj album.
Ali, ako tražite novu dozu brutalnosti od jednog novog benda, onda treba da poslušate šta imaju da kažu Under Fetid Corpses. Odmah od
početka i od šarmantnog introa „Intro (Duction of Needles in the Meatus)“ koja prerasta u isto tako šarmantnu gore romantičnu pesmicu
„Excretion of the Lacerated Foetus“ vi ste u potpunosti izloženi svemu sa čime će vas Under Fetid Corpses zasipati do kraja albuma. Ostalih
jedanaest pesama će bukvalno da raskidaju meso sa vaših kostiju.
Čak i zvuk gitara je tako isproduciran da imate osećaj da slušate zujanje motorne testere, dok bubnjevi imaju zvuk čekića koji se brutalno
spuštaju na vašu lobanju, a u pozadini se čuje čak i bas koji se rado pridružuje mrcvarenju. Vokalista daje sve od sebe da doprinese
brutalnosti albuma i zvuči kao da ga muče ubadajući u njegovo telo sve što se može ubosti. Njegovi guturalni vokali su monstruozni, a da
ne bi zvučao jednolično, tu i tamo je uspeo da ubavi čak i neke srednje growlove.
Under Fetid Corpses i njihov album Archives of Carnage zaudaraju na natrulo meso puno crva i na smrt koja je u vazduhu. Album je zaista
pravo osveženje, jer ne možete da se otmete utisku da ovi momci imaju nekih ozbiljnih problema, jer su ozbiljni u onome što rade.

9/10

And the Kingdoms Fell – Phantasm EP

death/deathcore
Independent (2016)

Napraviti album koji će ostaviti dublji trag na sceni, naročito kada su u pitanju emstremniji
žanrovi metal muzike, nije danas ni malo lako. Najveći razlog jeste činjenica da je od
vremena Possessed-a, pa od prilike sve odradjeno, snimljeno. Bendovima samo ostaje da
kombinuju žanrove i da se nadaju da će na taj način doći do neke kombinacije koju do sada
niko nije pokušao, ili bar do kombinacije koja zvuči sveže na način na koji je oni izvode. Ali
čak i onda, treba se izbeći zamka u koju bendovi obično upadaju, pa na albumu zvuče kao
„isprani ovaj bend“ ili „možemo i mi kao onaj bend“. Na svu sreću, And the Kingdoms Fell
su uspeli da stvore prilično originalan zvuk na svom albumu Phantasm, ali pri tome taj zvuk
definitovno ne može dabude bendov konačni proizvod i treba mu još pročišćavanja,
sazrevanja,. Mnoge od pesama na ovom albumu upravo zbog toga deluju nekako
nedorečeno, nesazrelo, kao da se bend žurio da po svaku cenu izbaci album.
Radi se o bendu sa definitivno veoma talentovanim muzičarima, jer nivo tehničke
potkovanosti je očidledan (ili ušečujan) u svakom komadu muzike koji sa ovog albuma odaberete. Gitarski i dudnjarski rad je odličan i svi
instrumenti zvuče veoma utegnuto zajedno, pa čak i vokal, iako lično nisam fan scream vokala (oni ovde nekako pašu). Dakle, problem koji
And the Kingdoms Fell mora što pre da reši je problem komponovanja pesama i strukture istih. Svaka od njih se sastoji od delova koji su
sami po sebi briljantni, ali su takonevešto spojeni u celinu da podsećaju na nekog muzičkog Frankeštajna, ali loše spojenog od delova koji
čak i mogu da odgovaraju jedan drugom. Najbolji primer za ovakve pesme je „Deus Mortis“, u kojoj su delovi labavo spojeni bez nekih
pažljivo osmišljenih prelaza koji bi ih povezali kompaktnije. Ovo čini da duže pesme na albumu, poput „Descent into the Maelstorm“ ili
„The Jaster Reprisal“ posle nekog vremena počinju da zvuče monotono i zamarajuće, jer pribegavaju popunjavanjem prostora repetitivnim
rifovima ili nepotrebnim i veštačkim gruveovima. Jedna pesma koja je nekako uspela da se izdvoji od ostalih i da oda utisak da je bend tu
nekako „ubo pravi recepat“ je „The Chaos Engine“. Ova pesma je odlična kombinacija tečnih rifova, vatrenog groovea i genijalnih gitarskih
bravura, i sve to preko super-kažnjavajućih bubnjeva. Jedna pesma na ceo album – to je jako malo za bend koji, u to sam siguran, želi da na
sceni ostane duže od jednog albuma. Ovo ne znači da su ostale pesme totalni promašaji, ali nisu ni uspesi.
Tamo gde su muzički uspeli da se popnu iznad nivoa osrednjosti, malo je teže naviknuti se na vokale, koji kombinuju growl (pa,
priličnodobar) sa nekim scream vokalom sličnom onom koji koristi Danny Filth (Cradle of Filth), što tekst čini gotovo nerazumljivim. Daryll
Ford (vokalista u bendu) bi možda trebao da manje koristi kombinovanje tako oštro kontrastnih vokalnih stilova. Na kraju, poruka vezana
za ovaj EP je sledeća – ovo je solidno, ali nikako izvrsno izdanje sa delovima promenljivog kvalitata, koji varira od genijalnosti do potpunog
promašaja. Obavezna promena vokalnog stila. Na sceni je trenutno mnogo bendova koji čak i na svojim lošijim albumima zvuče mnogo
bolje od And the Kingdoms Fell. Bend je uspeo da pronadje relativno osvežavajući stil, ali morada poradi na kompoziciji i strukturi pesama,
ako ne želi da bude zaboravljen brže nego li zapamćen.

6,5/10
 Atoll – The Gathering Swarm
slaming brutal death
Ghastly Music (2016)

Odavno je poznato da je Amerika „meka“ za sve podžanrove death metala, naročito one
brutalnije. Kada sam preslušao album The Gathering Swarm benda Atoll, koji dolazi iz
Phoenixa u državi Arizona, znao sam da je i 2016 odlično počela kada je u pitanju slaming
brutal death metal. Od aprila 2014 ovaj bend je vredno radio na stvaranju zvuka tako
moćnog i zloslutnog da će njihov debi sigurno da jednostavno napravi haos u glavi bilo
koga ko odluči da ga presluša. Već nakon prve pesme, jasno je daje ovo najrazorniji album
do sada u 2016, a ona je tek počela. Fanovi bendova Pathology, Devourment i Abonable
Putridity će sigurno da budu oduševljeni prvencem benda Atoll. Slaming groove da se
smrzneš, otrovne melodije (zamislite tek to, i to u slaming brutal death metalu),
razvaljivački bubnjevi, i genijalan rad na basu koji nije nestao u miksu su sve plusevi odmah
od početka.
Album je jednostavno krvoločan sa svojim odlično komponovanim pesmama i pravilnim
razmeštajem instrumentacije i vokala u pesmama. Rifovi koji surovo kažnjavaju bubne opne, vokali koji prosto pale sve pred sobom i
bubnjar ubica (kao i pomenuti bas) daju doživljaj da vas je poklopio ogroman zvučni zid koji se sručio pravo na vašu glavu. Ovo nije jedan
od albuma koji će postaviti neke nove definicije u pod-žanru, ali je sigurno album koji će zadovoljiti sladokusce odličnog brutalnog death
metala. Atoll je uspeo veoma visoko da postavi lestvicu već svojim prvencem. Kilotone grovea i killer produkcija na granici ludila... Ne
verujete mi na reč? Poslušajte i uverite se i sami! Ako ne volite skidanje albuma sa nekog od blogova, bend je postovao ceostream albuma
na youtube.
I da, nešto što moram da napomenem, a to su semplovi preuzeti iz legendarnog filma Aliens, kojeg sam ja veliki fan. Genijalno!
9/10
Bifröst - Mana Ewah
pagan black folk
Einheit Produktionen (2016)

Bitke, kraljevi i kraljice, izdaja, Vikinzi,smrt, ljubav i mržnja... Ovo su reči kojima biste mogli
da opišete inspiraciju autrijskog benda Bifröst. U njihovih deset godina postojanja Mana
Ewah je njihov četvrti full length album. Verni svojim korenima, i na ovom ostvarenju,
Bifröst izvode veoma kvalitetan pagan black metal sa folk uticajima, koji je jedva malo
razlikuje od istog koji su predstavili na svojim dosadašnjim albumima. Oni ne izvode pagan
metal po nekim novim standardima, nego su snimili novi standardni paganblack folk metal
album. A to nije ni malo loše. Oni su bend koji u različitim zemljama može da naidje na
potpuno drugačiji prijem kod publike, ali ako volite ovaj stil muzike, oni su definitivno
bend koji vas neće nikada razočarati.
Pesma koja otvara album „Himmelsfall“ zvuči tako dobro, sa sve gajdama, u svom
srednjem tempu, jasnim gitarskim rifovima, u sred kombinacije visokih sa srednjim
growlovima i genijalnim dupli-bas radom. Sledi pesma „Verräters Geschick“, koja nakon
akustičnog introa, pritiska do daske papučicu gasa i uz samo par trenutaka usporavanja, predstavlja genijalnu melodičnu stvar. Naslovna
„Mana Ewah“ je već manje interesantna, uglavnom zbog manjka varijacija u okviru same pesme, nego je prilično jednolična, što je prava
šteta, jer sam lično mnogo više očekivao od naslovne pesme. Ostale pesme su, manje-više slične ovima. Samo „Im Todes Angesicht“
nekako odskače. Bliskija je black metalu, ali čak i takva je uspela da u sebe ubaci deonicu na gajdama i više stilova vokala. Ovo je sigurno
jedna od boljih pesama koje je bend ikada snimio. Čak ni pevanje na nemačkom jeziku ne uspeva od ove pesme da oduzme ni promil
kvaliteta koje ona ima. Šta više, ovde se ono pokazalo čak i kao plus. Možda je upravo ovo muzički smer u kojem bend treba u budućnosti
da ide.
Oni koji vole Ensiferum će sigurno voleti i Bifröst. Sigurno ga neće slušati svaki dan po nekoliko puta, ali će ga pustiti i preslušati tu i tamo.
Pitanje je da li su Bifröst spremni na neke rizične korake u muzičkom smislu, jer će možda u skoroj budućnosti morati da ih naprave, ako
žele da budu mnogo veći bend. Ali ako su srećni sa onim gde su sada, onda neka ostanu tu gde jesu i neka uživaju. Dovoljno su dobri za
jedan pagan-black metal bend i sigurno će imati fanove uprkos što se trendovi na sceni menjaju.

7,5/10
 Borknagar – Winter Thrice
prog-power black
Century Media Records (2016)

Dugovečnost u underground metalu je danas prava retkost. Ukusi publike se prebrzo i

lako menjaju, a lestvica kvaliteta se konstantno podiže. Pod lestvicom kvaliteta ovde
obično mislim na dosonantnost i tehničku izvedbu, koje se danas od modernih albuma
traže. Sve je teže pronaći bendove koji su uspeli da pronadju formulu, ostanu joj verni, i
da je vremenom uspeju pročistiti. Norveški Borknagar ne samo da su uspeli da pronadju
liniju koja povezuje folkom začinjenic prog metal i black metal, nego su je tokom svojih 20
godina postojanja učinili praktično nepostojećom. Winter Thrice je njihov deseti album i
ako ga pažljivo preslušate, on zvuči kao retrospektiva njihove karijere, negde na udobnoj
sredini izmedju nostalgije ili vaskrsavanja prošlosti i njihovog najzrelijeg albuma do sada.
Na prošlih par albuma, Borknagar su destilovali njihovu verziju himničnog blackened
progressive metala u nešto što je veoma pitko za uši, ali opet složeno i višeslojno. Øistein
Brunovo komponovanje uvek bilo zasnovano na dinamici i toku lako pamtljivih vokala sa
puno udica, ali i veličanstvenosti slojevitog i atmosferičnog metala koji oduzima dah. Winter Thrice zvuče ne kao još jedan Borknagar
album, nego kao cilj ka kojem su oni putovaliod 2010 i albuma Universal. Zvuk koji čujete ima njihov potpis, pesme su pune višeslojnih
vokala, melodija i harmonija, veoma zanimljivih i privlačnih lirskih koncepata, veličanstvenih ritmova na gitarama i progresivnih začina sa
Lars Nedlandovog klavira i melotrona. Čini se kao da Winter Thrice uspeva tamo gde neki od prethodnih albuma nisu uspeli.
Pored izuzetno jakog komponovanja i predivno konstruisanih refrena (poslušajte „Erodent“ ili veoma proggy „Panorama“ koje su medju
najboljim pesmama u bendovoj karijeri, sigurno!), nakon promena u postavi (naročitou ritam sekciji) izgleda da je u bendu pronadjena
prava hemija. Novi bubnjar Bard Kolstad (Solefald, Leprous) je doneo tu neku malo brutalniju oštrinu koja je na prethodnim ostvarenjima
bila samo nagoveštavana. Sa odmerenom upotrebom duplog basa, blast beatova, snažnih grooveova i odličnom produkcijom, njegov
doprinos na ovom albumu je neizmeran i predstavlja sigurno jednu od najsvetlijih tačaka na albumu. Uz to, sa uključivanjem ne dva, niti tri,
nego čak četiri vokala – Vintersorga, Vortexa (Dimmu Borgir), Ulver-ovih Krystoffera Ryggai Larsa Nedlanda – svaki vokalista je odradio po
deo u svakoj pesmi koji je nekako najbolje odgovarao njegovom vokalu i sa svoje strane do maksimuma doprineo melodičnosti. Ryggov
doprinos u pesmi „Terminus“ čak podseća nanjegov rad sa Ulver-om, i fantastično se uklopio sa Vintersongovim refrenom, naročito na
kraju pesme. Kombinacija Larsovog i Vortexovog vokala u pesmi „Panorama“ je savršena upravo u toj progg pesmi, a Vintersorgovi oštri
vriskovi su pogonska sila u pesmi „Cold Runs the River“. Sve u svemu, Winter Thrice je možda i najkompletniji Borknagar album od
Empiricism-a.
Snimanje i miksovanje je odradjeno u Fascination Street Studios sa Jensom Bogrenom, koji je definitivno odradio mamutski posao, jer je
ovo album Borknagara sa najboljim zvukom do sada. Ali produkcija ne može od loše pesme da napravi dobru, a upravo u sekciju
komponovanja i pisanja pesama ovaj album je vrhunski od svog početka pa sve do samog kraja. Svaka pesma ne samo da je genijalna kao
deo celine, nego je stvarno odličan muzički komad i kada stoji sama. Pesma koja otvara album „Rhymes of the Mountain“je možda lako i
najbolja pesma koju je bend do sada snimio, puna neke uzvišenosti i velelepnosti, a ostatak albuma je sigurno postavio Borknagar na
samom tronu kao gospodare onoga što rade. Oni koji do sada nikada nisu slušali Borknagar, ovaj album je odlična početka tačka, ali za
dugogodišnje fanove, ovaj album je itekako vredan dodatak bogatoj diskografiji.

10/10

Brutality – Sea of Ignorance

old school death
Ceremonial Records (2016)

Zaista ne znam koliko ima onih koji prate bend Brutality, ali ovo je bend koji postoji, sa
prekidima, čak od 1987, iako su tada, u prvoj godini postojanja dva puta menjali ime
(počeli su kao Abomination, pa su ime promenuli u Darkness, ali od 1987 deluju po
imenom Brutality). Iz Tampe su, na Floridi i ovo im je tek četvrti full length u karijeri, iako
im je diskografija puna demoa (čak 7), singlova (1), EP-ja (2), kompilacija (2) i box setova
(2). Prema tome, imali su tu ludu sreću da nastanu u vreme kada je death metal bio na
vrhuncu popularnosti, ali su vremenom nekako nestali u moru bendova koji su slično
zvučali i nikada nisu distigli visine koje im sigurno pripadaju. Medjutim, umesto da se
zadovolje lizanjem svojih rana i laganim nestajanjem sa scene, Brutality su odlučili da
sakupe svoju snagu i da se vrate na velika vrata sa albumom koji čini dabrzo zaboravite
decenije tišine sa njihove strane. Sea of Ignorance je relevantan album, pogotovo u ovo
doba tehnološkog varvarizma i predstavlja aperkat ravno u vilicu svakoga ko je ikada mislio da ekstremna muzika ne može da ponovo nešto
znači. Na početku 2016 mi imamo priliku da slušamo Brutality koji su smrtonosni, izbrušeni, i razaraju sve pred sobom. Budite spremni za
tornado genijalno osmišljenih rifova, brutalnih growl vokala, precizno odsviranog basa i ludačkih bubnjarskih beatova i rada na duplom
basu. Iako smo njihov stil opisali kao old school death metal, moramo da kažemo da je njihova izvedba za primer kako se to radi. Brutalni,
tehnički. Teško da postoji bend čiji članovi imaju izmedju 48 i 52 godine starosti a da zvuči bolje od njih, u njihovoj kombinaciji težine i
melodije. Gutajući sve pred sobom, poput neke crne rupe, crpeći i poslednje atome svetlosti i života iz okoline, ovakav album je upravo
glavni razlog zbog kojeg slušam death metal. Izuzetan osećaj za melodičnost u sred ruševina i totalnog razaranja prosto pleni.
Na primer, uzmimo pesmu „Tribute“ čiji osećaj za melodiju čini da čak i Book of Souls od Maiden-a zvuči previše tvrdo. Bend gradi tenziju
brzim rifovima da bi već u sledećem trenutku naglom promenom prešao u groove, sa vokalima koji će vas naterati da se u serete u gaće.
„Barbarically Beheaded“ je baš takva kakav joj je i naslov – varvarski brutalna i kida glavu sa ramena. Bend koji nikada neće prestati da
šokira slušaoca gorom i krvoločnošću, Brutality su uspeli ovim albumom da se istisnu iznat glava mnogih bendova iz ovog žanra, i prosto se
pitamo kako to da nisu dostigli veće visine 90-ih, kada je ovaj žanr bio na vrhuncu svoje popularnosti. I onda je došla i ona, njihova obrada
Bathory-jeve „Shores in Flames“ sa albuma Hammerheart... Budući da nisam namerno pričitao naslovepesama pre slušanja albuma, ova
obradameje potpuno zatekla i ostavila bez teksta. Dobro poznat zvuk morskih talasa i razlaganje nagitari... i ja sam već širom otvorio uši i
oči. Ma ljudi, znam da će me Mikica Bethor zvog ovoga pojesti za večeru, a moje kosti baciti na smetlište, ali dvoumim se da li da napišem
da je ovako Bathory trebalo da zvuči. Dugogodišnji gitarista Jay Fernandez je odradio clean vokale, i to odradio tako dobro da je na
fantastičan način odao počast kralju Quorthonu. Solaže su tečne, dodaju pesmi kvalitet, i uopšte ne zvuče kao neko izdrkavanje na gitari.
Dvostruki growlovi Scotta Riegela (dublji guturali) i basiste Jeffa Acresa (viši i oštriji blackerski) su obezbedili ovoj obradi ratnovrsnost, tako
da je ovo, posle Emeror-ove „A Fine Day to Die“, najbolja obrada jedne Bathory pesme koju sam ja ikada čuo. Novi bubnjar, Ruston Grosse
je mašina i to je na ovoj pesmi i pokazao.
Da je više bendova snimalo ovako dobar death metal pre par decenija, možda death metal nikada i ne bi doživeo gubitak popularnosti
kakav je doživeo krajem devedesetih. Na svu sreću, tu su Brutality da nas uvere da death metal još uvek nije mrtav. Dvadeset godina
nakon In Mourning koji je bio nezasluženo zanemaren, sa Sea of Ignorance Brutality ne samo da su lestvicu kvaliteta za death metal podigli
više, nego su je katapultirali u stratosferu. Odličan album.

