tУниверзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за српску књижевност и језик

СЕМИНАРСКИ РАД

ПСИХОАНАЛИТИЧКИ ПРИСТУП РОМАНУ

ПОСЛЕДЊА ЉУБАВ У ЦАРИГРАДУ

Предмет:
НОВЕ КЊИЖЕВНЕ ТЕОРИЈЕ

Менторка: Студенткиња:
Проф. Др Горана Раичевић Дуња Обрадовић

Нови Сад
 2021.

Свест, сан и сексуалност

Павић каже: „Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом
животу“1 али Последња љубав у Цариграду је много више од романа о љубави и
приручника за гатање. Роман носи са собом црту насиља и сексуалности. Кроз рад,
методом психоанализе приказаћу ликове и сцене које доказују дубоке поремећаје и
покушати да објасним у ком моменту и зашто они настају. Психоанализа као терапија
нема за циљ да смањи или уклони симптоме субјекта већ је акценат на истраживању и
елиминисању узрока који их стварају. Фројд је одредио теорију, психоанализу, која је
имала за циљ да прикаже да психички поремећаји нису искључиво обољења мозга, па се
однос органског и психичког, то јест тела и душе, морају посматрати заједно, а не или
једно или друго. Јединство тела и душе видимо и код Павића, од форме романа којој је
тело тарот роман и душе које су тарот карте или кључеви. На тај начин имамо спој
форме и симбола тј. тела и душе. Како сан и несвесно заузима велик простор у
Фројдовом истраживању исто тако велики простор заузима и код Павића који сматра да
људски снови и мисли нису линеарни, они се бокоре на све стране, имају симултаност
која захвата у живот и из живота знатно више и шире него било какав језички исказ.
Како сам аутор наводи у делу Последња љубав у Цариграду у сновима сви говоримо
исте језике. Сан код Павића је увек чудесно али и стварно, оно просветљено. Код Павића
имамо троугао јава-сан-књижевни текст, и не можемо говорити о тумачењу текста
методом психоанализе, а да не говоримо о Фројду и веровању да манифестни садржај
сна (неразумљиво значење сна) или оно што се у сну дешава служи за прикривање
латентног садржаја сна (несвесне жеље онога који сања).
Лик који највише еротског набоја носи у себи свакако је Брунсвицк Растина удата
Калоперовић. Она је првенствнољубавница Пахомија Тенецког потом Харалампија
Опујића са којим има сина Арсенија, а након што се уда за Калоперовић Јеремију и са
њим добије ћерку Дуњу за љубавника узима Арсенијевог школског друга Авксентија
Папилу.

1
Милорад Павић, Све Приче, 2008. Стр. 465
 Растинино познанство са Тенецким почиње овако: „Уместо да јој нешто каже
оног првог дана, опалио јој је шамар јер реч се може пречути, али шамар не. И тако су се
споразумели одмах на почетку, без сувишне приче.“ 2 На тај начин Пахомије Тенецки
поставља Растину у подређени полажај, даје јој до знања да је он заслужан што остаје у
животу. Њих двоје неће водити љубав, али сексуалност се свакако оствараје иако
Растина остаје у подређеном положају. Наиме, он њу задржава уз себе ради оралног
задовољавања. На овоме месту можемо говорити о принципу задовољства, сексуалност
капетана Тенецког и Растине се може објаснити тако што принципом задовољства човек
настоји да избегне осећање страха и напетости и доведе организам у стање смирености и
тако прибави осећање задовољства. У њиховим последњим заједничким тренуцима, по
први пут капетан Тенецки осећа њене додире, усне, долази до момента зближавања и на
овом месту можемо говорити о принципу реалности који настаје преобраћањем
принципа задовољства, не поништава се принцип задовољства, заправо принцип
реалности представља неки облик мера сигурности, то доводи до прилагођавања
стварности и моменат кад до тога дође капетан Тенецки умеша се мали прљави рат.
Након што Растину „спаси“ Харалампије Опујић она уместо повратка свом веренику
Калоперовићу полази за Харалампијем и ту видимо неку врсту посттрауматског стресног
поремећаја, јер уместо да настави свој живот пре Тенецког она бира човека који је налик
њему, и са њим жели да има дете; она каже „живот за живот“ али то је можда коначно
испуњење сексуалности која се није остварила са Тенецким. Тек када Опујић не може да
је води по ратишту са собом она се враћа Калопровићу са речима: „Ако хоћеш жену која
је три пута губила невиност, која те презире и која ће ти родити туђе дете, узми мене –
рекла је Кир Јеремији. Он је помислио – бол је само одјек туђег бола и узео је.“ 3 Може се
поставити питање зашто се Јеремија Калоперовић опредељује да је узме за жену, он као
добар самарићанин, милосрдна особа, помаже у невољи, он види да је она преживела
трауму и као човек од речи (јер јој је првобитно вереник) узима је за жену такву каква
јесте, осакаћена.
Остатак Растининог лика од некога повређеног, заробљеног, лишеног
достoјaнства развија се у манипулативну, инцестуозну персону без моралног и етичког
компаса и вођену донекле анималним инстинктима. Растина путем мајчинства долази до
Авксентија. Имајући на уму да је Авксентије сироче који од детињства своје уточиште
има само у дому Калоперовића поставља се као и подлога за манипулацију Растине која

