Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за српску књижевност

Семинарски рад

ЛИК ПЕТРИЈЕ У РОМАНУ ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ ДРАГОСЛАВА

МИХАИЛОВИЋА
Предмет:

представе о жени у традиционалној култури

Професор: Студент:
Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић Сара Швалм 160024/15

Нови Сад

2019.
Апстракт: На измаку живота, кад већ није било никога са ким би могла своју муку да подели,
Петрија Ђорђевић прича причу о свом животу који је обележен патњом, самоћом, женском
трпељивошћу, сујеверјем, смрћу и болешћу. Петрија је централни лик романа Драгослава
Михаиловића у којем је ова необразована, народска жена описала простим језиком све патње које
је на својим плећима претурила за време свог живота. У тренутку када започиње приповест,
Петрија је сахранила два мужа, двоје деце, две свекрве. Рад се бави положајем жене у
патријархалној породици, њеним односима са свекрвама; бави се животом жене која свој живот у
великој мери одређује према народним веровањима, празноверицама.

кључне речи: патријархална породица, положај, жена, Петрија, Миса, Добривоје

 Живот са Добривојем

Причу о свом животу Петрија почиње реченицом „не, немам децу“ и тиме у први план истиче
значај детета у патријархалној заједници. Дете је у патријархалној породици важно, оно
представља циљ брака јер обезбеђује опстанак породичне заједнице, проширује породичну лозу.
Рођењем детета, обезбеђује се помоћ у кући и напослетку, дете чува родитеље у старости и моли
се за родитеље након њихове смрти. Петрија у више наврата помиње да кад човек умре за њим
остаје дете да пали свећу и моли се за њега.

Рођење сина требало је младој мајци да обезбеди нову позицију у породици и да је заштити од
батина. Са рођењем сина у њој се рађа нова храброст и инат, сад кад има сина, она је сама своја
газдарица.

Да породица без потомства не може да опстане у традиционалној култури, потврђује Петријино

искуство. Након што је изгубила првог сина због немара њега и његове мајке, Добривоје тера
Петрију јер жели неку здравију и способнију са којом ће да има децу. После шест година брака и
двоје умрле деце, Добривоју више није требала „фалична“ жена, жена са неком грешком,

У традиционалној култури жена се потчињавала свим члановима породице и мужу, и свекру и

свекрви која представља старију и искуснију жену коју морају да слушају и да искажу поштовање.

Осећање храбрости и ината које се рађа у Петрији кад на свет донесе сина, нису случајни јер у
традиционалној култури жена која рађа, нарочито мушко дете, добија виши положај у породичној
хијерархији. Циљ брака је рођење мушког детета и након порођаја, жена стиче поштовање. Због
тога Петрија осећа након рођења детета да је сама своја газдарица и да више нико не може да
дигне руку на њу. Мушко дете мајци представља неку врсту заштите.

Живот с Добривојем
 Петрија своју исповест започиње у педесет и другој години живота када јој не преостаје
ништа друго него да прихвати друштво ракије, као што су и многе друге жене у њеном окружењу
у ракији нашле утеху. Петрија не говори ништа о животу пре удаје, икао да тај живот није ни
постојао. Веома млада се удала у селу Вишњевици за Добривоја којег је искрено заволела, али
тај брак није могао да опстане јер њу свекрва није трпела. Корен нетрпељивости између снаје и
свекрве лежи у очекивањима Веле Бугарке да њен син ожени имућнију девојку која ће донети
мираз у кућу, а не девојку из сиротињске куће.

