Br.

2018

U ovom broju:
Ljuska (black metal)
Infest (death-thrash)
The Stone (black metal)
Quasarborn (technical thrash)
Miner kutak
Partija (hard rock)
Label
Jesboligakurac Records
Recenzije
Bend Ljuska (Husk) je one man black metal projekat iza
kojeg stoji čovek pod umetničkim imenom Sifr Shraddha i
trenutno je baziran u Srbiji. On ovaj projekat i svoju
muziku uopšte koristi da bi kroz njih proširio Drugu
Svetlost, kako sam kaže, „koja je dete Dvoglave Hidre Zmaja
i Emanacije Ambisa Tišine.“ Projekat je formiran 2017.
godine i iza sebe ima već singl i full-length album. Mi
razgovaramo sa Sifr Shraddhom, glavom i bradom, i dajemo
mu priliku da nam približi svoje vidjenje stvarnosti, muzike,
black metala i onoga što radi.
Pozdrav. Odmah na početku pitanje, ko je u stvari Sifr
Shraddha, i koje je značenje tog umetničkog imena? Zašto si
baš njega odabrao kao svoje stage-ime? Šta ono za tebe lično
znači?
Pozdrav i vama. Kada je reč o pseudonimu koji koristim, on se
sastoji od dve reči koje etimološki potiču iz Indije. ''Sifr'' je
parafraziranje naziva za nulu, dok je ''Shraddha'' koncept
bezuslovne božanske ljubavi, one koja je, prema indijskoj
filosofskoj misli, moguća samo između božanstva i čoveka, ali
ne i između ljudi. Dodao bih i to da lično ne favorizujem istočnu
kulturu ni u jednom pogledu. Pristupam joj sa objektivne
pozicije. Ovakvo ime je stvoreno iz drugih pobuda.
Zašto si projekat nazvao Ljuska? Pretpostavljam da je ime
benda povezano nekako sa načinom na koji ti sagledavaš
stvarnost oko sebe i ljudsko postojanje u opšte.
Mislim da postoji određena složenost u nazivu ''Ljuska''. Svaki
akt jeste nužno povezan sa pozicijama pogleda na svet. Samim
tim, imena koje koristim za projekte, pesme itd. odražavaju ta
stanovišta. Opna koja ne poseduje sadržinu, može, kao alegorija,
da se interpretira na različite načine. Moj pogled se u ovom
slučaju nije fokusirao samo na eksteroo, već i na interno.
Objasni mi, kako ti u stvari sagledavaš stvarnost oko sebe i
ljudsko postojanje? Koliko ti takav pogled na svet
predstavlja inspiraciju koja te nagoni da se muzički
izražavaš baš tako kako se izražavaš?
To su teme o kojima zaista može mnogo da se govori. Međutim,
postoji ozbiljna opasnost da se na kraju, ustvari, ništa i ne kaže.
Stoga, radije bih prepustio da svako ko želi da sazna odgovor na
pitanje posmatranja sveta, iz ugla koji prezentujem kroz projekat
''Ljuska'', stavi fokus na tekstove i ikonografsku predstavu.
Verujem da oni imaju šta da kažu.
Šta za tebe predstavlja black metal kao muzički žanr? Zašto
si baš njega odabrao a ne recimo death metal, ili doom metal,
ili neki drugi?
Lično smatram da black metal nosi određenu dozu energije koja
ima sposobnost da prevziđe žanr koji kao definicija neretko
može da sputava kreativnost. Ali kada govorimo o blacku
konkretno, potencijal da sruši postavljene granice, ne toliko
muzikom, koliko porukom, zanosom i snagom, uvek me je
oduševljavao.
Kako vidiš trenutno stanje na srpskoj black metal sceni ili
black metal sceni u okruženju? Postoje li neki bend(ovi)
koje bi izdvojio da ex-Yu scene kao one koji ti posebno leže i
koje rado slušaš?
Iskreno, nisam kompetentan da govorim o ostalim muzičarima i
njihovom radu. Svakako da postoje stvari koje mi se dopadaju, a
ono što duboko poštujem su iskreni rad i trud koji je prisutan i na
našoj sceni.
Da li je teško na našim prostorima održati jedan black metal
projekat u životu? Možda je prerano za ovo pitanje, ali sam
siguran da si dobro o svemu razmislio pre nego što si otpočeo
sa ovim projektom.
To je veoma čudno, jer se u jednom trenutku pokazalo da
prostori na kojima živimo u sebi skrivaju neverovatnu količinu
inspiracije i mogućnosti za kreiranje jednog projekta/benda koji tiče ''Vessel of The Void'' LP-a, samo ime je skoro u ravni sa
iz njih izvlači ono što je na prvi pogled skriveno. Smatram da konceptom ''Ljuska'', ali ideja koja se provlači kroz sve što radim
nije teško održati kreativni rad, ali samo onda kada on dolazi iz bila bi vezana za prikazivanje i prevođenje određenih faktora u
dubina, iz poriva i izliva koji se najbolje mogu očitati stvarnost, kroz muziku i reči, a koji odražavaju sami sebe (iako
specifičnim načinima izražavanja, u ovom slučaju, black nikad u potpunosti) u jednom tako završenom i ''spakovanom''
metalom. Posvećen rad ne pita za težinu prepreke. albumu. Prvi album ''Ljuske'' predstavlja, u određenom smislu,
duboku težnju i kretanje ka ostvarenju iste.
Da li si do sada svirao ili još uvek sviraš u nekim bendovima?
Kakvo je tvoje muzičko iskustvo do sada?
Kao mlađi bio sam aktivan u par bendova (tribute AC/DC i Iron
Maiden, Thrash Union iz Zrenjanina itd.), što je doprinelo mom
skromnom muzičkom i scenskom iskustvu, ali i težnji ka
multiinstrumentalnosti koju sam mogao da uvežbavam kroz
godine sviranja i pevanja. Poslednju deceniju, proveo sam
uglavnom samostalo, baveći se solo projektima i učeći o
tehničkom aspektu rada sa audio i video hadrware-om i
software-om.

Moram da priznam da me je za tvoj projekat zainteresovala

činjenica da si kao bend-uzor naveo Watain. Zašto baš oni?
Šta te je privuklo tom bendu?
Drago mi je što je tako. Što se tiče benda Watain, naišao sam na
njega dok još nije bio na nivou koji danas drži. Ono što me je
privuklo kod tih ljudi je, jednom rečju, posvećenost. Duboka i
iskrena, bar kako su je oni predstavili kroz svoj rad uopšte.
Međutim, od presudnog značaja je bilo to što je Watain
predstavljao ostvareni potencijal da se transcedentuje sama
muzika i žanr, da se popne na nivo koji je iznad zabave koju
nudi savremena muzička industrija sa svojim mega izvođačima.
Konačno je, u ovom slučaju, nešto više i veće od samih muzičara
postalo centralno i to se jasno ističe kao prava vrednost
umetničkog stvaranja, sa čime se lično slažem.
Da li postoje još neki bendovi koji su na neki način
„učestvovavli“ u kreiranju tvoje muzike?
Što se tiče inspiracije tuđim radom, uvek me je fascinirao izliv
čiste emocije kao i ozbiljna posvećenost radu na stvaranju.
Nažalost, ovakvi stavovi se teško prevodi u stvarnost, pa ne bih
mnogo isticao one koji su doprineli mom zadubljivanju u
kreativne porive. Smatram da čistina stvaranja nastupa onda
kada se čovek oslobodi idolopoklonstva i okvira koji on sam,
nužno, predstavlja, ako je to uopšte moguće.
Da li razmišljaš o živim nastupima? Ili će Ljuska ostati ona
man-projekat i u budućnosti koji nećemo moći da vidimo
uživo?
Misli idu u pravcu živog nastupa, ali samo sekundarno. Primarno
je fokusirati se na dalji rad vezan za ''Ljusku'', jer je novi EP već
spreman, te se čeka proleće iduće godine (vrlo verovatno) da bi
se pustio u etar. Ako prilike dozvole, verujem da će se okupiti
grupa ljudi sa kojima je moguće deliti slične poglede na svet i
stvaranje muzike.
Reci mi nešto o albumu. Da li postoji jedna ideja koja stoji
iza albuma kao celine, ali ne u smislu koncepta, nego čisto
kao nit koja povezuje sve pesme na njemu? Koliko misliš da
je to bitno za kompaktnost albuma?
Pesme mogu da predstavljaju zasebne celine, što one uglavno i
jesu, ali kontekst albuma im daje zajedničko usmerenje. Što se
Gde nalaziš inspiraciju za tekstove? Vidim da su prilično
filozofski i mistični. Da li postoji odredjeno značenje iza
njih, ili dopuštaš svakom slušaocu da ih protumači u skladu
sa svojim trenutnim osećanjima? Da li ti je u opšte bitno
kako drugi doživljavaju tvoju muziku?
Odgovor na ovo pitanje ne može biti jednostavan. Na prvom
mestu, mora se istaći da inspiracija za tekstove (a i za muziku)
dolazi iz izvora čiji se odraz, kao što sam rekao u prethodnom
odgovoru, može primetiti u samim tekstovima. Naime, u pitanju
je spoj više elemenata koji proističu iz realnog – iskustvenog i
misaonog konteksta. Inspiracija je uvek vezana za unutrašnje
tokove, koji nikada ne mogu u potpunosti da se prenesu u ton,
sliku ili tekst. Upravo zato, postoji određena povezanost između
naziva ''Ljuska'' i činjenice koja se tiče prethodno navedenog.
Svako tumači stvari iz sopstvenog ugla, ali kad je reč o onome
što ''Ljuska'' predstavlja, značenje je jasno.
Hvala ti na ovom predstavljanju onoga što radiš kroz Ljusku
na stranicama Pits of Utumno fanzina. Želim ti puno uspeha
u daljem radu. Reci nešto za kraj intervjua.
Hvala vama na prilici da prikažem svoj rad svima koji su
zainteresovani da o njemu saznaju više. Nadam se da je ovo tek
početak odlične saradnje. Takođe, iskreno se zahvaljujem
ljudima koji podržavaju moj rad na projektima kojima sam
posvećen. Svi oni koji su sa njima upoznati, znaju šta mogu da
očekuju u narednom periodu, a oni koji to žele da budu, neka
prate zvanične facebook stranice i aktivnosti koje dolaze. Svako
dobro!
Infest po drugi put medju srpskim metalcima, naročito onim
koji prate Pits of Utumno fanzin. Novi album Addicted to
Flesh je izašao, Belgrade Metal Meeting No. 1, je takodje
prošao, tako da su ovo tri dovoljna razloga da se ponovo
nadjemo oči u oči sa Vandalom, frontmenom (gitara, vokal)
ovog benda i porazgovaramo sa njima... pa o svemu po malo.
Pozdravi tebi i bandi brate Vandale. Kako idu stvari sa
novim albumom? Na kakve reakcije album nailazi?
V: Zdravo Igore. Veliko hvala na interesovanju za naš novi
album i za ovaj intervju!
Stvari oko novog albuma idu jako dobro i za sada je urađena
jedna evropska turneja, kao i desetak festivala, radi promocije
materijala. U ovoj godina nas očekuje turneja po Evropi, kao i
dosta letnjih i zimskih festivala po Evropi, kako bi se muzika što
više raširila i prezentovala ljudima, na najbolji mogući način, a
to je uživo 
Infest je definitivno jedan od najkonzistentnijih bendova na
našoj (čitaj ex-Yu) metal sceni. Postojite nekih 16 godina, što
nije zanemarljivo. Kako uspevate toliko dugo da održite
visok nivo kvaliteta? Znam da se baviš wing chunom. Da li
ti je i koliko to pomoglo kada je u pitanju bend?
V: O nivou kvaliteta će reći ljudi koji slušaju našu muziku, a što
se konzistentnosti tiče, tu je kriva moja tvrda glava i verovanje u
muziku. Jako je važno da svi u bendu veruju u to što rade i da
osećaju muziku na pravi način. Ako toga nema, bendovi brzo
gube smisao i raspadaju se. Bavim se Wing Chun-om već 9
godina i za mene je to vrlo važan deo svakodnevnice. Koliko mi
je pomoglo u muzici, ne znam, ali u životu jeste, svakako 
U vašoj diskografiji je pet full-length albuma, dva demoa,
jedan EP, i jedno pojavljivanje na kompilaciji Hail to
Bombarder (nadam se da ništa bitno nisam izostavio). Da li
kao frontmen benda primećuješ neku progresiju u
albumima? U čemu se ona sastoji? Da li je Infest, za svo ovo
vreme, rastao muzički u tvojim očima?
V: Tako je, 15 godina do sada i 5 albuma iza nas. Obzirom da ja
pišem muziku i tekstove, primećujem napredak iz albuma u
album. Mnogi će reći da je takva muzika koju Infest svira, brza i
na momente jednolična. Na takve stvove uglanom i ne želim da
raspravljam, jer je agresija i snaga koja izlazi iz zvučnika
pokretač za mnoge stvari, a ko snagu iz muzike ne oseća, ne
treba je ni slušati. Infest u mojim očima raste, ali ja nisam čovek
koji o tome priča i gleda to na pogrešan način. Broj koncerata i
kilometraža govore sami za sebe, kada je u pitanju progres
benda, a šta je u mojim očima, to daje snagu meni za stvaranje
muzike.
Nakon odličnog Cold Blood War (2014), ravno tri godine
kasnije, objavili ste Addicted to Flesh. U kom smislu je ovaj
album drugačiji od prethodnog?
V: Atmosfera albuma je drugačija. Addicted to Flesh ima
momente koje ranije nismo primenjivali. Postoji dosta
nabadačkih delova, kao i melodije u vokalnim deonicama, gde je
naš veliki prijatelj Kozeljnik, pokazao koliko moćan i prodoran
glas ima.
Takođe, dosta sam se bavio pratećim gitarskim deonicama, te
mislim da je ovaj album jako dobar miks stare škole Infesta i
nekih momenata švedske škole, koju pratim celog života.
Malo je nezahvalno tražiti od muzičara da uporedjuje svoje
objavljene albume, jer bi to bilo kao od roditelja tražiti da ti
kaže koje mu je dete najdraže, ali molim te da, kada
pogledaš svoju karijeru sa Infestom, da li bi mogao da
izdvojiš album koji ti je lično najdraži? I zašto baš taj?
V: Ovo je jedno od najtežih pitanja, ali ne želim da zvučim
bezveze, mada moram reći da je svaki album po sebi poseban,
kad su moje emocije prema muzici u pitanju. Svaki album je
svoja priča i epoha benda, tako da mi je bukvalno svaki album
jako drag.
Po preslušavanju prednjači aktuelni album, ali to ga ne izdvaja
po važnosti.
Bend je počeo sa radom nekako odmah posle ludih
devedesetih. Koliko je sve ono što se dešavalo u našoj zemlji
u to vreme uticalo na emocije koje su prisutne u vašoj muzici
evo već 16 godina i nikako ne jenjavaju? Šta ih konstantno
pobudjuje, pa i vaše stare pesme zvuče još uvek aktuelno?
V: Infest je bend koji ne juri trendove. Isti recept negujemo već
15 godina i jako uživamo u tome što radimo. Inspirisani
svakodnevnicom, od koje se većini ljudi u ovoj zemlji povraća,
kao i sistemom koji masovno uništava sve, a pritom baca religiju
u prvi plan, kao i svakojake gluposti koje nam se serviraju,
imaćemo inspiraciju dok smo živi  Zvuče aktuelo, verovatno
zbog stila muzike, a i zbog toga što se ništa i ne menja u stanju
svesti ljudi koji nas okružuju.
 Kako raste bend, tako rastu i apetiti benda, kada je promocija
albuma u pitanju. Svaki album je bio u skladu naših mogućnosti
u datom momentu, tako da mislim da za sada imamo najbolje
uslove, pa ćemo verovatno i sledeće izdanje ponoviti sa istim
izdavačem.

Jedno pitanje kojim samo želim da proverim neke činjenice.

Da li se ti pojavljuješ u spotu „Nikad bliži smrti“ sa The
Stoneom? Kladio sam se sa jednim drugarem.
V: Izgubio si opkladu. U pitanju je Usud. 
Prim. ur. U stvari sam dobio opkladu, ali nema veze.

Momenat kada je mene Vandal oduševio kao nikada do tada

jeste kada je došao pred klub u Zemunu, u vreme kada ste
snimali ovaj album, kupio kartu i CD od benda koji je
svirao, i otišao ne ušavši na svirku. Ja to zovem podrškom.
Iako znam da te ovo možda i svi pitaju, molim te u nekoliko
reči prokomentariši svoje vidjenje metal scene u Srbiji?
V: Underground svirke u Srbiji su takve kakve jesu već par
godina. Umeju ljudi da se pokrenu, ali isto tako, umeju i da se
učure kod kuće i ne idu na koncerte. Kako znam kolike su cene
karata za lokalne svirke, krivica nedolska na svirke je i u
ljudima, a i u obaveštenosti. Mnogi ljudi koji rade koncerte, ne
žele da ulažu u plakate i flajere, već se uzdaju u snagu društvenih
mreža. Mreže su odlične, ali ne i dovoljne.
Ja verujem u našu scenu, u naše bendove i ljude koji dolaze na
koncere. Nadam se da ćemo uspeti da uspostavimo kontinuitet
dolaska ljudi, a tada i pokazati koliko nas ima.

Svirate svugde gde vas pozovu. Da li postoji neka zemlja

koju bi naročito izdvojio, a da to nije Srbija, u kojoj uvek sa
oduševljenjem očekujete gostovanje pred njihovim
fanovima? Da li se fanovi u drugim zemljama razlikuju od
naših i po čemu?
V: Nemam posebnu zemlju gde najviše volimo, jer je meni svaki
koncert kao Wacken.
5 ili 5000 ljudi, zaista nije važno. Oni su tu zbog nas. Naravno
da je lepo kada je klub pun, jer je tada atmosfera mnogo bolja,
Znam da iza svakog vašeg albuma stoji neki koncetp. Koji se ali hoću da kažem da smo mi bend koji poštuje svoje fanove i da
koncept krije iza albuma Addicted to Flesh? ćemo ostaviti srce na bini uvek, ma koliko ljudi bilo.
V: Addicted to Flesh je orijentisan na halapljivost ljudske vrste, Fanovi su svuda isti. Svi žive za tu muziku i svi vole to što rade
u smislu da je sve materijano postalo najvažnije, dok se na koncertima. Naravno, standard države pomaže u kvantitetu
unutrašnje vrednosti zanemaruju totalno. Unutrašnji mir je koncerata, ali to je već druga priča 
postao učauren u materijanim dobrima. Takođe, verovanje u bilo
šta se pretvara u fizičko pokazivanje širokim narodnim masama.
Krstače na kajlama su ogromne, kreteni se raznose bombama
zarad nekih nebuloza, koje ni njima nisu baš najjasnije... gde
dolazimo do obrazovanja ljudi u našoj okolini. Koliko je
obrazovanje i otvorenost mladih ljudi važna za prosperitet ove
zemlje, gde je upravo to obrazovanje i najskuplje. Većini ljudi
ostaje samo da se hrani „mesom“ drugih ljudi, kako bi svoje
potrebe zadovoljili, pa makar i kidajući utrobu najbližih.

Ko je autor cover-arta za Addicted to Flesh? Gde ste ga

našli? Pošto pretpostavljam da dobar cover-art košta novca,
koliko je vas koštao?
V: Autor cover art-a je Crniandjeo82design, a to je moj
dugogodišnji prijatelj Milan Mančić. Mi se poznajemo iz dana
moje osnovne škole, kada sam ga jurio za kasete Iron Maidena,
ali smo kasnije tek krenuli da sarađuejmo po pitanju dizajna za
omote i majice. O ceni ne bih da pričam, jer je to poslovna tajna,
ali svakako vredi svake pare. Citadela Music Studio se nametnuo kao veoma popularno
mesto u kojem domaći bendovi snimaju svoje albume. Luka
Da li prvi put saradjujete sa Defying Danger Records iz radi sa žanrovski veoma različitim bendovima. Šta je to kod
Nemačke? Za svaki album ste imali drugog izdavača. Da li njega i u Citadeli što je vama reklo „Da, to je studio u kojem
je to nemerno? Koje merilo koristiš kada biraš izdavača na želimo da snimimo“? Koliko je važno da osoba koja će
naredni album? snimati, masterovati i producirati nečiji album bude u toj
V: Prvi put sarađujemo sa DDR, ali smo jako zadovoljni svim vrsti muzike koju snima?
uslovima koje smo dobili. V: Luka je, pre svega, školovan za to što radi. Nije priučen i
naučen u nekom studiju, a to se da osestiti u njegovom radu.
Vrlo važno je to da on tu muziku sluša i da razume naše potrebe
na snimanju, što ne znači da ne može snimati i neki fanky band,
ako dodje do šanse. Verujem da je njegova posvećenost
rezultirala popularizaciji njegovog studija, kao i njegovom
usavršavanju. Najvažnije od svega je da on želi da uči i da
napreduje, pa mu vidim svetlu budućnost u ovom poslu.

Spomenuo sam tvoje bavljenje Wing Chunom. Koliko si

dugo u tome? U kom klubu si aktivan? Do kog nivoa si
stigao? Da li ti Wing Chun služi za pražnjenje od svih
negativnih emocija, ili ti u tu svrhu služi muzika? Koliko
uspevaš da se posvetiš i bendu i toj strani tvoje ličnosti, a da
ni jedna ne trpi previše?
V: Wing Chunom se bavim 9 godina i to je sastavni deo moje
ličnosti. Treniram u klubu „Ip Man“, a svakako je pržnjnje
negativne energije i ozbiljno ubrizgavanje pozitivne energije i
dobrog raspoloženja. Svaki momenat slobodnog vremena
posvećujem treningu, koliko god to posao i ostale obaveze
dozvoljavaju, jer bez toga bih se baš osećao prazno.
Muzika i Wing Chun su sastavni deo moje ličnosti i mog viđenja
svega oko sebe.

Ko je Vandal u privatnom životu? Da li on uopšte ima

vremena za bilo kakav privatni život? Da li ideš na pijacu, u
prodavnicu, da li imaš mesto na koje rado izadješ, a da nije
vezano za neku metal kulturu i scenu? Ili je Vandal 100%
metalhead koji jede, pije, diše i sere samo metal?
V: Ja sam samo čovek koji voli to što radi i daje sve od sebe da
na istom putu i ostane 

Još jednom ti hvala na ovoj prilici. Reci nešto za kraj.

V: Hvala ti Igore! Hvala svim čitaocima na vremenu za ovaj
intervju!
WE ARE THE DEATHASH LEGION 666!
Ako postoji i jedan bend na domaćoj (čitaj ex-Yu) metal
sceni koji sigurno zaslužuje našu nepodeljenu pažnju, bez
obzira na muzičke ukuse, onda je to The Stone. Bend koji je
apsolutno najviše postigao na našoj sceni, bend koji iza sebe
ima devet albuma, uključujući i novi Teatar Apsurda, koji je
ugledao svetlost dana ove godine, kroz Misanthropean
Records, bend čije ime se pred svim salama za svirke
izgovara sa dubokim poštovanjem. O novom albumu, starim
albumima, i gomilom projekata u koje je uključen, mk
razgovaramo sa vrhovnim vračem – Kozeljnikom.
Kozeljniče, ne mogu da ti opišem koju čast činiš fanzinu Pits
of Utumno ovim intervjuom. Kao prvo, hvala ti na tvom
vremenu i prilici da popričamo o svemu po malo. Teatar
apsurda, vaš osmi album, je živ već neko vreme. Reci mi
odmah na kakve reakcije nailazi album kod fanova?
Kozeljnik: Hvala i tebi na intervjuu. Da, osmi album je
objavljen 9og Decembra prošle godine i za sada su reakcije
veoma pozitivne, čak i prevazilaze naša očekivanja. Drago nam
je da su ljudi prepoznali suštinu albuma i na svojevrstan način se
identifikovali sa porukom istog. Mi nikada nismo bili
kalkulantski bend i uvek smo pratili ono što bend, kao
sposptveni entitet traži od nas. Mislim da smo tokom svih ovih
godina uspeli da uobličimo spostveni stil umetničkog
izražavanja i da je upravo to ono što poštovaoci našeg rada
prepoznaju kao nešto što je njima blisko i gde mogu da pronađu i
deo svoje suštine.
Nekroza je visoko podigla lestvicu kvaliteta. Kada smo
jednom prilikom pričali o tom albumu, ti si spomenuo da je
to (kada je izašao) bio najzreliji album u bendovoj karijeri.
Sada, sa Teatrom apsurda u etru, moram da te pitam: koliko
misliš da je Teatar blizu ili daleko od Nekroze i u kom smeru?
Kako bi ih uporedio? Koji je tebi draži od ta dva i zašto?
Kozeljnik: Nezahvalno je praviti poređenja, pogotovu ne kada
je novi album i dalje svež i sve „miriše“ njegovim tragovima, pa
mi samim tim, utisak govori da smo snimili najbolji album do
sada. Ono što je sigurno jeste da smo uspeli da uradimo ono
čemu smo godinama težili, da zaokružimo priču koja u svakom
smislu, idejno, aranžmanski, produkcijski, odgovara inicijalnoj
ideji albuma. Iz određenih razloga to nismo u celosti uspevali da
uradimo na prethodnim ostvarenjima pa je sada zadovoljstvo još
veće.
Otkuda Mizantropeon Records? Koliko si zadovoljan
promenom u tom smislu?
Kozeljnik: Posle više od decenije saradnje sa nemačkim Folter
Records odlučili smo da krenemo drugim putem, pokrenemo
sopstvenu izdavačku kuću i tako preuzmemo odgovornost na
naša pleća. Za sada smo zadovljni kako se stvari odvijaju ali u
današnje vreme sve je teže i teže funkcionisati po principu,
album je objavljen i sada neko treba i da ga kupi. Internet
revolucija je u velikoj meri napravila medveđu uslugu muzičkoj
delatnosti, srozavši suštinu izdavaštva na nivo paradoksa. Pod
tim se podrazumeva da je muzika objavljena na fonogramu,
nosaču zvuka, proizvod za koji treba izdvojiti određeni novac i
platiti ako imate nameru da u njemu uživate. Živimo u
izvitoperenom vremenu gde smisao sve manje i manje biva cilj.
Znam da je Honza vaš stari brat i prijatelj, ali moram da
pitam koliko se na bend odrazio odlazak Usuda? Obično
bubnjari važe kao članovi bend koji su u pozadini i malo ko
na njih obraća pažnju (pevači i gitaristi dobijaju sve ribe;
hahahahahahah).
Kozeljnik: Usud se vratio u bend. Pretpostavljam da ti je ta
informacija promakla. U svakom slučaju ne mislim da su
bubnjari pozadinci jer bez dobrog bubnjara teško da bend može
dobro da zvuči.
Honza me je oduševio na jednoj svirci u Quarteru, kada je
čovek nastupao sa tri ili četiri žanrovski različita benda iste
večeri i sa svakim se davao 1000%. Za mene je on
superheroj. Kako se uklopio u priču koju gura The Stone?
Pretpostavljam da je on pojam profesionalizma i da mu nije
bilo teško? Reci mi nešto na tu temu?
Kozeljnik: Na svojevrstan način Honza je uvek predstavljao deo
benda, kao producent, muzičar ili kompozitor ali pre svega kao
iskreni prijatelj koji ostaje za sva vremena. Mišljenja sam da je u
dobroj meri zadužio ovdašnju metal populaciju pomagavši i
aktivno učestvujući u mnogim srpskim bendovima i projektima.
Njegova kreativnost je večna, a muzički talenat vanvremenski.
Jako mi je žao što nema više benda Avenger. Da li činjenica
da je Avenger prestao sa radom znači da je Honza odlučio da
se posveti srpskoj metal sceni?
Kozeljnik: Naravno da ne znači to. Naime, prestanak rada benda
Avenger je kraj jedne epohe za Hozu ali istovremeno i početak
nove, a ta nova se zove Bohemyst, novi bend koji će uskoro i
zvučno biti prezentovan. U svakom slučaju ono što je Avenger
ostavio iza sebe u nasleđe je večno i neizbrisivo. Bend je ispisao
istoriju češkog ali sam slobodan da kažem i svetskog ekstremnog
ili kako to Honza više voli da kaže, Dark metal pravca.
Murder. Šta se dešava sa tim projektom? Odličan EP je iza
vas. Da li možemo da očekujemo neki nov materijal uskoro?
Kozeljnik: Nažalost nemam puno novih vesti osim da laganim
tempom spremamo pesme za prvi album. Nekako uvek
stavljamo Murder u drugi plan zbog ostalih prioriteta ali verujem
da ćemo u neko skorije vreme uspeti da iznedrimo nešto novo i
isto tako ubojito kao debi EP „King of Tyranny“.
Kozeljnik, tvoj solo projekat, mi je i dalje, naravno pored
The Stonea, jedan od omiljenijih black metal projekata koji
uvek rado slušam, a pesma „Come, Thou Abhored and
Incessant“ sa Niklasom Kvarforthom na vokalima jedna od
omiljenih black metal pesama. Budući da jako volim
Shining, možeš da misliš kako sam doživeo ovu pesmu. Kako
se dogodila ta saradnja?
Kozeljnik: Nema neke posebne priče koja stoji iza Niklasovog
gostovanja. Poznavajući se već neko duže vreme, sasvim
spontano smo dogovorili saradnju na toj pesmi koja je na kraju
odlično ispala i kao da je pisana posebno za njega. Mislim da je
u pesmu maksimalno uneo sve ono što ga godinama karakteriše
kao svojevrsnu pojavu na sceni. Smatram da u moru Niklasovih
gostovanja po ranoraznim bendovima, ova pesma je jedna od
najboljih koje je uradio.
Moram da ti kažem da sam za srpsku black metal scenu, kao
i bendove The Stone i May Result čuo od jednog ludog Irca
sa kojim sam kontaktirao dok sam živeo u Engleskoj preko
nekadašnjem MySpace-a, i koji me je redovno pozdravljao
sa „Slava brate“ na Srpskom jeziku, što mi je bilo jako
simpatično. Onda sam shvatio da je lik napisao master-rad
iz sociologije (ako se ne varam) o srpskoj black metal sceni.
Da li bi mogao ukratko da ispričaš priču o tom čoveku. Da li
si još uvek u kontakstu sa njim?
Kozeljnik: Čuveni David Murphy, sjajan momak i moj stari
prijatelj. Nažalost nismo više toliko u kontaktu ali ga se uvek
rado setim. On je pre nekih desetak, a možda i više godina
došao u Srbiju u nameri da određenim istraživanjima o tadašnjoj
srpskoj subkulturnoj sceni upotpuni svoj diplomski rad. Tom
prilikom neizbežno je bilo da se njegova interesovanja usmere i
ka ondašnjoj „Heavy Metal“ sceni koju je Dave u određenoj
meri kasnije i promovisao kao neku vrstu egzotike sa Balkana
koja je mnogima na zapadu bila opšta nepoznanica. U prilog
tome ide i činjenica koju si i sam naveo, da si upravo ti od njega
saznao za ovdašnje grupe, njihovo postojanje i muziku.
Ovoliki broj projekata u koje si aktivno uključen samo mi
govori nešto o Kozeljniku – da je on veoma kreativna osoba.
Ali ono što me zanima jeste kako uspevaš da uvek zvučiš
drugačije sa svakim bendom ili projektom na koje nastupaš?
Koliko vremena provodiš vežbajući? Budući da si u većini
projekata ti glavni tekstopisac (Kozeljnik, The Stone,
Murder, May Result), da li ti ikada ponestane inspiracije?
Kozeljnik: Odmah da te ispravim, nisam glavni tekstopisac ali
jesam kompozitor. Naravno da mi nekada ponestane inspiracije
ali tada rad na muzici i komponovanje ostavljam po strani do
trenutka kada se umetnički ponovo osetim sposobnim da uradim
nešto, što pre svega mene lično nadahne, a onda to sve prenesem
u okvire koji su potrebni bendovima i projektima na kojima u
tom trenutku radim. Mislim da je pitanje senzibiliteta kada i koja
ideja će doći na mesto kojem pripada. Jednostavno ne forsiram
umetnički izraz po svaku cenu već prepuštam da me kreativnost
pronađe i usmeri putem kojim treba da idem.
Da li se išta dešava sa May Resultom, ili je to bend koji se
više neće diskografski oglašavati?
Kozeljnik: Bend je i dalje u hiatus fazi. Mislim da ćemo u
nekom bliskom periodu doneti odluku o konačnom statusu
benda.
Sa INIMICVS-om (i Alewar-om a.k.a. Honzom) si uključen
u Ophidian Coil. Šta se dešava sa tim projektom? Koliko
znam, iza vas je jedan album.
Kozeljnik: Alewar i Honza nisu iste osobe ali verujem da te je
zbunilo to što je na nekim arhivama upravo Alewar, inače
muzičar iz Španije, potpisan kao zvanični bubnjar benda. U
svakom slučaju Honza jeste odsvirao prvi mini album kao i dve
nove pesme sa predstojećeg split izdanja sa grčkim bendom
Septuagint, koje bi trebalo da se pojavi tokom ove godine. Rad
na albumu se postepeno odvija ali konkretan plan izdavanja za
sada još ne postoji.
Nemam pojma šta je Oculus. Molim te predstavi taj
projekat čitaocima Pits of Utumno fanzina.
Kozeljnik: To je američki Black Metal bend u kome pevam i
pišem tekstove. Debi album „The Apostate of Light“ je objavljen
prošlog Septembra za švedsku izdavačku kuću, Blood Harvest
Records. Trenutno bend radi na novom albumu koji se planira za
narednu godinu. U međuvremenu, ako ste ljubitelji mračnog i
disonantnog zvuka, poslušajte Oculus.
Da li si ti to sebe klonirao kada uspevaš da sve to postigneš?
Ja se sećem dok sam živeo u Engleskoj i u jednom periodu
radio pet različitih poslova u pet različitih kompanija, da
sam ujutro imao problem da skontam koju uniformu treba
prvo da obučem. Kako ti prevazilaziš te ili slične probleme?
Kozeljnik: Iskreno nisam nikada imao takvu vrstu problema jer
se retko dešavalo da dve stvari radim u isto vreme. Postavim
prioritete i onda sve svojim putem ide.
Jedno tinejdžersko pitanje za kraj: Ako bi završio na pustom
ostrvu, kojih pet albuma bi voleo da imaš sa sobom?
Kozeljnik: Pod uslovom da na pustom ostrvu ima struje, teško
bih uspeo da odabarem pet najdražih albuma, a pošto je
uglavnom slučaj da se na pustom ostrvu boriš za goli život,
verujem bi moja naslušanost učinila svoje pa bih sve omiljene
albume vrteo u glavi do mile volje.
Još jednom, hvala ti na vremenu koje si odvojio za Pits of
Utumno fanzin. Reci nešto za kraj ovog intervjua.
Kozeljnik: Hvala tebi na intervjuu i podršci. Takođe želim ti sve
najbolje u daljem radu na fanzinu.
Iako je thrash metal bend pod ovim imenom počeo da postoji 2016, nukleus benda, možemo slobodno tako da kažemo, postoji od
2005. Đorđe Luković (gitara i prateći vokali), Marko Danilović Tihi (bubnjevi; zaista zanimljivo ime za bubnjara) i Luka Tower
Matković su se okupili u svojim tinejdžerskim godinama i počeli da rade zajedno. Bend se raspao, a druga inkarnacija je
uključivala Luku i Tihija, a zvali su se Fatality. 2009 se ovaj dvojac pridružio legendarnom bendu Space Eater, kojem se uskoro
pridružio i Đorđe. Dve evropske turneje, dva albuma sa Space Eaterom, ovim momcima su omogućile dovoljno iskustva da zrelo
prepoznaju da Space Eater priča više ne omogućuje njihovom kreativnom zamahu da se u potpunosti izrazi, a da to ostane Space
Eater. Zbog toga su njih trojica odlučili da napuste Space Eater i, sa Milošem Tomasovićem (bar gitara i prateći vokali) formiraju
bend, koji se od 2016 zove Quasarborn. Ovaj bend je odlučio da se pridruži novom talasu modernih thrash metal bendova koji su,
izgleda, pronašli formulu kako da na staru thrash metal osnovu prilepe elemente brojnih drugih metal žanrova (death, black,
heavy metal, pa čak i neke jazz i etno elemente). Sa gomilama entuzijazma i planinama underground DIY pogleda na muziku koje
su i sami fanovi, Citadela studiom u kojem je Matković već pošteno ispekao svoje producentske sposobnosti, i Tihim – vizuelnim
vizardom, verovatno iz neke dizajnerske Hagwarts škole, oni su tu da ostanu. Mi razgovaramo sa Lukom o skoro svemu što nam
padne na pamet.

Zdravo Luka. Dok sam čitao vaš bend-bio, učinilo mi se da

je nekako Quasarborn uvek visio u vazduhu i samo čekao
povoljan trenutak da se materijalizuje. Reci mi koji je to bio
trenutak kada si ti shvatio da je najbolje da se Quasarborn
napokon rodi? I zašto baš tada?
Pozdrav! Rekao bih da si u pravu, mnogi ljudi su čak godinama
suflirali da bi nešto tako trebalo da se dogodi, a i mi smo se često
šalili na taj račun. Kada je Karlo 2013. otišao u Nemačku, Tihi,
Đorđe i ja smo krenuli bend da vodimo u smeru u kojem je po
našem mišljenju trebalo da ide. Testirali smo na neki način
granice thrash metala i Space Eatera, snimili smo prvi spot
benda, izdali novi album, odradili prvu turneju kao hedlajneri,
uveli scenografiju na bini za nastupe i sl. Međutim, kada se
Karlo vratio 2015. počeo je da vuče pravac benda u neku drugu
stranu. Na primer, u njegovom odsustvu, mi nismo skoro
nijednom odsvirali pesmu “Bombs Away”, a on je sada insistirao
na tome da je to neizostavan deo setliste. Vremenom sam shvatio
da je u pravu, i da Space Eater zaista mora operisati pod tim
nekim pravilima da bi ostao Space Eater. Ali to je takođe značilo
da Tihi, Đorđe i ja moramo nastaviti dalje da bismo mogli u
muzičkom smislu raditi sve ono što želimo. Tako je na
poslednjih nekoliko nastupa Space Eatera (Lukavac, Černomelj i
Grac) nama postalo jasno da ćemo napustiti bend.
Ako bi ti zadatak bio da objasniš šta je to što Quasarborn
predstavlja u muzičkom smislu, kako bi to učinio?
Prvi album Quasarborna koji će uskoro izaći predstavlja neku
vrstu prelaznog perioda iz onoga što smo u Space Eateru izbacili
kao zbirku “Passing Through the Fire to Molech” do onoga što
će Quasarborn predstaviti drugim i trećim albumom. Ograničeni
smo instrumentima koje sviramo, a i teško da možemo otići
daleko od načina na koji sviramo, ali muzički, to će biti baš, baš
raznoliko.
Znam da ste izašli nedavno sa prvim spotom, i to za pesmu
„Danse Macabre“, koja će se naći na vašem prvencu. Kako
se album zove? Koliko je još posla ostalo da se uradi do
dana kada ćemo konačno moći da uživamo u vašem
prvencu? Koliko će pesama imati?
Ime albuma još neću otkrivati, a ostalo je samo još da se utvrde
detalji oko izdavanja. Može se očekivati da će izaći krajem
proleća, ili na leto, a imaće ukupno 11 pesama, od kojih dve ne
spadaju u naš standardni materijal.
Da li ćeš ga ti producirati ili ćeš tu čast prepustiti nekom
drugom?
Album sam ja producirao, i veoma sam ponosan na rezultat.
Verovatno ću i u budućnosti sve albume producirati, ako ni zbog
čega drugog – zbog finansija.

Pretpostavljam da je jedina potencijalna lokacija za

snimanje vašeg prvenca bio tvoj Citadela studio i da nisi ni u
jednom trenutku pomišljao na neki drugi. Šta je to što
Citadela studio nudi bendovima koji bi eventualno želeli da u
njemu snime svoje materijale?
Citadela studio nudi bendovima vrhunsku produkciju svetskog
nivoa po izuzetno niskim cenama. Između ostalog, mi vršimo
edukaciju bendova – šta je to što čini jednu vrhunsku produkciju,
kako do toga doći, koji faktori sve utiču na snimak i sl.
Konstantno se širimo i napredujemo, i mogu reći da polako
ciljamo i na strano tržište.
Šta možemo da očekujemo da ćemo na tom albumu čuti?
Pod ovim pitanjem ciljam da mi kažeš nešto o uticajima koji
su vas vodili dok ste pravili pesme za ovaj album.
Uticaji su zaista raznoliki, ali su na prvom albumu još uvek
upakovani u thrash metal kalup. Što se tiče mog sviranja gitare,
to su već neko vreme Gary Holt, Chris Poland, Scott Ian, James
Hetfield, Vogg, Marty Friedman. Đorđe je pogotovo u poslednje
vreme pod velikim uticajem Oasisa i Beatlesa, i generalno
engleske RnR škole. Tihi u poslednje vreme sluša Jojo Mayera,
Code Orange, post rock, i razne eksperimentalne muzičare i
bubnjare. Što se tiče mojih vokala, uticaje vučem dosta iz
komercijalnije muzike, te se ugledam na M. Shadowsa, Sandru
Nasić, Tifu, ali i Charles Sabina i razne druge.
i Hurleura, a ovih dana izlazi i Nadimač live za 15 godina
postojanja benda.
Kako bi ti opisao Luku frontmena, ako ta ličnost uopšte
postoji?
Luka frontmen je tu da najbolje moguće prenese poruku koju
nosi pesma koju izvodi. Često mi ljudi kažu da sam dosta
drugačiji na bini i u svakodnevnom životu, ali ja to ne
primećujem. Samo znam da kad izađem na binu – izbacujem sve
iz sebe s punim žarom.

Koliko misliš da ima sličnosti izmedju onoga što vi svirate i
onoga što su moderni trendovi u thrash metalu? Ovde
natočito mislim na dva benda, a to su Vektor i
Chronosphere, kao možda i jedne od glavnih nosilaca tog
modernog zvuka koji je od pre par godina počeo da se čuje u
thrash metalu kao žanru.
Ako takvih sličnosti ima – one su slučajne. Mi gledamo da
nosimo svoju priču, a moderni thrash bendovi mi nisu nikad bili
preterano zanimljivi, osim domaćih, uglavnom zbog vokala.
Quasarborn sebe ni ne doživljava kao thrash metal bend, a
razloge ćete u budućnosti imati prilike i sami da doživite.
Šta misliš da su najjače strane Quasarborna?
Iskustvo stečeno tokom prethodnih petnaest godina sviranja u
nebrojenim bendovima, umeće sviranja stečeno kroz krvavo
vežbanje, mogućnost da se skoro svi poslovi obavljaju unutar
benda (snimanje, dizajn), međusobno prijateljstvo svih članova i
energija na bini.
Kako teče proces odlučivanja o stvarima koje se tiču benda u
Quasarbornu?
To je raznoliko, kada su neke manje stvari, odlučuje onaj koji
ima priliku, kada su malo veće, to je dogovor između Tihog i
mene, a kada su najozbiljnije stvari, saziva se sastanak benda i
diskutuje se.
Da li planiraš budućnost za Quasarborn, neke buduće
korake koje želiš da napraviš sa bendom, i koliko daleko u
budućnosti ideš?
Mislim da je neplaniranje budućnosti jedna od najčešćih grešaka
koju bendovi prave. Budućnost jednog ozbiljnog benda mora biti
isplanirana bar godinu dana unapred, ako ne i više. Naravno,
uvek ima nepredviđenih okolnosti, ali nekakav plan mora
postojati, i kratkoročan (narednih godinu dana) i dugoročan (pet
godina i više).

U poslednje vreme tebe se moglo videti u par bendova i to na

različitim mestima. U Bombarderu na gitari, gde sam te ono
video da si otprašio ceo set na bubnjevima. To je za mene
bilo pravo iznenadjenje, jer nisam imao pojma da sviraš i
bubnjeve. Otkuda to? Kako uspevaš sve da postigneš? Da li
si ti možda hobotnica, a da to još uvek niko nije primetio?
Svirao sam bubnjeve sa Svartgrenom, ali upravo zato što ne
uspevam da postignem – izbačen sam. Volim da sviram i volim
domaće bendove, pa često spojim lepo i koristno i pomognem
svakom bendu kojem zafali član. Trenutno gledam da se
ograničim na Quasarborn i Bombarder baš zbog tog nedostatka
vremena.

Reci mi šta se trenutno „kuva“ u Citadela studiju a što bi ti

preporučio, osim Quasarborna, naravno?
Trenutno, skoro su svi projekti završeni osim Superhammer Epa Znam da postoji Anthrax fan klub u Srbiji. Reci mi otkuda
i Centurion albuma. Nedavno pre toga su završeni albumi Infesta tolika ljubav prema baš tom bendu? Kako si ti preživeo
Bush-eru u istoriji ovog benda? Ili ti nije toliko bitno da li je
za mikrofonom Belladonna ili Bush, sve dok se radi o
Anthraxu?
Anthrax je za mene, pre svega, najenergičniji bend na planeti.
Mnogi metal bendovi zbog toga što se trude da budu mračni
zakinu na energičnosti, a mene je upravo taj element privukao
metalu – hiperaktivnost. Takođe, Anthrax ima bogate vokalne
melodije u poređenju s nekim kolegama, kao i brze, atonalne
hardkor rifove. Nisu robovali metal klišeima, nosili su šorceve
za surf i nalepnice Paje Patka na gitarama. Era s Beladonom je
definisala Anthrax kao takav, međutim i Bush era je imala svojih
svetlih momenata, pogotovo što se tiče songwritinga.
Šta bi poručio sadašnjim i budućim fanovima Qusarborna za
kraj ovog intervjua?
Hvala vam što ste toliko strpljivi s obzirom na to koliko se
razvlači izbacivanje našeg prvog albuma! Ja, lično, jedva čekam
da krenemo s radom na drugom i trećem albumu, jer će tek tu
identitet ovog benda zaista isplivati, te budite uz nas i vidimo se
na koncertima!
 MINER KUTAK

Bend Partija dolazi iz ne tako daleke Ljubljane. U samo jednoj rečenici na njihovom facebook profilu piše da su oni rok bend koji
svira autorisku muziku sa uticajima you-rocka i retro-metala. Ali, čisto ono, da im ne verujemo na reč, predstavljamo vam bend
Partija, kroz intervju sa Lemmyjem Hofmanom, frontmenom i dušom ovog benda. Intervju smo dobili od Minerheada, i ovom
prilikom zahvaljujem Milanu von Stoneu, glavnom i odgovornom uredniku ovog muzičkog magazina.

Žanrovski se možete uporediti s bendovima poput...?

Lemmy: Što se žanra tiče, slušamo maltene iste bendove, iako
smo različita godišta... od Led Zeppelin-a, Deep Purple-a, Van
Halen-a, do Yugo roka poput Azre, Riblje Čorbe, Bijelog
Dugmeta, Leb i sola... To se sigurno primećuje i u našoj muzici,
iako nastojimo biti što originalniji.

Koje teme obrađujete u pesmama?

Lemmy: Tematika pesama je različita. Na albumu ima svašta,
ako umeš da slušaš stvari između redova, a ne doslovce kako se
čuje.

Odakle vam ideja za ime benda?

Lemmy: Ideja za ime benda Partija nastala je u mojoj glavi.
Nešto što narod već zna, a pritom je i provokacija.

Dugo si na sceni. Za one koji nisu upoznati sa tvojim radom,

ko stoji iza imena Lemmy Hofman?
Lemmy: Iza mog imena krije se stari metalac koji je svirao u
nekoliko bendova, a oni su imali uticaj na slovenačku metal
scenu. Spomenuću Herbie i Odiseja 2000 s kojom smo svirali i
na Zaječarskoj gitarijadi 1988. godine i na nekoliko značajnih
festivala po bivšoj Jugi.

Kada ste se okupili i kako je izgledao početak Partije? Jeste

li se poznavali i pre toga?
Lemmy: Partija se okupila u prvom sastavu još pre 15 godina.
Posle nekog vremena razišli smo se i nakon otprilike deset
godina ponovo se našli. Na početku sarađivao sam sa gitaristom
Dejanom Markovićem sa kojim smo svirali već u Odiseji 2000.
Nakon toga je kao drugi gitarista došao u bend Rok Podbevšek.
Posle odlaska Markovića iz benda, sa Rokom smo počeli
ozbiljan rad na projektu Partija.
Ko je sve učestvovao u izradi albuma, gde ste snimali i koliko
vremena je trebalo da poprimi finalni oblik?
Lemmy: Album smo snimali prilično dugo, pošto smo bili u
mogućnosti da ne žurimo. Bubnjeve je snimila Maraya Vlaj
Koščak a gitare Rok Podbevšek. Ja sam snimio bas gitaru i
vokale. Snimali smo u studiju Metelkova u Ljubljani. Rok je sve
izmiksao i producirao. U stvari, to nam je uzelo najviše vremena,
pošto smo hteli da stvari budu na visokom nivou.

Koje pesme su ti posebno drage i šta od njih očekuješ?

Lemmy: Posebno drage su mi pesme 'Groblje' i 'Vještica',
verovatno zato što smo ih napravili kao poslednje. A inače, te su
pesme već iza mene. Sad se fokusiram na nove pesme koje
radimo za sledeći album.

Da li vam je nešto od materijala ostalo neobjavljeno?

Lemmy: Imamo puno starijih pesama, od kojih smo neke snimili
kao demo verzije, ali posle selekcije nisu završile na albumu iz
različitih razloga.

Objavljujete album za Miner Records, koliko poznajete

njihov rad, značaj i delovanje?
Lemmy: Miner Records pokazuje ozbiljnu želju da nešto napravi
za svoje bendove, što ostalim izdavačima baš i nije praksa. To je
glavni razlog sa naše strane za saradnju.

Kakvi su vam budući planovi?