2
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, Стр. 47
3
Исто, стр 55
од улоге мајке и заштитника преузима улогу љубавнице тј. из свог заштитничког
загрљаја преноси га у своју постељу. Колико је њихов однос неприличан она подсвесно
зна и то видимо у следећој сцени: „Можеш ли ми једном доћи у сну? – говорила је свом
љубавнику – Никако да удесим да се с тобом појебем и у сновима. И више не могу да
усним Арсенија. Једног од идућих јутара она му је рекла -Ужасно си ме престрашио
прошле ноћи у сну. Дошао си крадом с неким фењером. Ја сам те звала у своје снове да
ме милујеш, а ти си хтео да ме убијеш.“ 4 Њена подсвест јој говори да је то недолично и
неприродно, јер за њу је он дете, а сам спомен Арсенија упућује на то да она кроз однос
са Авксентијем остварује жељени однос са сином. Као што смо рекли сан заузима велики
простор у Павићевом универзуму, разлог Павићевог служења сном свакако је стање
несвесности које карактерише човека у сну. Несвесно је по Фројду, седиште урођених
нагона, првенствено сексуалног, а затим агресивног и потиснутих жеља. Несвесно
постоји изван принципа реалности и не подлаже законитостима времена, узрочности и
логичности и функционише искључиво на принципу задовољства.
Растина говори сину све, када схвати да није једина Авксентију и да он има
односе са њеном ћерком Дуњом Калоперовић. Они у том моменту бивају обоје одбачени.
Овај кључ/погавље се назива „Љубавници“ и Павић за тумачење наводи да ако карта
падне правилно значи окретање, бирање између две љубави, здравље, а ако падне
обрнуто значи неузвраћена љубав, неуротични љубавни труд, престанак љубави и
љубавни однос из користољубља. Растина којој Авксентије служи да би повратила
младост и осетила се пожељно, одбацује ћерку, јер јој је она супарница и подсећа је на то
да она није млада и да није примерен избор за неког ко има година колико и њен син.
Међутим, смрт Авксвентија Папиле послужиће као средство да дође до свог циља тј. да
дође до тога да спава са својим сином; она говори свом сину „-Онда ми се закуни да ћеш
спавати са свим женама са којима је Папила спавао“ 5, поремећај Растине се потом
наставља „А сама се при томе заветова у себи да ће преотети својој кћери и супарници,
која ју је лишила Авксентија занавек, све људе са којима је ова легала или ће хтети да
легне.“6

4
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, стр. 60
5
Исто, стр. 67
6
Исто, стр. 68
Комплекси и трансформације