10/10

Brutus – Murwgebeukt
brutal death
Rising Nemesis Records (2016)

Nakon dugog, dugog čekanja, pred nama je i drugi album holandskih brutal death metal
legendi Brutus. 2003 ovaj bend je šokirao svet svojim ludačkim debijem Slachtbeest.
Drugi album je bio u planu još 2006, ali bend je pogodila tragedija. Bubnjar Ploegbaas je
izvršio samoubistvo skočivši pod voz i bend je praktično prestao sa radom. Sada, deset
godina kasnije, Brutus su objavili fantastičan tribute svom umrlom kolegi iz benda i
Murwgebeukt je ugledao svetlost dana, ravan nekoj vrsti globalnog brutalnog death metal
orgazma. Novi bubnjar u bendu je iz benda Exivious, Yuma van Eekelen i sigurno mu nije
bilo lako sedeti na mestu Maartena „Ploegbaas“ Luysterburga, koji je važio za pogonski
motor benda Brutus.
Naravno, nakon brilijantnog debija, očekivanja su bila visoka. Na to dodajte i dodatnih
deset godina čekanja i već mislimo da bolje da je ovaj album prokleto dobar i da nije
gubljenje vremena.
Da vas odmah razuverim, ovaj album ne samo da je dobar, nego je... Ludački brutalan, čak 54 minute manijačkog muzičkog nasilja!
Čak i za najpredanije fanove brutal death metala veliki je poduhvat sažvakati ga iz prve. Nema tu nikakvog kompromisa i ni gram
izneverenih očekivanja. Značajno duži od debija (deset pesama u nekih 31 minut) sa dodatnih čak 25 minuta extra brutalne muzike, ali ni
jedna od pesama koje su se našle nalabumu ne može se okarakterisati kao uzaludno trošenje vremena u studiju.
Sve, od bubnjeva (koji razaraju i drobe), preko vokala (izrazito grotesknih growlova, reptiskih snarlova), sve je tako utegnuto da puca. Ako
neko kaže da ovde nema nekih varijacija, neka ponovo pogleda pod-žanr koji ovaj bend neguje. To je jebeni brutal death metal, i odkuda
onda očekujemo da u njemu bude varijacija. Na ovom albumu su se nekako vokali istakli kao pogonska snaga,jer upravo oni obezbedjuju
raznolikost zvuka i napada koji vas pogadjaju, dok su gitare ostale nekako kompresovane, tako da momente zvuče previše digitalno, kao da
snimljene u nekom tunelu.
Članovi Brutusa su odlični muzičari, to je neosporno, sa gomilama energije, kojom su nabili ovaj niskobudžetni horor soundtrack. Za
ljubitelje benda Generichrist, Sinister, Deeds of Flesh, ovo je Brutus i definitivno ih treba poslušati.

8/10

Cult of Lilith – Arkanum EP

blackened deathcore
Independent (2016)

Kada sam uvideo da Cult of Lilith dolaze sa Islanda, shvatio sam da je upravo Island jedina
skandinavska zemlja sa koje ne znam ni jedan metal bend, uopšte. Oni sviraju neku
muzički veoma zanimljivu kombinaciju black metala i deathcorea, neko čak ovakvu muziku
naziva i progressive groove death metal. Ovaj EP je njihovo prvo predstavljanje sceni.
Veoma moderna produkcija je ovom EP-ju sigurno dodala još vrednosti, i nekako mi se čini
da bi fanovi Gojire ili benda Between Buried and Me, ali i bendova poput Gorod, pa i Dark
Fortress ili Enlaved-a bili zadovoljni sa ovim što čuju. Ali kako god da nazovete ovakvu
muziku, i čije god uticaje da čujete u izuzetno zanimljivim rifovima, sigurno je da će ovaj
bend imati raznolike fanove.
Ovi momci pokušavaju nekoliko stvari da urade na ovom EP-ju. Na primer, u pesmi „The
TombofSa'ir“ koja zvuči kao neka pesma benda Cradle of Filth sa gotičkim klavijaturama
pomešanim sa Deathchain grooveom, dok u isto vreme sve puca od tehnički prefinjenih
rifova, kao da pokušavaju da u jednu pesmu ubace što je više moguće različitih stilova. Nekim bendovima se to može olupati o glavu, ali u
slučaju Cult of Lilith izgleda da to nije slučaj, jer su oni uspeli da pronadju način kako da toliko različitih stilova ukrote i nateraju ih da rade u
njihovu korist. Na momente se čini kao da ima tu i modernog ali i starog Decapitated uticaja, naročito u isprekidanim rifovima. Rekao bih
čak i da je ovaj EP mnogo interesantniji muzički od nedavnog Decapitated-ovog dodatka diskografiji, albuma Blood Mantra. Samo u malo
više od polovine trajanja pomenutog albuma, ovaj EP je muzički postigao mnogo više od Blood Mantre.
Samo pet pesama, i to ne tako dugih pesama, ali ako ste jedan od onih zakletih fanova groovy/techi/proggy/blackened death metala, onda
ćete provesti zaista lepo vreme slušajući ove Islandjane. Cult of Lilith je veoma obećavajući bend i možda prvi koji će otvoriti vrata metal
scene za bendove sa Islanda, koja izgleda da je u činjenici da je svetska metal scena nedovoljno poznaje skupila energiju i izrodila neke
veoma zanimljive bendove.

9/10

Dalkhu – Descend... into Nothingness

deathened black
Iron Bonehead Production (2015)

Do naših ušiju je došao drugi full-length slovenačkog benda Dalkhu, izdat kroz ruski
Satanath Records, sa kojim je ovaj u underground krugovima već poprilično poznat label
izgleda pronašao lepu zlatnu žilu. Black metal paleta obogaćena death metal uticajima
napada naša čula sluha svojom izuzetno mračnom i zloslutnom atmosferom. Takav
doživljaj pojačava i izuzetno uradjen umetnički art-work.
„Pitch Black Cave“ vas odmah osvaja vrtoglavim blackened death metal rifovima, grmećim
blast-beatovima i dubokim brutalnim growlovima, da bi u jednom momentu, iznenada,
ritam usporio a bend nas počastio veoma melodičnim tremolo rifom, u stvari postavljajući
preovladavajući ton celom albumu. Osećaj da prisustvujete nečem veoma epskom je
hranjen upravo tim debelim rifom srednjeg tempa, dok čak i sporije deonice zrače
lepotom dopuštajući predivnim solo gitarama da izbiju u prvi plan. Sredjenost održava
pesmu interesantnom i zaokruženom. Iako je Dalkhu dvojac, session bubnjar je definitivno
odlučio da ne bude samo neko ko će da pomogne da album ugleda svetlost dana, nego sigurno daje svoj pun doprinos rasturajući svoj
bubnjarski set izuzetno vešto kombinujući svoje beatove sa rifovima, uz kvalitetno odradjen dupli bas, kojeg ima dosta, ali sigurno ne
previše. Možda će zvuk sa kojim se Dalkhu predstavio na ovom albumu nekoga da podseti na evropske black metal bendove poput
Nocturnal Mortum ili Hate Forest, ali njihova death metal strana novčića je ta koja ovaj bend definitivno izdvaja iz te grupe.
Pesme su sve veoma raznolike i interesantne za slušanje, a da pri tome svaka zadržava taj Dalkhu momenat. Na primer, „The Fireborn“ je
izuzetno mračna sa svojim sporijim i tmurnijim rifovima i malo disonantnim vokalima, dok je „In the Woods“ više epic, sa genijalno
odsviranom solo gitarom koja se kroz pesmu provlači kao nit koja sve nekako povezuje u jednu celinu. Ona malo više zvuči nekako vikinški,
tako da podseća na Windir, a „Distant Cry“ se čak ne stidi da pokaže i neke folk uticaje. Poslednja pesma je „E.N.N.F.“, pravi epski
desetominutni završetak albuma, veoma ambiciozni komad muzike pun melodičnih rifova, sa užarenim solažama, i tim dodatnim
energetskim punjenjem u fantastičnim dubokim growl vokalima.
Pristup koji je Dalkhu odabrao ima apsolutno sve atribute kojima će sigurno da pridobije brojne fanove širom širokog ekstremno-metalnog
spektruma. Njihova mešavina brutalnosti sa epskom melodičnošću i folky morivima, koji čine njihovu verziju blackened death metala se
zaista izdvaja iz mora bendova koji zvuče slično, i predstavlja očekivani dašak vetra i svežine.

8/10

Fleshcrawl + Skinned Alive - Tales of Flesh and Skin (Split)

death
Brutal Art Records (2016)

Brutal Art Records iz Nemačke je nezavisna izdavačka kuća koja izdaje veoma kvalitetne
death i black metal EP-je na vinilu, od velikog broja većih i dolazećih bendova. Najnovije
izdanje takvog tipa je malo drugačije, jer je izdato kao digipack CD sa bookletom, a ne kao
vinil. Ovo je inače limitirano izdanje koje dolazi sa po jednom custom-made gitarskom
trzalicomodsvakogbenda, i biće samo 100 kopija na kaseti sa samo po tri pesmeod svakog
benda (50 nacrvenoj i isto toliko na crnoj)i 300 kopija u CD verziji. I zbog toga što se radi
o CD-u, umesto uobičajene četiri pesme, na njemu se nalazi čak osam, i to od dva
prvoklasna i iskusna benda.
Prve četiri pesme su od nemačkog benda Fleshcrawl, koji u svojoj muzici neguje švedski stil
death metala, ali sa nekim kontinentalno-evropskim smekom. Ovi momci su zajedno od
1987 i od tada su izdali čak 8 full length albuma, poslednji još davne 2007, veoma
impresivnog old school death metala. Ovo izdanje je dakle njihov come-back nakon duže pauze. Njihovo iskustvo je definitivno ovde
odnelo prevagu jer su pesme koje su ovde ponudili neverovatno dobro odradjene. U njima je postignut savršeni balans izmedju old school
death metala i malo melodičnijih i modernijih elemenata. Gitarski rad je neverovatan, sa veoma složenim radom po pragovimai rifovima sa
masivnim udicama, a vokalima koji zvuče kao da neko grgoće sa punim grlom šljunka. Fantastične pesme, dovoljno da nekoga navede da
presluša i dosadašnji katalog benda Fleshcrawl. Četiri pesme prilično ujednačenog kvaliteta su prava poslastica za ljubitelje ovakvog zvuka.
Pesme od 5 do 8 su pripale bendu Skinned Alive, zapravo one-man projektu FerliThielmanna, gitariste i vokaliste benda Miseo. Sve četiri
pesme su savršeni primeri takodje primeri kako se svira old school death metal, sa tim dobro poznatim režućim zvukom gitara, veoma
prijemčivimrifovima, bubnjevima koji ubijaju i grubim vokalima koji savršeno odgovaraju muzici. Zvuk je prilično sličan zvuku upravo benda
Miseo, ali je istovremeno i dovoljno različit, tako da znate da se ipak radi o drugom bendu. Zaista sam impresioniran sa ove četiri pesme i
odlučio sam da definitivno obratim pažnju na ovaj projekat. Medjutim, pesma koja je ipak na mene ostavila najjači utisak je „Lifeless Flesh
Released“ sa svojim ubitačnim početnim vukućim rifom, nekim punky feelingom (koji je karakteristika muzike koju Sinned Alive izvodi) i
meljućim refrenom koji je pravi za pokolj u bilo kojem pitu. Genijalno!

9,5/10

Gehennah – Too Loud to Live, Too Drunk to Die

blackened speed/thrash
Metal Blade Records (2016)

Metal je blagosloven sa bendovima koji imaju neverovatne muzičke sposobnosti,

bendovima koji komponuju mala muzička čuda. Zaista, metal je blagosloven sa
bendovima koji provode sate i sate u prostorijama u kojima vežbaju ili u studijima,
dovodeći svoju muziku do savršenstva. Oni provode sate i sate u kreativnom razmišljanju,
težeći da proizvedu komad umetnosti koje će ostati dugo u umu slušaoca, jer će njihova
muzika uspeti da dotakne njihov život na jedinstven i neponovljiv način i da izrazi neku
uverzalnu višu istinu onako kako to niko drugi nije do tada uspeo.
Gehennad definitivno nije jedan od tih bendova. Ali, pročitajte ovu recenziju do kraja.
Oni definitivno nisu bend koji će zadovoljiti ljude sa prefinjenim ukusom, čak i kada je u
pitanju metal muzika. Oni su bend koji svira prljavi blackened speed/thrash metal, muziku
kakvu slušaju momci u masnim uskim farmerkama, bajkerskim prslucima, prašnjavi od
puta. Sami članovi benda muziku koju izvode zovu „street metal“ i sviraju je od 1992.
Njhovi albumi poput debija Hardrocker iz 1995 ili Decibel Rebel iz 1997 su klasici žanra. Oni cepaju muziku u maniru svoje muzičke braće iz
bendova Venom i Midnight i naravno Motorhead. Nakon EP-ja 10 Yearsof Fucked up Behaviour iz 2003, bend je otišao na studijsku pauzu,
koja je trajala sve do 2014 kada je izašao Metal Police EP, čije je reizdanje kroz Metal Blade prošle godine postalo omiljeni album mnogih
zaljubljenika u ovakvu muziku. Ove 2016-e su nas počastili novim albumom Too Loud to Live, Too Drunk to Die, njihovim prvim full-length
albumom od 1997. I oni su ponovo tu da nam pokažu šta je u stvari „street metal“.
Progresija i sazrevanje Da li se vi šalite? Ovaj bend se nikada neće promenuti niti sazreti. I nakon svih ovih godina oni su ostali verni svom
zvuku koji je prosto ostao balsamovan u alkoholu i pišaćki. Pred vama je 37 minuta vožnje uz galopirajuće bubnjeve, blackerski rasp vokali
čoveka koji sebe zove „Mr. Violence“ i rifova iz 80-ih koji kao da su izvučeni iz naftalina, Oni su manje orijentisani na pevanje o Sotoni (za
razliku od njihovih žanrovskih kolega Baphomet's Blood) a više na komemoraciju njihovog životnog stila i neizmerne ljubavi prema svemu
što je heavy metal, od muzike do bloka motora njihovog Harley-ja. Pesme poput sadrže trade mark tekstove koji sesigurno neće svideti
čistuncima, sa stihovima poput „I'm the guywho fucks a girl's sisterand nevercalls her back“ (pesma „Scumbag“) ili „I don't wanna heara
fucking flute in a heavy metal song!“ (u pesmi „Life Metal Must Die“). Ako uspete da uhvatite tekstove, garantujem vam da će vas
nasmejati do suza, a ako vam to „hvatanje tekstova“ sigurno ćete ostati uskraćeni za jedan plus kada je u pitanju kvalitet ovog albuma.
Ovi momci ne da ono što rade rade do daske, uverljivo i daju se 1000%, nego predstavljaju primer svima ostalima kako treba raditi.
Blackened thrash metal sa osnovom u NWOBHM stilu u izvodjenju Gehennah je poput vremenske mašine koja vas je vratila u vreme kada
je ova muzika punila svirke, i kada nije bilo bitno koji žanr slušaš, nego samo da se dobro provedeš.
Ima ovaj album i lošijih momenata, naročito na drugoj polovini albuma, kao npr. „Let's Fall of the Wagon“ili „Unholy and Unpleasant“. No i
pored ovih minusa, Too Loud... je djavolski dobar album od benda iz ranih 90-ih koji i danas zvuči sveže, nadahnuto i autentično. Vi nakon
slušanja istog zaista možete da zamislite da članovi benda žive onako kako kažu u tekstovima. Ceo album zapravo zvuči kao neka vrsta
duhovnog tributea legendi Lemmyja Kilmistera i onoj party-životinji koja spava u svima nama. Zato, zgrabite bocu piva ili još bolje JD-ja, ili
smućkajte sebi jedan Lemmy (3/4 Jack Danielsa i 1/4 Coca Colle) i odlepite, jer ova muzika se ne sluša sedeći u ćošku.

