1

Тања Росић: Како читати бајку

Када сам долазила на овај разгвор, размишљала сам о томе како је моја
тема један од оних избора који највише изгледају таутолошки. Претпостављам
да је сама концепција циклуса таква да вас наведе на то да прочитате на
другачији начин нешто што сте мислили да знате како се чита. То је мало
необичније ако имате наслов типа "Како читати слику" или "Како читати
фотографију", али када имате овакав наслов претпоставља се да људи знају да
читају бајку због тога што је то један од првих књижевних текстова, првих
књижевних жанрова са којима се ми уопште сусрећемо када почињемо да
читамо.
Покушала сам да од мог сина, чија је ово књига – Српске народне бајке,
добијем упутство како и зашто би требало читати бајку, јер је он ову књигу
прочитао неколико пута. Међутим, нисам добила никакво друго упутство осим
оних објашњења које бих иначе нашла у уџбеницима који вам описују шта су
бајке и због чега људи иначе воле да их читају. Мој син је отприлике рекао да су
бајке лепе јер се у њима појављују фантастична бића, натприродне појаве и
због тога што постоје битке и људи могу да имају натприродна својства.
Када сам га питала шта су то натприродна својства он је рекао да ето можеш да
нађеш живу воду па да постанеш бесмртан и рекао је још да треба обратити
пажњу на јунаке. Какви су то јунаци – они су посебни, због чега су посебни –
зато што пролазе кроз много авантура.
Када сам то превела у један теоретски говор схватила сам да је то
класична дефиниција бајке, онако како смо то учили на различитим нивоима, са
мање или више детаља, кроз читаво школовање. То јесте била дефиниција која
је на тај начина описивала бајку као народну, то јест, фолклорну врсту.
Међутим, ја нисам била задовољна том дефиницијом као што нисам била
задовољна многим тумачењима бајке која су широко распрострањена на које ћу
се овде позватии и на које ћу, на известан начин скицирати, између осталог због
тога што да се сва та изучавања сакупе постоји један моменат непредвидивог и
шокантног који заправо очекујете да ћете доживети када читате бајку.
Ако бих одмах требало да дам упутство како читати бајку, то је упоутсво
да од тог осећања шока или изненађења никако не треба одступити. Ево због
чега. Пример из читалачке и педагошке праксе. Недавно ме је звала
пријатељица и рекла ми да има проблем јер је њена ћерка у одељењу које има
неку луду професорку књижевности и она је деци решила да чита бајку; они
нису смели ништа да записују, трећи су разред основне школе, имају око девет
година, и добили су да за домаћи задатак напишу коју су бајку слушали.
Пријатељица ми се пожалила да се њена кћерка ничега није сећала. Она је
само знала да се помињу неки лабудови и да је то верзија браће Грим. Онда
сам ја тражила њену кћерку да разговарам са њом преко телефона не би ли јој
препричала верзију коју ја знам да бисмо утврдили да ли је то бајка коју им је
наставница читала на часу. Има неколико верзија бајки о лабудовима, број
варира од седам до једанаест, али је сиже маје-више исти. Ја сам
почела девојчици да препричавам бајку и она се готово ничега није сећала сем
једног детаља који јесте најшокантнији у читавој причи и тиче се једног младића
који је био претворен у лабуда, а када му је враћено људско обличје није имао
руке него крила. Ја сам се одмах сетила која је то бајка. Било је интерсантно јер
ту бајку никада нисам волела, али тај детаљ, натуралистички детаљ, који није

1
тако карактеристичан за бајке, које ми видимо као један иницијацијски обред у
коме се у сукобу добра и зла на крају дешава то помирење са светом и
јунак најзад осваја свет на известан начин, тај натуралистички моменат није оно
прво што помислимо када помислимо на бајке. Моје дуготрајно искуство читања
бајки је такво да свака бајка, чак и она која изгледа врло лирично садржи бар
један такав моменат. У нашој бајци "Баш Челик", на пример, такав је
моменат када Баш Челик тражи да пије воду. То је у потпуности натуралистички
моменат. Биолошки. Кроз тај моменат, кад му јунак даје воду, при том кршећи
забрану, он, уствари, добија назад своју снагу.