Код Дуње Калоперовић могли бисмо да говоримо о Електрином комплексу –

љубомора на мајку, и зато узима Авксентија за љубавника; вероватноћа да она није знала
о односу Растине и Авксентија је мала, јер она остаје са њим. Електрин комплекс 7 је
психоаналитички термин који се користи да опише смисао девојчициног такмичења са
мајком око очеве пажње. Разрешење Електриног комплекса на крају води ка
идентификацији са родитељем истог пола. Фројд је веровао да девојка почиње да се
идентификује и имитира своју мајку из страха да ће изгубити њену љубав. Свакако да у
примеру Дуње Калоперовић видимо идентификацију са мајком.
Када говоримо о Растини видимо да она увек између принцима реалности и
принципа задовољства бира задовољство. У психоаналитичкој теорији структура
психичких процеса прво је одређена као систем несвесног, подсвесног и свесног, а
касније, као систем у коме постоје делови који су аутономни, али међусобно
испреплетени: ид, его и супер его. Као што смо већ рекли Растина је обележена
несвесним, али такође у њој видимо „ИД“ који је нагонски део личности, та примитивна
и дезорганизована нагонска енергија врши стални притисак да се ослободи по принципу
задовољства и тренутног задовољења.
Веза Калоперовић Дуње и Електриног комплекса продубљује се њеном
повезаношћу са Харалампијем Опујићем. Када Харалампије Опујић упознаје Растину
говори за себе да је стар за њу и назива је чедом, колика је онда тек разлика између
Харалампија и Растинине ћерке. Дуња ће потом имати кратку аферу са Опујићевим
сином Софронијем, али она се у роману увек креће или по наређењу Харалампија или уз
њега као пратња, она остаје у кругу Опујић породице. Сам крај романа наговештава шта
се десило и који су међусобни односи унутар породице Калоперовић или шта је још
остало да се деси, а то нам указује и приповедач: „Укратко, Софроније Опујић био је
једина преостала препрека између Растине и постеље њеног сина Арсенија
Калоперовића“8. Свакако када говоримо о Растини и њеној намери да доспе у кревет

