Универзитет у Новом Саду

Педагошки факултет у Сомбору

Семинарски рад из предмета Увод у проучавање

књижевности
Мотив морала у роману „Ана Карењина“

Професор: Студент:
Тихомир Петровић Александра Благојевић РН 39
 МОРАЛ
„Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем,
што се више и истрајније размишљање бави њима: звездано небо нада мном и морални
закон у мени.“
Имануел Кант
Морал је настао са настанком људског друштва. Свој развој бележи у складу са
достигнутим нивоом друштвеног развоја и цивилизације. Реч морал потиче од латинске
речи „mos-moris“ (обичај, правило, закон) и речи „moges“ (владање, ћуд, начин
понашања људи и разумевања тог понашања). У филозофији се под појмом морал
најчешће подазумева скуп појмова о добру и злу. Морал је систем обичаја, правила,
начела, смерница и идеала. Постоји неколико одредница којима се дефинише морал:
- Морал је облик људске праксе или облик односа човека према свету, другим
људима и самом себи
- Морал представља систем правила и норми којима се утврђују односи међу
људима
- Морал је схватање људи о њиховим дужностима
- Морал увек представља вредносно процењивање људских поступака и праксе
(Бранковић, 2011)
Модерна морална филозофија настаје из разматрања проблема: Ако не постоје
божански уређени закони, шта може да нам каже када да одбијемо оно што наше жеље
траже од нас да чинимо, а када треба да их следимо? Ако не постоји највише добро,
одређено природом или Богом, како да утврдимо да ли су наше жеље погрешне или
исправне? (Сингер, 215)
Кант је за морал сматрао да потиче из људске природе. Истицао је да је главни смисао
морала у томе да нам намеће дужности показујући шта да чинимо у сваком
појединачном случају. Наше моралне обавезе морају да се заснивају на закону који смо
сами прописали. Према Канту, морамо увек установити шта је исправно пре него што
утврдимо шта је добро. (Сингер, 220, 221)
 МОРАЛ И НАШЕ ВРЕМЕ
Наше време је посебно по томе што у њему не би требало да важе критеријуми и
постоје поступци који су по свом моралном одређењу негативни, а који су постојали и
важили за нормалне у другим временима. Тако се на пример може рећи да је нешто
немогуће или невероватно или да није за очекивати у нашем времену, али не као
предвиђање већ као оцена о нечему што се десило или што се дешава. (Бабић, 103)
Време које се морално оцењује није неки интервал у којем су се десиле или се нису
десиле неке појаве, ма колико те појаве могле бити релевантне за живот људи (као што
су земљотреси, суше или поплаве) осим уколико ове нису последица сврховитог,
намерног, делања. Домен његове примене је ограничен на онај део стварности који је
повезан са оним моментом који је кључан за одређење неког догађаја као поступка,
моментом који уопште омогућава да се морални критеријум примени на тај догађај.
(Бабић, 106)
Свакој појави се мора прићи довољно близу и разумети је да би се могло валидно
оцењивати, ништа не може да се оцењује унапред на основу неког својства или места у
некој класификацији. Тај јединствени и универзални критеријум даће онда и вредности
које нису варијабилне, за разлику од вредности које следе из начела пожељности или
целисходности, него имају претензију на апсолутносз важења. Такве су вредности
правда, поштење, достојанство или, са негативне стране, лаж, превара, насиље. Све се
ове вредности конституишу у односу на слободу и одговорност. Апсолутност и
јединственост критеријума који испоставља те вредности не укида разлике у предмету
њихове примене; тај предмет чине поступци, праксе, политике.
Кад се све то узме у обзир, види се да време није лако једнозначно одредити. Оно може
бити схваћено на два суштински различита начина. Можемо га, схватити као један
временски интервал или одсечак, као што често подразумевамо у терминима „доба”
или „епоха”. Одређења доба или епохе укључују садржаје који надилазе или се не могу
свести на било који скуп радњи који се у њему или у њој чине, садржаје који у некој
