Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за српску књижевност

Семинарски рад

ЛИК ПЕТРИЈЕ У РОМАНУ ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ ДРАГОСЛАВА

МИХАИЛОВИЋА

Предмет:

Представе о жени у традиционалној култури

Професор: Студент:
Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић Сара Швалм 160024/2015

Нови Сад

2020.
Садржај

Сажетак
Увод 4
Пи воду и ћути 4
Живот са Добривојем 6
Први порођај и трагична смрт детета 7
Од свекрву ти нема гори белај 8
Положај распуштенице у друштву 10
Несреће жене која рађа само женску децу 10
Живот са Мисом 11
Грех 13
Закључак 14

Апстракт: На измаку живота, кад већ није било никога са ким би могла своју муку да подели, Петрија
Ђорђевић прича причу о свом животу који је обележен патњом, самоћом, женском трпељивошћу,
сујеверјем, смрћу и болешћу. Петрија је централни лик романа Драгослава Михаиловића у којем је ова
необразована, народска жена описала простим језиком све патње које је на својим плећима претурила
за време свог живота. У тренутку када започиње приповест, Петрија је сахранила два мужа, двоје деце,
две свекрве. Рад се бави положајем жене у патријархалној породици, њеним односима са свекрвама;
бави се животом жене која свој живот у великој мери одређује према народним веровањима,
празноверицама.

кључне речи: патријархална породица, положај, жена, Петрија, Миса, Добривоје

Увод

У роману Петријин венац писац Драгослав Михаиловић даје глас једној неукој жени
чији је живот оптерећен недаћама да исприча причу о својој женској судбини, о
патњама и страдањима које је проживела. Писац из Петријине свести извлачи
догађаје који су обележили њен живот, при том се фокусирајући на њен унутрашњи
доживљај. Читав живот Петрије Ђорђевић стао је у пет прича које обухватају
временски период од неколико година пре Другог светског рата па све до
седамдесетих година двадесетог века. Дуж те временске осе одиграли су се сви
догађаји који су обележили живот главне јунакиње Михаиловићевог романа. Иако о
свим догађајима говори са одређеном временском дистанцом, Петрија их описује
живо са мноштвом детаља, остављајући утисак да за поједине догађаје временска
дистанца не постоји јер ће они увек бити подједнако живи у нашој свести. Петрија
Ђорђевић је једна од изузетних јунакиња српске књижевности која пажњу на себе
скреће својим нестандардним, народским, сликовитим, живописним језиком који
припада косовско-ресавском дијалекту а који доприноси уверљивости и блискости са
читаоцима романа. Роман целом својом дужином представља Петријину исповест па
је због тога написан у форми монолога, али не целом својом дужином јер с времена
на време, ту форму прекидају Петријина питања или одговори који су упућени
неименованом саговорнику. Улога фиктивног слушаоца је да се створи утисак да
постоји још један поглед на Петријине поступке, да постоји саговорник који ће
објективније да донесе суд о исправности њених поступака. Иако на присуство
слушаоца указују Петријина питања упућена њему, ми смо ускраћени да чујемо
одговоре и ставове неименованог слушаоца јер он до краја романа остаје нем. Тим
поступком аутор оставља простора читаоцима да буду саучесници у Петријиној
причи и да донесу властити суд о догађајима о којима читају.

Пи воду и ћути1

Прво поглавље које носи наслов „Пи воду и ћути“ је уједно и најкраће у роману и у
њему Петрија кроз причу о младој мајци која је усмртила своје дете јер му није
давала да пије воду, истиче значај воде за човека и за њу саму. Вода је за Петрију
значајна јер да је њен муж Миса више конзумирао воду, а мање ракију, срећнији би
им био брачни живот, а и Миса би дуже поживео. Миса је годинама уместо воде пио
1
Драгослав Михаиловић, Петријин венац, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 3.
само ракију, а када је желео да се избави из канџи алкохолизма и пређе на воду, било
је касно. Он је своју љубав према ракији „главом платио“ 2. Лоше навике и поступци
које смо много пута понављали, не могу се преко ноћи променити. „Не мож ти за дан
сто кила воду да попијеш. Нема то.“ 3 Међутим, прича о значају воде само је један од
савета који Петрија даје свом слушаоцу у том првом одељку. Већ у тој првој причи
огледа се Петријино богато животно искуство и свест о пролазности живота и о
времену које неумитно тече и којега је све мање. Како се прича развија, видимо да је
и сама Петрија заборавила на свој савет да пије воду и ћути јер у тренуцима самоће,
баш по угледу на њеног мужа Мису, Петрији друштво прави ракија. Ракија јој
помаже да ублажи осећај самоће и туге што јој је време однело све људе које је
волела, а и спознају да „ники неће да ме држи за руку кад будем умирала“. 4 Такође,
Петрија открива да све жене које она познаје пију јер јер да им предстоји неки бољи
живот, нека лепша будућност, сигурно не би пиле.