9/10

Iconoclast – HalluciNation
deathcore/djent
Izdavač (2016)

U današnje vreme, šira javnost ima mnogo toga zajedničkog sa stadom ovaca i razmišlja
kao stado gde svaki pojedinac žrtvuje svoje lične interese za interese stada, čak i onda
kada su oni pogrešni. Moderan čovek se odvikao od slobodnog mišljenja. Mnogi su
vodjeni od strane slepog religioznog fanatizma, ignorišući mnoge stvari koje su stvarne, na
uštrb onih koje su zasnovane na fanatizmu i nekoj lažnoj duhovnosti. Neki drugi su previše
zaokupljeni tudjim političkim idejama i zavetuju se na vernost nekim političkim vodjama
koji ne nude ništa osim života odredjenog davno izandjalim parolama, pogrešnim
usmerenjima i nepoverenjem. Oni koji biraju nešto što je bar na izgled više slobodno, ali u
stvarnosti je samo drugi oblik porobljavanja slobodarskog uma pojedinca, sebe svode na
nivo pukog potrošača. Opsednutost tehnologijom, socijalnim medijima i pop (ili turbo-
folk) kulturom, sprečavaju mase da uvide ono što je zaista važno, zapušavaju im uši i
zatvaraju oči. Upravo u takvom svetu u kojem svi mi živimo i pokušavamo da preživimo,
odjeknula je eksplozija u vidudebija australijskog deathcore benda Iconoclast. HaluciNation je eksplozivno punjenje razarajućeg dejstva,
atomska deathcore bomba, tehnički savršeno konstruisana u album koji će ostaviti samo ruševine iza sebe. Sa britkim, zloslutnim rifovima i
blastovima koji gule kožu sa ledja i koji povremeno prelaze u izlomljene eksplozije i slamove koji lome kosti, Iconoclast su uspeli da naprave
full length album koji je ekstremno ekstreman.
Fantastično vladanje instrumentima, sa varvarski brutalnim prekidima svojstvenim bendu Thy Art is Murder, prilično progg krljanju a la
Nexilva i slamovima koji se mogu čuti na albumima benda Slaughter to Prevail, ovaj kvintet je fantastično uigran tim. Počevši od
prvoklasnog bubnjara Tima Steltera, vidi se da bend iznad svega ceni raznovrsnost i nadljudske bubnjarske sposobnosti. „The Virus of
Faith“ počinje dubokom atmosferom koja ubrzo prerasta u vrtoglavu brzinu, a Stelter to sve prati u stopu svojim hiruški preciznim palicama
i duplim basom. Ono što je interesantno jeste činjenica da je za svaku melodičnost zaslužan upravo bubanj, najmanje melodičan
instrument u jednog metal bendu. U pesmi „Nihilist“ on prelazi u malo pojednostavljeniji mod, iako u njegovom izvodjenju i on zvuči
veoma efektno. Basista Chris Van Zwam ga sledi kao senka. Zvuk njegovog basa se nije, kao što obično biva, izgubio ispod slojeva ludačkih
gitarskih rifova. Kao i u do sada spomenute dve pesme, ovo je istinai u „New World Slaughter“ i on nameće svoj bas kao važan doprinos
gitarskim rifovima Coddyja Brooksa i Davida Wildera. Ova dvojica apsolutno dominiraju albumom svojim besprekornim rifovima. Ova
pesma, kako i „Hollow Mask“ u potpunosti iskazuju ogroman talenat ovog gitarskog para. Obojica imaju ogroman talenat za
komponovanje. Iako je album skoro sat vremena dug, vi niste svesni prolaska vremena kada vas Iconoclast uzmu pod svoje. Vokali
frontmana Mitcha Macarija su brutalni koliko je god to moguće, a raznovrstnost stilova koje on koristi sigurno neće dozvoliti slušaocu da
bude savladan nekom monotonijom. Uživaćete u njegovim grgoljavim vokalima u „Dissimulate“ ili grubim zavijajućim growlovima u
„Awaken“ i prosto se pitate kako čovek može da izdrži. Gotovo u svakoj pesmi on uspeva da svom stilu doda neki element koji u
prethodnoj pesmi nije koristio.
Nakon tišine koja je usledila posle njihovog predstavljajućeg EP-ja, neko bi pomislio da će previše sadržaja za bend biti pretvrd orah. No,
ipak se pokazalo, da bi ovaj album čak mogli da nazovemo i previše revnosnim. HalluciNation definitivno nije za one sa slabim srcem.
Izuzetno visok nivo usviranosti čini da gotovo svaka pesma zvuči divovski, čak i kada se posmatra individualno. Odličan album, veoma
raznovrstan muzički, i potpuno naoružan da učmalog fana probudi iz te učmalosti.

9/10

Insision – Terminal Reckoning

brutal death
Severed Records (2016)

Ono što volim u vezi sa švedskim brutal death metal bendom Insision jeste činjenica da
nezvuče kao švedski brutal death metal bend. Njihov beskompromisan pristup ovom
žanru, i sami su sigurno prolazili kroz svojevrsnu muzičku evoluciju. Iako su počeli kao
bend koji je zvučao „više švedski“, njihov životni vek od skoro 20 godina je doneo neke
značajne promene u zvuku benda. Vremenom su promenuli zvuk, tako da danas zvuče
više kao neki američki death metal bend, iako sa tragovima evropskog zvuka, ali sigurno ne
kao da su Švedjani. Pokazalo se u njihovom slučaju da ovo nije bio loš potez, naročito ako
se uzme u obzir da u svim delovima sveta niču bendovi koji oponašaju onaj trade-mark
švedski zvuk, pa čak i ako nemaju nikakve veze sa ovom skandinavskom zemljom.
Sa svojim novim albumom Terminal Reckoning Insision su još jednom pokazali da
pripadaju višim ešalonima death metal elite. Ako ih uporedite sa njihovim evropskim
kolegama kao što su Sinister, Decapitated ili Deranged, videćete da u njihovoj muzici ima
dosta uticaja američkih bendova poput Cannibal Corpse, Morbid Angel ili Immolation. Njihovi rifovi odaju utisak manja koji vas konstantno
udara u teme. Mudro ubacujući neke tehničke finese, kao u pesmama „Infected“, ili kreirajući neku mračniju atmosferu, kao u pesmi „Old
Ways“, ali ne libeći se da se otisnu i u malo melodičnijem smeru, kao u pesmi „Ominous Spiral“, Insision pokazuje da svojoj muzici prilazi
medotično, i da u svakoj pesmi traži ritam, rif, beat, koji će najbolje odgovarati. Oni kao da u svoje death metal ludilo pokušavaju da ubace
neku metodičnost. Naravno, oni uvek ubacuju dovoljno groovea da bi pomoglo da njihova muzika zvuči uvek energetično i sveže, a upravo
ti muzički ogledi čine da se svaka od njihovij pesama na poseban način ističe od ostalih.
Bez sumnje, ovde se radi o death metal teškašima od početka do kraja. Tvrda i moderna produkcija dodaje dodatnu težinu rifovima, a
vokali koji su u misku ovde u prvom planu diktiraju brutalnost, pa čak i kada se radi o narativnim segmentima u pesmi „Infected“, na
primer. Toliko ubica je posejano po ovom albumu da je prosto nemoguće da ih izbegnete, pa čak i ako niste baš neki veliki fan ovog
podžanra death metala. Uprkos nesumnjive brutalnosti, ovaj album je još jedan dokaz da su Insision itekeko sposobni da održe sebe
relevantnima, čak i skoro dvadeset godina nakon što su se pojavili na sceni. Album bez dosadnih momenata, koji sigurno ne biste trebali
da propustite.

8,5/10
 Magrudergrind – II
grindcore
Relapse Records (2016)

Dug je bi period tišine od strane benda Magrudergrind. Mnogi su mislili da se oni više
nikada i neće diskografski oglasiti. Ako niste čuli muziku ovog benda negde 2009, onda
verovatno i niste fan grindcorea ili powerviolence scene. Momci inspiraciju za stvaranje
svoje muzike traže i u klasicima žanra ali i u modernijim grindcore bendovima. Imate tu
svega, od Brutal Trutha, Rotten Sounda i Terrorizera, pa do Wormrota i Insect Warfare. U
svojoj mizici Magrudergrind više naginju ka punk nego ka metal strani grindcore novčića.
Iako njihova muzika nikada neće pogoditi neke visine svojom originalnošću, oni
jednostavno umeju da urade odlične albume. Kao što je slučaj sa prethodnim albumom, i
ovaj je kratak, brutalan, savršenog tempa za ovaj žanr. Iako su rifovi uglavnom brzi, oni se
razlikuju jedan od drugog prema feelu, i variraju od teških grooveova do manijakalnih
blastova, i pri tome su odlično izaranžirani i razmešteni po albumu. Magrudergrind
jednostavno znaju kada da menjaju tempo i to uvek čine bez ikakvih upozorenja. Primeri
za ovo su pesme „Black Banner“ i „Unite 731“, tako da je konačni rezultat potpuna uključenost slušaoca u ono što se odvija u njegovim
ušima. Bend je na ovom albumu u potpunosti odustao od upotrebe semplova, tako da dobijate utisak da imaju hitnu poruku za vas i da ne
žele da troše dragoceno vreme da bi vam je preneli.
Iako album deluje kao veoma skladna celina, pojedinačni kvaliteti nekih pesama se po malo gube u oluji koju je Magrudergrind napravio.
Individualni rifovi se ističu, a ne cele pesme, a to automatski znači da album neće biti jedan od onih koji će se dugo pamtiti. Još jedna
karakteristika muzike ovog benda je odsustvo basgitare, koja nekako fali i pored sjajnih rifova odsviranih u teškom bas-tonu, koji bar
delimično uspevaju da taj nedostatak prikriju. Ovaj minimalistički raspored instrumenata izgleda da u slučaju Magrudergrind funkscioniše,
kao i u slučaju Pig Destrosyera ili Insect Warfare, pa ako vam to ne smeta previše, onda je ovo bend koji definitivno trebate da preslušate.
Medjutim, kada govorimo o produkciji, ona će vam smetati. Bar meni smeta. Izgleda da je grindcore definitivno više od ostalih žanrova
oštećen tim takmičenjem za dostizanje nivoa najbučnijeg benda na svetu. Kompresija zvuka je značila da se morao napraviti kompromis
kada je u pitanju zvuk gitare – on je još uvek debeo i dubok, ali je izgubio život i nekako zvuči... užasno beživotno. Blastbeatodi koji bi
trebali da unesu dodatni život su neutralisani. Kurt Ballou je odradio inženjerski posao a Scott Hull je odgovoran za master. Koga od njih
dvojice treba više kriviti za to što ovaj album neće dosegnuti visine koje su dosegnuli neki od prethodnih albuma ovog benda nisam siguran,
to neka oni sami reše kao pravi profesionalci. Ovako otupljene gitare sigurno ometaju slušaoce u izvlačenju dobrih strana koje ovaj album
sigurno ima. Dakle, iako album ima mana, Magrudergrind zna kako se prave dobri albumi, i ovaj će sigurno biti vredan dodatak njihovoj
diskografiji. Možda bi bilo dobro da se za njega uradi remaster kako bi fanovi u njemu mogli da uživaju onoliko koliko album i zaslužuje.

7/10

Master – An Epiphany of Hate

old school death
FDA Rekotz (2016)

Postoje bendovi za čije je albume prava čast raditi recenzije. Jedan odtakvih bendova je
svakako i Master. Sećam se kada sam, dok sam bio u Engleskoj, tražio da se fotografišem
sa Paulom Spackmanom na svirci Vital Remainsa u Underworldu u Londonu. Čovek me je
za trenutak zbunjeno pogledao i rekao mi: „Ali ja ne sviram večeras“, na šta sam mu ja
odgovorio: „Da, ali ja znam ko si ti.“ A lik je samo prodao merch na pultu pre svirke Vitala.
Sama činjenica gde je bio i šta je radiogovori i više nego dovoljno u prilog veličini ovog
čoveka. I uvek pisanju jedne ovakverecenzije prilazim sa jednom odredjenom dozom
strahopoštovanja, želeći po svaku cenu da izbegnem da svojim malim rečima umanjim
uticaj i doprinos koji je bend ostavio na scenu uopšte.
Bend Master dolazi iz Chicaga (samo za one koji su verovatno dosadašnji tok svog života
proveli ispod nekog kamena, i sviraju nešto što bismo čak mogli da nazovemo i proto-

death metalom, sam Spackman čak od 1983 prvo u bendu War Cry a posle toga i u Death Strike, a to je negde u vreme izlaska prvih demoa
benda Mantas (kasnije Death). Čak 26 godina nakon izdavanja njihovog debija, pred nama je novo ostvarenje benda Master, tačnije
bendov 13-i album „An Epiphany of Hate“. Za svo to vreme, Mr. Spacknam nikada nije odstupio od puta kroz death metal žanr koji je on za
sebe istrasirao. Uvek je ostao veran korenima bez obzira na trendove sa kojima se, dok je išao tim putem podignuta čela, susretao. Ovo ne
znači da se bend tokom svoje karijere nije menjao – daleko od toga – nego to prosto znači da Master u svojoj karijeri nikada pred svoje
verne nisu izašli sa albumom koji nije vredeo novca. Neverovatan art-work Marka Coopera vam je već dovoljno dobra najava da se ovde
radi o veoma kvalitetnom albumu. Album je zao do srži.
Muzički, pa već je nagovešteno, ovo je jedan od onih albuma koji se ne zajebava, ne troši dragoceno vreme (ni svoje soptveno, ni naše)
nego isporučuje čisti, agresivni death metal na koji smo od njih navikli. Zdenek Pradlovsky ubija kao neki uvrnuti genije na svojim
bubnjevima, a ni malo slabiji je Alex Nejezchelba sa svojim rifovima uskim kao da su napisani u mišijoj rupi. Vokali su tipično
Spackmanovski, ali na ovom albumu sigurno najbolji koje je Paul ikada odradio.
Od furiozne pesme „Subdue the Polititian“ koja otvara album pa sve do poslednje „Red Alert“ Master vas hvata za gušu i ne pušta. Stvarno
predobri groove ritmovi, koji su postali vremenom trade-mark ovog benda i gde god da ih čujete vi jednostavno znate da je to Master,
uortačeni sa takodje prepoznatljivom produkcijom su uspeli da okote možda i najbolji Master album u dosta dugom vremenu. Svaka
pesma je izvučena do maksimuma. Master je uvek negovao taj punky prizvuk u svojoj muzici, a na ovom albumu najbolji primeri su
naslovna numera, kao i „Senses All Will Be Controlled“.
Ovo je bend koji nesamo da zaslužuje poštovanje od svakog pravog death metal fana, nego koja predstavlja jasan dokaz da i nakon svog
ovog vremena, Mr. Paul Spackman i Master još uvek imaju to nešto što mnogim death metal bendovima danas fali.

8,5/10

Throne of Heresy – Antioch

blackened death
The Sign Records (2016)

Throne of Heresy sa albumom Antioch su označili početak novog poglavlja u svom rezimeu
sa albumom koji zvuči teže i zloslutnije nego ikada. Bendu je trebalo dve godine da završi
radove na ovomalbumu, pri čemu je svaka pesma bila aranžirana i re-aranžirana da bi
izvršila maksimalan udaraci izlila maksimum gneva iz grudi obog švedskog blackened death
metal benda. Snimljen i isproducitan od strane nikog drugog do Magnus „Devo“
Anderson-a (Marduk, Pain) ovaj album zvuči masivno. Bend sastavljen od članova
bendova Abscession, King of Asgard i Ceremonial Execution, Throne of Heresy su veoma
iskustni na ekstremnoj metal sceni. Proglašeni za „unsigned band of the month“ u
poznatom švedskom metal magazinu Close-Up, za „band of the week“ u Metal Central-u, i
za bend „on the spot“ in Metal Exposure-u, čini se kao da su napokon otkrili formulu
uspeha. Veoma pročišćen zvuk oni su na ovom albumu podigli čak i na viši nivo. U
njihovoj muzici se čuje mnogo Bloodbatha i Behemotha, a oni njoj uspevaju da prizovu
prizore i slike iz drugih dimenzija i da vas nateraju da visoko u vazduh podignete rogove u njihovu čast.
Prosto je nemoguće ostati neočaran i neprivučen šarmom koji ovaj bend ima. Veoma melodični u svojoj izvedbi, oni impresioniraju u
svakoj pesmi količinom emocija koju prenose svojom muzikom. Tehnički veoma potkovani, svaki član benda je uspeo da iz sebe izvuče
maksimum. Da li je bilo nešto posebno veliki izazov napraviti i snimiti ovakav album? Pa možda i ne. Ali ja nekako verujem da ovim
momcima to i nije bio cilj. Ono što ovaj album ima za cilj jeste da proširi gledišta slušalaca i dopusti nam da probamo opijajuće tečnost
blackened death metala. Ono u čemu su Throne of Heresy bolji od većine svojih kolega jeste komponovanje. Ovo što ćete čuti na ovom
albumu su neke od najutegnutijih pesama, od benda koji je uspeo da sastavi neki veoma upečatljiv materijal i da njime razvali dosta dupeta
koji će vas promorati da ovaj album slušate više nego jednom. Obratite pažnju samo na pesmu „Flagellum Daemonum“ koja zvuči kao da je
izašla iz muzičke kutije upravo Lorda Devoa, jer zvuči tako mardukovski, da je to prosto nemormalno, naročito u početnom 100% black
metal rifu koji se ponavlja par puta u pesmi. Čak i naracija na 2:10 je skoro u potpunosti mardukovska. Skoro da se ne može izdvojiti
pesma koja je bolja o ostalih, jer su sve ujednačenog kvaliteta, veoma raznovrsne i sa veoma mudrom kombinacijom brzih, sredjih i sporijih
deonica. Prvoklasno! Throne of Heresy definitivno razumeju osnovnu snagu black metala i uspevaju da je nekako spoje sa svojim death
metal rifovima, i onome što ste na taj način dobili je nemoguće poreći neku magičnu privlačnost. Odlično ostvarenje, veoma melodično, sa
snagom black metala i dušom death metala.