Порођај- Петрија Ђорђевић до танчина описује свој први порођај који представља најтрагичнији
догађај њене историје. Петрија својим примером сведочи да без обзира на значај потомства у
патријархалној породици, положај труднице у домаћинству није ни мало лак. У току трудноће
Петрија није била поштеђена најтежих физичких послова те је и на дан порођаја загртала кукуруз.
Домаћинство се није одрекло радне снаге без oбзира на значај потомства. Петрија не именује
порођај него кад говори о томе како је порођај кренуо каже:“биће да је оно“. Такође, Петрија
сведочи да се и у време када се она порађала (период пре Другог светског рата) задржала забрана
везана за место на којем се жена порађала. По обичају који је владао не само код Срба већ и код
других словенских народа, жена је требала да се породи у самоћи како друга лица не би
нашкодила новорођенчету. Жена се није порађала у кући или било где где би била изложена
погледима других људи већ је тражила „ко кучка кад се куци“ (11страна)скровито место за
порођај. Због тога се Петрија сама породила у амбару. Након порођаја, обичај је да свекрва треба
да дође и одвоји мајку од детета тако што ће српом да пресече пупчану врпцу. Након тога, свекрва
прва узима дете и дарује га. Свекрва треба прва да види дете. Међутим, ни један од ових обичаја у
Петријином случају није испоштован што ће директно довести до смрти тек рођеног детета.
Обичај пресецања пупцане врпце је изузетно важан и обично се изводи неким посебним
предметом, у овом случају то је срп. Жарко тврди да од тога како и где се сече пупак зависи
судбина и здравље детета. 56 страна

С друге стране, рођење сина требало је младој мајци да обезбеди нову позицију у породици и да је
заштити од батина. Са рођењем сина у њој се рађа нова храброст и инат, јер Петрија осећа да ће
сада кад има сина и однос између ње и Добривоја бити бољи, а ни његова мајка више неће смети
да је бије и да диже глас на њу. Осећање храбрости и ината које се рађа у Петрији кад на свет
донесе сина, нису случајни јер у традиционалној култури жена која рађа, нарочито мушко дете,
добија виши положај у породичној хијерархији. Циљ брака је рођење мушког детета и након
порођаја, жена стиче поштовање. Због тога Петрија осећа након рођења детета да је сама своја
газдарица и да више нико не може да дигне руку на њу.
Сахранила је своје дете некрштено а у традиционалној култури духови некрштене деце сматрали
су се опасним. Своје дете предаје земљи.

Однос између свекрве и снајке-

Оба Петријина искуства са свекрвама потврђују стереотипе о злој свекрви. Прва свекрва је
окренула сина против ње, загорчавала јој живот и уморила њено дете, а друга ју је отровала живом
желећи јој смрт.

Прва Петријина свекрва била је Вела Бугарка

Od svekrvu ti nema gori belaj

Tradicionalna kultura beleži stereotipe o zlim svekrvama koji se u oba Petrijina braka potvrdjuju
jer joj je prva svekrva Vela Bugarka umorila sina I uticala na to da njen brak sa Dobrivojem ne
uspe, a druga ju je iz mržnje otrovala. Tokom svog života, Petrija se susrela sa mnogim ženama i
na osnovu svojih iskustava sa njima ona ih obično deli na one dobre, mučenice i one zle, veštice i
svekrve. U drugu grupu spadaju one žene koje su joj čitav život “zamutile” i koje ona često
naziva „zoljama“, „kučkama“, „babama“, „nesretnicama“, “vešticama” itd. Petrija konstatuje da
njoj čitav život “zamutiše”47 svekrve i da bi u životu možda i drugačije prošla da joj nije bilo
svekrvi. U patrijarhalnoj porodici mlađa žena, snaja se pokorava starijoj ženi u kući svekrvi.

Nakon što je shvatila da joj je dete mrtvo, Petrija proklinje svoju svekrvu želeći joj da lipče kao
kučeća majka, gore nego njeno jadno dete što joj je oterala u smrt. Klatva je Petrijina “verbalna
odbrana od zla”, ona veruje u moć reči i zato svesno proklinje kako bi se osvetila svekrvi za to
što joj je dete umorila. Kad kasnije bude opisivala odnos Vele Bugarke sa njenom novom
snajom, pa i smrt Bugarkinu, ona će te događaje protumačiti kao ispunjenje njene kletve. U priču
o smrti Vele Bugarke, a kasnije i njene druge svekrve utkan je motiv ispaštanja za grešne
postupke koje su počinile. Druga snaja Vele Bugarke nije drhtala pred autoritetom svoje svekrve
već joj se hrabro suprotstavljala i čak je uzvraćala svojoj svekrvi i na uvrede i na udarce. I umrla
je sama, niko nije imao sveću da joj zapali.
Petrija često ističe da je mržnja svekrve prema snaji . Snaja nikad neće uspeti da zadovolji
svekrvine kriteriju.