Lemmy: Trenutno nam je bitno što bolje promovirati album,
postati što prepoznatljiviji u regionu. Imamo puno planova, ali
najvažnije je slediti svoje snove.
 PRAVO IZ IZDAVAŠTVA
Ovog puta i u ovom broju vam predstavljamo Miloša Packe Pavlovića i njegov jesboligakurac records, lociranog u Brusu.
Jesboligakurac Records je inače underground label koji se specijalizirao za izdanja, kako sam Packe kaže, dakle right from the
horses mouth „grindcore, crust, gore, noisecore, d-beat... and some other brutal stuffs“ i to na CDR's i na kasetama.
Dakle, imate čast da upoznato malog čoveka iza velikog posla.
Pozdrav Miloše. Molim te da, za one koji nisu čuli za tvoje
izdavaštvo, predstaviš jesboligakurac Records. Koliko dugo
postoji izdavačka kuća? Kako je sve počelo? Da li se sećaš
koje je bilo prvo izdanje koje si izdao?
Zdravo, zdravo. Jesboligakurac records je ekstremni
underground DIY label lociran u okolini Brusa, label zvanično
postoji od 2013. godine a prvo fizičko izdanje je objavljeno
januara 2014. U pitanju je bila kasetna kompilacija Grind your
mind koja je okupila čak 32 benda iz raznih krajeva sveta,
Acroholia, Analizator, Emetica, Cannibe, 2 minuta dreka, Jack,
Ejaculator Command... su samo neka od imena koja su se nasla
na ovoj skoro 90 minuta dugoj kompilaciji. Tako je otprilike sve
i počelo, okupljao sam bendove za kompilaciju, sakupljao
kontakte za distribuiranje iste, sa većinom bendova saradnja se
nastavila i nakon kompilacije, kao i sa labelima koji su u to
vreme distribuirali kasetu.
Da li činjenicu da ti je kuća locirana u Brusu, a ne u
Beogradu ili Novom Sadu, smatraš otežavajućom ili
olakšavajućom okolnošću?
Pa ni jedno ni drugo, smatram da za sam label lokacija nije od
velike važnosti. U današnje vreme nema puno mesta u medijima
za ovakve stvari, pa pošto je internet gotovo jedini medij na
kome se može promovisati ekstremni zvuk onda samo lokacija
postaje manje važna. Veliki gradovi, naravno, pružaju odredjene
prednosti, većina koncerata na kojima bi se mogla organizovati
distro prodaja su u većim gradovima, prodavnice koje bi u svoj
asortiman eventualno uvrstile neko izdanje su, takodje, u većim
gradovima.
Pored Djurčikovog Grim Reaper Recordsa u Staroj Pazovi i
tvog jesboligakurac recordsa, ja ne znam ni za jedan totalno
underground DIY label u Srbiji. Da li ih stvarno nema? Šta
misliš šta je razlog za to?
Postoji još par DIY labela kao što je kultni PMK Records,
Odmetnik Records, zatim Librarion Records koji je takodje label
novije generacije... ima ih još nekoliko koji rade uglavnom ili
isključivo izdanja svog ili svojih bendova. Generalno gledano,
interesovanje za fizička izdanja je malo, ljudi ipak radije skidaju
muziku sa neta ili je direktno slušaju sa neta, možda je to jedan
od razloga manjka labela.
Da li znaš ukupan broj bendova koji su prošli kroz njega i
izdanja koja su kroz njega ugledala svetlost dana? Da li
imaš puno posla? Sa koliko bendova trenutno radiš? Da li
je teško ili lako raditi sa bendovima u Srbiji?
Da, naravno. Nedavno sam objavio 75. izdanje, oko 100
bendova se do sada našlo na mom labelu s obzirom da su radjena
i split izdanja, kao i kompilacije. Neka zvučnija imena poput
Agathoclesa, Bethora, Otvorenog preloma, Redenika, Krampa i
Nadimača, kao i neke nove snage o kojima će se tek čuti. Posla
ima, trenutno radim sa 3 strana i 2 domaća benda a njihova
izdanja će ugledati svetlost dana najkasnije do leta tekuće
godine. Što se tiče rada sa bendovima iz Srbije do sada nije bilo
nekih bitnijih problema, jednostavno ili napravimo ili ne
napravimo dil. U principu je lakše raditi sa iskusnijim
bendovima koji već imaju iskustva sa izdavačima, domaćim ili
stranim. Posebno dobru saradnju imam sa bendom Nadimač koji
je pod mojom etiketom objavio već 3 kasetna izdanja dok je
četvrto u pripremi.
Da li postoje neki osnovni kriterijumi koje bend mora da
zadovolji da bi poneo logo tvoje izdavačke kuće?
Pretpostavljam da ti se javi mnogo više bendova od onog
broja koje odlučiš da izdaš. Da li si rigorozan u klasifikaciji?
Kriterijumi svakako postoje, ali mislim da nisu previše rigorozni.
Bitno je da je bend beskompromisan, da stoji iza svojih ideja,
stavova i muzike, dok sama produkcija snimaka nikada ne igra
presudnu ulogu obzirom da je dobar broj izdanja zapravo demo,
Ep ili live materijal. Bilo je bendova koje sam odbio da izdam,
jednostavno se njihova muzika nije uklapala u koncept labela ili
su imali drsko-bezobrazne zahteve.
Fokusirao si se, kako sam kažeš na web sajtu labela, na
„grindcore, crust, gore, noisecore, d-beat... i još neke
brutalne stvari.“ Da li misliš da žanrovska obojenost može
da ograniči nekog izdavača ili misliš da je loše kada jedan
izdavač izdaje sve, u žanrovskom smislu?
Pa da, jesboligakurac records je prvenstveno grinderski label, ali
vremenom se malo proširio na još nekoliko žanrova pa danas
pored grindcore-a i njegovih sabžanrova imamo i
black,thrash,death metal izdanja kao i hc punk i to je to, brutalne
stvari, to je spektar koji se više neće širiti. Smatram da je
nezahvalno raditi sve što ti padne pod ruku, posebno za
underground labele, kao i da label treba da ima neki svoj
identitet.
Da li više prodaješ ili trejduješ? Koliko je bitno prodavati
svoja izdanja a koliko trejdovati? Sa kim trenutno
trejduješ?
Da kažem podjednako, mada je to ipak periodično, prodaja
nekako najviše ide u onom prvom talasu, dok je izdanje još
„vruće”. Vrlo je bitno imati što bolju prodaju kako bi se imalo
sredstava za nova izdanja, sa druge strane bitno je imati i dobre
trejdove jer na taj način moja izdanja bivaju lakše nabavljiva van
granica Srbije a moja distro ponuda biva dopunjena izdanjima
stranih labela, tako da je podjednako bitna i prodaja i trejd.
Redovno trejdujem sa War Kommand Records iz Italije, Olden
Sonorities iz Hrvatske, Salute Records iz Švedske...to su 3
najučestalija labela u poslednjem periodu, ima ih naravno puno
više ali su trejdovi sa njima nešto redji.
Packetova lista najboljih 20 izdanja u 2017-oj godini:
01. Nadimač – Besnilo (Xtreem Music)
Nadi ač je svaki ovi al u o sve jači i jači.
Bes ilo sadrži sve ele e te po koji a je e d
prepoznatljiv, ali ide i korak dalje donoseći a eke
ove o e te že ski vo al, akustič e gitare .
Nadi ač e odstupa od svojih stavova, tekstovi su i
ovog puta socijalno orijentisani sa izvesnom dozom
(crnog) humora i iro ije a uzika sve to odlič o
pokriva.
02. Bethor – Anarchia Diaboli (Miner Recordings)
Al u koji se čekao godi a! Najkvalitet ije Bethor
izda je! Svojevrsta o až elokup e Bethor karijere.
Sirovo, direkt o, jed ostav o, r o… Bethor!
03. Ljuska – Vessel of the void (Der neue weg records)
One man black metal bend iz Srbije je svojim prvim
albumom postavio visoke standarde sebi, kao i svojim
kolega a. Nai e, is o često u prili i da a do aćoj
s e i čuje o ovakav al u , elodič o-at osferiča ,
ističa , ko pleksa . Ljuska je u eku ruku unikat na
domacoj sceni i u uduć osti se ože pu o očekivati
od ovog benda.
Kako ti vidiš srpsku metal scenu kao izdavač? Kada bi
mogao nešto da promeniš na tom polju, šta bi to bilo?
Srpska metal i uopšteno underground scena obiluje dobrim
bendovima, ali i problemima. Osnovni problem je sujeta i
neujedinjenost, ne samo izmedju bendova, već i medju
promoterima, portalima, organizatorima, klubovima (kojih
gotovo da i nema), izdavačima, pa čak i publikom. Kada bi se
svi držali zajedno i medjusobno podržavali i poštovali scena bi
nam bila daleko, daleko jača.
Ti si ujedno i basista i vokal u bendu Pro-Past. Kako stvari
trenutno stoje sa bendom? Da li se nešto krčka u vašoj
paklenoj kuhinji?
Bend već neko vreme nije aktivan, razlog tome je lične prirode.
Postoji odredjeni materijal koji je u pripremi i siguran sam da će
u nekom momentu album biti finalizovan, samo ne mogu da dam
neku precizniju najavu.
Da li imaš još neki projekat u kojem si aktivno uključen?
Aktivan sam član novog benda Dekokt koji bi uskoro trebalo da
udje u studio, kao i solo projekta Antitalent.
Reci nešto za kraj ovog intervjua.
Poštujte sebe i podržavajte druge!
04. KBO! – Prosta proza (KBO! Records)
I ovaj al u se dugo, dugo čekao I ekako se pojavio u
pravo tre utku. A o z ačaju i veliči u ovog e da
e a potre e govoriti. Prosta proza zvuči prosto
jubilarno, par pesama znamo od ranije a tu je i par
starih pesama u novim verzijama, bend je ove godine
proslavio i jubilej 35 godina postojanja, tako da kroz
ovih 5 i uta ože o čuti sve o o što je KBO! io ,
jeste I iće u uduć osti.
05. Igorrr – Savage sinusoid (Metal Blade Records)
Da li je ovo uduć ost etala? Šta je ovo zapravo?
Ko i a ija svega I svačega, elektro ika, et o otivi,
black metal, dub step, gothic... Avangarda u svoj svojoj
sili!
06. Body Count – Bloodlust (Century Media Records)
Ice T i ekipa iz edriše još jeda al u , i to kakav. Body
Count je prepoznatljiv po kombinovanju urbanih
uzičkih ža rova I Bloodlust je, kao i njegovi
prethod i i, upravo jeda savrše o s iksa koktel
repa, metala I hc-a, bend je dosledan sebe I svog zvuka
i to se ovde jas o čuje. Tu su I spe ijalni gosti (Dave
 Mustaine, Max Cavalera I Randy Blythe), kao I dupla
Slayer obrada.
07. Municipal Waste – Slime and punishment (Nuclear
Blast)
Ako ste od onih koji podjednako vole (thrash) metal,
HC I punk – NABAVLJAJTE OVAJ ALBUM URGENTNO!
08. Von Hexe – ORD-o Acausa Caenaculum (War
Kommand Productions)
Italija ski Vo He e je paž ju a se e skre uo ve
prvim demo EPijem iz 2016 godine, a albumom ORD-o
Acausa Caenaculum iz 2017 godine samo dodatno
učvrstio svoje esto a UG s e i. Mistič i la k etal
sa izvesnom dozom doom-a, na tragu najboljih
Mortuary Drape momenata, ali opet originalno I bez
kopiranja.
09. Cannibal Corpse – Red before black (Metal Blade
Records)
Cannibal Corpse i dalje uspevaju da zvuče sveže I ovo,
a da osta u o o što ljudi žele I očekuju od jih.
10. Sado Zora – Sado Zora (Odmetnik)
Makedonski drone/doom duo svojim EPijem donosi
esto apsolut o ovo a ovi prostori a. Mrač a
atmosfera i opskurna produkcija ovog underground
sastava prosto hip otiše slušao a.
11. Nuclear Altar – Mankind in decline (Olden Sonorities)
Sirovi HC punk snimljen namenski za kasetno izdanje
vraća as u vre e kada se isu sledeli tre dovi. Ova
iskus a ekipa je odradila posao aš kako tre a, ez
folira ja I ez š i ke.
12. Barathrum – Fanatiko (Saturnal Records)
Nako godi a Barathru se vraća sa ovi full-
length albumom. Black/doom metal kakav odavno
iste čuli. Odlič i riffovi, pre iz a rita sek ija, s rea
vo ali spakova i u 8 pesa a od kojih je teško iza rati
olju jer sve do jed e zvuče kao hitovi.
13. Nokturnal Mortum – Istina (Osmose Productions)
Paganizam, etno motivi, si fo ič ost, at osferič ost,
elodič ost… sa o je ekoliko odred i a za ovo
remek-delo. Proverite i sa i, ećete se pokajati. Isti a!
14. Obituary – Obituary (Relapse Records)
O njihovom krajnje unikatnom zvuku ne treba posebno
govoriti, Obituary je uvek bio jedan od onih bendova
koje ili VOLIŠ ili NE VOLIŠ.
15. Deadcross – Deadcross (IPECAC, Three one G)
Čuda je ovo al u , ali u aj a ju ruku vreda
preslušava ja!
16. Concrete Worms – No mask, no disguise (self
released)
Energetska bomba! Punk u svojoj najboljoj formi.
Istovre e o i elodič o i agresivno, bez filozofiranja,
bez palamudjenja, kratko I jasno. Najbolji punk album
2017.
17. Redenik – Nekrografija (Dirty Malice Productions)
Redenik svojim novim, drugim po redu albumom ide
korak dalje, muzika je kompleksnija, produkcija
asiv ija, tekstovi rač iji… Iako je Mrtvi crossover
ozda hitič iji i al u a prvo sluša je, po e i je
Nekrografija daleko bolje izdanje, ali ostaje da vidimo
koji pute će se e d kretati u uduć osti pošto još
uvek grade svoj stil i pravac.
18. Solstafir – Berdreyminn (Season of mist)
Još jed o Solstafir re ek-delo. Šare olik al u , od
klasič ih etal deo i a, do klavira, ela holič ih
deo i a i aglovite at osfere…
19. Aces of grind – Grindcore tribute to Motorhead (The
hills are dead Records)
Motorhead je jedan od najuticajnijih bendova ikada,
tako se idošlo a ideju da iunderground grindcore
e dovi odaju počast Le ju I Motorheadu.
Neupuće i će po isliti da je ovo eka sprd ja ili
parodija, ali takvima ovo izdanje nije ni namenjeno!
20. The Stone – Teatar apsurda (Mizantropeon Records)
Pred sa kraj godi e stiže a a inovi The Stone. Stilski
Teatar apsurda nastavlja putem svog prethodnika
Nekroza, bend je kroz godine znatno promenio svoj stil
ali i to iko e uzi a za zlo, čak aprotiv, či i se da je
The Sto e fa ova sve više iviše, što je svakako za
pohvalu.
 RECENZIJE

EX-YU THRASH METAL VREMEPLOV

Aggressor – Eternal Slaughtering
thrash
Okkult Darkness Records (2010)

Preturajući po mojoj kolekciji domaćeg (čitaj „ex-Yu“) metala koju imam na raznim nosačima
zvuka, nalateo sam na pomalo zaboravljeno izdanje benda Nuclear Aggressor, iz Republike
Srpske, i njihovog albuma Unleash the Evil. Ne znam koliko je onima koji prate ex-Yu metal
scenu poznato, ali bend postoji od 2007, iako je od 2013 aktivan pod imenom Violent Aggressor,
budući da u svetu postoji još nekih 15 bendova istog imena, i skoro svi sviraju neku varijantu
thrash metala. Sa te strane razumem razlog zbog kojeg je bend promenuo ime. Medjutim, u
svojoj kolekciji mp3-ja domaćih bendova, našao sam njihov demo iz 2010 i odlučio sam da sa
njim otpočnem ovaj ex-Yu thrash metal vremeplov, u kojem ćemo vam omogućiti da se
prisetimo bendova koji su svirali ili sviraju ovaj žanr, i njihovih albuma koje često, u tsunamiju
sstranih bendova i ne stignemo da poslušamo, ili potpuno nepravedno zaboravimo.
Dakle, bend Agressor, u periodu od 2010 do 2013, svirao je potpuni retro still thrash metala,
upravo onakav kakvog smo zavoleli u najboljim danima ovog žanra, kada smo svršavali na
starim albumima Exodusa, Kreatora, Destructiona, Sodoma, i ostalih velikih bendova,
nepravedno zanemarujući domaću scenu koja je itekako imala šta da ponudi, a sigurno ima i
sada. Izdavač Okkult Darkness Records je izdavač koji je bio aktivan u Bosni i Hercegovini od
2009 do 2010 i specijalizovao se za izdavanje black metala. Svojim izdanjem kroz ovu kuću su
mogli da se
pohvale brojna imena ex-Yu underground metal scene poput 1389, Odium Malum, Sahrana, Satan i mnogi drugi bendovi, uglavnom iz
BiH. Medjutim, meni je jako teško da poverujem da ima i jedan black metal fan ili muzičar koji ne voli thrash metal ili neki thrash bend
ne smatra svojim uzorom. Uvek je nekako ta veza izmedju thrash i black metala bila tu, prisutna i niko nije mogao da je ospori.
No, bend Agressor je za pomenutu kuću izdao svoj, inače odličan demo Eternal Slaughtering. Demo se sastoji od 5 pesama, od kojih
samo poslednja prelazi granicu od 3 minuta, što će reći da su pesme na ovom demou pristojinog trajanja, a ceo materijal traje skoro 14 i po
minuta, što je opet pristojno za demo izdanje. Četiri originalne pesme i obrata pesme „Tormentor“ od benda Kreator su svakako veoma
pažljivo izabrane da bi predstavile bend. Prva od njih je naslovna „Eternal Slaughtering“ i odmah od samog početka polinje veoma
agresivnim thrash rifom koji ima tu neku draž da privuče pažnju na pesmu, ali i na ono što posle nje sledi. Nikola Arežina i Aleksandar
Bjelošević prže sve u šesnaest. Kada počne druga pesma Devastation, taj poznati rif sa blagom varijacijom je ponovo tu, a pesma se od
prethodne razlikuje u refrenu. Kec Borisa Stankovića čini da imate utisak da vas neko konstantno i istom ritmu bije čekićem u glavu. Bas
se skoro i ne čuje, ali kada znate da su sa tom činjenicom imali problem čak i velikani poput Metallice, to što ga skoro nema na demou
benda Aggressor i ne predstavlja neki problem. Onda dolazi pesma „Addicted to Blood“ koja je nešto sasvim novo, kada su u pitanju
rifovi, iako je taj retro thrash stil i dalje prisutan. Vokali Mladena Dodoša su konstantni, i vidi se da je čovek iskristalisao svoj stil i
izvežbao grlo, jer se ni u jednom trenutku ne može reći da mu glas gubi na snazi. Pomenuta obrata Kreatorovog hita „Tormentor“ zvuči
jednako silovito kao i originalne pesme i odlično se uklopila u originalni deo materijala. Aggressor se sa Kreatorom osećaju na domaćem
terenu, i odlično su savladali lektiru. I onda je došla poslednja pesma na ovom demou, „Wish to Kill“ koja zvuči kao da je uzeta sa,
recimo, Sodomovog albuma Agent Orange, i zvuči odlično. Srednjeg je ritma ali taman za nasilni headbanging, i tako sve do 1:40, a onda
šutka i šibanje. Sevaju martinke i sve se pretvara u totalno ludilo po kojem su dobre thrash svirke poznate, ali ludilo nakon kojeg osetite da
vam je ogromna količina adrenalina prošla kroz krv i natopila mozak, i super vam je, i potpuno ste opušteni... Ja ne znam kako vi gledate
na ovo, ali ovo je promer kako treba da zvuči jedan pravi thrash metal demo. Ako ste kolekcionar obskurnih izdanja manje poznatih
bendova, ili ako pratite ex-Yu metal scenu, onda je ovaj demo definitivno nešto što biste trebali da imate u kolekciji.

8,5/10

Rapid Force – Apotheosis of War

thrash groove
Silver Cross Records (1993)

Iako su bend Rapid Force, od njihovog drugog full-lengtha pa na ovako, nazivali srpskom
Sepulturom, ja sam se uvek pitao da li je zaista dobro da jedan bend, iz recimo Srbije, tako liči na
neki drugi bend iz recimo Amerike? Nisam baš siguran kako bih odgovorio na ovo pitanje. Ali
ako se uzme u obzir da se Pantera pojavila još daleke 1983, iako u to vreme kao glam rock bend,
ali od sada već legendarnog albuma Cowboys from Hell (1990) su totalno promenuli zvuk i stil,
tako da ih mnogi smatraju spasiocima thrash metala, iako njihovu muziku ne bismo mogli da
nazovemo tim imenom bez i malo rezerve. No kako god bilo, do albuma Burst Under Pressure
(2008), inače njihovog tek drugog full-lengtha, kada su Rapid Force, možda i previše počeli da
oponašaju mnogo popularnije Amere, Pantera je imala već dva albuma odsvirana potpuno u stilu
u kojem i najbolje i
znamo, i oba klasika iz tog perioda (uz pomenuti Cowboys... tu je bio i Vulgar Display of Power). Da li je to proradio neki srpski inat i
želja da i mi pokažemo da možemo isto tako dobro, ili ko zna šta, no Rapid Force su uradili to što su uradili. I fanovi su ih voleli zbog
toga. Mogli su da slušaju „Panteru“ u Srbiji, ili nešto što bi bilo najbliže tome.
Ali mene ovde Rapid Force interesuju prevashodno zbog svog prvog albuma, Apotheosis of War (1993), na kojem su još uvek zvučali
kao... pa kao Rapid Force, srpski bend koji je svirao thrash groove ali na neki srpski način. Za to kod mene imaju veliko poštovanje. Ovaj
album je otvorila pesma „Shame“ koja je odmah pokazala svu moć ovog benda, njihovih teških rifova ala majstor Kole, sa Doctorom na
vokalima, Jakšom na basu i Viktorom za bubnjevima. Iako se i na ovom album nazire uticaj Pantere, on je tada još uvek bio prisutan u
tragovima. Sve na ovoma album je zvučalo mnogo ubedljivije, originalnije, moćnije..., bolje. Muzika je više kupila uticaje iz neke druge
američke škole old school thrash metala, moždač stila koji su negovali Anthrax ili Exodus, raniji Testament. Pesma srednjeg ritma, veoma
kvalitetno odradjena i iskomponovana, iako možda malo preduga, sa svojih skoro šest minuta. Za njom je došla „Far from Myself“ koja
me je više podsetila na neki raniji Overkill, ali odsviran sa nekim srpskim inatom. Zaista moćna pesma, koja nastavlja da kažnjava svojim
rifovima, bubnjevima koji sabijaju, čak i basom koji se sasvim jasno čuje. Do sada, sve na ovom albumu je bilo savešeno uklopljeno.
„Blindness“ je još više povukla u stranu nekog starog Overkilla, samo bez Bobbyja Blitz Ellswortha za mikrofonom. Ali Rapid Force su
to tako znali da izvedu da i pored toga što je stil koji su pržili posećao na neki bend, oni su izbegavali da previše zvuče kao taj bend. Po
meni, upravo u tome se sastoji prava muzička veličina. Pesme „Breakout“ i „Union“ su nastavile da razvijaju i definišu stil ovog albuma
koji se predstavio u dosadašnjim pesmama. I sa ovakvom muzikom mi nisu smetali ni skoro clean vokali, iako baš njsam fan takvog stila
vokala u thrash metalu, ali ovde je ceo paket tako moćno zvučao. „Union“ je otpočela sa fantastičnom bas linijom, što je retkost, i bas je u
ovoj pesmi nastavio da blista, možda i više nego u bilo kojoj dosadašnjoj. Natavak je ponovo nastavio da me oduševljava tom
kombinacijom Anthrax-Overkill. Ovim je završena A strana kasetnog izdanja.
B stranu je otvorila pesma „Sky's Burning Higher“ u kojoj su se mogli primetiti i tragovi Megadeth-Overkill uticaja. Pesma odlično
odmerena, ni prebrza ni prespora, što je idealan pokazatelj da su Rapid Force, iako tada još uvek veoma mlad bend, itekako znali šta žele i
kako to da ostvare. „Legacy of Pain“ počinje skoro kao thrash metal marš (koračnica), a onda sve prelazi u razlaganje na gitari i vokal koji
kao da priča priču, da bi pesma nastavila u istom Megadeth-Overkill stilu koji je podeećao na nešto, ali opet nije bio to na šta je podsećao.
Upravo u tome je i sva veličina ovog albuma. „Real N.M.E.“ je još jedna pesma koja je pokazala da bend itekako ima šta da poruči,
očigledno kao glas vremena i okruženja koje se nikome u Srbiji ranih 90-ih nije svidjalo. Reči bunta, reči koje su govorile grlima hiljada i
hiljada ljudi, reči mase. Kole solira za desetku; valjda je zato čovek bio prihvaćen u srpskom muzičkom svetu kao kvalitetan gitarista što
mu je pomoglo da bude pozivan da svira sa mnogim poznatim izvodjačima i pratećim bendovima u našoj zemlji. I onda, po meni, hit ovog
albuma, pesma „Hero“. Iako je ova pesma počela kao balada, ubrzo shvatate da ona to nije ni u kom slučaju. Ona je jako ozbiljna pesma,
sa jako ozbiljnom porukom. Odlična thrash pežačina, sa već poznatom Anthrax-Overkill kombinacijom. Iako se ova pesma pojavila i na
drugom albumu, odsvirana u totalnom Pantera-worship fazonu, ova verzija je mnogo ubedljivija, bar meni.
Nakaon slušanja ovog albuma, prosto čovek zažali što je Rapid Force odlučio da na drugom albumi ide u potpuno drugačijem pravcu.
Toliko približavanje jedinom velikom bendu tog vremena, koji su tada svi slušali, ipak ne govori o veličini benda Rapid Force, nego o
veličini benda Pantera. Budući da znam da su se Rapir Force ponovo aktivirali i počeli sa probama, zaista se iskreno nadam da opet neće
poželeti da zvuče kao neki drugi bend, ili ponovo kao Pantera, jer ne verujem da će im to mnogo koristiti u karijeri, osim što će ostati
zapamćeni kao srpski bend koji je u potpunosti zvučao kao rip-off američkog benda.
I jedini razlog zbog kojeg nije čista desetka jeste produkcija. Mislim da je na ovom albumu produkcija znatno okrnjila uticajnost istog.
Ali s obzirom u koje je vreme album izašao, dobro je da je zvučao i ovako. Ja verujem da 1993 bolje nije moglo.

9,5/10

(Return of) Azazel – Na-Amah

thrash-death
Nezavisno izdanje (2005)

Bend pod imenom Azazel postoji od decembra 1996, kada su počeli sa prvim ozbiljnim
studijskim probama. Pet momaka iz komšiluka (Djordje, Dragan, Mirko, Andrija i Vlada) su se
okupili u želji da sviraju pesme njihovih omiljenih bendova. Par meseci kasnije su se bendu, kao
zamena, pridružili Dejan kao bubnjar i Filip kao gitarista, umesto Vlade i Mirka. U ovoj postavi
je bend nastupao oko godinu dana. Početkom 1998 je Marko zamenuo Andriju na gitari, koji je
odlučio da se zbog muzičkih razlika odvoji od benda i formira svoj bend. Nove pesme su bile
napisane i bio je jedan pokušaj da se iste snime, ali budući da bend nije bio zadovoljan sa
finalnim proizvodom, taj snimak nikada nije ugledao svetlost dana. 2002-2003 svi članovi benda
su morali na redovno osluženje vojnog roka, što je dovelo do prekida u radu benda, a sredinom
tog perioda bend je sakupio dovoljno novca da snimi prvi demo u profesionalnom studiju.
Drugo snimanje je bilo u
jesen 2004, i zajedno ova dva snimka čine materijal koji se našao na ovom albumu.
Azazel su još jedan iz plejade veoma kvalitetnih srpskih thrash (ili bilo koji drugi) metal bendova koji su prestali sa radom, nakon
nijednog, jednog ili dva albuma za pojasom. Album Na-Amah bismo odmah mogli da navedemo kao veoma dobar primer kako se
samostalno izdaje album profi izgleda. Naročita pohvala ide na račun dizajna bookleta i omota. Azazel su, dakle, svirali thrash metal sa
konstantnim uplivima death metala, recimo nešto u maniru deteka koje bi se eventualno rodilo iz braka Kreator-a i Death-a. Plejada
rifoma od kojih je sačinjena svaka pesma zaista mora da ostavi dubok utisak na svakog fana ove muzike. Četirima starijim pesmama je
pridodato još 9 pesama. Izuzetno vešto kombinovanje thrash deonica sa onima koji više vuku na death metal, sa povremenim akustičnim
delovima je zagarantovalo veoma zanimljivo slušalačko štivo.
Pesme koje se ističu su „Fall“, „Legacy of Cain“, „Time to Tell“, „Law“.

9/10
 Pollution – Massive Overload EP
thrash
Nezavisno izdanje (2009)

Pollution su beogradski thrasheri i ako pogledate njihovu ličnu kartu na Encyclopedia Metallum,
nema ama baš ništa novo što oni rade – sviraju thrash metal, osnovne teme obradjene u njihovim
tekstovima su nasilje, zagadjenje, politika, apokalipsa, ratovi (opet sve sama klasična
thrasherana). Aktivni su od 2007 i u svojoj diskografiji imaju jedan demo (2008), dva splita
(2008 sa Deadly Moshom i 2009 sa Nadimačem, Deadly Moshom i Toxoc Trace), jedan EP
(2009) i jedan full-length – Modern Warfare (2010). Na EP-ju Massive Overload se nalaze
njihove četiri pesme koje na najbolji način predstavljaju potencijal ovog benda i koje su na neki
način bile uvertira za prvenac, koji je izašao godinu dana nakon EP-ja.
Četiri pesme su fino upakovane u klasični old-school thrash metal sa velikim brojem oktana, u
maniru ranih Kreator i Destruction. U tekstovima ošrra kritika politike koja se itekako tiče nas a koju su vodili i vode neki drugi, nas i ne
pitajući za zdravlje, samo zato što smo ih mi izabrali da nas predstavljaju pred svetom. Jebi ga, politika je kurva i njome niko ne može
pošteno da se bavi. Pollution, bez i malo pardona, izvrću političare i sve one koje oni smatraju krivim za kolaps našeg društva, i vešaju ih
naglavačke na sred ulice.
Muzika koju bend izvodi je brza, u old school thrash fazonu sa blagim pank uticajima. Andra i Pippy ubaju gitare i šalju rifove u rku jedan
za drugim. Bane, u Steve Zetro Souza fazonu, svojim grlenim grgoljavim vokalnim stilom izvikuje parole protiv svega onoga protiv čeka
Pollution-revolucija ustaje i diže svoj glas. Frenky grmi na basu... Ej, pa ovde fali bubnjar! Do prvenca ih je ostalo samo trojica jer je i
Andra napustio. No, EP donosi četiri veoma jednostavne thrash metal pesme, ali zato veoma agresovno izvedene, sa toliko zaraze i
zagadjenja u sebi da će vam uši isparavati otrovne gasove još dugo nakon slušanja ovog materijala. Siguran sam da ovakav pristup thrash
metalu itekako ima fanova u našoj zemlji, i zato, ako vam se svidelo šta ste čuli ovde, dodajte svojoj koleciji svakako i prvenac ovog
benda, i sigurno se nećete pokajati.

8,5/10

Putrid Blood – Fire at Will Promo EP

thrash-hardcore-black
Nezavisno izdanje (2009)

Ništa novo nismo čuli od benda Putrid Blood još od njihovog prvenca Absolute Profit (2012), ali
ovog puta će ova recenzija biti podsećanje na njihov legendarni promo EP Fire at Will. Na
njemu je sedam pesama brzog, skoro frenatičnog thrash metala sa elemtima hardcorea i black
metala fino upakovanim i prilepljenim za osnovu. Šest pesama na engleskom jeziku, i apsolutni
hit „Pokvaren do srži“ na maternjem, muzički bez ikakvih modernih upliva, koji bi izvitoperili
ono što pravi poklnici thrash metala i cene u ovom žanru. Odličan gitarski par Srdjan
Ranisavljević/Vladimir Jašćur će učiniti da vam se lice istopi njihovim vitrioličnim rifovima koji
vam neće dati da predahnete, osim u kratkim pauzama izmedju dve pesme. Petar Barna ubija
bubnjeve, i budući da jako dobro poznajem bend, poznato mi je koliko se čovek (kao i svi ostali
članovi benda) daju na svojim živim nastupima. Srdjan Hardi loži bas kao da ima nešto protiv
njega, a sve na zadovoljstvo
njihovih fanova. I na kraju, ali ne najmanje bitno, ono što ovaj bend izdvaja iz gomile ostalih thrash metal bendova iz zemlje i sveta jesu
vokali, delo takodje para, ali vokalnog – Goluža/Milanković. Upravo oni su kapital ovog benda. Goluža sa svojim agresivnim pristupom
u kombinaciji sa Milankovićevim kontrolisanijim i... pa usudiću se da kažem melodičnijim stilom predstavljaju silu koja će vas prosto
oduvati. A tek Golužini vriskovi koje veoma vešto i baš tamo gde treba koristi...! Jebo te, pa taj čovek umesto glasnih žica ima armaturu
debljine 12mm, koju podmazuje hektolitrima piva, i gomilama čvaraka, slanine i sudžuka. Muzika utegnuta do pucanja, produkcijski je
obogaćena u studiju Piknik, kod gosn' Bandara, koji onako iz prikrajka i potaje izadje povremeno sa veoma kvalitetnim radovima. Izgleda
da čovek stvarno dobro zna kako treba da zvuči jedan dobar thrash metal album.
Jako je teško izdvojiti bilo koju pesmu koja bi kvalitetom odskočila od ostalih, osim možda jedine pesme na srpskom jeziku, sada već skori
himne na svim njihovim živim nastupima, pesme „Pokvaren do srži“ tokom čijeg su se izvodjenja u refrenu razni polupijani prateći vokali
oprobali. Izuzetno kvalitetan bend, što se sigurno čuje i na prvencu Absolute Profit iz 2012. Momci, ja mislim da je krajnje vreme za novi
album. Pa prema tome, marš u studio i da vidim snimanjeeee!

10/10

Vortex – Thrash is Alive demo

old school thrash
Nezavisko izdanje (2009)

Na žalost, osiječki thrasheri Vortex su do sada izdali samo ovaj jedan demo iz 2009, iako su
postojali od 2007 do 2014, i raspali se. Članovi benda su u stvari bili iz druga dva lokalna thrash
benda – Defiler i Adiction to Chaos. Ivan „Liza“ Lizačić je bio na basu i pratećim vokalima,
Domagoj Domazet i Vedran Mihaljević su bili na gitarama, Andrej Paulus za bubnjevima, a
Hrvoje Furi je bio za mikrofonom. Osam pesama iako ne nekog izmišljanja thrash metal točka,
nego priznavanje da je taj točak već izmišljen i nastavljanje nazidjivanja na već postojeći temelj.
Prva stvar koju odmah mogu da pohvalim je izuzetno kvalitetan zvuk ovog materijala, računajući
da se ipak radi samo o demou, i da bi na tom nivou bendu bilo oprošteno da zvuči neispolirano,
ali ovog puta oni su verovatno svesno sačuvali taj neispoliran zvuk, ali pri tome veoma jasno
isproduciran.
Demo otvara pesma „Death Trap“ i odmah od prve sekunde će vam biti jasno da pred sobom imate bend čiji su članovi dobro ispekli zanat.
Vokali na granici izmedju cleana i polu-growla, ali genijalno uklopljeni u muzički pozadinu, po malo nalink nekima koje ste mogli čuti u
punk-core bendovima. „Between the Lines“ nastavlja u istom fazonu, muzički negde izmedju onoga što su radili Onslaught i Metallica.
Povremeni funk rifovi čine ovaj demo veoma interesantnim za slušanje. Brojne ritmičke promene vam garantuju da ćete uživati u svakoj
sekundi ponudjenog materijala. Naslovna „Thrah is Alive“ je svakako dokaz za potpunu istinitost naslova pesme. Prava je sreća da
Vortex nisu jedini bend koji to i dokazuje, naročito ne u poslednjih desetak godina, za vreme kojih je širom sveta izniklo kao posle kiše
mnogo kvalitetnih bendova koji se su u potpunosti urodnjeni u taj retro thrash fazon. „Bonebreaker“ je srednjeg ritma i ima neki punk
šmek koji je čini odličnom za prvoklasni thrasherski provod, ali kada ubrza, sve prerasta u pravu headbang feštu koja garantuje dosta
ugruvanih glava, nagnječenih udova, razbijenih noseva... Gitare vode glavnu reč, dok ih u stopu prate bubnjevi, kao vagon lokomotivu.
„No Way Out“ je prava speed thrash krljačina koja podseća na neke Megadeth rifove, dok „Thrash Metal Holocaust“ počinje finim
razlaganjem na gitari, da bi postepeno sve preraslo u još jednu vrtoglavu rollercoaster vožnju, sa sve šutkom, stage-divingom i svim
ostalim što vole mladi a i malo stariji thrasheri, i to u izobilju. „Running Killing“ je upravo onakva kakvom je naslov i nagoveštava –
ubijanje u trku, a demo se završava pravo buntovničkom revolucionarnom himnom „Arise on the Streets“ i podseća svakoga od nas na sve
one trenutke kada smo iz raznih razloga učestvovali u raznim demonstracijama, jasno i glasno iznoseći svoje stavove. Malo je takvih
prilika u današnje vreme, ili kad god se one „organizuju“ sve se pretvori u kršenje i lomljenje svega onoga što nam ni u kom slučaju nije
krivo i ne stoji nam na putu. No kako god, Vertex je svojim demoom dokazao da je thrash metal, bar kod nas, itekako živ i aktivan, možda
i najpopularniji žanr metal muzike. Svaka čast momci.

10/10

Infest – Onward to Detroy

death thrash
Grom Records/Zero Budget Production (2009)

Infest su bend koji postoji još od 2002 godine, dakle 15 godina, što je svakako činjenica koja
zaslužuje respekt. Bend je aktivan na relaciji Jagodina-Beograd i u svojoj diskografiji ima dva
demoa (Inquisition iz 2003 i Time to Die iz 2005), nakon kojih je došao prvenac Anger Will
Remain (2007), pa su obda objavili EP Christ Denial (2008), a onda nesveto trojstvo – Onward
to Destroy (2009), Everlasting Genocide (2011) i Cold Blood War (2014). U očekivanju novog
albuma koji je u planu da izadje ove godine, u ovoj recenziji se podsećamo njihovog drugog full-
lenghta Onward to Destroy. U to vreme bend je funkcionisao u sastavu Vandal (vokali i gitare),
Zombie (bubnjevi), Zealot (bas) i Glavoseča (gitare). Album je bio snimljen u studiju Draft u
Beogradu, u decembru 2008 i aprilu 2009. 2010 je kroz Terror Blast Pruduction izašlo i kasetno
izdanje u ograničenom tiražu.
Ko prati srpsku underground metal scenu, svakako poznaje rad ovog benda, a ko ih prati, sigurno ih prati već duže vreme, jer je ovo bend
koji može da se pohvali jednom od najvernijih fanbaza na srpskoj sceni. Ovog puta, Vandal i bratija nisu hteli ništa da prepuste slepom
slučaju, tako da su album zaista uradili na profi nivou. Produkcija je svetska. Svaki element ovog izdanja, počevši od samih aktera, tj.
benda Infest, pa preko vizuelnog i idejnog aspekta ovog albuma, sve je odradjeno sa potpunom pažnjom poklonjenom svakom detalju. O
kvalitetu ovog albuma valjda dovoljno govore i gostovanja: Adrie Kloosterwaard (Sinister) je gostovao sa svojim vokalima na pesmi
„Screaming from WIthin“, a Harry Maata (Vader) je napisao tekst za pesmu „Sickness Named Religion“, dok je Glad (May Result)
voklano upotpunio za sada jedinu Infest pesmu napisanu na srpskom jeziku, „Krstu je kraj“.
Ovo je, kao što smo rekli, bio tek drugi album u bendovij karijeri, ali ovde se već radi o zrelom materijalu. Infest su krajnje ozbiljni u
onom što rade; takvi su bili od prvog dana, i po količini ozbiljnosti koja izbija iz svakog njihovog albuma mogu da stanu rame uz rame sa
bilo kojim svetskim bendom. Produkciju je potpisao Ivan iz tudija Draft, i zaista je uložio svoj maksimum. Prekaljeni muzičari su
izuzetno slušalački potkovani i vrhunski navežbani. Svirka je utegnuta do pucanja, i u tome se vidi još jedan dokaz njihove
profesionalnosti, jer Infest sigurno nisu bend kojem je stalo samo do izdavanja albuma bez obzira na kvalitet. Thrash-death (ili death-
thrash; u zavisnosti od toga koga pitate) koji Infest izvodi nije ništa novo pod suncem i ne radi se tu o težnji da se pomere granice, ali
sigurno se radi o velikom doprinosu ovom pod-žanru, što se isto tako vidi i po tome da je Infest uvek rado vidjen gost na turnejama
mnogih svetski poznatih bendova po Evropi.
Sve u svemu, ovce se radi o vema ubedljivom izdanju, furioznog ritma koji jedva da usporava tokom celog albuma, ali to je opet nešto na
šta poznavaoci ovog benda uvek mogu računati. Pesme koje se ističu su, pored pomenutih u kojima je bilo zapaženih gostovanja, i
naslovna „Onward to Destroy“ za koju postoji i video klip koji možete da odgledate na njegovom bšžanskom prvosveštenstvu youtubeu,
zatim „Slavery to No One“. Čekamo da nas ove godine Infestovska horda obraduje onako kako to samo ona može.

10/10

M.A.D. Goya – Sekta Alkohol

thrash-punk-hardcore
Miner Recordings (2012)

Bend M.A.D. Goya je veoma rano u svojoj karijeru stekao kultni status na srpskoj underground
sceni i vernu armiju fanova koji su ih pratili od svirke do svirke, od grada do grada, sledeći
tragove od otvarača od pivskih flaša i po nekog pijanog fana zaostalog u žbunju u dubokom snu,
kojem je i to mesto bilo hotel sa pet zvezdica. Čim čujete ovaj bend, vama je odmah jasno da je
motivacija za njegovo nastajanja bila ljubav prema dve stvari – metalu i pivu. Iako neki ovaj
bend uporedjuju sa nemačkim tankardom, ovo poredjenje je samo u tematskom smislu, ne toliko
u muzičkom. Nakon veoma zapaženog albuma Put olindralih avlijanera, bend je odlučio da se
vrati nekim starim pesmama, poput „Divizija piva“, „Ready to Thrash“, „I Hate You“, koje smo
do ovog izdanja slušali više puta u raznim varijantama na raznim svirkama, koje je bend uvek
znao da pretvori u ludačke žurke. Ovog puta, medjutim, ove pesme su reanžirane i odradjene sa mnogo boljom
produkcijom, zahvaljujući Dart Studiju, iako dobra pridukcija nikada nije bila primat ovom bendu.
Muzički, ono što možete da čujete od Goye je prilično jednostavan thrash metal, kombinovan sa svim i svačim (hardcoreom, grindom,
punkom), verovatno u trenutnom pojanom nadahnuću Blaže i kompanije. Vrlo pevljivi refreni su od ovog benda napravili bend sa kojim je
publika na svakoj svirci redovno odradjivala prateće vokale. U vreme snimanja ovog albuma, bend je činio dvojac bez kormilara – Blaža
Mad (gitara/vokali) i Toma Car (bubnjevi), uz pomoć mnogobrojnih gositiju, uglavnom pokupljenih po raznim kafanama i bircuzima po
Novom Sadu. 15 pesama sa zdravom dozom thrasherskog humora, ali ipak humora koji je blizak sa realnošću koja je vezana za živitni stil
zakletih pivopija. I da, ovaj album se nikako ne sluša bez piva u rukama, gajbom (ili par istih) i gomilom prijatelja koji sa vama dele vaše
afinitete. Ovo je definitivno album za grupnu terapiju, od koje ćete se sigurno osećati mnogo bolje, bez obzira na probleme koji vas tište.
Obratite pažnju naročito na pesme: „Divizija piva“, „66 piva“, „Gubitnik sa pedigreom“, „Radiation Sickness“ (sa blagim uticajem
Terrorizera), „I Hate You“.

9/10

Terrorhammer – Vintage Black Mass EP

blackened speed thrash
Heavy Forces Records (2012)

U prošlom broju ste mogli da čitate intervju sa Vladimirem Uzelcem, koji je, pored mnogo
svojih bendova i projekata u kojima je bio ili je još uvek aktuvan, dao svoj neizbrisiv doprinos i
bendu Terrorhammer, super-anti-heroju srpske underground scene. Zašto antiheroj? Pa iz
veoma jednostavnog razloga – zato što su superheroji pozitivne ličnosti u našem svetu i veličaju
pozitivne strane ljudske prirode, vrednosti koje su spojive sa belom bojom kojom neku ljudi po
svaku cenu žele da oboje svet, i pored toga što on nije takav da toj boji odgovara. Terrorhammer
je nešto sasvim suprotno, bend sa sasvim suprotnom filozofijom, u pesmama veliča sasvim
suprotne vrednosti i dolazi is svemira u kojem je crno omiljena boja.
Vintage Black Mass EP je kroz Heavy Forces Records izdat na 12'' vinilu, u tiražu od 500 kopija
2012. godine, i od tada gotovo da ne izlazi iz kolekcija poklonika ove kombinacije žanrova i
podžanrova, i kolekcija fanoga ovog benda. Trojka veoma slikovitih stage imena – Motorcharged Raven (bubnjevi; isto + vokale pod
imenom Vuk u bendu Dishumanity), WarBeast Holocausto (vokali/bas; pod stage imenom Aterigner nastupa za bend Gorgoroth a kao
Shub Niggurath u bendu Triumfal) i Pentagramator The Hellttyrant (gitare; kao V u All My Sins i Dead Shell of Universe, ex-Kawir, i ko
zna koliko još bendova i projekata). Sve u svemu, ovde se radi o veoma iskusnoj trojci muzičara koji sigurno znaju kako se prave dobri
albumi.
EP otvara izuzetno atmosferičan intro odsviran na klavijaturama koji ubrzo prerasta u pesmu „Messe Noire“ karakterističnog blackened
speed thrash rifa (negde izmedju Motorhead i Venom) sa karakterističnim blackerskim rasp vokalima koji prizivaju prvu grupu demona
tame. Pesma „Hammer of the Terror Cult“ u istom galopirajućem ritmu, bez promila usporavanja, priziva drugu grupu demona bezdana i
daje im svima oružje za masovno uništenje u ruke. „Hellspels“ crnomagijskim činima fokusira sve paklene sile u jednu tačku i tu tom
tačkom zaposeda duše. „Warcry“ jasno i bez uvijanja iznosi suštinu misije ova tri jahača apokalipse rešena da u svakom slučaju i na svaki
mogući način daju svoj doprinos ratu protiv vrhunskog dobrai u ratničkom maršu napreduju do konačne pobede, dok „Nunfuck Division“
predstavlja predah izmedju dve bitke kada se pobedničke horde zla mogu malo opustiti i zabaviti. Ma bez ikakve rezerve, ljudi, ako niste
do sada slušali muziku benda Terrorhammer, onda sigurno ovo preslušajte. Ako volite Motorhead i Venom, onda je ovo dete njihovog
bogohulnog braka.

10/10

Throattwister – Humanity
groove thrash
Samostalno izdanje (2012)

Jednostavno, kod nas je tako. Zanemarljivo mali broj kvalitetnih bendova uspeva da dostigne taj
nivo da izda kvalitetne izdanje za neku čak i manju izdavačku kuću. Nekim čudom, naši (čitaj
ex-Yu) izdavači kao da još uvek nemajui poverenja u kvalitet naših bendova. Gotovo da ne
postoji domaći izdavač, bilo da je bio aktivan ili je to još uvek, koji nije izdao neki strani bend,
ili kod kojeg je raster čak sačinjen većinom od bendova iz inostranstva. Zašto je to tako, ja
stvarno ne razumem. Da ne verujem da takvo činjenično stanje nije prava slika na sceni, ja
nikada ne bih ni krenuo u čitavu priču sa fanzinom, ili bih ostao na prvom pilot broju jer sam
shvatio u meduuvremenu da nema nikakve svrhe truditi se za domaću scenu, jer je ona sranje, ali
ne zbog kvaliteta bendova nego zbog nekih čudnih odnosa koji medju ljudima koji je čine
vladaju.
Svaki domaći bend, vredi isto koliko i bilo koji strani bend, ako ne i više. To je moja teorija.
Još jedna potvrda te moje teorije su svakako bend Throattwister, koji su, onako... u potpunom duhu undergrounda, DIY izdali EP
Humanity, koji ne samo da je dobar, nego je u pet pesama uspeo da otvori neka vrata koja ja, bar, još nisam čuo da je ijedan bend otvorio.
Kolekcija rifova koje možete naći u pesmarici ovog benda su rifovi koje ste čuli od benda Pantere, naročito na albumu Far Beyond Driven,
ali je bend Throattwister uspeo toliko toga u njih da ubaci i za njih da veže, da sve više verujem da ne preuveličavam kada kažem da je
ovako Pantera trebala da zvuči da su nastavili sa onim što su radili. Dakle, kada je bend Throattwister u pitanju, ne radi se o klonu, niti o
papagajisanju nečega što svi mi već znamo, oni su rastavili muziku Pantere na sastavne delove, i onda uzeli osnovne rifove i na njih
nalepili neke atonalne rifove, skoro govorene vokale, neki southern šmek, poneku industrial deonicu, dovoljno hardcorea koji će vas
sigurno odlepiti od zemlje, i toliko groovea da vam glava sigurno neće ostati na ramenima kada se ovih pet pesama završi.
„Time We Bide“ u najboljem maniru NY hardcore scene sa tim prepoznatljivim Pantera temeljem, grabi vas za vrat i svom svojom silinom
pritiska o zemlju. Gitare su sveprisutne i vode glavnu reč, bas se čuje onako kako bi bilo i za očekivati, bubnjevi su u miksu gurnuti malo
u pozadinu, ali ne verujem da je to bendova greška, dok su vokali negde u noviou sa gitarama. Ovo je pesma rodjena za ludačko
headbangovanje u bilo kom klubu u kojem uslovi dozvojlavaju da energija od benda slobodno teče ka okupljenoj masi ispred bine.
„Minus Humanity“ nastavlja istu muzičku temu sa varijacijama, a gitarske solaže pokazuju da gitara itekako ima šta da kaže. Thrashcore u
svom najboljem obliku vam razara utrobu moćnim udarcima od kojih gubite vazduh. „Body Bag“ sada već suvereno u tom stop-go stilu
zakucava već polovinu eksera u vaš drveni kaput koji se kupuje i nosi samo jednom. Nikako nisam uspeo da definišem vokal i ponadjem
njima slične, ali zamislite od prilike kombinaciju Phill Anselma (Pantera), Maya Cavalere (ex-Sepultura) i Zacka de la Roche (Rage
Against the Machine). Upravo od prilike tako glasi i definicija muzičke kombinacije koju ćete čuti od ovog benda.
„Close Up“ i „She's All V8“ završavaju album u istom maniru. Kontrolisan tempo ni u jednom trenutku ne prerasta u brzonu samo brzine
radi, nego se vidi, tj. čuje da to i nije bendov cilj. Moram da priznam da odavno nisam toliko uživao u nekom bendu koji po prvi put
čujem.

10/10

Alitor - Embittered
death-thrash
Inedependent (2012)

Sa jednim full-lengthom već pošteno ispromovisanim, drugim uveliko u pripremi, vreme je da se

podsetimo kako je sve počelo. Embittered je prvi diskografski izlaz u etar indjijskog death-
thrash sastava Alitor, koji se sa ove tri pesme predstavio kako fanovima u Srbiji, tako i onima u
okruženju. Na ovom kratkom vremenskom prostoru, oni su pokazali da su itekako pažljivo
osmislili svoj zvuk. Tek nešto kraći od 16 minuta ovaj EP je uspeo u sebi da pomiri nešto što je
radio i još uvek radi Voivod, sa onim po čemu poznajemo kasniju eru benda Death, naročito na
albumima Symbolic i The Sound of Perseverance. Sa ovim receptom su Alitor sebe uspeli da
nametnnu kao bend sa najvećim potenciujalom. Dok drugi bendovi sličnog zvuka mogu da se
pohvale sa jednom od dve strane medalje kao naročito ispoliranom – kompozicija ili tehnička
strana muziciranja, Alirot je na ovom veoma kratkom materijalu usčeo da prezentuje
ravnopravan balans oba elementa. I pored
vrtoglave brzine, oni uspevaju da ukrote tu tehničku stranu i da svoj thrash metal stave pod izuzetno kontrolisane uslove, pa čak i da im
dodaju notu progg-a, ali samo kao jedan začin ekstra muzički iovako bogatom zvuku. Iako se ne boje činjenice da će se njihovi uticaji
jasno čuti u njihovoj muzici, ni u jednom momentu od njih nećete čuti „resavsko prepisivanje“. U svakom rifu kao da se odaje počast
velikom Chucku Shuldineru, ali opet, ni jedan instrumentalista iz ALitora se ne trudi da kopira ono što su radili muzičari koji su sa njim
svirali.
Strogo instrumentalno gledano, Alitor su već na vrhu planine, a kada se u obzir uzme njihova mladost, teško i pokušati sa zamišljanjem
gde će ovi momci da se popnu. Samo da ta njihova tehnička strana ne postane dominantna i neka se sve ne pretvori u papazjaniju tonova,
kako to bendovi umeju. Marko Todorović svojim miksom nekoliko vokalnih stilova ne smeta instrumentima i svaki ima dovoljno prostora
da zasija u pravom u punom svetlu. Produkcija je taman takva kakvu bi očekivali da čujete od benda uživo. Ako ste ovaj mali dragulj
nekako uz put preskočili, on je itekako važan korak u razvoju ovog benda. Možda bi bilo dobro, kada se budete dočelpali novog full-
lengtha koji bend priprema, čisto podsećanja radi, preslušate ponovo ovaj EP i uporedite, kako biste videli dokle posvećenost onome što
radite može da vas odvede za kratko vreme.