9/10

Varg – Das Ende Aller Lügen

melodicd eath black metalcore
Napalm Records (2016)

Varg je bend koji ili volite ili mrzite. Ali kakav god da stav zauzmete prema bendu, ono što
ne možete da poreknete ako objektivno pridjete ovom albumu, jeste da je ovaj ovaj album
prilično dobar. Više od tri godine je prošlo od njihovog prethodnog albuma jednostavnog
naslova Guten Tag, i bend je ponovo tu sa novim ostvarenjem Das Ende Aller Lügen.
Naprethodnom albumu su možda otišli i previše van žanrovskih granicam muzike koju
inače izvode da bi odali počast bendovima koji su pomogli u definisanju njihovog zvuka, ali
su na ovom albumu odlučili da taj otklon nebude baš toliki. No ipak, jedno je neosporno
sigurno, njihovo najnovije ostvarenje je muzički najraznolikije u celoj njihovoj dosadašnjoj
diskografiji.

Album otvara naslovna pesma sa veoma jakom političkom porukom, i možda bi mogla čak i da prevari da je to pravac koji su Varg izabrali
na ovom albumu, ali nije tako. Nakon što su kao intro za obu pesmu iskoristili govor Charlie Chaplina iz filma Veliki diktator, samo na
nemačkom jeziku, neki su već podigli svoje obrve zbog teksta pesme. Ali ako malo bolje razmislite, pesma u stvari predstavlja svojevrstan
poziv na oružani ustanak protiv korumpiranih vlada i svih njihovih laži, ali hej, kao i uvek, sigurno će biti onih koji ovo neće tako razumeti.
Znam priličan broj fanova benda Marduk koji u Panzer Division Marduk i Frontschvein vide ništa drugo do veličanje ratnog genija nacističke
Nemačke, ali možda bi svi ti trebali da se podsete činjenice da je Nemačka izgubila II Svetski rat, i da možda Marduk veliča samo rat kao
ultimativno rešenje svih društvenih problema, čime je u isto vreme i prilično satanistički (ako baš hoćete), ali, kao što rekoh, uvek će biti
onih koji će gledati drugačije.
„Revolution“ i „Streifzug“ slede taj lirski koncept, ali je muzika ovih pesama nekako drugačija. Što se mene tiče, ja nemam ništa protiv da se
pesma do pesme razlikuju stilski, iako je onda mnogo teže svete različite pesme povezati u celinu koja se zove album. Medjutim, ono što
mi je drago jeste upravo da je raznovrsnost nedostajala na prethodnim Varg albumima.
Što se tiče produkcije, Das Ende Aller Lügen je najbolje isproduciran Varg album do sada. Čisteko suza gitare, dubok bas (baš onakak kakvog
očekujete), sa bubnjevima i vokalima izmiksanim baš kako treba. A kada smo već kod vokala, Frenkijevo izvodjenje na ovom ostvarenju je
mnogo kvalitetnije nego na prethodnim. Bez obzira da li se radi o clean vokalima, grubim guturalima, svaka pesma pokazuje kako je on
dobar pevač. Svaka pesma je prepuna pravih slatkiša za uši, kao npr. što je orijentalna deonica na početku pesme „Achtung“ pre nego što
vas gitare pozovu da visoko podignete pesnice u vazduh i headbangujete do ludila, ili možda blackerske „Dunkelheit“ i „Wintersturm“ sa
savršenim radom na bubnjevima, ili čak gostovanje Anne Murphyiz benda Eluveitie, koja je svojim čarobnim vokalom obojila prilično
mračnu „Totentanz“, ali i mnogo svetliju „Einherjer“, koje su time postale toliko epske, da jedva čekam da ih čujem uživo.
Album je u celosti mnogo agresivniji od prethodnika, vraćen je onaj paganski feeling u njihovu muziku koji je već počeo da nedostaje. Ljudi
koji su odlučili da mrze Varg sigurno neće ni preslušati album, ali moram da im kažem da će ostati na velikom gubitku. Ali oni koji su još
uvek neodlučni po pitanju ovog benda, preslušajte ovaj album, jer on je dovoljno kvalitetan da vas opredeli za onu stranu ograde sa koje je
paklena svirka sa gomilom fanova ofarbanih u ratničke boje kao i momci iz benda Varg. Sigurno nećete požaliti.
I još samo da kažem, dodatak koji su momci iz benda pripremili jeste album u celini otpevan na engleskom. E za ovo im svaka čast.

9/10

Within Destruction – Void

deathcore
Rising Nemesis Records (2016)

Uzmite trenutak i razmišljajte o beskraju svemira, polako pokušavajući da razumete

krajnju širinu potpuno nepoznatih zemalja koje postoje negde tamo, medju zvezdama.
Verujem, ako zaista to pokušate, da ćete zadrhtati potpuno i krajnje šokirani onim što ne
znate. I upravo to, ta nepregledna praznina nepoznavanja, je ono što svemir čini
istovremeno i interesatnim i zastrašujućim. Isto tako, mi nemamo ni najmaglovitiju ideju o
onome što nas čeka na albumu Void slovenačkog deathcore benda Within Destruction.
Ako je ovaj album čak i nambledji predukus onoga što je još tamo... onda vam odmah
kažem da ja volim ovu našu planetu, kakva je da je. Void je lekcija iz zlobnog i totalno
razarajućeg deathcorea koji neće ništa moći da zaustavi od toga da vam oguli svaki
milimetar kože sa tela, i to naživo, izvlačeći za to vreme orudja iz skoro svakog izvora
muzičke ekstremnosti koji postoji.
Od blastbeat-ova do beatdown-ova i svega što se nalazi izmedju, ovaj album svu moguću
sakupljenu snagu iz svakog mogućeg ugla ekstremnog metala sručuje na vašu glavu. Within Destruction je bend koji je, bar što se mene
tiče, samo u ovom jednom albumu, u potpunosti opravdao ime benda, jer od prvih rifova vama je jasno da ovaj bend ima samo jednu
misiju, a to je ta u potpunosti uništi sve što mu se ne bude moglo odupreti. Bubnjar Luka Vezzosi je opasna zverka, i on će to sigurno
pokazati, samo ga stavire iza seta bubnjeva. Čujte samo njegove blastbeatove u pesmi „Plague of Immortality“ koji bukvalno pretvaraju
kožu sa ledja u krvave konfete, ili njegov oriaški kick-bubanj u pesmi „Rebirth of an InvertedWorld“ koji lomi kosti sa svakim udarcem.
Tokom celog albuma, Vezzosi se nameće kao jedno od najvećih bogatstava ovog benda, usporavajući samo da omogući basisti Janezu
Skumavcu da ga sustigne, ili gitaristi Damiru Juretiću da ispali iz svog instrumenta one za ovaj žanr karakteristične isprekidane rifove.
Možda je najteže u svemu ovome prošao Skumavc, koji je tokom celog albuma bio prinudjen i da ostaje u priključku sa Vezzosijevim
ludačkim bubnjarskim sposobnostima, ali i da ne pobegne Juretićevim shrederskim rifovima i disonantnim djavolski dobrim grooveovima.
Najbolji primer za ovo je pesma „A Spiral Rift Towards Damnation“, veoma zahtevan dinamički behemoth od pesme sa neverovatno
tehnički na izuzetno visokom nivou odradjenim rifovima i deonicama, a da pri tome sve bude uskladjeno jedno sa drugim, funkcionišući kao
jedna ogromna sofisticirana mašina.
Ono što se pokazalo kao najteže na deathcore sceni jeste pronalaženje vokaliste koji može da parira svim ovim uticajima i snazi koju muzički
instrumenti mogu da proizvedu. Na svu sveću, Within Destruction su našli upravo to u svomfrontmenu Roku Rupniku. Sa svojim opsegom
gogantskih razmera, u kojem pokriva sve od raspova, stravičnih guturala i squeel vokalima, Rupnik je izgleda savršeni odgovor razarajućoj
dinamici muzike koju ovaj bend pravi. U pesmama „Void“ i „Plague of Immortality“ on pribegava svojim brutalnim death metal i slam
korenima,ali „The Wrath of Kezziah“ i „Martyrs“ su obe pune Rupnikovih growlova i screamova, konstantno prelazeći iz jednog u drugi stil,
održavajući tako pesmu djavolski zanimljivom za slušanje. Njegova saradnja sa Adamom Warrenom iz benda Oceano u pesmi „An
Unforseeable Anomaly“ je ništa manje od savrpenstva, a kombinacija izmedju Warrenovog trade-mark vokalnog stila sa Rupnokovom
vokalnom nemilosrdnom snagom, čini da fanovi bendova Traitors, Cattle Decapitation i Devourment pišaju u gaće.
Ta kombinacija muzičke raznovrsnosti sa nepresušnom snagom i konstantnim emitovanjem energije, a onda postavljanje preko toga
glazure od perfektne vokalne izvedbe daje vam najsveobuhvatniji album ektremnog metala koji je do sada izdat u 2016. Nema tu nikakvog
štedjenja, niti milosti. Void je disonantni mamut, tako jebeno mračno brutalan da će oni koji ga budu slušali angažovano ponovo da počnu
da se boje mraka ili ko zna čega. Tu su momenti tehničkog savršenstva od kojih će vam vilica uraditi u zemlju, ektremne brutalnosti koja
praktično ne može da se opiše rečima. I ništa na ovom albumu ne postoji što može da vam se ne svidja. Ovaj album surovo kažnjava vaše
uši od početka pa sve do kraja.

10/10
 Annihilist – Vol. 1 EP
thrash/melodic death/metalcore
Independent (2015)

Do sada sam naučio da nešto prihvati kao činjenicu, a to je da nikada ne potcenim

vrednost dobrog cover-arta. Jedan je jedini razlog za to – dobar art-work košta dosta
novca, a malo je koji bend spreman da uloži mnogo novca u art-work ako smatra da ga
album nije dostojan. Pošto metal muziku pratim, pa recimo, nekih trideset godina,sigurno
je da sam se za to vreme nagledao brojnih totalno nenadahnutih „kosmičkih“ cover-
artova, generičkih „rat je loš“ pos-apokaliptičkih radova, ili totalno brutalnih radova tipa
„ja nikada nisam bio na senzualan način dodirnut od strane ženske osobe“ odn. gor-cover-
artova punih ljudskih iznutrica i krvi, bilo je puno i onih koji kao da su govorili, čak vikali
„poslušaj ovaj album!“
Upravo takav utisak sam ja imao kada je pred moje oči prvo put izašao cover-art za EP Vol.
1, australijskog benda Annihilist. Naravno, postoje i izuzetci od ovog pravila, ali izgleda da
su se sve zvezde i planete poravnale kada su Annihilist u pitanju. Vol 1 EP je jedna
potentna doza metal adrenalina koji će u vama ostaviti itekako traga i koja će vas duboko impresionirati. Iako su klasifikovani u tehnički
death metal, važno je napomenuti da sam bend nikada nije tako nazvao muziku koju izvodi. Ako ipak pokušate da ih stavite u neku grupu ili
žand (podžanr) najbliže bi bilo da kažemo da oni sviraju neku kombinaciju oštrog i tehničkog thrasha, melodečnog death metala i
metalcorea.
Takodje, sve što ćete čuti u njihovoj muzici je neko već odsvirao ranije, tako da Anniholist nisu bend koji može da se pohvali nekom
preteranom originalnošću. Ali i pored toga, ima nešto u muzici na ovom EP-ju, što ga čini muzički veoma privlačnim. Ne znam da li su to
tako detaljno odradjen i veoma organski zvuk bubnjeva ili povremeni instrumentalni proggy delovi, ali mi se čini da ovaj bend ima sve
potrebne sastojke da vas regrutuje u armiju svojih fanova. Interesantno komponovanje na celom EP-ju je sigurno proizašlo iz neospornog
talenta svih članova benda.
Jedan od sastavnih činilaca koji bi mogao da podeli fanove po pitanju ovog benda i njihove muzike je taj polu-growl koji koristi vokal Harry
Pendock. Ja smatram da je upravo ovaj vokalni stil veoma zanimljiv izbor, i sasvim sam siguran da će mnogi upravo zbog vokala da
odustanu od ovog benda isto kao što sam siguran da će mnogi upravo zbog vokala da budu privučeni ovom bendu.
Nakon ponovo snimljenih i preradjenih „Solace in Suffering“ i „Sink“ koje se pojavljuju i na demou, „Prevail“ iskazuje talente članova benda,
prikazujući veoma angažovan i zanimljiv rad medju gitarskim pragovima. Iako su sve pesme blizu granice od 6:00, retko imate utisak da su
pesme tako duge, jer vam to ne dozvoljava raznolikost rifova i mnogobrojnih promena tempa. Možda je i najbolji primer za to pesma
„Against the Wall“ koju krase neverovatno melodične solažei ritmovi puni groovea, koji su fokusirani da dovedu do kompleksnog i
višeslojnog finala u vidu skoro savršenog proggy instrumentalizma i nekako svečane melanholije vodjene klavirskom deonicom. Ali pesma
u kojoj je bend nekako uspeo da najbolje pokaže šta zna je „Embers“ sa svojim death metal ritmovima, psiralnim gitarskim solo deonicama,
agresivnim ali opet nekako melodičnim vokalima, što kulminira u instrumentalnom finalu koji kao da predstavlja trenutak kada se svi
članovi benda poklone pred masom.
Dakle, ako ste u potrazi na nekim malo više thrasherskim i deatherskim metalcoreom, nečim što prkosi svim granicama i razlikama izmedju
pod-žanrova, ali u isto vreme prezentujući nešto sa gomilom zdrave agresije, onda Annihilist mora da bude bend koji će se naći na vašoj
listi.

8,5/10

Ares Kingdom – The Unburiable Dead

blackened death thrash
Nuclear War Now! Productions (2015)

U poslednjih nekoliko godina se toliko velikih bendova raspalo da već na vest o raspadu
nekog benda više niko i ne reaguje. Pantera a možda i Down uskoro, Akercocke, Sepultura
(po meni oni su se raspali kada su otišle Cavalere), Immortal, ko zna šta će biti sa Morbid
Angelom, Guns 'n' Roses... i ovaj niz može da se nastavi u nedogled. Pravi fanovi benda
osećaju neku prazninu kada se to desi, od prilike sličnu raskidu sa osobom koja vam je
mnogo značila. Razlozi za razlaz su mnogobrojni, i obično postoje jedni razlozi koji se
iznose pred javnost, a često su potpuno drugirazlozi oni stvarni i koji su poznati samo
bendu i menadžmentu (ako je uključen). U slučaju benda Order From Chaos, razlozi nisu
bili ni ego, ni neke besmislene muzičke razlike, nego je to raspada ovog benda došlo zato
što su oni tako hteli. Plan je bio da izdaju tri albuma i onda prestanu sa radom, i to je
upravo ono što su oni uradili. Iz pepelabenda Order From Chaos je nikao projekat Ares
Kingdom, koji čine tri četvrtine prethodnog benda: gitarski vizionar Chuck Keller i njegov
brat Mike na bubnjevima, sa basistom/pevačem Alexom Blumeom.
Prošlo je pet godina od njihovog prvenca Incendiary, dve od njihovog albuma sa obradama Veneration i slobodno se može reći da su od
tada Ares Kingdom usavršili svoju varijantu death thrash metala sa black metal uticajima. U vreme kada malo koji bend zvuči originalno ili
bar novo, i kada svako ko se pojavi zvuči kao neko drugi, samo zato što je sve već neko snimio i otpevao, pojavili su se Ares Kingdom i ... ne
zvuče kao niko do sada. Ni jedan bubnjar, ni jedan gitarista, ni jedan vokal! Iako se mogu naslutiti sličnosti u zvuku sa prethodnim
projektima braće Kelleri Millera, ali ipak, u osnovu, Ares Kingdom imaju svoj sopstveni zvuk koji su izgradili na osnovama svih ekstremnih
žanrova, ali izgradili nešto svoje. Ovo je naročito očiglednona njihovom trećem albumu The Unburiable Dead.
Konceptni album koji govori o I Svetskom ratu, ali dobrastvar sa ovim albumom jeste da nije žrtvovan kvalitet muzike, jer oba Kellera
razvaljuju svoje instrumente. Zapravo, sva trojica sviraju tako franetično dobro na momente da se čini kao da su na pragu toga da se
njihova muzika pretvori u potpuni haos. Pesma “Demodalize“ prosto reže svojim rifocima koji poputmotorne testere prolaze kroz sve što
im se nadje na putu. „Writhe: Fettered to a Corpse“ jedini instrumental na albumu, predstavlja najbolji pokazatelj kvaliteta Kellerovih
kompozitorskih sposobnosti, ali to svakako ne umanjuje upečatljivost Blumeovih veoma emotivnih vokala. Svaku reč on izgovara oštro,
tako da se svaki glas čuje razgovetno. Iako mu je vokalni stličan kao glas čoveka koji grgoće keslinu iz akumulatora, onga izvodi veoma
razgovetno, što je veoma retko u ekstremnoj muzici danas. Naslovna pesma koja govori o žrtvama Velikog rata je tipična death metal
pesma koja nosi težinu rifa i teksta i veoma je dobar takmičar za najbolju pesmu na albumu. Tekstualno, Keller je jak isto kao i muzički.
Nekako kroz tekst uspeva da prenese emocije kao da ih je sam doživeo. U pesmi „Salieng and Redoubt“ on prenosi osećaj očaja koji
preživljavaju drugovi na bojnom polju. Ovo je još jedna od pesama koja se na albumu ističe, ali ovog puta sa neverovatno ubedljivom
izvedbom Mikea Millera. On napada sa silom nemačkon A7V tenka. Produkcija je tako uradjena da imate utisak da bend slušate negde
uživo, ili bar da stojite u sobi za vežbanja sa bendom. Pažljivo uho će sigurno primetiti zvuk prsta koji se vuče po žicama.
Ares Kingdom bi trebalo da bude zadovoljan sa činjenicom da su u vreme singlova i EPja, digitalnih medija i zatvaranja mnogih izdavačkih
kuća, napravili album koji nešto znači. Mi im zbog toga dugujemo zahvalnost. Oni su definitivno odbacili komercijalizam i bacili ga u vetar.
Ako ovako nastave, oni nikada neće biti bend koji će prestati da bude deo undergrounda.