Da svekrva snaji može da želi samo zlo, saznaće Petrija u drugom braku kada bude saznala da ju
je druga svekrva otrovala živom. U priču o ispaštanju druge svekrve utkan je motiv prema kojem
Bog ne prima dušu čoveka koji je počinio težak greh dok mu taj greh ne bude oprošten. “Nudi
ona, jadnica, bogu dušu, svakodnevno. A ovaj ju neće.”

Живот са Добривојем

О животу који је живела пре удаје за Добривоја, Петрија не говори јер је тек у браку
спознала да живот често доноси више невоља него весеља. Петрија је у свој први брак
ушла из љубави, а изашла је из њега поучена да „ни љубав међ људи не траје довека“16. И
Петрија и Добривоје су у брак ступили веома млади, заљубљени али њихова срећа није
била дугог даха јер се Петрија није допала Добривојевој мајци која је очекивала да ће син
да ожени неку имућнију девојку. Вела Бугарка се трудила да свог сина окрене против
снаје све док Добривоје није употпуности подлегао мајчином утицају. Ту Добривојеву
послушност према мајци Петрија је скупо плаћала батинама које је трпела. Да понижење и
бол буду већи, Добривоје је често своју жену тукао пред мајком која се после тога још
више трудила да окрене свог сина против њe. Жена је та која трпи батине јер није била
довољно добра, она мора да буде боља, да се поправи ако жели да је муж задржи код себе.
Код Петрије се јавља осећај кривице и потребе да буде боља жена и да се „поправи“. „ Ћу
се поправим Добривоје. Све ћу да чиним, оно што ми кажеш и оно што не кажеш, само ме
остави код себе“.10. Жртва се осећа као кривац и „кај куче“ после сваких батина се враћа
свом насилнику у нади да ће је он задржати код себе.

После шест година брака, Добривоје је отерао Петрију јер му је била потребна здрава жена
која ће рађати здраву децу. Без обзира на то што је прво дете страдало кривицом његове
мајке, а и његовом јер није био уз жену кад се порађала, жена је та која сноси кривицу за
неуспехе у браку. Жена треба да трпи, да се покорава и да рађа децу (нарочито мушку)
како би брак опстао. То што су јој оба детета умрла приписује се као њена кривица јер,
према Добривојевим речима, мора да се она са дететом пореметила или је сама од себе
фалична.
Да на свету не постоји несретнији „створ“ од жене („Нема ти, човече, несретнији створ на

свету но што је жена несретна.“79) Петрија је схватила када је први пут видела муке жене

коју „черечише“79 током абортуса. Говорећи о судбини окнанских жена, Петрија открива

да су многе од њих изгубиле своје животе због покушаја да побаце. Разлози због којих су

окнанске жене биле приморане да то учине јесу или велики број деце а недостатак

финансијских средстава за њихово издржавање или, како Петрија наводи, страх од рођења

женског детета. Такав страх имала је и Петријина комшиница Милијана која је већ родила

три кћерке и била трудна са четвртим дететом. Због страха да ће по четврти пут да роди

женско дете „глупа женска глава“ 63 Милијанина се одлучила на абортус код окнанске

бабице Полексије.

Патријархалном мушкарцу је јако важно да обезбеди продужетак лозе и стога је

потомство један од кључних фактора за успех брака. Патријархалан брак без мушког

потомства не може да буде и срећан брак. Милијанин муж Витомир био је незадовољан са

својим браком и чињеницом да му жена рађа само женску децу. Није могао да поднесе то

што му жена не рађа сина и када се Милијана трећи пут породила, он у знак жалости

шеснаест дана хлеба није јео иако је радио тешке физичке послове. Чак је и браду пустио у

знак жалости. Витомир није могао да гледа своју најмлађу кћерку јер је и сам поглед у

њему изазивао осећај огорчености и фрустрације јер, ем је приморан да ожени жену коју

не воли и коју му је отац изабрао, ем му она рађа само женску децу. Под утицајем

алкохола и осећаја заробљености у таквом животу, он је чак од своје жене тражио да

почини највећи грех рекавши јој: „ ти ово твоје копилче има да удавиш“95. Женско дете је

за њега „копилче“ и не сматра га својим. Витомир је обузет жудњом за бољим животом

често одлазио у „бели свет“ остављајући жену и децу да се сами сналазе. Све је то
Милијана трпела и увек је примала мужа назад правдајући га да би он „одма дошо, сам кад

би отуд тели да га пуште“.96.