9/10

Cornix – Thrash metal je živ!

thrash
Nezavisno (2014)

Bend Cornix postoji od 2013. godine i dolazi nam pravo iz Banja Luke, u Republici Srpskoj. Do
sada iza sebe imaju upravo ovaj EP i split koji su uradili sa bendom Speed Merchants, kao i
pojavljivanje na Bosnian Metal Compilation vol. 2. Poslednja informacija u vezi benda je da se
nalaze u fazi snimanja novog albuma, a ta informacija je sa Metal Jacket Magazine portala iz
2016. godine. Ovaj bend je, u pravom i punom smislu te reči, osetio prokletstvo stalnih promena
sastava. Trenutna postava jesu Marko Ristić, Aleksandar Bjelosević, Zoran Ćulum i Dejan
Stjepanović, ali budući da je ova informacija takodje preuzeta sa istog portala, tako da je možda
treba uzeti sa odredjenom dozom rezerve.
No, kako bilo, Thrash metal je živ! je EP od četiri pesme koje su od početka do kraja, od prve do
poslednje sekunde samo full-frontall attack thrash metala stare škole. Ono što mi je malo
zasmetalo
jeste da Cornix jednostavno obožava Heller do besvesti i nazad. Iako moram da priznam da oni to jako dobro rade, bojim se da će im full-
length pasti na ispitu ako nisu uspeli da od 2014 do danas u svojim pesmaricama pronadju još nešto zanimljivo čime bi znatnije obogatili
svoj bend. Ovako, bend koji je svetlosnim godinama daleko od kultnog statusa je dirao u kultni status drugog benda koji su taj status
zaslužili u vreme kada je mnogo teže bilo biti fan metal muzike, nego što je to danas. Možda ćete reći da je četiri pesme zaista malo da bi
se formiralo neko mišljenje o bendu, i tu ste u pravu, ali kada ni u te tri pesme bend ne odustane od plana da u potpunosti oponaša zvuk i
stil muziciranja koji je negovao mnogo stariji bend, onda se zapitate da li je sceni potreban još jedan Heller, kada, bar po poslednjih
informacijama, još uvek imamo i stari Heller u životu.

Ovako, na ovom kratkom EP-ju Cornix su sebe predstavili kao izuzetno kvalitetan cover-bend. ali teško da to iko od njih očekuje da oni
budu. Što je još interesantnije, ne verujem da i oni sami to očekuju od sebe. U svakom slučaju, očekuje se novi dugoprugaško izdanje, pa
ćemo možda onda moći da damo neki rezime onoga što Cornix radi.
7,5/10

THRASH STRANCI
Avenger of Blood – On Slaying Grounds
thrash
Times End Records (2016)

Thrash metal kao žanr, negde od početka 2000-ih pa sve do danas, doživljava takvu ekspanziju
da su mnogi iznenadjeni. I baš kada su mnogi mislili da je thrash metal mrtav, došlo je do prave
poplave novih mladih bendova koji sviraju thrash i to na stari način, idući unazad u potrazi za
svojim zvukom čak do 1980-ih, kada je „moshingovanje“ bilo još uvek nov termin (hvala bendu
Anthrax). I gotovo da ne postoji strane sveta sa koje nije došla pregršt bendova koji vraćaju
modu denim gornjake sa odsečenim rukavima ispunjenih prišivcima, bele duboke patike (koje iz
milošte zovemo „thrasherke“) i ispijanje hektolitara piva. I kao i obično, u takvim poplavama
bendova, ima i onih koji su dobri, ali ima i loših. Neki od tih bendova su čak veoma dobri, a
neki veoma loši.
Jedan od bendova iz tog mora su i Avenger of Blood, koji nam dolaze iz Las Vegasa, ali sviraju
thrash koji je pravo i nemačke old schlool kuhinje, odsviran u maniru bendova poput Kreator, Destruction, Sodom, Protector i mnogih
drugih. Mastermind iza benda je bubnjar Shannon Frye,
ćelavi manijak u totalno pozitivnom smislu, koji je uspeo nekako da ubedi svoj bend da treba da ignorišu sve trendove i da postanu jedan
od pionira drugog talasa oldschool thrash metala koji se proširio undergroundom.
I kao što je slučaj u karijeri mnogih bendova si svim žanrovima, nešto što je pratilo i ovaj bend jeste pošast mnogih promena u postavi
samog benda i previranja koje su te promene izazivale. Ali ipak, nekako se održavajući na površini svih prepreka i sranja, bend je uvek
uspevao da preživi, iako u modricama i ranama, ali itekako spreman za uvek nove doze razvaljivanja dupeta. Shannon upravo zato i
zaslužuje da ga ljudi poštuju, jer bi mnogi na njegovom mestu odavno odustali, i podvijenog repa, ali ne i Shannon. Planete su se, izgleda,
ovog puta poravnale, i čovek je uspeo da okupi i konsoliduje postavu benda za snimanje trećeg albuma. E sad, ako očekujete neku vrstu
thrash metala za žurke na kojima je najveća zabava da se olešite od piva i skačete u šarenim bermudama, ili neku vrstu prefinjenog power-
thrasha kojeg je sve više na sceni, onda ovo definitivno nije bend za vas pozere!
Ovaj bend je jednostavno prviše besan da bi ga pozvali na vašu pozersko-holičarsku zabavu. Ono što vam oni nude je totalno tevtonski
thrash metal atak na vaš mozak. Svaka pesma je da vrat polomiš, puna napalma, koja će vas spržiti do koštane srži, a vi ćete se valjati
sopstvenoj krvi uz povike ekstatičnog uživanja. Bend će vas u lancima odvući na polja pokolja. Sve počinje naslonom pesmom koja riče
gnevom, raspaljenim i poticanim sjajnim rifovima i blastbeatovima. Strašna thrasherica. Bend je uspeo da napravi zdravi balans izmedju
krajnje prijemčivih rifova, zaraznih aranžmana i dosta death-thrasha u miksu, u maniru modernijih bendova poput Hypnosia ili Suicidal
Angels. „Warbound“ je sledeća pesma, u kojoj se thrashersko ludilo samo nastavlja. Ona samo nastavila ono što je u prvoj pesmi
nagovešteno, ali ovog puta, bar se tako čini, sa još više otrova u dahu zveri. Sve je tu, od onoga što po defaultu i treba da bude – ubistveni
prateći vokali u stilu gang-uzvika. Dupli bas grmi. Kada se pesma završi vi već vapite za vazduhom i pauzom, ali već u sledećem
momentu počinje „Sealed in Blood“, sa još više blastova, sa skoro grindcoreovskim stavom. Zvuči genijalno! Brzina je gotovo ludačka.
„Aggressive Psychotic Behavior“ je baš ta pesma, jedno malo ali veoma efikasno oružje za masovno uništenje. Shennon briljira za svojim
bubnjarskim setom (npr. kao u pesmama „Under the Death Cross“ ili „Spawn of Evil“. Virtuozne gitarske solaže Jason Constantinea, koji
izvlači poslednje atome života iz svoje gitare. R. A. Carnage je odradio genijalan posao u vokalnom departmanu. Definitivno jedan od
boljih albuma u prethodnoj godini.

9/10

Amgelus Apatrida – Hidden Evolution

thrash
Izdavač (2015)

Za one koji redovno prate svetsku underground scenu nije nikakva tajna da već neko vreme
španska metal scena doživljava pravi procvat, naročito kada je u pitanju kvalitet bendova koji iz
ove zemlje dolaze. Jedan od kvalitetnijih predstavnika ovog procvata je svakako i thrash metal
bend Angelus Apatrida (na španskom „andjeo bez države“). Njihov skroman učinak sa debijem
Evil Unleashed, uglavnom zbog tada neshvaćenih eksperimentisanja zvukom (koje je danas must
kod modernih thjrahs metal bendova), u kojem je thrash metal mešan sa power thrash, klasičnim
heavy, nu-metal, pa i souther stoher uticajima, je sigurno bio znatno istaknutiji sa narednim Give
'Em War na kojem su se AA ipak odlučili za direktniji US crossover thrash sa Zapadne Obale, sa
primesama death metala 90-ih. Clockworkje došao za njim (ujednoi prvo za većeg izdavača) i
bend je uspeo sebe da predstavi u novom svetlu kao prvoklasni tech-thrash sastav. No i ovo je,
isposatvilo se, bio samo jedan album, jer već sledeći The Call je aranžmanski bio još direktniji. Upravo ta karta direktnosti u pristupu
aranžmanima pesama je ono
što sa čim su AA pokušali da igraju i na ovom albumu Hidden Evolution.
I odmah od prve pesme nam je jasno da je ovo jasno fokusiran album veoma usredsredjenog intenziteta koji udara baš tamo gce treba.
Članovi benda, svaki ponaosob, vrhunski vladaju svojim instrumentima, ali odmah je primetno odsustvo ili bar umanjeni akcenat na
tehničkoj strani. Iako album ima veliku vrednost i prosto poziva na ponovno slušanje, teško je istaknuti neke pesme koje odskaču od
ostalih, osim možda singla „Architects“, i to ne zvog toga što su sve pesme vrhunskog kvaliteta, naprotiv. Uravnoteženo prisustvo
crossover thrash uticaja (pomislio sam odmah na Anthrax, Death Angel), sa power heavy thrash metalom bendova poput Annihilator i
Judas Priest, svakako obezbedjuje intenzivnu thrash svirku. Produkciju je odradio Daniel Cardoso je 100% digitalizovana, ali u ovom
slučaju zaista ide na stranu bendu i dolazi do izražaja ako album budete slušali sa dobrim setom slušalica sa povišenom jačinom zvuka.
Ovde će se naročito istaknuti gitare kojima je dat taj thrasherski fuzz-zvuk, iako je na taj način žrtovana odredjena oštrina u preciznosti
rifova.
U thrash metal bendovima, vokali su običnosmatrani petim točkom, ali u slučaju Guillerma Izquierdoa to nije slučaj. Iako je on stilski
prilično raznovrstan vokalista, što se vidi i po prethodnim albumima benda, na kojima je on prelazio iz nekog Matt Barlow-stila, preko
Chuck Billy-stila, pa do Dave Mustaine-stila, medjutim, na ovom albumu on je uspeo da istakne i lične vokalne kvalitete, iako mene
najviše podseća na Marka Oseguedu iz Death Angela.
Gledano na album iz daljine, kao na jednu celinu, AA su uspeli da naprave sjajan album, iako su odličili da ostanu u sigurnoj zoni za
rauliku od njegovih prethodnika koji su bili znatno stilski raznovrsniji. Iako je ovo album muzičkih profesionalaca, raniji opusi benda su
ipak ti koji su uspeli da prevazidju granice očekivanosti, dok je ovaj album ostao u tim sigurnim granicama. Zbog toga,

8/10

Burning Effigy – Salem

prog-thrash
Izdavač (2014)

Bend Burning Effigy dolazi iz Canade, tačnije iz grada Calgaryja, koji eto nije samo poznat po
tome što su u njemu održane zimske olimpijske igre. Aktivni su od 2008 i donose nam canadsku
verziju progg-thrash metala. Iza sebe imaju EP iz 2011 i ovaj album iz 2014. U očekivanju
njihovog novog diskografskog dodatka, smatrao sam da je ovo dovoljno dobar način da vam
predstavim bend. Ono što me je privuklo ovom bendu jeste činjenica da svoju progg stranu nisu
izvukli iz zvuka koji neguje bend Meshuggah, na primer, u smislu poliritmike i disonantnosti
rifova, nego pre iz muzike benda Lamb of God. Iako ih ne možemo odmah optužiti za rip-off,
sigurno se kreću u sličnim vodama.
Njihovu muziku karakterišu izuzetno mesni i masni rifovi pomešani sa raznim pod-žanrovskim
uticajima, od klasičnog thrasha, preko deatha, pa sve do hardcorea. Pesma „Death to Tyrants“,
na
primer, je najbolji primer takve mešavine, ali bend se ne libi da u svoju muzičku papazjaniju ubaci i neke elemente koji ne dolaze iz
navedenih glavnih sastojaka, kao npr, početni rif u pesmi „Dirges to the Dark“ koji predstavlja fini omaž Black Sabbath/Shadows Fall
kombinaciji, pre nego što preraste u pomenutu rifološku papazjaniju raznih uticaja koji su veoma kompaktno ukomponovani u ono što
sviraju Burning Effigy. U pesmi „Risen from the Ashes“ prosto očekujete da čujete Randy Blythea da se pojavi sa svojim moćnim
glasnim armaturama, bar u refrenu, ako ništa drugo. Sve u svemu, na ovom albumu imate zaista impresivno muziciranje.
Najslabija tačka ovog benda je povremena upotreba clean vokala, koja je po meni bila ovde potpuno nepotrebna. Oni jednostavno nisu na
nivou ostatka onoga što bend ovde prikazuje, a naročito ne u kombinaciji sa moćnom rikom u ostatku materijala. Iako bend zvuči
respektabilno zahvaljujući dobroj produkciji, definitivno se nadam da će na novom albumu koji se očekuje odlučiti da porade na sebi.

8/10

Endless Recovery – Revel in Demise

speed thrash
Witches Brew (2015)

U Srbiji Witches Brew su poznati po tome što su izdali albume par naših kvalitetnih bendova
(Nadimač, Alitor...). Ovog puta, pred vama je album Revel in Demise iz 2015 grčkog benda
Endless Recovery. U protekloj deceniji, žanr se popkazao kao još uvek itekako živ, i to
uglavnom zahvaljujući novom talasu bendova koji uspevaju da pronadju dovoljno originalnosti i
prilete je za osnovu thrash metala kakav se svirao ranih 1980-ih. Oni su na tu osnovu dodavali
dovoljno jedinstvenih elemenata na nešto što su njihovi heroji sstvorili pre čitavih 30 godina. I
kao što to uvek biva, gomila bendova će se pidružiti i uskočiti u vagon ove ludačke thrash metal
kompozicije, ali samo če kvalitet ostati u vozu do kraja. Trenutno, evropska i svetska thrash
metal scena je prepuna bendova koji prave korake od sedam milja u tom pravcu, i grčki Endless
Recovery je svakako jedan od njih.
Nakon impresivnog debija iz 2013 Thrash Rider, ovo je drugi korak u evoluciji ovog benda. I čim pritisnete play na svom aparatu, vi ste
svesni da pred sobom imate bend koji nema vremena za proseravanja, jer „Sinister Tales“ predstavlja upravo onaj thrash metal intro dug
jedva jedan minut o kakvom mnogi bendovi sanjaju. I čim intro preraste u naslovnu pesmu „Revel in Demise“, zaboravite i na pomisao na
povlačenje, jer će vas Endless Recovery podsetiti na najboji period u istoriji ovog žanra. Sama pesma je hibrid svih elemenata koje
moderan thrash metal treba i mora da sadrži, od gang-refrena do ludačkih ritmičkih vratolomija i zakucavanja na bubnjevima od strane
Michalisa M. Odličan način za početak albuma.
Vokalni stil Michalisa S je čvrsto definisan blackened thrash stilom, mračan je i divljački, i savršeno se uklapa u furiozni tempo koji
osredjuju dve gitare svojim rofivima, za šta kredit svakako zaslužuju Apostolos Papadimitrou i Tasos Papadopulos. Ova dva vrhunska
muzičara nisu od onih gitarskih parova koji na oltaru brzine žrtvuju jasnoću i svrsishodnost. Svaka pesma se prosto utrkuje sa prethodnom
u kontrolisanom haosu kakav gitaristi i bubnjar proizvode. Tempo je takad da imate osećaj da se nalazite pod kopitama razbešnjenog krda
goveda u stampedu, sa tek povremenim deonicama srednjeg tempa koje vam dopuštaju da predahnete, ali samo na kratko, da bi već u
sledećem trenutku sve bilo vraćemo u stampedo. Ono u čemu je ovaj bend briljirao jeste činjenica da, iako u svakoj pesmi ima elemenata
koji se ponavljaju, ipak sa uspehom ubacuju dovoljno novih elemenata tako da nemate osećaj da je sve jedna pesma isečena na deset
delova.
Pesma „Letter Militia“ je čvrsto ukorenjena u thrash metalu 1980-ih, i bez ikakve sumnje podseća na radove koje su u toj deceniji
izbacivali tevtonski thrash metal giganti poput Kreatora i Sodoma, ali Grci su opet uspeli da ubaci dovoljno jedinstvenih momenata tako da
pesme ni najmanje ne zvuče kao rip-off ili cover verzije pesama pomenutih bendova koji su definisali ovaj žanr. Pesme poput „Trapped in
a Vicious Circle“ ili „Blood Countess“ zadržavaju tempo odredjen većinom pesama na albumu, ali povremeno prelamaju tu liniju u
pulsirajućim ritmičnim skokovima koje čine ove dve pesme pravim headbanging poslasticama.
Basista Panayiotis Alikaniotis ne sme nikako biti zaboravljen, jer on na albumu svakako ima dovoljno momenata u kojima sija u punoj
svojoj svetlosti, naročito u briljantnoj „Reaping Fire“, gde bas linije podsećaju na najbolje iz pesmarice Stve Harrisa. I to nisu jedni
momenti u pesmi koji va podsežaju na Maidene iz, recimo, 1982. Album završava pesma „Lurking Spirit“, i umesto da imate na kraju
pesmu za opuštanje nakon albuma koji je konstantno vršio pritisak na vaše vratne mišiće, pomenuta pesma predstavlja možda i
najagresivniju pesmu na albumu, tako da vidimo da je bend odlučio da nas definitivno uništi bez ostatka.
Ovaj album dokazuje teoriju po kojoj u potrazi za pravim draguljima bilo kojeg žanra treba kopati dublje od same površine kojom
suvereno ladaju klasici poput Slayera, Metallice, Kreatora, Sodoma i ostalih. Endless Recovery su svakako bend koji treba da vam bude u
vidokrugu u očekivanju novih albuma pravog i prvoklasnog speed thrash metala. Sa ovim albumom, Witches Brew je još jednom dokazao
da ima nos za kvalitet, a upravo se to i očekuje od izdavača koji želi da ostavi primetan trag na sceni.

9,5/10

Final Breath – Let Me Be Your Tank

death thrash
Remedy Records (2004)

Na žalost, ovo je bio polednji album ovog benda, koji svakako nije bio jedan od poznatijih
bendova na sceni Zapadne Evrope, ali im svakako treba odati priznanje za trag koji su ostavili
iza sebe. Album veoma zagonetnog naslova – Let Me Be Your Tank, sigurno nije najoriginalniji
albm iz 2004, ali je svakako vredan način da se podsetimo kako je thrash metal nekada zvučao,
na žanrovskoj prekretnici izmedju thrasha i deatha, upravo tamo gde su se nalazili i Sadus,
Spultura, Incubus, Demolition Hammer i mnogi drugi bendovi. 2004 godine, Final Breath su
činili Jürgen „Eumel“ Aumann (vokali), Jörg Breitenback (gitara), Werner „Space“ Müller (bas)
i Heiko Krumpholtz (bubnjevi). Bend zvuči kao onaj koji je doktorirao na Slayeru iz Hell
Awaits i South of Heaven perioda, koji se svrstavaju medju klasike žanra. Drugi primetni uticaji
na muziku koju su Fina Breath svirali 2004 su Death, Death Angel i Testament, sa tragovima
skandinavske death metal
škole iz istog perioda. Veoma intenzivna svirka, u kojoj su vešto kombinovani brze deonice sa onima srednjeg tempa, čini da ovo bude
album koji je veoma prijateljski nastrojen prema mosh-pitu. Jednoličnost vokala je oduzela silinu udarcu ovog benda, ali i pored toga
udarac je prilično brutalan, i trebaće vam dosta vremena da se povratite iz nokdauna. Kao što rekoh, album nije dosegao neke visoke
visine, ali predstavlja svakako respektabilan pokušaj da se očuva u životu nešto što smo svi voleli da slušlamo krajem 80-ih i početkom 90-
ih. Ovaj album nije osvojio nikakve nagrade, ali je vredan vašeg vremena ako podjednako volite thrash metal stare škole i rani death
metal.

8/10

Final Depravity – Thrash is Just the Beginning

thrash
Nihilistic Empire Records (2013)

Final Depravity nam dolaze iz Gelsenkirchena u Nemačkoj, i da oni vole svoj nemački thrash
metal. Thrash is Just the Beginning je njihov drugi album, nakon pa skor katastrofalnog
Nightmare 13 iz 2010. Po recenzijama, izgleda da baš ništa nije išlo na ruku ovom bendu kada je
u pitanju prvenac. Vokali koji su nervirali uho, tu i tamo dobri rifovi, tehnička nepotkovanost...
Medjutim, tri godine nakon ovog, bend se vraća sa albumom koji... pa možda upravo spasava
njihovu karijeru. Interesantno za ovaj bend je da medju svojim članovima ima Jeromea Reila,
sina jednog i jedinog Jürgena „Ventora“ Reila, lgendarnog bubnjara Kreatora. Iako oni navode
Kreator i Sodom kao glave uticaje, čim ih poslušate shvatićete da ovce nema ni govora o
resavskoj školi u kojoj se prepisuje, jer Final Depravitiy sve čine na svoj način, iako ideje
svakako vuku od pomenutih legendarnih bendova. Mnogo su manje fokusirani na proizvodnju
rifova koji će da vas
prosto zgrabe, što je recimo bila glavna karakteristika prvenca benda Evile. Ovde se definitivno radi o kreiranju potpunog i direktnog
thrash ataka.
Kada preslušate album, nećete biti sigurni koju biste pesmu mogli da nazovete vašom omiljenom. Možda naslovnu, koja i otvara ovaj
album? Nju karakteriše neka skoro tajanstvena melodičnost koja jasno pokazuje da bend svakako ume da komponuje dobru thrash metal
pesmu. Možda „Garden Hate“ koja je od sporijih pesama na albumu, ali sa tako zaraznom melodijom da vas prosto uvlači u sebe? Ili
„Dementia“ koja je mnogo muzički raznovrsnija od ostalih, takodje od sporijih?
I ono što svakako ne iznenadjuje, ali je vredno pomena, jeste obrada hita tatinog benda – pesma „Pleasure to Kill“ sa malo izmenjenim
vokalima, ali čisto da više podsećaju na Milletove, koja je odsvirana toliko različito od originala da bendu treba dati kredit za veliku
hrabrost.
Muzika je veoma slušljiva za ovako mlad bend. Album kao celina je pun momenata koji će vas izazvati da headbangujete kao ludi, što ga
čini pravim izazovom za živo izvodjenje. Da li će biti novog albuma ovog benda, ne znamo, iako je on još uvek aktivan prema
informacijama sa Encyclopedia Metalum portala. Ja bih iskreno vole, jer me živo interesuje u kom pravcu će bend da ide dalje. Ali u
očekivanju novog albuma, ostaje nam da se opustimo i uživamo u ovom.

8/10
 Fueled by Fire – Trapped in Perdition
thrash
Noise Art Records (2013)

Bend Fueled by Fire dolazi iz Norwalka u Californiji (Sjedinjene Države) i ako ih do sada niste
orktili, možda je ovaj, inače treći full.lenght pravo vreme da to učinite. Nakon dva demoa (2005
i 2006) bend se oglasio sa odličnim prvencem Spread the Fire (2006) koji je prilično visoko
ocenjivan u recenzijama. Usledio je Plundging into Darkness (2010) koji takodje nije podbaio,
ali sada je pred nama Trapped in Perdition (2013). Do ovog albuma, Fueled by Fire su uspeli da
izgrade svoj stil. Na ovom albumu oni se klanjaju pred oltarom Death-ovog Spirital Healing, ali
mu daju onu thrash ivicu koju su death metalu dali recimo Demolition Hammer.
I od prve sekunde vaše uši će se naći pred tsunamijem rifova, olujom koja će vas odići od zemlje
i poneti sa sobom. Izuzetno precizni rifovi su sigurno poprimili nešto uticaja od strane benda
Skeletal Remains, drugog benda u kojem svira Chris Monroy, jer ovog puta Fueled by Fire nam
predstavljaju znatno agresivniju i direktniju svoju stranu. Ali svakako svoj doprinos ovako upečatljivom albumu ima i Erik Rutan kao
producent. Rick Rangelovi vokali zvuče možda i najbolje do sada u bendovoj karijeri, nekako više nalik onome što bi dobili od čoveka
koje je u grlo posuta kiselina. Svaka pesma ima bar par ubitačnih rifova koji su veoma jasno artikulisani, tako da ukoliko se neko usudi da
uzme svoju gitaru i krene da ih skida, ne bi trebalo da ima puno problema da ih jasno prepozna. Solaže su izvedene veoma precizno
takodje. Ritam sekcija Anthonia Vasuqesa i Carlosa Gutierreza (bas i bibnjevi) je takodje na nivou iako je bas mogao da bude malo više
prosutan u samom konačnom miksu, ali i ovako on zvuči debelo i mesnato. Bubnjanje je svakako vredno spomena, sa veoma dinamičnim
pristupom sviranju i sa obiljem promena ritma, što samo povećava interesantnost albuma.
Pesme poput „Suffering Entities“ i apsolutno kažnjavajuća „Rotten Creation“ čine ovaj album veoma poželjnim u kolekciji. Njegovih 45
minuta teško da imaju i jednu slabu tačku. Bez sumnje, ovaj album je u grupi boljih thrash metal albuma iz te godine.

9/10

Hate Unbound – Plague

death thrash groove
Izdavač (2017)

Hate Unbound dolaze iz Detroita, grada poznatog po auto-moto-industriji. I ako mene pitate,
njihova muzika je upravo takva – puna mirisa iz auspuha, dima od paljenja guma, brektanja
Harleya, besmislenih tuča po ko zna kojim zabitim birtijama. Bend u svakom segmentu onoga
što čini ovaj album pokazuje tipičan underground do-it-yourself stav, koji ih je i učinio poznatim
na underground sceni. Pevač Art Giammarra, gitaristi Daryl Mitchel i William Cundiff, basista
Sean Demura i bubnjar Franklin „Foot“ Hannah su uspeli da sakupe elemente raznih uticaja,
poput Death i Lamb of God, i da svako od njih jednako doprinese svaranju njihovoj jedinstvenog
zvuka. Nakon njihovom formiranja 2013, bend može da se pohvali da je binu delio sa
bendovima poput Beyond Creation, Rivers of Nihil, Warbringer, Havok i Belphegor. Oni su
svoje ime izgradili veoma energetičnim živim nastupima. U julu 2015 su objavili demo od tri
pesmekojim su zainteresovali
Inverse Records, a ovo je njihov debi, izdat upravo za tu kuću. Album je sniman u Elaire Studiju u Detroitu tokom leta 2016.
Album počinje veoma entuzijastičnim thrash rifom u pesmi „Baptised in Lies“. Vokali ne preuzimau odmah glavnu reč. Umesto toga, oni
dopuštaju instrumentima da razviju pesmu i da zaokupiraju vašu pažnju. Tokom tog perioda, zvuk gitare se transformiše i prerasta u kratki
rif sličan solou. Isto se dogadja još par puta tokom pesme i zaista čini da pesma ne zvuči šablonski. I kao da su želeli da pokažu svima da
to nije sve što umeju i znaju, Hate Unbound vam daju pesmu „Suffering koja sve podiže za jedan podeok više u svakom pogledu.
Vokalista Art Giammara koristi višeslojne vokale, tako da će vam se na momenat učiniti da slučate više pevača. U ovoj pesmi definitivno
vokali zauzimaju najglavniju ulogu. Gitaristi su naslagali gomilu veoma kralitetnih rifova i tako ih tesno upakovali da izmedju njih ne
možete više ni iglu da stavite. Oni jednostavno ne dopuštaju da izgubite interesovanje i navode vas da prosto pogadjate kakvu deonicu su
pripremili za ovom koju ste upravo čuli. I kada je u pitanju kombinovanje rifova, najverovatnije najbolju kombinaiju na albumu ima
pesma „Burn Your Idols“, jer je novi gitarskih performansi svemirski visok. „Plague“ je možda tehnički najzahtevnija, i u njoj svaki član
benda pokazuje svoju veštinu i sposobnosti do kraja. Ovaj album je jedan violentan eksperimenan koji rezultuje u ekstremno teškoj dozi
metala. Vredan dodatak svakoj kolekciji iskrenih ljubiteljadeath thrash metala.

9/10

Hellbringer – Awakening from the Abyss

thrash
High Roller Records (2016)

Ja jednostavno ne mogu da zamislim fanove thrash metala koji kažu da im se ne svidja Slayer,
bend koji je medju onima koji su učinili možda najviše kada je u pitanju definisanje samog
žanra. Ako se iz bilo kog, meni potpuno nerazumljivog razloga nalazite medju takvim fanovima
thrash metala, onda je sasvim opravdano ako preskočite sada čitanje ove recenzije. Drugim
rečima, ona je za sve one koji su svesni jedne takve žanrovske veličine kao što je Slayer i koji se
klanjaju toj veličini, svesni doprinosa koji je u razvoju samog žanra ovaj bend dao.
Ali ja u ovoj recenziji neću pisati o Slayeru. Pisaću o albumu Awakening from the Abyss
australijskog benda Hellbringer, koji na veoma kvalitetan način odaju muzičku počast ovom
bendu. Na samoj granici izmedju odavanja počasti i imitacije, oni uspevaju da otresu taj
pežorativni epitet imitatora samog benda, nego pre pokušavaju da pomoći rifova koje ćete siguro prepoznati ispričaju
novu priču, u stilu pravog retro thrash metala.
Samo ime benda vam sigurno govori da je omiljeni Slayerov albu ovom bendu Hell Awaits, koji je budući znatno brži od Show no Mercy,
uticao ne samo na, kao što smo već rekli, definisanje samog thrash metal žanra, nego i na radjanje nečega što će postati poznato kao death
metal. Intenzitet i ekstremnost ovog albuma nije izbledela tokom vremena i on se i danas ubraja medju najbolje primere thrash metal
žanra. Ako pažljivo slušate album benda Hellbringer, vi šete pored rifova sa pomenutih albuma, prepoznati o one sa Haunting the Chapel,
Reign in Blood a po malo i sa Show no Mercy, ali osnova je svakako pomenuti Hell Awaits. I sada poruka onima koji će isktirikovati bend
zbog tako jasnih aluzija na bend koji vole u svojoj muzici – pa svaki bend ima neki uticaj; Hellbringer su svoj pažljivo izabrali i elemente
muzike tog benda iskoristili na najbolji mogući način.
U načinu na koji oni to rade postaje vam jasno sa kolikom su oni posvećenošću pristupili identifikovanju onih elemenata koji su rani
Slayer učinili tako uticajnim bendom. Obično ćete u raznim pesmama prepoznavati mešavinu rifova iz Slayerovih hitova iz tog ranog
perioda. I dok budete prepoznavali sve te rifove u muzici Hellbringera, vama će sve više postajati jasno šta su oni u stvari sa ovim
albumom uradili. Iako on nije ni blizu tog statusa klasika u žanru koji zauzimaju albumi benda Slayer, sigurno ne zvuči ni kao bleda
imitacija, ili katastrofalno loša kopija. Hellbringer se ove predstavlja pre kao učenik thrash metal gurua, što bi od prilike bio status koji bi
Slayer bez preterivanja mogao da zauzima, kada bi tako nešto postojalo. E sad, ovde je sigurno najbolji trenutak da postavimo pitanje:
Zašto bi bilo ko bio privučen onim što Hellbringer rade, kada je svako ko voli Slayer sve ovo čuo i to mnogo bolje izvedeno upravo od
njih? Odgovor glasi: Upravo zbog toga što vas preslušavanje ovog materijala uverava da se ne radi samo o recikliranju već postojećeg i
poznatog, nego o pokušaju grupe mladih muzičara da u muzici koju izvode uhvate bar ceo atmosfere i magije koji su postignuti od strane
Velikana. Ja mislim da im je u tome uspelo.
Produkcija je dinamična i jasna, zvuči krajnje prirodno. Četiri izuzetno talentovana muzičara sviraju stari thrash metal bez ikakvih
studijskih trikova, lažnjaka i poliranja. Solaže su haotične, baš onakve kakve st mogli da slušate od paklenog dua Hanneman/King, i
možda ih možemo nazvati i najbilim Slayer solažama koje nije izveo Slayer. Vokali su razumljivi i negde izmedju stila koji je negovao
Tom Araya u tom ranom periodu i recimo Steve Reynolds iz benda Demolition Hammer. I u ovakvom rasporedu svih pozitivnih strana
ovog benda i ovog albuma, stvarno niko ne može da ih optuži za predvidivost i nedostavak onog wow-elementa. Nedostatak originalnosti
u zvuku (apsurdno izlizan termin) će nekima smetati, ali ostalima će Hellbringer sigurno poslužiti kao podsećanje ne nešto što su voleli i
na šta im je curela voda na usta. Momci su svojom verzijom Slayera obrisali pod.

9/10

Illyrian – Round 2: Fight!

thrash
Izdavač (2016)

San naslov albuma Round 2: Fight! podrazumeva da se radi o nastavku neke vrste, ali ćete se
onda iznenaditi kada shvatite da je ovo u stvari prvenac benda Illyrian. Oni dolaze iz Canade, i
ranije su nastupali pod imenom Hellborn Death Engines, ali su 2015 promenuli svoje ime nakon
samo jednog izdatog albuma. Naslov će sigurno fanove thrash metal žanra da podseti na neko
poglavlje iz neke fighterske video igrice, ali u očekivanju nokauta od strane Illyriana, mogu da
vam kažem da ćete ostati na nogama, jer bend kao da je odlučio da učini sve da njegov udarac ne
napravi baš previše štete. Izgleda kao da je bend pokušao da pronadje zlatnu sredinu izmedju
dva tipa thrash metala; direktnog, vodjenog jasnim stavom, onim koji su negovali rani Anthrax i
znatno proširenijeg i tehnički superlativnog stila koji su negovali tech-thrash velikani Coroner
(da li se iko još seća ovog benda?). Na žalost, Illyrian zvuče kao da su izgoreli izmedju ove dve
vatre, ne uspevajući na
adekvatan način da predstave ni jednu ni drugu stranu svojih uticaja, ne uspevajući da reprodukuju bar veći deo energije prvog ili
interesantno istraživanje svojih muzičkih mogućnosti drugog. Ono što su ponudili je veoma zamućena mešavina u kojoj jedva par pesama
zaista predstavljau dobre primere u kojima se ovi uticaji jasno razaznaju. Loše je i to što se tih par pesama nalaze na drugoj poloviji
albuma, tako da su male šanse da će iko odlučiti da presluša sve ono što je pre njih, kako bi odlušao i njih.
Pesma koja otvara album, „Walking in Sunshine“ počinje obećavajuće, ali se ubrzo izduvava kao probušeni balon prosečnim rifovima i
nekim nespretnim bubnjarskim fillerima. Kada je u pitanju „Opulent & Imperial“, ponovo možemo da optužimo na bezžvotnu svirku od
strane bubnjara Darrena Maya, koji je ovog puta previše upotrebljavao neke nesredjene beatove na duplom basu, tako da je tokom cele
pesme zvučao nespretno. Kompozicijski, album zvuči haotično, ali nikako u onom tehničkom pozitivnom smislu, nego naš u punom
smislu te reči – kao skup nespretno spojenih delova koji ne pripadaju jedan sa drugim, kao kada uzmete puzzle slagalicu u neke njene
delove silom ugurate na mesta koja tim delovima ne pripadaju.
Tek šesta pesma „Mindbendeer“ je u stvari prva u kojoj se album budi iz sna, i koja sadrži neke zaista kvalitetne rifove i osećaj hitnosti
koji neostaje u svim pesmama to te. To je prva pesma u kojoj je bend nekako uspeo sve da na adekvatan način spoji, sa rifovima i idejama
koje prirodno proističu jedni iz drugih. „Five by Five“ je samo malo lošija od ove, ali još jedna solidna pesma koja je zauzela više tehnički
pristup i sadrži čak i neke death metal elemente, što iznenadjuje uši. Ali nakon ove dve pesme album se ponovo vratio tamo gde je bio u
prvoh pet pesama – nigde, kao da je neko isključio prekidač koji je obezbedjuvao život albumuj. Još tri beživotne pesme ne donose
apsolutno ništa zbog čega biste ih ponovo poslušali. Upravo to je ujedno i najveći nedostatak ovog albuma – previše pesama sa premalo
snage i premalo emitovane energije, upravo onih karakteristika po kojima je thrash metal i postao jedan od najpopularnijih žanrova u metal
muzici. U „Sound of the Serpent Siren“, pesmi koja zatvara ovaj album, glavni rif je čak ostavljen nekako usamljen, bez ravog odgovora i
pratne od strane ritam sekcije, tako da deluje kao siroče.
Ne mogu da kažem da je ovo užasan album u potpunosti, ali ako izuzmemo dve pesme, on nema nikakvog pamtljivog sadržaja, nikakve
udice kojima bi vas uhvatio u svoju priču, koje bi vas motivisale da album preslušate ponovo. Ne momci, ovako se to ne radi. Nazad na
početak, detaljna analiza da bi se sagledale greške, i eventualno ispravile u budućnosti. Ukoliko to ne urade, ovaj bend će ubrzo biti
prepušten zaboravu, a neostvareni potencijal ne donosi dobre kritike.

6/10
 Impalers – StyxDemon EP
thrash
Evil Eye Records (2017)

Ne znam za vas, ali meni se jako svidja ovaj novi talas starog thrash metala. Mladi bendovi se
prosto utrkuju da zvuče staro, old school, retro, nazovite to kako hoćete. Danski thrasheri
Impalers su jedni od boljih predstavnika tog novog talasa koji je već poprilično osvežio thrash
metal scenu. Sa svojim EP-jer Styx Demon, the Master of Death, koji pretpostavljam najavljuje
novi full-length album, oni su zaista visoko iznad svojih glava podignuli zastavu klasičnog thrash
metala. I sve ovde ponovo funkcioniše, od cover-pesama, preko odličnog Indiana Jones
nadahnutog cover-arta, pa do dve originalne pesme koje su Impalers odlučili da predstave na
ovom izdanju. Pa da krenemo upravo tim redom.
Prva od obrada je hit benda Misfits, „Death Comes Reaping“. Ja spadam u one Misfits fanove
koji su ovaj bend počeli da slušaju zahvaljujući Metallicinom Garage Days..., a siguran sam da
nisam
unikat po tom pitanju. Impalers su uspeli da uhvate energiju i bes koji su krasili originalnu verziju, dok su u isto vreme uspeli da pesmu
učine „svojom“ i daju joj svoj pečat. Iron Maidenov hit „Prowler“ sa albuma Iron Maiden, u izvodjenju thrash metal benda, zvuči jednako
ubedljivo kao i u originalnom izvodjenju jednog od najuticajnijih NWOBHM bendova.
Coverart Maria E.Lopez M-a (ne znam ta mu je ovde ime a šta prezime“ odradjen u strip tehnici, sa pomenutim Indiana Jones fontom
slova u naslovu albuma je svakako nešto novo na Impalers albumu, ali po meni upravo ovakav coverart na najbolji mogući način oslikava
ono što ćete čuti – četiri pećinska čoveka u punom jurišu, na ledjimačetiri donosaurusa iz ko zna kojeg prošlog vremena, kako sve
pretvaraju u prah pod svojim nogama.
Dve nove pesme koje su dobile čast da udju u ovaj EP su iz potpuno drugih razloga itekako vredne vašeg slušalačkog vremena. Iako je
„Styx Demon“ za nijansu snažnija od „Megalodon“, obe uključuju sve ono po čemu je thrash metal uopšte, a naročito thrash metal koji
izvode Impalers i našao more fanova – genijalne high pitch screamove koji vas podsećaju na „Angel of Death“ od Slayera, sa isto toliko
vitriola, i sa dovoljno gneva i otrova da spale sve pred sobom.
I kada odvojite 15 minuta da poslušate ovaj materijal, to će vam, garantovano, biti najbolje provedenih 15 minuta u vašem životu.
Kratko ali jebitačno.

9,5/10

Lost Society – Braindead

thrash
Nuclear Blast (2016)

Ni sam ne znam zašto, ali finska metal scena generalno, iz nekog, ko zna kojeg razloga nije
privukla moju pažnju. Medjutim, tu i tamo, naletim na bendove raznih žanrova koji me
primoraju da tangiram i ovo područje. Jedan od takvih bendova je sigurno Lost Society. Na
onako, pijano thrasherski način, oni su se predstavili sceni sa albumom Fast Loud Death (2013) i
udahnuli su dah svežine u thrash metal scenu koja je bila u to vreme na zalasku popularnosti, pa
čak se možda i borila za opstanak. Spremno su priskočili da poguraju vagon thrash metal scene,
u čijim su kupeima bila sve imana velikana žanra iz 80-ih i 90-ih, koji su definisali standarde
žanra. Lost Society su kombinovali dinamitašku energiju, punu muda, ali su sve to začinili
neospornim talentom, tako da se pokazalo da thrash metal ne samo da nije mrtav, nego su

odjednom na scenu počeli da naviru bendovi koji su svirali ono što zovemo starom školom, po istim standardima
kvaliteta, samo možda sa boljom opremom i produkcijom od svohih prethodnika. I nakon dva albuma nesumljivog kvaliteta, koji su u
naše uši doneli sve ono zbog čega smo i postali fanovi ovog žanra – brze i precizne rifove, stampedo tempo, gang vokale i pržeće solaže
koje za posledicu imaju gomilu zamršenih prstiju, i tako uspeli da ožive uspomene na neka prošla vremena kada je thrash metel imao puno
smisla.
I tako dodjosmo do albuma br. 3, ali na njemu su nam se predstavili neki novi Lost Society. Mislim, da budemo ozbiljni, šta se to dogodilo
sa njima? Prva stvar koja je nastupila kao šok jeste činjenica da su Lost Society znatno usporili u odnosu na prvenac Fast Loud Death pa i
Terror Hungry koji je za njim došao. Drugi šok je totalni nedostatak srčanosti i energičnosti tenka koji je gazio sve pred sobom i mleo pod
svojim gusenicama na prošlim ostvarenjima. Kao da je tenku nestalo goriva, i to u jeku bitke, onda kada je njegova sila najpotrebnija!?
Braindead otvara pesma „I am the Antidote“ u kojoj nema ama baš ni jednog elementa od onih koje smo naveli da su karakterisali muziku
ovog benda: brzine, intenziteta, pržećih rifova, palećih solaža. Sve je to nestalo. Pesma je ostala da nas podseća na umornog stegonošu
koji predstavlja prošlu slavu, ali on tako neugledno izgleda da niko na njega i ne obraća pažnju. A od vremena slavnog početka je prošle
jedva par godina. Da li je moguće da za ovoliko kratko vreme bend zaboravi apsolutno sve što je imao da prikaže? „Riot“ je nastavila
tamo gde je prethodna pesma stala, hodajući nekom ne-buntovničkom stazom, zvučeći kao drugorazredna Pantera, sa vokalima koji su već
počeli da nerviraju, a tek je druga pesma na albumu. Nema ni traga od „Game Over“ sa Terror Hungry, ili „Bitch, Out My Way“ sa Fast
Loud Death, osim možda u deonici solaža, ali čak i one zvuče nekako izgubljeno i lenjo.
Da se razumemo, na albumu postoje pesme koje pokazuju da bend i dalje ima šta da ponudi, ali čak i u tim pesmama poput „Mad Torture“,
„Rage Me Up“ ili „Hangover Activator“ se ti kvaliteti nalaze tek u promilima. Ovaj album definitivno predstavlja smrt old school energije
i sile koje je ovaj bend imao i itekako demonstrirao na prethodnim izdanjima. Najgore je što sam siguran da ja nisam jedini fan ovog
benda koji će ovim albumom biti razočaran. Metallica je preživela Black album. Megadeth je preživeo Cryptic Writings. Da li će Lost
Socirety preživeti Braindead, ili će se pokazati da je ovaj album autobiografski kada je u pitanju bend, to će vreme pokazati. Svaka čast
bendu da hrabrosti da se odvaže na tako krupne stilske rezove, ali tako nagle promene su izuzetno oštar dvosekli mač koji itekako može da
naškodi karijeri benda koji je postao poznato po nečem sasvim drugom, a pri tome ni u snu nije veličina poput pomenutih Metallice ili
Megadetha.
5/10
 Mental Disaster – Raping the Symbol of Humanity
death thrash
Izdavač (2016)

Ovi momci sigurno neće pobediti na takmičenju za najbezazleniji cover-art godine. Mislim, daj
čoveče, satanistički vukodlak koji stoji u moru krvi i siluje od pozati časnu sestru, pri tome
koristeći njena creva kao uzde, nije baš „lepa“ slika. Jedno je sigurno, momci iz benda Mental
Disaster nisu baš naklonjeni časnim sestrama, ili bilo čemu što čak i miriše na religiju. Ne! Sve
do čega je njima stalo jeste pivo u neizmernim količinama i jebeni metal‚!
Bend Mental Disaster dolazi iz Norveške i postoji od 2011. Za svojim pojasom imaju debi iz
2013 (koji inače na coveru ima prošlog papu kao zombificiranog demona) i sada su ponovo tu sa
drugim full lengthom. I zaista, Reaping the Symbol of Humanity je sve samo ne običan death
thrash metal; on je komadina gnevnog metala, negde izmedju thrasha i melo deatha, sa
blackerskim elementima,
tu i tamo. Zvuk koji bend neguje najviše podseća na bendove poput Asphyx, Benediction i Master, ali daleko da su ovi bendovi ove
navedene kao uticaji koji su pomogli da se formira muzika koju Menatal Disaster izvode.
Album je prepun pržećih rifova, sabijajućih bubnjeva (koji često prelaze iz običnog beata u blastbeat) i kombijancijom growlova i
screamova. Brutalni udarac u lice, sa snagom koja se meri u Rihterovoj skali, sa sirovošću i brutalnošću koja mora da se poštuje.Sjajna
produkcija samo pojačava utisak potpunog iznenadjenja od strane jednog, za mnoge potpuno anonimnog benda, koji sigurno ima ne samo
potencijala za velike uzlete, nego nam sa visine divljački maše gestom rogova, ostavljajući za sobom crkvu u ruševinama i u plamenu.
Ako mene pitate, ovi momci itekako znaju kako se snima brutalan death thrash metel album. Pažljivo dozirane brze i sporije (ne spore)
deonice svakako čine ovaj album veoma zanimljivim štivom za slušanje. Uživaćete u svakom sekundu ovog materijala. Pesme koje se
ističu su svakako naslovna, „Crush the Opposition“, zatim „Obscured by Errand Flesh“, „Post-Apocalyptic Bumfight“, „Cannibal Scull
Cult“, a to je već pola albuma, što je i više nego dovoljan razlog da ne samo preslušate ovaj album nego ga uvrstite u svoju kolekciju.

9,5/10

No Fuck – Walls of Flesh

death thrash
Izdavač (2017)

Obično ne verujem onim delovima recenzija kada recenzenti napišu „Za fanove...“ pa onda
navedu neke veoma popularne bendove, ali kada poslušate album kojem vas je privukla sama
recenzija shvatate da su te reči samo bile način da se neko navede na kupi i presluša pomenuti
album. Oslanjati se na reči „Za fanove...“ za mene je isto kao i kupivina putpuno na slepo. I
onda sam pročitao u jednoj recenziji za album benda No Fuck, inače death thrash benda iz Italije,
„Za fanove Vadera, Pantere i Slayera“ i pomislio sam upravo ono što sam vam napisao u
poslednjih nekoliko rečenica.
Kako god, Walls of Flesh je njihov treći album, i objavljen je pod etiketom MurdHer Records u
aprilu ove godine. U diskografiji iza sebe No Fuck imaju dva albuma, dva demoa i live album.
Nije ovaj album ništa originaniji od bilo kog drugog albuma koji se u poslednjih nekoliko godina
pojavio na marginama scene, jer ćete dok ga budete slušali moći da se setite bar desetak bendova koji zvuče kao No Fuck. Možda zbog
neiskustva, No Fuck nisu uspeli da svoje sigurno brojne uticaje fokusira i iz elemenata njihove muzike izvuče neku svoju formulu, nego su
haotični i pucaju u svim pravcima, bez fokusirane vatre koja pogadja metu. Ali možda je ovo jedan od onih albuma koji je dokaz da
previše može da znači i nedovoljno ili premalo.
Album otvara naslovna pesma i No Fuck se ne zezaju i ne troše vreme na neugledne introe kako bi zainteresovali slušaoca ili podigli
atmosferu. Rifovi su uni groovea sa notom melodičnosti. I dok sam slušao album i razmišljao o onome što sam čuo nisam ni primetio da
sam već kod kraja pete pesme, i onda je počela pesma „Psychopig“ koja je prosto izronila iz tišine. Par minuta je ona postepeno dolazila u
vidu narastajućeg rifa, ali nakon toga je udarila rifom koji je najblaže rečeno bio neočekivan. Navikao sam ja na ove stop-go rifove preko
starog Decapitateda, ali da se to dari sa thrash metalom to do sada nisam čuo. Ova jedna pesma sigurno zaslužuje sve pohvale. Vokal
negde izmedju Vadera i Machine Heada, genijalne gitare sa poliritmičnim rifovima koji na momente podsećaju i na nešto što sam slušao
da rade Meshuggah, svakako si duproneli da se ova pesma istakne iz celine. A na kraju albuma je moje uho privukla pesma koja je imala
tu čast da zatvori album – „Hot Hell California“ koja ima neku stravičan i iskrivljen zvuk, koja bi stvarno mogla da bue thrash metal
verzija pesme „Hotel California“ od Eaglsa. Kada je čujete, razumećete i sami.
Šačica zvučnih klipova iz poznatih (ili manje poznatih) filmova učinila je ovaj album još unteresantnijim, ali na kraju se stiče utisak kao da
se bend bojao da muzika koju izvode neće biti dovoljno interesantna pa će pokušati da poprave utisak tim zvučnim klipovima. Pogrešno!
Sve u svemu, tri pesme od deset je ipak nedovoljno da zadrži pažnju.

