Novalis

1772. godine roen je njemaki pjesnik Novalis, pravim imenom Friedrich Leopold Freiherr von Hardenberg, lirik maginoga idealizma. Studirao je filozofiju u Jeni, pravo u Leipzigu te rudarstvo u Freibergu. Smrt njegove velike ljubavi, Sophie von Lhn, koja u 15-toj godini umire od tuberkuloze, ostavila je peat na cijelom njegovom stvaralatvu. Bio je u dodiru s romantiarskim krugom u Jeni. Uz prozna djela autor je glasovitih Himni noi u kojima se ritmika proza i stihovi sjedinjuju u zanosan slavopjev noi, u slavu maginog prostora, iji su zagonetni simboli ljubav, pouda i smrt. Umro je od tuberkuloze 25. marta 1801. godine.

enja za smru Himna Pesma

________________________________ enja za smru Hajdemo sad gde vlada mrak, u zemljine dubine, veselog polaska je znak bol ovaj pun divljine. un uski e za tili as prevesti k alu neba nas. Neka se slavi vena no, san veni nek se slavi. Pregrejala nas dana mo, jad nas spri i savi. Tuine siti, u svoj dom elimo natrag, ocu svom.

ta e nam ljubav, vernost ta, kad svet ne ceni ovo? Za staro jedva ko da zna, pa emu onda novo? Samotno, alno svetom gre onaj kom prolost znai sve. Prolost, kada je plamen jak proimo ulo svako, kada su oev lik i znak viali ljudi lako, to je veliki njihov broj jo liio na uzor svoj. Prolost, kad jo kroz drevni vrt izdanci cvahu mladi, kad iskala su deca smrt nebeskog carstva radi. Kad ljubav slomi mnoge tu, mada i sree glas se u. Prolost, kada nam i sam bog, zboriti arko stade, i mladi cvet ivota svog s ljubavlju za nas dade, primivi na se bol, da nas u veiti uvede spas. Sa enjom naziremo nju gde mrkla no je skriva; e nam na ovom hudom tlu neutoljena biva. U rodni zato hajdmo kraj gde blista svetog doba sjaj. ta povratka da sprei tok? dragih nam davno nema. Njih grob je naeg ia rok, hvata nas tuga nema. Okonan sad na je let sito je srce pust je svet. Beskrajno, tajno kroz nas sad slaana jeza struji ko iz dubina da na jad u odjek nama huji.

To dragi eznu, pa nam, ah! poslae svoje enje dah. Nevesti slatkoj hajdmo mi, gde Isus vlada milo Svi to volite, tuni svi, ekajte suton ilo. San e skrhati lance zla, naem e Ocu da nas da. ________________________________ Himna Mora li se uvijek jutro vratiti? Ne prestaje li nikad sila zemaljska? Nesretna djelatnost troi Nebesku rumen noi? Hoe li ikada tajna rtva ljubavi Vjeito goreti? Odmjereno bjee Svijetlu njegovo vrijeme I bdijenju. Ali mo je noi izvan vremena, Vjeito je trajanje sna. Sveti snu! Ne usreuj previe rijetko One koji su noi posveeni U svagdanjem zemaljskom radu. Samo te luaci ne prepoznaju I ne znadu ni za kakav san Osim u sjeni, Koju na nas baca, saalno U onom sumraju Istinske noi. Oni te ni ne osjeaju U zlatnoj bujici groa, U udesnom ulju Bademova stabla I smeem soku maka. Oni ne znaju Da si to ti, Koji oblijeta grudi Njene djevojice I od krila njenog stvara nebesa.

Ne slute, Da iz starih pria, Otvaraju nebo, ti se pribliava I nosi klju Za stanove blaenih, utljivi vjesnie Beskrajnih tajna. ________________________________ Pesma Jednom, kad brojke i znamenja ne budu klju za sva stvorenja, kad svak to peva, ljubi, sanja imao bude vie znanja od svakojega uenjaka, kad svet iz dubokoga mraka pone ko stvarni svet da hodi prema ivotu i slobodi, kad svetlost se sa senkom spari u pravu jasnost sviju stvari, kada se uvidi da vena zbivanja svetska neizrena u bajci i u pesmi lee, namah e da se tad razbee samo od jedne rei tajne prilike mrske i oajne. ________________________________ Hymne Wenige wissen Das Geheimnis der Liebe, Fhlen Unersttlichkeit Und ewigen Durst. Des Abendmahls Gttliche Bedeutung Ist den irdischen Sinnen Rtsel; Aber wer jemals Von heien, geliebten Lippen Atem des Lebens sog, Wem heilige Glut In zitternde Wellen das Herz schmolz, Wem das Auge aufging, Da er des Himmels