7
Ово је Јунгов термин, Фројд комплекс о ком говоримо назива женствено Едипово понашање.
8
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, стр.132
свога сина, морамо говорити о Јокастином комплексу. Јокастин комплекс представља
фиксацију мајке према сину тј. еротска усмереност жене према млађем мушкарцу. Што
свакако можемо увидети у примерима Растининих партнера, прво Папиле, а потом
Арсенија. Јокастин комплекс такође подразумева мајчину љубомору, па и агресивност
према жени која је предмет љубави њеног сина или много млађег партнера, и то
примећујемо када говоримо о супарничком/агресивном односу Дуње и Растине. Такође,
Јокастин комплекс означава претерану, често и патолошку љубав мајке према сину, што
видимо и у целој намери Растине да ступи у однос са својим сином.
Код Јерисене Тенецки као и код Дуње Калоперовић видимо ознаке Електриног
комплекса. Јерисена пати за оцем који спада у групу побеђених (убијен од стране
Харалампија Опујића), и преко те везе спасавањем побеђеног Софронија Опујића она
остварује Електрин комплекс, међутим, то се касније продубљује њеном жељом да има
дете Харалампија Опујића. Она празнину након губитка оца тражи да попуни очинском
фигуром, прво је то на основу поделе побеђених и победника, а касније на нивоу
старосних граница (генерација). Љубав Јерисене и Софронија се наводи у роману као
велика љубав, али моменат када Софронијева тајна нестане, нестаје и та велика љубав.
Питање када љубав настаје се такође само намеће, страст је могућа, али они се не бирају
међусобно, већ Јерисена окупира доминантнију улогу и сама узима наруквицу, а њему
оставља прстен печетњак. Срећа се нарушава када Јерисена схвати да не може имати
дете са Софронијем, те предмет њене пожуде постаје његов отац: „И тада Јерисена
задрхта од песме коју је слушала, њен поглед нађе најзад за суседним столом капета
Харалампија Опујића оца њеног мужа и цело тело јој замириса на брескве“ 9
Софроније Опујић је први лик са којим се сусрећемо и вероватно најразвијенији
лик у целом роману, њега карактерише однос према оцу у првом делу књиге, а потом
однос према жени тј. Јерисени Тенецки. Лик Софронија свакако у себи носи Едипов
комплекс. Како је у миту водиља Едип тако је Софроније тј. Син, исто главни актер. Да
би оваква теза била валидна морамо рећи да је прво потребна идентификација и
покретач, а потом одвајање код комплекса да би настао. Суштина Едиповог комплекса је
у томе да се отац мушког детета доживљава као сметња испуњења жеља. Софроније
пролази кроз период идентификације када говоримо о томе да узима војнички позив као
и његов отац, међутим, раздвајање се јавља када Софроније одсtупи из линије победника,
након што га је поразио Пане Тенецки. Током његовог исцељења он се не трансформише
у оца већ у мајку Параскеву. Упућивање на женске црте у Софронију се врши на више
9
Исто стр. 133
места, када се говори о облачењу у женске хаљине, женски осмех, ружа у коси или на
више места када се упућује на његов једанаести прст и „Он је као женско. Може увек!“ 10
Софроније наспрам Јерисене заузима пасивну улогу то видимо и када она одлучује о
његовом даљем ратовању: „Зато немој да сада одлучујемо о мом отпасивању сабље….не
примећујући да му је сабља већ била отпасана“11
Основни циљ психоанализе је усмерен на развој личности и то свакако видимо у
трансформацији Софронија Опујића, али такође наводи се и да откривање одбрана може
да доведе до погоршања симптома и можда је то Павићева завршница, откривање
одбрана ликова које их све одводе у пропаст
Цео роман Последња љубав у Цариграду је испрепрлетан инцестуозним односима
и једини лик који на самоме крају одскаче из те линије јесте Софроније: „тако је
Софроније ужаснут гледао у Јерисену а Јерисена са заносом његовог оца“12 О овоме
говори и Владета Јеротић: „Софроније Опујић је остао без љубави. Он ће остати, додуше
предмет инцестуозне пожуде госпође Растине Калоpеровић, више агресивне него
сексуално похлепне, како то увек бива у односима полова када нема стварне љубави.“13
Постмодерне писце посебно привлачи мит, јер једна од одлика постмодерниста је
да на познатом граде, руше и стварају нове облике познатог и виђеног, али у новом
светлу. Када је реч о интертекстуалности кроз читаву Последњу љубав у Цариграду,
провиди се мит о Едипу, али то је тек пука основа, костур на који се надограђује читава
мрежа интертекстуалности, јер ово дело кореспондира и са другим Павићевим делима.
Моменат Едипалне обојеност Софронија Опујића би свакако представљао
пример популарне цитатности, будући да је то дело познатo већини писмене публике,
али се у том правцу не пружа ништа више од пуке констатације до постојања Едиповог
комплекса у тарот роману, о чему је већ било речи и како је већ запажено у литератури.
Свакако, чињеница да је његов одабир овај мит који је захваљујући Фројду део
популарне културе. Укључивши мит о Едипу и Фројдову психоанализу у овај роман,
Павић је учинио немогућим да се два главна лика, отац и син Опујић, посматрају
засебно, јер насупрот генерацијском јазу разчличитости, ликови кохерентно опстају.

10
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, стр 21
11
Исто, стр. 107
12
Исто, стр. 133
13
Владета Јеротић, Дарови наших рођака, стр. 241
Аутор, тарот и симболи

Свакако да су дела Милорада Павића обележена необичним, алтернативним,

магијским, карневалским и фантастичним, али у роману Последња љубав у Цариграду
кроз детаље можемо наћи и дописивање њега самог у роман. Када Калоперовић Јеремија
поклања жени и ћерки шешир то је шешир од рибље коже, а такав назив носи Павићева
друга прича, исти случај је и са помињањем руског хрта, такви детаљи нису случајни.
Такође, на више места у роману Павић спомиње вештачки младеж и тај назив ће бити
употребљен 14 година касније за назив друге његове збирке. 14 Аутор има тенденцију да
остави свој потпис унутар дела. Сличност коју аутор дели са ликом унутар романа јесте
са Софронијем Опујићем, наводи се у делу: „Он чу како се сазвежђа преименују у
његову корист и његов звездани знак преиначи се из Ваге у Шкорпију.“ 15, хороскопски
знаци нису бирани случајно16 већ на тај начин писац уписује себе у дело „Рођен сам
1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак
Шкорпија)“17. Такође, Павића као приповедача издваја то што поред себе укључује
читоца у дело, како је ово приручник за гатање, даје упутства за гатање и пушта читаоца
да бира да ли ће линеарно ауторовом поделом кључева да чита или ће се определити за
једно од таротских отварања. Жеља код Павића да укључи читаоца у дело се јавља у
више његових романа, исто налазимо и у „Уникату“ пушта нас да бирамо пут, али такође
кроз Последњу љубав у Цариграду и саветује „Ако идеш у правццу у којем твој страх
расте на правом си путу.“18
„Павић је зацртао стратегију односа са читаоцем која ће обележити сва његова
романескна дела. Свуд, у сваком од њих, аутор ће се обраћати читаоцу и нудити му
важну улогу у стварању дела које заправо чита. Читалац се позива да буде коаутор,
уметник и да формира судбину пишчевог дела.“19