Сви ови други елементи за које Проп говори у својој Морфологији бајке,
односно у књизи Историјски корени бајке, да су лутајући, општи, заједнички за
све бајке, сви ти елементи бајке на које бисте очекивали да наиђете су
предвидви, али елеменат у коме Баш-Челик тражи да пије воду је изненађујући.
Увек је то на мене деловало збуњујуће и осећала сам се као да први пут читам
ту бајку, иако сам знала како ће се разрешити, иако сам знала све могуће
интерпретације и све могуће поруке. Ови шокантни, изненађујући детаљи су оно
што чини бајку увек новом авантуром читања. Са друге стране бајка
јесте једна врста колективног искуства читања. Ако постоји нека заједничка
прошлост читања, ако остоји нека архетипска прошлост неке читалачке
заједнице или заједнице идеалних посвећеника читалаца који су идеално
посвећени књижевности, већина њих ће вам рећи да су они заиста прво,
најрадије и безброј пута читали бајке. И да бајке представљају основ за
увод у књижевност и знања о томе шта је књижевност или шта је уопште
имагинација. То би требало да значи да смо сви прочитали "Пепељугу" и да су
та могућа тумачења "Пепељуге" иста.
Због тога је бајка руским формалистима а Пропу понајпре, јер је први
уочио ту архетипску, прво националну а доцније и психоаналитичку варијанту
бајке као жанра, била важна. Пропу је бајка послужила као идеалан жанр којим
је показао начин на који се селе књижевни мотиви и функције. Изучивши велики
број бајки он је показао да је бајка један жанр који је настао сељењем мотива и
функција. Он је поделио бајку на неколико врста у односу на то каква је врста
сижеа у бајци и одређене функције јунакових особина и набројао је врло
прецизно мотиве који чине основне типове бајки. Направио је и једну врсту
селекције на тему који мотиви и функције могу да буду одсутни, а који су, са
друге стране, присутни.
Проп је дао све од себе да у тој једначини која се зове бајка открије и
дешифрује све непознате и покаже све врсте једначина у којима те непознате
које су у вези са бајком играју неку улогу. У том смислу Морфологија бајке зиста
је била пресудна, не само за читање бајке као жанра, него за само схватање
књижевности као структуре, као начина на који се гради текст. Мени се из
његове књиге највише допала идеја да се мотиви и сижеи и функције и особине
јунака селе, путују, јер је за мој основни доживљај бајке путовање одувек било
нешто што је било најпривлачније поред ових шокантних детаља. Не постоји
бајка док јунак не крене на пут или док не промени битно своје окружење, што је
такође једна врста путовања. Ако кажете да Пепељуга није отишла на
путовање, већ је само отишла на бал, то није тачно јер суштински то драстично
промењено окружење у ком се нађе главна јунакиња јесте једно фантастично
путовање. Због тога је кочија која ту постоји један од веома важних симбола.
У том смислу сви интерпретатори бајке, без обзира да ли су се касније
надовезивали на Пропова истраживања или су били на трагу психоаналитичких

2
истраживања - које је развио Бруно Бетелхајм у књизи Значења бајке – били су
на известан начин упућени да прате сељење, путовање мотива, сижеа и
функција. Проп је то радио на нивоу структуре и геопоетички, а Бетелхајм је то
радио у духу миграције онога што је код нас потиснуто и које је неухватљиво
због тога што је непрестано у покрету. То је моменат када покушате да
артикулишете подсвесно у рационално, онда ви то не можете да урадите, већ
морате да направите нову метафору, нову интерпретацију, а за све то време тај
подсвесни мотив се сели на друге равни које ви у том тренутку још увек нисте
стигли да обухватите својим читањем. Бетелхајмово тумачење значења бајке по
мени је прилично једноставно психоаналитичко читање тог жанра, али
мислим да је Бетелхајм хтео да да највише од себе а да при том не уплаши оне
који би хтели да читају бајке у психоаналитичком кључу. То је прилично
популарно тумачење, јер је он велики акценат ставио на скривене еротске
аспекте бајке у смислу оног дела Фројдовог тумачења које је било више
заинтересовано за ерос него за танатос. У том смислу Значење бајке је одлично
за увођење почетника у читање бајки у психоаналитичком кључу, ако је неко за
то заинтересован, али морам рећи да читајући и ту књигу и Пропову нисам била
спокојна, јер су ми сва та тумачења изгледала као покушај да
се реши једначина. Као да је бајка и даље мучила све те људе који су мислили
да знају како треба читати уопште и како треба читати бајку, па су према бајци
имали однос као према неком акумулираном знању из давне прошлости
човечанства и своје сопствене давне пошлости.