резултанти дају одређену карактеристику том временском интервалу по којој је онда тај
интервал различит од претходних, или можда само од непосредно претходног,
интервала, дајући му особености одређене цивилизације или епохе. (Бабић, 108)
 ИДЕЈА ЖЕНСКЕ ЕТИКЕ
По мишљењу многих великих филозофа стандарди и мерила су различити за жене и
мушкарце. У осамнаестом веку се јављају почеци идеализације породичног живота и
брачног стања. Утицај идеализације је остао и током деветнаестог века. Великим делом
мишљења осамнаестог деветнаестог века почиње да доминира сентиментално виђење
поштене, потчињене и идеализоване жене (мајке). (Сингер, 695)
По Русоу, оне карактеристике које су недостаци код мушкараца, код жена су врлине.
Сматрао је да жене могу постићи врлину само као мајке и супруге. Према Русоу, жена
која је независна и која остварује своје циљеве који нису циљеви добробити њене
породице, мање је поштована и пожељна. (Сингер, 696)
Уколико постоје (или би могле да постоје) разлике у женским етичким усмерењима,
оне могу да настану и треба да се образују из промена у друштвеним односима и
начинима живљења. Постоје сви разлози да се претпостави како ће тај процес бити
испуњен у сукобима. Такође, постоје и сви разлози да претпоставимо да би у свету, у
коме би се делатностима и занимањима који су традиционално схватани као примарно
женски, дала подједнака вредност и статус, морални и друштвени приоритети били
сасвим различити од моралних и друштвених приоритета света у коме сада живимо.
(Сингер, 706)
 ФАБУЛА РОМАНА АНА КАРЕЊИНА
Да су брак и породица тема овог романа, сведочи и уводна реченица : „Све срећне
породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин...“
Ана Карењина је млада, елегантна, отмена и лепа жена, удата за високог царског
службеника Алексеја Александровича Карењина, у Петограду. Био је много познат на
царском двору, човек од угледа и каријере, у потпуности предан послу. Живећи са њим,
Ана је осећала да јој је живот празан, једноличан, без топлине и праве љубави. Ако је и
било неке радости и неког смисла, онда је то син Серјожа, дете које је пазила и волела
изнад свега. Сазнавши да су се њен брат Степан-Стива и снаха Доли поново посвађали
и да им прети развод, Ана одлази у Москву да их, ако може, помири. У купеу путује са
старијом грофицом која иде до сина – Алексеја Вронског. Све време су причале:
кнегиња Ана о сину Серјожи, а стара грофица о сину Вронском, младом официру и
припаднику тзв. петоградске „златне младежи“, која је у забавама и авантуризму
исцрпљивала себе
Када је Ана први пут видела Вронског, у његовој појави је одмах открила извесну
привлачност. Тада је видела и тело човека који се бацио под воз- слика која ће је
пратити до краја живота и бити подстрек да и она оконча на такав начин.
Одмах по доласку у Москву, Ана одлази на бал, где ће се зблизити са Вронским. Они
играју, говоре, осмехују се, осећајући узајамну срећу што су заједно. Кити је
фасцинирана изгледом Ане, али и љубоморна на њу јер , инстиктом жене, осећа да губи
Вронског, кога искрено воли. Ана се враћа у Петоград, али за њом путује и Вронски.
Жели да буде у њеној близини, први пут је заљубљен. Угледавши Карењина на
станици, она већ осећа нелагоду, запажа да је ружан, посебно те његове уши. Ни син
Серјожа јој није изгледао лепо као раније, у чему треба видети њено психолошко
одвајање и први знак будућег удаљавања од њих.
Сусрети Ане и Вронског у Петограду су учестали, о цему се увелико прича. Алексеј
Карењин покушава да разговара са Аном, упозоравајући је на оговарања, са захтевом
да промени своје понашање и у свему буде дискретнија, нароцито после трка, када је
Вронски пао, а она, на очиглед света , крикнула и тиме јавно манифестовала своју
љубав. Говори јој да није љубоморан, да верује у њену оданост, али и да њему сметају
туђа причања. Чак јој је рекао и да га се не тичу њена осећања јер је то њен проблем
који треба сама да разреши.