Грех

После несреће у руднику, Миса се потпуно препустио алкохолу и изгубио сваку меру у

пићу. Сваки динар од пензије коју је примао је пропио те је Петрија била принуђена да

спрема по кућама и иде у надницу како би преживели, али ни то није било довољно јер би

он и то пропио. Дешавало би се да се данима не враћа кући па би га она тражила по

кафанама и тако пијаног би га враћала кући. Једном ју је чак понизио пред људима у

кафани терајући је као „последње ђубре“205 али би га она ипак чекала под кафанским

прозорима и водила кући. Међутим, ту њеним несрећама није био крај јер је њен муж у

њој видео кривца за несрећу која му се догодила и сав бес би искаљивао на њој. Једва је

чекао да она нешто згреши, ухватио би се за ситницу па би је тукао као „марву“229 и са

штакама и са песницама. Није гледао где удара већ јој је модрицу на модрицу лепио. Као

„крвник“ ју је тукао, а она је све то трпела и надала се његовој промени. Оптерећена

несрећама у браку, Петрији је било потребно да је неки мушкарац погледа као жену, а не

„сам као марву што треба да ју бијеш“233. И први пут после дужег времена је такво

осећање добила од свог првог мужа Добривоја. Сама Петрија признаје да никада није

преболела Добривоја и често би се током тешких дана са Мисом питала да ли је са њом и

Добривојем све могло бити другачије. Признала је сама себи да јој се чини да јој је срце

остало у Вишњевици оног дана када ју је Добривоје отерао. Добривоје је био отац њено

двоје деце, а то једна жена никад није могла да заборави. Тај грех који је починила са

Добривојем из потребе да се осећа вољеном, жељеном, почео је да је мучи тек кад јој се

Миса вратио и кад се скроз променио. Тек кад се Миса запослио и престао да је бије, њој
је савест прорадила и осећала је као да је неко тај грех „из неки стари сандук из подрум

извуко“ 234 и некад јој се чинило да ће је савест изнутра појести. Тада је почела да је боли

десна рука а доктори нису знали прави узрок њене болести све док др Ћоровић, стари

мудрац, није схватио да се уствари ради о телесној болести која је настала као последица

несвесног осећања кривице. Тај осећај грижње савести и кривице који је осећала и који ју

је мучио манифестовао се кроз бол у руци. Петрију је болела десна рука јер је то била рука

са којом је додирнула свог првог мужа Добривоја. Због свог греха, Петрија је патила,

кривила себе али се и искупила направивши парк.

Сусрет Мисе и Жике Курјака је најбољи показатељ тога како је Миса третирао своју жену

и како се опходио према њој. Петрија и Миса су изнајмили кућу од Жике Курјака који је

некад био човек „с којег се мајка дичила“. Потицао је из добре породице, пре рата био је

официр али га је убрзо пиће узело под своје. Од тако лепог и наочитог човека, пиће је

начинило „пијаног, ћоравог дрљачу што се спотура по овај живот“266. У време кад су се

Миса и Жика Курјак срели, Миса је био већ озбиљно болестан човек који више није могао

да ради већ је употпуности зависио од Петрије и њене помоћи. Када је видела да је њен

муж толико пијан да не може у кућу да уђе, у Петрији се родио неописив бес јер није

могла да дозволи да се њен муж о којем толико брине упропаштава ракијом и да страда на

њене очи. Петрија је кривила Жику Курјака да је он напио њеног болесног мужа који

„сваки час од душу мож да се одвоји“268. Осећајући се увређеним, Миса је говорио својој

жени да се ње не тиче то што се он напио.

У патријархалном дому јасно је одређена позиција жене која је везана за простор куће и

ограничена је њиме. Мушкарци су на жене гледали као на „нижа бића“ која су способна

само за обављање „женских“ послова, подразумевајући под њима послове везане за кућу и

одржавање домаћинства. Насупрот њима, мушкарци су окренути спољном свету, они

доносе важне одлуке и на њих се гледа као на „паметнија“ бића. Чак и Петрија у неколико

наврата каже свом мужу да је он паметнији. Такав однос владао је и у Мисином и у

Петријином дому. Миса је често Петрији стављао до знања да она треба да гледа „своја

женска посла“, а да се у мушке ствари не меша. „Ручак нам изнеси, то је посо за твоју

главу! Ништа друго ти ни не знаш!“270.