7,5/10
 Project Pain – Thrashed to Kill
thrash
Independent (2015)

Project Pain dolaze iz Holandije, tačnije iz grada Amersfoorta, u privinciji Utrecht. Kao bend su
aktivni od 2011, i ovo im je drugi album nakon demoa Hatred iz 2011 i prvenca I Have Sinned iz
2012. Ovo je album prepun old school thrash metala, što i sam naslov govori.
Ovi momci su uspeli da pokupe sve ono zbog čega smo zavoleli Exodus, Overkill, Toxic, Slayer
i Exumer, i još plejadu thrash bendova iz 80-ih, ali su veoma uspešno sve to pomešali i u mix
dodali dosta toga svog, i stvorili zvuk koji bez ikakvog dvoumljenja možemo da nazovemo
Project Pain-zvuk. Ne radi se ovde o stvaranju novog stila, nego pravo i istinsko vrednovanje
thrash metala koje je osnovni preduslov za bilo koju solidnu listu isto tako vrednih pesama.
Intenzitet je sigurno veći nego na prvencu. Pesme su nekako sredjenije, a produkcija na ovom
albumu je nekako punija. Rifovi su brutalniji i dobro snimljeni tako da se jasno čuju i mogu
raspoznati. Ne zvuče previe
generički i na osnovu toga kako zvuče jasno je da ih je izmiksovao neko se se prilično dobro razume u to kako da snimi metal muziku.
I zaista, mogli bismo da konstatujemo da na ovom albumu nema slabe pesme, ali postoje neke pesme koje posle odredjenog vremena
počinju da uzvuče repetitivno, ili bar nedovoljno progresivno. Medjutim, glupo bi bilo reći da nam se bend ne svidja jer nije dovoljno
progresivan ili jer njegova muzika nije preterano tehnički izazovna. Thrash metal i nije žanr koji je poznati po tim karakteristikama, iako u
poslednje vrmee sve više ima bendova koji su odlučili da idu tim smerom. Thrash metal je kao žanr zasnovan na pisanju vatrenih pesama
u kojima nema ni govora o izvinjavanju, a koje su pune galopirajućih palm muted gitara i bubnjeva koji zvuče kao kalašnjikov.
Takav mentalitet benda Project Pain može definitivno da bude kanalisan u pozitivan beg za one slušaoce koji muziku koriste kao ventil
preko kojeg se rešavaju nagomilane negaivne energije. Album u celoste je prilično buntovan komad thrash metala koji sadrži neke od
najzanimljivijih gitarskih solaža koje sam čuo ove godine.
Sa svim što su pokazali na ovoma albumu, Project Pain su još jedan od onih bendova koji nikome i ništa ne moraju da dokazuju. Sve što
oni trebaju da rade jeste da nastave da sviraju svoje instrumente i da prave genijalne thrash metal albume.

8,5/10

Thrashfire – The Vengeance of Fire EP

old school thrash
Xtreem Music (2016)

Zaista, ne mogu sa sigurnošću da kažem da sam naleteo na neki thrash metal sastav koji dolazi iz
Turske, osim benda Thrashfire. Muzički, oni sviraju old scholl thrash metal, sa elementima
muzike bendova Sarcofago, The Crown, i apsolutno nema nikoga ko bi ih mogao zaustaviti od
osvajanja thrash metal scene vrtoglavom brzinom. Ovo je jedan od onih albuma sa kojima, čim
pogledate na cover-art, vi već znate šta možete da očekujete, i upravo to i dobijate. Ovaj album
udara sa celokupnim svojim eksplozivnim punjenjem i vatrenom moći, da će biti teško za
izdržati. Ovo sigurno nije neka muzička buranija, nego album koji će da pretrči preko vas
brzinom svetlosti, Vokalista zvuči... pa skoro kao Johan Lindstrand (The Crown; recimo na
albumu Hell is Here ili Deathrace King). Iako sam album nije nešto posebno dugačak (ima
samo šest pesama koje kucaju oko 32 minute) još uvek je uputio takav udarac pravo u facu da će
biti problem da se od ovog
udarca povratimo. Činjenica da su ubačene i dve demo verzije pesama snimljene 2007, govori da se ovde verovatno radi o EP-ju.
Pa da krenemo od tih demo verzija starih pesama. Ako ništa drugo, ove pesme su jasan dokaz da je Burak Tavus mnogo bolje rešenje na
mestu vokaliste od Serefa Umuta.
Što se tiče novih pesama, one su jasno definisale ovaj EP kao veoma ambicioznu komadinu visoko-oktanskog thrash metala. Muzika ima
veoma mržnjom napojen varvarski prizvuk, koji je izgleda uobičajena osobina medju većinom turskih bendova koje sam do sada slušao.
Iako je muzika veoma agresivna, još uvek su uspeli da u nju iscede istančano osećanje za melodiju, koja kao zajedniki imenilac struji kroz
sve četiri nove pesme. Iako se ovde radi o veoma primetnom old school vajbu, muzika veoma moderno zvuči, naročito produkcijski, koja
je adekvatno odradila posao, uzevši u obzir žand metala koji se ovde tretira. Ao niste još poslušali ovaj EP, bilo bi dobro da mu date
šansu, jer se sigurno nećete razočarati.

9/10

Torrefy – The Infinity Complex

progg-thrash
Independent (2016)

Kanadski progg-thrasheri Torrefy su pred svoje fanove izbacili novu kolekciju svojih pesama u
obliku njihovog noog albuma The Infinity Complex. Kao bend postoje od 2011 i poprilično su
razmrdali učmalu thrash metal scenu, deleći binu sa nekim poprilično velikim imenima, poput
Skeletonwitch i Havok, predstavljajući svoju hibridnu formu thrash metala čija je osnova thrash
metal poput onog kakav je bio populatan 80-ih godina prošlog veka, ali i black i progg metalom.
I zaista, bendu Torrefy ne treba puno da bi pokazao koliko različitih stilova se nalazi na spisku
uticaja koji su pomogli u formiranju njihove muzike. Već prva pesma nakon atmosferičnog
„Planck Epoch“ introa, pesma „The Singularity“ počinje sa skoro blackerskim tremolo rifom koji
bi možda mogao da podseća čak i na rani Emperor, pre nego što vrtoglave gitarse linije ne odu u
smeru tradicionalnijeg thrash metala, koji je povremeno presečen bluesy deonicom. Solo-gitarski
departman ide više upravo u tom bluesy-rock pravcu, u kojem stil koji neguje Adam Henry podseća na stil koji neguje Kirk Hammett
(čujte to isto recimo u pesmi „Hypohongea“ na čije bi gitarske bravure čak i sam Hammett mogao da svršava). Ali, čisto ono... da bi
pokazali da to nije sve što znaju i umeju, pesma sa sredine albuma „Thrashist Dictator“ pokazuje do kog nivoa može da ide raznolikost
tema i deonica u samo jednoj pesmi, i to od strane benda koji se ne stidi epiteta progg- koji smo stavili u opisu žanra. Daniel Laughy meša
neke neverovatne jazz backbeatove sa znatno tehničkijim, dok gitarski ova pesma poptima i neke zloslutne doomy prizvuke. I kako pesma
raste u intenzitetu i prikuplja momentum, ona postepeno prerasta stilski u slayerovski stil blitzkrieg rifove koji se smenjuju kao na
proizvodnoj traci. Zatim, u trenutku, pesma prerasta u pravi NWOBHM momenat gaženja u stilu Diamond Heada. Uh!
Naslovna pesma je najprogresivnija od svih na albumu, sadržavajući i neke sci-fi elemente slične onima koje su usavršili do perfekcije
bend Vektor. Do kraja albuma i pesme koja ga zatvara – „Trial By Stone“, Torrefy su u stvari stvorili jedno veoma sveobuhvatno muzičko
iskustvo za slušaoce, koje dok slušate ne možete a da se ne setite benda Coroner, i načina na koji je on zvučao skoro „svemirski“ u
vremenu u kojem su oni radili upravo ovo što Torrefy rade danas, i mnogo su bolje shvaćeni od Coroner-a u njegovo vreme. The Infinity
Complex je veoma gusto organizovan album, jer od devet pesama samo dve spadaju ispod granice od pet i po minuta. I upravo u tome
možda leži i suština problema sa kojim se bend Torrefy u stvari i nije baš najbolje izborio. U pokušaju da muzičkim jezhikom objasni ono
„progg-„ u svom žanrovskom opisu, oni nisu uspeli baš da sve te različite elemente srede, tako da imate utisak da slušate pesme. Ovako
sve zvuči na progg-thrash papazjaniju. Bend je jasno veoma muzički potkovan, vokalista John Ferguson briljira u svakoj pesmi preskačući
iz registra u registar često nenajavljeno, tako da njegov opseg iznenadjuje slušaoce. Prijemčivi rifovi kao da gube na svojoj prijemčivosti u
smesi različitih elemenata i ideja, koje su nekako neuredno nabacane i ne vraća im se kada je one jednom pojave i odu u etar. Pomenuti
bend Vektor je siguran dokaz da ovakva haotična muzika itekako može da zvuči mnogo uredjenije, sa jasno prepoznatljivom strukturom, a
ni najmanje ne izgubi od svog progg- epiteta. Izgleda kao da su Torrefy previše toga hteli a premalo od toga uspeli da urade. U svakom
slučaju, ovo je dobar album koji je mogao biti i mnogo bolji.

8/10

Ultra-violence – Deflect the Flow

thrash
Izdavač (2015)

Italija se u poslednjih par godina pokazala kako veoma plodno tle za thrash metal bendove, a
Ultra-Violence je svakako jedan od bendova koji iz albuma u album napreduje u svakom
mogućem pogledu i svakako obogaćuje italijansku metal scenu. Kao bend postoje od 2009 i
dolaze iz Torina, i već svojim EP-jem Wildcrash i prvencem Privilege to Overome sebi su
zaslužili prilično uzvišen status. Potpisivanjem ugovora sa Candlelight Records su dobili ono što
svaki bend priželjkuje – nekog drugog ko će se brinuto oko njihove promocije, dok je njima
jedino preostalo da snimaju dobre albume. Deflect the Flow je prema tome njihov drugi album.
I odmah neke tehnikalije u pogledu ovog albuma govore da su Ultra-Violence ozbiljno odličili da
se ovaj put pozabave svim aspektima svoje muzike i onoga što će predstaviti na ovom albumu.
Ako se prvenac činio predugim, ovaj se album, iako je jedva kraći od prethodnika, ćini mnogo
usredsredjenijim. Očigledno je bend ovog puta odlučio da pokuša i napravi skok u pozitivnom smeru, svestan da sv može i da im se lupi o
glavu. Koncept benda je ostao isti – utemeljen na ideji filma Paklena pomorandža, ali je ovog puta pokazano znatno zrelije komponovanje
pesama i ubacivanje brojnih tvistova, tako da nemate ovde samo full-on thrash metal, kakav ste imali na prvencu. Uzmite npr. samo
pesmu „Burning Through the Scars“ i samo ona će vam biti dovoljna da shvatite da je bend promenio stav i da je njihovo sviranje ovog
puta mnogo divljije, ali je ta divljačnost kontrolisana i podredjena jednom cilju. Kristalno jasna produkcija iza koje stoji SImone Mularoni
je učinila da ni jedan instrument ne bude izgubljen u miksu, a legendarni Ed Repka se postarao da album vizuelno obogati genijalnim
artworkom. Franetično prženje na gitarama, neumoljiva ritam sekcija, genijalno odradjeni vokali i povremeni gang-uzvici će zadovoljiti
svakog thrash sladokusca. Ali sve ovo što sam do sada napisao je samo mrva od svih kvaliteta koje ovaj album poseduje.
Tmurna „Gavel's Bang“ podseća na nešto što ste mogli da čujete na Privilege to Overcome dok obrada Venomov-og hita „Don't Burn the
Witch“ svojom kratkoćom omogućuje predah od bendovih znatno dužih pesama i taktički je postavljena tako da predstavlja vrata za
poslednje dve pesme. Medjutim, zaista najnepredvidivija pesma na albumu je „In the Name of Your God“, koja je podeljena na dva dela,
dok granicu izmedju njih označava iznenadna akustična deonica, nakon koje dolazi jedan od najfrenetičnijih delova ovog albuma u kojem
je dopušteno svakom članu benda da zasja u punom sjaju.
Bend je na ovom albumu uspeo a sija tokom celog albuma, na ovaj ili onaj način, menjajući povremeno fokus svoje muzike. Loris Catiglia
svojim vokalima nikada nije oduzeo ni promil agresivnosti tokom celog albuma. Andrea Vicchiotti ga prati u stopu svojim tesnim
rifovima i solažama koje zvuče veoma melodično (poslušajte to u pesmi „Fractal Dimension“). Konstantnost toka je obezbejenja
neumornom ritam sekcijom. Simone Verre za svojim bubnjarskim setom zvuči fokusiranije nego ikada, što pokazuje svojim ubacivanjem
povremenih blastbeatova i upotrebom duplog bassa, tako da se čini da bi se on fantastično uklopio i u bilo koji death metal bend. Na kraju,
iako ne najmanje važan, Roberto Dimasi na svom basu itekako doprinosi, naročito u pesmama „The Chekered Sun“, „Burning Through the
Scars“ i „Why so Serious?“
Kada se sve sabere, oduzme, podeli i pomnoži, Deflect the Flow je itekako vredan nastavak priče koju su Ultra-Vionelce otpočeli da
Privilege to Overcome. Bend je porastao i uznapredovao. I pored toga što ovde nećete čuti nikakve preterano originalne doprinose thrash
metal muzici, ovaj album je itekako zabavno preslušavati.

9,5/10
 Vektor – Terminal Redux
thrash
Earache Records (2016)

Vektor su definitivno jedan od najperspektivnijih bendova na thrash metal sceni. Bend dolazi iz
Philadelphihie, i praktično postoji od 2002, iako je u prve dve godine svog postojanja nastupao
pod imenom Locrian. 2004 su promenuli ime u Vektor. David DiSanto (vokal, gitare,
tekstopisac) je, kao jedini originalni član benda, ovog puta oko sebe okupio Ericka Nelsona
(druga gitara), Blake Andersona (bubnjevi) i Franka China (bas) i ova četvorica su stvoria
ovakvo remekdelo kakvo je album Terminal Redux, inače treći album u njihovoj karijeri. Radi
se o konceptualnom albumu, ali sa muzičkim kvalitetom kakav Vektor poseduje, bilo je samo
pitanje vremena kada će oni da se odvaže na ovakav korak. Poredjenje sa bendom Vokvod (koji
je jedini od legendarnih thrash metal bendova na koji ja nikako da se zakačim) je možda i
nesvesno umanjivanje svega onoga što ovaj bend muzički može da uradi, jer u njihovoj muzici
ima mnogo više od progg-revivalizma koji je
promolio svoju glavu u 80-im, kroz radove bendova poput Coroner i pomenutih Voivod. Iako njihov debi Black Future i nije imao tu
izraženu progg notu, sa drugim detetom Outer Isolation (2011) je bilo jasno da je upravo to smer koji će ovaj bend da uzme u svojoj
budućnosti, i ne samo da nisu pogrešili, nego oni svesno koračaju ka vrhu, ako ga već nisu i dostigli. Treći album Terminal Redux je sada
već definitivan iskorak u progg-thrash smeru.
Tokom deset pesama, koliko album sadrži, DiSanto priča veoma razradjenu priču o vojnom generalu astronautu koji se popeo do položaja
političke moći na intergalaktičkom režimu planete Cygnus, zahvaljujući činjenici da je pronašao medjuzvezdani mineral koji je možda
ključ za postizanje besmrtnosti. Ovim, Terminal Reduks postaje jedan od najnaprednije osmišljenih metal albuma u 2016, koji bi konačno
trebalo da zapuši sve one žanrovske čistunce koji muziku benda Vektor smatraju derivativnom (definisanom bilo kojim uticajima). Već
prva pesma, „Charging the Void“ predstavlja bend koji je uspeo da ukroti gomilu ideja, upotrebom rifoma koji variraju od black metal
tremolo rifova, preko harmoničnih bravura do himničnih solaža koje podsećaju na nešto što se moglo čuti na Rush-ovom Hemispheres.
Energija i kreativnost prosto su pretočeni u ovu pesmu. Ja izazivam svakog ko presluša ovaj album da pronadje jedan jedini momenat na
njemu koji nije vrhunskog kvaliteta i koji služi samo da se popuni prostor.
Iako album traje mamutskih 70+ minuta, vi to nećete osetiti, jer se tokom tog vremena toliko toga dogadja da će vam ono veoma brzo
proći. Zaista raznovrsne pesme, recimo „Ultimate Artificer“ i „LCD (Liquid Crystal Disease)“ kao predstavnici više thrashy strane benda,
dok se ostakak albuma mnogo više igra sa raznim elementima drugih, pa ne-metal žanrova. „Recharging the Void“, koja slušaova vraća na
početak, golijat od 13 i po minuta, je ta koja završava album i u nju je bend usuo sve što mu je ostalo, i u stvari predstavlja glavnicu
narativa. Skoro ambijentalna središnja sekcija u kojoj DiSanto peva veoma melodično, dok prihodelični falseto vokali u pozadini odaju
utisak meteorske kiše, omogućuju da se u umu odigrava čitava radnja o kojoj tekstovi govore, poput izuzetnog SF filma.
Ako niste neki preveliki ljubitelj progga, onda će vam ovaj album možda biti prevelik zalogaj za progutati, ali intenzitet sa kojim Vektor
izvodi svoju muziki odaje utisak da su oni bend koji zaista misli svaku sekundu svog albuma. Ovo je do sada najviši stepen njihove
evolucije kao benda i dokaz da se ipak može u jednom starom i dobro poznatom žanru biti potpuno kreativan. Kamo sreće da se više
bendova odlučuje da ide putem na koji su krenuli Vektor.

10/10

Warbringer – Woe to the Wanquished

thrash
Napalm Records (2017)

Ja jebeno volim sve ovo što se dešava na thrash metal sceni. Gomila novih bendova koji
odlučuju da ne izmišljaju neki novi thrash metal (iako ima i takvih), nego da sviraju onaj pravi
old school thrash kakav je bio popularan krajem 80.ih i početkom 90-ih. Moglo bi se reći da
Warbringer nisu novo ime na svetskoj thrash metal sceni (postoje od 2004 i iza sebe imaju, sa
ovim, već pet albuma), dva singla, EP, dva splita i jedan demo. Oni su već domaći. A da se i oni
sami tako osećaju vidi se u ubedljivosti sa kojom su odprašili svoj peti album Woe to the
Wanquishhed koji je u martu ugledao svetlost dana. Iako Death Angel nije bend koji sam baš
previše slušao (nedavno sam shvatio šta sam propustio i onećao sam sebi da ću to što pre
nadohnaditi), John Kevill zvuči kao Mark Osegueda, što je, bar za mene, predrkano, jer je
Osegueda jedan od boljih thrash metala vokala.
Svima je poznato da je ovaj bend dete pomenutog Johna Kevilla, ali je možda tek sa ovim albumom postalo jasno koliko je ovaj čovek
moćna motivaciona sila, ličnost iza benda i dominantan glas u svemu što se tiče Warbringera. Šta je Jeff Waters u Annihilatoru, to je on u
Warbringeru. I ako je to tako u bendu odlučeno i sprovedeno, šta bilo ko od nas može da ima protiv toga. Ako sumnjate u istinitost ovih
karakterizacija, pogledajte samo bilo koji snimak uživo ovog benda, i videćete da je od duša ovog benda. Naravno, ni jedan bend i ni
jedan album nije niti može biti šou samo jednog čoveka, ali je isto tako istina da anarhistički postavljene stvari u karijeri bilo kojeg benda
taj isto bend neće daleko odvesti.
Ovo je jedan od onih bendova koji ne samo da ima muda do zemlje, nego to i pokazuje iz albuma u album. Sam album je definitivan
iskorak u pravo smeru za bend. Za one koji ne znaju, John Kevill je profesor istorije, dakle, intelektualac, i upravo otuda i dolazi njegov
totalno profesionalistički pristup muzici i samom bendu. U svetu i vremenu gde i kada svaki bend želi da zvuči lepo, Warbringer su uspeli
da zvuče lepo, ali i da ne zvuče lepo u isto vreme. Oni će jednostavno samleti vaše lice u prah, šutnuti vas u rebra i popišati se na vaš leš,
ali ćete vi u tome uživati. Ovo je jedan neverovatan thrash metal album, i komotno može da stane rame uz rame sa uobičajeno dobrim
albumima velikih

thrash metal bendova poput Kreator, Testament, Slayer, Tankard, Sodom itd.

10/10
 Weresquatch – Frozen Void
thrash
Stormspell Records (2015)

Weresquach je ime benda iz Portlanda, država Oregon, i u stvari je složenica od dve reči:
Werewolf (vukodlak) i Sasquatch (majmuno-čovekoliko biće za koje mnogi Ameri tvrde da su
videli iako nemaju fizički dokaz za njegovo postojanje). Frozen Void je njihov debi. Veoma
neispolirana ali ubedljiva produkcija je delo Joela Grinda iz benda Toxic Holocaust. Sam bend
svoju muziki opisuje kao klasičan speed-thrash atak u maniru ranih radova tevtonskih giganata
Kreator, čak i sa vokalom koji podseća na Milletov iz perioda recimo Extreme Aggression
albuma. Eric Eisenhauer je definitivno pažljivo izučio Milletov stil. Medjutim, Weresquatch su
daleko od toga da budu Kreatorov klon, poput recimo Anenger of Blood (vidi prvi recenziju).
Muzički, Weresquatch više vuku svoje uticaje iz Bay Area thrash pokreta, ali im sigurno daju taj
teutonski feeling, kao da su odlučili da vide kako bi zvučao ovaj brak. Po meni, nisu promašili.
Frozen Void je solidan thrash metal album, bez ikakvih pokušaja da zvuči originalno u žanru koji postoji već priličan broj godina, ali u sito
vreme bend koji definitivno pruža upravo ono što od njega i očekujemo. Osam pesama koje ne prelaze 33 minute znače da Weresquatch
neće gubiti vreme i stavljati vaše strpljenje na test nekim predugim introima ili pesmama koje su tu samo da zauzmu prostor koji bi inače
ostao upražnjen. Thrash metal sa povremenom upotrebom blastbeatova, što je danas veoma prisutno u ovom žanru, pun momenata koji
prosto prizivaju headbanging i ponovno preslušavanje. Akustični introi na „Witch Ripper“ i „Night Terrors“, kao i skoro rock 'n' roll rif u
„Whiskey Bent and Strip Club Bound“, kao i veoma ekektivna upotreba gang-vokala u refrenima u pesmi „Heathenized“ su svi tu da ovaj
album učine veoma zanimljivim za slušanje.
Ako obratite pažnju na tekstove, oni mogu da učine da se neke obrve podignu, kao u recimo pomenutoj „Whiskey Bent and Strip Club
Bound“ ili u „Thrashin' 'n' Slashin'“ mogu na momente da zvuče i smešno ili isklišeisano, ili još jedna oda Freddy Kruegeru u „Night
Terrors“, ili možda „Casey Jones“ po liku iz Nindža kodnjača stripova i filmske franšize. Ali ja mislim da ne bismo trebali da budemo
prestrogi prema bendu zvog ovoga. Teško je da i jedan fan thrash metala sluša ovaj žanr zbog vidoko umnih tekstova i lirskih koncepata.
Thrash se sluša sa samo jednim ciljem – da se headbanguje i da se uživa u rifovima oštrim kao žilet. Ako vi ponosno spadate u ovu grupu
thrash fanova, i niste neka sekapersa, onda je ovo album za vas.

8,5/10

Angel of Sodom – Divine Retribution

thrash
Marquee Records (2015)

Izdavač koji je uzeo ime poznatog kluba u Londonu u kojem su svoje pionirske metal korake
1980-ih napravili legendarni NWOBHM bendovi: Maideni, Angel Witch, Diamond Head,
Witchfinde, Praying Mantis, Metallica održava svoj prvi UK koncert 1984, i koji je ugostio
brojne bendove progg ere, da bi bio zatvoren 1993. Osim imena, izdavačka kuća nema ništa
zajedničko sa ovim delom istorije heavy metala. Vlasnik izdavačke kuće, Armando Pereira,
medjutim, zaista poznaje metal muziku. Kada sam prvi put video coverart za Divine Retribution
album finskog benda Angel of Sodom, pomislio sam da se radi o nekom finskom heavy ili power
metal bendu, medjutim, kada sam pritisnuo „play“, nisam ni slutio šta će me pozdraviti. Bend
Angel of Sodom su iz Finske i sviraju thrash metal, i to poprilično dobar. Armando je sigurno i
sam bio iznenadjen ovim bendom čim je odlučio da im izda album.
Album otvara pesma „All Shall Die“ koja veoma podseća na Exodus/Kreator/Forbidden školu thrash metala, stila sa veoma pamtljivim
pesmama i refrenima. Povremene deonice sa očiglednim death metal uticajima samo dodaju utisku da se ovde radi o veoma kvalitetnom
bendu koji je izdao veoma kvalitetan album. Sledeća pesma koju slobodno možemo da izdvojimo je „Entry Denied“ sa zaista
monstruoznim radom na duplom basu. I opet, refren će sigurno dugo odzvanjati u vašem umu. „The Burning Hammer“ počinje sa
divljačkim Exodus crunchy-riffom iz recimo Fabulous Disaster ere. Ova pesma ima sve što joj je potrebno da bi bila ubrojana medju
thrash metal klasike; brzinu, crunch, dupli bas i odličan lako pamtljiv refren. Ovo je ujedno jedna od najboljih pesama na albumu. „Laid
to Waste“ je poslednja pesma na albumu, ali ga završava na način na koji bi i trebalo završiti jedan thrash metal album, sa ubačenim
narativnim vokalima tu i tamo, nekim od najboljih thrash metal rifova srednjeg tempa, odičnim vokalima. Na reizdanju ovog albuma, kao
bonus se pojavljuje i pesma „Die as a Martyr“ koja je komponovana sa ušečujnim uticajima Megadetha, samo što je Angel of Sodom to
odradio mnogo žešće, tako da je pesma ispala pravi headbanger manifest.
Svaka pesma sa ovog albuma ima taj thrasherski udarac pravo u facu. Mislim da nije moglo bolje od ovoga. Posluašajte recimo „Chaos
(The Seven-Headed Beast)“ koja je thrash metal himna. Angel of Sodom su definitivno objavili zaista kvalitetan album, na kojem se
pesme bukvalno utrkuju kada je u pitanju njihov kvalitet. Svaka pesma će vam se vrteti dovoljno dugo u glavi. Svaka čast Marquee
Recordsu na nosu ili uhu za ovaj dragulj.

9/10
 Battlecreek – Hate Injection
thrash
Izdavač (2014)

Nemačka je oduvek poznata kao veoma plodna zemlja za power i thrash metal. Thrasheri
Battlecreek su upravo potvrda ove teze, jer oni dolaze iz ove zemlje, postoje od 2004, i nakon
demoa iz 2008 i debija iz 2011, svoj drugi album Hate Injection su izdali 2014.
Sa nivoom vatrenosti i brutalnosti koji se nije čuo od ranih dana thrash metal kraljeva poput
Kreatora i Slayera, novi Battlecreek počinje pesmom „Dealing Death“ u kojoj rifovi udaraju
poput pneumatskog čekića a gromoglasni ritmovi cepaju armirani beton. Zaista moćan način da
se otvori album. Ni u jednom trenutku ova pesma se ne klanja ni jednom od modernih trendova,
nego je od početka do kraja old school thrash metal. „Redneck Riot“ nastavlja u istom maniru sa
njenim kreštavim gitarama i cepajućim solažama. Franetično i vrtoglavo, „Redneck Riot“ ne
usporava, nego dopušta da „Kill or be Killed“ svojom vrtoglavom brzinom demolira sve pred
sobom.
Agresivna po prirodi, navešće vas da headbangujete sa tonom tableta za glavobolju u džepovima. Naslovna „Hate Injection“ je pravo u
facu, oštra, agresivna do bola i brutalna. Sjajan gitarski rad, genijalne solaže koje se savršeno uklapaju u muzičko okruženje i jaka i moćna
ritam sekcija vas samo upozorava, za sada, da pripazite da ne budete veoma lako oduvani. Uskporavanje u pesmi „Blood fot the
President“ u stvari predstavlja jedan od najtežih thrash metal rifova koje sam ja skoro čuo. Zaista, tokom celog albuma gitare su snaga sa
kojom ovaj bent itekako svesno izlazi u prvom planu. Svaki solo je baš na mestu na kojem je trebalo da bude. Još jedan fantastični rif je u
pesmi „Fuck the Demon“ i on prosto oživljava ovu pesmu, u kojoj se čak čuje i trag crossover uticaja koji je bend Anthrax razvio tokom
ranih devedesetih. „Hell In a Cell“ je jedina pesma koja prelazi granicu od pet minuta; zapravo, sa svojih skoro sedam minuta je... pa
skoro dva puta duža od svih ostalih pesama na albumu. Sa tom dužinom, očigledno je da je ona dala dovoljno prostora da se bend malo
poigra sa muzikom, premenama u ritmu i mešavinom svih elemenata koji su do sada u pesmama bili samo nagovešteni. „Nodeng of
Darkness“ je poslednj pesma na albumu i kao da je sa njom bend odlučio da iznenadi slušaoce. Pre svega, dolazi do iznenadjujuće
promene u stilu vokala, ovog puta sa death metal growlom i teškim rifom, tako da ova pesma zvuči kao da je svira potpuno drugi bend.
Ali kada gitare ponovo preuzmu glavnu reč, već se sve vraća u klasičan Battlecreek fazon.
Sve u svemu, ovde se radi o veoma agresivnom i brutalnom old school thrash metalu, veoma gitarski orijentisanom, sa iznenadnim
promenama u odredjenim elementima muzike koje su tu da održe interesovanje slušaoca, u čemu i uspevaju. Odličan album!

9/10

Burning Nitrum – Molotov

thrash
Punishment 18 Records (2014)

Bend zapaljivog imena, sa albumom veoma zapaljivog naslova, ovako bi ukratko mogli da
opišemo bend Burning Nitrum iz Baria u Italiji i njihov album prvenac Molotov. Thrash metal je
jedan od žanrova koji je oduvek bio povezivan sa antiestablismentskim tendencijama socijalnih
grupa i pojedinaca, koji se najčešće merio stepenom policijske brutalnosti koja je upotrebljena u
suzbijanju takvih tndencija u trenutcima njihovog pojavljivanja. Ovo su itekako apsolvirali
Burning Nitrum, novi članovi Punishment 18 arsenala, koji nam se predstavljaju svojim debijem
Molotov. Preuzimaući mnogo elemenata iz Bay Area thrash metal scene, ovaj bend je ovim
albumom pokušao da sebi utaba jedinstvenu stazu, fokusirajući se na period u kojem je thrash
metal blistao u najboljem sjaju. Mašavinom raznih ritmova i zvukova, sa veoma tehničkim
deonicama tu i tamo, tako da se u ovom albumu čuju tragovi albima Twisted into Form benda
Forbidden. Visoki
izvikivani vokali veoma blisku po opsegu onih koje je proizvodio Sean Kilian svojim glasnicama na, recimo, Eternal Nightmare ali i sa
tragovima nečega što će se čuti na albumima benda Lost Society. Medjutim, ono što ovaj album zaista ističe jeste medjuigra na
instrumentima, koja povremeno stvara veoma moćan zuvučni zid, sa samo povremenim ispadima u vidu solaža.
Spomenuli smo tehničku stranu ovog albuma. Iako on nije u tom smislu tehnički thrash kakav izvode Watchtower ili Intruder, sigurno ćete
zapazite momente kada ovaj album muzički prelazi granicu old school thrasha i kreće u smeru tech thrasha. Možda je najušečujniji primer
pesma „Lying Until the End“, koja je ispunjena genijalnim rifovima, sa veoma raznobojnim bas linijama, koje kao da se bore sa gitarama
za glavnu reč, i sa iznenadjujućim brojem promena u ritmu i to iz pesme u pesmu, pa čak i ako ni jedna ne prelazi granicu od 5 minuta.
Drugi primeri za isto su pesme „Slave of Lust“ i „Nemesis, the Death Star“.
Sve u svemu, ovo je albu koji je duboko uronjen u tradicionalni thrash metal stare garde bendova, ali ni u kom slučaju nije imun na
tehničke detalje i ukrase i modernije obrte, ali taman toliko da bude znatno više od običnog old school thrasha. Ovo je definitivno album
kojeg vredi imati u svim oblicima i na svim mogućim nosiocima zvuka. Biće zaista interesantno pratiti razvoj ovog benda, njegovu
evoluciju i dalje istraživanje beskraja muzičkog svemira. Slobodno možete ovaj bend da uvrstite u listu uzbudljivih novih bendova, pred
kojim je svakako veoma uzbudljiva budućnost, jer su njegovi članove tek prešli granicu od 20 godina starosti. U isto vreme, Italiju možete
označiti na thrash metal karti kao zemlju iz koje su u poslednjh par godina došla mnoga veoma zanimljiva imena i obogatila svetsku thrash
metal scenu.

9/10
 Baphomet's Blood – In Satan We Trust
blackened speed thrash
Iron Bonehead Productions (2016)

Ne znam ko je od vas gledao film Lords of Salem režisera Roba Zombia i koje u filmu video
scenu sa gomilom golih veštica koje se mole Sotoni oko logorske vatre ili Robove žene (koja se
inače često i sama pojavljuje u njegovim filmovima) koja je nekim čudom ostala u drugom
stanju dok u ruci drži djavolov simbol plodnosti i mušnosti? To su scene u horror filmovima
koje i dalje podižu nešto u meni i čine da mi se krv ledi u žilama. E kada pustite intro kojim
počinje album In Satan We Trust, čućete upravo glas Meg Foster kako priziva Zlog. Za mene,
ove početne sekunde postavljaju scenografiju za ono što ćete čuti na ovom albumu. Nakon skoro
sedam godina neaktivnosti, bend Baphomet's Blood se vratio (iako bez S. V. Goat
Necromancera), sa mudima do zemlje, upravo onakvim kakvim bi se ponosio i samo Motorhead,
koji ih je takodje imao.
Od 2006 bend širi zarazu svojim podjednakim oslanjanjem na dva velika benda – Motorhjead i
Venom, a fanovima se predstavi prvencem Satanic Metal Attack, i od tada ovi Italijani su krenuli putem svog vrtoglavog uspona sa svakim
narednim albumom. Do Second Strike, Necovomoterrorovi vokali su počeli malo više da podsećaju na Lemmyeve, produkcija je postala
„jasnija“ a rifovi su postajali sve teži i žešći. Uvek zabavni i bolesno konzistentni, Baphomet's Blood su sa ovim albumom izdali možda i
svoj najsnažniji materijal do sada. „Command of the Inverted Cross“ počinje pomenutom molitvom upućenom Sotoni iz filma Lords of
Salem, pre nego što pesma preraste u najsnažniju prženje koje je bend ikada napisao. Osmominutna epopeja roka i samo roka, pona zlih
rifova i refrena u kojima nema potreba skrivati poruka pomoću backmaskinga, jer je sve jasno i otkriveno, kao i killer solitanja. Naslovna
pesma i razarajuća „Infernal Overdrive“ su dovoljne da na one koji ih izvode ili slušaju padne prokletstvo Jahvea. Druga od njih počinje
rušilačkim rifom koji kao da su prepisani iz Between Two Worlds pesmarice, sa genijalnim prelazom na bombardujući galop srednjeg
tempa koji će gomilu muškaraca koji sebe smatraju i nazivaju metalcima navesti da u strahu priznaju da su samo pozerske pičkice.
„Whiskey Rocker“ je pesma koja je samo da roka, nego istresa iz gaća. „Hellbreaker“ podiže visoko baklju i konkuriše na najzarazniji
refren i najheavymetalskiji stav od svih pesma na albumu. „Elég“ je najbolja pesma koja zatvara album koju su Baphomet's Blood ikada
napisali. I u tipičnom Baphomet's Blood stilu, bend album azavršava sa obradom, a ovog puta to je hit madjarskog (?!) benda Fáráo.
Baphomet's Blood kao da je uzeo jednostavnu heavu metal pesmu i umočio je u sumpornu kiselinu. Pesma je u suštini netaknuta, ali
agresivnost introa i spontani refren u koji se uključio ceo bend je ovu pesmu lansirao u stratosferu i opoganio i sam raj.
Ima ovaj album i minusa. Na primer, „Underground Demons“ i „Triple Six“ nisu baš na nivou ostalih pesama sa albuma, ali čak i ove
slabije pesme su produkcijski dovoljno prljave da ih je pravo uživanje slušati. Dakle, ako tragate za bleckened speed metal fixom ili vas
svrbi da na brzinu osrnavite neki grob, onda se prepustite čarima Baphomet's Blood-ovog In Satan We Trust.

8,5/10
D.R.I. – Dirty Rotten LP
hardcore punk crossover
Beer City Records (2002)

Kada je Dirty Rottne EP izašao 1983, hardcore punk crossover je bio novitet koji je osvajao svet,
iako su najuticajniji bendovi bili iz Amerike ili Britanije. Za razliku od svojih britanskih
žanrovskih kolega, američki bendovi su pokušavali da sviraju što brže, tako da se u žanru razvilo
i takmičenje „ko će brže“, koje je dobilo čak i oficijelne ovlike u Bostonskom SSD ili
AUstinskom MCD, na kojima su se okupljali sedamnaestogodišnji klinci iz Bostona koji su
izgleda došli niotkuda ali su obemna rukama zgrabili parčad kolača.
Kada su D.R.I. (za one koji to još uvek ne znaju, to je skraćenica od Dirty Rotten Impeciles)
konačno ušli u studio da bi snimili Dirty Rotten EP, jedini njihovi konkurenti za najbrži bend na
svetu su bili Gang Green sa njihovim doprinosom This is Boston, Not L.A. kompilaciji, i osim
njih niko više. Napalm Death-ov Scum je izašao tek 1987, tako da su D.R.I. bili najbrži bend na
planeti
još 1982/1983. Na celom albumu od 28 pesama (originalni EP je imao 22) sa dužinom koja varira od 20 sekundi to 2,5 minute, ne postoji
ni jedna suvišna nota. Ovo je hardcore punk crossover u svom najboljem obliku: sirov, brz i pravo u facu. Iako su pesme kratke, one su
pažjivo osmišljene, i iako su ispod pola minute, one imaju introe, strofe, refrene, pauze, pa čak i solaže. Ono što još uvek fascinira u vezi
sa ovim izdanjem jeste da je ono još uvek tako jebeno aktuelno. Bez obzira kokliko brzo svirali, D.R.I. su jedna od bendova koji je itekako
znao da piše veoma aktuelne tekstove i veoma pevljive refrene. Dirty Rotten EP je vremenom postao klasik, tako da i ne čudi njegov re-
izdanje 2002 kao Dirty Rotten LP jer se sve poklopilo: sjajni rifovi, odgovarajuća produkcija, vanvmremenski aktuelni tekstovi, vokali koji
su podsećali da vatru iz automatske puške, i bubnjar koji je svirao ludački brzo. Originalnih 22 pesme su bile snimljene za dva dana, što
je, bar ja tako mislim, rekord do danas. Čisto savršenstvo!

10/10
 DBC – Dead Brain Cells
thrash speed
Combat Records (1987)

Ovaj album je izašao neposredno pre nego što ću ja početi uopšte da slušam metal muziku. Do
nedavnog otkrića benda DBC (sramota me je da to i kažem) za mene je jedini bend iz Canade
koji je iole vredeo bio Annihilator. DBC dolaze iz Quebecka i sviraju veoma progressivan za
ono vreme thrash speed metal u maniru bendova Coroner ili Sadus, ali daleko od toga da zvuče
kao oni. Zvuče kao thrash metal verzija benda Atheist, još jednog benda koji je bio toliko van
svog vremena da ih u vreme njegove aktivnosti niko nije razumeo, a danas je muzika kakvu su
oni još onda svirali sasvim normalna.
Dead Brain Cells je prvenac (inicijalno objavljen na vinilu a kasnije i kao deo drugog albuma na
CDu), i počinje jednom od najboljih thrash metal pesama ikada napisanih, ali sigurno jednom od
najbrutalnijih – „Deadlock“.
Pravi klasik thrash metal žanra sa tragovima nečega što će kasnije postati crossover. U njihovoj muzici nema Bay Area uticaja, zvuče
veoma originalno u vremenu u kojem se ovaj album pojavio, pun tako zaraznog groovea i veoma kvalitetnog muziciranja. „Trauma X“
ostaje omiljena DBC pesma mnogih thrash metal gitarista i pevača, na neverovatnim tekstom. Rad na duplom basu je vrhunski. Pesma
jednostavno razara sve pred sobom. Pridružu joj se „Monument“ sa zaista vrhunskim radom na bubnjevima i gitarama. Instrumental
„Tempest“ je takodje momenat za spomen, iako se obično u recenzijama instrumentali, često (kao i u ovom slučaju) nepravedno zaobilaze
ili izostavljaju. Fantastične promene u tempu, bas linije koje se nekontrolisano ali uredjeno oko vaših slušnih ćelija. Gotovo da je svaka
pesma bolja od prethodne. Must have za sve ljubitelje proggy thrasha, koji se svirao krajem 80-ih.

10/10

RANDOM RECENZIJE
01101111011101100110111001101001 - S - 2 0 0 4 S 3 [EP]
brutal death metal
Pathologically Explicit Recordings (2017)

Dok se pripremam da napišem recenziju za ovaj EP, 100% san siguran da je ovo jedan od onih
bendova za koji niste čuli, i vrlo je verovatno da će Pits of Utumno biti jedno od prvih mesta na
kojem ćete imati priliku da čujete o ovom bendu. Radi se o krajnje bizarnom bendu sa krajnje
bizarnom idejom koja ih je okupila. Naime bend tvrdi da dolazi sa Antarktika, ili sa Marsa, već
u zavisnosti odakle čitate njihove biografske podatke. Ovo je sve zbog toga što od četiri člana
koliko bend ima ni dvojica nisu iz iste zemlje, a samo dva člana dolaze sa istog kontinenta (jedan
je Meksikanac a drugi Argentinac) dok su ostala dvojica jedan iz Alžira a drugi iz Francuske.
Oni ne žele da njihov bend bude povezan ni sa jednom odredjenom zastavom ili zemljom,
religiom ili nacionalnošću, tako da svaki član identifikuje sebe kao da dolazi sa potpuno
drugačije lokacije. Samo ime benda jeste u stvari binarni kod za reč OVNI, što je španski,
italijanski i francuski akronim ekvivalentan našem „NLO.“ Koliko su oni ozbiljni u ovome
ovore i imena članova benda: HD140283 (vokali), S\2004S3 (gitare), HVC 127-41-330 (bubnjevi) i A1689 zD1 (bas). Inače, bend
zvanično postoji od ove (2017) godine.
Njihov debi EP ima samo četiri pesme, koje otpočinju introm koji se sastoji od niza elektronskih zvukova koji podsećaju na jezik kojim
govore Transformersi, uz tihe klavijature u pozadini, ali kada otpočne prava krljaža, i shvatate da pred sobom imate jedan EP veoma dobro
isproduciranog brutalnog death metala. Po meni genijalno odradjen cover-art vam daje u stvari pravu sliku onoga što možete da očekujete,
i za ovo veoma visoke pohvale. Veoma duboku guturali i na momente slamerska krljačina će učiniti da vas ovaj bend zarobi svojom
lucidnom genijalnošću. Nemam pojma o čemu ovi likovi pevaju i sviraju, ali je ovo toliko ludilo od EP-ja da sam ih vrteo do besvesti dok
sam pisao recenziju, a i posle toga. Ovo je bend sa kojim bih se bojao da uradim intervju, jer ko zna u koje bi me dimenzije ludila odveli, a
možda bi se njihovi odgovori sastojali iz gomile elektronskih zvukova transformerskog jezika sa kojim ne bih znao šta da uradim. Zaista
genijalna ideja. Ne mogu ni da zamislim šta mogu da očekujem na prvom full-lengthu ovog benda, ali sam siguran da će to ponovo biti
neko svemirsko ludilo. Ne znam samo koliko daleko oni mogu u ovome da idu, i da li postoje granice kada će sve postati neozbiljno. Za
sada imaju pun pogodak i itekako su pronašli način kako da fanove zainteresuju za sebe i usmere im pažnju na ove četiri pesme.

10/10

Aosoth – V: The Inside Scripture

black-death metal
Agonia Records (2017)

Četiri godine nakon IV: An Arrow in the Heart albuma iz 2013, Aosoth se vraćaju svojim
fanovima sa novim ostvarenjem V: The Inside Scripture, navodno poslednjim delom najavljene
trilogije koja je odpočela u 2011 sa III: Violence & Variations, i taman sam se obradovao novom
bendu koji će me radovati sa svakim svojim novim ostvarenjem kada sam saznao da se bend
raspao. Inače, Aosoth je mračna ženska sila u panteoru Reda Devet Andjela. Sam logo benda je
izradio niko drugi do Erick Danielsson, frontman mog apsolutno omiljenog black metal benda
Watain. Ovaj bend i ono što oni rade je definitivno još jedan dokaz da niko ne svira black metal
kao što to čine Francuzi, osim možda Skandinavaca (hehehehehe). Možda će neko pomisliti da
je šest pesama napisanih u periodu od četiri godine, koliko je prošlo od prošlog full-length ostvarenja ovog benda, ali pre nego
što to pomislite, dobro razmislite još jednom, onda poslušajte ovih šest pesama, duboko udahnite, i
do tada ćete već i zaboraviti da ih optužite za neproduktivnost. Kada skontate da tri od pest pesama prelaze granicu od 8 minuta, i kada
shvatite da album u celosti traje efikasnih 48 minuta, onda vam šest pesama i ne izgleda tako malo.
Kao i njegov diskografski prethodnik, The Inside Scripture prikazuje black metal sa izraženim death metal uticajima, ali to ipak nije ono
što možemo da klasifikujemo kao blackened death metal. Black metal dominira u muzici benda Aosoth. Malo je bendova na sceni koji
zaista mogu da ovladaju tremolo rifovima i intenzitetom koji dobija svoju snagu od blast-beatova, kao što ovaj bend u tome uspeva,
izgleda sa lakoćom. Melodičnost muzike koju ovaj bend izvodi je kriva za kužnu atmosferu koja je karakteristična za ovaj album (inače
prvo Aosothov koji sam preslušao; pitam se gde sam do sada bio!?).
Fantastičan način da se otvori album je upravo pesma koja otvara album – snažna „A Heart to Judge,“ ali njena snaga nije došla od
raznovrsnosti rifova ili nekih posebno upečatljivih deonica. Možda to neko može da zameri bendu, naročito ako se uzme u obzir činjenica
da pesma traje čak devet minuta, ali da vam pravo kažem, mene je posebno oduševila prljavština koja je nekako uspevala da se provuče
kroz produkciju, tako da sam prilično uživao u pesmi. Sledeća je pesma „Her Feet Upon the Earth, Blooming the Fruits of Blood“ je
jednako brutalna kao prethodna, ali sa više dinamike, prelaza, sa više bržih deonica i atmosferom koja je podignuta na viši nivo pomoću
pulsirajućih promena tempa i sporijim deonicama kojima je pesma prošarana. Vokali MkM (sada u bendu Antaeus) su u konačnom miksu
malo gurnuti u pozadinu, ali su svakako veoma prisutni, dok gitarista Bst (sada u bendovima The Order of the Apollyion i VI), zajedno sa
kolegom po instrumentu Sarothom (iz bendova Hell Militia i Temple of Baal) vodi glavnu reč na ovom albumu. Na momente, bend se
upušta izvrtanje rifova po kojem je poznat bend Inquisition, i to samo dodaje kvalitetu muzike na ovom albumu.
E sad, sve ovo što smo do sada rekli se odnosi na prvu polovinu albuma The Inside Scriptures, koja ustupa mesto drugoj polovini albuma
koja je manje pamtljiva i monotonija od prve. To ne mora da znači katastrofu, ali stiče se utisak da je bend mogao da malo više vremena
posveti odredjivanju boljeg redosleda pesama, tako da se izbegne ovaj doživljaj da postoje dve polovine albuma, prva mnogo bolja od
druge. Death metal uticaji isplivavaju u prvi plan u pesmi „Premises of a Miracle,“ ali se sve vraća u black metal mod u pesmi
„Contaminating All Tongues“ koja odiše briljantnom kompozicijom i uskladjenošću black metal osnove sa genijalnim doom-death
momentima, zaista fantastičnim rifovima i bolesnom vokalnom izvedbom pomenutog growlera MkM-a.
Veoma snažan album, koji se na momente bori da održi slušaoce zainteresovanim, ali ipak veoma snažan album. Najveći minus ovom
albumu je u oblasti produkcije. Ona je na momente toliko zamućena da uši imaju problem da razlikuju elemente u konglomeratu istih, što
oduzima doživljaju ovog albuma. Ovo je naročito primetno u bržim deonicama. No, ako ovo stavimo u stranu, V: Inside the Scriptures je
divljački dobar album čija će vas atmosfera jednostavno izčupati iz ovog sveta i silom odvući u Aosoth svet. Veoma kvalitetan black
metal, odlično izveden.

8,5/10

Bestial Sight – When You Need Metal... Go to Hell

black metal
Independent (2017)

Bestial Sight su bend koji dolazi iz Rusije, tačnije iz grada Krasnodara, i aktivni su od 2015.
Ovo je njihov prvi diskografski urada, i rešili su da se odmah predstave sceni sa full-lengthom, i
to kakvim. Ovaj bend je još jedan dokaz da se u Rusiji iza gvozdene zavese svo vreme kuvalo
nešto zaista pakleno, jer je ona osvanula nakon pada pomenute zavese sa gomilom fantastičnih
bendova koji su postojali već godinama i sa zaista puno čim da ponudi. Ruska metal scena je,
bar za mene, jedno od najfantastičnijih otkrića. Bend čini trojka u sastavu Victor (bas), Fawn
(bubnjevi) i Astaroth (gitare i vokali). Viktor i Astaroth su se poznavali još iz vremena kada su
svirali u bendu Prostatan.
Sve što se tiče ovog benda i ovog albuma je genijalno. Naslov albuma – „When You Need
Meta... Go to Hell“ je inače slogan koji je upotrebljavao Hell Headbangers label godinama.
Album je izdat 21. jula, a krasi ga fantastičan cover-art, za sada meni nepoznatog umetnika.
Album, pored šest autorskih pesama, uključuje i dve obrade, i to koje obrade – „Funeral Fog“ benda Mayhem i „Carpathian Forest“
istoimenog benda. I sam izbog obrada vam jasno ukazuje na muzički pravac koji je ovaj bend odabrao da sledi. Već prva pesma će vas
zakucati za mesto na kojem sedite udobno zavaljeni i spremni da se prepustite muzici benda. Kombinacija hladnih ali istovremeno i
bombastično moćnih rifova koji dolaze iza introa, čine pesmu „Hordes of Impious Legions“ udarcem koji teško da će iko da preživi.
Vrtoglava brzina pokazuje ogroman talenat koji članovi benda imaju iza svojih ledja, i upravo taj talenat gura njihovu muziku. Bubnjar
briljira iza svog seta, a tek eksplozija radnika iza gitara, pa divljačnost i snaga vokala... Ma sve na ovom albumu će vas oduševiti.
Veliki plus je i zaista moćne produkcije koja čini svaki urdarac muzike ovog benda da završi sa prvoklasnim nokautom iz kojeg nema
povratka. Zvuk koji ovaj bend proizvodi ima skoro fizički kvalitet koji osetive na svojoj koži jer svaki rif ostavlja duboke masnice. Gnev
izbija iz svakog tona, muda vam otpadaju od težine.
Bestial Sight ne samo da su odilični muzičari, nego su i dobri kompozitori, koji umeju itekako da sklope varvarski grandiozne pesme pune
zaista zanimljivih melodijksih rešenja, galopirajućih ritmova i solažama koje vam lede krv u žilama. Rezultat je nešto što svakako treba
čuti i u čemu treba uživati do maksimuma. Ovaj album će vas držati nakon prvog slušanja dugo, ali ćete mu se sigurno višestruko vraćati.
Ako bi morao da izdvojim pesmu sa ovom genijalnog albuma, ali samo ako bih morao jer smatram da bi to bilo nepravedno prema ostalim
pesmama sa albuma, to bi bila poslednja pesma „Summoning to Baphomet“ koja je stavljena iza obe obrade, što je zanimljivo rešenje, koje
moram da priznam, do sada, nisam video. Kao da je bend želeo da kaže „Da, mi volimo Mayhem i Carpathian Forest, ali mi nismo ovde
da vam pokažemo šta mi volimo, nego prevashodno da vam demonstriramo šta mi sami možemo.“ Pesmu karakterišu sporije deonice,
akustični uvod maestralno odsviran, i mučenje i previranje, u krajnje pozitivnom smislu, tokom pesme sa zaključkom koji služi kao
genijalna tačka na genijalan album. Jednom rečju, prelepo.