„Прија ми, бога ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад
попијем, све ми некако дође дукше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не
мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све
ми, скоро, лепо.“5 Уз помоћ ракије Петрија успева да ублажи горку судбину и до
краја поглавља „увеличане слике и досадне мачке“ Петрија закључује да је ракија,
ипак, боља од воде. „Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу
ствар од њу. Уживај Петријо.“6

Живот са Добривојем

2
Исто, стр. 4.
3
Исто.
4
Исто, стр. 29.
5
Исто, стр. 31.
6
Исто.
О животу који је живела пре удаје за Добривоја, Петрија не говори јер је тек у браку
спознала да живот често доноси више невоља него весеља. Петрија је у свој први
брак ушла из љубави, а изашла је из њега поучена да „ни љубав међ људи не траје
довека“7. И Петрија и Добривоје су у брак ступили веома млади, заљубљени али
њихова срећа није била дугог даха јер се Петрија није допала Добривојевој мајци која
је очекивала да ће син да ожени неку имућнију девојку. Вела Бугарка се трудила да
свог сина окрене против снаје све док Добривоје није употпуности подлегао
мајчином утицају. Ту Добривојеву послушност према мајци Петрија је скупо плаћала
батинама које је трпела. Да понижење и бол буду већи, Добривоје је често своју жену
тукао пред мајком која се после тога још више трудила да окрене свог сина против
њe. Жена је та која трпи батине јер се сматра да није била довољно добра, стога она
мора да буде боља, да се поправи ако жели да је муж задржи код себе. Код Петрије се
јавља осећај кривице и потребе да буде боља жена и да се „поправи“. „ Ћу се
поправим Добривоје. Све ћу да чиним, оно што ми кажеш и оно што не кажеш, само
ме остави код себе“.8 Жртва се осећа као кривац и „кај куче“ после сваких батина се
враћа свом насилнику у нади да ће је он задржати код себе.

После шест година брака, Добривоје је отерао Петрију јер му је била потребна здрава
жена која ће рађати здраву децу. Без обзира на то што је прво дете страдало
кривицом његове мајке, а и његовом јер није био уз жену након порођаја, жена је та
која сноси кривицу за неуспехе у браку. У патријархалном поимању брака жена треба
да трпи, да се покорава и да рађа децу (нарочито мушку) како би брак опстао. То што
су јој оба детета умрла приписује се као њена кривица јер, према Добривојевим
речима, мора да се она са дететом пореметила или је сама од себе фалична.

Први порођај и трагична смрт детета

7
Исто, стр. 16.
8
Исто, стр. 10.
Петрија Ђорђевић до танчина описује свој први порођај који представља
најпотреснији догађај њенога живота. Рођење детета (нарочито мушког) представља
циљ сваког брака у традиционалној заједници јер се тако обезбеђује продужетак
породичне лозе, сигурност да се крсна свећа неће угасити али истовремено породица
добија будућу радну снагу којом ће се обезбедити опстанак породичне заједнице.
Такође, Петрија више пута напомиње да након смрти родитеља дете остаје да запали
свећу и да се моли за њихову душу. Међутим, без обзира на значај потомства у
патријархалној породици, положај труднице у домаћинству није ни мало лак. У току
трудноће Петрија није била поштеђена најтежих физичких послова те је и на дан
порођаја загртала кукуруз. Домаћинство се није одрекло радне снаге без oбзира на
значај потомства. Млада будућа мајка је очекивала да ће јој приликом порођаја
помоћи барем њена свекрва јер је и она жена „и она се порађала. Зна како то иде. А
она све види, ал ништа неће да зна. Ни да се осврне неће.“ 9 Такође, Петрија сведочи
да се и у време када се она порађала (период пре Другог светског рата) задржала
забрана везана за место на којем се жена порађала. По обичају који је владао не само
код Срба већ и код других словенских народа, жена је требала да се породи у самоћи
како друга лица не би нашкодила новорођенчету. Жена се није порађала у кући или
било где где би била изложена погледима других људи већ је тражила „ко кучка кад
се куци“10 скровито место за порођај. Због тога се Петрија сама породила у амбару.
Након порођаја, обичај је да свекрва треба да дође и одвоји мајку од детета тако што
ће српом да пресече пупчану врпцу. Обичај пресецања пупчане врпце је изузетно
важан и обично се изводи неким посебним предметом, у овом случају свекрва је
српом требала да раздвоји дете од мајке. Од тога како и где се сече пупак зависи
судбина и здравље детета.11 Након тога, свекрва је прва особа која треба да види дете,
она га узима и дарује га. Међутим, ни један од ових обичаја у Петријином случају
није испоштован што ће директно довести до смрти тек рођеног детета.