У свом веку, Петрија је много батина претрпела од мушкараца које је волела, али ни један
ударац је није болео толико као Мисине речи да му је цео „живот засрала“ 271 и да је она
кривац за његову несрећу. Петрију је болело што је такве речи изговорио човек којег је
целог века „као мало дете чувала“271. Током брака са Мисом, Петрија је увек његове
потребе стављала испред својих и увек јој је његова срећа била изнад њене сопствене. Чим
улази у кућу после свађе и види свога мужа који се грчи од болова, Петрија заборавља на
увреде и понижења која јој је приредио и његову бол ставља испред своје. У страху да ће
јој муж умрети, Петрија му све опрашта и говори му:“ љубим ти руку што ме ударила“.
Због ових речи Петрија би могла бити овенчана венцем милосрђа јер свом мужу опрашта
за увреде које јој је упутио и његовој руци што ју је ударила. На те његове увреде и ударце
она одговара љубављу. Не само да му опрашта већ и на себе преузима кривицу за његова
дела јер га је она „насикирала“ 274.
 Први порођај и трагична смрт детета

Петрија Ђорђевић до танчина описује свој први порођај који представља најпотреснији
догађај њенога живота. Rođenje deteta (naročito muškog) predstavlja cilj svakog braka u
tradicionalnoj zajednici jer se tako obezbeđuje produžetak porodične loze, sigurnost da se “krsna
sveća” neće ugasiti ali istovremeno porodica dobija buduću radnu snagu kojom će se obezbediti
opstanak porodične zajednice. Takođe, Petrija više puta napominje da nakon smrti roditelja dete
ostaje da zapali sveću I da se moli za njihovu dušu. Међутим, без обзира на значај потомства
у патријархалној породици, положај труднице у домаћинству није ни мало лак. У току
трудноће Петрија није била поштеђена најтежих физичких послова те је и на дан порођаја
загртала кукуруз. Домаћинство се није одрекло радне снаге без oбзира на значај

потомства. Петрија не именује порођај него кад говори о томе како је порођај кренуо
каже:“биће да је оно“. Млада будућа мајка је очекивала да ће јој приликом порођаја
помоћи барем њена свекрва јер је и она жена „ и она се порађала. Зна како то иде. А она
све види, ал ништа неће да зна. Ни да се осврне неће.“ “. Такође, Петрија сведочи да се и у
време када се она порађала (период пре Другог светског рата) задржала забрана везана за
место на којем се жена порађала. По обичају који је владао не само код Срба већ и код
других словенских народа, жена је требала да се породи у самоћи како друга лица не би
нашкодила новорођенчету. Жена се није порађала у кући или било где где би била
изложена погледима других људи већ је тражила „ко кучка кад се куци“
(11страна)скровито место за порођај. Због тога се Петрија сама породила у амбару. Након
порођаја, обичај је да свекрва треба да дође и одвоји мајку од детета тако што ће српом да
пресече пупчану врпцу. Обичај пресецања пупчане врпце је изузетно важан и обично се
изводи неким посебним предметом, у овом случају свекрва је српом требала да развоји
дете од мајке. Од тога како и где се сече пупак зависи судбина и здравље детета (Жарко
Требјешанин 56 страна у књизи) Након тога, свекрва је прва особа која треба да види дете,
она га узима и дарује га. Међутим, ни један од ових обичаја у Петријином случају није
испоштован што ће директно довести до смрти тек рођеног детета.

Сцена када Петрија грли и љуби свог хладног, мртвог сина и моли га да јој опрости што га
је „занела кад није умела да га донесе“ (15) је једна од натужнијих јер је Петрија у
тренутку порођаја и сама била дете будући да је имала мање од осамнаест година. Без
обзира што смрт детета није наступила њеном кривицом, Петрија је сигурно осећала
грижу савести што није направила одступање од традиционалних обичаја и сама пресекла
српом пупчану врпцу и тако спасила своје дете.Своје дете је сахранила некрштено,
остављајући га у власт земље да му она буде мајка. У народној култури земља је сматрана
свеопштом мајком која је створена као „мајка која све притеже у своја њедра, одакле је
све изашло“, а у земљу се све и враћа. Због тога Петрија своје дете спушта у недра земље
да му она буде мајка док је света и века.