Време је пролазило, а Ана бивала све срећнија и све више заборављала на туђе приче.
Некада је сањала обојицу у исто време: Карењина како плаче и љуби јој руке, и говори
како никада није било лепше, и Вронског како је, заљубљен, уз њу. И док Алексеј
Карењин бива све заузетији државним пословима, Ана је све везанија за Вронског, а
Вронски распет између својих обавеза и Ане , коју воли несмањеним интензитетом. Он
чак и сања да некуд оду заједно, где ће бити потпуно сами и далеко од свих оговарања.
Ана је на великим мукама када Вронски траже од ње да остави мужа и пође за њега, али
одбија да то учини. На крају, увидевши да више не може да живи између старог и
безосећајног Алексеја Карењина, оговарања лицемерног света и превелике љубави
према Вронском, Ана налази смелост да остави мужа, кућу и сина и да пође за
Вронским. Вронски је у почетку везан за њу, спреман је да му се одсече и рука, само да
јој не учини неко зло. Сада, без обзира на сва оговарања, она је задовољна и срећна као
никад. Срећни, путују у Италију, уживају у сунцу, у древној култури, а Вронски,
надахнут свим тим, почиње и да слика.
По повратку, живе у Петограду у хотелу. Вронски постаје све заузетији, све одсутнији,
а Ана све несигурнија у себе и све више љубоморна на његове другове, послове и друге
жене. Пребацује му што је много одсутан, а он постаје љут што она сумња у његову
љубав. Она постаје нервозна, узима опијум, запада у све веће депресије, уплашена да не
буде остављена. Њу су сви одбацили и презрели, једини ослонац је остао Вронски. А
шта ако и њега изгуби? Једног дана, када је остала сама, у тренуцима очаја, одлучује да
отпутује.
Одлази на станицу. Док пролази воз, у њој се јавља слика човека кога је прегазио воз
када је први пут видела Вронског. Јавља се помисао на властиту смрт: да се и она баци
под воз, да њега казни, да се избави. А када се бацила под вагон, помислила је : Где сам
ја? Шта радим? Зашто?
Након Анине смрти, Вронски унесрећен, осећајући кривицу због Анине смрти, доноси
одлуку да се пријави у добровољце и крене у Србију да се бори против Турака.
Прототип Вронског – Рајевски – погинуо је, касније, код Алексинца, у селу Адровац,
где му се данас налази споменик- црква подигнута новцем његове мајке. Тако се
завршава први ток радње.
Други ток чине односи и судбине Љевина и Кити. Кити је прво заљубљена у Вронског,
видећи у томе остварење свог девојачког идеала. У тој фази свог трајања она и не
примећује Љевина, грофа, који јури за њом. Љевин је духовно богат и врло образован,
али са комплексом да је ружан. Зато се повлачи, избегава велике скупове у граду. Везан
је за посед и усредсређен на стицање нових сазнања о пољопривреди, животу и смислу
човековог трајања. Када је Кити схватила да од везе са Вронским нема ништа, и када је
одболовала ту своју прву и велику љубав, опорављена, она се везује за Љевина, у
почетку стидљиво, а касније све отвореније и емотивно спремна да воли човека који јој
поклања пажњу и истинску љубав.