Unergrndliche Tiefe ma, Wird essen von seinem Leibe Und trinken von seinem Blute Ewiglich. Wer hat des irdischen Leibes Hohen Sinn erraten? Wer kann sagen, Da er das Blut versteht? Einst ist alles Leib, Ein Leib, In himmlischem Blute Schwimmt das selige Paar. O! da das Weltmeer Schon errtete, Und in duftiges Fleisch Aufqulle der Fels! Nie endet das se Mahl, Nie sttigt die Liebe sich. Nicht innig, nicht eigen genug Kann sie haben den Geliebten. Von immer zrteren Lippen Verwandelt wird das Genossene Inniglicher und nher. Heiere Wollust Durchbebt die Seele. Durstiger und hungriger Wird das Herz: Und so whret der Liebe Genu Von Ewigkeit zu Ewigkeit. Htten die Nchternen Einmal gekostet, Alles verlieen sie, Und setzten sich zu uns An den Tisch der Sehnsucht, Der nie leer wird. Sie erkennten der Liebe Unendliche Flle, Und priesen die Nahrung Von Leib und Blut. Himna, Novalis Poezija lei rane to ih zadaje razum. (Novalis)

________________________________ Georg Filip Fridrih fon Hardenberg alijas Novalis (od de novaill), iz prastare plemike loze, roen je 2. maja 1772. u Obervizentetu u Kursaksoniji na porodinom dobru, sekularizovanom dominikanskom manastiru. Novalis je idealnotipini karakter romantine prirode, te simbolizuje rani nemaki romantizam kao nikoji drugi pesnik. Hese ga je nazvao genijalnim osnivaem prve romantiarske kole. Susret sa ilerom u Jeni ga je okrilatio, a Rajnhold, Fihteov prethodnik, uveo ga je u osnove Kantove filozofije, Lajpciki genius loci ga je oplodio i jo silnije nadahnuo. Tu je susreo Fridriha legela, koji e, onda Vinkelmanovim duhom ponesen, postati kongenijalni poznavalac antike poezije. legel je u Novalisov religiozni humanizam uneo osnove estetikog humanizma. U Vitenbergu, gradu strogog luteranskog pogleda na svet, okonae Novalis svoje studije. U dva maha je bio veren najpre sa trinaestogodinjom Sofijom fon Kun a potom i sa Julijom fon arpentije, erkom svoga uitelja. Ono to karakterie Novalisovu stvaralaku energiju ini nekoliko stadijuma: Prvi ini ispolinska snaga doivljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kun. Otad je uporite njegovoj egzistenciji eshatoloko, onostrano.To iskustvo e rasplamsati njegovu fantaziju i od njega uiniti romantiara. NJegova velika Himna noi, najdublja filozofija smrti, nastae u ovom stadijumu. Mistiar, mag i majstor fantastike, postae prednaznaitelj Hegelovog sistema. Mnogo godina bavio se filozofijom i fizikom. Francuska revolucija, Fihte, Gete i legel najvie su uticali na Novalisovu filozofsku poetiku. Novalis radikalizuje mo i snagu ja do sotirioloke (isceliteljske) snage celog univerzuma. On razlikuje filozofiju u uobiajenom smislu od prave tj. transcendentalne filozofije. est Himni noi su ritmika proza s utkanim rimovanim stihovima, pisane su jezikom najvie muzikalnosti i lepote. Novalis velia smrt kao prelaz u vii bogopredani ivot i no kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mistiko sjedinjenje sa boanskom ljubavlju. Novalisov roman u fragmentu Hajnrih od Ofterdingena trebalo je da bude romantini antipod Geteovom Vilhelmu Majsteru za koji je Novalis apodiktiki drao da je fatalna i besmislena knjiga. Novalisov magini idealizam progovara najpotpunije u neizrecivoj punoi aforistikih ideja o religiji, poeziji, prirodnim naukama, koje je Fridrih legel objavio u Ateneumu (1798). Racionalno znanje njegove epohe bie tim fragmentima kroz potenciranje, kako on svoje miljenje naziva, pretvoreno u ifru iracionalnog. Novalis sjedinjuje u svom delu infantilnu hriansku pobonost sa dubokom filozofskom spekulacijom. Osnovna struktura Novalisovog pesnitva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom. Hugo Fridrih u Strukturi moderne lirike veli da je Novalis svojim pesnitvom odredio pojam budue poezije i da njegove teorijske refleksije o poeziji nadrastaju njegovu poeziju. Vilhelm Diltaj pak istie u Novalisovom delu sutastveni momenat posredovanja filozofije i pesnikih ideja, odnosno njihovog proimanja. Diltaj veli da u Novalisovom delu samo pesnik sme tumaiti metafizike spregove ivota od kojih filozof zazire. Time je distinkcija izmeu filozofije i poezije postignuta, no samo za razliku od Fridriha, sa kontrernim naglascima: poezija dovrava ono to je filozofiji ostalo tajna. Novalisova poruka je apoteoza oveku ija se sveukupnost, osloboena od prolazne egzistencije, uliva u totalitet besmrtnog ivota. Opaka bolest ga je sasekla 25. marta 1801. u nepunoj dvadeset i devetoj godini. Zoran Andri