9
Исто, стр.11.
10
Драгослав Михаиловић, Петријин венац, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 11.
11
Жарко Требјешанин, Представе о детету у српској култури, Српска књижевна задруга, Београд,
1991, страна 57.
Сцена када Петрија грли и љуби свог хладног, мртвог сина и моли га да јој опрости
што га је „занела кад није умела да га донесе“ 12 је једна од натужнијих јер је Петрија
у тренутку порођаја и сама била дете будући да је имала мање од осамнаест година.
Без обзира што смрт детета није наступила њеном кривицом, Петрија је сигурно
осећала грижу савести што није направила одступање од традиционалних обичаја и
сама пресекла српом пупчану врпцу и тако спасила своје дете. Своје дете је
сахранила некрштено, остављајући га у власт земље да му она буде мајка. У народној
култури земља је сматрана свеопштом мајком која је створена као „мајка која све
притеже увијек себи у своја њедра, оклен је све изашло“ 13, а у земљу се све и враћа.
Због тога Петрија своје дете спушта у недра земље да му она буде мајка док је света и
века.

С друге стране, рођење сина требало је младој мајци да обезбеди нову позицију у
породици и да је заштити од батина. Са рођењем сина у њој се рађа нова храброст и
инат, јер Петрија осећа да ће сада кад има сина и однос између ње и Добривоја бити
бољи, а ни његова мајка више неће смети да је бије и да диже глас на њу. Осећање
храбрости и ината које се рађа у Петрији кад на свет донесе сина, нису случајни јер у
традиционалној култури жена која рађа, нарочито мушко дете, добија виши положај
у породичној хијерархији. Циљ брака је рођење мушког детета и након порођаја,
жена стиче поштовање. Због тога Петрија осећа након рођења детета да је сама своја
газдарица и да више нико не може да дигне руку на њу.

Од свекрву ти нема гори белај14

Традиционална култура бележи стереотипе о злим свекрвама који се у оба Петријина

брака потврђују јер јој је прва свекрва Вела Бугарка уморила сина и утицала на то да
њен брак са Добривојем не успе, а друга ју је из мржње отровала. Током свог живота,
Петрија се сусрела са многим женама и на основу својих искустава са њима она их
обично дели на добре, на оне које су искусиле тежину женске судбине и оне зле,
вештице и свекрве. У другу групу спадају оне које она често назива: „злотворима“,

12
Драгослав Михаиловић, Петријин венац, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 15.
13
Владимир Ардалић: Буковица- Народни живот и обичаји,
https://www.rastko.rs/antropologija/ardalic_bukovica/ardalic_bukovica_2.html, 5.02.2020.
14
Драгослав Михаиловић, Петријин венац, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 33
„зољама“, „кучкама“, „бабама“, „несретницама“, „вештицама“, итд. Петрија често
истиче да су јој свекрве, њена два „злотвора“, читав живот „замутиле“ 15 и није могла
а да се не пита да ли би у свом животу другачије прошла да није било њих.

Због чињенице да је позиција жене везана за простор куће и усмерена ка обављању

послова у домену куће, у том простору често долази до сукоба између свекрве и снаје
у борби за супериорнији положај. Већ у свом првом браку Петрија је искусила тежак
положај невесте која се са свекрвом бори за Добривојеву наклоност. Петрија би свој
положај у кући учврстила да јој син није страдао кривицом свекрве која није
испоштовала обичаје при рођењу детета. Свекрва је била свесна да ће се Петријина
позиција у породичној хијерархији учврстити уколико роди сина и да ће тако она
изгубити утицај над својим сином Добривојем. Самим тим, Вела Бугарка је знала да
неће моћи да растави сина Добривоја од снаје ако ова роди сина што је утицало на
њену одлуку да не буде уз снају приликом порођаја.