Живот са Љевином постаје све усклађенији. Добијају сина и почињу да живе све лепше.
Кити постаје везана за децу, за дом и Љевина, у коме види ослонац и праву сигурност.
Љевин и даље чита, интензивно размишља, мучи га проблем живота и смрти.
Размишља о људима и њиховим карактерима, о Богу и религији, о породици, појединцу
и друштву. Мучи га пролазност свега што је људско због чега помишља и на
самоубиство. Свестан тог нагона у себи, сакрио је конопац да се не обеси, бојао се да
буде поред пушке да се не би убио.
На крају, он долази до закључка да је смисао живота у томе да човек ради, да нешто
ствара, да има породицу, децу и хармоничне односе у породици ; укратко – да има тих
живот, пун разумевања и људску жељу за добротом.
Организација фабуле романа је развијена на принципу описа љубави са препрекама :
1. Алексеј, после више година брака, воли Ану – препрека : Анина заљубљеност у
Вронског.
2. Ана воли Вронског – препрека: сумња у његову љубав.
3. Љевин воли Кити – препрека: Кити воли Вронског.
Сликајући живот свих спомињаних породица, Толстој ће се бавити њиховим
саодносима, економском ситуацијом, културом живљења, друштвом у целини. У првом
реду: - слика весели и лак живот аристократије (балови, богате трпезе, раскош у
кућама, трошење новца);
- слика пропадања села заосталост, непросвећеност, беду);
- слика високу бирократију.
Толстој покреће многа питања кроз супростављање социјалних појава и стања: старо –
ново, срећна породица – несрећна породица, богатство - беда; село – град, рад – нерад,
љубав – нељубав.
Роман Ана Карењина у основном току показује да се у браку, често душа колеба, цепа
на два дела: на оно што јесте ту, што поседује и на оно што би желела бити, што је сан
и идеал бића, као што је то у случају главне јунакиње Ане Карењине. Ако превагне ово
друго, онда биће себе доживљава као промашено и до краја неостварено, а често и као
сасвим несрећно. Ако пак дође до великог расцепа у бићу, онда то може завршити и
трагично.
 ЛИК АНЕ КАРЕЊИНЕ
Лик Ане Карењине је развијен на колебању бића у браку. То је онај моменат када се
биће дели на оно што јесте и на оно што није. Њену појаву и праву природу најбоље
можемо упознати из перспективе Кити, како ју је она доживела при сусрету у Москви:
„...По гипким покретима, свежини и непрестаној живахности на њеном лицу, која је
избијала час у осмејку час у погледу, пре би личила на двадесетогодишњу девојку, да
није било озбиљног, понекад тужног израза њених очију, који је задивљавао и
привлачио Кити. Кити је осећала да је Ана потпуно природна и да ништа не сакрива ;
али да у њој има неки други виши свет чежње и жеља, сложених и поетичних, које њој,
Кити, не беху приступачне.“ Таква Ана ће почети да траје у троуглу – између мужа
Алексеја, осмогодишњег сина и љубавника, са расцепом у себи : с једне стране
притиснута обавезама, брачним нормама и неписаним правилима које је друштво
наметнуло, а на другој – љубављу и потребом тела да се живи неиживљено. Наравно,
док није срела Вронског, младог официра, и док није доживела његову близину на балу,
она и није била свесна те психичке подељености у себи.
Ако је и било тог незадовољства, она то никада није ни показивала. Живећи у браку са
Алексејем и родивши му дете, она је у ствари живела у сопственој лажи, она је само
привидно била добра, одана и задовољна. Ана потиче из московске породице
Облонски. Има брата Стиву и снаху Доли. Ана има статус кнегиње, елегантна је,
интелигентна и врло осећајна жена, комуникативна и са доста веза у високом друштву.
Временом одбацује лаж и лицемерство света око себе. Она се све више показује као
жена која се не претвара и „ ништа не скрива“. Живеци у кући Алексеја Карењина, она
се бори да не живи са маском задовољне и срећне жене, иако на први поглед изгледа да
је тако. Велики прелом у њеном животу настаје када путује у Москву да помири брата и
снаху и када се, након тога, појављује на балу. На балу се показује у свој својој лепоти
и отмености. Оно што је посебно истицало њену лепоту, била је њена хаљина. Својом
појавом Ана је задивила окупљени свет, љубоморну Кити и понајвише, младог
Вронског. Кити, гледајући је такву, осећала је да „у њој има нечег страсног, демонског,
и у исти мах бајног“. Након бала Ана постаје свесна да је пореметила равнотежу у
младој и заљубљеној Кити Сцербацкој, да ју је учинила љубоморном често играјуци са
Вронским, те да ју је учинила и несрећном те вечери. Али, у дну своје душе, она је
била задовољна што је била центар пажње, са потајним уверењем да је људи још воле и