14
Милорад Павић Вештачки младеж : три кратка нелинеарна љубавна романа 2009.
15
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, стр.131
16
Т. Кличковић у свом завршном раду „Постмодерна агонија романтизма у Последњој љубави у
Цариграду“ наводи тезу да је Софроније Опујић јарац како би хороскопски знак и Софронија повезала са
фигуром ђавола.
17
Милорад Павић, Све Приче, Стр 465
18
Милорад Павић, Последња љубав у Цариграду // Уникат, стр. 77
19
Ала Татаренко Роман укрштених судбина и традиција: “Последња љубав у Цариграду” Милорада
Павића
 Како долазимо до структуре Фројд-сан/читалац-Павић? Као што је познато Фројд
сматра да сан има манифест, површински вид приче иза којег се крије његов латентни,
скривени и прави смисао. Човек је свесно заокупљен својим манифестним видом сна,
док у ствари латентни садржај сна обавља посао. Задатак сна је да отклони надражаје, да
уљуљка личност у привидни мир и безбедност да се не би латентне мисли сна подвргле
контроли од стране цензуре. Да би ова веза била јаснија, примењујемо ово када говоримо
о тарот роману. Оно што је код Павића тарот код Фројда је сан. О томе колико се снови
памте, о емоцијама које прате снове Фројд има доследан став: памте се важни снови, у
њима најважнији део је и најјаснији, најживљи и са највише детеља. Наш писац, свој
роман поставља као сан, најживљи детаљи свакако ће бити они који измичу цензури, они
који се сматрају недоличним, они моменти који изненаде, „ Последња љубав у Цариграду
не прориче судбину својим јунацима. Он прориче судбину самом читаоцу и читалац
може сам да је потражи у књизи. “ 20 Под радом сна подразумевају се механизми који се
своде углавном на сажимања, обртања, померања, и представљање кроз симболе.
Симболи јесу кључеви.
Тарот карте представљају увид у свест, у неке карактеристичне људске побуде,
као различите типичне ситуације са којима се људска јединка сусреће током свог
развојног циклуса. Низ тарот карата представља развојни низ људске свести. Павић
својом причом даје писану верзију тарот карте која је спремна на симболичну
интерпретацију као и сама карта. Интерпретирајући Павићеве приче о картама можемо
наслутити и само пишчево виђење тарот карата и симболизам који оне буде. Тај
симболизам је генерализован, али довољно архетипски тако да сличну симболику из њих
могу да извуку различите индивидуе.

20
Ала Татареко Роман укрштених судбина и традиција: “Последња љубав у Цариграду” Милорада Павића
 ЛИТЕРАТУРА:

Павић, Милорад (2008.). Све Приче, Библиотека „Један том“, књига 5, Прво издање.
Издавач: Завод за уџбенике,
Павић, Милорад (2014.) Последња љубав у Цариграду // Уникат, Издавач: Вулкан
Издаваштво д.о.о,
Ерић, Љ. (2006) психотерапија. Београд , институт за ментално здравље
Крстић, Драган (1988). Психолошки речник. Београд: Издавачка радна организација
„Вук Караџић“.
Јеротић, Владета (2002) Дарови наших рођака 3, Арс либри
https://www.rastko.rs/rastko-ukr/au/tatarenko_pavic_car.html пристуљено страници
31.03.2021 10:01