9/10

Black Breath - Slaves Beyond Death

death
Southern Lord Records (2015)

Black Breath pripadaju grupi mladih bendova koji sviraju nešto što se žargnoski već zove
„Entombed-core“, zajedno sa All Pigs Must Die, Early Graves i mnogim drugim, koji u
svojoj muzici kombinuju gnevno deranje grla u stilu hardcore bendova sa gitarskim tonomi
rifovima koji su nastali pod snažnim uticajem švedske škole death metala. Iako su Black
Breath iz Sijetla, oni zvuče veoma „švedski“ (pročitaj recenziju za album švedskog benda
Insision, koja ide u suprotnom smeru). Slaves Beyond Death je njihov treći album.
I kao što je bilo najavljeno, na ovom albumu ima mnogo manje tog HC uticaja. To je jasno
već čim počne pesma koja otvara album „Pleasure, Pain, Disease“, koja počinje salvom old
school death metal rifova i baražnom vatrom rapidnih D-beatova i tempom koji će da vam
polomi vrat sa brojnim promenama, koje su možda i jedini uticaj preostao iz HC-a. Veoma
impresivan početak albuma koji nam je najbolji svedok da Black Breath sigurno imaju i više
nego dovoljno energije da čitavu priču prevede u pravi death metal jezik. Prosto imate osećaj da slušate Left Hand Path pomenutog
Entombeda, ili Like an Everflowing Stream benda Dismember, oba benda medju rodonačelnicima tog famoznog švedskog death metal
zvuka. Sledeći istaknuti primer je pesma „Reaping Flesh“ koja je prosto iskatapulticana u orbitu sa svojim tremolima, ili neverovatno
thrashi rif koji se pojavljuje u naslovnoj pesmi i to u poslednjoj njenoj trećini, pre nego što predje u zantastičan solo koji podseća na onaj
koji krasi pesmu „Suffer a Thousand Deaths“ sa pomenutog Dismember-ovog albuma.
Da bi sebe još dalje uklonili od svojih ranijih HC uticaja, neke pesme su čak i dublje zašle u metal svet. Na primer, pesme „Seed of Cain“
podseća čak i na staru Metallicu, naročito akustični intro i solaže koje zvuče kao sa neke pesme sa Ride the Lightning albuma. Album
zatvara skoro osmominutni instrumental „Chains of the Afterlife“ koji već na polovini deluje predugo. Po meni, efektniji bi bio da je bio
upola kraći i kao pretpostlednja pesma na albumu, koji bi bio zatvoren inače pretposlednjom pesmom „Burning Hate“.
Neko bi rekao da je osam pesama u preko 49 minuta predugo za jedan death metal album, i možda bi taj neko i bio u pravu u slučaju Slaves
Beyond Death jer su pesme šarene po pitanju kvaliteta. Ali ono što meni pomaže da previdim ove minuse jeste činjenica da na sceni ima
gomila bendova koji ovaj zvuk neguju ali drže u nekoj osrednjosti, dok Black Breath to čine dobro. Prve četiri pesme na albumu su
genijalne, druga polovina je malo slabija, ali zanemarljivo. Black Breath su sada celoviti death metal bend, i nadam se da se neće vraćati
kombinovanju sa HC uticajima.

8/10

Black Kirin – National Trauma

kineski melodic death folk
Pest Production (2015)

Kineski death folk metal!? Black Kirin sigurno nisu jedini bend koji neguje metal muziku sa
kineskim folk uticajima i koji čak i pevaju na kineskom jeziku. Tu su i Whispered i Zuriaake,
ali im se od 2010 pridružio i Black Kirin. Bend u svojoj diskografiji ima dva EPja, tri singla,
jedan box seti u decembru je svojoj diskografiji dodao prvi full-length album nazvan
National Trauma.
Ni jedne sekunde bend ne gubi, nego je svaki trenutak albuma ispunjen nekom epskom
genijalnošću tako da vas hvata potpuno nespremne na ono što ćete čuti. I još uz to,
budući da je većina pesama na albumu duga preko 6 minuta, Black Kirin imaju dovoljno
vremena da muzički urade sve što im padne na pamet. U jedva nešto više od sat vremena,
ovaj album u sebi ima apsolutno sve što bi jedan kineski metal fan, ili metal fan koji je u
isto vreme i zaljubljenih u kinesku kulturu očekivao da nadje na ovakvom metal albumu.
Postoje deonice koje su toliko dobro odradjene u pogledu rifova da ćete imali utisak kao
da ste u sred krvave bitke, onda su tu deonice u kojimau prvi plan dolaze folk uticaji koji će vas potpuno očaratii koji su nekako uspeli da
pokriju sve emocije kojih su veorvatno mogli da se sete, a tu su i delovi koji na prvo slušanje zvuče tako haotično, ali svakako prelepi i
dinamični. Raznovrsni vokali upotpunjuju doživljaj nečeg čarobnog i veoma zabavnog za slušanje, koji se prelamaju, poklapaju, uparuju,
kao u nekom istočnjačkom plesu, tako da održavaju album u svakoj njegovoj sekundi veoma zanimljivim za slušanje. Jednostavno sve, od
super odradjenih gitara, veličanstvenih igara sa različitim vokalnim stilovima, veoma moćnim pričama jesu delovi koji čine ovaj album
čudesnim i definitivno nečim novim, nečim što nemamo priliku da slušamo svaki dan. Ovo je definitivno album koji ćete slušati i slušati, i
teško ćete ga izbacitiiz uma kada on jednom udje u njega.
Teško da postoji debi koji čak i detalje koji su vam možda strani u kontekstu ekstremne metal muzike, nakon više preslušavanja albuma
postaju upravo one koje ćete najviše ceniti, npr. zvuk kineskih nacionalnih folk instrumenata. Ali ja sada smatram da su upravo oni ovom
albumu dali potrebnu boju. Jednostavno genijalan album.

10/10

Burn the Mankind – To Beyond

death
Mighty Music Records (2015)

U slučaju Burn the Mankind je primer kako se bendu prosto ulupa o glavu to da guraju
datum izdavanja albuma blizu kraja godine; velika je šansa da će njihov album proći
nezapaženo. Ovo je na veliku žalost, jer su Burn the Mankind izašli iz studija sa jednim od
najboljih death metal albuma u 2015. godini, sa veoma ubedljivom mešavinom poznatih
elemenata, ali na jedinstven način pomešanih.
U suštini, muzički, Burn the Mankind su Behemoth propušteni kroz brazilski tribal metal
filter, ili dabudemo malo precizniji – ukrštanje Behemotha i Soulflya. Ovo pri tome ne
znači da Burn the Mankind koriste etničke elemente, onako kako to Soulfly čini, nego se
ovde pre radi o negneralnoj atmosferi, produkciji, i stilu rifova, pomešanih sa poljskom
trademark lavinom impresivnih blastbeatova. Sepultura iz perioda Chaos A.D.i Roots se
sigurno ovde čuje, a čak ima tu malo i Napalm Death, pa i Hate Eternal začina.
Ovo je brutalan deathgrind nalet svim raspoloživimoružjem i orudjem. Neki od rifova na
ovom albumu, poput početne salve u pesmi „Real Slave“ imaju tu neki brazilsku primitivnu divljačnostu sebi, i potpuni nedostatak neke
melodijske strukture, da bi nam se predstavili kao nešto haotično i groteskno. Ta haotičnost i grotesknost je upravo nasledjena od bendova
poput Napalm Death sa upravo Hate Eternal osećajem za atonalnost, pa čak i vokalnu prisutnost i ton. Groove prisutan u pesmi „The
Uprising“ prerasta u franetičnu rafal koji rasipa krvave iznutrice u pesmi „To Beyond“ sa najnezaboravnijim glavnim rifom na albumu. Sve
je jednostavno prvoklasno odradjeno, od tog rifa, pa do načina na koji miks čini da gitare i bubnjevi zvuče zajedno. „The Gun“ i „Real Slave“
su mnogo manje militaristički obojene i precizno odradjene, sa više haotičnih rifova i blastbeatova koji su malo labavije postavljeni. Ovakve
pesme, za razliku od tradicionalnijih obožavanja poljskog death metala poput „Everyone is Blind“ ili pomenute „To Beyond“ gde Burn the
Mankind i zvuče najbolje i osećaju se domaćima.
Pesma “Cries“ je definitivno jedna od najboljih na albumu, sa skoro mehanizovanim rifom koji kao da je prepisan iz Meshuggah notne
sveske, i iskombinovan sa nekim tribal teškim rifovima i totalno neortodoksnim blastbeatovima. Kombinujte ovo sa Sepultura/Soulfly
thrashomi upravo ste objasnili zvuk najboljih momenata na ovom albumu. Još jedna fantastična stvar je „Survive On“ neprocenjivog
pokolja koji kao da postavlja scenografiju za pesmu koja zatvara album „Human Decay“ koja kanališe još malo Meshuggah rifologije, pa čak
i malo Decapitateda i definitivno ima najbolji solo na albumu.
Činjenica da je bend počeo sa postovanjem pesama sa ovog albuma još 2011 nam govori da je u album uloženo dosta vremena i truda, tako
da je konačni proizvod očekivano dobar album.

9/10

Collapse - ...In the Shadow of Man

melodic death/thrash
British Lion (2015)

Ne dogadja se često da slušate jedan album koji vas sabije u konopce već sa prvom
pesmom, davas već sa tim prvih udarcem koji pronadje svoju metu tako snažno pogodi da
zaboravite na kojoj se planeti nalazite, ali ništane može da vas spase još dodatnih deset
rundi, čak ni zvono gonga. Jednostavno, pretvarate se u nekog mazohistu, i koliko god da
vas boli, počinjete da uživate u tom bolu i odlučujete da izdržite do kraja. E to vam je
ukratno opis doživljaja ovog albuma. Ako nikada niste došiveli takvu inekciju adrenalina,
onda vas pozivam da stavite ovaj album u player, da pritisnete „play“ i da uživate, jer će
vam ovo biti vožnja sa samim djavolom.
Collapse su jednostavno napravili monstruozno dobar album. Nakon veoma dopro
prihvaćenog Arms and the Covenant albuma iz 2013, ...In the Shadow of Man je
definitivno nokauterski dobar album, i bolje bi bilo da se spremite za gomilu prvljavih
udaraca, jer Collapse udaraju iz svih pozicija i to uradaju nemilosrdno. Prva pesmana
albumu je „I Misery“, koja u sebi ima toliko agresivnosti, hipnotičkih i melodičnih rifova i solidnog groovea, da je to upravo ona koja će vas
patosirati već prvim udarcem pre nego što i postanete svesni šta vam se dogodilo. Ne samo da je ovo ujedno i jedna od boljih pesama na
albumu, ako je na ovako dobrom albumu i moguće izdvojiti bolje i lošije pesme, nego je to i pesma za koju je bend uradio jedan od najboljih
spotova koje sam skoro gledao. „The Great Dicide“ prosto sija od pakleno dobrih gitarskih deonica koje stvaraju taj jedinstveni zvuk koji ste
čuli i u prvoj pesmi, ali onda sve prelazi u najprljaviji groove, tako da u isto vreme pesma vas razvaljuje svojom težinom ali i podiže svojom
melodičnošću, samo da bi vas ponovo razvalila. Ono što je takodje genijalno odradjeno u ovoj pesmi je njen neobičan ritam bubnjeva.
Neverovatno uvežbani gitarski dvojac Andrew Ongley i Christian Stevens deluju tako uigrani kao da sviraju zajedno čitavog života, ali to pre
govori o visokom kvalitetu obojice pojedinačno. Njihov rif u pesmi „Beacon of Malice“ je jednostavno divljački dobar i izveden je jebeno
precizno, tako da može da vam glava odleti sa ramena a da to i ne osetite.
Bend sa svakom pesmom kod slušaoca pojačava osećaj uverenja da je u ovaj album uloženo mnogo krvi, znoja i suza, jer koliko god da
pomno tragate za nekom falinkom je definitivno uzaludno potrošeno vreme, jer je već kod četvrte pesme sasvim jasno da su bend i album
uspeli da od vas, ma koliko da ste se opirali, učinili svojimfanom. Pevač Harry Watson mora da je bio veoma besan na nekoga kada je ovako
pocepao na ovoj pesmi. Kratak intro odsviran na čistoj gitari sa zvukom klavira i odličan rad bubnjeva otpočeli su ovu inače galopersku
pesmu. Produkcija prosto sija na ovoj pesmi jer je svakom detelju posvećena maksimalna pažnja tako da je u produkcijskom smislu ovo
najbliže što se može doći do savršenstva.
I upravo o tome je reč na ovom albumu, o brutalnim napadima, konstantnim zasipanjem tepisima bombi, solažama odsviranim brzinom
svetlosti i apsolutno razornim vokalima. Slede „Destiny Manifest“, „Shattered ad Your Feet“, „Toward Redemption“ i obrada Slayer hita
„Ditohead“. Svaka od njih je armirana betonska ploča intenziteta sa munjevitim bubnjarskim blastovima i gomilom lekcija u sviranju ritami
solo gitare.
Od početka do kraja, album ...IN Shadow of Man vas drži u bezbednom zaklonu vašeg rova. Svaka pesma je masterpiece brutalnosti, i sama
može da nosi ovaj album, što često nije slučaj kod mladih bendova. Uloženi napor pomešan sa tonama zaraznog entuzijazma je očigledan.
Album zatvara pesma „Arms and the Covenant“ snimljena uživo i odličan je način da se predstavi zvuk benda na bini i snage koju emituje
prema svojim fanovima.
Collapse su binu delili sa Anthraxom, Clutchom, Sodomom, i mnogim drugim velikim imenima svetske metal scene. Svirali su na
Downloadu, Bloodstocku i Hammerfestu, medju i svim ostalim većim i manjim festivalima. A uz sve to, ne postoji neki veći izdavački mišić
koji stoji iza ovih momaka, nego samo staromodni teški rad i strast za muziku koju izvode. Zato, ako imate priliku da poslušate ovaj album,
siguran sam da ćete uživati u onome što momci pokazuju. Vredan dodatak kolekciji svakog fana ekstremne metal muzike.