да није престала бити допадљива.
Потреба да друге осваја својом појавом и да је други воле показаће се као једна од
карактеристика њеног бића. Повратак у Петоград био је повратак у породични круг и
средину где нема посебних изненађења, опуштености, смеха и нових лица. Било је то
враћање у односе који су крути, званични, једнолични, у свему предвидљиви. Зато јој
се при сусрету са мужем на петоградској станици јавља нелагода, негативно
расположење према њему :„О, боже мој, што ли су му уши онакве?“ Али било је и неке
пријатне среће у њој: за њом је пошао и Вронски. У данима који су долазили, она се све
више одвајала од света око себе и све више везивала за Вронског, због чега је осећала
час срамоту, час грех. Говорила је :„Боже мој! Опрости ми!“
Алексеја Карењина је у својој свести доживљавала као масину, терет и сметњу, као
препреку на путу потпуне среће, а Вронског као своју потребу, откриће, радост и срећу.
Њена веза са Вронским бивала је све очигледнија, нароцито после трке. Од тог
тренутка она, нити је могла- нити је желела да сакрива своја осећања. Тој њеној
искрености супростављена је гомила племства, наизглед достојанствена „обавијена
тилом, тракама и чипкама“ – свет који траје са маскама на лицу, увек спреман да суди и
пресуди, више заинтересован за туђи живот неголи за своје проблеме.
У питању је свет интрига, скандала и којекаквих забава. У том свету, где се тачно знало
„ко има какве навике и слабости, кога која ципела зуљи…ко се с ким и у чему слаже и
разилази “, она, врло интелигентна и осетљива, није могла да осмисли себе. Зато и од
самог почетка романа делује некако усамљено, издвојено, а посебно после сусрета са
Вронским.
Распета у себи између мужа и сина на једној страни и Вронског на другој страни, она и
у сну испољава ту подељеност. У исто време сања Карењина и Вронског и види их као
своје мужеве. На захтев Вронског да остави мужа и сина и затрази развод, она са дозом
самопрекора и самокритичности одговара :„Ја сам свесна све нискости, свег ужаса мог
положаја, али то није тако лако решити као што ти мислиш“. Она је у почетку све
могла, али не и да се одрекне сина, да јој га одузму. Суочена и са том могућношћу да јој
могу одузети сина и одвојити је од њега као дела себе, Ана успаничено понавља: „Без
сина за мене не може бити живота чак ни са оним кога волим; а ако оставим сина и
побегнем од њега, поступићу као најбезочнија и најневаљалија жена…“
Посебно је мучи сазнање да Алексеј Карењин, и поред тога што зна да је она грешница
и сада већ туђа жена, жели да је задржи. Смета јој и то што све прашта и преко свих
њених испада олако прелази, губећи тако своје достојанство. Она га доживљава као
слабића. Њу избезумљује и цињеница да је Карењин уцењује, да ће тразити развод и
одузети јој сина. Тешко јој падају и његове речи прекора, упућене са намером да је
поколеба и у њој изазове грижу савести. Говори јој да је брак од Бога и да онај ко га
разбије чини злочин, и да се сваки злочин плаћа казном. Свет Ане Карењине, како
време пролази, све више се хаотизује и тескоба у њој бива све већа.
Поред Карењина, сина Серјже и Вронског, сада има и новорођену ћерку. Немоћна да
нађе разрешење за своје проблеме, насталу ситуацију дозивљава као суноврат. На крају,
охрабрена новим присуством Вронског када јој је најтеже, она оставља све, па и сина
Серјожу, и одлази са Вронским. Поћи ће са њим у Италију да заборави средину и све
муке.
Уместо разума, победила су осећања, страсти. Дуже одсуство из Петограда схваћено је
као Анино себично бекство од мужа и сина. Одбацена из света коме је до јуче
припадала, Ана је у Вронском све више тражила једини ослонац, једину сигурност. И
уколико се више везивала за ту мисао – да је Вронски једино што је преостало и што
има, Ана је постајала све љубоморнија, и то без правих повода. Била је то љубомора
која је тровала њу и вређала Вронског, претварајући се тако у све већи пакао за обоје.
У њој се јавља мисао и самоосуда грешнице као израз гриже савести. То је био један од
тренутака када је пала одлука да у властитој смрти потражи искупљење. И када буде
узела велику дозу опијума, јавиће се мисао:„Смрт !“
Осећајући се пораженом од живота и људи, она пред очима има слику човека кога је
прегазио воз, у оном тренутку када се она на станици нашла пред Вронским. Она иде
према станици са једном једином жељом: да и она оконча као тај човек – да се баци под
воз, са мишљу: „Да њега казним, и да се избавим од свију и од себе“, а последње речи
су јој биле:„ Шта радим? Зашто?... Господе, опрости ми све!“