10/10
 Cavalera Conspiracy – Psychosis
grove thrash metal
Izdavač (2017)

Braća Cavalera, Max i Igor, su dobro poznati svakom zaljubljeniku u thrash metal, naročito.
Njih dvojica čine 50% do sada možda i najboljeg muzičkog izvoza iz zemlje Brazila, a da to nije
samba. Nakon napuštanja benda u čijem su osnivanju učestvovali i sa kojim su snimili pola
tuceta albuma od kojih su dva, mogli bismo slobodno reći, u samom vrhu thrash metal žanra
(Beneath the Remains i Arise), i nakon nastavka karijere u raznim projektima, 2007 su se ovi
metal ratnici ponovo ujedinili i formirali bend Cavalera Conspiracy. Psychosis je njihov četvrti
album, i od prve sekunde vam je jasno da su braća duboko zaronila svojim thrash korenima u tle
metal muzike, ostavljajući iza sebe samo ruševine. Kombinujući sijaset različitih muzičkih
uticaja, od kojih neki potiču još iz 80-ih i njihovih ličnih muzičkih početaka, sa primesama
Roots-a, pa čak i nagoveštajem nekih progg elemenata, pa i tribal elemenata koji više podsećaju
na Soulfly, Psychosis je sasvim sigurno sila za
sebe, koji u sebi nosi jasnu i glasnu kritiku haosa našeg vremena.
„Insane“ pokazuje šta Cavalera Conspiracy zaista mogu kao bend. Haotično, zavijajuće i vrtoglavo rifovanje, zloslutni vokali koje Maks
izvlači iz dubine svoje duše, a sve praćeno Igorovim franetičnim bubnjanjem, ostaviće vas totalno nespremnima za ono što sledi. Ako ova
pesma predstavlja snažan početak, nastavak je još moćniji, jer iza prve pesme dolazi „Terror Tactics“, koja sve što ste čuli u prvoj podiže
za još jedan nivo, i u svojih pet minuta predstavlja vrhunski pokolj. Do naslovne pesme „Psychosis“ braća su uspela ta toliko toga prikažu
i da album napune gomilom muzičkih trikova, da nemate druge do da shvatite da su oni kao ruka i rukavica, stvoreni da sviraju zajedno.
Ako vam se Pandemonium iz 2014 nije svideo zbog loše produkcije ili manjka pamtljivih pesama na albumu, sa Psychosis sigurno nećete
imati taj problem, jer Cavalera Bro's kao da su čula sve zamerke fanova i odlučile da ih ozbiljno shvate i porade nešto na tome. Svaka od
devet pesama na ovom albumu imaju bar jedan stravičan rif i gomilu genijalnih vokala. Igor je možda jedan od najkonzistentnijih
bubnjara na metal sceni. Produkcija za koju je zaslužan Arthur Rizk je uspeo da svaki kvalitet benda i albuma podigne za još jedan nivo
više. Intro za pesmu „Chrome“ je death metal kojem bi čak i bog i otac death metala Chuck Shouldiner uputio klimoglav odobravanja.
„Judas Pariah“ je zardjali hod kroz sobu punu lomljenog stakla, i svojom brzinom i intenzitetom podseća na Sepulturin debi Morbid
Visions, da bi već u sledećem trenutku prerasla u odavanje pošte Celtic Frostu. „Hellfire“ je upakovala u svoje bogatstvo i primese
industriala u maniru Godflesh, čiji Justin Brodarick čak i gostuje na pesmi. Pesma koja zatvara album – „Excruciating“ – završava se sa
zidom buke iz koje izranja beztelesni glas, ostavljajući ožiljke u podsvesti svakog pažljivog slušaoca koji traga za iskustvom a ne samo za
jeftinim preslušavanjem albuma. Albumčina koja kida.

9/10

Crafteon – Cosmic Reawakening

melodic black metal
Independent (2017)

Prvi pogled na cover-art mi je automatski poslao poruku da ovaj album ne smem da zaobidjem.
Cthulhu se diže iz dubina. Morska voda u vodopadima se sliva niz njegovo telo. Njegova
kolosalna figura se uzdiže iznad obližnjeg zamka, spomenika ljudskoj samo-obmani o
superiornosti. Logo benda u gornjem levom uglu – Crafteon – klimoglav i dalje jednom od
najboljih pisaca horror priča ikada – H. P. Lovecraftu. Neko bi kazao „Ne opet bend koji će da
prežvakuje već opevane teme,“ ali ja se ne osvrćem na te prigovore i puštam da i ovo čedo
inspirisano Cthulhu mitosom udje u moje uši i zavlada mojim umom.
Crafteon neguje prilično jedinstven zvuk, koji dolazi do izražaja naročito kada se uporedi sa
zvukom drugih black metal bendova. Ritmički govoreći, ovo je bend koji se ne uklapa u
zakonitosti žanra, ako tako nešto uopšte i postoji. Da, na albumu ima blastbeatova, ali mnogi od
pesama na
albumu imaju odaju neki osećaj skakutavosti, zahvaljujući bubnjarskim beatovima izvedenim iz tradicionalnog metala i punk rocka. Ovo
prkošenje tradicionalizmu i žanrovskom čistunstvu daje albumu Cosmic Reawakening osećaj dugovečnosti koji je nekako odsutan i većine
black metal albuma koji izlaze ovih dana iz studija širom sveta. Možda je za to kriva činjenica da je većina članova benda Crafteon ili fan
ili sami doprinose muzički nekim power metal bendovima. Medjutim, kada ovo kažem, to ne znači da možete da očekujete često prisutno
happy-clappy raspoloženje u muzici mnogih power metal bendova. U muzici ovog benda nema ni promila power metala. Ritmička i
melodička raznovrsnost su najveće bogatstvo albuma, i sva je tako upakovano da zvuči zaista očaravajuće, što malo black metal albuma
danas postiže.
Iako nekonvencionalan u svojoj izvedbi, black metal koji izvodi Crafteon još uvek ima tu prepoznatljivost norveške škole, naročito ranog
Emperor perioda (u pesmi „The Outsider“), ili Hammerheart-perioda u karijeri benda Bathory (u pesmi „The White Ship“). Ima tu i
recikliranja već poznatih elemenata koji se poriodično ponavljau u black metalu (u pesmama „The Temple“ ili „From Beyond“), ali ne
može se reći da i jedna pesma niže da se nazove i okarakteriše kao filler. Čak i ove dve pesme sadrže neke od najpamtljivijih deonica na
celom albumu, i svojim tempom i rifovima podsećaju na black metal kojim su Dissection harali scenom dok su trajali. U pesmi „The
Whisperer in the Dark“ bend kao da odaje poštu bendu Misfits i upušta se u black'n'roll ekskurziju koja iako deluje čudno na albumu
nakon svih black metalskih bravura u prethodnim pesmama, ipak sigurno doprinosi raznovrsnosti ovog albuma. Lord Mordi je vokalista
izuzetnog kvaliteta i njegov vokalni stil se odlično uklopio sa Crafteonovom muzikom. Na momente zvuči kao Atilla Csihar, da bi već u
sledećem trenutku odveo slušaoce u carstvo bendova poput Inquisition ili Summoning.
Produkcijski, ovaj album je mešovitog kvaliteta. Zamerka je što su bubnjevi nekako gotovo izgubljeni u pozadini, dok je bas izmiksan
prilično visoko, ali sve to stvara prilično jedinstveni zvuk koji ovaj bend neguje.
I da se vratimo Lovecraftu i na kraju; sa njim smo i počeli ovu recenziju. Neko bi rekao da su on i njegov gotski horror tema sa kojom se
gotovo svaki bend oprobao bar u jednoj pesmi, i može da se postavi pitanje da li išta tu novo može da se kaže. Ali Crafteon je svakako
doprineo da i ljudi koji inače ne vole da čitaju knjige (njihov gubitak!!) ipak čuju za Cthulhu mitos i upoznaju se sa Drevnima. Malo
dodatnog poliranja i konzistentnosti će svakako učiniti ovaj bend vrednim pamćenja. Ovaj album možemo da smatramo njihovim prvim
korakom ka učvršćivanju svog statusa u niši lovecraftijanskog black metala.

8/10

Deavhronun – Disciples of Cain

blackened death metal – black 'n' roll
Independent (2017)

Ne znam da li ovaj bend treba izžviždati ili im čestitati na hrabrosti (ja se sa mukom suzdržavam
da ne učinim ovo prvo)? Razlog je ne samo krajnje smešan pristup black metalu, tako da ono što
čujete na ovom albumiu možete slobodno da uporedite sa nečim što bi predstavljalo black metal
odgovor na Nanowar. Počevši od samog cover-arta sve u vezi sa ovim albumom je pogrešno.
Fantoft crkva u plamenu na crnoj pozadini, naslovi pesama u kojima se nalaze jasne aluzije na
period istorije black metal žanra kada se bend Mayhem našao pod kletvom koja se sastojala od
samoubista frontmena i ubista Euronimousa. Ovo je toliko „off“ da je prestalo da bude smešno,
nego se prosto pitam kako je moguće da neko još uvek pokušava, čak i pokušava, za igra na tu
kartu da se podsmeva (možda i grešim, ali meni ovo ne liči ni na šta drugo) periodu kada je black
metal postao upisan u crne anale, iako ne po muzici, nego po mnogo čemu osim po muzici.
Na ovom albumu nema ničega čega biste očekivali na black metal ili blackened death metal albumu, pa čak ni na black 'n' roll albumu.
Nema gneva, nema mozantropije, nema crnila, nema prljavštine... Sve to je zamenjeno neubedljivim narativnim delovima, čudnim
klavijaturskim deonicama, i muzikom koja samo na momente podseća na nešto što ste mogli da čujete od Mayhema. Za sve one koji ovaj
legendarni bend smatraju bogovima black metala, ovaj album bi bio ravan najprljavijem bogohuljenju ikada izgovorenom ili bolje reći
otpevanom.
Možda će se neko upitati zašto sam onda i uzeo da recenziram ovaj album ako o njemu imam ovako nisko mišljenje? Pa jednostavno zato
što ne želim da ćutološki odobrim ovakvo skrnavljenje nesvete istorije ispisane krvlju njenih glavnih junaka i aktera. Ono što je ovaj bend
uradio je ravno iskopavanju kostiju bilo kojeg heroja i skrnavljenju njegovih posmrtnih ostataka. To se jednostavno ne radi, ne čak ni u
black metalu, gde se poštuju ljudi i dela koja su utabala put pred njim i tako mu pomogle da stoji tu gde stoji danas.

5/10

Empyrean Throne – Chaosborne

tech blackened death metal
M-Theory (2017)

Nakon nekoliko singlova i jednog EP-ja u potezu izmedju 2013 i 2016, Californijski Empyrean
Throne su odlučili da je vreme za njihov album prvenac. Naslovili su ga Chaosborne, i... braćo
moja... ala su ga uradili!! Fascinantna dihotomija izmedju vizuelnog doživljava ovog benda, sa
stage showom koji ne odskače mnogo od old-school pristupa, i njihovog muzičkog pristupa koji
karajteriše mnogo moderniji i krativnij pristup blackened death metal podžanru čini ovaj album
neverovatnim. Najočigledniji uticaji koji su pomogli formiranje onoga što bismo mogli da
zanovemo Empyrean Throne muzikom jesu Behemoth, Dimmu Borgir, ali su ovi momci uspeli
da urade nešto mnogo interesantniji i privlačnije od klasičnog pristupa koji neguju Nergal i
kompanija, kao i Silenoz i Shagrath sa svojom bratijom.
Zaista, mnogo je elemenata u ovom albumu koji ga čine sjajnim debijem, ali izdvajemo pre
svega
sjajne rifove, prilično brze i heavy, očigledno dobitna kombinacija za koju se bend odlučio. Iako sam u opisu žanra ovog albuma stavio
„tech“ to nikako ne znači da su rifovi toliko tehnički da su postali previše komplikovani, pa čak i pretenciozni. Svaka pesma na ovom
albumu sadrži fantastične rifove, a možda je najbolji primer upravo „Sed Nomini Tuo Da Gloriam“ koja rifove niže kao na proizvodnoj
traci. A kada čak i u ovoj pesmi dodje do ubrzanja tempa, rifove ne gube na težini i snazi, a njihova egzekucija postaje još preciznija i
prošarana ledenim solažama. Pomenuta pesma počinje sa bliskoistočnom gitarskom melodijom koja vas možda podseti na Melechesh.
Upotreba chella tokom celog ovog albuma daje sigurno nešto novo, naročito u pesmama „Usurping the Obsidian God“ i „Devouring the
Mark“, od kojih ova poslednja dodaje još i neverovatne deonice na klavijaturama što čini da ove pesme zaista odskoče od ostatka, iako ne
za mnogo. A tu su svakako i „The Twilight Order,“ „And None Shall Rise, kao i „Haereticum Stellarum Part I.“ Slušaoci će neke pesme
naši predugim, tako da je neko odescanje možda i dobar način da se izbegne ponavljanje, ali to je samo subjektivan utisak.

9/10
 Infected Dead – Archaic Malevolence EP
death metal
Izdavač (2017)

Infected Dead su bend iz Ujedinjenog Kraljevstva (UK), a Archaic Malevolence je njihov

diskografski debi. Iako se radi samo o EP-ju, pred vama skoro 28 minuta muzike, i to zaista
intenzivnog modernog death metala odsviranog na veoma visokom techičkom nivou, iako ne
možemo reći da se radi o tech death metalu. Intro, bez kojeg se zaista moglo, odmah smo
ubačeni u mašinu za mlevenje mesa kojom upravlja bend koji veoma vešto kombinuje brutalni i
melodični death metal. U muzici benda su ušečujni uticaji modernih detah metal bendova poput
The Black Dahlia Murder, Job for a Cowboy, ali i veterana na sceni poput Aborted, koji i danas
uspeva da zbuči moderno i pored gomile albuma za njihovim pojasom.
Death metal koji puca od života, sa kojim imate osećaj kao da ste ušli u stovarište pirotehnike
koje je neki ludak upravo aktivirao pre nego što ćete vi ući, ali bend uspeva da tu silu
iskontroliše i
iposveti se sistematskom uništavanju vaših bubnih opni. Nemojte očekivati milost, jer to od njih nećete dobiti. „Archaic Malevolence“
naslobna stvar sa albuma, je jedna od najtežih death metal pesama koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina, koja na momente podseća
na Morbid Angelovu „God of Emptiness.“ U šest pesama, Infected Dead su uspeli da sabiju toliko rifova, sabijačkih grooveoca, toliko
promena tempa i solaža koje izazivaju bol u ušima svojom oštrinom, da je to za izuzetnu pohvalu. Ovo je opasno dobar EP. Pevač
miksuje duboke growlove (koji bar meni više leže) i visoke vriskove u deathcore fazonu, ali ova kombinaija zvuči tako monstruozno, da se
pitate da li pevač doručkuje, ruča i večera lomljeno staklo. Očigledno je da je čovek toliko posvećen onome što radi da mu nije bitno kako
će mu glasne žice izgledati nakon svirke.
Solidna produkcija, ne previše ispolirana, čini ovaj album veoma kvalitetnim dodatkom svake death metal kolekcije i predstavlja bend u
najboljem svetlu. U očekivanju prvenca ovog benda, ostaje nam da uživamo u ovome što su fanovima ekstremnog metala ponudili na
ovom EP-ju.

9/10

Kremlin - Decimation of the Elites

old school death metal
Godz Ov War Production (2017)

Ja sam jedan od onih kojem je potrebna redovna doza masivnog, gradioznog old-school death
metala koji svojom snagom i težinom mrvi kosti, upravo onog od kojeg se odvajaju čak i oni
bendovi koji su ga izmislili i patentirali. Nije mi toliko bitno iz koje zemlje bend dolazi ako je to
ono što mi je potrebno. Pa da... moglo bi se reći da sam postao zavisnik od ove droge. Novi
album benda Kremlin je upravo jedan takav fiks, fiks koji će vas dići na noge svojom
nesputanom snagom i divljačnošću. Album se zove Decimation of the Elites, i predstavlja sve
ono zbog čega smo voleli (i još uvek volimo stari Entombed, Vomitory, Dismember, Bloodbath i
mnoge druge bendove švedske škole.
Trio koji nastupa pod ovim imenom je ratna mašina iz Kanade, a čine je bivši i sadašnji članove
bendova Infernal Majesty i Outre-Tombe, ali iako ih je samo trojica, oni su uspeli nekako da
zvuče
kao 300 gnevnih Spartanaca spremnih da bojno polje pospu leševima ubijenih neprijatelja. Muzika je prilično ritmički dinamična, puna
oštrih zaokreta naročito u ritmu bubnjeva, ovo je uglavnom brži i veoma divlji napad, otrovan, korozivan, razarački...
Kremlin su itekako efikasni u onome što rade, i samo ako čujete njihovu muziku neće biti potrebe da nekim dodatnim uveravanjem da oni
stvarno tako misle kako pevaju i sviraju. Oni svojim udarcima mogu da lako naprave rupu u vašoj lobanji, kroz nju u vaš um ubace svu
kužnu žabokrečinu i izlete odatle pre nego što i trepnete i dok se pitate šta se upravo to dogodilo. Priznaćete, ovo je veoma efikasna
strategija. Rušilački utisak koji će Kremlin da ostavi vas dugo neće napustiti. Vokali na ovom albumu su definitivno nešto što odskače
svojim ludačkim zavijanjem i silovanjem glasnih žica, koje na momente podseća na legendarnog Martina van Drunena (ex-Pestilence,
Asphyx, Hail of Bullets i ko zna koliko još bendova i projekata), a inenadiće vam definitivno čak i upotrebom zloslutnog zavijajućeg clean
vokala u poslednjoj pesmi, koja je jedna od tek par pesama u kojima tempo usporava, tako da bend dopušta nekoj čudnom melodičnosti da
ispliva na površinu. Dokaz za ovo što sam rekao je najlakše zapaziti u pesmi „Exterminate the Shapeshifters.“ Sve na ovom albumu je
krajnje destruktivno, nasilno, baš onakvo kakav death metal i treba da bude.

9/10

Limbolic Art – Spectre Abysm

symphonic black metal
Izdavač (2017)

Limbonic Art su se pojavili na norveškoj black metal sceni negde početkom do sredine 90-ih,
preusmerivši pažnju fanova na sebe albumom Moon in the Scorpio (1996). Albuj je bio izdat
kroz Samothov label Nocturnal Art Production, i album je bio sigurno edličan dodatak rastućoj
symphonic black metal sceni. Mnogi su ga smatrali masterpieceom, i do danas je ostao jedan od
najbombastičnijih albuma ovog podžanra. Za razliku od mnogih bendova ovog usmerenja, koji
su se upustili u upotrebu klavijatura, Limbolic Art su se odlučili za drugačiji pristup, odbijajući
da otplutaju u tom mekšem, goth pravcu, zadržavajući furioznost, agresivnost u svojoj muzici.
Nakon šest full length albuma, Morfeus je napustio bend, ostavljajući Daemona samog da se
izbori sa razočaravajućim Phantsmagoria (2010). Spectre Abysm je, dakle, drugi Daemonov
solo izguran album, i kako mi je drago što je to ovog puta definitivan povratak staroj slavi na mnogo načina.
Prepoznatljiva atmosfera i slavna melodrama koja se graniči sa ekscentričnošću i ludilom je očigledno bila zacrtani cilj, koji je jasno
istaknut još u prvoj pesmi „Demonic Resurrection.“ Programirani bubnjevi koji biju brzinom svetlosti, još jedno obeležje karijere ovog
benda, možda će razočarati neke slušaoce, ali u njihovom slučaju ovo zaista nije minus. Klasičan skandinavski pristup 90-ih, natopljen
apokaliptičnim gnevom, je predodredio ovaj album za kreativni uspeh.
U vreme kada disonantni rif vlada ekstremnom metal svenom, Limbolic Art da on ne treba uopšte da bude obavezan da bi pesma bila
dobra. Ne, ovo nije savršeni album. Jači materijal se uglavnom nalazi na prvoj polovini, dok se u drugoj polovini primećuje opadanje
vitalnosti. Ali ovo je samo mala zamerka, budući da kvalitet ne pada tokom celog albuma. Veoma dobar album koji će sigurno naći
fanove.

8,5/10

Magenta Harvest - ...And Then Came the Dust

atmospheric death metal
Apostasy Records (2017)

Da li vam se ikada desilo da vas samo jedan album nekog benda uveri u pogrešnost vašeg stava o
nečemu, npr. o finskoj extreme metal sceni? Do sada sam slušao onoliko finskih extreme metal
bendova da se mogu prebrojati na prstima jedne ruke, i obično sam funsku metal scenu
povezivao sa folk metalom i humpa lumpa muzikom koji izvode bendovi poput Korpiklaani. Ali
koliko samo nisam bio u pravu? Toliko, da me je zapravo sramota da to javno i priznam. I u to
me je uverio samo jedan album – album ...And Then Came the Dust finskog death metal benda
Magenta Harvest. Ovo je njihov drugi album, nakon Volatile Waters iz 2014, pre kojeg su se
oglasili sa dva demoa: A Familiar Room (2011) i Aparition of Ending (2012). Dakle, ne baš
bogata diskografija od benda koji postoji 12 godina (neko bi možda pomislio), ali možda i nije
trebala biti bogatija? Možda samo dva full lengtha za to vreme pred nas stavljaju bend koji
pažljivo osmišljava svoje korake i izbacuje albume tek kada je siguran da ima nešto da muzički
kaže, nešto što će ostati, nešto vredno.
Kada sam pogledao ko čini postavu benda, od gomile bendova i projekata u koje su članovi uključeni ili su bili uključeni poznato mi je
samo ime Finntroll, sa kojim Magenta Harvest deli pevača Mathiasa Lillmånsa, a otkrio sam i da se upravo on i basista Jonas Frilund znaju
iz bendova Observant (n u kojem još uvek doprinose) ali su obojica bili i članovi benda Twilight Moon. Isto tako, bubnjar Janne
Manninen i gitarista Timo Kontio su bili članovi benda ...and Oceans. Prema tome, dva para članova benda se poznaju od ranije. To je
verovatno pozitivna stvar, jer tako znaju kako onaj drugi svira (ili peva) i mogu da se oslone na njegovu veštinu, kao kada u fudbalu imate
u timu dva igrača koji su već igrali zajedno u nekom drugom klubu pre toga; znate šta od onog drugog možete da očekujete.
Ne mogu da kažem kakav je bio debi, jer ga još uvek nisam preslušao (to mi je jedan od sledećih zadataka; ali sam zato pročitao samo
dobre recenzije), medjutim, ono što sam čuo na ...And Then Came the Dust me je... oduševilo je jako sitna reč da bi opisala kako sam
doživeo ovaj album. Album je prepun snage i momentuma, verovatno sakupljenih na prvencu, ali snage i momentuma koji nije kalirao
tokom vremena. Gomila predobrih pesama, koje teku ustaljeno, bez nekih oscilacija, sa takvim prirodnim prelazom iz jedne pesme u
drugu, da stičete utisak da je ovaj album nešto najprirodnije koliko se prirodno može biti. Ovo, valjda, znači da bend čine ne samo iskusni
i dobri muzičari, nego i da znaju kako se pravi dobar album.
Koliko sam svaku rečenicu ove recenzije dobro osmislio, biće vam jasno kada dodjete do treće pesme na albumu, brontosaurusovski dobre
„When Your World Turns to Glass.“ HOLY FUCKING SHIT... Kakva je ovo pesmetina. Bubnjevi na ovoj pesmi pletu teledirigovane
niti, i definitivno će vas naterati na beskrajni klimoglav, jer ova pesma (kao i sve ostale na albumu, doduše) praše neke ozbiljne tureve.
Mogu samo da zamišljam kako će ovo sve da zvuči u live kontekstu, naročito kada uzmete u obzir genijalno isproducirane gitare,
premoćne vokale, grmeći bas... ma ceo muzički paket aranžman koji ovaj bend nudi.
Još jedna pesma koja je vredna nekog posebnog isticanja, iako ne bilo čime što ostale nemaju, nego jednostavno promilom nečega što je
čini posebnom, je pesma „A Pane of Eden“ u kojoj Magenta Harvest daje smisao frazi „muzički završetak,“ budući da ova pesma zatvara
album. Ova pesma odiše nekom melodičnošću koju možda ostale pesme nisu imale i koja predstavlja možda mali otklon od agresije
kojom odišu ostale pesme na albumu. Ali u isto vreme, ova pesma kao da predstavlja opuštanje nakon intenzivnog i pravo u facu ludila
kojem ste bili do nje izloženi, tako da je upravo to čini veoma efektivnim završetkom albuma.
Zaista neverovatno dobar album ove finske petorke. Magenda Harvest je uspela do drugog albuma da pokupi sve dobre elemente žanra i
podigne ih na još viši nivo. Ako ovaj album propustite, važ život će proteći u nekoj ograničenosti koju ste sami sebi nametnuli. Ovakvi
albumi imaju moć da uvere one koji uporno odbijaju da priznaju da death metal nije samo krljanje i dernjava, nego da itekako ima mesta za
originalnost, za jurenje muzičke perfekcije, za postizanje i osvajanje muzičkih visina. Moja sledeća misija je istraživanje finske ekstremne
metal scene, jer sam odbijanjem da se uronim u tu oblast učinio nešto čime se ne ponosim.

10/10

P.S. Obratite na, čini mi se saksofon u pesmi „The Search for the Higher Water.“
 Mass Burial – Breeding Plagues
death metal
Immortal Souls Production (2017)

Mass Burial je bend koji dolazi iz Španije i neguje već enciklopedijski poznat zujeći Sunlight
Studios zvuk švedske škole death metala bendova poput Entombed, Dismemnber i Carnage.
Breeding Plague je njihov tek treći album, iako su aktivni već 13 godina. Izgleda da su tek sa
ovim trećim albumom uspemi da proizvedu nešto što je ambiciozno i dovoljno raznovrsno.
Poslednji bend koji neguje ovaj zvuk i koji me je zaista oduševio je bio Entrails sa njihovim
albumom Obliteration od pre par godina. Iako se gitaristi još uvek oslanjaju na ovaj gitarski
zvuk ako žele da postignu efekat kakav biste imali kada bi vas poklopilo 100 tona gvoždja,
moderniji bendovi ovog zvučnog usmerenja ubacuju mnogo više melodije i varijacija i mnogo
više posvećuju vremena redosledu pesama na albumu, kako bi njime postigli što jači efekat i
ostavili što dublji utisak.
Breeding Plague je koncipiran slično Dismemberovom Like ad Ever Flowing Stream – pesme
iako
lepo pristaju jedna uz drugu, svaka ima neki svoj lični život. Pesme poput „Age of Blasphemy“ i „I Must Remain Awake“ su duže i
aranžmanski kompleksnije od ranijih pesama ovog benda. Sada, diskutabilno je da li bendovi trebaju da zvuče kao neki muzički
pluskvamperfekt (davno prošlo vreme) ili trebaju da stvaraju sopstveni zvuk. Čak i ja sam bih mogao da navedem i argumente za i
argumente protiv. Ako do sada niste slušali ovaj bend ili ste smatrali da su prošla dva albuma bila nedovoljno dobra da biste se
zainteresovali za bend, ovo je definitivno album koji će vam promenuti to mišljenje. Obratite pažnju na pesme „Of Carrion and
Pestilence“ i „Soul's Necrosis“ i shvatićete koliko ovaj bend može da zvuči stilski različito, ali opet nekako kompaktno. Uz diskografsku
tišinu benda Dismember, stisku promenu benda Entombed, retku diskografsku aktivnost Bloodbatha, Mass Burial su lek za nostalgičnu
dušu.

8,5/10

Abhordium – Omega Prayer

black-death metal
Independent (2017)

Finskom black-death metal bendu Abhordium je trebalo šest godina da prodje od prilično dobro
prihvaćenog debija When Depravity Incarnates (2011) do drugog albuma Omega Prayer koji je
bend izdao nezavisno u oktobru 2017. Ako bismo mogli da kažemo da su agresivnost i brutalna
snaga to što metal muziku, naročito one ekstremnije njene žanrove, izdvaja iz ostatka muzičkog
načina izražvanja, onda je ovo baš album koji bio mogao da bude i najočigledniji primer jednog
takvog albuma – agresivnog i brutalna snaga. Neko bi možda mogao da kaže da i punk i
hardcore imaju ove ove karakteristike – agresivni su i snažni. Medjutim, ono što je interesantno
je ste činjenica da su se granice metal muzike nekako pokazale... pa... nepostojećim. Ja ne znam
za zilion žanrova i podžanrova punka ili hardcorea. Metal muzike je jednostavno sve ostale
žanrove prosto
poklopila svojom rastegljivošću granica. Upravo zbog toga bendovi poput Abhordiuma i mogu da izdaju album poput Omega Prayer – na
momente tvrdjava nesputane agresivnosti i skoro progg atmosferičnosti, koja se veoma lako i uspešno uklopila sa death metal osnovom.
Gomila drobećih rifova i odličnog rada na duplom basu su karakteristike svake pesme na albumu podjednako, što je obezbedilo neophodnu
konzistentnost.
Pesma „The Chronology of Decadence“ koja otvara ovaj album, postavlja scenografiju za pulsirajući monolit death metala. Pesme poput
„Channeled Be My Hate“ nude dovoljno mesnatih komada u koje možete da uronite svoje zube, puni atmosferičnih delova i sporo-gorećih
disonantnih rifova, naročito u pesmi „Perpetual Disartification.“ U stvari, u drugoj polovini albuma ova atmosfera je izgleda pojačana i
upletena neraskidivo u agresivnu prirodu benda i muzike koju bend izvodi, tako da je druga polovina albuma i bolja od prve. Sporije
deonice su inkorporirane u ostatak tako da su postale sastavne komponente pesama i krajnje pozitivan doprinos sveukupnom doživljaju
albuma kao celine. Ne samo da ove deonice otpuštaju deo tenzije koja je nametnuta slušaocu bržim deonicama, nego nekako daju veću
širinu u kojoj su brže deonice postale još upečatljivije.
Ne radi se ovde o nekom inovativnom pristupu death metalu, ali je album svakako vredan našeg vremena.

8,5/10

Merrimack – Omegaphilia
black metal
Season of the Mist (2017)

Merrimack su jedan od bendova koji imaju tendenciju da nestanu sa radara s vremena na vreme
kad god ljudi razgovaraju o francuskoj black metal sceni, ali su oduvek važili za bend koji ume
da pomiri i pomeša tradicionalni black metal sa kompleksnijim komponovanjem od njihove
sabraće na sceni. Priličan broj promena u sastavu benda tokom njihove istorije od čak 23 godina
izgleda da to nije izmenio. Sadašnja postava je zajedno već sedam godina. Omegaphilia je drugi
full length od kada su A.K. (Decline of the I), Blastum (VI) i Vestal (Anus Mundi) u bendu, a
prošlo je skoro pet godina od prošlog albuma The Acausal Mass (2012).
Ime benda dolazi iz starog keltskog jezika i znali „dubina pakla“ ili „jama pakla“. Bend dolazi iz
glavnog grada Francuske. Od peve sekunde je jasno da je ovaj period inkubacije bend mudro
iskoristio, jer Omegaphilia pokazuje još dublji zalazak prema gustoj atmosferičnosti i sasvim
jasno osmišljenim napadima njegovim veličanstvom rifom. Oako album pri kraju počinje da zvuči
ponavljajuće, snaga ostatka albuma je dovoljna da i taj kraj odvuče sa sobom, što ovaj album čini još jednim snažnim dodatkom veoma
zanimljivoj fransuckoj black metal sceni.
Omegaphilia sadeži sedam pesama, i ako ste preslušali prethodan album, osetićete da ovaj novi kao da se logički nastavlja na prethodni, pa
ga čak na neki način i pročišćava. To svakako ne znači da ćete čuti iste rifove, melodije i beatove. ali je primetan slični tok pesama i način
na koji oni ostvaruju ciljeve u pogledu postizanja atmosfere. Dosta je bendova na black metal sceni uopšte koji teže da otpraše album u
punoj brzini, dok Merrimack itekako zna da igra na kartu strukturalne raznolikosti u pesmama. I dalje su tu deonice u kojima se gitare i
bubnjevi utrkuju do granica izdržljivosti, ali već u sledećem trenutku ćete biti iznenadjeni promenom tempa, tako da ćete na momente
imati osećaj da prisustvujete nekom zabranjenom ritualu u dubini zemlje, u nekoj polumračnoj pećini osvetljenoj samo bakljama na
zidovima i u rukama grupice ljudi okupljene oko žrtvenog oltara. Album kao celina je ovim promenama i raznolikostima samo dobio na
interesantnosti, ali će vas sigurno svaka dovesti pravo do klimaksa, kada ćete osetiti optricu žrtvenog noža kako se z ariva duboko u vaše
srce. Iako iim je cilj isti, svaka od sedam pesama koristi drugačiji put da taj cilj postigne. Poslednje dve pesme na albumu su ujedno i
najduže, i možda bi bend postigao jači efekat da ih je razmestio po albumu, jer njihova dužina na samom kraju albuma može da oduzme
snagu udarnoj igli ovog albuma.
Jedan od elemenata koji je bio ključan za tako dobre recenzije prethodnog albuma The Acausal Mass iz 2012 je bio dodatak Vestala, čiji su
se vokali pokazali kao savršeni izbor trenutnom smeru u kojem se muzika koju Merrimack trenutno izvodi kreće. Njegovi vokali su
vodeća snaga koja stoji iza mnogih pesama i na prošlom a i na ovom albumu, jer na momente zvuče poput propovedi koja u slušaocu budi
najniže porive ljudske prirode i spaja ih sa suštinskom tamom koja se nalazi svugde oko nas. Možda ovo i neće biti vaš omiljeni album sa
francuske black metal scene ove godine, ali je svakako blizu ivice i pokazuje verziju Merrimacka koja odavde samo može da postane bolja
vremenom.

9/10

Arthaneum – Redemptor
technical death metal
Slefmadegod Records (2017)

Već godinama poljska death metal scena pokazuje neverovatnu vitalnost, stalni izbacujući nove
bendove, nove albume. Do sada nisam naišao na ovaj bend, iako je Redemptor njihov treći full
length, ali oni svakako znaju kako da ostave utisak na prvu loptu. Tehnički i dimaničan, zvuk
koji Arthaneum neguju je toliko nepredvidiv, ta dok slušate njihov album osećate se kao da
gledate najbolje izrežiran triler u kojem biste tako želeli da znate šta će se sledeće dogoditi, ali je
neku sumanuti režiser sve uvio u takvu misteriju da vam sve do neposredno pred sledeći gram
zapleta vi ne znate u kojem će pravcu radnja filma da ide. Da li postoji brutalniji bend od njih?
Svakako da postoji, ali bendu Arthaneum i nije brutalnost bila primarni cilj. Njihova muzika se
snažno oslanja na ekstremno tehnički bubnjarski rad, duboke guturalne vokale i po malo
neartikulisane gitare koje su fokusirane na akorde u nižoj oktavi i disonantno okidanje gotnjih
žica za atmosferičke rifove
kojih je ovaj album prepun. Ovo je bez sumnje jedan od najavaturističkihih death metal albuma u 2017 i album koji bi trebalo da oduševi
mnoge, pa čak i one koji preferiraju nostalgično gledanje u prošlost i staru školu.
Već prva pesma bi trebalo da bude dovoljna da se upecate na ovaj jedinstveni zvuk i stil, „Éminence Grise“ koja će vas sa svojim ćičanim i
klavijaturskim introm uvesti u nešto što sigurno još niste čuli. Ali čim Redemptor zaista postanu taškaši, odmah pomislite na potencijalne
paralele sa novijim radovima Morbid Angela, koji su verovatno bend koji je to lagano prelaženje iz sporijih u vrtoglave high-speed deonice
gotovo učinio svojim trade markom. Ima ovde obilje genijalnih rifova, ali sigurno će vam se učiniti da su ti rifovi nekako iscepkani i onda
slepljeni ponovo zajedno, sa po nekom greškicom. Teško da postoji i jedan album koji je sličan po zvuku ovom, sa toliko promena tempa,
ritmičkih zavrtanja i uvrtanja, i rifova stilski toliko različitih, ali opet uspešno zadržavajući kohezivnost i potvrdu da se ipak radi o jednom
bendu, a ne o više bendova koji sviraju istovremeno. Svaki rif, svaki ton, svaka strofa i svaki refren na ovom albumu istražuju same
granice parametara koje ovaj žanr diktira. Ne, ovaj album ne igra na siguricu, nego igra na sve ili ništa.
Muzička usviranost ovakvog benda mora da je na vrhunskom nivou. Oni se ni u jednom trenutku oholo ne razmeću svojim
instrumentalnim sposobnostima. Oni jednostavno, bar ja imam takav osećaj, opušteno sviraju zatvorenih očiju, potpuno opijeni svojom
sopstvenom muzikom, i žele da učini sve što je u njihovoj moći da vas animiraju da im se pridružite. Ovaj bend će zadovoljiti ne samo
fanove tech death metal heroja poput Decrepit BIrth, Gorguts ili Gorod, nego i sve one koji zaista žele da čuju nešto novo, interesantno,
neki novi način sviranja death metala koji je daleko od svih klišea. Produkcija je čista i bogata, ali kažnjava surovo. Uspela je toliko toga
da ukroti i učini svarljivim za svakoga. Pripremite se za jedno od najsnažnijih death metal iskustava koje ste ikada imali, za plimni talas
koji će sigurno pomeriti neke stvari u death metal podzemlju. Odličan album.

9/10
 Taake – Kong Vinter
black metal
Izdavač (2017)

Ako ste fan black metala, ali onog hladnog, mračnog, onda će ovaj album definitivno učiniti da
vam krene voda na usta. I verujte mi na reč, ovo nije preterivanje, niti jedna od onih prvih
rečenica recenzije koja ima jedan i jedini cilj – da privuče pažnju čitaoca recenziji (a album ko
jebe). I još kada imate bend koji uspeva da bude toliko sirov, a da opet zvuči savremeno... šta tu
može da bude loše. Ovo je jedan od bendova kojem ćete se, bez obzira da li ste na početku svog
slušanja blak metala i bendovima poput Burzum, Darkthrone, Enslaved, Immortal, Mayhem,
Thorns, Ulver; ili ste već prešli na svedske bendove poput Didssection; ili ste u trećem talasu i
bendovima poput Marduk, Watain i Gorgoroth, uvek vratiti. On je jedan od grupe
najpotcenjenijih kojoj pripadaju još i Ofermod, Svartsyn ,Urgehal. To je Taake, a ovo je njihov
sedmi full-lenght.
Za one koji ne znaju, bend Taake se prvobitno zvao Thule, u periodu od 1993-1995, ali je Hoest
onda promenuo ime benda u Taake (što je norveška reč za maglu) jer je želeo da ime benda odražava pravo norveški duh kojeg on
oživljava u njegovoj muzici i tekstovima. Isto tako, ime benda je patriotsko veličanje magle koja okružuje sedam planina Hoestovog
rodnog Bergena. Hoest inače na norveškom znači jesen, prema godišnjem dobu u kojem se Hoest rodio. On je vlasnik labela Dark
Essence Records.
Možda vas prva pesma još uvek ne uveri da je Hoest mrtav ozbiljan u onome što već godinama radi, jer „Sverdets Vei“ nema nekih
pamtljivih deonica nego igra na sigurno poput pesama na albumu Stridens Hus, pa čak ni njen proggy karakter koji podseća na enslaved ne
čini ništa posebno. Ali na svu sreću, Kong Vinter nije samo jedna pesma, nije čak ni dve pesme, nego čitavih sedam pesama od kojih je
svaka sledeća bolja od prethodne. Nakon odslušane prve pesme vi ste ostavljeni da se pitate „da li je to što ćete slušati na celom albumu“ i
gotovo ste razočarani jer ste očekivali mnogo više, ali sledeća pesma „Inntrenger“ koja podseća na slave dane Darkthronea daje to ekstra u
odnosu na prethodnu. Veoma pitak solo u ovoj pesmi nagoveštava u stvari u kom pravcu ovaj album ide. Taake uzima melodiju kao
element sa kojim je odlučio da se na ovom albumu igra i daje joj neku čudnu skoro Satyriconsku boju sa svojim crnilom srednjeg tempa
sve do zaključka ove treće pesme. Ali tada se sve menja. Do kraja albuma, sve je podredjeno rifu. Nakon „Huset i Havet“ i „Havet i
Huset“ koja odgovaraju jedna drugoj kao glava i pismo na metalnom novčiću, vi ćete pomisliti da ste došli nekim čudnim putem do nekog
izgubljene Immortal pesme, sa toliko promena raspoloženja, toliko promena rifova, i toliko stava da ostajete jednostavno bez teksta. Prva
od dve navedene pesme koristi black metal groove poput onih kojima je volšebno ovladao bend Carpathian Forest. Druga je melodičnija,
možda čak i bolja, i prosto vas usisava u svoju tamnu melodičnost da ste prosto očarani. U njoj imate svega, trzanje brzinom svetlosti, bas
koji je pravo tu pred vašom facom, i gradi atmosferu so njenog klimaksa u jedan od najboljih rifova na albumu.
I dok Kong Vinter nastavlja da raste nezaustavljivo i Hoestovi vokali postaju sve zlobniji, vi dolazite do Gogorotske „Jernhaand“ koja će
biti poslednja na albumu u kojoj ćete čuti Hoestov zlobni rasp vokal. Nakon toga, Hoest dopušta njegovim drugim dvema strastima: gitari
i basu, da preuzmu glavnu reč, jer je on u poslednje dve pesme uspeo da ubaci skoro svaki gitarski lick kojeg se mogao setti i odsvirati.
Nakon par minuta vokalnog umirivanja u „Maanebrent,“ ona prerasta u gitarsko opelo, svojevrsno putovanje kroz mračne doline i snegom
pokrivene planinske vrhove oko Bergena. Kada se „Maanebrent“ bude završila, vi ćete shvatiti da ste upravo bili svedoci osmominutnog
veličanstva od pesme. I ako vam je ovo bilo kratko, onda će vas poslednja, desetominutna „Fra Bjoergegrend mot Glemeselen“ bukvalno
iscediti. Ovo je vrhunac albuma i to kakav. Ne samo da je ovo najbolja pesma na albumu, nego možda i najolja koju je Taake ikada
napisao i objavio na bilo kojem nosaču zvuka. Progressivna epopeja slična Enslavedovim muzičkim bravurama, ali progg sa karakterom
koji i kakav može da ima i da samo Taake. Fini gitarski melodični intro vas uvodi u pesmu i vi ste skoro ostavljeni u stanju tenzije, ali
onda sve prelazi u klasičnu Taake melodiju, da bi do kraja više puta ritam padao i penjao se , i vraćao se uvek sa novim i novim rifom, i
tako u nedogled... Na petom minutu, bas izlazi u prve redove i počinje skoro u rok ritmu da izgradjuje nešto što potom eksplodira u
Gorgorothianski galop. Nakon toga, gitara praši jednu od najlepših gitarskih black metal deonica koje sam ja čuo u skorije vreme. I tada
je došao kraj, neželjeni, ali siguran kao što je sigurna smrt. Tek sada shvatate da ste upravo imali priliku da prodjete kroz black metal
enciklopediju u muzičkom smislu.
Ovaj Taake album teško da može da se uporedi sa bilo kojim prethodnim. Ovo jeste black metal onoliko koliko je i belo belo, ali svi ovi
proggy uplivi i classičan metal feeling ga čine jedinstvenim u bendovoj diskografiji. Taake je još uvek tu, jači nego ikada, i želi da
zaposedne vašu dušu, da se uvuče u vaše kosti, da isisa sav život iz vas i iscedi krv iz vaših žila. Jedini razlog zbog kojeg ovo neće biti
desetka jeste činjenica da je albumu trebalo skoro dve cele pesme da dodje do onoga što smo očekivali od prvog tona.

9,5/10

Tongues – Hreilia
black-death-doom metal
I, Voidhanger Records (2017)

Ne znam da li ste poslušali njihov debi EP, Thelésis Igni (2014), ali ako niste propustili sve da
budete svedoci radjanja prvog deteta ovog sjajnog danskog black-death-doom metal benda. Ako
ste pak preslušali taj EP, Hreilia je potpuno novo čudovište od albuma.
U pozadini ovog albuma, i muzike koju bend Tongues izvode, nalazi se dosta elemenata
abstraktnih black metal bendova (ime „podžanra“ upotrebljavam samo zašto što ne znam kako da
muziku ovih i njima sličnih bendova opišem) Deathspell Omega, Blut Aus Nord, i sličnih.
Medjutim, Tongues nudi mnogi više od toga. Tongues su mnogo fokusiraniji u onome što rade;
pesme, pa i album su im koherentnije struktuirane nego u slučaju mnogih drugih bendova sličnog
zvuka. Veliku zaslugu za ovakav utisak ima fantastičan basista. Bas je glasan i grmi i daje
pesmama debeo okvir u kojem one funkcionišu. Album predstavlja mešavinu agresivnosti,
pročišćenog haosa, i sumračne
delirične atmosfere i skoro savršeno je odsviran. Hreilia je isto tako mnogo više od black metala, jer ćete moći da u muzici benda čujete
mnogo elemenata dooma i deatha. Medjutim, sve je savršeno uklopljeno u organski zvuk albuma koji i pored svog uvrhutog zvuka nikada
ne zvuči uvrnuto samo da bi bio uvrnut. Iako je prilično disonantan na momente, i možda to nekome ko je očekivao nešto drugačije i
zasmeta, ali svaki asekt i elemenat muzike benda Tongues ima samo jednu ulogu – da služi pesmi i albumu na kojem se nalazi.
Same pesme su genijalno osmišljene, tako da se može navesti popriličan broj svetlih momenata. Na primer, „Perenial Waves“ je veoma
dinamična pesma, koja se nadogradjuje sa svakim taktom od početnog ambijentalnog uvoda do prave blackerske krljačine. „Theophagous
Wounds of Earth“ je sigurno jedna od najjačih na albumu, sa ubitačnim stop-start blastom i bezbožno dobrom solažom pri kraju pesme.
„Grove of Mithridate“ je moja omiljena sa albuma, sa melodijom koja se periodično kroz pesmu vraća, kao da želi da bude sigurna da ste
dobro zapamtili. Uprkos svojoj disonantnosti, Tongues uspeva da vas uvuče nekako u sebe, i onda da sebe uvuče u vas, tako da će teško
da napusti vaš um dugo nakon što ste prestali da slušate album.
Mnogo bendova tvrdi da sviraju muziku praznine, ali samo nekolicina njih uspeva to da zaista i radi kao Tongues, naročito na Hreilia.
Ovo je mračan, koji se noktima drži za psihodelični, meditativni ton, dok još uvek uspeva da izbaci sjajne rifove i pesme. Albumi poput
ovoga su veoma retki. Svaki ljubitelj ove žanrovske kombijancije bi trebao da svakako poseti I, Voidhanger Recordsov katalog, jer će
tamo moći da pronadje pregršt bendova uvrnutog zvuka i nove generacije metal bendova koji kombinuju po više žanrova u svojoj muzici.

9/10

Whore of Bethlehem – Extinguish the Light

blackened death metal
Izdavač (2017)

Whore of Bethlehem pravi buku (u pozitivnom smislu) od koje će da vas bole uši. Extinguis the
Light je njihov drugi album i on nepredstavlja ništa drugo do potpuno razaranje. Osam novih
pesama bolesnički dobrog, paklenog, prokletog i oslobodjenog sve svetlosti blackened death
metalom, okotom demonskih roditelja koji će vašu dušu peći na vatri. Jedini prekid u ovom
konstantnom kažnjavanju vaših ušiju ćete imate negde oko sredine pesme „Possession.“ Osim
toga, od prvog po poslednjeg tona, ovaj album će vas udarati u glavu, i udarati, i udarati, dok vaš
morak ne pretvori u pihtije. Od prvog odsviranog tona vi ćete se naći okruženi vrtlogom mržnje,
vatre iz najdubljih krugova pakla i čistog prokletstva, Od prve do poslednje pesme na albumu vi
ćete biti zgravljeni za vrat i nasilno batinani olujom najcrnjih duša koje će guliti kožu sa vaših
ledja svim i svačim što im god padne pod ruku. Ovi bezbožnici iz Teksasa se neće ustezati i u
punini ćete osetiti
njihovu snagu, i neće stati dok ne budete ležali u lokvi krvi, sa kostima smrvljenim i pretvorenim u prah. Ono što ćete sigurno dobiti
tokom ovog albuma je nefiltrirani, sirovi i surovi blackened death metal u najnasilnijem izdanju.
Extinguish the Light će imati poslednju reč. On zvuči koa da je imao su čast da bude natopljen krvlju svih mučenika, mučenih zbog svoje
nepsremnosti da se pomire sa činjenicom da zlo vlada ovim svetom. Njihova misija je da sruše i samo nebo. Svaka pesma je snažna i
nameće se kao nešto neizbežno nešto što morate da izdržite, pa preživeli, ne preživeli. Ovo terorišuće čudovište je album koji će
zadovoljiti sve ljubitelje žanra, u to nemam ni promila sumnje, a možda čak i neke čistunce sa black i deatj metal strane medalje.
Kombinujući elemente dva matična žanra, Whore of Bethlehem su uspeli da stvore prilično jedinstven zvuk, kojeg karakteriše kranja
zloslutnost i monstruoznost. Sveukupno, Extinguish the Light je veoma jako izdanje. Nema tu paperja i proseravanja, nego samo direktno
non-stop gaženje.
Jedina osrednja pesma na albumu je u stvari i prva, „Ritual Purification,“ ali ona ubrho ustupa mesto pesmi „Invocation“ koja predstavlja
već nešto posebno. James VanDenBergovi vokali zvuče kao da čovek doručkuje, ruča i večera rastopljenu lavu direktno iz vulkana.
Zajedno sa furioznim rifovima i bubnjarskim beatovima, ova pesma predstavlja veliko poboljšanje nakon pesme koja otvara album. Ali od
tog trenutka nema posustajanja, nema pauze, nema kaliranja u kvalitetu ponudjenog. „Overtaken by Evil“ i „Parasitic Abominations“ su
lepo pozicionirane na sredini albuma i predstavljaju most izmedju prve dve pesme i ostatka pokolja. Naslovna pesma „Extinguishing the
Light“ nastavlja istim tempom, u razaračkom stilu, fokusirana na beatove koji kao da udaraju takt apokaliptičnoj koračnici pravo u pakao.
Neverovatna je brzina i intenzitet sa kojim Sam Axelrad bije po svom setu i kako ga održava naštimovanim. Inače prilično kratak album je
zaključen sa dva poslednja udarca u fasu, „Revirt in Fire“ i „Ravenous Undeat Predators“ svaka ponaosob predstavlja skup svega najboljeg
u ovom žanru. Momci, svaka čast. Izbrisali ste nas sa liste živih, a to malo kojem bendu danas polazi od ruke.