Мислим да такав однос према бајци није поштен. Изгледа ми да
најпоштенији однос имају аутори који покушавају да прочитају бајку тако што ће
да их направе поново чак и када користе старе предлошке, то јест, аутори који
покушавају да одговоре на питање какоја данас читам бајку? Зато овде имамо
сликовнице у продукцији Волта Дизнија за кога знамо да је дугометражне цртане
филмове започео екранизацијом Снежане и седам патуљака па затим других
познатих бајки из колекције браће Грим. Касније је прешао и на писане бајке на
које ћемо се доцније вратити да бисмо показали разлику између
фолклорне и писане бајке. Када је реч о екранизацијама бајки очигледно је да
Волт Дизни може, условно речено, да се осуди за једну врсту комерцијализације
и кича, али је чињеница да је основа његовог успеха у томе што се пре сваке
екранизације познатих бајки питао како да у том тренутку прочита одређену
бајку. У тој равни имате ауторе постмодернисте или из
феминистичког корпуса попут Анђеле Картер која је покушавала да поново
прочита Лепотицу и звер или неке бајке из енглеске традиције попут
Плавобрадог на потпуно нов начин. За разлику од Дизнијевог, то читање је
показивало увек оно што је у бајци добро запаковано и изнова сервирано, а то
је невероватна суровост.
Она је била заинтересована за то како бајка увек успева да нас заинтересује за
ту кондензовану суровост, а да ми то и не приметимо. Како нас она кроз ту
кондензовану суровост иницира у животну заједницу? То сам имала прилике да
видим приликом гледања Господара прстенова- екранизацију Толикиновог
романа, јер Џексон је био раније аутор који је радио филмове који се не могу
баш назвати "вилинским". Бавио се мотивима детињства или чудним односом
две девојчице.
Његов опус никако није био опус који је упућивао да ће се бавити нечим
као што је Толкинов роман. Тим пре што Толикин дуго није желео да да права на

3
екранизацију свог дела. У тим филмовима није реч о специјалним ефектима,
иако су фантастични. Реч је о томе што је Џексон врло строго приказао
борбу између добра и зла, која је основа сваке бајке, као једну немилосрдну и
озбиљну ствар. Показао је да је та карактеристика само конвенција жанра која
иде на то да нам удовољи да нас не уништи у потпуности, која нам пружа
компензацију срећног завршетка. Када гледате сцене битака које је радио и
начин на који је рестаурирао знање великих ренесансних сликара, контраст
таме и светлости, целу имагинацију зла да би активирао подземни свет,
чудовишта и целу тортуру и страх кроз коју пролазе и који доживљавају
његови мали Хобити, и кад схватите да је то јако убедљиво, онда схватите да је
он озбиљно прочитао бајку као жанр у коме је суровост једна од основних
карактеристика. Борба између добра и зла није безначајна ствар. Она нема
извесне исходе.
Она увек доводи у питање и саме актере који заступају интересе добра.
Наравно, то може бити приказано и идеолошки или физиолошки. И специјални
ефекти имају снажне елементе натуралистичког и шокантног што не треба да
значи да сам ја поклоник натуралистиче поетике. Напротив, али се често
ухватите у замку онога што не волите. То вас држи неком љубављу које нисте
ни свесни.
Пошто сам одгледала трећи део Господара прстенова схватила сам да
та врста екранизације бајке неће више моћи да буде пренебрегнута јер мрачне
сцене битки заправо јесу суштинско језгро бајке као такве. Бајка је један мрачан
жанр.
Без обзира на то што она поседује и представља све те дивне могућности
које вам омогућавају да овладате натприродним појавама, да одете на бал, да
се трансформишете у лепотицу, да вам вила помогне, суштина бајке јесте та
комбинација ероса и танатоса на коју ће касније, у другом делу своје књиге,
Бруно Бетелхајм морати да укаже.
Писана бајка као жанр који се развија још током деветнаестог века више
не нуди ту компензацију у виду срећног краја. У усменом предању, у фолклорној
бајци, имаћете најневероватније перипетије и јунаке и чудовишта, али ће се
увек појавити ловац који убије вука и ослободи Црвенкапу, ма шта то значило.