Након што је схватила да јој је дете мртво, Петрија проклиње своју свекрву желећи
јој да „липче као кучећа мајка“16, желела јој је гору смрт него што је имало њено
јадно дете. Клетва је Петријина „вербална одбрана од зла“17. Она верује у моћ речи и
зато свесно проклиње како би се осветила свекрви за то што јој је дете уморила.
Касније кад буде описивала однос Веле Бугарке са њеном новом снајом, па и смрт
Бугаркину, она ће те догађаје протумачити као испуњење њене клетве. У причу о
смрти Веле Бугарке, а касније и њене друге свекрве, уткан је мотив испаштања за
грешне поступке које су починиле. Друга снаја Веле Бугарке није дрхтала пред
ауторитетом своје свекрве већ јој се храбро супротстављала и чак је узваћала својој
свекрви и увреде и ударце. Онако како је прорекла смрт својој првој свекрви, тако је
ова и умрла. Вела Бугарка је умрла сама, нико није имао да јој се нађе да јој свећу
запали.

У другом браку када је Петрија сазнала да ју је њена „мујера“ 18 отровала живом тада
је и схватила да свекрва снаји може само зло да нанесе. Дуго је Петрија боловала од

15
Исто, стр. 47.
16
Исто, стр. 14.
17
Велибор Лазаревић (2013): Српске клетве као напад и одбрана. Баштина, стр. 397.
18
Драгослав Михаиловић, Петријин венац, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 47.
болести која је била непозната докторима и сигурно да не би успела да се излечи да
јој доктор није предложио да потражи помоћ бабе врачаре. Захваљујући влашкој
магији и Влајна Ани Петрија је оздравила а свекрва јој је тек на самрти признала свој
грех. У причу о испаштању друге свекрве уткан је мотив према којем Бог не прима
душу човека који је починио тежак грех док му тај грех не буде опроштен. На
самртној постељи суочена са својим грехом, Петријина свекрва „нуди, јадница, богу
душу, свакодневно. А овај ју неће.“19 Да би напустила овоземљски свет, Петријина
свекрва морала је прво да тражи опроштај. Тај призор свекрве која није могла да
умре због свог греха и која је у постељи лежала „ни жива ни мртва“ 20, пробудио је у
Петрији осећај сажаљења. Спознале су и Петрија и њена свекрва да се човек „роди ко
будала и цео век проживи ко будала“21 незнајући ни сам зашто је починио многе
грехе. На крају сцене са свекрвом, Петрија закључује да човек можда и не зна да не
греши, тако је од Бога створен. Оно што сви можемо из Петријине приче да научимо
јесте да и најтежи грех може бити опроштен ако се човек из срца покаје и ако ми у
себи нађемо довољно љубави да опростимо и заборавимо.

Положај распуштенице у друштву

О томе како су мушкарци гледали на младе распуштенице, Петрија први пут говори
након сусрета са тетком и течом. У сусрету са течом, Петрија је стекла осећај да сад
кад је слободна, када ју је муж најурио да сваки мушкарац мисли да може да
искористи прилику и буде са њом. Жена коју би муж отерао била би изложена
погледима мушкараца који су мислили да имају право да се „поиграју“ са њима. Док
је радила у кафани као конобарица, Петрија је сама посведочила да иако жена
распуштеница не би хтела да буде са неким мушкарцем, бирала је да радије буде са
једним да не би морала да буде са више њих. Када је упознала Мису у кафани,
Петрија му је одмах ставила до знања да она није за „играње“ иако је распуштеница
што показује на то да су мушкарци на распуштенице гледали као на жене које могу
искористити за забаву.
19
Исто, стр. 52.
20
Исто, стр. 52.
21
Исто, стр. 54.
 Несреће жене која рађа само женску децу

Да на свету не постоји несретнији створ од жене („Нема ти, човече, несретнији створ
на свету но што је жена несретна.“ 22) Петрија је схватила када је први пут видела
муке жене коју „черечише“23 током абортуса. Говорећи о судбини окнанских жена,
Петрија открива да су многе од њих изгубиле своје животе због покушаја да побаце.
Разлози због којих су окнанске жене биле приморане да то учине јесу или велики
број деце а недостатак финансијских средстава за њихово издржавање или, како
Петрија наводи, страх од рођења женског детета. Такав страх имала је и Петријина
комшиница Милијана која је већ родила три кћерке и била трудна са четвртим
дететом. Због страха да ће по четврти пут да роди женско дете „глупа женска глава“
24
Милијанина се одлучила на абортус код окнанске бабице Полексије.

