богови су им дали музику да им је учине лакшим (овде Платон уводи појам катарзе, који ће

Аристотел преосмислити). Мења однос према задовољству коју пружа уметност. И то је

ново.Обично се у приказу Платонових схватања уметности апсолутизује његова прва фаза из
Ијона и Државе.

Библиографија: Аница Савић Ребац, Античка естетика и наука о књижевности, Нови Сад 1985.
(прво издање Београд 1954.); Ксенија Мрицки Гађански, Хеленска глотологија пре Аристотела,
Матица српска, Одељење за књижевност и језик, Нови Сад 1975; Платон, О језику и сазнању,
избор, превод и поговор Ксенија Марицки Гађански, Београд 1977; Платон, Ијон, Гозба, Федар,
Београд 1979, прев. Милош Ђурић; Платон, Кратил, Теетет, Софист, Државник, Београд 2000,
прев. Динко Штамбук, Миливој Сиронић, Вељко Гортан; Платон, Држава, Београд 2005, прев.
Албин Вилхар и Бранко Павловић; Платон, Закони, Београд 2004, прев. Албин Вилхар; Платон,
Писма,Сремски Карловци, 1988. Прев. Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански (више
издања).

Из
Кратила
Лица дијалога: Сократ, Хермоген и Кратил.

Сократ: Будући1 да гласом, и језиком, и устима желимо изражавати предоџбе, нећемо

ли постићи способност предочавања сваке ствари, која се стиче тим средствима, када
помоћу њих опонашамо било шта?
Хермоген: Нужно, чини ми се.
Сократ: Име је, дакле, изгледа опонашање гласом онога што се опонаша и опонашатеља
именује употребљавајући глас кад то опонаша
Хермоген: чини ми се.
Сократ: Мени се чини, тако ми Зевса, да смо се лепо изразили.
Хермоген: Зашто?
Сократ: Они који опонашају овце, и петлове, и остале животиње, били бисмо дакле,
присиљени да се сложимо, да они именују оно што опонашају?
Хермоген: Истину збориш.
Сократ: И теби се, дакле, чини да је тако?
Хермоген: Никако. Него, Сократе, какво ће опонашање бити име?

1
Текст према: Платон, Кратил, Теетет, Софист, Дражавник, Београд 2000. Прев. В. Филиповић.
Сократ: Прво и прво, тако ја мним, нема га, ако опонашамо ствари и начином музикалним,
иако и ту гласом опонашамо. Зато, нема га, ако опонашамо ствари које само музика
опонаша; ни тада не чини ми се да именујемо ствари. Ово хтедох рећи: свака ствар има
звук и облик, многа и боју, није ли тако?
Хермоген: Сасвим тако.
Сократ: Чини ми се, ако то опонашамо, да се уметност именовања не састоји у опонашању
тога [звука, боје]. Од оних које то опонашају једна је уметност музике, а друга сликарство,
зар не?
Хермоген: да.
Сократ: А шта с овом? Не изгледа ли да свака ствар има своју бит као што има своју боју и
остало о чем смо сада говорили? А најпре, зар боја и глас немају свака своју бит као и све
остало што је достојно бити именовано бићем?
Хермоген: Мислим тако?
Сократ: Што, дакле! Ако бисмо могли то опонашати – мисли овде на бит – словима и
слоговима, зар свака ствар не би била изражена онаквом каквом јесте?
Хермоген: Сасвим исправно.
Сократ: Како би назвао онога који је способан то учинити? Напред споменуте, једног си
звао музичарем, другога сликарем, а овога?
Хермоген: То је онај, Сократе, изгледа ми, ког одавна тражимо. То је именодавац.
Сократ: Ако је то истина, чини ми се да је од овог часа потребно испитивати имена за која
си ме питао (....) да испитамо да ли, или не, словима, слоговима те речи заиста обухватају
бића тако да им опонашају бит?

(...)
Сократ : Можда би ономе што нужно зависи од неког броја у својем бивствовању
или небивствовању догодило то о чему говориш. Тако узмимо број десет, или, ако
хоћеш, неки други број. Ако одузмеш или додаш нешто, одмах се роди неки други
број. Али кад се ради о некој каквоћи или уопште слици, није реч о истој
исправности. Насупрот, не треба безусловно применити све појединости лика по
коме се прави слика, ако желимо слику и постићи. Погледај, да ли је моје
разлагање добро.

Зар ту не била два предмета, на пример Кратил и слика Кратила, кад би неко од
богова, не хотећи само да верно опонаша твоје боје и облике, како то раде
сликари, приказао сву твоју унутрашњост каква јест, придајући твоју мекушност и
топлину и уносећи у то покрет, душу и мисао какви су у теби? Речју, кад би све
што имаш у себи и ствари једнаке, али друге положио до тебе. Да ли би то био
Кратил и Кратилова слика или два Кратила?

Кратил: Два Кратила, чини ми се, Сократе.

 Сократ: Видиш ли, дакле, пријатељу, да је потребно тражити једну другу
исправност за слику и за оно о чему смо говорили и да одузимањем или
додавањем слика нужно не престаје бити сликом? Не осећаш ли колико недостаје
сликама да буду једнаке стварима којих су оне слике?

Из
Ијонa
Лица дијалога: Сократ и Ијон

Књига V

533
D (...)
Сократ.2 И, видим, Ијоне и ево идем да ти покажем шта ми се чини да је то.
Што си ти способан да о Хомеру добро говориш то није, као што сам већ раније
приметио, нека нарочита уметност, него божанска снага која те гони, као она у
камену, који је Еурипид назвао магнетом, а остали га зову Херкловим каменом.
Јер тај камен не само што привлачи гвоздене прстенове него и прстеновима даје
снагу да могу чинити оно исто што чини и он сам, тј. да привлаче друге прстенове,
тако да се понекад створи сасвим дуг ланац тих прстенова, и сви висе један о
другом. А привлачна снага свих појединих чланова долази од оног камена. Исто
тако и Муза сама најпре песнике задише божанским заносом, а тиме што ти
задахнути опет уливају занос у друге ствара се цео ланац. Јер сви добри епски
песници све те своје лепе песме не певају својом уметношћу него у стању
задахнућа и заноса. То важи и за добре лирске песнике: као што они који су пали у
корибантски занос не играју своје махните игре при разуму, баш тако и лирски
песници не певају своје лепе песме у светлости разума, него их, кад су се предале
моћи хармоније и ритма, обузима баханатска махнитост и баханатски занос. И као
што баханткиње само у стању заноса црпу мед и млеко из река, а не у стању
разумском, тако стоји ствар и са душом лирских песника, што и сами тврде. Јер
песници нам заиста кажу да они с медоносних извора из неких музиних вртова и

2
Текст је дат према Платон, Ијон, Гозба, Федар, Београд 1979. Прев. Михаило Ђурић.