Код Оскара Вајлда и Ханса Кристијана Андерсена више нећете наћи ту утеху
срећног завршетка.
Имаћете најнеправедније и најтужније крајеве које можете да нађете у
светској књижевности, а који се дешавају у оквиру жанра који се зове бајка. То
чак постоји у оквиру благог и нежног Малог Принца због тога што Егзипери није
могао тално да се определи колико да буде меланхоличан и колико да буде
тужан, тако да је он несрећни крај ублажио једном врстом метафизичке
транспарентности и није суочио свог читаоца са ситуацијама са којим су своје
читаоце суочавали Вајлд и Андерсен. Од свих писаца бајки готово да нема ни
једног који се определио да напише бајку са срећним крајем. Као да је
писана књижевност желела да настави усмену традицију у једном правцу који је
више одговарао духу нових времена, са чим се не бих сложила, или у правцу,
који ми је ближи, који као да је недостајао у оном обећању које је бајка као жанр
нудила читаоцу. Као да су писци желели да напишу поново тај жанр у оном
правцу који је био потенцијал самог жанра, али до тад неисписан.
Онда су они, по правилу, бирали ту врсту трагичних крајева. Једина бајка која
има срећан крај и спада у писане бајке је Снежна краљица, али је тај срећни
крај јако тешко освојен. Мало је недостајало да се ствар преокрене и да ли ће

4
мали дечак залеђеног срца да се сети своје пријатељице или ће заувек остати
заробљен у леденом дворцу. Ту је Андерсен попустио дечијем пријатељству,
односно тој метафори, али је одвео читаоца до самог руба.
Мој син, који ми је дао дефиницију бајке, заправо је рекао само једну
ствар која га је заиста узбудила - у свакој бајци постоји битка. Он не би ни волео
да чита бајке ако у њима нема битака, значи да не постоји та ситуација да је
читалац уведен у једно царство суровости и био доведен до ивице. То је јако
чудно јер бајка по дефиницији јесте неки жанр који ће да нам пружи утеху и који
се сматра поетичким, оптимистичким жанром, који је виталистички, који гради
једног позитивног јунака, који гради једну позитивну слику света, који бодри
витешки дух и храбри дух да крене у авантуру и тера га на иницијативу. Активни
јунак је увек мушкарац, док је жена пасивни јунак – Успавана лепотица је
класичан пример. Налазите се у ситуацији да сте тиме, односно, тако
приступивши читању бајке, добили све, али бајка је пуна сасвим супротних
декорација: мрачних шума, зачараних двораца, некаквих шиљака, преслица,
отровних ружа. Ја волим ту тамну декорацију бајке, волим ту врсту
костимографије која се у њој користи, а за коју мислите да је само
kостимографија јер је јунак добар и способан и вешт и помоћи ће му сви оно
којима је он помогао, а у суштини тај скуп симбола кроз који иде је скуп мрачних
симбола, то је тај пут који вас доводи на ивицу. То је пут вашег сопственог
саучествовања са злом. Ако ја уживам у сценографији коју чини зачарани зли
замак који је мрачан и који ће се доцније обновити у књижевности готике и
романтизма, будући да је романтизам заиста био склон да обнови сценографију
бајке и ту врсту мрачне сценографије и костимографије, ако ја уживам у томе
шта то значи? Зашто ја не желим да се тај замак претвори у једну лепу, белу
окречену кућицу у сред поља ида сви будемо срећни и задовољни? Зашто
ме узбуђују сцене у којима јунак крши забрану? Када му се каже, на пример, све
је у замку дозвољено само не би требало и не би смело да се улази у једну
просторију. Али, на крају, јунак мора да отвори ту одају која је закључана јер у
њој, ово је моја теза, бије његово срце. Истина је да ће он тамо наићи на
чудовиште које ће да пусти на слободу, али, сад можемо да уведемо сва
тумачења, да ли је то чудовиште он сам, кога је он пустио на слободу, како сад
кружи та симболика бајке? Како то да топос текста као што је замак, одаја,
бунар, ковчег, постане нешто што је заправо, када се данас чита бајка,
како то да тај топос постаје оно што је најактивније? У односу на те топосе,
јунаци бајке су мање више небитни, апстрактни, јер оно место где је ваша
машта прозвана и активирана јесу топоси, јесте сценографија. Важна ствар су и
нтприродна бића која нам изгледају много суровије него што је то уобичајно и
што бисте признали. У том смислу бајка је садо-мазохистички жанр који наравно
поштује мазохистичку природу уговора у смислу да вам се неће ништа десити,
али вас ипак одводи далеко не бисте ослободили своје потенцијале за опасно.