МОТИВ МОРАЛА У РОМАНУ АНА КАРЕЊИНА

Иако је једна од највећих љубавних прича у светској књижевности, у роману Ана
Карењина се Толстој дубоко бавио моралним питањима која су од значаја за
човечанство. Морална последица у роману није у томе што је Ана, извршивши
прељубу, морала за то и да плати, ни зато што је прекршила друштвена правила која
немају много везе са моралности. Да је Ана остала са Карењином и вешто скривала
своју љубав, она за то не би платила својом срећом и животом. Морална поука се
налази у поређењу између приче Љевина и Кити, и Вронског и Ане. Љевинов брак је
заснован на метафизичком, а не само на физичком концепту љубави, на спремности на
саможртвовање, на узајамном поштовању. Веза Ане и Вронског заснована је само на
телесној љубави, и у томе је њена пропаст.
Толстојева морална поента је да љубав не може бити искључиво телесна, јер је онда
себична, а када је себична, она разара, уместо да ствара. На тај начин је грешна. Да би
поенту направио јасном, Толстој у низу изванредних слика описује и поставља једну
крај друге, у контрасту, две љубави: телесну, Вронског и Ане, и аутентичну
хришћанску љубав, како ју је Толстој сам назвао, Љевина и Кити, где постоји и даље
богатство чулне природе, али усклађено, у чистој атмосфери одговорности, нежности,
истине и породичних радости. „Освета је моја, и ја ћу је извршити, говори Господ“ –
овим је обухваћено прво то да друштво није имало право да суди Ани, и друго, да Ана
није имала право да казни Вронског својим осветничким самоубиством.
Приказујући Ану с великом дозом симпатије и суосећања, Толстој у потпуности
истражује тадашње забране које су за последицу имале Анино одрицање од лицемерног
друштва.
Постоје мишљења да је Толстој на страни Ане, помало заљубљен у њену појаву, али и у
њу саму, уверен у њено право на срећу и да због тога о њој прича са дивљењем о њеној
лепоти и интелигенцији. Зато неки сматрају да писац оптужује друштво које је
лицемерно и које свирепо суди жени која је изнад њих по много чему. Неки мисле да је
Анина кривица само у томе што је хтела да доживи љубав. Достојевски сматра да је
Толстој хтео рећи како не постоје апсолутно чисти људи, самим тим ни Ана није чиста.
Управо због тога људи немају право да јој суде јер су и они грешни као она. На
Господу је да пресуди ко је колико крив. (Ђорђевић, 260)
Мото романа је реценица преузета из Новог завета, односно из „ Посланице
Римљанима“ од апостола Павла. Он се обраћа Римљанима који су узели Хришћанство ,
али који су, у душама, остали оно што су били – развратни, грешни, одани телесном и
уживањима, насупрот другима који су изабрали пут духовног и божанског. Суочен са
таквим стањем, апостол Павле им се обраћа и опомиње их:,,Тако, дакле, браћо, нисмо
дузжи да служимо телу. Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли пак Духом дела
телесно уморите, живећете“. Даље, у тој истој посланици апостол Павле даје савет
Римљанима да не буду себични , па им каже да не мисле за себе више него што ваља
мислити.
Тако је и Ана Карењина служила телу и „мислила је за себе више него што ваља
мислити “. У том смислу се може гледати и на понашање Ане: ни она није боља од
Римљана, и она је Римљанка у свом веку и својој средини. Ана је тежила само
животним радостима тела и тој тежњи се показала врло себичном – потиснула је из
срца љубав према законитом мужу и сину, занемарила породицу и пошла за својим
страстима. Сујетна и заводљива, хтела је да је свако воли и да се сваком допадне.
Удовољавајући само себи, она чини грех према Кити, Карењину, сину. А у посланици
стоји и ово:„Јер плата за грех је смрт“.
И не само да је Ана таква, већ и њен брат Стива Облонски. И док они тону у глиб
живота, Љевин, супротан њима и по начину и по схватању живота, налази излаз из
властитих кошмара. И остали – Доли и Кити – сачували су доброту, душевни склад,
лепоту, пожртвовање за друге. Да је управо тако, види се и из самопризнања Ане да је
крива, и то у моменту када траши, болесна, опроштај од мужа јер се „са опроштајем
лакше умире“. Свесна своје позиције, она осећа срамоту, па зато и прибегава
самокажњавању. Размишљајући о себи, долази до закључка да не може бити срећна јер
је „нанела несрећу мужу, оставила сина и изгубила добро име“.
Због греха и самоосуде, она и каже:„Да, умрети. И срамота и брука Алексеја
Александровича и Серјожина, и моја срамота – све се искупљује смрћу ’’. Она и
завршава живот исказом:„ Господе, опрости ми све ’’.
Она је грешила и Бог је „вратио“. (Ђорђевић, 261)
Сви грешимо, наше одлуке су често нерационалне и непромишљене, али треба
размислити пре него што се искажемо језиком живота. Тешко је дати суд, а бити
равнодушан. Тешко ју је разумети као мајку и жену, много лакше као жену. Остаје нам
ипак да у Аниној смрти видимо спасење, избављење из света у ком је апсолутна љубав
осуђена на пропаст.

ЛИТЕРАТУРА

Бранковић, Д. и Илић, М. (2011). Увод у педагогију. Бања Лука: Цоомесграфика.

Сингер, П. (2004). Увод у етику. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића
Бабић, Ј. (2005). Морал и наше време. Београд: Службени гласник.
Ђорђевић, Ч. и Лучић, П. (2002). Књижевност и српски језик: приручник за ученике
другог разреда гимназије и средњих стручних школа. Београд: Народна библиотека
Србије