10/10

Bloodfreak – Total Destruction of the Human Form

deathmetal/grindcore
Horror Pain Gore Death Productions (2017)

Od 2003 bend Bloodfreak prezentuje svojim fanovima priličko konzistentan death metal sa
veoma primetnim uplivima grindcorea. Total Destruction of the Human Form je njihov šesti full
length za oko 14 godina postojanja, tako da se može reći da je bend održao tempo od jednog
albuma na svaka recimo tri godine. Uglavnom sredstvo izražavanja Maniaca Neila (izmedju
ostalih, u Lord Gore-u) on je okupljao oko sebe u svrhu doprinošenja ovom pr9jektu razne
muzičare, ali je jedino on stalno član benda do sada. Na ovom albumu je novih 15 pesama
prljavog i ogavnog grinda, izbačenog posredstvom HGD Production, album koji je brz (još
nisam čuo za spori grindcore album), i za fanove ovakve muzike nešto u čemu se svakako može
uživati, iako ne bez mana.
15 pesama je rasporedjeno u kratkih 34 minute, što svakako treba da vam kaže da ove pesme
nisu epske priče koje idu kroz različite uspone i vrhunce, koje su rasznovrsne i u kojima se smenjuju
razni elementi, i koje pričaju neke epske priče. One su 100% agresivan i divljački death/grind metal. Možda ćete primetiti da je muzika
koju Bloodfreak izvode nekako mračnija, a sam ton muzike mnogo dublji od „normalnog“ grin benda (ako takvo nešto postoji), što
svakako čini da se ovaj album istakne iz mora drugih death/grind albuma. Isto tako, upotreba dubokih growl vokala umesto visokih
barkova ili screamova je isto tako fina promena, što jasno ukazuje da muzika benda više prilazi death metal strani medalje. Isto tako,
čućete i neke fine thrashy elemente (naročito oko solo sekcije u pesmi „Rotting Skin Shroud“) koje pokazuju da su Bloodfreak zaista
mnogo više od standardnog death/grind benda. Sve ovo čini da se u njihovoj muzici može poprilično uživati, sa svakom pesmom
napakovanom sa mnogo rifova, i bubnjarskim radom koji je za svaku pohvalu, naročito zvog brzine i konzistentne preciznosti koja se
naročito ističe tokom haotičnijih momenata na albumu.
Kako album teče, može da vam se učini da nekim pesmama nedostaje dovoljno raznovrsnosti nego naprosto teku jedna iz druge. U takvim
momentima se može dogoditi da vam kroz uši prodju tri ili četiri pesme a da to niste ni primetili. Sa tačke gledišta samo težine, ovaj
album svakako zadovoljava, iako nije neki preterano dugopamtljiv. Iako ne možemo da bendu zamerimo što je iznaio album koji savršeno
odgovara žanrovskom opisu, bez ikakvih otklona od zacrtanog, mane ovog albuma isplivavaju na videlo kada se krene u ponovljeno
preslušavanje. On jeste i biće zabavan za nekih par preslušavanja, ali je sigurno da ćete do tada pronaći u svojoj kolekciji albume koje
biste rado preslušavali i više puta. Bloodfreak svakako zaslužuje svoje mesto medju death/grind bendovima koji su u skorijoj prošlosti
izbacili, ali na ovom njihovom albumu postoji nešto što nije baš kako treba. Ako ste fan samo brutalne žestine, ovaj album će vas
zadovoljiti, ali je on ipak nije album kojim bi hteli da predstavite žanr nekome ko ga do sada nije slušao.

7,5/10

Bloodstrike – Execution of Violence

old school death metal
Redefining Darkness Records (2017)

Ovo je death metal kakav pucaju sebi u venu svi oni old school freakovi. Kada čujete šta su vam
Bloodstrike pripremili na svom inače drugom albumu Execution of Violence (prvi full length je
bio In Death We Rott iz 2015), prosto će vam biti žao što ih ranije niste otkrili. Energetičan,
brutalan, direktan poput šamara, ovociraće uspemene na najbolje momente bendova poput
Obituary, Asphyx ili Bolt Thrower, da spomenemo samo neke od super-heroja žanra.
Execution of Violence je prilično dobar album, znatno fokusiraniji nego prethodnik, album na
kojem preovladavaju jednostavnije muzičke strukture u smislu komponovanja, moćni vokali
Holly Wedel će vas sigurno držati na ivici fotelje, iako su viši od uoičajenih u žanru, ali
odgovaraju muzičkom paketu. Interesantno je da je pored trojice muškaraca Holly Wedel (ex-
Torrid Flesh, ex-Nexhymn) uspela da sebe zabetonira kao vokalistu ovog benda jer uspešno to
radi od samog početka. O
kvalitetu bend sigurno svedoči i činjenica da je produkcijski posao odradio niko drugi do Dan Swanö u Unisound studiju, čime je kvalitet
ovog benda sigurno podignut na viši nivo.
Malo preko 38 minuta, koliko kuca Execution of Violence, je možda malo prekratko od nekog, isključivo po meni, normalnog trajanja
jednog death metal albuma ali Bloodstrike je uspeo da u to kratko vreme sebe predstavi u najboljem svetlu. Oni su za 38 minuta
kompenzirali eventualna izneverena očekivanja očiglednim kvalitetom. Sa deset pesama, oni su stavili tačku na „i“. Pesma koja otvara
album, „Procreating for Death“ je pesma koja vas čeka na početku čudne staze omedjene sporim i teškim rifovima koji gospodare ovim
albumom. „Creeper“ sledi odmah iza nje, ali iako u početku zadržava ritam prethodnice, u jednom memontu iznenada ubrzava i uvodi vas
u divljiju teritoriju. Zatim slede „Emptiness of Life,“ „Ministry of Hate“ i „Corpses for Dissection“ sa kojima zvuk benda postaje još
kompaktniji, čvršći. Ni ove pesme vas neće pustiti ni sekunde svojim višestrukim promenama ritma. Naslovna pesma „Execution of
Violence“ će vas počastiti najtežim rifom na albumu, a Holly je izgleda na ovoj pesmi tek oslobodila glasne žice i na njoj daje svoje
najbolje. „Detest Morality“ je ekskurzija u death doom koji čujete od benda Asphyx, naročito na njihovim ranijim albumima.
„Whoremonger“ je ponovo pokolj sa nemilosrdnim bubnjarskim beatovima koji sustižu jedan drugog, zahvaljujući Ryanu Bloomu
(bubnjaru benda), koji sigurno zna kako da vas ponovo okači na kuku za meso, ako ste se nekim čudom u medjuvremenu otkačili. „Iron
Rations“ i „Hell Wasteland“ odaju počast floridskoj školi, ali daleko da Bloodstrike bilo šta kopiraju. Oni jednostavno uspevaju da zvuče
kao drugi bendovi, a pri tome da zvuče Bloodstrike.
Rekapitulacija: Bloodstrike je na ovom albumu nanizao mnogo žestokih rifova, veoma zaraznih melodija, znatno učvrstio svoj zvuk, e
efektivnim peromenama tempa uspeo da održi interesovanje tokom celog albuma. Za mikrofonom oni imaju ženu koju morate da
poštujete, jer se ona svojim vokalnim sposobnostima nameće kao ozbiljan igrač na tom mestu u timu. Bendu sve najbolje u dalje toku
njihove karijere.

8,5/10

Chaos Moon – Eschaon Memoire

atmospheric black metal
Blood Music (2017)

Bend Chaos Moon je okupio Alexander Poole (aka Esoterica) početkom 2000-ih, tako da bi bend
trebalo da pripada panteonu američkog black metala zajedno sa bendovima poput Leviathan,
Krieg ili Judas Iscariot. Medjutim, možda činjenicu da je bend za 17 godina iznacio samo četiri
full lengtha možda možemo da okrivimo što je nekako bend ostao ispod radara. Dakle, ne radi
se o nižem kvalitetu onoga što se našlo nanjihovim albumimia, jer su npr. Origin of Apparitions
(2007), Languor into Echoes, Beyond (2007) i Resurrection Extract (2014) svi uglavnom visoko
ocenjeni. Ovo su sve bili albumi koji su se uklapali u trenutnu filozofiju i modus operandi
američke black metal scene u vreme kada su izašli. Sirovi i primitivni u svom pristupu, sa
istančanim osetilima za atmosferu, Poole i momci su uspevali uvek da fanove počaste
beskompromisnim black metalom, sa injekcijom funeral dooma radi ambijenta.
2011 je obeležila težak period za bend, jer su te godine čak objavili i da se razilaze, a formiran je i projekat Esoterica. Medjutim, 2013 se
Chaos Moon ponovo aktivirao, vaskrsavajući iz pepela, a emocije benda zbog toga su se jasno videle u albumu Resurrection Extract, koji
se pojavio samo godinu dana nakon toga. Sledeći stope prva dva albuma, treći je zadržao agresivnost, ali je pokazao veće sklonosti ka
atmosferičnom black metalu, iako se ne može baš reći da je bend u potpunosti evoluirao u tom pravcu. Upravo tu uskače Eschaton
Memoire da ispravi stvari.
Glavna promena za Chaos Moon je učvršćivanje postave, jer je Poole sada uključio i dodatne članove benda, tako da bend sada egzistira
kao četvorka u sastavu Esoterica (gitare), Jack Blackburn (bubnjevi), Steven Blackburn (gitare) i Eric Baker (vokali). U prošlosti Poole je
bio zadužeh za sve instrumente i vokale, sa par izuzetaka tokom godina. Chaos Moon sada zaista liči na full-time bend, a ne kao one man
projekat. Ovaj korak je izgleda nadahnuo bend novom svrhom, i to je upravo ono što se čuje u muzici koji izvode na ovom albumu. Čak i
ako je zvuk i dalje u atmospheric black metal vodama, on nekako putuje i na momente ćete čudi uticaje Emperora, naročito u segmentima
kada melodični delovi šaraju kroz agresivne black metal strukture.
Jasno je da je fokus Chaos Moon-a uvek bio na postizanju željene atmosphere i ambijenta, i to je istina i na Eschaton Memoire. Pesma
koja otvara album, „The Pillar, the Fall, and the Key I“ najbolje govori u prilog toj činjenici, jer ona odmah na početku izgradjuje paklenu
atmosferu, pre nego što žešća strana muzike ovog benda bude izložena uhu slušaoca. Klavijaturski pasaži i sveukupna skonost ka
atmosferičnosti su najjači elementi ovog albuma i upravo su se pokazali kao ljuštura koja drži ovaj album kompaktnim, tok u okvirima
ovih granica bend istražuje sve kuthe i mračne hodnike.
Još jedan segment kojim se ovaj album ističe u poredjenju sa prethodnima jeste veoma kvalitetna produkcija. U prošlosti je Poole koristio
siroviju produkciju, koja je možda bila više u maniru tradicionalnog black metala, iako je sadržavala zaista mnogo atmosferičkih i
melodičnih momenata. Eschaton Memoire je to okrenuo i obrnuo, i po meni je na ovom albumu postignuta briljantna ravnoteža izmedju
ova dva elementa, dopuštajući tako da atmosfera i melodija dodju na svoje mesto, izvlačeći ambijentnost u prvi plan, dok je u isto vreme
muzika zadržala onu primitivnu suptinu po kojoj je black metal i poznat. Duboka melanholija se meša i stapa sa epskom veličanstvenošću.
Poole i kompanija su uspeli da istraže sopstveni zvuk i da u njegovom bogatstvu pronadju način da sve to kažu i na malo drugačiji način.
Za to im treba čestitati, jer su uspeli u potpunosti.

9,5/10

Corpus Diavolis – Atra Lumen

black-death metal
Aeternitas Tenebrarud Musicae Fundamentum (2017)

Zaista se nadam da ste spremni za ovo što sledi. Muzički, skoro ritualistički koncipiran black-
death metal ove francuske horde poznate pod imenom Corpus Diavolis, zašravo nikada nisu
odustajali od tog muzičkog načina izražavanja od svog rodjenja 2008. godine, u gradu
Marseilleu, lociranom u predivnoj Provance-Alpes-Côte d'Azur. Nakon objavljivanja njihovog
debi EP-ja Nightsky Orgia (2009) i njihovog očekivano dobrog prvenca Revolucia (2010), kao i
Enthogenesis (2013), bilo je za očekivati da će ovaj bend nastaviti istom linijom kvaliteta.
Predvodjeni multi-instrumentalistom Daemonicreatorom, oni su izbacili u etar Atra Lumen,
monumentalni opus skrojen upravo za fanove mračnije strane black metala.
Na latisnkom jeziku, „crna vatra,“ Atra Lumen kombinuje neskompromisni black metal, da death
i doom primesama, sa konceptima preuzetim iz šamanizma, ceremonijalne magije, tarota,
ezoteričnih putovanja Alistera Crowleya i filozofske trancedencije čileansko-francuskog umetnika i duhovnog gurua Alejandoa
Jodorowskog. Ovo je muzika koja ima moć da prodre pod vašu kožu, vaš um i vaše srce, i potom, da vas obavije u mračnu mističnu auru
od njenog početka do kraja. Svaka od osam pesama je jedinstvena, zloslutna, i pokazuje ne samo talenat svakog člana benda Corpus
Diavolis, nego i svu silinu zlobne i hipnotišuće kreacije sačinjene od zvukova koje su umovi ovih ljudi stvorili i preizveli na svojim
instrumentima.
Pesma koja otvara album „Revelations Before Dawn“ nas poziva otvarajući pred nama kapije podzemnog sveta, u kojem obitavaju
grozotne zveri i svim njegovim mračnim kutkovima, i sve to čak i pre nego što Daemonicreator počne da zavija poput ranjenog demona, a
gitaristi Analyster i Lord Khaos počnu da nižu rif za rifom, i zajedno sa basistom Funeralom da izvode čisti stari dobri black metal. Nisko
naštimovani rifovi i ritmički tačno odšrašeni blastbeatovi bubnjara, koji se odaziva na stage-ime IX, generišu paklenu atmosferu u pesmi
„The Ardent Jewel of His Presence“, pokazujući u svoj svojoj sili potenciju i zlobnost koju Corpus Diavolis uspevaju uvek da vešto
pretoče u muziku. Slede „L'Oeil Unique“ ili „the one eye“ na francusko, mešajući najbolje elemente black i doom metala, sa IX koji
teledirigovano ubija sve pred sobom i genijalnim vokalima Daemonicreatora. „Signs of End Times“ je još jedan tamni dragulj ovog
albuma, u kojoj Daemonicreatof počinje da growluje kao zombificirani vukodlak na punom mesecu, a da i ne spominjemo fantastičan
posao koji rade mračni duo Analyser i Lord Khaos njihovim zaposednutim gitarama. Sledi „Wine of the Beast“ i pokazuje malo veću
sklonost ka doom metalu, povremeno prošarana bržim deonicama punim iskonske mržnje ka svakoj svetlosti. Zvuk zvona najavljuje još
jednu zlu black metal ariju pod naslovom „Flesh to Flesh“ prošaranu doom metal deonicama koji samo pojačavaju tamu kojom je ova
pesma natopljena. Slede „Glorification“ i „Sick Waters“, od kojih druga počinje horror-cinematičkim introom, koji u stopu prati
atmosferično pevanje, a onda sve prerasta u još jednu gigantoursku black metal bezmilosnu rasturačinu, ostavljajući nas sve željne još
istog, i još... i još... i još...

10/10
 Crypts of Despair – The Stench of the Earth
death metal
Testimony Records (2017)

Obožavam nove bendove (bar za mene nova otkrića), a naročito ako još dolaze iz zemalja koje
nisu poznate baš po velikom broju metal bendova, bar ne onih koji su uspeli da se probiju van
granica svoje zemlje i čiji su diskografski dodatci uspeli da sebi prokrče put do evropskih
slušalaca. Jedan od takvih novih otkrića je svakako litvanski bend Crypts of Despair, koji dolazi
iz grada Kaunasa i postoji od 2009. Budući da Encyclopedia Metallum nema podataka o bilo
kakvim snimcija ili albumima pre ovog, uzeću da im je ovo prvi izlazak u etar, i to sa prvim full-
lengthom. Bend čini četvorka koja se potpisuje svojim inicijalima, koja je, kako vidim, muzički
prilično aktivna i van benda Crypts of Despair.
Istorijski, Litvanija je zemlja sa bogato istorijom; srednjevekovna super-sila koja je u XVI veku,
zajedno sa Poljskom, bila jedna od poslednjih paganskih bastiona u okruženju hrišćanske Evrope
tako da tu sigurno ima dosta po čemu se može kopati i istraživati. Medjutim, kao što sam rekao, Litvanija nije poznata po metal
bendovima. Ne postoji regionalni zvuk po kojem možete da kažete da bend dolazi iz te zemlje, kao npr. švedski death metal, Bay Area
Thrash, floridski death metal, New Wave of British Heavy Metal itd. No, bilo bi izuzetno nepošteno reći da su baltičke zemlje bez
skrivenih dragulja. jedan od takvih je sigurno i bend o kojem upravo govorimo.
Iako sam ja old-schooler, bitno je primetiti da moderni bendovi koji odluče da praše old-school death metal, na primer, obično završe
reciklirajući stare ideje, koje su mnogo pre njih drugi odradili, i to mnogo bolje, tako da nekako ne privuku dovoljno pažnje. I pored
odličnog zvuka, i pored toga što neki od njih uspevaju da postignu atmosferu sa kraja 80-ih i iz 90-ih, inovacija je bila uvek problem. Ovo
je jama u koju su upali i Crypts of Despair sa svojim debijem, ali čak iako nema ništa revolucionarnog u njihovoj muzici, kvalitet onoga
što nude je dovoljno visok da zaslužuju svoj deo kolača.
Od samog početka albuma i naslovne numere „Stench of the Earth“ oduševljava kvalitet produkcije. Zvuk je odlično izbalansiran i
dovoljno jasan da svaki muzičak dobija svojih pet minuta, ali još uvek je tu dovoljno sirovosti da je to za pohvalu. Vokali mogu da drže
lekciju u verbalnoj divljačnosti, tok gitare izgleda da su našle neki amalgam izmedju poznatog zvuka švedske death metal škole iz već
legendarnog Sunlight studija sa surovom brutalnošću najboljih bendova iz Tampe. Ritam sekcija, naročito bas, iako nisu u prvom planu u
miksu, svakao su tu i daju neku toplinu inače ledenom zvuku, dok bubnjevi galopiraju kroz noć sa povremenim dodavanje cimbala radi
atmosferičnosti.
Iako album počinje prilično dobro, tek negde oko sredine u stvari dobija svoju ličnost. Nakon „Fleshless Eternity“ koja podseća na
Unleashed, kao da su se Crypts of Despair setili da znaju da znaju da pišu pesme. Veoma lagano najbolja pesma na albumu je „Possessed
by Astral Parasites“ koja podseća na rane dane Morbid Angela i Malevolent Creationa. Sa jedva nešto ispod šest minuda, „Monuments of
Fear“ je prva pratilja prethodno opisanoj. Obe karakteriše zlokobni rif, pre nego što se Crypts og Despair opuste i urone u ono što rade
najbolje – sirovi, krvoločni, brzi death metal.
Ako ste očekivali neki novi umetnički pristup sviranju death metala, onda je bolje da izbegnete Crypts of Despair. Ali ako ste jedan od
onih koji jednostavno uživaju u klasičnom death metalu iz pomenute ere kada je ovaj žanr značio mnogo više nego danas, onda ćete na
ovom albumu pronaći mnogo toga što ćete voleti. 41 minuta čistog death metala.

8/10

Death Yell – Descent into Hell

blackened thrash death metal
Hell Headbangers Records (2017)

Osim ako neki čudom niste fanatik koji istražuje po metal scenama obskurnih zemalja sveta,
onda vam ime ovog čileanskog blackened death metal benda sigurno neće zvučati poznato.
Bend je inače u svojoj istoriji imao tri inkarnacije, prvu od 1986 do 1988 pod imenom Pestilence,
zatim od 1988 do 1991. Onda je nastupio period tišine od čak 21 godine, da bi se bend ponovo
pojavio 2012 i ostao aktiavn do danas. Za svo to vreme, bend je izbacio jedan demo, tri splita,
jedan EP, učestvovao je na jednoj kompilaciji, i sada već prošle godine je izbavcio svoj prvi full-
length.
Na sebe su skrenuli pažnju demo kasetom Vengeance from Darkness koja je do danas postala
veoma redak kolekcionarski primerak ako ste fan južnoameričkog metala, možda više zbog
bendovog zvuka i stila, nego zbog same kolekcionarske vrednosti.
No, činjenica da dolaze iz Južne Amerike daleko od toga da znači da su slični svojim
sunarodnicima Pentagram ili mnogo poznatijim Brazilcima. Možda je upravo to bilo razlog zbog kojeg su se našli na 7“ splitu sa finskim
bendom Beherit, koji je na tom split singlu učestvovao sa svojom klasičnom numerom „Werewolf Semen and Blood.“ Ovo je možda bio i
potez karijere za Death Yell jer su tako uspeli sebe da nametnu i približe širim masama. Medjutim, bend se raspao 1991. 2007 se pojavila
kompilacija Morbid Rites koja je izašla kroz label uclear War Now! Production koja je sadržavala neke stare Death Yell pesme i nebe
bezvredne live snimke, ali koji su beležili bendov live zvuk. Kao što smo rekli, 2012 se bend ponovo okupio sa novim bubnjarem i 2013
objavio još jedan 7“ split sa Atomic Aggressor za Hell Headbangers Records. Ovim splitom su ponovo privukli pažnju na sebe, ali ovog
puta su to bili potpuno novi fanovi. 2016 su se ponovo oblasili sa splitom, ovog puta sa peruanskim bendom Morbosatan za kuću
Doomentia Records. To nas dovodi do bendovog prvog full-lengtha, nakon čitavih 30 godina od kako se bend po prvi put oglasio.
Ako na ovom albumu očekujete da čujete bend na izdisaju koji je odlučio da sakupi neke stare snimke, modernizuje njihov zvuk i objavi ih
čisto da bi ih objavio, grdno se varate. Descent Into Hell je jako, jako dobar album i pokazuje da su Death Yell itekako živi i da još uvek
imaju snage da udare tamo gde boli. Poslušajte samo pesmu „Macabre Fuckfeast“ (hahahahahahaha, kakav metal naslov!!!!). Umesto
ponavljanja prošlosti i pokušavaj da se živi od stare slave, Death Yell su odlučili da se u punom smislu te reči modernizuju i da nam
prezentuju prilično thrashi verziju njihovom blackened death metala. Vokalista Gelleta je verovatno jedini koji je ostao veran svom stilu iz
prošlosti, ali njegov blackerski venomozni hiss vokal je jači nego ikada.
Ako ste jedan od onih koji su skloni da stare bendove koji se ponovo okupe odbace odmah na prvu loptu kao samo pustu želju da se uzme
neka kinta, podsećam vas da u metal muzici nema kinte; ona se svira srcem i dušom, a ne radi para. Death Yell su uspeli da ostanu verni
svojoj prošlosti, ali su je toliko osavremenili da je ovo... pa skoro potpuno drugi bend u smislu zvuka i onoga što muzički nude. Ovo je
samo još jedan dokaz da se nikada ne treba predati i poruka mnogo mladjim bendovima da trebaju da sviraju iz ljubavi prema ekstremnoj
muzici. To bendove čini velikima, a ne činjenica da su prodali ovoliko primeraka albuma na raznim nosačima zvuka, ili da im je na svirku
došlo par stotina fanova kojima je sve jedne ko su oni, jer ionako ne slušaju metal uopšte. Za samo četvrtinu novca koji ćete pući da biste
videli Slayer, imate priliku da vidite ove momke koji se nisu dali smrti i koji su još uvek tu.

8,5/10

Desolate Shrine – Deliverance from the Godless Void

death doom metal
Dark Descends Records (2017)

Izgleda da je Finska dom nekih zaista dobrih metalnih teškaša iz glavnih žanrova ove muzike.
Desolate Shrine ponosno stoje u grupi takvih bendova, predstavljajući atmosferičku stranu death-
doom metala. Iza njih je vež zavidna diskografija od četiri full length albuma u periodo od 2011
i 2017, zaključno sa albumom Deliverance from the Godless Void. Ovog puta za razliku od The
Heart of the Netherworld (2015) oni su čak uspeli u miks da ubace i neke black metal elemente i
da bez neke velike promene u svojoj magiji, dodaju vatru i užareno ugljevlje koje je uzburkalo
vode oko ovog benda, u to sam siguran. Uspeli da ostave granicu izmedju žanrova veoma
tankom, ali da i dalje ostanu verni nekom svom muzičkom senzibilitetu.
„The Primordial One“ se uvija negde na relaciji izmedju norveškog black metala,
potpomognutog razbijačkim bubnjevima i jecajućih gitarskih rifova i solo deonica, često se
prepuštajući
disonantnim krešendima, dok bend istražuje svoju death-doom pozadinu. Igranje brojnim promenama u tempu se odvija u sledećoj pesmi,
„Lord of the Three Realms,“ sa opojnim ritmom usred vokalnog duela izmedju frontmena M. T.-a i R.S.-a koji kombinuju zardjale raspove
i afotične duboke growlove dajući i jednom i drugom stilu podjednako mesto. Centralno mesto na albumu zauzima pesma „Unmask the
Face of False,“ dok „The Graeae“ manipuliše vešto sa širokim doom rifovima koji su i razarajući i pamtljivi. Sa svakom pesmom jedva
ispod 10 minuta, ovaj bend ipak ne upada u zamku monotinije, jer veško menja strukture sadistički odgovarajući na naš muzički
mazohizam, čineći tako savršen spoj.
Tradicionalisti i čistunci koji su navikli svoje uši ne neke tradicionalne elemente ovog žanra možda neće biti preterano oduševljeni ovim
albumom, ali Desolate Shrine na ovom albumu pokazuju da nisu kukavice i da itekako uspešno umeju da se poigraju sa svojim zvukom.
Za takve sladokusce, Desolate Shrine ima pesme poput „Demonic Evocation Prayer.“ U poredjenju sa prethodnim ostvarenjima,
produkcija na ovom albumu je z a nijansu jasnija, čime je omogućeno multiinstrumentalisti L.L. (koji je odradio sve instrumente) da zaista
isijava neku mračnu auru svojim radom. Koliko je on veštu onome što radi govore i paklene gitarske linije i način na koji ih suprotstavlja i
kombinuje sa režućim rifovima. Produkcijski je uspeo da istakne i svoj rad na bubnjevima, igrajući na kartu kombinacije blastbeatova sa
kreativnim fillovima koji ističu emotivniju stranu albuma. Koliko je ovo dobro iskomponovan album se najbolje vidi u „The Silent Star“
koja je prosto u sebe sakupila sve najbolje elemente prethodnih pesama i podigla ih za još nednu stepenicu da skali kvaliteta
Black, death, doom, atmospheric... nazovite ovu muziku kako god hoćete, ali ona će vas svakako uvući u sebe i bez milosti zaposesti vašu
dušu. Deliverance from the Godless Void je, sigurno, slušalačko iskustvo koje ne biste trebali da propustite. Slojeviti album, svedok
izuzetnom muzičkom nadarenošću, dragulj je na finskoj metal sceni. Njegove domete ćemo moći tek mnogo kasnije da ocenimo, jer teško
da sada možemo da vidimo gde će sve ovaj album da stigne i koliko da postign.

9,5/10

Devilpriest – Devil Inspired Chants

death-black metal
Pagan Records (2017)

Dolazeći iz Silesijske regije Poljske, Devilpriest su trio čiji debi Devil Inspired Chants je
objavljen 10. novembra pod logoom Pagan Recordsa. Ovo je jedan od onih debija koji uopšte ne
zvuči kao debi, nego kao album koji je izgradio sebi momentum sa bar još dva albuma pre toga,
koji je put veoma moćne muzičke sile, veoma usredsredjene i svršene u svim svojim elementima
tako da ne ostaju nikakvi krajevi koji se nekontrolisano vuku na albumu i o koje se recenzenti
sapliću jer im kvare sveukupni doživljaj o albumu. Pogonsko gorivo koje goni motor ovog
albuma je čista satanska mržlja prema svemu što je pravedno i svetlo. Bend, sa takvom
motivacijom, uspeva da kombinuje elemente death metala iz 90-ih i black metal, stapajuči ih u
nešto veoma upečatljivo, jasno, nešto divljački snažno, krvoločno, i tehnički odsvirano na veoma
visokom nivou.
Osam pesama koliko čini ovaj album su uglavnom klasično komponovane, ali je za veliku
pohvalu
što su one tako dobro komponovane da ni jedna nema vrhunce i padove, nego su pune snage od početka do kraja. Pesma koja otvara
album, „Withstand the Holy Ghost“ na odličan način predstavlja strategiju koju je ovaj bend odabrao. Otpočeta mračnim, disonantnim
uvodom, ona ubrzo prerasta u gromoviti napad veoma dobrim rifom koji me je podsetio malo lošije isproduciran na Nile. Muzika je
nastavila da sledi zacrtani tempo, da tmurnim akordima, izopačenim solažama prosto zacementiranim, a ne odsviranim, koji šaraju
varvarsku tiradu besomučnog razaranja. Sve pesme karakterišu nagle i potpuno nenajavljene promene u tempu i ritmu. Veoma kvalitetno
osmišljeni rifovi koji su i sami puni dinamičkih promena, svedoče da se radi o veoma kvalitetnim muzičarima. Svaku pesmu ukrašavaju
višestruku soloi koji uvek učine da vam skoro jabučire iskoče iz očnih duplji koliko su precizno odradjeni i savršeno uklopljeni u muzički
okolinu. VEoma impresivno i vešto rukovanje instrumentima sve trojice muzičara čini ovaj album veoma zanimljivim za slušanje.
Zaista nećete pogrešiti ako izaberete ovaj album za popunu svoje kolekcije, jer je snažan tokom cele svoje dužine, ali ako zaista želite da
preslušate prvo njegov najupečatljiji deo, onda uradito to sa pesmama „Sacred Orgy“ i „Awaken in the Presence of Satan,“ jer one možda
zaista najjasnije daju ukus svega onoga što ovaj album jeste.

9/10

Execration – Return to the Void

death metal
Metal Blade Records (2017)

Uglavnom sačinjen od fotona ispaljenih iz velikih zvezda koje eksplodiraju, kosmički vetrovi su
moćna sila koja izbacuje oblake prašine niske gustine u intergalaktički svemir. Može biti
prouzrokovan kretanjem orbitalnog gasa u klasterima galaksija ili može biti izbljuvan iz same
srži benda Execration, norveškog death metal benda koji je izgleda u potpunosti spreman da ima
glavnu ruku u stvaranju veoma kvalitetnog atmosferičkog death metala, sa primerama doom
rocka i zloslutnog thrasha, i sa blagim klimoglavom modernog black metala. Nakon prvog EP-ja
Language of the Dead (2007), već sledeće godine se pojavio njihov prvenac Syndicate of Letargy
i poblao veoma visoke ocene od strane recenzenata. 2010 je Execration uzeo učešća na 4-way
split albumu Oslo We Rot, sa bendovima Diskord, Lobotomized i Execration. Onda je usledio
još bolji Odes to Occult (2011), da bi tri godine kasnije izašao Morbid Dimensions (2014), koji je
iste godine dobio
nagradu Spellemannprisen za najbolji metal album. Album je znatno proširio granice bendovog zvuka u svim mogućim pravcima. Neke
pesme vešto menjaju višeslojne rifove ubacujući i ne retke doom metal momente, dok druge zvuče poput nekog postmodernističkog death
metala tipa mešavine Amebixa i Voivoda. Ono što bi na Morbid Dimensions mogli da nazovemo retro death metalom, na Return to the
Void je u stupilo mesto potpunom izbegavanju tipičnih death metal struktura 90-ih, da bi izgradilo nekakav transcedentan zvuk. Kvalitetna
produkcija je dala bendovoj muzici dovoljno snažan udarac. Ovo je album koji sve one fanove death metala pomaže da pobegnu od
tradicionalnog, uobičajenog, i obru se u svetu muzičkih inovacija u kakvom, do sada, niste bili. Album se pokazao kao moderator izmedju
atmosferičnosti i struktura koje baš nisu do sada bile deo old school death metala, ali je zadržao punu ekstremnost i snagu koju je death
metal kao žanr imao od početka.
Muzika koju Execration proizvode nije toliko nepredvidiva i haotična da ne može u njoj da se uživa, medjutim, imam odredjenu dozu
rezerve prema ideji da će biti prijemčiva za slušaoce koji baš i nisu fanovi kripto-filozofskih tekstova i post-metal post-žanrovski
orijentisanih bendova koje danas vode i usmeravaju njihove sci-fi death metal gitare. To n e znači da muzika nije uzbudljiva, i sigurno
može da nadahne i da zarobi pažnju više od večine onoga što je 2017 ponudila. Album pri tome nije toliko slušljiv za široke mase, i
definitivno je okrenut stilu više nego sadržini ali tokom celog albuma ste svesni da je pogodio pravi živac, da ima pravi groove i da vodi
bend u malo drugačijem pravcu od prethodnih albuma.

9/10

Lifeless – The Occult Mastery

death metal
F. D. A. Records (2017)

Od kada je presto death metala upražnjen odlaskom svemogućih Dismember, od kad su

Entomber u potpunosti izmenili svoj stil, puno bendova konkurišu za tron – Infected Chaos,
Brutality Deceased, Harm, Blood Seclusion, Evocation, Endseeker, Massive Assault, Fatalist,
Internment, i nemački Lifeless su samo neki koje možemo navesti i koji su veoma blizu samog
vrha ove trke. Bend iza sebe ima tri full lengtha: Beyond the Thrashold of Death (2008),
Godconstruct (2013) i album koji je predmet ove recenzije – The Occult Mastery (2017).
Izmedju ova tri full lengtha se nalaze dva splita: Chapel of a Lifeless Cult (2012) i Sermon of
Ungodly Dreams (2015). Albumi do ovog su sve sami solidni primeri žanra, ali još uvek
nedovoljno dobri da bi stali rame uz rame sa albumima svojih zemljaka Revel in Flesh ili
trenutno vladajućih u žanru, benda Entrails. Ni sa trećim albumom se nije ništa bitnije
promenulo.
Prošlo je četiri godine izmedju prethodnog albuma, ali originalna kičma benda u sastavu Marc Niederhagemann (gitare/vokali) i Daniel
Lerose (bubnjevi) nisu već odradili na prethodnim albumima, svim pod veoma jakim uticajem Stockholm škole prepoznatljive po
galopirajućim ritmovima sa izraženom sklonošću ka melodiji. Na ovom albumu su se ovoj dvojici još pridružili i Jan (gitare) i Sasha (bas),
ali čak ni oni nisu uspeli da unesu dovoljno novine da bi Lifeless privukli veću pažnju na sebe i pomutili slavu pomenutim Revel in Flesh i
Entrails. Zujanje gitara i hum sa već poslovičnim Sunlight studio zvukom i rifovi kasape sve pred sobom. Očigledan (ili ušečujan) je
uticaj legendi ovog žanra, ali ovo ni u kom slučaju ne može biti smatrano minusom, jer Lifeless to izuzetno dobro rade.
Puno je jakih momenata u ovim 9 pesama, kao npr. nostalgični grove na 2:38 u pesmi „Progenies of Cursed Seed“ ili pesma „From Chaos
Our Order Shall Rise“ sa inicijalnim vukućim ritmom koji vas mora podsetiti na Autopsy, pre nego što sve preraste u besomučni galop. O,
bend itekako može i zna da ubrza, kao i pesmi „Delusions of Grandeur,“ ali i uspori, kao u pesmi „Rites of Desolation“ ili u šestominutnoj
poslednjojh pesmi „Throes of Dawn“ gde zaista podsećaju da kasnije radove pomenutih neprežačjenih Dismember.
Iako ovde nema ničeda spektakularnog, Lifesell uspevaju da prikažu činjenicu da su itekako savladali sve lekcije iz švedskog old school
death metala, i da slušaoce podsete na najbolje godine žanra, ali pri tome da ne zvuče kao plagijat. F.D.A. Records je do sada učinio
lavovski posao u pronalaženju takvih bendova sa svih delova zemlje i okupljanju istih u svoje gnezdo. Nama ostaje samo da se opustimo i
uživamo. Ja sam bar uživao.

8/10
 Nazghor – Infernal Aphorism
melodic black metal
Non Serviam Records (2017)

Za bend koji postoji samo pet godina, za Nazghor se sa sigurnošću može kazati da imaju veoma
bogatu diskografiju. Od 2012, kada su se rodili u Upsalu u Švedskoj, oni su počeli da više nego
aktivno iz godine u godinu izbacivali bar po jedan album (2014 su izbacili dva) tako da ih do
sada ukupno imaju 6, od kojih je poslednji Infernal Aphorism. Iako su svoju karijeru počeli kao
bend čiji je modus operandi bio mizantropija, sa Death's Withered Chants (2016) oni su sebe
nametnuli kao veoma melodični black metal bend. Ovaj stilski zaokret, sa povećanim
interesovanjem za višim standardima produkcije, automatski je doveo do toga da je bend odlučio
da se posveti pisanju jačeg materijala. Na Infernal Aphorism oni su odlučili da dodatno istraže
svoje muzičke mogućnosti i da testiraju svoju izdržljivost.
Nakon narativnog introa „Opus Profanus,“ svoju smrtonostnu glavu je promolila „Malignant
Possession.“ Ako postoji ijedna pesma koja može da otruje samu srž ljudske duše i to samo jednom svojom kapljicom, onda je to upravo
ova. Ledeni tremolo rifovi se nižu kao na proizvodnoj traci i muzički podsećaju pomalo na brak Cult of Fire-Dissection-Watain. Gitaristi
Angst i Armageddor su ovu pesmu fokusirali oko možda najboljeg rifa kojeg su ikada napisali. „Decretion at Eschaton“ čak vuku i na
black-thrash Destroyer 666. Iako pesmi nedostaje nijansa raznovrsnosti, ona je itekako doban nastavak prethodne. „The Darkness of
Eternity“ medjutim ne pati od takvih nedostataka. Veoma ubedljiva pesma, naročito nakon prve minute njenog trajanja.
Infernal Aphorism je veoma jak album. Jedna od njegovih mana jeste činjenica da Nazghor uvek nekako upadnu u istu zamku sa svakim
svojim albumom – nesposobnošću da naprave pesme koje su smislene dužine. Sa takvom hiperprodukcijom, oduševljen sam da uopšte
uspevaju da pronadju toliko interesantnih rifova da ispune vreme od više od sad vremena na svakom albumu. Recimo, pesma „Ephemeral
Hunger“ me je podsetila na nekoliko krajeva Metallicinog hita „Fade to Black,“ iako su Nazghor daleko, daleko od Metallice, ali shvatate
poentu. Bilo koja od tri pesme koje dolaze nakon „Ephemeral Hunger“ bi mogla i da bude višak, iako to ni u kom slučaju nisu loše pesme.
Nego jednostavno je previše muzike za svariti. Klavirski natopljena „Absence of Light“ je najinteresantnija pesma na albumu. Medjutim,
ova nesposobnost da sami sebe ograniče je do sada uspela da sačuva Nazghor od toga da im albumi postanu veliki. Kvalitet pesama
nikada ne opada, ali oni kao da su morali sve što su pripremili da uguraju u ovaj album i ne ostave ništa za kasnije.
Cosmarul je vraški razvalio iza svog bubnjarskog seta, iako je moj apsolutni favort do sada, iz black metal branše, ipak Inferno iz
Behemotha koji svakom detalju u svom setu u svakoj pesmi posvećuje podjednaku pažnju. Produkcija je kvalitetna za album ovog žanra,
uz blagu zamerku zvuk ugitara koje zvuče kao da su žice bile smrznute.
Matični label Non Serviam, sa Season of Mist kao glavnim distributerom svakako ukazuje na kvalitet benda, jer su oba labela poznata po
svom radu sa black metal bendovima. Kvalitet ovog albuma čini da već sad naša muzička usta počnu da luče pljuvačku kada samo
pomislimo na to šta nam Nazghor spremaju za 2018.

8,5/10

Necrowretch – Satanic Slavery

death-black metal
Season of Mist Underground Activities (2017)

Bend postoji od februara 2008, iako postoji snimljeno i nekoliko demoa pre ovog iz 2008, koji
doduše nikad nisu objavljeni. Na tim demoima je bend sledio više grindcore zvuk, ali se kasnije
vremenom iskristalisao zvuk koji bend danas prezentuje. Danas bend čini četvorka u sastavu
Kev Desecrator (gitara), Vlad (vokali/gitara), Ilmar (bubnjevi) i Malik (bas). Interesantno je da
je bend, pre svog albuma prvenca izdao tri oficijelna demoa: pomenuti Demo (2008), Rising from
Purulence (2009), Necrollections (2010), zatim EP Putrefactive Infestaton, veoma lako jedan od
najboljih EP-ja objavljenih te godine, nakon čega je bend učestvovao na kompilaciji Ripping
Souls of Sinnwers (2011). Sledeće godine je usledio još jedan EP – Now You're in Hell (2012), a
već sledeće godine i odlično ocenjen prvenac Putrid Death Sorcery (2013). Usledila je još jedna
kompilacija koja je pokrila rad benda od 2009 do 2012 nazvana Bestial Rites 2009-2012 (2013),
pa još jedan EP Even Death Must Die (2014), a godinu dana kasnije je bend objavio dugo očekivani drugi album With Serpents Scourge
(2015), što nas dovodi do ove godine i do trećeg full lengtha Satanic Slavery. Iako su u vreme početka svoje muzičke karijere oni bili
veoma mladi, danas su oni bend čije je ime itekako poznato u underground krugovima. Sama srž ovog nogom Necrowretch ostvarenja je
ista prljavština po kojoj smo ovaj bend upoznali, o čemu svakako svedoči i „Sprawl of Sin.“ Ludilo uskoro počinje da se nekontrolisano
otima, dok agresivna baražna vatra leti na sve strane i uzima žrtve. Vladovi vokali su teški kao tona gvoždja ne izgubivši tokom bendove
karijere ni gram svoje žestine. Naslovna pesma i „Tredeciman Blackfire“ koja dolazi pre nje su apsolutni putridni komad vatrene stihije u
kojima album ne usporava niti se menja ni za promil. Ovaj album se razlikuje od prethodnih po tome što je bend uspeo nekako, tu i tamo,
da istisne neki molodični momenat, ali ne da bi popustio tenziju kod slušaoca, nego samo da bi prikupio momentum za novu salvu tečne
lave iz vulkana svog muzičkog umeća. Ali ovi melodični momenti ne bi trebali da vas uopšte zabrinu, jer oni ne znače da je bend žrtvovao
svoju beskompromisnost na oltaru prijemčivosti svoje muzike širim masama. Te deonice su samo malo melodičnije od ostalih, ali isto
tako otrovne i oštre da prosto kidaju meso sa kostiju. Ni 40 minuta visoko-oktanskog death-black metala će vam sigurno proći prebrzo.
Iako ne preterano originalni u svom pristupu, Necrowretch su uspeli da izbace još jedan veoma jak album koji ih je samo još više učvrstio
na mestu koje zauzimaju u death i black metal podzemlju.

9/10
 Nuckin' Futs – Abyss
thrash metal
Independent (2017)

Nakon EP-ja Evilution (2013) i prvenca Slavery (2014) bend Nuckin' Futs (hahahahahahahahah!)
se vraćaju sa svojim drugim albumom, prvim od ovog benda koji sam ja imao priliku da
preslušam, i mogu da vam kažem da sam bio gadno nasamaren. Cover-art mi je govorio da se
radi o još jednom opakom i brutalnom tech-death metal albumu, ali kada sam pustio ono što je
iza tog covera došlo, bio sam šokiran. Bila je to thrash krljačina koji definitivno nisam očekivao.
Bend iz Barcelone je na sebe skrenuo pažnju svojim učešćem na Primavera Sound muzičkom
festivalu koji se u ovom gradu održava u proleće. Nckin' Futs su još jedan dokaz da ovaj
katalonski grad ima veoma živu metal scenu, sa veoma talentovanim bendovima, od kojih se iz
thrash metal branše još ističu i Deldrac, Hypnoside i Stain of Madness.
Pomenuti EP Evilution i album prvenac koji je usledio nakon njega su samo pokazali sa koliko
entuzijazma ovi momci prilaze svom hobiju. Četvorka koja čini bend voli thrash metal, i to je od prve sekunde jasno, i iz svakog tona
izbija samouverenost sa kojom je on odsviran. Medjutim, uglavnom, samo strast nije dovoljna i potrebno je i sposobnost benda da napiše
čvrste i koherentne pesme. Veći deo ovog albuma čine pesme koje zaista dobro počnu, ali onda utrče u neku čudnu teritoriju i se odluče za
neku čudnu strukturu koja navodi na utisak da se pesme dožive manje kao kompozicije a više kao skup delova koji su skupljeni na jednom
mestu. Najbolji primer za ovo je upravo naslovna pesma, koja nakon briljantnog paranoidnog introa na čistoj nedistorziranoj gitari nudi
pesmu zaista čudne strukture, iako sa najboljim rifom i refrenom. Medjutim problem ove pesme je počeo kada je bend pokušao da
prezentuje i svoje progg tendencije, pa je počeo da niže neke polu-povezane ideje a da ni jednu od njih nije u potpunosti razvio. A onda se
isto tako naglo i neočekivano pesma završila u momentu kada je bend ponovio rif sa početka.
Kada sam shvatio da se ipak radi o thrash metal albumu, moja očekivanja su bila mnogo viša. Svaka čast vokalisti Juanu, koji je svojim
skoro ludačkim vokalima spasao mnoge od ovih pesama. On je uspeo čak i par puta da iskanališe iz svog grla vokal koji me je
neverovatno podsetio na King Diamonda. Njegove impresivne vokalne sposonosti su svakako pomogle da bend kroz svoju muziku plasira
veoma bizarne tekstove. Sci-fi tematski koncipiran album je na momente ličio i na neke rifove koje ste možda čuli od Metallice. Možda je
razlog ze te bizarne tekstove u stvari jezička barijera, ali to mi nije u potpunosti jasno.
Sigurno je da se radi o veoma talentovanoj grupi miuzičara koja je ovog puta snimila album koji je čak i kraći od prethodnog, ali i manje
konzistentan od prethodnog. Solaže su fantastične i pažljivo osmišljene, i to je još jedan razlog da se nakon preslušavanja albuma počešete
po glavi i upitate šta je ovde pošlo naopako, jer ne možete da se otmete utisku da su neke stvari ovde ostale nedorečene.
Da bend svakako može bolje, dokazuju i pesme „Chains of Reprisal“ kao i semi-power metal balada „Tied to the Past“, ali ostatak albuma
čini kao da se bend na ove pesme jednostavno spotakao nego da ih je namerno tako komponovao. U svakom slučaju, Nuckin' Futs idu u
dobrom smeru i sigurno imaju dovoljno sposobnosti da stignu do cilja zvanog „killer album.“ Abyss to još uvek nije, ali karijera je još
uvek pred njima.

7,5/10

Order – Lex Amentiae

black metal
Listenable Records (2017)

Order nije jedan od onih bendova koji se brine oko toga da li će pomoći osobi koja ih po prvi put
sluša. Pre nego što su i ušli ozbiljnije u prvu pesmu, vama je već jasno da će ovi momci tvrditi
da su im muzički pretci bendovi koji su činili prvi talas norveškog black metala. Ako to nije
dovoljno da vas zainteresuje za ove momke, onda pogledajte na listu muzičkih uzora koju ovaj
bend ponosno kači svugde gde se spomene ime njihovog benda, a tu su i tako velika imena poput
Celtic Frost, Mayhem, Gluecifer, Cadaver i Satyricon. A i imena članova benda, bar onima koji
su dublje u ovoj underground sceni, svakako da govore tomove: Kjetil Mannaheim i Eric
Norheim iz originalne postave benda Mayhem, c. 1980-ih. Njih dvojica u imali, dakle, aktivno
učešće u definisanju norveškog black metal zvuka. A to je nešto što se jednostavno mora
poštovati, čak i ako niste fan ovog žanra.
Sa svim ovim što smo o bendu do sada rekli, nameće se samo jedno pitanje: Kako su oni uspeli da odgovore na jedan ovakav podigre? I
moram odmah da kažem da su Order itekako opravdali očekivanja, jer su na celom albumu radili ono što najbolje znaju, a to je da prave
dobar black metal.
Fraza „lex amentiae“ inače znači „zakon ludila“, i iza ovog imena se krije 100% black metal tame, rdje i truleži, zapravo sve što su članovi
benda uspeli da do danas sakupe u svojim dušama. Nema tu nikakvih suptilnih žičanih aranžmana, nema cveća ni drveća, nema čak ni
sveća ili kruna. Sve što ćete od njih da dobijete je grubi, pravo u lice, old-school black metal. Od pesme „Winter“ koja otvara album pa
do poslednje sekunde naslone pesme „Order,“ bend pokazuje čvrstu rešenost za postizanjem atmosfere koja je definisala granice žanra u
80-im godinama prošlog veka. No i pored toga, ovaj zvuk i dalje zvuči veoma sveže, jer nakon što je norveška scena postajala poznatija
po svemu drugom osim muzike, nekako su bendovi počeli i muzički da se distanciraju od bendova koji su važili za njihove muzičke očeve.
Povratak tom zvuku danas izgleda i dalje kao pravi potez.
Skoro dve generacije su prošle od kada je prvi black metalac napravio svoj corpse-paint i zatvorio se u svoju sobu, ili u neki polu-zarazni
podrum da bi u mraku pronašao indpiraciju za muzičko prezentovanje onoga što mu je bilo u srcu. U pesmama poput obrade „Procreation
(Of the Wicked)“ od pomenutih Celtic Frost, i koja skoro da zvuči bolje o originala, Order pokazuje da ima još mnogo toga u svojoj
muzičkoj kutiji, još neodržanih lekcija koje današnji black metal klinci itekako trebaju sa paćnjom da odslušaju i prihvate.

10/10
 Perdition Winds – Transcendent Emptiness
black metal
Izdavač (2017)

Finski kontributori drugom talasu black metala su često nepravedno potcenjivani kada se
uporede sa bendovima iz njima susednih skandinavskih zemalja, jer je jednostavno black metal
oduvek bio „švedski“ i „norveški“ proizvod. Bukvalno svaki bend koji se pojavi pod kapom
nebeskom se uporedjuje sa bendovima koji dolaze iz ove dve zemlje. Videti kako su bendovi
Satanic Warmaster i recimo čudaci Impaled Nazarene vrednovali visoko iznad npr. bendova
Sargeist, Horna ili Pest, je po malo nepravedno. Perdition Winds izvlače svoje tonove iz bogatog
podzemlja skandinavskog ortodoksnog black metala, ali uspeva da izbalansira mraz sa
modernizovanom verzijom grupa poput Rahu, a da ne kompromituje svoj jasno definisani zvuk.
Zvuk na njihovom albumu Aura of Suffering (2014) je bio atmosferičan ali brutalno agresivan sa
postavom koja je sadržavala članove Lie in Ruin i Corpsessed njihov debi je zvučao veoma
fokusirano kada je u pitanje svirka, iako ne
isto toliko fokusiran kada je u pitanju komponovanje. I pored ambicije, njihov prvenac je ipak na kraju zvučao tanko u vremenu kada su
njihovi folkerski zemljaci snimali dobre albume. Transcendent Emptiness je sada tu da pokaže da su te slabosti bile samo privremene.
Iako su neki atmospheric death metal uticaji itekako prisutni na nekolicini pesama, veći deo albuma je rešen da vam prezentuje najbolji
finski black metal album, svesno izbegavajući da zvuče kao kopija Bathoryja i nekih black metal bendova. U srednjoj trećini albuma
izgleda da je bend napravio svesni blagi zaokret ka više atmosferičnom black metalu koji oslikava ritualnu tamu koja će definitivno staviti
Finsku na black metel mapu. „Saints of the Deathfields,“ „Saturnal Void“ i „Venus Rising“ su zaista moćne u svom punom naletu,
okružene dužim pesmama koje zvuče poznatije kada se uporede sa prethodnim albumima.
Novi vokalista J. I. upotrebljava svoj masivni hiss vokal , i to radi tako dobro da dobijate u uhu odjeke ranih radova Darkthronea.
„Impious Frontier“ je jedna od boljih black metal pesama koje sam čuo 2017. U njoj je bend zaista pokazao šta može. Sve u svemu, ovaj
album pokazuje bend koji je preduzeo krupnije muzičke korake nego na prethodne albume. To su učinili hrabro i fokusirano tako da ih ni
u kom slučaju ne možemo optužiti da su napustili svoje korene.