Без обзира да ли ћете се доцније питати да ли сте били на правој страни. Када
би све било у рукама јунака бајке, посебно овог нашег фолклорног, мислим да
бисмо умрли од досаде читајући бајке. Напор чобанина да се ожени краљевом
ћерком и у томе успе и није нека ствар. Опет, у нашим бајкама имате често
елементе правих приповедака, односно елементе реалног у њиховој
конструкцији. Зато оне нису имагинативне на начин на који су то бајке из
колекција Браће Грим и других сакупљча бајки који су их обојили дозом
буржоаског осећаја за лепо, привлачно и узбудљиво. Оне теорије које су бајку
покушале да нам објасне као парадигму књижвног текста увек су пропуштале,

5
или се то не уклапа у теориски образац, тај моменат канонизације опасности.
Није само то да вам је сугерисано да прођете кроз опасност да бисте схватили
шта је живот, него сте упућени на опасност као део вашег избора и изазова који
сами бирате. И то јесте основна естетика бајке. То није идила вергилијевског
типа која се дешава у некој нетакнутој природи у којој се ту и тамо појављују
натприродна створења. Чак су и виле у нашим бајкама крволочна бића и то
беспотребно када боље размислите. Узнемирли сте их када играју своје коло па
вас ослепе или ако сте мушкарац прођете и горе од тога. Може да се
расправља о родној перспективи како то мушка и женска бића у бајкама
функционишу, али без обзира на ту песпективу виле су непотребно крволочне.
Оне су толико супериорне да им нико ништа не може. Има у тој естетици
формулисања опасности има крволочности која даје додатну димензију
узудљиост и то еротске природе.
Не само да су виле попут Амазонки него их та крволочност чини једном
врстом вамп-жена, фаталних жена. Опасност се не поставља као нужно зло
него као неопходан услов и као нешто без чега ви нећете ући у свет, посебно не
у свет естетског. Ако не испитате све своје могућности, макар и у оквиру тог
бенигног садо-мазо уговора читања бајке, онда просто нисте за то. Нисте за то
искуство естетско на начин на који то јесу они који бајке воле.
На пример, ескимске бајке су ужасно сурове и обележене су тотемистичким
виђењем света. То је доживљај света за који је карактеристична блискост
између света животиња и људи и све су трансформације на тој линији. Људи се
трансформишу у медведе, пингвине, дивље патке и онда припадају
заједницама тих животиња и деле њихову судбину, али такође деле и
њихове недаће. Пошто је клима тамо ужасно сурова можете да замислите шта
се дешава малим поларним медведима чија је мајка убијена да би они могли да
преживе, што је тема једне ескимске бајке и какве то везе има са људима. Та
врста суровости је код њих била директнија, јер спадају у бајке које долазе из,
да их тако назовем, трибалних заједница у којима није било механизма заштите.
Бајке настале у племенским културама, у културама које имају врача, које имају
свог заштитника у виду медведа, оне вам то кажу на начин на који
се ствари заиста дешавају у свој својој суровости. Али, то делује потпуно
онеобичавајуће за неког ко долази, на пример, из европског културног простора,
тако да видите много очигледније тај садржај бајке и то на начин на који не
видите када читате, на пример, Црвенкапу где нам цинично саопштавају да је то
бајка о суровости. Али, и цинизам је добар јер каже да је нешто могуће
контролисти пошто се прича бајка о суровости где је све исконтролисано.
У тирбалним бајкама имате и моменте канибализма када се рашчеречи тело,
такво се сачува па га неко оживи под одређеним условима. Моменте
канибализма коментатори проналазе и у европским бајкама, али веома
посредовано. Овде су ти елементи директно саопштени, па онима који су
заинтересовани за бајке, препоручујем то читање са потпуно удаљених
геопоетичких зона, јер оне дају други увид у суровост бајке као такве.
Рекла бих још нешто о односу мушких и женских ликова у
бајкама. То је канонизовани приказ односа активног и пасивног
елемента у патријархалном друштву.