С друге стране, рођење сина требало је младој мајци да обезбеди нову позицију у
породици и да је заштити од батина. Са рођењем сина у њој се рађа нова храброст и инат,
јер Петрија осећа да ће сада кад има сина и однос између ње и Добривоја бити бољи, а ни
његова мајка више неће смети да је бије и да диже глас на њу. Осећање храбрости и ината
које се рађа у Петрији кад на свет донесе сина, нису случајни јер у традиционалној
култури жена која рађа, нарочито мушко дете, добија виши положај у породичној
хијерархији. Циљ брака је рођење мушког детета и након порођаја, жена стиче
поштовање. Због тога Петрија осећа након рођења детета да је сама своја газдарица и да
више нико не може да дигне руку на њу.

U romanu Petrijin venac pisac D. M. daje glas jednoj neukoj ženi čiji je život opterećen nedaćama da
ispriča priču o svojoj ženskoj sudbini, o patnjama I stradanjima koje je proživela. Pisac iz Petrijine svesti
izvlači događaje koji su obeležili njen život pri tom se fokusirajući na njen unutrašnji doživljaj.

Obraća se kad je vreme već odnelo sve važne ljude iz njenog života I ostavilo joj samo uspomene I
fotografije u znak sećanja na njenu prvu ćerku Milanu, na njena dva muža-

Petrijina ispovest ne obuhvata period života pre prvog braka zato što se u bračnom životu sa Dobrivojem
prvi put srela sa patnjama i gubicima

Roman Petrijin venac glavna junakinja opisuje svoj život u pet dužinom nejednakih priča koje su
međusobno povezane I čine “venac pripovedaka”

Petrijina ispovest je od početka do kraja ispričana kosovsko-resavskim dijalektom čime njena priča dobija
na autontičnosti a takođe taj njen neknjiževni, nepravilan, jednostavan govor čini je bližom čitaocima

Uloga fiktivnog slušaoca je da se stvori utisak da postoji još jedan pogledan na Petrijine postupke koji će
objektivnije od nje da donese sud o ispravnosti pojedinih događaja. Petrija često od njega traži

Увод

У роману Петријин венац писац Драгослав Михаиловић даје глас једној неукој жени чији
је живот оптерећен недаћама да исприча причу о својој женској судбини, о патњама и
страдањима које је проживела. Писац из Петријине свести извлачи догађаје који су
обележили њен живот, при том се фокусирајући на њен унутрашњи доживљај. Читав
живот Петрије Ђорђевић стао је у пет прича које обухватају временски период од
неколико година пре Другог светског рата па све до седамдесетих година двадесетог века.
Дуж те временске осе одиграли су се сви догађаји који су обележили живот главне
јунакиње Михаиловићевог романа. Иако о свим догађајима говори са одређеном
временском дистанцом, Петрија их описује живо са мноштвом детаља, остављајући утисак
да за поједине догађаје временска дистанца не постоји јер ће они увек бити подједнако
живи у нашој свести. Петрија Ђорђевић је једна од изузетних јунакиња српске
књижевности која пажњу на себе скреће својим нестандардним, народским, сликовитим,
живописним језиком који припада косовско-ресавском дијалекту а који доприноси
уверљивости и блискости са читаоцима романа. Роман целом својом дужином представља
Петријину исповест па је због тога написан у форми монолога који с времена на време
прекидају Петријина питања или одговори који су упућени неименованом саговорнику.
Улога фиктовног слушаоца је да се створи утисак да постоји још један поглед на
Петријине поступке, да постоји саговорник који ће објективније да донесе суд о
исправности њених поступака. Иако на присуство слушаоца указују Петријина питања
упућена њему, ми смо ускраћени да чујемо одговоре и ставове неименованог слушаоца јер
он до краја романа остаје нем. Тим поступком аутор оставља простора читаоцима да буду
саучесници у Петријиној причи и да донесу властити суд о догађајима о којима читају.