Патријархалном мушкарцу је јако важно да обезбеди продужетак лозе и стога је

потомство један од кључних фактора за успех брака. Патријархалан брак без мушког
потомства не може да буде и срећан брак. Милијанин муж Витомир био је
незадовољан са својим браком и чињеницом да му жена рађа само женску децу. Није
могао да поднесе то што му жена не рађа сина и када се Милијана трећи пут
породила, он у знак жалости шеснаест дана хлеба није јео иако је радио тешке
физичке послове. Чак је и браду пустио у знак жалости. Витомир није могао да гледа
своју најмлађу кћерку јер је и сам поглед у њему изазивао осећај огорчености и
фрустрације јер, ем је приморан да ожени жену коју не воли и коју му је отац
изабрао, ем му она рађа само женску децу. Под утицајем алкохола и осећаја
заробљености у таквом животу, он је чак од своје жене тражио да почини највећи
грех рекавши јој: „ти ово твоје копилче има да удавиш“ 25. Женско дете је за њега
копилче и не сматра га својим.

22
Исто, стр.79.
23
Исто, стр.79.
24
Исто, стр.63.
25
Исто, стр.95.
 Живот са Мисом

Сусрет Мисе и Жике Курјака је најбољи показатељ тога како је Миса третирао своју
жену и како се опходио према њој. Петрија и Миса су изнајмили кућу од Жике
Курјака који је некад био човек „с којег се мајка дичила“ 26. Потицао је из добре
породице, пре рата био је официр али га је убрзо пиће узело под своје. Од тако лепог
и наочитог човека, пиће је начинило „пијаног, ћоравог дрљачу што се спотура по овај
живот“27. У време кад су се Миса и Жика Курјак срели, Миса је био већ озбиљно
болестан човек који више није могао да ради већ је употпуности зависио од Петрије и
њене помоћи. Када је видела да је њен муж толико пијан да не може у кућу да уђе, у
Петрији се родио неописив бес јер није могла да дозволи да се њен муж о којем
толико брине упропаштава ракијом и да страда на њене очи. Петрија је кривила
Жику Курјака да је он напио њеног болесног мужа који „сваки час од душу мож да се
одвоји“28. Осећајући се увређеним, Миса је говорио својој жени да се ње не тиче то
што се он напио.

У патријархалном дому јасно је одређена позиција жене која је везана за простор

куће и ограничена је њиме. Мушкарци су на жене гледали као на „нижа бића“ која су
способна само за обављање „женских“ послова, подразумевајући под њима послове
везане за кућу и одржавање домаћинства. Насупрот њима, мушкарци су окренути
спољном свету, они доносе важне одлуке и на њих се гледа као на „паметнија“ бића.
Чак и Петрија у неколико наврата каже свом мужу да је он паметнији. Такав однос
владао је и у Мисином и у Петријином дому. Миса је често Петрији стављао до знања
да она треба да гледа „своја женска посла“ и да није њен посао да „памет соли
мушкарцима“ говорећи им да не пију. „Ручак нам изнеси, то је посо за твоју главу!
Ништа друго ти ни не знаш!“29.

У свом веку, Петрија је много батина претрпела од мушкараца које је волела, али ни
један ударац је није болео толико као Мисине речи да му је цео „живот засрала“ 30 и

26
Исто, стр. 266.
27
Исто, стр. 266.
28
Исто, стр. 268.
29
Исто, стр. 270.
30
Исто, стр. 271.
да је она кривац за његову несрећу. Петрију је болело што је такве речи изговорио
човек којег је целог века „као мало дете чувала“ 31. Током брака са Мисом, Петрија је
увек његове потребе стављала испред својих и увек јој је његова срећа била изнад
њене сопствене. Чим улази у кућу после свађе и види свога мужа који се грчи од
болова, Петрија заборавља на увреде и понижења која јој је приредио и његову бол
ставља испред своје. У страху да ће јој муж умрети, Петрија му све опрашта и говори
му:“ љубим ти руку што ме ударила“ 32. Због ових речи Петрија би могла бити
овенчана венцем милосрђа јер свом мужу опрашта за увреде које јој је упутио и
његовој руци што ју је ударила. На те његове увреде и ударце она одговара са
љубављу. Не само да му опрашта већ и на себе преузима кривицу за његова дела јер
га је она „насикирала“33.