10/10

Diavolos – You Lived Now Die

thrash-black-death
Hell's Headbangers (2015)

U današnje vreme bendovi kao da su zaboravili da metal treba da je zabava svirati i slušati.
Kao da su svi zaboravili da upravo muzika i fanovima i muzičarima koji je stvaraju treba da
bude put za begod surove realnosti koju nismo biralii u koju su nas neki drugi ubacili bez
našeg pristanka. Presrećan sam što mogu na stranicama Pits of Utumno fanzina da
objavim da su Diavolos upravo bend koji je tu zbog toga – da nas podseti zašto smo u
stvari i počeli da slušamo metal – zato što je to najbolje jebena muzika na svetu!!!!!
Iskren i pravo u lice, zabavni old school thrash-black-death metal koji ima toliko
potencijala da može da nam pomogne da zaboravimo sve brige i probleme. Sa svojim
debijem You Lived Now Die Diavolos su napravili zabavan i veoma jasan tribute herojima
old school metala. Već i sam pogled na cover-art vam govori da je ono što vas čeka neka
thrashersko-blackersko-deathersa verzija Exciterovog legendarnog albuma Heavy Metal
Maniac. Kada znate ko ste i šta želite da postignete onda sve što treba da uradite jeste da
posvetite dobar deo svog vremena upravo postizanju tog cilja, i metalni bog će vas pogledati i pomoći vamu vašoj misiji. Izgleda da je ovo
bilo iskustvo benda Diavolos.
Postava ovog benda, isto tako, ne manjka u velikim imenima, poznatim na metal underground sceni. Tu su Tas Danaz (Satans Wrath, ex-
ElectricWizard) i Nik Angelopulos (ex-Mahakala, ex-Kawir), a njima su se pridružili Taneli „The Fuck You Man“ Iarva (ex-Impaled Nazarene,
ex-Sentenced), Kostas S. (Septicemia, Soulskinner, ex-Mahakala)i Bil El (Soulskinner, Thou Art Lord) da bi upotpunili petorku. Dakle, mogli
bismo da kažemo da članovi benda nisu mačiji kašalj.
Kao i sa svakim drugim old school metal žanrom, thrash uticaj je odmah primetan. Brzina i pogonska sila iza You Lived, Now Die je
sveprisutna tokom celog albuma koji sadrži deset pesama i 31 minutu svog trajanja objašnjava šta je old school. I da vam kažem nešto,
death metal može da bude isto tako cheesy, zabavan i friendly kao i power metal. Dokaz za tačnost ove izjave je upravo ovaj album. Introi
koji kao da su napravljeni tako što je neko držao sakriven mikrofon u nekoj grčkoj pravoslavnoj crkvi, vokali sličniji zvuku pegliranja nego
pevanju, harmonične solo deonice kao prepisane iz neke notne sveske sa početka 80-ih i mnogo, mnogo dobo provedenog vremena.
Pesme poput „Baptized in Vomit“ su naročito slikovite. Puna zvukova bacanja pegle i bubnjarskih beatova koje kao da svita gonič robova,
ova pesma predsatvlja dva i po minuta čistog i nerazblaženog old school death metala u maniru legendarnih Possessed. Zajedno sa „Hail All
Evil“ jasno je da su Diavolos čvrsto usadjeni na ramenima bendova Exciter, Onsalught, Possessed, Death, Slayer i Venom. Ovo je album koji
će fanovi panka, thrasha, crossovera i genijalnog old school death metala da veoma rado slušaju. Nema tu nikavih fillera, nikakvih loših
momenata, samo jednostavne i genijalne pesme koje će poput vremeplova da vas vrate u vreme kada je ova muzika tek počela da znači
nešto veliko.
Diavolos će sa ovim albumom da vam udje duboko u vene. Kada su me ubedjivali (bezuspešno) da je heavy metal „opasna“ muzike govorili
su mi da i sam izraz „teški metal“ govori o tome, jer su teški metali hemijski elementi koji jednom kada udju u ljudski organizam, nemoguće
ih je odande izbaciti. Diavolos je upravo to. Ali potpuno pozitivno iskustvo za vreme i nakon slušanja ovog albuma ide kontra svim tim
ludačkim insinuacijama o tome kako je metal muzika štetna. Štetno je verovati u gluposti koje serviraju organizovane religije koje samo
žele da kontrolišu svoje vernike, tako da im je opasno sve što je slobodno i slobodoumno. Ovaj album je potpuni blast, zato ga odvrnite do
daske dok vam prozori ne poispadaju iz prozorskih okana.

Naravno, 10/10

Fulci – Opening the Hell Gates (EP)

brutal slame death
Despise the Sun Records (2015)

Dobrim poznavaocima italijanske horror filmske produkcije je ime Lucia Fulcia dobro
poznato, jer je on režirao Gates of Hell trilogiju (The Beyond, City of the Living Dead, House
by the Cemetery). Fulci je poznat kao „začetnik gora“ i postao je veoma kontroverzan po
efektima koji su bili veoma napredni za 70-e i 80-e kada su se filmovi pojavili, ali i zbog
tretiranja žena u filmovima. Početkom 70-ih se Fulci takodje našao pod lupom kritičara
zbog nekih navodno anti-katoličkih stavovau svojimfilmovima. Okušao se i u vesternima,
ali je izgledao pronašao svoj žanr kada je režirao Zombi 2 koji je smatran „italijanskim“
nastavkom Romerovog Dawn ofthe Dead.
Ako je neko pomislio da je ovo već dovoljno materijala za brutal slame death metal, mogu
da vam odmah kažem da niste prvi koji su došli na tu ideju.
Upravo to je palo na pamet i italijanskom triju koji je svoj bend nazvao upravo Fulci, u čast
svog kontroverznog zemljaka režisera. Ovaj trio svira slame brutal death metal, i svojom
muzikom pokazuje čvrstu rešenost da vaše lice utisne u pločnik, nego da stvara muziku ugodnu za slušanje. Ovaj EP album otvara hard-
hitter „Zombie Slam Squad“ koja daje odličan predukus beskompromisne brutalnosti koja vas očekuje kada pravi pokolj počne. Tokom
celog albuma, sve što dobijate jeste eksremno brutalno bubnjanje, guturali koji kao da dolaze iz samog predvorja pakla i izuzetno precizni
rifovi na basu. U samom početku, pomenuta pesma „Zombi Slam Squad“ odaje utisak da se radi o izuzetnom deathcore albumu, i
deathcore uticaji su u muzici benda Fulci neosporni, naročito kada su u pitanju groove ritmovi, vokalni stil i neki prekidi odsvirani u maniru
najboljih deathcore bendova. Ali, nekako smo navikli da i na jednom slame albumu očekujemo upravo te elemente. „Feeding the Undead“
je sigurno jedna od najbrutalnijih pesama, ako ne i najbrutalnija pesma koju ste ikada čuli. Pesma je puna brutalnih pigg-squealova. Ovo je
tako dobar album, koji kao da je tokom snimanja prosto mamio glavnog vokalistu da se iskazuje, tako da on na momente prelazi u skoro
narativan stil, nešto što čak liči na repovanje, ili pravi neke smešne hardcore povike, ali šta god da je uradio nekako se uklopilo u konačni
miks, tako da meni lično nije uopšte smetalo.
Ovde se, kao što je napomenuto, radi o EP-ju, tako da nakon sedme pesme dobijate čak pet bonus pesama, medju kojima su i neki live
snimci, tako da ćete zaista imati dovoljno materijala uz koji se ne može drugačije nego bengovati dok vam je god glava na ramenima. Live
snimci teško da su uradjene u profi kvalitetu, ali ovi momci iovako nisu milioneri, niti imaju za cilj da to postanu sviranjem ovakve muzike.
Bonus pesma „Inferno“ je puna neke elektronske atmosfere koja je sigurno iznenadjenje za sve slam-ljubitelje, jer nekako se na slam
albumu ne očekuju takvi momenti. Ali Fulci to uopšte nisu loše odradili. Svaka čast.

8/10

Hell:On - Once Upon a Chaos...

death/thrash
Ferrrum (2015)

Ukrajinski bend Hell:On je izdavanjem albuma Once Upon a Chaos proslavio deset godina
svog postojanja. Pošto je ovo njihov peti album, baš sam se pitao da li će se se pokazati po
ko zna koji put i sa ko zna kojim bendom da je „prokletstvo petog albuma“ još uvek
aktivno.
Album nosi samo osam pesama, i počinje sa tipičnom thrash full-on pesmom, bez ikakvog
melodičnog introa. „Filth“ zvuči prilično snažno i daje neku ideju o tome kuga je bend
krenuo. Mene je ova pesma podsetima najviše na neku žešću i malo deathersku verziju
Machine Heada, sa debelim vokalima a la-Rob Flynn, ali iako pesmabrzo dostiže svoj
momentum, ona ga gubi nakon 4:00. „Delirium“ nastavlja u furioznom tempu i već u njoj
se gubi taj machine-headovski feeling, ali u rifovima ove pesme ima malo varijacija, tako
da i ona počinje ubrzo da deluje jednolično. Tek „Curse of Flesh“ predstavlja dašak svežeg
vetra u lice zbog genijalno odlupanih beatova na duplom basu koji kao da krče put za
brutalne guturale, pa čak uspevši i da ugura neočekivanu gitarsku solo deonicu i da nas tu malo iznenadi. „Self-Destruction“ pokušava da se
okreće oko neke priče sa svojim kinematičkim outrom, iako se smisao gubi zbog nejasnoće aranžmanskih rešenja. Isti haotični stil se
zadržava do kraja albuma sa malo značajnih varijacija izmedju pesama, što je veoma veliko razočarenje, jer je sigurno da ovaj bend može
mnogo bolje od ovoga. Čak i pesma „Salvation in Death“ na kojoj gostuje i Andreas Kisser ne nudi ništa novo slušaocima. Album zatvara
čak sedam ninuta duga pesma „I'm God“ koja počinje obećavajući u atmosferičnom tonu, pre nego što, na žalost, ponovo ode u haotični
zvuk. Do sada već jednolični vokalni stil takodje ne pomaže da se ovaj album isčupa iz katastrofe koja je do sada postala neminovna. Čak ni
pokušaji da u ovoj pesmi bend pozove u pomoć neke klasične death metal uticaje ne rešava problem krajnje osrednjosti albuma. Sve u
svemu, izgleda je ovaj album bio pun zanimljivih ideja koje su ostale neostvarene, što je velika šteta. Zvuk je nekako ispao previše ispoliran,
a većina pesama ozbiljno nakon neke minutaže postaje pravi test za strpljenje, jer jednostavno, osim zanimljivih ideja, one u sebi nemaju
ništa što bi me nateralo da ponovo poslušam ovaj album. Jedina svetla tačka su solaže, ali album na žalost ne čine samo one. Bend
definitivno treba dobro darazmisli šta i kako dalje. Ima potencijala, ima ideja, ali kao da mu nedostaje snage da te ideje i ostvari i učini
zvučnom stvarnošću na svom albumu, ali stvarnošću koja će biti privlačna.

7/10

Koper8 – Addiction
thrash
Dooweet Records (2015)

Zaista je za pohvalu kada vidimo izdavači u jednoj zemlji zdušno podržavaju domaću metal
scenu. Takav primer je francuski label Dooweet Records. Label je osnovan tek na proleće
2012. godine, ali može da se pohvali izuzetno kvalitetnim bendovima koje itekako ume da
izabere.
I prva stvar koja će vas impresionirati je cover-art za ovaj album, koji odaje utisak
nečegamračnog, mističnog i nepoznatog, ali u isto vreme je tako detaljan, kao da želi da
nam u tim detaljima predstavi što je više od tog sveta koji je toliko primamljiv. Mnogi
bendovi zaboravljaju koliko je važan art-work jer on na neki način odaje prvi utisak o
albumu, ali i predstavlja muziku koja se nalazi na izdanju. Zbog toga mi je uvek drago da
vidim veoma maštovire cover-artove koji odušu trudom koji je u njih uložen, bez obzira da
li ih je bend radio sam ili se potrudio da pronadje umetnika koji će na pravi način preneti
ideje koje bi mu eventualno bend sugerisao.
Bend Koper8je osnovan negde 2006 u predgradju Pariza kada je Niko (gitara) odlučio da osnuje bend koji će u svojoj osnovi da bude thrash
metal bend, ali sa nekim stoner i southern twistom. Nikou se pridružio pevač Tex,i oni su odlučili da vokali trebaju da budu growlovani a da
tekstovi budu na njima maternjem francuskom jeziku. Kada su se ovoj dvojici pridružili bubnjar Will, basista Jeremie i drugi gitarista Steff,
bend je kompletirao postavu koja se pokazalakao veoma stabilna. Svaki član je sa sobom u muziku benda doneo brojne elemente, što se i
da čuti, ali u isto vreme, svako od njih je i pomogao da se ti elementi koje je on doneo sa sobom uklope u Korep8 zvuk.
Možda bi najtačnije bilo reći da su Koper8 francuska verzija benda Pro-Pain. Zvuče kao oni, ali su mnogo brutalniji i direktniji, sa mnogo
manje groovea koji dominira muzikom Pro-paina. Ističu se pesme „La Haine“i „Evangile“, i iako neke pesme imaju naslov i refrenna
engleskom jeziku („Addiction“, „Hategod, „Born to Die“, svi tekstovi su uglavnom na francuskom. „L'eloge De La Folie“ predstavlja neku
vrstu muzičkog predaha koji nam dopušta da se ono što smo do tada na albumu čuli nekako slegne, ali se završava u veoma bombastičnom
stilu i verovatno je ujedno i najbolja pesma na albumu. Pesma „Patrie“ je inače posvećena žrtvama koje su pale u Parizu 13. novembra
2015. Album zatvaraju remiksi pesama „Amnesia“i „Requiem“ dve pesme sa njihovog prvog EP-ja, a album kao bonus sadrži i vodeo spot
za drugu od njih, i sadrži nekoliko opatica u kožnom outfitu, pa ako volite kinki stvari, a pri tome ste religiozna osoba, ovo vam može biti
zanimljivo.

8/10

Mastication of Brutality Uncontrolled – Preemptive Space Warfare

brutal slam death
Rotten Roll Rex Production (2015)

Ovo je prvi album za koji pišem recezniju a kod kojeg je naslov albuma kraći od imena
benda. Ali ovaj i ne tako važan podatak možete da zaboravite u potpunosti, jer je pred
vama brutalni slam death metal koji će vam očerupati meso sa kostiju kao da čerupa
piletinu. Ovo je nemačko/švajcarska kombinacija tehničkog brutalnog slam death metala,
koji najpreciznoje možemo opisati kao soničnu demenciju i oni se ne šale kada kažu da
njihova muzika može da očerupa meso u komadima sa vaših kostiju.
Bend je nastao 2007 kao projekat članova drugih menačkih slam death metal bendova iz
Nemačke, kao što su Incesticide i Provocation, ali su od 2009 oni odlučili da postanu i pravi
bend. Od tada su radili nakristalisanju svog zvuka i ono sa čim su došli kao dovoljno
dobrim da zaslužuje da se nadje naprvencu imate upravo u vašim ušima u vidu debija
Preemptive Space Warfare.
Album počinje jednim od boljih introa koje sam ikada čuo, u kojem bend dopušta čak oko
dve minute pripremnog periodaza ono što nastupa, a to je totalno prihotična slam extravaganca, koju otvara pesma „Mother Earth
Abortion“ – veoma tehnička i bučna stvar. Prosto obožavam poetičnost tekstova u brutal slam death metalu, naročito u momentima kada
zvuče nešto poput „bi bi bi bi biiiiii! skoro sve vreme. Naravno, to ne bi ni moglo da prodje bez veoma dubokih growlova vokaliste
Manuela, jednog od glavnih katalizatora ovog muzičkog holokausta.
„Brutal Laser Devastation“ je ravna razornoj katastrofi epskih proporcijau kojoj briljira bubnjar Basti M., koji iza svog seta bubnjeva zvuči
poput automatske puške dok Manuel nastavlja sa svojim divljim pegg-squeelom koji bi valjda izlazio iz grla divljeg vepra kojeg život čereče,
a da i ne govorimo o neverovatnim rofovima gitariste Floa. Onda nas bukvalno drobi „Milkstreet Mass Collision“ koja pravi pokolj sa nekim
neverovatnim rifovima koji čak podsećaju na stari Cannibal Corpse. „Life-Form Adoption“ nas podseća da se ovde radi o konceptnom
albumu jer sve pesme govore o invaziji vanzemaljaca i svemiru. „Human Resources“ nastavlja da vam glavu slamuje o zid do se ista ne
pretvori u lepljivu masu okrvavljene kose, krvavih komada lobanje i mozga pomešanog sa krvlju, sa zemljotresom koji stvara biće iz svemira
koje sedi za setom bubnjeva, jer taj čovek nije čovek.
Manuel (vokal) uzima samo kratke pauze da bi napunio svoje orudje dopuštajući ostatku benda da se iskaže u „Prophecy ofthe Apocalypse
(Interlude)“ i čim se nastavi razaranje u „Orbital Corpses“, idealan primer sklada izmedju brutalnih rifova i divljačkih beatova, i ova pesma
vam daje prilično vernu sliku svega što može da protutnji preko vas na jednom od bendovih živih nastupa. „Infrastructure Destruction“ je
jedna od onih pesama koja predstavlja tribute death metalui pretvara ovu bolesno dobru pesmu u noćnu moru koja definitivno nije za one
sa slabim srcem, ali u pesmi „New Space Order“ je pesma u kojoj bend uspeva da nadmaši i same sebe. Ako se pitate kako je moguće da
brutal slam death metal ima na albumu pesmu koja traje čak sedam minuta, onda poslušajte ovu stvar. Ona vam je najneverovatnija
muzička scenografija potencijalnog kraja sveta.
Neverovatan bend sa neverovatnim albumom. Ne, brutal death metal nije mrtav, i ne samo da je živ i rita se, nego nikada nije bio življi.
Ako još niste uvereni u kvalitet ovog albuma ili ako mislite da ćete lako moći da svarite sve slam nalete koji će vas samleti ako im se izložite,
onda samo poslušajte album-teaser koji je bend pripremio i objavio ga na youtubeu. On će vas sigurno naterati da još jednom razmislite.