Пи воду и ћути

Прво поглавље које носи наслов „Пи воду и ћути“ је уједно и најкраће у роману и у њему
Петрија кроз причу о младој мајци која је усмртила своје дете јер му није давала да пије
воду, истиче значај воде за *човека и за њу саму. Вода је за Петрију значајна јер да је њен
муж Миса више конзумирао воду, а мање ракију, срећнији би им био брачни живот, а и
Миса би дуже поживео. Миса је годинама уместо воде пио само ракију, а када је желео да
се избави из канџи алкохолизма и пређе на воду, било је касно. Он је своју љубав према
ракији „главом платио“ 4. стр. Лоше навике и поступци које смо много пута понављали,
не могу се прено ноћи променити. „Не мож ти за дан сто кила воду да попијеш. Нема то.“
4.Међутим, прича о значају воде само је један од савета који Петрија даје свом слушаоцу у
том првом одељку. Већ у тој првој причи огледа се Петријино богато животно искуство и
свест о пролазности живота и о времену које неумитно тече и којега је све мање. Како се
прича развија, видимо да је и сама Петрија заборавила на свој савет да пије воду и ћути јер
у тренуцима самоће, баш по угледу на њеног мужа Мису, Петрији друштво прави ракија.
Ракија јој помаже да ублажи осећај самоће и туге што јој је време однело све људе које је
волела а и спознају да „ники неће да ме држи за руку кад будем умирала“. XXIX

„Прија ми, бога ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад
попијем, све ми некако дође дукше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не
мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све ми,
скоро, лепо.“ XXIX Уз помоћ ракије Петрија успева да ублажи горку судбину и до краја
поглавља „ Увеличане слике и досадне мачке“ Петрија закључује да је ракија, ипак, боља
од воде. „Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу.
Уживај Петријо.“

Петрија и Миса су се упознали у кафани у којој је Петрија радила и веома брзо су ступили
у брак. Децу са њим није имала.

У свом веку, Петрија је много батина претрпела од мушкараца које је волела, али ни један
ударац је није болео толико као Мисине речи да му је цео „живот засрала“ 271 и да је она
кривац за његову несрећу. Петрију је болело што је такве речи изговорио човек којег је
целог века „као мало дете чувала“271. Током брака са Мисом, Петрија је увек његове
потребе стављала испред својих и увек јој је његова срећа била изнад њене сопствене. Чим
улази у кућу после свађе и види свога мужа који се грчи од болова, Петрија заборавља на
увреде и понижења која јој је приредио и његову бол ставља испред своје. У страху да ће
јој муж умрети, Петрија му све опрашта и говори му:“ љубим ти руку што ме ударила“.
Због ових речи Петрија би могла бити овенчана венцем милосрђа јер свом мужу опрашта
за увреде које јој је упутио и његовој руци што ју је ударила. На те његове увреде и ударце
она одговара љубављу. Не само да му опрашта већ и на себе преузима кривицу за његова
дела јер га је она „насикирала“ 274.

Последњи сусрет био је у болници када је Петрија већ слутила да се муж спрема за „далек
пут“ 288. Тај сусрет био је испуњен за Петрију, непријатном тишином јер је већ слутила да
ће њен муж напустити овај свет али јој је требала његова потврда. Приликом тог сусрета,
Миса је био хладан и резервисан, успресређен на читање „Новости“ јер му је вероватно
било лакше да се усресреди на читање него да се суочи са тим да му је ово можда и
последњи сусрет са женом. У људској је природи да кад се растаје са ближњим памти
само добро, а све лоше заборавља. Петрија је негде у дубини душе знала да им је то
последњи сусрет и желела је да га пољуби, да му поручи да је имала добар живот са њим,
али није могла у себи да пронађе снагу да изговори те речи. У том њиховом последњем
сусрету нема ни трунке патетике, а опет та Петријина немогућност да искаже супругу да је
њеном „срцу увек драг био“291 појачава трагичност те ситуације. У наредној сцени, кад је
већ изашла из болнице видела је Мису како је „некако намрпштен“291 гледа. Додатно
појачава драматичност то што јој се није ни насмејао, ни реч јој није рекао, ни сузу није
пустио, само ју је „кај намрштен кај уплашен“ гледао.