Грех

После несреће у руднику, Миса се потпуно препустио алкохолу и изгубио сваку меру
у пићу. Сваки динар од пензије коју је примао је пропио те је Петрија била принуђена
да спрема по кућама и иде у надницу како би преживели, али ни то није било
довољно јер би он и то пропио. Дешавало би се да се данима не враћа кући па би га
она тражила по кафанама и тако пијаног би га враћала кући. Једном ју је чак понизио
пред људима у кафани терајући је као „последње ђубре“34 али би га она ипак чекала
под кафанским прозорима и водила кући. Међутим, ту њеним несрећама није био
крај јер је њен муж у њој видео кривца за несрећу која му се догодила и сав бес би
искаљивао на њој. Једва је чекао да она нешто згреши, ухватио би се за ситницу па би
је тукао као „марву“35 и са штакама и са песницама. Није гледао где удара већ јој је
модрицу на модрицу лепио. Као „крвник“ ју је тукао, а она је све то трпела и надала
се његовој промени. Оптерећена несрећама у браку, Петрији је било потребно да је

31
Исто, стр. 271.

32
Исто, стр. 274.

33
Исто, стр. 274.

34
Исто, стр. 205.

35
Исто, стр. 229.
неки мушкарац погледа као жену, а не „сам као марву што треба да ју бијеш“ 36. И
први пут после дужег времена је такво осећање добила од свог првог мужа
Добривоја. Сама Петрија признаје да никада није преболела Добривоја и често би се
током тешких дана са Мисом питала да ли је са њом и Добривојем све могло бити
другачије. Признала је сама себи да јој се чини да јој је срце остало у Вишњевици
оног дана када ју је Добривоје отерао. Добривоје је био отац њено двоје деце, а то
једна жена никад није могла да заборави. Тај грех који је починила са Добривојем из
потребе да се осећа вољеном, жељеном, почео је да је мучи тек кад јој се Миса вратио
и кад се скроз променио. Тек кад се Миса запослио и престао да је бије, њој је савест
прорадила и осећала је као да је неко тај грех „из неки стари сандук из подрум
извуко“37 и некад јој се чинило да ће је савест изнутра појести. Тада је почела да је
боли десна рука а доктори нису знали прави узрок њене болести све док др Ћоровић,
стари мудрац, није схватио да се уствари ради о телесној болести која је настала као
последица несвесног осећања кривице. Тај осећај грижње савести и кривице који је
осећала и који ју је мучио манифестовао се кроз бол у руци. Петрију је болела десна
рука јер је то била рука са којом је додирнула свог првог мужа Добривоја. Због свог
греха, Петрија је патила, кривила себе али се и искупила направивши парк.

Закључак

Самоћа која је избијала из сваке поре Петријиног живота, навела ју је да својим

простим језиком исприча своју судбину. Та судбина могла би бити универзална
судбина сваке жене која се борила да преживи у патријархату. Често је Петрија
проклињала судбину која ју је начинила женом јер је била свесна колико патњи и
тешких тренутака жена мора да изнесе на својим плећима. Иако јој се често чинило
да живот уме да буде гори од смрти, Петрија је увек у себи упсевала да одржи вољу
за животом тешећи се да човек нема никакве вајде од плакања већ да у животу треба
ћутати и трпети.

36
Исто, стр. 233.

37
Исто, стр. 234.
„Човек ти је така живина-све заборавља. Не знам каки бол да има, најзад ће увек да га
одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га није задесило ништа страшно.
(...) Така је то стрвина. Воли да живи, живина.“38 Управо те реченице сведоче о
Петријиној снази да се издигне изнад сваког губитка не допуштајући себи да се
препусти туговању већ забораву који ће све тешке тренутке однети са собом. Ипак,
захваљујући фотографијама Петрија је успела да сачува успомене на своју кћерку
Милану и своја два мужа. Додуше и те фотографије су улепшане јер је на сваку од
њих, талентовано око фотографа додало још по који детаљ мењајући тако истину и
улепшавајући је.

38
Исто, стр. 15.