9/10

Mortal Torment - Cleaver Redemption

brutal death
Gore House Productions (2015)

Moram da priznam da ne znam previše brutal death metal bendova iz Grčke; tačnije,
Mortal Torment su prvi bend koji dolazi iz ove zemlje a koji je u ovom pod-žanru.
Medjutim, oni seku i čereče svoj put sa svojim poslednjim albumom Clever Redemption.
Kao bend postoje već deset godina i prošli su kroz nekoliko promena postave. Uprkos
svim tim turbulencijama, oni su uspeli da se pojave na mnogo festivala i dovoljno su se
smirili da uspeju da snime ovaj album. Deset pesama na 33 minute brutalnosti koje
morate da odslušate od početka do kraja. I kada oni budu završili sa vama, ostaće samo
gomila mesa, kostiju i krvi koja je nekada imala ime i prezime.
Bolesni guturalni vokali u maniru Svena "Svencho" de Caluwéa (Aborted) dominiraju
muzikom u trenutcima kada im to gitarski rifovi dopuste. Veoma neljudski stil vokala se
fantastično uklapa sa muzikom i to je već recepat za odličan album. Postoji nekifini balans
izmedju sporih i dugih rifova koji umeju da drže raspoloženje i onih koje ni bojni brod
Enterprise ne bi stigao. „Epileptic Defecation“ ima čak i kratak narativni deo u uvodu, pre nego što vas prosto zakuca za zemlju sa
zvučnim zidom čistog death metala ali brutalnog kao !Teksaški masakr motornom testerom“ ali na minioniti stepen. Bubnjevi su veoma
intenzivno odsvirani a rifovi često padaju i slam ritam pre nešto što opet predju u brzuinu svetlosto, što album čini veoma interesantnim
slušalačkim iskustvom. Ni jedna pesma na ovom albumu nije ni najblaže moguće razočarenje. „Thunder/Dismember“ je direktna, i
odmah udara ravno u facu sa svojim glavnim rifom koji će vas patosirati i surovo kažnjavajućih bubnjeva celim svojim tokom. Samo na
samom kraju ona pravi kontrast sa onim što smo do sada čuli jer dolazi do naglog usporenja ritma do divljačkog slama. Vokali i gitare
često rade zajedno i daju jedni drugima neku dostorziranu dubinu. Gitarski zvuk nije zamućen i izveden je sa puno snage u sebi. Čak i
kada dupli bas upadne u priču, on samo stvari čini još grubljima. I onda dolazi jedna od najboljih pesama na albumu – „A Million Skulls to
Bludgeon“. Sledi naslovna „Cleaver Redemption“ koja takodje dostiže sve postavljene ciljeve. Ovo je ujedno i pesma na albumu koja
najviše zvuči nekako grindcore. Mnogo pig squel vokala, genijalno osmišljenih i odsviranih bubnjarskih prelaza i brutalnost podignuta na
još veći nivo od onog na kojem je bila do sada, a od njegove visine vam se sigurno vrti u glavi. „Sculpturing the Dead“ možda nije tako
ekstremna kao naslovna stvar, ali nekako ima oštriju ivicu, tako da će vas sigurno iseći na froncle. Mnogo toga se dešava u ovoj pesmi u
muzičkom smislu, tako da je jako teško izdvojiti neke omiljene momente. Isto može da se kaže i za „Masturbating the Deranged“. Stvari
postaju malo zabavne i groovie u pesmi „Fucked in the Eye Socket and Left to Die“ koja, po naslovu bar, podseća na neke umotvorine
Chrisa Barnesa (dok je još bio u Cannibal Corpse); pesma sa mnogo groovea i slama, i sve odaje utisak da se radi o fantastično
iskomponovanoj i aranžiranoj pesmi. Različiti elementi se priključuju miksu kako pesma traje tako da vam pesma ne može dosaditi.
Neverovatno dobar album od benda koji dolazi iz zemlje koja nije poznata po bendovima ovog pod-žanra. Možda ćete to primetiti tek na
kraju, ali na celom albumu nema ni jednog soloa, tako da ovo definitivno nije album za prefinjene gitarske sladokusce, ali sa svim
ritmičkim promenama, oni ovde i nisu bili potrebni, jer je album dovoljno interesantan. Čvrsta produkcija je još jedan rauzlog više da se
ovaj albumu definitivno češće sluša.

9/10

My Funeral – Violence Academy

thrash
Independent (2015)

Nekada, tamo negde krajem 80-ih i početkom 90-ih, thrash metal je značio nešto, bio je
zanimljiv i veliki bendovi su pravili velike albume. Kreator, Testament, Slayer, Megadeth,
Overkill, Anthrax i ostalisu nam dali muziku koju smo voleli i gutali. Koliko je to bila muzika
koja se u to vreme slušala svedoče i nove majice starih bendova i albuma koje se i danas
nose i kupuju.
E sad, ono što me uvek oduševi jeste kada se pojavi neki mladi bend koji se ne stidi da
pokaže svoju ljubav prema old school muzici. My Funeral je upravo jedan od takvih
bendova. U njihovoj muzici ćete pronaći bukvalno sve što ste nekada voleli u thrash
metalu. Nemani govora o tome da se ovde radi o nekom besmislenom i beživotnom
smećarenju jer muzika ima i previše groovea da bi je opisali kao takvu. I ono što me je i
najviše oduševilo kod ovog benda na ovom albumu jeste onaj pravi thrasherski dupli
napad gitarama koji su thrash metal bendovi doveli do perfekcije. Svaka pesma je dovedena to perfekcije, utegnuta je do pucanja.
Generalno gledano, thrash metal je jedan od metal žanrova koji je možda i najviše stradao godinama, pod udarcima trendova. Godinama
nije bilo nikakvog progresa, u bilo kom pravcu, ostao ja da stagnira godinama bez da je predstavio bilo šta interesantno i vredno pažnje, od
pojave Cowboys From Hell ere Pantere (iako Panteru niko ne bi nazvao thrash metal bendom, ali su u vreme izlaska ovog albuma oni bili
nešto novo, nešto što je osvojilo scenu olujnom brzinom). Većinomse tu radilo o muzici koja je bila relativno ista, bavila se generalno istim
temama – politikom, svetskim pitanjima i drugim uobičajeno thrasherskim temama. Pa onda, videti kako bendovi poput My Funerala
odbiaju da idu tim putem kojim su mnogi pre njih prošli, već i samo to, zvuči osvežvajuće. Oni su odlučili da svoje pesme narope gorom i
nasiljem, što je, pa recimo novitet na thrash metal sceni.
Kada ovo kažemo, ne želimo da neko shvati da je Violence Academy album koji je natopljen krvlju i mirisom iznutrica osušenih na
pustinjskom suncu. Pesme su sa tipičnom tematikom – partijanje do ludila, threshiranje na grobljima i pijančenje, ali čak i u tim tipično
thrasherskim pesmama postoji ta nota smrti koja vreba. Ovo je verovatno postignuto tako što ni jedna pesma na albumu nije ili thrash ili
death metal pesma, nego je u svakoj napravljen neki zdrav balans izmedju ova dva uticaja.
Pesme su dovoljno duge, tako da je bendu dopušteno da vam održi sve moguće lekcije o nasiljuuz redovno batinanje bezbolkom po
mošnicama. I dok vaša lobanja postaje smrskana masa, vaš vrat se krivi u neprirodni položan zbog masivne količine headbanginga koja
počinje da se prazni odmah nakon pritiska „play“-a.
Svaki rif je pažljivo iskalkulisan, tako da kada je postao deo celine, on je ujedno postao i deo pulsirajuće mase thrash metala. Bubnjar je
verovatno snimao na dva kita, jer je jedan bio nemilosrdno uništen tokom snimanja. Bas odzvanja tupo u ušima. Vokalista izvodi neke
poštovanja vredne polu-growlove koji ovom albumu daju neku posebnu boju. Nema ovde štedjenja protivnika. Lekcija u nasilju je održana
do perfekcije, i ako volite da divljate u mosh-pitu, onda je bend Ma Funeral pravi izbor. Sve što vam oni garantuju na ovom albumu je
thrash atak od kojeg će vam se dugo vrteti u glavi.

10/10

Testator - EP + Speed Merchnts – Blast From the Past Split (kaseta)

speed thrash
Grim Reaper Records (2014)

Testator su speed/thrash bend iz Niša i na scenu stupaju svojim prvim EP-jem, koji se ovog puta pridružio, takodje, EP-ju benda Speed
Merchants iz Jagodine, koji nakon izlaženja u CD formatu, izlazi kroz kuću Grim Reaper Records i u kasetnoj varijanti, u ograničenom tiražu
od 45 primeraka.
Testator su bend koji se okupio nakon razlaza death metal benda Decomposed, tako što su dva člana benda Decomposed odlučila na
oforme bend koji će svirati thrash metal. Muzički oni sviraju neku speed/thrash verziju thrash metala sa ubacivanjem nekih sitnih etno
ukrasa, tako da njihova kombinacija predstavlja osveženje na domaćoj sceni. Bend čini petorka Guta i Spasa (gitare), Anta (bas), Pupak
(vokali) i Marko (bubnjevi). Gitarski rad je veoma kvalitetan i primetni su uticaji ranefaze bendova Megadeth i Metallica. EP sadrži četiri
pesme. Prva od njih – „(E)ra“ je upravo odličan pokazatelj te muzičke kombinacije koju smo opisali, a koja podseća malo i na bend
Interceptor i njihovu pesmu „Mmother Serbia“, ali se ipak radi o žanrovski različitim pesmama. Odlična muzika kojom dominira gitarski
dvojac koji plete mrežu od rifova protkanu etno ritmovima, kombinacijom koja zaista obećava. Moram da kažem da sam se malo razočarao
sa početkom druge pesme „Brainless“ iz koje se gube ti etno motivi, tako da najava iz prve pesme nije propraćena na odgovarajući način.
Ne radi se o lošoj pesmi, ni najmanje. Čak naprotiv, radi se o odličnom speed/thrashu koji je nekako davao u dosadašnjoj istoriji ex-Yu i
srpske metal scene najviše imena, koja su ostavila neizbrisiv trag i ušla u legendu – Annathema, Bombarder, Heller, Kuga i mnogi drugi. Ne
znam zašto je bend odlučio da već na drugoj pesmi na EP-ju napravi ovu stilsku promenu, tako da ostaje nada da će u sledećim dodatvima
njihovih diskografiji biti više materijala koji će ličiti na pesmu koja je otvorila ovaj EP. Velika pohvala inače ide na račun solo gitari koja se
ističe kako u ovoj pesmi, tako i u sledećoj „Fokus“ ali je pravi dragulj ovog EP-ja (naravno, pored prve pesme) ona koja zatvara EP –
„ThreeSixNine“. Odlična, sa par doomy deonica koje pokazuju da se bend ne plaši da žanrovski malo „odluta“ od formule koju su sebi
zadali kao žanrovsku orijentaciju. Ono što me je obradovalo jeste povratak etno motiva u vidu ritmova nastalijh pod uticajem etno muzike
našeg podneblja. Sveu svemu odličan materijal sa kojim nam se predstavio bend Testator, nova nada srpske (niške) metal scene.
Speed Merchants su inače bend koji se našao u prvo broju Pits of Utumno fanzina, i to u rubrici „Live Raporsts“ a sve na osnovu svog učešća
u TripleThrash Treatu održanom u klubu Zamajac u Kruševcu. Njihov EP Blast From the Past je odličan primer stare thrash metal školei stila
koji su nekada davno u 80-im negovali bendovi poput Nuclear Assault, Sodom i Assassin. Da li je ovakav stilski pravac nagoveštaj nečega
što ja smatram da je već godinama slučaj, a to je da se polako ali sigurno vraća popularnost nekog „retro“ zvuka, da ga tako nazovemo. Tri
pesme, „Eternal Damage“, „Speed Merchants“ i „Blast From the Past“ jasno pokazuju da ovi momci itekako znaju kako se praši dobar old-
school thrash metal. Kvalitetna produkcija i svirka osiguravaju dobar provod na svakoj svirci ovog benda. Sigurno tri velika hita iz njihovog
repertoara koji su izbog u svakoj set-listi na njihovim svirkama. Ističe se pesma „Speed Merchants“ u kojoj momci iz benda vešto trguju
brzinom, tako da kombinuju deonice odsvirane u raznim tempoima. Odičan vokal Vraga se fantastično uklopio u muziku koju bend izvodi.
Njegov savršeni kec se uklopio sa basom The Defilera, a oni čine ritam sekciju za svaki respekt. Bestial Penetrator i Skullcrusher su gitarski
duo koji su tako uvežbani i usvirani da nema greške.
Sve u svemu, odlično split-izdanje sa odlična dva benda koji pokazuju da pod nebom iznad naše zemljeima itekako kvalitetnih bendova koji
sa ponosom brane boje srpskog metal undergrounda. Svaka čast.

9/10

Slavjane - Hnev Perúnov

pagan black
Grim Reaper Records (2016)

Bend Slavjane dolazi iz mesta Nitra u Slovačkoj i izvode svoju verziju pagan black metala.
Hnev Perúnov je njihov drugi EP. Ovog puta se na njemu nalazi osam pesama, sedam
autorskih i obrata Burzumovog hita „War“. EP počinje zvukom olujne kiše i dečje pesme;
veomazanimljiv intro. Muzika benda se sastoji od zvuka sličnog zvuku vergla, ili to možda
predstavlja gitaru (nisam siguran), a sve odsvirano na nivou pravog underground demoa.
Jako mi je žao što ne razumem tekstove tako da ne mogu da sudim o njima, ali muzika je...
pa... kako da kažem... Prosto mi nije jasno zašto underground bendovi to čine sami sebi?
Da li smatraju da će time biti više „true“? Zašto bendovi biraju da izdaju album, ili EP, ili
singl, po što po to, samo da mogu da se pohvale da imaju fizičko izdanje? Pri tome su
neusvirani (ako se radi o bendu) ili još uvek ne zna kako se koristi program nakompu za
snimanje demo snimaka (ako se radi o one man bendu).
Totalna mi je misterija šta su Slvjane hteli da postignu ovim izdanjem. Muzički su na granici slušljivosti. Potpuni minimalizam, koji je
zajebao i Burzum (možda zato EP i zatvara obrada baš ovog benda, ujedno i najbolja i najkraća pesma na EP-ju, iako su gitare kompjuterski
generisane, uz pretpostavljam kucane bubnjeve). Možda ovaj bend i ima potencijal, ali trenutno se to ne vidi, iz jednoj jedinog prostog i
jednostavnog razloga – muzika je van granica razgovetnosti, vokal je jednoličan da nakon manje od minute već počinje da smeta. Obično
sam imao poteškoće da izdvajam pesme na albumu kada su sve podjednakog, pa i osrednjeg ali podjednakog kvaliteta. Ovo mi je prvi put
da imam problema da izdvojim neku pesmu, jer su sve podjednako lošeg kvaliteta.
Moj savet i preporuka bendu: Braćo moja, sednite i dobro razmislite gde želite sa vašim bendom ili projektom da stignete, jer na način koji
ste odabrali da to postignete (iako nisam muzičak i meni je to jasno) sigurno nećete to postignuti. Ono što ipak cenim kod ovog benda je
hrabrost da na scenu izadju sa ovim EP-jem. Toga imaju, a često upravo to manjka nekim bendovima koji su mnogo, mnogo kvalitetniji i
muzički i produkcijski.

Ocena, pa recimo 6,5/10, ali samo za hrabrost.

 Chaosium – Let the Whole World Bleed
thrash-death
2016

Posle EP-ja jednostavno nazvanog MMXV, po godini objavljivanja, thrash-death metal