8/10

Sarke – Viige Urh

black-thrash metal
Indie Records (2017)

Inicijalno zamišljen kao one man projekat sa ciljem da bude ispusni ventil za kreativost Thomasa
–Sarke- Berglija (Khold i Tulus), veoma brzo je počeo d amutira u potpuno drugo čudovište.
Danas je ovo više bend, u tradicionalnom smislu te reči, čak super-grupa, jer su članovi... pa
skoro ko je ko u black metalu, budući da postava uključuje vibše i sadašnje članove bendova
Darkthrone, Satyricon, Autopulver i Spiral Architect. Katalog svakog od ovih bendova je zaista
vredan poštovanja. Ciljan da dostigne uspeh (bar po ocenama u recenzijama) albuma Bogefod
(2016), Sarke je objavio album Viige Urh. Iako se ne radi o zvaničnom konceptualnom albumu,
ceo album zaista ima jednu temu koja se kao zlatna nit provlači kroz sve pesme na albumu, a to
je vreme koje je prošlo (naslov albuma, preveden na naš jezik, bi glasio „Vreme koje je već
proživljeno i ne može se promenuti“). Ako vam je prva asocijacija nakon ovakvog naslova
albuma norse mitologija i
istorija, imate pun pogodak.
Naslovna pesma koja otvara album uvodi slušaoca u album pun neregularnih ritmova i tragova sinfonijskog black metala koji su tu samo
da pojačaju uzbudljivost. Iako veći deo materijala ne prelazi granicu od 5 minjta, Sarke su uspeli da napakuju obilje black-, doom-, thrash-
ideja i da time pokažu da se ne boje da preuzmi rizičke korake (naročito u pesmi „Upir“ koja meša ekstremni metal sa nečim što podseća
na rock u maniru Deep Purple). „Jutul“ je još jedan veliki momenat na albumu i u ovoj pesmi Sarke još više isstražuje granice svog zvuka,
a u tome im pomaže gostujući vokal, glimica Lena Fløitmoen. Sa početkom koji naliči nekoj veoma melodičnoj folk pesmi, ova pesma će
vas odvesti na putovanje kroz zaledjene pustinje Skandinavije, izmedju starih grobova i grobnica, svojim plačnim rifovima koji će vas
voditi na tom putu. „Knifehall“ je još jedna veoma kvalitetna pesma, kratka ali oštra, blagi šok koji ovog puta svoje uticaje izvlači iz
Motörhead pesmarice. Vokalista Nocturno Culto menja soj trade-mark mrazom okovan vokal za malo topliju varijantu, koja prosto izvire
iz mora viskija, svakako onu na koju bi Sv. Lemmy Kilmister bio itekako ponosan. Pesma zaista zvuči killer u konačnoj varijanti.
Sve u svemu, veoma zanimljiv album za slušanje. A kako bi i moglo da bude drugačije, kada bend čine superheroji skandinavske metal
scene.

10/10
 Sodomic Baptism – Black Fire Pandemonium
satanic old school death metal
Izdavač (2017)

Sam bend svoju muziku naziva old-school satanic death metal, iako u svoju muziku dodaju
dovoljno new age death metal twistova, tako da je konačni prouzvod veoma svež zvuk nesvetog
death metal inferna. Oni se zovu Sodomic Baptism, i Black Fire Pandemonium je njihov prvena,
nakon istoimenom EP-ja iz 2014, splia sa Consumed iz 2016 i splita Womb of Sheol sa Corona
Barathri iz 2017. Bend inače dolazi iz Belorusije.
Iako se ovde zaista radi o sjajnom death metalu, Sodomic Baptism su dodali u miks i neke veoma
atmosferične elemente, tako da je satanistički i bogohulni zvuk dobio i neku neočekivanu notu.
Ima tu ubačenih klavijaturskih deonica, ali njihovo uključivanje je samo dodalo zloslutnost
iovako paklenom zvuku benda i samo dodatno zatamnio iovako tamu atmosferu koja provejava
celim albumom.
Postavu benda inače čine Alexis i Alex Tetin (prvi na basu i gitarama, a drugi na vokalima). Od prve note i prvog akorda, ovaj
paklenidvojac je odlučio da vas zauvek zatvori u mračne odaje pakla. Jedini predah kostolomnom death metalu predstavlja 5. pesma na
albumu koja je zapravo 40 sekundi gitarskog solo-introa u šestu pesmu, samo da bi već u 41-oj sekundi ponovo bili usisani u vrtlog rifova
koji vas je samo na trenutak pustio. Moj apsolutni hit sa ovog albuma je fantastična death-doom numera „Conception of Beast“ koja me je
podsetila na najbolje numere velikana Paradise Lost sa prvih i poslednjeg albuma, koja me je poprilično iznenadila, jer mi je pokazala da
ovaj bend ni u kom slučaju nije samo brzina, kiljačina i galopiranje u nedogled.
Black Fire Pandemoniumje beskompromisni pokolj, jer vas drži non stop metom besomučne rafalne vatre podmuklih i ubistvenih rifova i
izraženih bas deonica. Vokali su odradili takodje dobar posao jer su uspelvai uvek da se probiju kroz bodljikavu žicu i kišu šrapnela,
zvučeći u potpunosti demonski i nezemaljski. Obećavam vam onaj prijatan bol u vratu koji se javi nakon besomučnog bengovanja. Ako
vas ovaj album ne primora da se odreknete udobno smeštene glave na vašem ramenu, onda ja stvarno ne znam koji će. Pri tome, to
svakako ne z ači da ovaj album donosi bilo šta novo sceni, ali ipak predstavlja čvrst i dobro odsviran album. Ako vas tišina nekih bendova
poput Deicide, koje bismo mogli da nazovemo satanističkim death metalom polako čini nervoznim, odlična pilula za smirenje jesu
Sodomic Baptism sa njihovim albumom prvencom.

8,5/10

The Stone – Teatar Apsurda

black metal
Mizanthropeon Records (2017)

Zima 2017. godine, tačnije 9. decembar, će biti upamćem po nečemu što u srpskoj underground
metal sceni uvek važi kao praznik, a to je izlazak novog The Stone albuma. Teatar apsurda je
njihov osmi po redu. Na njega se čekalo, za fanove benda preduge tri godine, od monstruoznog
Nekroza (2013) koji je bio možda i najbolje metal izdanje od jednog srpskog metal benda te
godine, i on je odradio ogroman posao u uveravanju scene da The Stone još uvek imaju
rastopljene lave u svom srcu i da još uvek znaju kako da je pretoče u zaista pakleno dobar black
metal album. Po meni, sa Nekroza, The Stone su zaista visoko podigli lestvicu kvaliteta, i zaista
sam se pitao kako če odgovoriti na to sa sledećim albumom. Nakon što je Usud (bubljar)
napustio bend, njegovo mesto je popunio čovek mašina Honza Kapak (verujem da ni on sam ne
zna u koliko bendova je svirao ili još uvek svira), koji je i isproducitao novi albu našeg
legendarnog benda. Mislim, ovaj čovek
(Honza) je definitivno vanzemaljac, jer intenzitet sa kojim je zagrizao u novi The Stone je ravan najvećim dogadjajima koji su obeležili
ljudsku istoriju. Iako album ima samo sedam pesama, kada ih budete preslušali, možete da budete sigurni da je The Stone zaista odabrao
sedam najboljih za album. Jedva preko granice od 48 monuta je bilo sasvim dovoljno da The Stone pokaže sebe po ko zna koji put u
najboljem svetlu i da još jednom dokaže zašto su tako veliki bend. Teatar apsurda je zli okot, ubilačka mašina, dete rodjeno iz utrobe
krajnje tame.
Bez ikakvog introa, „Gavranovo“ udara pravo u srce i još jednom pokazuje koliko je Nefas genije za dobar tekst. Svaka reč reže kao
žiletom i ogoljuje njegovu umetničku dušu pred svima nama. Honza ne staje ni sekunde, i kao da koristi prelaze za tek mali predah, da bi
več u deliću sekunde nastavio da surovo kažnjava sve oko sebe. Sledi „Mrtvog negativ“ i genijalna naslovna pesma koja pulsira sa svojim
mračnim namerama, i predstavlja zvučnuorgiju krvoločnih rifova koji vrcaju kao varnice crnog plamena. Sedmominutna „Moj grob“ je
takodje još jedan hladan tuš i beskompromisni komad čistog supersoničnog svršavanja i vitriolske kiseline, lavina ludačkog black metala,
koja zatrpava sve šro joj se nadje na putu.
Ja mislim da će se mnogi složiti sa mojom ocenom, ali svaka pesma na Teatar apsurda je apsolutni montrum. Iako su pesme duže nego
što je uobičajeno, svaka ima u sebi dovoljno raznovrsnosti da nećete ni osetiti kada prodju. Nema tu lošeg momenta, ni prosečne sekunde
koji bi mogli da izdvojimo. „Nuklearan“ će vas zasuti sa galonima radioaktivnog otpada u obliku sadističkih melodija odsviranih u
takvom tempu da se pitate da li se ovi ljudi uopšte isključuju. Bend zvuči kao perpetum mobile koji svoju snagu i gorivo crpi iz svakog
fana koji će doći da slavi svoje heroje na bilo kojoj bini širom Evrope. „Ja, Car i Bog“ je još jedna neprestana salva i kanonada
velikokalibarskog oružja i orudja. Ako bilo koji elemenat možete da izdvojite iz The Stone opusa, to je svakako Nefasova konzistentnost
koja ga čini jednim od najboljih vokalista na srpskoj metal sceni uopšte, a u black metalu ja mislim da on jednostavno nema nikakvu
konkurenciju.
Ovo je još jedan čvrst i siguran korak ka black metal savršenstvu koji je The Stone napravio. Jedan od najkonzistentnijih bendova na našoj
metal sceni je još jednom pokazao da nemaju vremena da ga troše na osvrtanje za prošlošću, nego se svojim rukama sežu za mračnom
budućnošću koja nam je izgleda svima neminovna.

10/10
 This Ending – Garden of Death
melodic death metal
Izdavač (2016)

Provitno organizovani 1991 pod imenom A Canorous Quartet, ali ubrzo, tačnije 1993, postavši A
Canorous Quintet, ovi švedjani su se našli u vrtlogu osnivanja švedske death metal scene, iz koje
se vrtoglavo vinuo melodic death metal pokret koji je dao neka od najpoznatijih imena poput At
the Gates i Dark Tranquility. 1999 su otišli odvojenim putevima, najzapaženije sa bubnjarem
Fredrikom Anderssonom koji se pridružio vikinškim titanima Amon Amarth, samo da bi se
vratio u matični bend koji se ovog puta zvao This Ending. Sada je to bila mnogo ozbiljnija priča,
jer je iza benda stajao ovog puta Metal Blade, sa kojim je bend izdao dva albuma: Inside the
Machine (2006) i Dead Harvest (2009) a bend je nezavisno objavio i EP Systematic Worship
(2012). Dakle, pre Garden of Death je prošlo četiri godine, a čak sedam godina od poslednjeg
full lengtha, tako da je ovaj album bio prilično očekivan od strane fanova ovog benda i ovog
zvuka. Koliko je ovaj album
druga pesma jasno govori i činjenica da je on već prvom pesmom oduvao sva dosadašnja ostvarenja benda zajedno, i to u jednom cugu.
Garden of Death nastavlja i dalje da praši ikonografski zvuk švedske melo-death metal scene, brutalan i abrazivan, a opet put udica koje se
nemilosrdno kače za vaš um.
Čim pustite prvu pesmu, „Torrent of Souls“ odmah vam za uho zapada prisutan black metal uticaj koje nije bio prisutan na prethodnim
albumima. Razudjeni medju melodičnim i groovi rifovima, čuju se sasvim jasni black metal tremolo rifovi, koji su u kombinaciji sa
grubljim vokalima i hladnijom produkcijom, ovom albumu dali obnovljen zvuk kakav će mnoge fanove iznenaditi. Bubnjevi su tesni
koliko god su mogli da budu tesni, a kada iza bubnjarskog seta imate nekoga kao Frederick Anderson, onda se ništa drugo ne može ni
očekivati. Linus Nirbrand pokazuje da nije zanemarljivi gitarista na sceni, nego d aslobodno može da sstane rame uz rame sa najboljima.
Vokali Mårtena Hansena bi mogli da budu jasniji, a na momente podsećaju i na Johana Hegga (Amon Amarth) da bi već u sledećem
trenutku podsećali na Thomasa LIndberga (At the Gates).
Pesme koje se možda ističu sa odličnog albuma su naslovna „Garden of Death,“ koju krase odlični klasični melodic death rifovi i
prepoznatljivo epski refren, koji su Amon Amarth učinili svojim. Bluzerski solo negde na polovini pesme je odradjen do perfekcije, i
predstavlja zanimljiv kontrast za ostatkom pesme. „Chaos Within“ počinje sporijim rifom, koji predstavlja promenu sa čekićanjem do
tada, i ovaj sporiji tempo je zadržan tokom cele pesme. Poslednja pesma „Vultures“ je sigurno najbolja na albumu, brza do bola, udara
kako i gde stigne, puca iz svih cevi i ne oprašta. U ovoj pesmi se black metal uticaj čuje možda i najjače, naročito u gitarskim rifovima i
bubnjarskim beatovima. Refren je posebno upečatljiv, jer u njemu Hansenovi vokali postaju kristalno jasni, a opet bolesno sirovi, savršeno
se kombinujući sa black metal rifovima koji ovu pesmu krase od početka do kraja.
Bend je na ovom albumu pokazao da je još uvek u formi, iako već važe za veterane žanra. Definitivno najjači album u karijeri benda.
9,5/10
Throne of Heresy – Decameron
death metal
The Sign Records (2017)

Antioch (2016) poslednji album Švedjana Throne of Heresy je bio veoma upečatljiva muzička
izjava kada je izašao, on nije uspeo da oduševi fanove death metala svojim nezanimljivim
švedskim uvukom i još manje interesantnim i privlačnim recikliranim tekstovima. Angry Metal
Guy portal ga je ocenio sa 2,5/5, i to je ubedljivo niska ocena čak i za ovaj portal koji zaista
retko kojem bendu i album da više od 4. Sada, samo godinu dana nakon njega, bend se ponovo
oglasio albumom Decameron, u pokušaju da pokaže svo bogatstvo svoje motivacije i inspiracije,
iako čovek na neki način, nakon tako nisko ocenjenog prethodnika, mora da se natera da presluša
sledeći album.
I odmah nakon „play-a“ vas bend časti sa novim pristupom svom zvuku. Stokholmski zvuk je,
bar što se ovog albuma tiče, prošlost i Decameron suvereno prikazuje potpuno obnovljen zvuk
benda, pa čak i stikski zaokret, jer ono što čujemo je definitivno melodic death metal, koji je za
ovaj album
učinio čuda. Bloodbath obožavanje je nestalo, i oni počinju da ispisuju novu stranu u svojoj karijeri odmah sa početnim rifovima „The
Shores of Issuk-Kul.“ Iako pesma, sama po sebi, nije pridukt muzičkog genija, dovoljno je dobra da slušaova uvede u album.
Ono što je odmah očigledno jeste činjenica da su Throne of Heresy uspeli da nanižu seriju pesama sa melodijama i motivima koji
definitivno pokazuju da njihovu inspirisanost istorijom. „The Siege of Caffa“ koristi obilno muzičke elemente iz turske i istočno-evropske
nacionalne muzičke baštine. Kasnije u pesmi „Alvastra“ se pojavljuju kratki ali upečatljivi horski momenti, koji ove pesme čine zaista
pamtljivima, a ovi elementi za uzvrat nekako fokusiraju težište celog albuma oko sebe. Upravo ovi granični kamenovi strategijski posejani
po albumu čine Decameron ne zvuči samo kao kolekcija pesama. „The Pale Burden“ završava putešestvije ovog albuma praveći
svojevrsnu kinematičku kupolu koja obuhvata ostale pesme, i koja je tako efektno izvedena da mnogi albumi mogu da pozavide na njoj.
Zaista je mnogo toga na Decameron-u što bi moglo da se svidi, zapravo toliko toga da može da učini da vam promaknu stvarni nedostatci
ovog albuma. Ako sećate, spomenuo sam taktičnost sa kojom su ti elementi preuzeti iz raznih evropskih melosa rasejani po albumu, ali
kada sagledate album kao celinu, shvatate da je možda taktika iza tih elemenata upravo bila da prikriju stvarni nedostatak muzičkog mesa
koje bi bilo samo bendovo i po kojem bi on mogao biti prepoznat.
Dok muzički Decameron doseže negde do sredine puta death metala, odluka benda Throne of Heresy da ode u smeru u kojem su power
metal odneli Sabaton, i napiše konceptni album nadahnut istorijom je definitivno bio izbor koji je bendu samo doneo, a nikako oduzeo.

8,5/10
 Vacivus – Temple of the Abyss
death metal
Profound Lore Records (2017)

Vacivus su bend koji dolazi iz Sunderlanda (UK) i sviraju death metal. Bend čine bivši članove
benda Dawn of Chaos, nakon što je društvo napustio poslednji originalni član benda Paul
Hartburn. Do sada su iza njih dva full lengtha, Dawn of Chaos (2014) i ovaj Temple of the Abyss
(2017), izmedju kojih se nalaze demo iz 2014, i dva EP-ja, Rite of Ascension (2015) i Nuclear
Chaos (2017).
Temple of the Abyss otvara intro „Premonitions“, ali odmah nakon njega nastupa „Toward
Infinite Chasms“ koja će svakom fanu evropskog death metala nabaciti osmeh na lice, naročito
kada vidi kako gitaristi cede i poslednje grame masti iz svojih žica proizvodeći jednostavne ali
upečatljive rifove i melodije. Lično smatram da intronije uopšte bio potreban je bend zvuči
dovoljno dobro da ne upada u zamku klišea, ali morali biste zaista da buete prava naslušana
cepidlaka da vam to
zapadne za oko kao meni, ali šta ću kada sam retardirani slušalac i uživalac metala uglavnom svih žanrova, koji ovu muziku sluša već
nekih dva tuceta godina. Medjutim, kada jednom Vacivus udje u svoju teritoriju, oni vam sigurno neće pružiti šansu da pogledate unazad.
Pesme se prosto takmiče u brzini nizanja rifova u deliću sekunde. Iako bend možda i nije bogat u raznovrsnosti veština sa kojima njegovi
članovi vladaju svojim instrumentima, oni su se okitili umerenim arsenalom tehnika koje su utegnuli do pucanja. Dobar deo ovog albuma
se oslanja na tremolo rif, koji predstavlja kičmu pesama poput „Oublierre“ i „Black Flame Serpent.“ Iako nisu kompozicijska čuda, ove
brže pesme kapitalizuju na tenziji koju su izgradile pesme koje ih okružuju. Čuju se ponegde i tragovi pseudo-dooma i death 'n' rolla, kao
o dovoljan broj solaža koje kao da prave dolinu izmedju maničnih i melodičnih rifova.
Naravno, ja vam nisam potreban da bih vam rekao da Vacivus ovde ne radi ništa novi i inovativno, ali to, nekako mi se čini, i nije bio
njihov cilj. Temple of the Abyss jednostavno nije album pun proseravanja sa metalnim ukusom, nego koristi svaku svoju sekundu da
zadovolji očekivanja prosečnog death metal fana.

8/10

Veneral Baptism – Deviant Castigation Liturgy

black metal
Osmose Production (2017)

Teksas je otelotvorenje onoga što je nekada bilo poznato kao Divlji Zapad, Zbog toga tamo
velika većina stanovnika nosi Stetson (kaubojski šešir), radi na ranču i jaše konja i sluša kantri
muziku. Osim ovoga, sve ostalo što je deo stereotipa prosečnog stanovnika ove druge po veličini
države u Sjedinjenim Državama je pogrešno. Pa možda u nekim ruralnim predelima Teksasa
žive takvi ljudi, ali to sigurni nije slučaj sa gradovima poput Lareda. Ovaj grad je prilično veliki,
čak i po standardima Sjedinejnih Država, jer ima manje više oko 250,000 stanovnika. Nalazi se
na reci RIo Grande, koja predstavlja i prirodnu granicu sa Meksikom. U stvari ovaj grad
praktično se sjedinio sa meksičkim gradom Nuevo Laredo, tako da je jako teško odrediti gde se
nalazi granica, nego je stanovnicima oba grada dopušteno da neometano komuniciraju
medjusobno.
2014 je čovek pod stage-imenom Adversor (inače Waldo Roberto Rocha) odlučio da pokrene muzički projekat koji je ubrzo preratao u
pravo bend nakon što su mu se pridružili i drugi muzičari. I upravo u ovom projektu imamo primer pomenute interakcije izmedju
Meksikanaca i Amerikanaca. Naime, dva člana benda – Warblast (Carlos S. – bubnjevi) i pomenuti Adversor (gitara) su svirali ili još uvek
sviraju u bendovima iz Nuevo Lareda, dok je Warlblast (po imenu, verovatno bubnjevi) upravo iz pomenutog meksičkog grada.
Kako god, Deviant Castigation Liturgy je njihov debi. Do njega, Waldo je, podržan od strane italijanskog pevača D. H. objavio EP od pet
pesama Progenitor of All Aberrations (2015). Iako su približnoistog trajanja, iz nekog razloga je Progenitor objavljen kao EP, a Deviant
kao album prvenac.
No, kako god bilo, Deviant Castigation Liturgy čini devet pesama, ni predugih ni prekraktih. Dakle, sada je već svima jasno da se na
ovom alumu radi o naglim erupcijama, a ne o proggy pesmama koje se izgleda nikada ne završavaju. Isto tako, ovo ne znači da ovi momci
sviraju nešto primitivno i generalno gledano, dosadno. Ne! Naročito na polju sviranja gitare – tu se zaista puno toga dešava, samo je malo
teže to primetiti jer je tempo poprilično brz a Carlos sadistički muči svoj instrument bez i malo milosti. Naravno, postoje tu i neke sporije
deonice, ali su veom kratke. Rifovi su kratki i masivni, ali se tako često smenjuju da vam se čini kao da u muzici koju Veneral Baptism
izvode nalazi i mali tech death metal začin. Vokali su domen u kojem briljiraju D.H. i Prokingu (Jacob Holmes) koji isto tako svira i bas.
Medjutim, čini se kao da u većem delu albuma postoji samo jedan vokal, osim ako one divljačke growlove proizvodi ovaj drugi.
Ovaj bend zaista uvuči kao kopija bilo kojeg sličnog, ali postoje i deonice koje su karakteristične za stil koji neguju ovi Teksašani. Ovaj
album je jedan od onih koji se veoma lako sluša, koji ne zahteva neki pretežak slušalački angažman i kojem je veoma lako vratiti se.

8/10
 Abolishing the Ignominous – Vociferous Obsolescence
technical brutal death metal
Izdavač (2017)

Ovo je bend o kojem, ako baš pratite brutal death metal scenu, jednostavno ne možete da ne
govorite. Vociferous Obsolescence je njihov debi EP koje je ove godine objabljen za Coyote
Records. Članovi benda su veoma poznata i priznata imena na ovoj sceni – Joseph Luciano (ex-
Animals Killing People, Andromorphus Rexalia, Injurious, Disgruntled Anthropophagi,
Manipulated Calamity) zadužen za bubnjeve, bas i gitare, i Eston Browne (ex-Animals Killing
People, ex-Human Falls, ex-Gigan, ex-Merciless Mutation) zadužen za vokale i tekstove. Jasno
je da su oba muzičara veoma talentovana i iskusna. Već na osnovu bendova i projekata u kojima
su bili uključeni do sada, jasno vam je da pred sobom imate projekat dvojice brutal detah metal
freakova, ali svakako dvojice ludaka koji u sekundi svog kreativnog ludila umeju da pronadju
nešto... nešto što do sada niko nije uradio, ili nije uradio na taj način kao oni. Ako ste pratili rast
ovog EP-ja, onda ste sigurno natrčali na prvu objavljenu promo pesmu sa njega, „Born Into False Exaltation“. U pesmama oni pevaju i
sviraju o mizantropiji i mržnju, što je, priznaćete, veoma uobičajena tema u death metalu, ali ova koju oseaćju u bendu Abolishing the
Ignominous je nadahnuta stvarima koje se trenutno dogadjaju u svetu, tako da se može reći da tekstovi opisuju lične doživljaje dogadjaja
opisane iz prve ruke. Eston Browne je odlučio da pogleda duboko u svoju dušu i da kroz svoje teksove iznese sve šta u njoj nadje. Dakle,
tekstovi govore o tome kako se u našem društvu deca često radjaju i odrastaju sa lažnim osećajem sigurnosti i stvarnosti, tako da odrastaju
u nasilne i disfunkcionalne odrasle pojedince. i sam artwork sledi taj trend u tekstovima. Kao svoje muzičke uzore bend navodi Disgorge,
Malignancy i Immolarion.
No i pred toga što se na albumu svakako mogu čuti uticaji naveenih bendova, Abolishing the Ignominous su uspeli da kreiraju njihov lični
muzički potpis. Dužina pesma na ovom EP-ju nije uobičajena za ovaj podžanr, ali u njihovom slučaju oni su i tu uspeli da pronadju
odgovarajuću meru, jer nema na ovom EP-ju ni momenta popunjavanja prostora. Muzika je srednjeg tempa, iako u nekim pesmama
postoje i klasične brze brutal death metal deonice. Luciano je odradio fantastičan posao u bubnjarskom odeljenju sa svojim
blastbeatovima, a ni gitara ni bas ne zaostaju u kvalitetu. Ovi elementi muzike benda su veoma dobro uskladjeni (verovatno zato što ih je
jedan čovek odradio) što i čini najveću snagu i najjači adut ovog izdanja. Produkcija je sve to samo dodatno istakla.
Estonovi vokali su još jedan adut koji ovaj bend ima u svojim rukama i koji itekako zna da iskoristi. Oni čine da osećate kao da je i sam
slušao instrumentale ovih pesama sve dok nije pronašao savršene tekstove koji će savršeno odgovarati metrici pesama na ovom albumu.
Dakle, radi se o veoma snažnom diskografskom debiju.

8,5/10

Accidental Suicide – Dead Erotica

old school death-doom metal
Vic Records (2017)

Accidental Suicide su jedan od tih bendova sa početka 90-ih koji u stvari nikada i nisu otišli
daleko sa svojom muzikom, što zbog kratkog života prve inkarnacije benda, što zbog ograničene
diskografije. Oni dolaze iz Milwaukeeja, u državi Wisconsin (S.A.D.). Pomenuta prva
inkarnacija benda je počela da živi još daleke 1989, ali to 1992 su objavili samo dva demoa:
Sadistic Intentions (1989) i Flesh Parade (1990), a onda je dve godine kasnije usledio prvenac
Deceased (1992), nakon čega je bend zaćutao, iako, bar koliko je meni poznato nije bilo nekog
zvaničnog objavljivanja da prestaju sa radom. Jednostavno su nestali sa radara scene. Čak su
1993 snimili i EP Erotic Dead koji nikada nije objavljen. Sa tri učešća na kompilacijama do
tada, priznaćete da nije baš bilo tu nekog preteranog mesta za usavršavanje zvuka. Iako se full
length veoma visoko ocenjen u
recenzijama, bend je jednostavno nestao.
Ono što na ovom izdanju imamo jeste upravo pomenuti EP koji do sada nije bio izdat i oba demoa, pod zajedničkim naslovom Erotic
Dead, izdat kroz label Vic Records. Prve četiri pesme su sa EP-ja, i one su veoma dobre. Produkcijski su jako dobro uradjene i veoma
moćno zvuče. Muzika je kombinacija recimo Autopsyja i onoga što je radio Atheist, ali pri tome je bend uspeo da zvuči originalno, tako
da ih ni po kojoj osnovi ne možemo optužiti da su kopija. Najupečatljiviji na ovom materijalu mi je delovao vokal, koji je izvodio
apsolutno ludačke krikove da sam pomislio da je taj čovek imao ozbiljnih problema.
Radi se dakle o veoma kompleksnom death-doom metalu. Oni su u taj mjuzički miks ubacili i dovoljno melodije, što je samo pojačalo
kvalitet njihove muzike i istaklo najbolje elemente. Često će vas iznenaditi nekim neočekivanim zaokretima, u čemu su Atheist
svojevremeno briljirali i bili u potpunosti van svog vremena, zbog čega su upravo te prve godine death metala bile uzbudljive, jer je bila
gomila bendova koji su pokušavali u moru da zvuče originalno, iako je samo nekolicini to uspevalo. Sa nostalgijom se svaki ozbiljan
death metal fan seća sa kolikim uzbudjenjem je čekao izlazak svakog novog albuma krajem 80-ih i početkom 90-ih i tretirao ga kao
svetinju. Dakle, u prve četiri pesme, Accidental Suicide nas je definitivno podsetio na to vreme, i na tome im zahvaljujem. Onda dolazi
do promene zvuka, jer počinje deo kompilacije koji je zauzeo demo Flesh Parade (1990), i upravo zbog te neujednačenosti zvuka je jako
teško raditi recenzije za kompilacije ovog tipa. Na ovom demou je zvuk mnogo bliži Autopsyju, siroviji je, ali je to i očekivano znajući da
se radi o demou. Vokal nije izgubio na svojoj upečatljivosti i na momente me je njegov stil podsetio na ono što danas radi Niclas
Kvarforth iz suicidal black metal benda Shining. E sad, ako se zna da su Autopsy počinjali ne dugo pre tog vremena, jasno nam je da je
death i death doom scena u to vreme bila veoma aktivna, samo što neki bendovi, poput Accidental Suicide, jednostavno nisu uspeli da se
izbore sa nekim njima znanim problemima na koje su naišli i ubrzo su psrestali sa radom.
Poslednjih šest pesama, koje su činile njihov Sadistic Intentions demo ih 1989 su mnogo bržeg tempa sa više thrashy vokalima i još
sirovijom produkcijom. Zvik gitare deluje kao da je snimljen u nekom metalnom kontejneru, ali je bend ipak uspeo da održi nivo čujnosti
na zadovoljavajućem nivou tako da se instrumenti razaznaju, čak i povremenu solažu. To je bilo vreme kada su Slayer bili alfa i omega
ekstremnog metala i kada je svaki bend uspevao da oda upravo njima počast. Accidental Duicide su, na svojim početcima, uspeli da urade
veoma kvalitetan demo. Ima tu veoma dobrog materijala, kao npr. pesma „Accidental Suicide,“ koja je možda i najbolja na demou.
Ova kompilacija je još jedan dragulj koji bi mogli da smatramo muzičkim arheološkim eksponatom, i definitivno će zadovoljiti sve death
metal fanatike. Šta će biti sa bendom, i da li ova kompilacija predstavlja neku najavu bilo čega u budućnosti ostaje da vidimo. Ako ne,
onda nam jedino preostaje da ovu kompilaciju slušamo i nostalgično se sećamo davno prošlih vremena kada je death metal bio
najzanimljiviji žanr u ekstremnom metalu.

8,5/10

Deathmarch – Dismember
old school death metal
Black Lion Records (2017)

Nakon veoma zapaženog demoa iz 2016, sa velikim očekivanjem se gledalo unapred kada ćemo
opet čuti novu muziku od benda Deathmarch koji dolaze iz Holandije i koji postoje tek neku
godinu dana. Ovo ih čini najmladjim bendom koji će biti recenziran u ovom broju.
U poslednjih par godina, death metal kao žanr je toliko proširio svoje granice svoje brutalnosti,
sa bendovima koji su voljni i dovoljno hrabri da istražuju granice svog zvuka i stila, ubacujući
elemente koji su u početku istorije žanra bili možda smatrani i anatemom. I zaista, novi klinci su
oberučke prihvatili ovakav pravac razvoja, jer nisu imali ni prilike da čuju bendove koji su
definisali same početke žanra, tako da bi im oni sada zvučali retro, kao muzika iz davno prošlog
vremena, što oni zaista i jesu.
U isto vreme, primetno je da se sve više pojavljuju bendovi koji su uzeli taj stari zvuk i sviraju ga na moderan način. Takve bendove sa
pravom još uvek nazivamo old school death metal. Jedan od takvih bendova su upravo i Holandjani Deathmarch. Oni na ovom svom EP-
ju itekako odaju počast tim herojima prošlosti, što se da videti čak i u naslovu EP-ja. Dismember je upravo to, 21 minuta guturalnog,
stomp, teškog old school death metala.
Od prvih rifova pesme „Gastorture“ koja otvara EP i koja odmah razvaljuje vrata našeg uma i počinje marš rifom kojem bi zaista
pozavideo čak i Bolt Thrower. Očigledna je ratna tematika u tekstovima, ali se zveket oružjem čuje i u muzici. Guturali i niski growlovi
Dirka Willemsa će vas sigurno podsetiti na Bretta Hoffmana (Malevolent Creation) iz doba The Ten Commandments albuma, ili Karla
Willetsa (Bolt Thrower). Testeraški zvuk gitare Quinta Meersbeeka seče kroz sve što mu se ispreči poput oštrog noža, dok ritam sekcija u
sastavu Olle Oelle (bubnjevi) i Walter Van Kalsbeel (bas) udara rupe u metalnu ploču pristojne debljine. Njima možete da pripišete sav
kredit za bolove u vratu nakon headbanginga kakav, priznaćate, skoro niste odradili. Garantujem da ćete na živim nastupima ovih momaka
imati besplatno razvijanje vratnih mišića.
Sledi „Warmachine“ koja nastavlja započeto uništavanje, niskim do srednjim tempom, dokazujući da ime benda nije samo ime, nego da
ovaj bend zna kako da svoje ime pretoči u muziku. Horror, rat i nasilje doživljavaju svoju kulminaciju u vrisku „Run for Your Life!“ pre
nego što sve počinje da nestaje u zvuku salve ratnih bubnjeva i outrom koji se završava sa kolekcijom vriskova, čizama koje marširaju i
ambijentom bitke.
I taman kada ste pomislili da su ovo vrhunci koje Deathmarch mogu da dostignu, počinje „Autopsy with a Chainsaw“ sa novom salvom
muzičkog totalnog razaranja. Pesma počinje sa zvukom otkucaja srca, otvaranjem vrata, vriscima i zvukom motorne testere (hahahahaha;
a šta ste drugo očekivali?). U njoj momci pokazuju da nisu baš sve rekli u prve dve pesme. Mogu samo da zamislim kako bi izgledala sala
za autopsije nakon što bi ovi momci završili sa onim što su najavili u pesmi.
Sa pesmom poput „Bayonet Frenzy“ dolazi još jedna rokačina ali u pravom smisli te reči, jer Deathmarch još jednom pokazuju da su
savladali svu moguću lektiru iz old school death metala, jer ova pesma u početnom Entombed stilu, sa kratkim pozivom „Come on!“ koji
poziva na krvoproliće tako masnim grooveom da će vam trebati dosta vremena da se rehabilitujete od njegove snage. U klasičnom thrashy
stilu, ovaj pesma je pravo svršavanje. Oko sredine će vas čak pozdraviti i mini solo na bubnjevima koji je jednostavno savršen.
I onda ono što smo od samog početka iščekivali, pesma „Death Marches On“ koja predstavlja svojevrsnu ličnu kartu benda, koja sadrži i
momenat koji vredi milione dolara – trenutak kada uvertiru preuzima tremolo rif i već smo do vrata uronjeni u blato i krv, svesni da smo
jedva preživeli krvavu bitku koja je počela pre samo 21 minut.
Uh! Momci gde vi svirate i kada dolazite kod nas?

10/10

Obscure Burrial – Obscure Burrial

death metal
Invictus Production (2017)

Kada razmišljam o finskoj death metal sceni, koja je jedno od mojih tek nedavnih otkrića, mislim
na dve stvari: misticizam nabijen basom bendova poput Demigod i prljavština mnogih
obožavalaca Carcassa koji dolaze iz te zemlje jezera. Obscure Burial su bend iz Turkua u
Finskoj i postoje od 2012. Nakon dva demoa, God Abomination (2012) i Epiphany (2014), oni
su prosto eksplodirali od diskografske aktivnosti u 2017-oj, jer su od početka godine nanizali
Obscure Burial kompilaciju, singl Imago Mortis i full length Obscure Burial. Na ovim
izdanjima se jasno vidi težnja da se ne svrstaju muzički u jednu od navedenih grupa, nego da na
neki način pokušaju da pomire ova dva stila. Kako su odlučili da to pokušaju da urade? Tako
što su pomoću kombinacije ova dva stila odlučili da odaju počast svojim američkim mnogo
popularnijim i pouznatijim kompanjonima – Morbid Angel, Nevrovore i Possessed. Dobro
poznatim rifovima su dali neki ličan pečat i učinili ih svojima. Najneposrednije osećanje koje će u vama probuditi ono što ćete čuti od
ovih Finaca jeste azagthtothiansko (Trey Azagthoth, gitarista Morbid Angela) ludilo, sa amordima koji se smenjuju u vrtoglavim
ritmovima, povremeno prekinuti medjusobnom igrom kratkih, brzih i često bizarnio lucidnih solaža. Tu su i deonice uvijajućih tremolo
rifova sa haotičnim, ponavljajućim kratkim gitarskim izjavama kojima bend uspeva da izgradi veoma specifičnu atmosferu. Iskidani
Necrovore rifovi se smenjuju sa blastbeatovima, da bi onda bili približeni sporijem tempu bubnjeva, što retko koji bend radi sa istim rifom.
I zaista, veći deo Obscure Burial muzike je sporiji nego što mnogi to očekuju, naročito kada se uzmu u obzir uticaji o kojima upravo
govorim, ali kombinacija ovih elemenata izgleda funkcioniše.
Produkcija je snažno naklonjena gitari, ostavljajući malo prostora na ritam sekciju da prodre u prvi plan, dok su bubnjevi skoro iščeznuli u
pozadini. Vokali su uradjeni odlično sa LK-ovim glasom koji suvereno nadgleda u miksu šta se dešava medju muzičarima u miksu, ali mi
je nekako sveukukpan utisak na temu produkcije da odgovara muzici i zvuči zaista sjajno baš ovako kako je. Muzika je isto tako odlična i
nakon tri godine čekanja, Obscure Burial su tu i spremni da preplaše neke nove fanove. Ovaj album je zaista masivan napredak u odnosu
na bendove demoe, i zaista sam spreman da očekujem šta će ovaj bend da donese u budućnosti.

8/10

Akercocke – Renaissance in Extermis

proggressive blackened death metal
Peaceville Records (2017)

Ono što me je privuklo bendu Akercocke je njihov jedinstveni pristup blackened death metalu,
kojem je bend ostao veran od svog prvog albuma Rape of the Bastard Nazarene (1999), pre
kojeg su objavili promo 1998. Od tada, bend je izdao šest full length albuma, dva puta po tri,
nakon kojih je usledio po jedan singl 2005 i 2017. Poslednji album je bio objavljen pre ravno
deset godina, Antichrist (2007) i dobio je veoma visoke ocene na recenzijama, što je u stvari nivo
kvaliteta na koji smo nekako navikli sa njima. Nakon albuma Antichrist bend je stavljen na led i
malo ko je znao šta će se sa njima desiti, jer nije bilo zvanične izjave o raspuštanju benda. I ako
ste ih nakon deset godina čekanja otpisali, oni su se vratili samo da bi kazali i pokazali da su još
uvek daleko od smrti.
Krajnje eklektičan i jedinstveni pristup ekstremnoj muzici ih je činio prilično jedinstvenim
bendom na ekstremnoj metal sceni. Kako je vreme proticalo i njihova karijera odmicala, muzika benda je postajala sve progresivnija i vi
bukvalno niste imali ni najbledju predstavu o tome u kom će pravcu bend da krene i gde će da završi. Bukvalno svaki njihov album od
Choronzon (2003), od kada ih aktivno pratim, sam sa velikim uzbudjenjem iščekivao. Onda sigurno možete da pretpostavimo nivo mog
uzbudjenja kada sam čuo da je bend ponovo aktivan i da se priprema novi album. I upravo njegovo veličanstvo Renaissance in Extremis je
konačno pred nama. Mendonca i kompanija su učinili još nešto po čemu su bili prepoznatljivi na sceni – u potpunosti su izmenili svoj
imidž, odbacivši odela od tweeda a obukavši se u rolke i classy kačkete, odbacili dugu kovrdžavu kosu (osim gitariste) i zašiljene brkove i
ošišali se i, što je i najviše iznenadilo fanove, u potpunosti su odbacili sofisticirani satanizam iz svojih tekstova a prihvatili su više
humanističkiji fokus na surove realnosti svakodnevne egzistencije.
Neki kritičari su već počeli da nazivaju Renaissance in Extremis njihovim St. Angerom (Metallicim album iz 2003). Ali po meni, svi oni
koji tako misle su prerano skočili sa bunggyjem a da prethodno nisu proverili da li su privezani. Jednom rečju, Renaissance in Extremis je
sve ono što je bio i Antichrist, ali podignuto na n-ti nivo. Još uvek je to njihov originalni pristup ekstremnoj metal muzici, još uvek je
progg, još uvek su to Akercocke, ali je njihov zvuk otišao u potpuno jednom novom smeru. Technical thrash metal, technical death metal,
techical black metal, i sve to još jednom technical su sastojci ovog Akercocke bosankog lonca, kao i uvek sa par sastojaka koji su definisali
„ukus“ ovog albuma. Elementi progg rocka se čuju povremeno kao neki egzotični začin, uz virtuozno gitarsko ludilo po kojem su i Jason
Mendonca i Paul Scanlan, inače povratnik u sastav, elektronička gotika u izvedbi Sama Loynesa (klavijature i semplovi), jedno od
najfokusiranijih sviranja bubnjeva koje sam ikada čuo kakvo je samo David Gray (bubnjevi, tekstopisac) mogao da izvede, i genijalne bass
linije Nathanaela Underwooda; sve to čini ovaj album jednim od najzanimljivijih izdanja ove godine. Gomila toliko različitih elemenata, a
opet bend je to sve sa lakoćom ukomponovao tako da u konačnoj izvedbi sve zvuči tako prirodno i normalno, kao da je oduvek i trebalo da
tako zvuči.
O čemu govorim, najbolji je pokazatelj pesma „Disappear“ koja otvara album. Da to su Akercocke u svom elementu, i rade ono što rade
najbolje. Atmosferična gotika u maniru pesme „Leviathan“ sa albuma Choronzon (2003) se smenjuje sa gitarskim melodijama koje se
prepliću medjusobno i stvaraju najgušći zid zvika gust kao najgušća londonska magla, dok Mendonca genijalno kombinuje clean vokale sa
njegovim trademark dubokim growlovima, da bi pri kraju pesme sve zamenio pravi death metal galop. Ovo su Akercocke na svom
kreativnom vrhuncu. Ovo je definitivno muzički materijal za prave sladokusce koji umeju da prepoznaju i cene vrhunska dostignuća u bilo
kom ljudskom poduhvatu. Veći deo albuma sledi ovaj smer, sa „Unbound by Sin“ i „First to Leave the Funeral“ koje predvode svojim
tehnički savršenim i malevolentnim rifovima, solažama koje vam tope kožu i sagorevaju kosti, bas linijama koje vas ne štede, i
neuhvatljivost i nepredvidivost koja je dostigla na ovom albumu nove vrhunce u režiji benda. Gitarske melodije u pesmi „Insentience“ i
„Famoliar Ghosts“ su prave Akercocke rasturačine, sa violinama, elektronikom i čitavim bogatstvom spremnim i serviranim pred vas za
totalno uživanje. „One Chapter Closing for Another to Begin“ je jedna prava sexy i čudna kupka atmospherike, tremolo rifova prekinutih
tu i tamo passivnim pasažima. Mendoncini clean vokali zvuče bolje nego ikada, a njegovi blackened death growlovi i snarlovi se takmiče
za primat sa melodramatičnim povicima ravnim najboljoj glumi u pozorištu.
Svaki član postave ima i više nego dovoljno prostora da sija tokom albuma. Doprinos svakog pojedinca je izuzetan, čak i za veoma visoke
Akercocke standarde. Ni jedna pesma sa ovog albuma ne prikazuje upravo ove kvalitete svakog pojedinca kao „A Particularly Cold
September“ sa svojim skoro 10 minuta amalgama progg roka i ekstremnog metala. Ova pesma je sama kruna albuma koja pluta vodama
akustičnog Opetha, sladunjavog ukusa Procupine Three, King Crimson sa njihovim trubama, i veličanstvenosti do koje je do sada dosezao
možda Devin Townsend.
Ako ste očekivali da Renaissance in Extremis bude neočekivan - on to jeste, kreativan – on je to. Možda će nekome nedostajati
sofisticirani satanizam dosadašnjih albuma benda i više bleckened death metal rifovi albuma Words That Go Unspoken ili Choronzon, ali
ja sam jedan od onih fanova kojima oni neće nedostajati ne zvog idejnog neslaganja sa njima, nego zbog toga što su Akercocke uradili
toliko toga na ovom albumu da su u potpunosti nadoknadili te promene. Nakon deset godina očuvati trademark zvuk po kojem je bend
postao poznat, sa produkcijom kojom može da se pohvali i infonijski orkestar, ovaj album je zlata vredan.
I ako vam to nije dovoljno, album može da se nabavi i u ograničenom tiražu u vodu trostrukog dogibook izdanja, na kojem su druga dva
CDa prebogata upravo onim elementima Akercocke muzike koji će možda nedostajati njihovim čistinskijim fanovima sa novim verzijama
starih pesama, obradama, pesmama koje nisu ušle na zvanično izdanje albuma, atmospherikom, demo snimcima, snimcima živog
izvodjenja, jednom rečju pravom kolekcionarskom riznicom materijala koji je ovaj bend učinio jednim od najzanimljivijih bendova na
ekstremnoj metal sceni.
Majstori, dobro došli nazad u život i hvala vam.

10/10

Ljuska – Vessel of the Void

black metal
Der Neue Weg Promotion and Production (2017)

Ljuska je veoma mlad one-man projekat, jer je počeo da postoji praktično tek, sada već prošle
2017. godine. Iza njega stoji čovek koji se predstavlja kao Sifr Shraddha i gravitira u
Zrenjaninu. Nakon singla koji je bio više u maniru black metala koji izbode bendovi poput
Watain, na albumu je Sifr Shraddha odlučio da se ipak okuša u kreiranju zvuka koji neće baš
toliko podsećati na bilo koji drugi bend. Album je snimljen u Vox Umbra studiju, a mastering i
produkciju, inače odradjene u studiju Svesmrt i pomenutom Vox Umbra potpisuju Nikita Dujhin
i Sifr Shraddha. Ovaj projekat i album je još jedna potvrda je je black metal, pored thrash
metala, svakako najplodniji žanr metal muzike na domaćoj metal sceni.
Prema rečima samog masterminda, muzika benda Ljuska je inspirisana bendovima poput Watain
(iako je ta strana sličnosti na ovom albumu izbledela što smatram, bez obzira koliko da bolim
Watain, veoma pozitivnom činjenicom) Valkyrja, Behexen i Ondskapt, pravo iz najboljih dana švedske škole ovog pravca, bez previše
eksperimentisanja, u jasno omedjenim granicama žanra. Prema tome, nećete ovde čuti ništa preterano novo. Ritmički, na momente,
muzika koju Ljuska prezentuje će se graničiti sa depressive black metalom (naročito u sporijim deonicama), ali je to uglavnom veoma
dobro odradjen black metala umereno brzog tempa. Vokali su krajnje korektno odredjeni i predstavljaju kombinaciju stilova koje imaju
pomenuti bendovi, uz dodatak mrvica ludila kakvo možete da čujete na albumima benda Shining. Iako na momente zvuče jednolično,
vokali su nekako uspeli da daju muzici karakterističnu boju, tako da bi uz dodatak raznovrsnosti vokalnih stilova uspeli čak i da dodaju
sveukupnom doživljaju i da predju tu granicu korektnosti. Brojne ritmičke promene čine ovaj album zanimljivim za slušanjem. Medjutim
jedan minus jeste činjenica da se u tim ritmičkim promenama dogodi da se primeti taktko odstupanje za nekih pola tona više puta tokom
albuma. Razlog za ovo je verovatno programsko uklapanje različitih delova koji su zasebno snimljeni, na čemu bi malo trebalo poraditi.
Produkcijski je ovaj album na veoma visokom nivou, što je veoma pohvalno, jer obično black metal prvenci pogotovo one-man projekata
zvuče daleko iza granice kvalitetno snimljenog materijala. Ljuska je očigledno odlučio da ovom delu posveti dovoljno vremena i to se
čuje.
Moja omiljena pesma sa albuma je naslovna „Vessel of the Void,“ a uz ovo svakako ide i veoma visoka ocena za tekstove, koji su obojeni
krajnjim nihilizmom i tamom koja prožima ovaj svet u kojem živimo, tako da svaka čast Sifr Shraddhi što je uspeo to da prenese u muziku
i da mu tako muzički izraz. Da nije tih sitnih detalja koji zaparaju uši u vezi ritmike, o da je vokalno album malo raznovrsniji, ovo bi bio
veoma dobar, čak odličan album, iako ni ovako kako je prezentovan, on ni malo ne zvuči loše. Iskreno se nadam da će Ljuska nastaviti da
postoji i da će sledeći diskografski doprinos ovog projekta još više da podigne lestvicu kvaliteta. Mi mu svakako želimo puno uspeha u
daljem radu.

8/10

Nula – Kenoma
southern sludge metal
Samostalno izdanje (2017)

Kao potpuni laik, mislim da postoji nekoliko smislenih razloga za furanje formata EP-ja od
strane mnogih bendova na našoj (ex-Yu) metal sceni. Pre svega, činjenica je da je taj format
jeftiniji od full-length albuma (uglavnom manje sati u studiju), i još ako bend sve sam radi
(produkcija, master, cover-art...), računica je i više nego jasna. Zatim, na taj način bend održava
svoje fanove zainteresovanima za ono što rade, sa relativno malom brojem pesama koje izbacuju.
Nula je svakako jedan od bendova koji pažljivo osmislio svoj put po uzburkanim vodama
domaće metal scene i, korak po korak, osvajaju svoj komad neba pod ovim suncem. Nakon
odično ocenjivanog i veoma dobro prihvaćenog prvog EP-ja, Kenoma dolazi kao veoma mračan
nastavak priče koja je tada i tamo otpočela. Rifovi koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim, teški
kao olovo, gitare koje povremeno kao da iskaču, ili bolje reći odskaču iz štima, kao neuhvatljive
nemani paklenog zvuka koji Nula proizvodi i kojim suvereno gospodari...
Zvuk je produkcijski savršeno odmeren za žanr koji Nula obradjuje. EP je snimljen u studiju Blaze u jesen 2016. godine. Miks i master su
potpisali Miloš Mihajlović i Rastko Rašić, dok je za artwork bio zadužen Dimitrije Miljković. I ceo paket u obliku digipaka je takodje
pažljivo osmišljen, jer nekako... ko zna muziku ovog benda, upravo ovakvim ga je nekako i očekivao.
EP otvara pesma „Trošenje tela“ koja će vas odmah zakucati jednim od najtežih rifova koje sam skoro čuo. Krajnje sirovo odradjeno, uz
nadovezivanje finog ali isto tako olovno teškog razlaganja i onda vokal... u prepoznatljivom HC maniru, sve uklopljeno u monolit zvuka
koji će vas pokopiti i ostaviti u potpunosti bez daha. Prosto je neverovatno koliko je energije bend uspeo da sabije u ovoj jednoj pesmi.
„Silazak u prah“ nastavlja u istom maniru i pokazuje, kao i prethodna, sve najjače strane ovog benda, a to su već pomenuti rif i vokal.
Tekstovi na maternjem jeziku, krajnje razumljivi za svako uho, omogućiće vam da pratite priču koju bend pokušava da prenese i po meni
veoma uspešno prenosi. EP zatvara pesma „Usnuo/Savršen/Sam“ koja još jednom pokazuje da će Nula biti jedan od nosilaca metal priče
kod nas. Ovaj bend će se zaista visoko uspeti i nemoguće je prognozirati dokle, jer sve što oni rade je veoma visokog kvaliteta. Ako je
prvi demo EP bio upoznavanje sa bendom, Kenoma je svakako Nula u svom najintenzivnijem utelovljenju. Genijalan materijal, iako
kratak po trajanju, ali toliko toga rečeno u malo reči, da je jedina reakcija da im skinemo kapu u očekivanju prvog full-lengtha. Nadam se
da neće biti ponavljanja pesama, jer Nula definitivno nema potrebe to da radi.