Odeljak “Uveličane slike i dosadne mačke” počinje rečenicom “ne, nemam decu” za koju
pretpostavljamo da predstavlja odgovor na pitanje nama nepoznatog slušaoca, i kako se dalje
roman razvija, čitaoci nisu upućeni u eventualna pitanja koja slušaoc upućuje junakinji romana, o
njegovim stavovima, opaskama i slično. Neretko Petrija prekida svoje pričanje kako bi ponudila
svog slušaoca rakijom, kafom ili cigaretom ali mi možemo samo da naslutimo na osnovu
Petrijinih reči stavove fikivnog slušaoca. Tim postupkom, Petrija

Petrija kad nutka slusaoča rakijom, cigaretama ili kada traži potvrdu za izrečeni postupak, ustvari
uključuje čitaoca u samu radnju i od njega pravi saučesnika

Tim pitanjima kojima se obraća slušaocu I prekida tok pričanja, ona nastoji da zadrži pažnju I
fiktivnog sagovornika I čitaoca.

Prva priča koja nosi naslov „Pi vodu i ćuti“ je ujedno i najkraća u romanu i u njoj Petrija kroz
priču o mladoj majci koja je usmrtila svoje dete jer mu nije davala da pije vodu, ističe značaj
vode za čoveka i za nju samu. Voda je za Petriju značajna jer da je njen drugi muž Misa više
konzumirao vodu, a manje rakiju, srećniji bi im bio bračni život, a i Misa bi duže poživeo.
Međutim, priča o značaju vode samo je jedan od saveta koji Petrija daje svom sagovorniku u tom
prvom odeljku. Već u toj prvoj priči vidi se Petrijino bogato životno iskustvo i svest o
prolaznosti života i o vremenu koje neumitno teče i kojega je sve manje. Misa je godinama
umesto vode pio samo rakiju, a kada je želeo da se izbavi iz kandži alkoholizma i pređe na vodu,
bilo je kasno. On je svoju ljubav prema rakiji „glavom platio“. Loše navike i postupci koje smo
mnogo puta ponavljali, ne mogu se promeniti preko noći. “ Ne mož ti za dan sto kila vodu da
popiješ. Nema to.” 4. strana

Do kraja romana, kako se priča razvija, i sama Petrija zaboravlja na svoj savet da se pije voda i
ćuti jer u trenucima samoće, bas po ugledu na njenog muža Misu, Petriji društvo pravi rakija.
Rakija joj pomaže da ublaži osećaj samoće i tuge što joj je vreme odnelo sve ljude koje je volela
a i spoznaju da „niki neće da me drži za ruku kad budem umirala“. XXIX

„ Prija mi, boga ti, rakija, blaži me nekako. Pre nije bilo tako. Sad, već treću kad popijem, sve mi
nekako dođe drukše. Ne mislim više na to koj mi sve poumirao. Ne mislim na to da sam ostala
sama i da ću tako sama i da crknem. Sve mi ravno i sve mi, skoro, lepo.“ XXIX

Uz pomoć rakije Petrija uspeva da ublaži gorku sudbinu i …

Do kraja poglavlja “Uveličane slike i dosadne mačke” Petrija zaključuje da joj je rakija najbolje
društvo. “Rakija ti je, Petrijo, kažem tad, baš dobra stvar. Nemaš bolju stvar od nju. Uživaj
Petrijo”.

Ona živi u prošlosti jer životareći u tom pustom, gotovo napuštenom selu, ne preostaje joj ništa
drugo nego da oživljava uspomene, analizira i preispituje prohujali život.

Od svekrvu ti nema gori belaj

Kroz Petrijino bračno iskustvo potvrđuje se stereotip o zlim svekrvama kojima snaje nikad nisu
dovoljno dobre.

Prema Petrijinim rečima, prva svekrva nikako nije mogla da preboli to što je dobila sirotu snaju a
ne neku devojku iz imućnije kuće. Vela Bugarka je bila svesna svog uticaja na sina i maksimalno
je koristila svoj uticaj kako bi sina okrenula protiv snaje.

“I još ću nekolko da mu I rodim, samo neka mi se vrati. Ama sve će se sad među nas sredi”13.
Ova rečenica pokazuje način na koji je žena razmišljala u patrijarhalnoj porodici. Petrija je
smatrala da će potomstvom zadržati Dobrivoja I tako spasiti brak.