bend Chaosium iz Jagodine je svoje fanove obradovao svojim prvencem Let The Whole
World Bleed objavljenim za izdavačku kuću Miner Recordings. Oformljen kao projekat
članova jagodinskog benda Alister, Chaosium je od osnivanja postao sila na koju
jednostavno morate da računate. Ne znam da li ovaj bend još uvek ima pomenuti status
„projekta članova jagodinskog benda Alister“ ali ozbiljna priča najavljena na EP-ju je
postala toliko ozbiljna da će se o Alisteru uskoro samo pričati. Ali da ne proričemo
budućnost za koju ne želimo da se ostvari...
Već prvi singl koji je skinut sa albuma, naslovna numera „Let the Whole World Bleed“ je
najavio pakao, a ništa manje nismo dobili sa izlaskom albuma. Sve puca na sve strane od
beskrupuloznih rifova, genijalno osmišljenih aranžmana, kristalno jasne produkcije,
fantastičnog zvuka bubnjeva koji prosto pleni i tera vas da skačete, tako muzički utegnutog
pakovanja da puca po šavovima. Album je inače snimljen u Bleeding Freedom studiju u
Kragujevcu, po budnim okom Stefana Kovačevića (Forever Storm), koji je uradio kompletnu produkciju, inženjerski deo, miks i master.
Stefan se čak pojavljuje i kao gost sa soloom u pesmi „The Tyrany“, uz bivšeg člana benda Nikolu Pavićevića koji sa svojim solažama gostuje
u pesmama „All Safety Mutates“ i „Malicious Design“. Kao autori muzike se potpisuju Igor Miladinović (gitara) i Ivan Petrović (bas i vokal),
dok je za tekstove bio zadužen Miroslav Milutinović. Odličan cover-art, koji se idejno naslanja na coverart EP-ja, je odradio Slobicus
Domicus u svom studiju Art of Doom. Uz pomenute Igora i Ivana u bendu su još i Aleskandar Živković na drugoj gitari i Ivan Dulić za
bubnjevima.
Let The Whole World Bleed je fantastičan album, i jedan na koji se Miner Recordings definitivno treba ponositi. Već od prvih taktova pesme
„Let the Whole World Bleed“ koja i otvara album, vama je odmah jasno da se na jagodinskoj metal sceni nešto mnogo dobro dešava. Bez
nekih priglupih introa, koji često služe samo za podizanje atmosfere, Chaosium je raspalio iz svega što ima u svom arsenalu. Prvih nekoliko
taktova vam daju utisak nekog kratkog sound-checka a onda dvojac gitara počinje da plete mrežu od rifovao koju se saplićete i koja vas
zarobljava. Bubanj (da li sam već rekao da je genijalno odradjen) je tako punog zvuka da me je on prosto zalepio za fotelju u kojoj sam
sedeo. Ivan sa svojim vokalnim stilom na granici izmedju thrasherskog harsh vokala i deatherskog punog growla para svoje grlo i siluje
svoje glasne žice, ali baš onako ljudski. Njegov vokal neverovatno podseća na vokal Thomasa Lindberga iz benda At the Gates. Thrasherski
ritam pesme osigurava šutke gde god se ova pesma bude izvodila uživo. Stvarčina, nema šta. Za njom sledi nemanje ubitačna krljačijna u
vidu pesme „Eradicate“ koja svojim mid-tempom prosto nagoni na headbangovanje sve dok vam se glava ne odvoji od svoje osnove na
ramenima. „Malicious Design“ je još jedna stvarčina koja vešto manevriše izjmedju bržih i sporijih deonica čineći ove prve tri pesme veoma
zanimljivim materijalom za slušanje. Solaže odsvirane perfektno svedoče o moći duple gitare, ali svakako i o muzičkoj potkovanosti Igora
Miladinovića, koji prebira po žicama, a šta god izadje kao proizvod njegovog prebiranja je tako dobro odradjeno da sigurno stavlja Igora u
sam vrh metal scene u regionu kada je u pitanju gitara. „I am the Face of Death“ je pesma zloslutnog naslova i isto tako zloslutnog početka,
odsvirana u sličnom tempu kao i njene prethodnice, ali sličnost je samo u tempu. Muzički, ona je još jedno carstvo genijalnih rifova i
sabijačkih bubnjeva. Do sada je već svima jasno primetan uticaj benda At the Gates i ceo Gothenburg zvuk na muziku ovih jagodinskih
metalaca. Pesma „The Tyrany“ je pravi muzički dragulj, ali ne u smislu da je najbolja na albumu, nego da je dragulj medju draguljima dobrih
pesama kojih je ovaj album prepun. Onda dolazi pesma „Dagon“ u kojoj na početku Ivan koristi najbrutalnije volake koje sam ja čuo da ovaj
čovek može da proizvede. Aranžmanski veoma zanimljiva, kao i svaka od prethodnih, tako da prosto čini da, dok slušate album, imate
utisak nekog prirodnog toka gde vas svaka pesma prosto uvodi u sledeću. Brže deonice u ovoj pesmi najavljuju žrtve pred binama gde god
se Chaosium bude pojavio. „Cannibal's Revelry“ ne dodaje ništa dosadašnjem receptu, ali predstavlja još jednu prirodnu stepenicu koja kao
da je najavljena u prethodnim pesmama. Ova pesma čini da imate utisak da ste na nekom ludom rolerkosteru koji vas vrtoglavom brzinom
vodi pravo u pakao,a vi uživate u naletu adrenalina koji vam prosto topi mozak. „All Safety Mutates“ vas sabija u pod i uvodi vas u „No
Quarter“ koja služi kao uvertira za poslednju pesmu na albumu, sa početkom punog nekog doom feelinga, pesmu „The Brood of Vipers“, još
jednu genijalno osmišljenu riforamu i beatoramu, sa doomy deonicama i jednom blast-beat deonicom na 4:00, po kojima možda odskače
od ostalih pesama na albumu, što je čini, bar po meni, najboljom pesmom na albumu.
Ne znam kako je slučaj sa vama, ali meni uopšte ne smeta činjenica da je svaka pesma na albumu odradjena po sličnom ako ne i istom
receptu, u smislu kombinacije bržih i sporijih deonica, naročito ako se uzme u obzir da se na albumu, bukvalno u svakoj pesmi, toliko toga
dešava, a uz to se svaka pesma čuva da ne upadne u zamku ponavljanja već odsviranog. Definitivno jedan od boljih albuma izdatih u
regiounu u 2016. godini do sada. Ako imate priliku da uhvatite neki živi nastup benda Chaosium, gledajte da ih odgledate i odslušate, jer
momci sigurno imaju šta da pokažu. A ako pak niste od onih koji često idu po svirkama, uvek možete da nabavite CD Let the Whole World
Bleed ovih jagodinskih thrash-deathera jer vredi svaku paru.

9/10

Bad Blood – Inner Core

hardcore/thrash/groove
2016

Za sve one koji ne prate toliko domaću scenu, bend Bad Blood koji egzistira na relaciji
Čakovec-Zagreb već, pa mogli bismo slobodno tako da kažemo, uživa status veterana na
ex-Yu metal sceni. Diskografskisu aktivni od 2000, kada su scenu počastili sa EP-jem
Reality Screams. Kao bend postoje od 1998.
Inner Core je njihov treći album, drugi izdat za kuću Miner Records, koja se i ovog puta
pokazala kao kuća koja ne zna za granice i podele, nego pod svoj svod okuplja sve bendove
iz regiona koji imaju šta da kažu na već odavno posustaloj metal sceni. Ovaj album je
nastao tako što jebend iskoristio pet pesama sa EP-ja Counterstrike iz 2014 izdatog
nezavisno, i pet potpuno novih pesama.
Teško da u Hrvatskoj postoji bend koji je prošao sito i rešeto, kao što je to bilo u iskustvu
ovog benda. Ali njihova potpuna i fanatička beskompromisnost, sračunata agresija a
naročito izuzetno društveno angažovani tekstovi su ovim hardcore/thrasherima rezervisali
mesto veoma bitnog benda na sceni. Njihove tekstove krasi autentičnost, inventivnost i
naboj kojim je pourka usmerena na um slušaoca, a u njima ima toliko oštre i bezskrupulozne kritike pojava iz direktnog okruženja, praćene
ekskplozivnim punjenjem i veoma interesantnim aranžmanima punim interesantnih rešenja koja se ni u jednoj pesmi ne pojavljaju.
Bendovi koji su najviše uticali na razvojh muzike benda Bad Blod su Pro Pain, lamb of God, Hatebreed, Pantera, Sepultura, ali i pored toliko
poznatih bendova koji su uticali na njih, Bad Blood je uspeo nekako da zvuči originalno i upečatljivo. Inače Gary Maskil, pevač pomenutog
benda Pro Pain čak i gostuje na ovoma albumu (gostovao je i na prethodnom) u pesmi „Freedumb State of Mind“, što je plod
dugogodišnjeg prijateljstva izmedju dva benda.
Album počinje Rooseveltovim rečima „Jedina stvar koje se trebamobojati je sam strah“, dok pesma otvoreno kritikuje zatvorenost ljudskog
uma i duha te o potrebi da se isti oslobode. Naslovna pesma „Inner Core“ je možda aranžerski i najsloženija pesma na albumu, ali svima
onima koji su vremenom izgubili poverenje u to da Bad Blood može da ponovo uradi kvalitetan album, ova pesma je najglasniji odgovor i
srednji prst pravo u lice. U pesmi „Shadows“ se kao gostujući vokal pojavljuje pomenuti Gary Meskil iz Pro Paina, tako da se može slobodno
reći da iz nje progovara dvostruka doza revolta. Ovo je pesma veoma masnih rifova i ritimike koja se graniči sa melo-death metalom.
„Mors Indecepta“ je jedna od onih tipičnih HC pesama sa „navijački“ izvikanim nekim delovima teksta, koji dodatno ističu sav gnev, srdžbu i
hrabro izgovaranje ličnog mišljenja o prodavanju koncepta lažnog boga svetu koji je toliko slep da sve to guta. Genijalna solaža prosto kida.
Radi se o veoma dinamičnoj pesmi, uz više promena tempa, što je čini veoma zanimljivim slušalačkimštivom. „Hammer and Nails“ je
ujedno i poslednja nova pesma na albumu, u kojoj je i drugi gost na albumu. Ovaj put se radi o Srdjanu Karuziću iz dubrovačkog benda
Krakatoa. Vešta promena tempa sa bržeg na sporiji omogućuje ovde da bas linije posebno zasijaju, a pri kraju stvari se javlja i progresivna
deonica koja čak podseća na Opeth, sve dok Srdjan i Branko ne počnu ponovo da filuju svojim vokalima.
Sledeće pesme su sa EP-ja Counterstrike, ali ovde mala zamerka za činjenicu da bend nije pesme ponovo snimio, nego su one prenete
onakve kakve su na EP-ju što se primeti po razlisi u zvuku. Prva odovih pesama je izuzetno agresivna „Invictus“, za kojom sledi „Cast the
Stone“, pesma koju krasi i originalan video-spot, a pesma je svojevrsna alegorija na prizor kamenovanja (načinu kažnjavanja krivaca na
Bliskom Istoku. „History of Violence“ jednostavno nema milosti i govori o uzaludnosti ratovanja, o uzaludnom traženju spasa u Biblijii
slepoj veri. Pesma „Private Hell“ odaje utisak lične ispovesti i govori o autodestruktivnim idejama koje se po nekad jave u umu nekih
ličnosti koje se nalaze pod pritiskom. U pesmi „Crying Clown“ takodje se pojavljuje gost, a ovog puta se radi o Ivanu Pripuziću iz benda
Kymera, koji svojim clean vokalima pravi savršeni balans za kraj inače veoma agresivnog albuma.
Kada se uporede prvih pet sa poslednjih pet stvari na albumu, očigledan je izuzetan napredak benda, jer nove pesme zvuče jednostavno
mnogo zrelije i autentičnije. No, sve u svemu, ovde se radi o veoma zrelom albumu sasvim pristojnog trajanja od 45 minuta žestoke svirke.
Ako stefan ovakvog zvuka, ovo je definitivno jedan od albuma koji morate posedovati.

8,5/10
 Hostis – Hostis
thrash/death
2016

Hostis je bend koji čini trojka Srdjan Mišović (vokali), Miloš Klikovac (gitare) i Aleksandar
Dragojević (bas gitara), a funkcioniše na relaciji Budva/Tivat. Bend je pokrenut 2010 od
strane trenutnih članova benda Abhoth. U svojim tekstovima pesme koje se nalaze na
ovom EP-ju pokrivaju razne socijalne teme, a uglavnom se tu radi o protivljenju političkim i
religioznim dogmama i indoktrinaciji putem medija koji su upotrebljeni u službi širenja tih
dogmi. Snimanje ovog EP-ja jednostavno nazvanog Hostis je počelo u High Gain Studiju u
Podgorici u jesen 2014 a završeno je u leto 2015. Šest pesama ubitačnog thrash metala
(muzički) sa genijalnim growlom Srdjana Mišovića, je fino upakovano sa melodičnijim
deonicama koje povremeno razbijaju guste oblake. Odlične gitarske solaže, koje je
uglavnom odsvirao Stefan Stanišić, su upotpunjene gostujućim pojavljivanjem Luke
Miloševića (Deadly Mosh, Istruliti) i Dušana Mladjenovića (Alister). Hostis je nedavno
potpisao ugovor sa Miner Recordsom, tako da se u skoroj budućnosti očekuju žive svirke
benda na nekoj od Invazija u zemlji i regionu.
Bez nekih kretenskih introa, bend odmah prelazi na stvar i pokazuje da se od njega tek očekuju dobri albumi. Naslovna pesma „Hostis“ je
prosto uverila u muzički kvalitet ovih momaka i muzike koju su odlučili da kroz ovaj projekat prezentuju sceni. I odmah u prvoj pesmi je
solaža ubila sve na mestu. Odlična thrashina u maniru Bay Area škole, ali sa nekim originalnim šmekom, tako da iako je osnova
prepoznatljiva, bend sigurno pokazuje da nije ovde da bi bilo koga oponašao, nego da odmah želi da zauzme svoje mesto pod ex-Yu metal
kišobranom. Možda je malo čudno da se album otpočne sa instrumentalom, ali ovo je tako dobro odsviran instrumental da nekako paše.
Konstantno kroz pesmu imate utisak otvaranja zavese iza koje vas čekaju prizori koji su vam poznati jer čine vašu svakodnevicu, ali ste se
plašili da o tim pojavama javno govorite. Hostis je definitivno odlučio da bude vaš i naš, svačiji glas, glas savesti, glas bunta. Sledeća pesma
je „Beneath the Machinery of Demise“ koja ponovo u klasičnom thrash fazonu govori o svemu onome o čemu mi nekako do sada nismo
imali hrabrosti da govorimo, a što nas svakodnevno melje i to samo zato što mi ćutimo. Rifovi su upravo onakvi kakve očekujete od jednog
thrash/death benda – osećate se kao da vas je pregazio parni valjak. Već u ove dve pesme nam je u potpunosti jasna formula koju je bend
odabrao da primenjuje u procesu stvaranja svoje muzike. „Mutilation of Truth“ nastavlja u istom fazonu, beskompromisno, pravo u lice,
direktno da direktnije ne može. Primetan je čak i uticaj nemačke thrash škole, tako da u muzici benda Hostis u stvari imamo miks američke
i evropske škole thrasha, pri čemu je bend odabrao najbolje od oba sveta i napravio odličan miks elemenata, stvorivši tako originalnu
kombinaciju koja će sigurno zadovoljiti ljubitelje i jedne i druge thrash scene. „Demigods“ je još jedna thrash krljačina, i ono što mi je do
sada jedino zasmetalo jeste ponavljajući ritam u svim pesmama koji dominira. Nadamse da će bend na svom prvencu dugopurgašu da
ubaci malo raznovrsnosti u svoju muziku. Ovaj EP je odlična uvertira ali je zaista uzbudljivo iščekivati prvi pravi album da bi videli u kom
pravcu će se bend ispružiti i napraviti pomake u pozitivnom smeru. „In the Shadows of the Crucified“ je očigledno kritika organizovane
religije i religijske dogmatičnosti koja podjarmljuje mase da bi ih lakše kontrolisala. EP zatvara po meni najbolja pesma na albumu „Gods
are Dead“ koja će biti apsolutni hit za svakoga ko pati od strane bilo koga ko želi da njegov život silom postavi u neke šablone koji ovomne
odgovaraju. Pesma je možda i najinteresantnija za slušanje jer koristi promene ritma. U miksu je gitara u prvom planu i ona nosi muziku
benda. U ovoj pesmi je to najočiglednije.
Sve u svemu, odlično predstavljanje publici. U iščekivanju prvenca benda Hostis, nabavite ovaj EP, čisto da bi vam porasla očekivanja, jer ja
mislim da ovaj bend zna kako da ih ispuni.

8,5/10

Cyber Hate – Beyond Human

melodic death groove industrial
2016

Ovaj bend je sceni bio poznat pod imenom Cyber Hell, ali od 2014 egzistira kao Cyber
Hate. Iz zadra su i sviraju neku mešavinu melodic death i groove metala u maniru novijeg
opusa benda In Flames, sa obiljem industrial elemenata, tako da konačni proizvod zvuči
kao da slušate neki soundtrack za neku sf-video igricu. Pod orvimimenombend je izdao
demo i EP Syntetic Evolution. Iako ime ne zvuči previše originalno, ono je verovatno bilo
odabrano jer u sebi jednostavno nosi osnovni koncept koji se krije iza benda i njegove
muzike. Grafički genijalnoodradjen cover-art podseća po malo na grafičke predstave koje
su krasile albume norveškog benda The Kovenant iz njihove cyber-goth ere. Možda ćete
izmedju ova dva benda pronaći i neke muzičke sličnosti na samom albumu.
Mnogi muzički uticaji su definitivno doprineli formiranju i definisanju zvuka koji bend
Cyber Hate nama prezentuje. Žestoki rifovi, puno elektronike, mešavine cleani harsh
vokala, ali albumom odiše neka mračna atmosfera koja je pre svojstvena goth i black metal
bendovima. Dakle, pred sobom imate jedan veoma solidno tehnički i muzički odradjen album, sa jakom produkcijom koja je jednostavno
must za bendove ovakvog usmerenja. Album otvara stvar „Trapped Inside“ sa elektroničkim introm na koji se nadovezuju bubanj i bas
gitara. Pesma zvuči kao danešto skriveno promalja svoju glavu ispod spoljašnje agresivne ljušture. Pesma nas gotovo uspavljuje u neku
lažnu sigurnost, ali samo da bi nas u sledećoj pošteno prodrmala. „Cyber Dome“ koja se prosto otima kontroli i predstavlja stepenicu koju
ne možete da izbegnete na vapem usponu ka sledećoj, najagresivnijoj i najdinamičnijoj pesmi na albumu „Terminate“ koja je znatno
mračnija od svoje dveprethodnice, u povremeni uplic elemenata elektronike i orkestracije, te muškim horom. Groove riff pred kraj pesme
je možda i najuzbudljiviji gitarski momenat na celom albumu. Sledeća, „Cyborg Creation“ se ističe kompleksnomklavirskom deonicom na
početku, sintetičkim vokalimai poprilično energičan gitarski rad koji ne gubi na intenzitetu kroz celu stvar. No, apsolutni hit sa ovog albuma
je stvar „Syclone“ sa veoma pitkim i melodičnim refrenom sa mnogo goth elemenata i najboljom solažomna albumu (iako odsvirana na
klavijaturama). „Mind Frenzy“ skoro u black metal maniru bendova koji obilno koriste klavijature. „Cosmic Flow“ doliva ulja na već
rasplamsalu vatru i sigurno će vas voditi ka vrhuncu albuma svojom dinamikom, brzinom, žestinom i groveom. Pesmom „The Endless
Journey“ dominira odličan ženski vokal koji kao da se nalazi u nekom odnosu sa muškim vokalom i kroz pesmu se taj odnos razvija i čini
pesmu veoma zanimljivom za slušanje. „Star“ nas vraća na početak, jer je slična prvoj pesmi, a „Nightmare“, pesma koja zatvara album,
najviše liči na pesmu nekog black metal benda, uz preplitanje sasvimdo sada prisutnim elementima. Prividna haotičnost pesme je
kontrolisana blastbeatovima, a pesma, sama po sebi, prostou vamaizaziva neki nemir.
Možda se ovde ne radi o nekom muzički inovativnom bendu sa originalnim muzičkim rešenjima, ali definitivno predstavlja osveđenje na
sceni svojim neortodoksnim pristupom metalu kao muzičkom žanru, tako da je teško kratko i jasno definisati i sam žanr muzike koju Cyber
hate izvode. Solidan i slušljiv album za fanove ovog podžanra metal muzike.

8/10