10/10
 Joys of Life – Dem Tod sei Dank
depressive black metal
Depressive Illusions Records (2015)

Facebook je mesto na kojem se sklapaju novi kontakti (još uvek sam reluktantan da ih nazovem
prijateljstvima). Jedan od takvih kontakata je i onaj koji sam ostvario sa bendom Joys of Life,
depressive black metal one man projektom iz Temerina, pored Novog Sada. Projekat je aktivan
od 2014. godine i ovo mu je prvi diskograski uradak. Iza ovog projekta stoji čovek koji je odabrao
za svoje stage ime Depamine&Serotonin. Za one koji to ne znaju, Dopamin je menijska suptanca
koju proizvodi organizam i u centralnom nervom sistemu deluje kao neurotransmiter, i zvog svoje
sposobnosti da sintetiše adrenalin i noradrenalin
pospešuje dobro raspoloženje. Serotonin se takodje nalazi u ljudskom telu i popularno se smatra
da doprinosi pozitivnom osećanju i sreći, tako da se još naziva i „hormon sreće.“
Album je snimljen tokom juna i jula 2015 u Necrovomitor studiju. Mix i master je potpisao
Norbert Gabor. Album sadrži devet pesama, uključujući intro i outro.
Intro – „Der Riter im Friedhof“ i outro – „Auf Das Lebens Ende“ su u stvari poetski tekstovi Jozsefa Attille, madjarskog pesnika. Pesma
koja otvara album „Gelb wierd Rot“ odmah pokazuje kakvu zver pred sobom imate, jer je muzika koju Joys of Life izvodi sirova da
sirovija ne može biti. Iako dok se pesme nižu, mogu da se primete neke greške, tako da album ne možemo da smatramo savršenim, ovaj
album je uspeo da se izbori sa svojim nesavršenostima i da distigne visine za koje možda mislite da on nije sposoban da dosegne. I upravo
to je nekako filozocfija koja se krije iza Joys of Life. Dopamin&Serotonin koristi osnovne principe koji stoje iza DSBM kao podžanra
black metal muzike (sporiji ritmičke strukture, vokali koji paraju grlo kao soundtrack rastrzane psihe, jedsnostavne gitarske deonice koje
nekom uvrnutom melodičnošću uspevaju da vas povedu kroz svoje još uvrnutije pejsaže, maglovita distorzija, rifovi od kojih se prosto lede
krv i kičmena moždina) i vešto ih kombinuje na način koji se malo ko usudjuje. Ovaj album zvuču u svakoj svojoj sekundi kao poslednji
izdah umirućeg čoveka, kao poslednja kap krvi iz vena kojima je osmen nacrtao grub potez žiletom u kojem je sakupljen dugogodišnji
jecaj duše. Teško je ovde izdvajati pesme, jer svaka toči gorčinu na galone i prosto se pretapaju jedna u drugu, kao slapovi neiskazanih
unutrašnjih borbi u potrazi sa smislom, odn. prepuštanju ideji da je svaki smisao odavno izbrisan. Ne može to baš da se tako lako objasni
nekome ko takvu dubinu nije nikada doživeo. Ovo je album koji ima takvu moć da vas jednostavno primora da legnete i dobro razmislite
o mnogim egzistencijalnim pitanjima. Jean Paul Sartre je rekao da su pakao drugi ljudi, koji vas, kao kroz ključaonicu, posmatraju. I
upravo to imate u ovom albumu – ogoljenu ljušturu ljudskog bića. Ja mislim da se nikada niste osećali kao što ćete se osećati dok budete
slušali pesme na ovom albumu. Još ako razumete nemački jezik, jer su svi tekstovi na nemačkom, dobićete soundtrack potpune unutrašnje
tame koja guta sve dobro u vama, i onda na kraju proguta i vas, kada vam ništa više nije ni ostalo.

9,5/10

Puteraeon – The Dunwich Damnation

death metal
Izdavač (2018)

Bend Puteraeon postoji nekih 11 godina i dolazi iz kolevke death metala skandinavske škole,
Gothenburga. Čim ovo znate, veći deo priče o ovom bendu vam je jasan. Znate šta da očekujete
i znate šta ćete dobiti. The Dunwich Damnation je njihov novi EP. Iza sebe u karijeri imaju još
tri demoa, tri full-lengtha i (pored ovog) još jedan EP.
Za ovaj materijal za preslušavanje zahvaljujem death metal majstoru na ovim prostorima Milanu
Dobrosavljeviću iz benda Sacramental Blood.
Sve je spremno, ja sam se udobno zavalio u fotelju (pravu thrashersku, u fazi raspada ali još uvek
služi svrsi, jer u njoj mogu da se opustim i na miru slušam muziku koju recenziram), pritisnuo
sam „play“ i očekujem... ali prvi udarac koji su Puteraeon zadali je bio toliko neočekivan da sam
poskočio u svojoj fotelji kao bokserski pacer. Ovi momci su u full-speedu počeli da ispaljuju
rifove tako da sam morao da vratim pesmu na početak i spremim se po drugi put za neočekivano.
Nakon kratkog govornog introa od nekoliko izgovorenih reči, bubnjar i gitarista vas uvode u ludilo, u manijačko krljanje, u totalni pokolj.
Ala ovi momci znaju da ne ostave na vašem telu ni jedno mesto koje nije sa dubokom ranom ili bar masnicom. Osećate se kao da vas je
pregazio parni valjak. To su moje impresije nakon prve pesme, „The Living Inferno“ (ime dostojno onog kroz šta sam upravo prošao). Za
ovom pesmom dolazi skoro naslovna „Dunwich“ u kojoj bend iako malo usporava, vi se ne osećate ni malo bolje jer se još oporavljate od
prvog naleta. U ovoj pesmi bend pokazuje i svoju naklonjenost ka panku, što deluje prilično osvežavajuće nakon armagedonske lave u
prvoj pesmi. U maniru Entombeda ih njihovog Wolverine Blues perioda, bend slaže rifove i pokazuje da su sposobno da vladaju i
death'n'roll vodama. Zatim dolazi pesma „What Awaits Bellow“ koja u old school death metal maniru podseća na nešto što ste mogli da
čujete od benda Dismember ili Unleashed, ali nešto... nekako... sirovije, prljavije... što se meni, naravno mnogo svidelo. Pesma „Dance of
Damnation“ je ponovo uvedena kratkim govornim introom, a galopirajući ritam pokazuje da ovaj bend zaista zna da komponuje odlučne
death metal pesme. Srednji tempo vas vodi kroz apokaliptičke pejsaže, tako da se osećate kao Dante Aligieri, kojeg je Vergilije vodio kroz
devet krugova pakla. Skoro da možete da vidite i namirišete dim od mučenja duša isečenih zbog nepoštovanja death metala. Prosto ste
naterani da pevušite uz refren ove pesme, jer su tekstovi prilično razumljivi. A onda dolazi „N'Yog Sothep“ (pesma sigurno nadahnuta H.
P. Lovecraftovim pričama iz Cthulhu mitosa) kako svojim death-doomerskim ritmom ne ostavlja ni prah ni pepeo iza sebe. Žrtava nema.
Razaranje je potpuno i sada nam ostaje jedino da posmatramo nepregledni horizont prekriven ruševinama sveta kojim vladaju neki novi
bogovi, možda baš Drevni.
Fantastičan EP. Ovo je opasno dobar bend. U očekivanju četvrtog albuma, ovaj EP će vas sigurno motivisati da preslušate njihovu
diskografiju. Bar mene jeste.

10/10
 Helloween kompilacija
Miner Records (2017)

Pre svega, kompilacije su veoma dobar način za obeležavanje odredjenih prilika, upoznavanje
ljudi, promociju muzike, rekapitulaciju do sada uradjenog. Od svega navedenog po malo ubacite
u mešavinu za svojevrstan muzički bosanski lonac, i dobićete upravo ono što je Miner Records
uradio sa novom kompilacijom, izdatom povodom svima nama omiljenog praznika, Noći veštica,
ili ti Helloweena. Ovog puta je to 21 bend sa po jednom pesmom svaki, što stranih što domaćih,
Minerovaca, onih koji će to možda postati, pa i bendova sa rastera drugih izdavača. Miner je
opet uspeo da pokaže da su njegova vrata otvorena za sve one koji žele da ponesu njegov logo.
Prvi bend su švajcarske heavy-metal dame Burning Witches, koje nam se predstavljaju sa
pesmom „Black Widdow“ i moram da kažem da sam odmah, od prve sekunde, bio prosto
zakucan za fotelju u kojoj obično sedim dok slušam muziku. Žešća varijanta heavy metala, kao
da imate thrash metal bend koji je uspeo da ostane u heavy metal vodama i tako oda počast
svojim korenima, što mi se jako svidelo. Stvarno genijalna pesma.
Zatim su se slušaocima ove kompilacije predstavili Kragujevčani Deadly Mosh, koji su se predstavili pesmom „Altar of Pain,“ poslednjim
singlom skinutim sa njihovog još uvek aktuelnog albuma United by Pain, objavljen za EBM Records iz Meksika. Oni u već dobro poznati
na domaćoj metal sceni. Za Miner Records su objavili mini-album i album, tako da je ovo svojevrsni povratak kući. Pesma „Altar of
Pain“ u njihovom vratolomnom maniru, brza, nabijena energijom, i taman kada se okrenete ona već prošla, tako da sam je puštao nekoliko
puta dok sam pisao ovih nekoliko redaka. Stole i kompanija znaju kako da zapale atmosferu.
Bend Rave the Requiem mi je do sada bio potpuno nepoznat. Bend dolazi iz Švedske i kombinuju metal sa industrialom i elektronskom
muzikom, tako da me njihova muzička rešenja najviše podsećaju na Sigue Sigue Sputnik (ako se iko seća ovih electro-punk madjioničara,
ili sam ja jednostavno prestar). Veoma vešta kombinacija ovih muzičkih elemenata sa kombinacijom muških i ženskih vokala je ovu
pesmu učinila veoma zanimljivim slušalačkim štivom. Mogu samo da nagadjam kako bend izgleda uživo. Na ovoj kompilaciji se bend
predstavio pesmom „Mono-Heart“ uzetom sa njihovom 7˝ singla istog naslova. Za sve ljubitelje elektro-metal muzike.
Nakon njih, na daskama ove kompilacije su se pojavili Silent Saga, sa pesmom „Ball of Vanities“. Bend dolazi iz grada Hamburga u
Nemačkoj ineguje moderni melodic-goth-metal zvuk, u maniru Nightwish, Within Temptation, Epica. Iako ovo nije žanr koji ja obično
slušam, mogu da primetim da Silent Saga itekako umeju da naprave dobru pesmu. I taman sam počeo da mislim kako su jako dobri, sve to
je poklopila sledeća pesma.
Bend AngelSeed ima moć da vam uduzme dah u deliću sekunde. Oni su metal, oni su gothic, oni su symphonic, oni su thrash, oni su
power, i sve to odjednom, a ničega više nego ovog drugog, a svega baš onoliko koliko treba. Lara je jedan od najboljih ženskih vokala
koje sam skoro čuo, i neobično me je podsetila na pevačicu brazilskog benda Semblant, ali Larin vokal je nekako fokusiraniji, izražajniji.
AngelSeed se ovde predstavljaju sa pesmom „Dancing With the Ghosts“ za koju je uradjen i genijalan video spot na veoma visokom
nivou. Ovaj bend je očigledan primer kako se profesionalno prilazi poslu, sa veoma izoštrenim okom za svaki pojedini detalj.
Zatim su tu Starbridge, alternativni rock-metal bend iz Istočnog Sarajeva, da Dejanom Hršum za mikrofonom, što pokazuje da su bendovi
sa ispred kojih stoji frontwoman postali veoma popularan trend na ex-Yu alternativnoj i metal sceni. Da li je to dobro ili loše, to će vreme
pokazati. Starbridge su se ovde predstavili sa pesmom „Days of Fire,“ svirački poprilično žestokom, i ono što mi se jako svidelo kod njih
jeste činjenica da su u finalnom miksu uspeli da Dejanin vokal ne preklopi muziku, niti muzika vokal, što je visoku pohvalu. Svirka –
sabijačka, odlična, zvuk dovoljno prljav da zvuči mnogo žešće nego što su možda oni hteli, što je takodje veliki plus. Budućnost, i to
veoma svetla je pred njima.
Bend Moonshade inače dolaze iz Portugala i pozdraviće vas sa pesmom „Dawn of a New Era“ sa njihovog EP-ja iz 2014 Dream/Oblivion.
Bend gravitira u vodama melodic death-black metala, sa priličnom količina elemenata van ovog dijapazona, tako da njihova muzika
predstavlja mešavinu koju bend opisuje jednostavno sa „metal“... A možda je tako i najpoštenije, jer njihova muzika to i jeste. Veoma
moderan zvuk sa malom proggy notom će sigurno da vas zainteresuje za njihovu muziku.
Osječki bend Kymera svoj drugi album Craving the Unreachable predstavlja pesmom „Mechanic Slave“ koja je najbrža njihova pesma
koju sam ja do sada čuo. Promena bubnjara je dodala ovom bendu mnogo više svega onoga što je imala na prvencu, tako da je ovaj jedan
album sav u supelativima. Vokali su mnogo brutalniji, gitare režu krvožednije, već pomenuti bubnjevi još jače sabijaju, bas grmi kao Sveti
Ilija, tako da očekujemo izlazak albuma, jer ovi momci itekako znaju da sviraju.
Indjijski bend Superhammer najavljuje svoj drugi album Blood to the Stone sa naslovnom pesmom. Ovaj bend potvrdjuje onu poznatu
izreku „Ko preživi pričaće,“ jer je bend praktično ostao na dva slova – Jimmyja (sve osim vokala) i Tzeetzu (vokali), inače bračni par
muzičkih zaljubljenika-zaludjenika koji guraju bez obzira šta drugi o njima mislili. I za to im treba podignuti spomenik. Kada otac i
majka nekoliko dece uspeju da snime ovakvu pesmu, koja odjekuje dugo nakon slušanja u vašoj glavi, onda znate da su oni, koliko god da
ih je, na pravom putu. Kada čujete ovu pesmu, i onda vidite Tzeetzu, vi nećete verovati da iz ove ženice izlazi ovakva vokalčina.
Superhammer je promenuo nekoliko pevača do sada, ali Tzeetza je jedna i jedina. Album godine u najavi!
Gryflet su bend koji dolazi iz Tountona, UK, i neguju alternativni psychodelic rock zvuk. Na ovoj kompilaciji se predstavljaju pesmom
„The Eye of the Storm“ sa svom ovogodišnjeg albuma Moonharvester. Britanci su, bar ja imam takav utisak, uvek bili naklonjeni ovoj,
psihodeličnoj strani alternativne muzike. Pesma traje čitavih 02:51 i zapravo je najkraća na njihovom albumu, ali svakako predstavlja ovaj
bend na najbolji način. Zamislite Cathedral, ali uduvan do bola, i iz dima gomile nargila ćete čuti zvuke koje proizvodi Gryflet. Što bi
Englezi rekli, „not exactly my cup of tee,“ ali u svakom slučaju veoma primamljivo. A zar psihodelija nije upravo to... primamljiva?
Za njima dolaze hardcore bratija Despotic Bullet iz susedne nam Bosne i Hercegovine, tačnije iz Tuzle, sa pesmom „Scars Remain“.
Pevaju na engleskom i neobično su me podsetili na Kolaps ali sadovoljno thrash metal stava da u isto vreme podsećaju i na Putrid Blood,
naročito njihov EP. Sve ono što volite kod NY/HC bendova poput Cro-Mags i Pro-Pain volećete i kod Despotic Bullet. Sabijački stomp-
ritmovi, pesma uz koju skačete sa čvrsto stisnutom pesnicom i samo gledate koga da nokautirate, energije za izvoz. E, tako se to radi.
Momci svaka čast.
Bend Shipwrecked dolazi iz Sarajeva i svira herdcore metal, što je zaista odgovrajući opis za ono što čujem u pesmi „Comes With the
Storm“ jer kada bi mogli da rastavite ova dva žanra na sastavne delove, upravo te delove ćete prepoznati u muzici ovog benda. Skoro da
mi je ova pesma promakla, možda upravo zbog činjenice da su došli odmah posle Despotic Bullet, prilično žanrovski sličnog benda. U
svakom slučaju veoma kvalitetna HC svirka, iako je jako teško oceniti bend i njegov rad na osnovu jedne pesme. Čini mi se da u
poslednjih par godina u našoj zemlji i okruženju thrash metal i hardcore preuzimaju primat po popularnosti, jer najviše bendova upravo ta
dva žanra izlaze iz studija sa veoma kvalitetnim albumima. Shipwrecked nisu izuzetak i svakako ćete uživati u njihovoj muzici.
Resistance, što je veoma zanimljivo, dolaze iz Los Angelesa, California, i sviraju žešću verziju clasicall heavy metala, kao kada bi u Iron
Maiden (pevač čak pomalo i podseća na Dickindona) matricu ubacili speed-thrash metal gitarske rifove. Veoma interesantna kombinacija.
Pesma „Social Twilight“ je uzeta sa novog albuma ovog benda nazvanog Metal Machine. Pohvala gitaristi, jer ubija kako solira.
Sledi bend Bethor koji je postao već legendaran na domaćoj black metal sceni, jedini bend koji je uradio tribute album bendu Bathory,
koji je zaslužan za postojanje ovog benda. Ako u našoj zemlji postoji neko ko diše, jede, pije... jednom rečju živi Bathory, to je onda
Mikica Bethor. E pa, ako do sada niste saznali, Bethor je izbacio novi album za izdavačku kuću Miner Records, nazvan Anarchia Diaboly,
i sa tog albuma je uzeta i naslovna pesma za ovu kompilaciju. Iako je osnova i dalje black metal, ovo sve sada po malo zvuči u nekom
death fazonu, poput onog što radi bend Azarath (nedavno ste imali priliku da ih čujete u Beogradu). Sve u svemu, Bethor ponovo zvuči
sveže, divlje, snažno; i stvarno, ako ste fan ekstremnijih žanrova, ovaj album nikako ne smete da preskočite.
Ne znam kako da razumem pesmu „Vinjak Petica“ benda Yox, da li kao nešto što je bend našao na dnu ispražnjene flaže Rubinovog
Vinjaka, ili kao pokušaj da se napiše himna navedenom piću. U oba slučaja, Truća i kompanija su uspeli da vam ovom pesmom pruže ono
što svim metalcima treba – recepat za home-made verziju jednog od najomiljenijih pića u Srbiji ikada, osim, naravno, piva. Gde god ovaj
bend bude ovu pesmu uživo izvodio, ako za šankom ne eksplodira prodaja Vinjaka to veče, ja prestajemo da sluša metal. Novitet u ovoj
pesmi jesu hip-hop deonice, koje bar do sada nisam čuo u Yox-muzici. One su me zaista pizitivno iznenadile načinom na koji su se
uklopile u metal-core matricu po kojoj Yox radi od početka. Valjevo mjetaaaaaaaal!
Bend Nevergreen je sebe klasifikovao na facebook stranici kao gothic-doom metal, medjutim, ovo što ćete čuti u pesmi „Srce osvetnika“
ni u kom slučaju nije iz tih voda. Matrica je klasični heavy metal sporijeg srednjeg tempa, sa upotrebom klavijatura, tako da finalni
proizvod zvuči veoma epično. Bend ima kao geografsku odrednicu Madjarsku, iako je pola članova, bar po imenima, in naše zemlje. No
u svakom slučaju, bend postoji još od davne 1994, i jedna je od potvrda da se i u muzički pustim 90-im ipak snimala dobra muzika i da su
radili kvalitetni bendovi. Poslušajte njihov novi album Monarhija.
Iz Smedereva, grada na Dunavu, nam dolaze Patrias, koji je nakon prvenca prošao kroz neke promene u postavi, tako da karijeru
nastavljaju kao trojka. Pesma „Sam“ je sa njihovog novog albuma Imperator, koji je, ako se ne varam, u završnoj fazi snimanja. Edi za
mikrofonom odradjuje vraški dobar posao i pokazuje da je duša ovog benda. Sa novog albuma je skinut i singl „Imperator“ koji možete
poslušati na youtubeu i videti veoma kvalitetan video za ovu pesmu. Patrias su postali znatno čvršći na ovom albumu i sigurno će vam se
svideti ova blaga promena u usmerenju ovog benda.
Drugi bend iz Tuzle na ovoj kompilaciji je bend Urban Instikt i sviraju rap-core. Oni se na ovoj kompilaciji predstavljaju pesmom
„Kum“ sa njihovog aktuelnog albuma. Iako volim Rage Against the Machine i Biohazard, moram da priznam da mi rap-core nikada nije
legao. Ne znam. Možda sam ipak jedan od onih čistunaca koji smatraju da su ova dva žanra nespojiva. Nekako mi se čini da su sa ovim
podžanrom metal muzike ljubitelji i rapa i corea ostali uskraćeni za nešto. Urban Instikt su ovu pesmu odradili zaista onako... što se kaže,
bez ikakvog suviška, a opet sve nekako zvuči baš potaman. Pesma sa dovoljno rap-a i dovoljno core-a da bude rap-core. Tematika teksta
je veoam socijalno aktuelna, tako da to odgovara i imenu benda – instikt za preživljavanje u uslovima urbane sredine. Teški rifovi i
izrepovani tekst... Sve je tu. Momcima želim puno sreće na sceni.
Veterani domaže rock scene su subotički bend Faust imaju metalna muda. U tim godinama i dalje aktivno postojati... pa čovek mora da
im oda počast. Pesma „Ukleti ratnici“ je baš onakva kakvu i očekujete – rokerska krljačina, veoma čvrsta u svom stavu, stabilna hard-
rock numera, tako odmerena da se prosto pitate da nisu Tibor i njegov bend pronašli neki čudsni eliksir za dugovečnost, bez ikakvog
gubitka u procesu sazrevanja. Oni zvuče fantastično.
Spunk dolaze iz Sremske Mitrovice i sviraju punk-rock i postoje od 2011. Mladi su, ali to se u njihovoj muzici ne vidi. Drugi dokaz za
veoma zreo pristup onome što rade je i nastup ne nedavnoj svirci povodom 30-o godišnjice postojanja benda Ritam Nereda, zajedno sa
bendovima Putrid Blood i Flatline. Pesmom „Neradnička klasa“ predsatvljaju svoj prvi album u izdanju kuće Miner Records. Veoma
uvežban bend će vas počastiti sa pravim pank-rock slatkišem, u kojem na duhovit način pevaju o nečemu što je životna priča dosta mladih
u Srbiji, a sigurno i šire (bilo u pozitivnom ili negativnom smislu). Želimo im puno uspeha.
Bend Još neko kopa dolaze iz Smedereva i ako i jedan bend na ovoj kompilaciji govori ono što niko nema muda da kaže i na način na koji
to niko ne govori, ili to govori nekim stranim jezikom koji niko ne razume, onda su to upravo oni. Mešavina panka i metala sa kojom se
zaključuje ova kompilacija, ako obratite pažnju na tekst (a on je i nosilac priče zvane „Još neko kopa“), ne samo da će vam nabaciti kez na
lice, nego ćete početi i da klimate glavom u znak odobravanja revolucionarne propovedi koju ovaj bend propoveda u i kroz svoju muziku.
Bez dlake na jeziku. Da je više ovakvih bendova u našoj zemlji, možda bi i ona bila bolja? Ne znam... možda...

8,5/10
 Bethor – Anarchia Diaboli
black metal
Miner Recordings (2017)

Postoje bendovi koji su na domaćoj metal sceni već vremenom postali legendarni i čije se ima
izgovara sa poštovanjem, naročito ako zaista pratite underground i odredjeni žanr koji dotični
bend šiba. E sad, po pitanju žanrovskog opredeljenja, srpska underground metal scena nije
možda toliko bogata, jer su kod nas uglavnom popularni neki žanrovi. Jedan od njih je svakako
bend black metal, a jedan od bendova koji uživaju legendarni status na našoj (ex-Yu) black metal
sceni jesu svakako Bethor iz Mladenovca. Počevši kao one man projekat iza kojeg je stajao
Mikica Marić (Bethor) još davne 2001, Bethor je doživeo metamorfozu, koja se upotpunila do
2006, tako da je to sada bend sa punim sastavom. Nakon četiri demoa, došlo je vreme da se
Bethor oglasi sa prvim full-length albumom, tako da je Demogorgon (2004) ugledao svetlost
dana. A dve godine kasnije, to isto je uradio i album Potonja (2006), da bi sledeće godine
Bethor napravio korak koji mu je osigurao mesto čoveka koji je pre svega fan muzike koju i sam izvodi (bilo sam, bilo sa bendom) –
objavio je tribute album još jednoj legendi black metal scene, švedskom bendu Bathory. Pod naslovom The Return of Darkness and Evil
(Tribute to Bathory) Bethor je odao počast svoj superheroju tame i mraka, švedskim legendama koji su svakako jedni od zaslužnih za
postojanje onoga što danas zovemo black metal. Zatim su usledili demo (2008), pa promo DVD (2009), i onda tišina do 2016, kada su
usledile dve kompilacije, da bi sada već prošle godine bend objavio četvrti full length (uključujući i tribute album) pod naslovom
Anaarchia Diaboli u izdanju Miner Recordingsa, vodećeg izdavača na ovim prostorima, žanrovski neopredeljenog, izdavača koji pod svoj
kišobram uspeva da okupi veoma zanimljivu i šarenu bratiju u nderground metal i ne-metal bendova.
Šta je Anarchia Diaboli kao album. Pre svega, nakon preslušavanja, ja sam ga doživeo kao reakciju na učmalost domaže metal scene.
Nakon introa „Tempus Mortuorum“, koji podseća na nešto što ste mogli da čujete na Blood, Fire, Death (1988) ili Hammerheart (1990),
vas porosto popnu da zatrpava bend sa salvom odlične, više blackened death metal naslovne pesme koja otvara album u maniru bendova
Azarath i Belphegor. To je već promena koja poznavaoce Bethorove diskografije može da iznenadi; mene veoma pozitivno. I ako uspete
da uhvatite tekst, a mislim da to nije problem budući da je produkcija uradjena u Paradoks studiju braće Branković sa Srdjanom za
produkcijskim stolom (svakako osobom koja zna kako treba da zvuči jedan ekstremni metal album), vama će sve biti jasno po pitanju
Bethora – njihom muzički ukus, njihovo filozofsko usmerenje, njihov pogled na svet, snaga sa kojim prilaze onome što rade, i ogromna
masa tečne lave kojom zatrpavaju i zauvek fosilizuju umove onih koji se usude da ih slušaju. Odlična pesma koja je pod kišobran stavila
ceom ovaj album.
Sledi ambijentalna pesma „Zakletva vatre“ sa obiljem zvukova na koje će vam kroz kičmu proći žmarci, a iza nje više black-thrash pesma
„Endorcism“, dva puta duža od prethodne, i možda zbog toga na polovini pičinje da zvuči ponavljajuće. Ova pesma je postala žrtva
ponavljanja dobrih stvari, jer dobar ali jednoličan rif tremolo koji možete da čujete na albumima Terrorhammera (iakoje takav rif u muzici
Terrorhammera nešto sasvim drugo), nosi celu pesmu uz promenu samo u tonalitetu. Bethor izvikuje hulu za hulom na latinskom i to
zaista moćno zvuči, a solaža je na mestu iako je nekako gurnuta u pozadinu. Ubacivanje clean vokal napeva u izvedbi Edija Saše
Djordjevića (Patrias) je elemenat koji je u ovoj pesmi trebalo da više bude upotrebljavan, što bi sigurno unelo više raznolikosti i učinilo
pesmu manje monotonom.
Sledi „Otherkin“, još jedna blackened death krljačina koja još jednom pokazuje svu snagu i silinu sa kojom ovaj bend grize pesmu za
pesmom. Bethorov vokal je veoma snažan, zapravo snažniji nego ikada, i bljuje vatru. Korištenje više različitih stilova vokala č ini ovu
pesmu veoma interesantnom. Veoma upečatljiva u svemu što ova pesma predstavlja, pokazuje upravo ono što možda prethodna pesma
nije uspela – jednoličan rif ali sa bezbrojnim varijacijama na temu, tako da se u potpunosti izgubio utisak jednoličnog ponavljanja.
Odlično odradjeno.
Nakon ambijentalne „Codex Gigas“, Bethor vas zasipa sa još jednom količinom rdje i vatre koja topi sve pred sobom u vidu pesme „Helel
ben Sachar“ (što prevedeno sa staro-jevrejskog znači „Svetlonošta, sin Zorin“ i koristi se u Biblji kao oznaka za Lucifera, ili palog andjela,
kojeg Biblija naziva „Svetlonošom, sinom Zorinim“ ili „Jutarnjom zvezvom“). Ova pesma je još jedno zanimljivo blackened death metal
razvaljivanje koje samo potvrdjuje sa kolikom je ozbiljnošću Bethor pristupio ovom albumu. Pesme ne variraju mnogo u muzičkom
kvalitetu, to govori o konzistentnosti albuma, što je retko na albumima koje domaća metal scena izbacuje i malo bendova uspeva da održi
tokom celog albuma.
„S.M.B.“ se muzički oslanja na sve što je do sada muzički rečeno na ovom albumu i potvrdjuje Anarchia Diaboli album kao jedan od
najboljih albuma ovog žanrovskog usmerenja kod nas objavljenih tokom 2017. Album zatvara „De Resurrectione, Autem Mortum“ koja u
prvom svom delu donosi hrišćanski napev, koji ne na 0:24 prerastao u najviolentniji krik koji sam ja ikada čuo. Ovaj kontrast me je
oduševio. Zaista efektan način da se završi album. Ako ga je izveo Mikica Bethor (u šta ne sumnjam), onda čoveku skidam kapu. Uspeo
je u jednoj minuti da iz sebe izbaci svu svoju ogorčenost svime onim što organizovana religja može da izazove kod čoveka. Ja verujem da
će ovaj momenat na albumu dugo odzvanjati u ušima i umu svakoga ko bude album preslušao do kraja. Preporuka za ljubitelje ekstremnih
metal žanrova, ukoliko su spremni da se rastanu sa dušom, jer će vam je Bethor jednostavno iščupati iz bića.
Zapravo, jedina zamerka ovom izdanju jeste injenica da na bookletu, koji je po meni previše pojednostavljen, nisu odštampani tekstovi.
Ali možda se to i ne tiče Bethora... A možda je tako i bolje, jer Bethor nije poznat po filozofiranju, nego po muzici.

8,5/10
 Kymera – Craving the Unreachable
thrash-death metal
Miner Recordings (2017)

Nakon Stilborn (2013), Kymera, thrash-death mašinerija iz susedne nam Hrvatske, je odlučila da
svoje fanove obraduje novim albumom, ovom puta pod imenom Craving the Unreachable. Kao
i prvenac, i ovaj album je snimljen, masterovan, izproduciran, izmiksovan, i sve ostalo u
Armageddon Studiju u Osijeku, koji je u vlasništvu bubnjara benda i krivem za sve gore
navedeno – Eldarom Ibrahimovićem. Postavu benda čine još i Kruno na basu, Škico na gitari, i
Pripo za mikrofonom.
Album otvara pesma „Mentla Wounds“ u kojoj je gostovao trenutno najbolji ženski vokal na
našoj metal sceni, bar od onih bendova koje ja pratim, Jadranka Tzeetzah Stanić iz benda
Superhammer (Ma ko kaže da je politika sve zasrala i da Hrvati i Srbi – u ovom slučaju Srpkinja
- ne mogu da plodno saradjuju). Iako je zvuk ostao prepoznatljivo Kymera-style, primetno je da
je Pripo malo brutalizovao svoje vokale, tako da osim svojih karakterističnih barkova koristi i znatno dublje growlove, što je čitavom
albumu dalo dodatni death metal šmek. Škico se postarao za melodične delove pesme i svojim solažama je ovu pesmu učinio odličnim
početkom za album koji je pred vama. „Mechanic Slave“ počinje u nekom polu-brzom ritmu, ali uskoro prerasta u pavu galopersku trku.
Pripo dere grlo (prosto ne mogu da verujem koliko je čovek napredovao vokalno, iako ni na prvencu nije bio za bacanje), ali na ovom
albumu ubija. Znajući ga, pitam se odakle čupa te growlove koji su svaki brutalniji od prethodnog. Teledirigovani bubnjevi Eldara
Ibrahimovića pletu mrežu oko nogu svakog neopreznog koji zaluta u močvaru, dok Kruno grmi sa svjim basom kako pomahnitao. Nema
tu nekih prevelikih stilskih zaokreta u odnosu na prethodno ostvarenje, ali zašto bi ih i trebalo biti kada su momci pornašli formulu koja
uspeva i štima u svim njenim segmentima. Svaki instrument se savršeno i tačno odmereno čuje, što nam samo govori da je Armageddon
studio veoma kvalitetno osmišljen i kao skrojen upravo za potrebe benda poput Kymere.
„Red“ je još jedna pesma u kojoj gostuje mala žena velikog vokala Tzeetzah, i pokazuje zašto se otrov drži u malim bočicama. Ni na
prethodnom album Kymeru niste mogli nigde žanrovski da smestite i kažete „da, to je to...“ Nećete to uspeti da uradite ni na ovom
albumu. Momci su pronašli njihov zvuk i praše sve u šesnaest. Zvuče, jednostavno rečeno, kao Kymera. Vešto kombinovanje bržih i
sporijih ritmova čini da gotovo svaka pesma ida za svakoga po nešto, od melodičnih pasaža do brutalnih hard.core stomp ritmova koji su
dušu dali za headbanging. „Beyond“ počinje skoro sa nekim etho rifom, koji ste mogli da čujete možda kod makedonskog bendova Werka
ili Chromatic Point. Ali ubrzo Kymera preuzima stvari u svoje ruke i poziva vas na još jedno ritmičko ludilo koje vas neće ostaviti
ravnodušnim. Do sada mi se ovaj album čini mnogo raznovrsnijim od prethodnika, ili su samo razni ritmovi možda kompaktnije spojeni u
pesme..., ne znam ni sam, ali mi se nekako čini da je ovaj album pokazao Kymeru u mnogo zrelijem izgledu, sa prepoznatljivim zvukom,
ali sa mnogo više pozitivnog ludila.
„Inside I“ je još jedna pesma koja će definitivno postati Kymera hit i koja će sigurno biti tražena na živim nastupima ovog benda, gde god
da se nadju i sviraju. U ovoj pesmi je Pripo uspeo da iskombinuje svoja dva vokalna stila, stari i novi, tako da zvuči kao čovek sa
podeljenom ličnošću, u sasvim pozitivnom smislu. Svaki muzičar jednako doprinosi svakoj pesmi, pa i albumu u celini, tako da bi ovaj
album bio nešto najbliže albumu koji je komponovala i snimila jedna porodica. Naslovna pesma „Craving the Unreachable“ nastavlja u
istom maniru. U ovoj pesmi ponovo, kao i u još nekim na albumu, bend je počeo da se igra sa nekim skoro balkan-etno muzičkim
motivima što zvuči osvežavajuće u njihovoj muzici. Po meni, pesma sa najboljim tekstom je pesma „Bestial Lust“. Svidja mi se način na
koji su uradili strofe, sa vokalom i basom, da bi nakon toga prešli u pred-refren i refren sa punim gasom. Zanimljiv tvist. Nakon
atmosferične „Return to the Unknown“ sledi pesma koja zatvara album (iako to nije sve od Kymere na ovom izdanju) – „A Runaway
Incarcerated“ koja počinje u totalno thrasherskom fazonu i piči svom svojom dužinom, kao nezaustavljivi valjak koji pegla sve pred
sobom. Kao bonus pesme na ovom izdanju možete čuti i pesmu „Rust“ iz 2014, kao i pesmu „Beyond,“ u kojoj gostuju hrvatski
perkusionisti RitmOs, i koja me je podsetila na Sepultura tribalne hitove iz Chaos A.D. i Roots perioda, ali sa primetnim balkan etno
fazonom, što veoma zanimljivo zvuči.
Veoma ozbiljan album, kako za bend, tako i za scenu u celini. Momci su još jednom dokazali da itekako znaju svoju priču, ali su itekako
spremni i hrabri i da se pokgravaju sa svojom muzikom. Krajnji proizvod je veoma dobar i kvalitetski ujednačen album. Nema slabije ili
jače pesme, nego sve što dobijate od Kymere je samo i jedino neosporan kvalitet.

9/10

Rain Delay – Selenophilia

progressive death doom metal
(2016)

Na dan 1. oktobra Miner Recordings je one verne koji prate njihovo izdavaštvo nagradio još
jednim genijalnim albumom. Ovog puta, to je album Selenophilia beogradskih progg-death-
doom metalaca Rain Delay. Ovaj album zapravo predstavlja završni deo trilogije započete pre
pet godina albumom Slumber Recon (2013), nastavljena izdanjem Of Blood-Red and Gold
(2014), da se bila zaključen a upravo albumom koji je pred vama, dve godine nakon prethodnog,
drugog dela trilogije. Iako je od originalne poslave sa prvog dela priče ostalo jako malo, i na
ovom albumu je jasno da je primarna snaga vizije još uvek odgovornost Dušana Pešića, koji je
ujedno i ostao jedini originalni član benda. U medjuvremenu, njemu su se pridružili Nikola
Andrejić na basu, klavijaturista Matija Andjelković i bubnjar Antonio Maletin.
Ono što možete da čujete na Selenophiliji je još jedan čvrst dokaz zbog kojeg su Rain Delay
jedan od najzanimljivijih bendova na srpskom metal seni.
Već na prvo slušanje ističe se činjenica da se radi o odličnim muzičarima koji zaista guraju sebe do besvesti sa ciljem da dostignu visoke
standarde, jer jedino tako mogu da udju i ostanu na sceni. Dušan svakako prednjači svojim genijalnim vokalom, kako growlom tako i
cleanom, i koji kao ultimativni lider vodi svoje sledbenike na putu ka muzičkom savršenstvu. Growlowan vokal sličan ranim uradcima
Michaela Akerfeldta iz Opetha u kombinaciji sa veoma kvalitetno otpevanim clean vokal deonicama, zvuči zaista moćno. Nikola je
sigurno jedan od boljih basista mladje generacije, i njegovo maestralno baratanje freetless basom prosto pleni i tera vas da ovom
instrumentu posvetite zaista nepodeljenu pažnju. Njegov stil se savršeno uklopio u progg tendencije benda. Bubnjar je još jedan dodatak
savršenom sastavu muzičara koji itekako imaju veštine i znanja da iznesu ovako zahtevan i kvalitetan album u kojem se prepliću stilovi.
Selenophiliu čini šest pesama, pet redovnih i jedna kao bonus. Možda ostaje žal što tek u ovoj bonus numeri „Ne Dal Mondo“ čujemo
predivan ženski vokal Jelene Lynne Pauljev. Od gostiju se na albumu još pojavljuje i Igor Jimmy Stanić (Superhammer, Elsewhere Shine)
sa solo deonicom na gitari.
Svim pesmama odiše melanholična atmosfera noći pune pramenova magle koji se uvijaju i plešu oko svega šega se dohvate. Death.doom
deonice su poslovično žestoke, i zaista se maestralno prepliću sa akustičnim deonicama, i upravo vaoj miks je nešto po čemu fanovi ovog
bedna već godinama poznaju Rain Delay. Od uticaja, prisutni su svakako Opeth, Katatonia, Anathema (raniji opus), progressive metal i
kombinacija deatj-dooma koja je prilično jedinstvena, tako da sam se zaista mučio da pronadjem neku referencu, neki bend sa kojim bih
uporedio ono što sam imao priliku da slušam, osim navedenih.
Produkcija je još jedna zaista jaka strana ovog albuma, koji je snimljen u Graveyard Neighbour studiju Igora Jimmy Stanića. Bubanj je
snimljen u novosadskom studiju Hertz pod kontrolom Borisa Šurlana (Midnight Studio u Lazarevcu), koji je i izmiksovao i izmasterovao
album. Od tek šest pesama, teško je izdvojiti neku koja prednjači, što zbog njihovog malog broja, što zbog činjenice da je ovo jedan
veoma čvrst i kompaktan album, koji jednostavno prkosi i ne dopušta izdvajanje bilo kojeg njegovog dela iz celine. Šta će se dogoditi
posle trilogije je teško pretpostaviti, ali nadamo se da kraj jedne trilogije samo služi kao najava nove. U iščekivanju ostvarenja naših nada,
preslušavajte ovaj album što više puta možete, jer vam obećavam da će vam sa svakim preslušavanjem on ostajati sve dublje urezan u
pamćenje.

9/10

Gonoreas – Minotaur
thrash metal
(2018)

Švajcarci Gonoreas su svakako bend koji zna kuda želi da ide. Nakon prvenca Outbreak (2003),
njihov drugi album je stigao nekih četiri godine kasnije – Plead Not Guilty (2007), pa je usledio
Apocalypse (2011), The Mask of Shame (2013), pa Destructive Ways (2015) da bi svoje fanove
obradovali novim albumom Minotaur ove godine,objavivši da za naš label Miner Recordings. U
žanrovskom opisu sam pronašao da sviraju power metal (možda zbog vokala) koji veoma
podsećaju na Bruca Dickinsona, ali ovaj bend je toliko mnogo više od power metala. Naime, u
njihovom muzici se čuju primese i heavy i speed i thrash metala, u miksu koji zvuči toliko
suvereno i kompaktno da su me na prvo slušanje oduševili. Ako je ovo još uvek power metal,
onda je to power metal sa takvim moćnim udarcem da bih ga uporedio sa novim svetskim
prvakom u teškoj kategoriji Anthony Joshuom koji je patosirao i do tada neprikosnovenog
velikog Klitchka. U isto vreme, njihov udarac je izveden tako hiruški precizno da ćete ga dugo posle preslušavanja ovog albuma osećati
na svojoj koži tako da će vas svaka masnica boleti kao sam djavo. Bogati gitarski rifovi režu do neprepoznatljivosti, a slikovotost i
simbolizam tekstova pesmama na ovom albumu daje neku neverovatnu auru koju ne mogu da objasnim rečima, tako da vas pozivam da je
doživite i sami.
Album je snimljen u Lilttlecreek studiju u Švajcarskoj, pod budnim producentskim okom benda i V. O. Pulvera. Iako će bend možda da se
bori da dodje do reči u moru tiliko sjajnih bendova iz zilion zemalja sveta, oni u svojoj muzici nagoveštavaju nešto što zvuči prilično
jedinstveno na sceni, iako mislim da još uvek nisu to nešto razvili u potpunosti i da tu još uvek ima mesta za napredovanje. Ne znam šta je
to nešto da bih ga nazvao pravim imenom, ali nakon preslušanog albuma imao sam utisak da tu ipak nešto ostaje nedorečeno, da nešto
nedostaje, iako niste baš sigurni šta je to.
Krajnje neočekivano, pesma „Bloodstones“ vas uvodi u album svojom egzotičnom, hipnotišućom melodijom, koji kao da otvara vrata i
uvodi vas u priču, tako da imate utisam cinematičnosti odmah na početku. Onda dolazi oštar zaokret u pesmi „Seeds of a New Future“ u
kojoj Pachecovi vokali briljiraju; imate utisak da slušate neki speed-heavy-thrash projekat na kojem je učestvovao glavom i bradom
Dickinson lično. Pacheco ovu sličnost sigurno ume da iskoristi na najbilji način. Tipični rifovi da bubnjarskom grmljavinom vas vraćaju u
80-e togine, kada je metal znači puno. Brza pesma vas ne pušta kada vas jednom uhvati. „Puzzle“ sa svojim franetičnim bubnjanjem koje
vodi pesmu u osvajački marš protiv vašeg uma, vam takodje ne daje vremena za predah, tako da uopšte ne primećujete da traje 5 minuta.
„Eris“ prikazuje ono što mislim da je najjača strana ovog benda, a to je sposobnost da kroz mujziku i tekstu priča priču i to tako da vas
prosto usisa u nju. Pacheco ponovo pokazuje svu raznovrsnost svog moćnog vokala, jer ovde počinje da koristi i growlove, koji su toliko
neočekivani da vas prosto oduševljavaju. U istom kontekstu poslušajte i „Price of Eternity,“ Akustične gitare u „Behind the Wall“ su
praktično prva deonica u ovoj baladičnoj pesmi kada možete da dodjete do daha. Najduža pesma na albumu je, nekom logikom sasvim
očekivano, naslovna „Minotaur“ koja ponovo čini da Pacheco sija u punom sjaju, čiji vokali boje ovaj album oštrim kontrastom sa
žestokim rifovima kojih je on prepun. Soleže... mama moja, ovaj čovek (Damis Eskić, gitare) je zver. Svaka ubija na mestu. Svaka čast.
„Transcedence“ polako vraća stvari na početak, prerastajući na kraju u završnu pesmu „The Lead Masks of Vintem Hill“ koja nas vraća u
80-e i predstavlja odičan način da se zaključi veoma jak album, što Minotaur sigurno jeste.
Bend svakako može da se ponosi ovim albumom. Iako nekome može da zvuči možda previše retro, neki put retro može da se pokaže kao
pun pogodak, naročito ako bend zna kako da učini da retro zvuči in u moderno vreme. Ja mislim da Gonoreas to znaju i da su na ovom
albumu to pokazali. U očekivanju albuma na kojem će se bend usuditi da se otisne na avanturu sa svojom muzikom koja će 80-im dati još
moderniji zaokret, ovo je svakako odlična uvertira.

9/10
 Abigail / Fleshcult – Magnificence in Luciferian Fierceness split
black metal / black metal
2017

Medju underground black metal zaludjenicima Abigail je već veoma poznato ime. Bend dolazi
iz Japana i iza sebe ima gomilu izdanja u raznim formatima, koja pokrivaju karijeru koja traje od
1992. Sa druge strane, bend Fleshcult je relativno novo ime na domaćoj sceni, jer postoje od
2013 i locirano je na relaciji Jagodina-Velika Plana. Zaista velika pohvala legendama iz Zemlje
izlazećeg sunca, jer izgleda da za njih nema tako malog benda sa kojim oni ne bi bili spremni da
nešto urade.
Kasetno izdanje ovog materijala je izašlo za Jesboligakurac Records, ali je ova recenzija
utemeljena na CD izdanju koje je izašlo za naše dugogodišnje prijatelje Grim Reaper Records,
kojima se ovom prilikom zaista zahvaljujem da plodnoj saradnji.
Na splitu se bend Abigail predstavlja sa 5 pesama, od kojih su prve tri snimljene u januaru 2017,
dok su poslednje dve u stvari živi snimki sa njihovog nastupa u Tokiju od januara 2010, tako da mu ovo dodje i kao neka vrsta
kolekcionarskog izdanja, bar što se njih tiče. „Tears of Blood,“ „Lust,“ i „Sodomy & Death“ su klasične underground black metal numere
od benda koji kao da se zarekao da se nikada neće pretvoriti ni u šta drugo i da će uvek ostati isti – underground black metal bend. Brža
varijanta black metala po kojoj je ovaj bend poznat na sceni se praši u prve dve pesme, dok je treća za nijansu sporija i ritmički drugačija,
čak više podseća na neki grindcore nego na black metal. Oba živa snimka su veoma kvalitetna za ono što jesu – živi snimci. Prvi je pesma
„Tokyo Pussy Girl“ koji takodje više podseća na grindcore, dok druga „Teenage Metal Fuck“ odlazi opet u potpuno drugačijem smeru i
zvuči kao uživo snimljen neki Motorhead hit. Ovo je definitivno bend kojem treba podignuti spomenik prema onome što rade za mlade i
neafirmisane bendove.
Fleshcult se na ovom splitu predstavlja sa introom, nakon kojeg dolaze 4 autorske pesme i dve obrade, i to koje obrade. Nakon
melodičnog introa „Sveto mesto“ dolazi pesma „Symbols of Witchcraft“ u kojima briljira naš stari poznanik Pakost na vokalima i basu.
Pesma je karakteristična po jednom, čak etno motivu koji se veoma ističe. Dante na bubnjevima loži ko Pera Ložač, dok Ilija i Mokum
režu na svojim gitarama svaki rif. „Holiday in Sodom“ nastavlja u istom maniru, a večita tema za susretanje sa realnošću propasti
organizovane religije u jamu nemorala je dotaknuta u pesmi „Kačavenda.“ Zatim dolaze obrade „Satan my Master“ od benda Bathory
odradjena na veoma azvidnom nivou. Split zatvara obrada hita „Preteen Deathfuck“ benda Nettefrost.
Sve u svemu veoma kvalitetno split izdanje koje predtsavlja iskustvo i mladost, kako ruku pod ruku raspiruju veličanstvenu luciferijansku
vatru.

9/10

Final Holocaust – Final Holocaust - bootleg

raw black metal
(2017)

Final Holocaust je bio bend koji su činili članovi iz Stare Pazove i Indjije, i desio se tokom 2005
i pauze u radu benda Eris, koja je bila napravljena da bi se članovi benda Eris posvetili drugim
projektima (u to vreme goregrind projektu Rotten Rectum i upravo ovom, Final Holocaust).
Miroslav Djurčik i Daniel Pop su se udružili sa još dva drugara koji su imali želju da rade nešto
novo – Nenadom Sepa iz Indjije, poznatom po radu u mnogim indjijskim bendovima, i
Narandžić Nenadom (Rotten Rectum). Iza ovog ovog projekta je ostalo dosta proba, od kojih ni
jedna nije bila na zadovoljavajući način zabeležena, zbog učestalih pijanstava članova, jer je na
probama bilo mnogo i muzike, ali i alkohola.
To je glavni razlog zbog kojeg je ovaj snimak završen sa mnogo grešaka, ali je i kao takav
svedok o jednom delu prošlosti koja je nagoveštavala neki početak nečega što je moglo biti
nešto... ali je, kao što, na žalost, na našoj sceni često biva, zbog neozbiljnosti glavnih aktera, prestalo da postoji pre nego što je i zaživelo.
Evaj bootleg EP čine dve pesma sa introm i outrom, i pretpostavljam da su snimljene u različuto vreme, jer se primeti razlika u kvalitetu
snimka. Naime, prva pesma „Istina o hrišćanskoj laži“ je u pravo smislu te reći „bootleg“ snimak, na kojem je, zbog nekvalitetne opreme i
uslova u kojima je snimano, zvuk instrumenata izvitoperen do neprepoznatljivosti, tako da jedina dva „instrumenta koji se razaznaju u
kakofoniji neartikulisane buke jesu bubanj i vokal, dok se girata sporadično nazire. U ovoj prvoj pesmi se nazire zvuk koji je bend izgleda
pokušao da formuliše – neka mešavina black metala srednjeg tempa sa primetnim folk uticajima, ali ne u smislu folk-metala, nego u smislu
nekih ritmičkih i melodijskih rešenja, koja bi ovaj black metal projekat sigurno učinila novinom na našim prostorima. Druga pesma je
nastavila u istom maniru, a malo kvalitetniji snima dopušta svakom laludjeniku za srpsku underground black metal scenu da bar počne da
doživljavao ovaj bend onako kako ja mislim da su mogli da zasluže veoma lako, samo da su nastavili. „Evil King“ je još jedna potvrda da
srpska black metal scena ima neku čudni potencijal da izbacuje veoma kvalitetne bendove koji svakako imaju šta da ponude, iako se bore
da dodju do reči u kakofoniji „glasova“ iz drugih mnogo black-metalskijih zemalja bližem i daljem okruženju. Šteta za ovaj projekat. Ali
u isto vreme, hvala Grim Reaper Recordsu što je odlučio da ovo podeli sa nama.

8/10