Fedra

Žan Rasin

U vremenu u kojem je Žan Rasin živeo i stvarao, u drugoj polovini sedamnaestog veka,
Francuska je bila jedna od najjačih i najmoćnijih država u Evropi. Francuska se smatra
kolevkom klasicizma koji se obično poistovećuje sa dobom vladavine Luja XIV iako
klasicizam obuhvata mnogo širi period nego što je bila vladavina Luja XIV (1660-
1715). Pozorište je predstavljalo pravi izraz francuskog klasicizma. Za razliku od
elizabetinskog pozorišta koje je okupljivalo narodne mase i u kojem su glumili samo
muškarci, pozorište u Francuskoj za vreme klasicizma dozvoljavalo je i ženama da
glume. Pozorište Komedi Fransez osnovano je 21. oktobra 1680. godine naredbom
kralja Luja XIV, čime su spojene pariske trupe Otel de Burgonj i Teatar Guenego. Prvu
predstavu trupa ovog pozorišta je imala 24. avgusta kada je izvedena “Fedra” Žana
Rasina. “Fedra” je predstavljala pravo remek delo klasicizma. Klasicistička tragedija je
književna vrsta koja se pojavila u Francuskoj polovinom XVII veka. Glavni predstavnici
klasicističke tragedije su Pjer Kornej i Žan Rasin. Književno-istorijski, Kornej je na
početku epohe klasicizma, dok Rasinova dela oličavaju njegov vrhunac. Klasicistička
tragedija je trebala da poštuje jedinstvo mesta, vremena i radnje, a odlikuju je još
uzvišen jezik i stil. Kao vodeći pesnik francuskog klasicizma, Rasin se usresredio na
obradu glavnog žanra toga stila, na klasičnu tragediju. Njegov književni opus obuhvata
ukupno 11 tragedija i on stvara žanr ljubavno-psihološku tragediju. Rasin je jedan od
najpoznatijih dramatičara Francuske, čuven zbog svog jezika. U svojim delima on je
aleksandrinac doveo do savršenstva.Delo se zasniva na antičkim izvorima kao što su
Senekina “Fedra” i Euripidov “Hipolit”.Sam Rasin navodi da je “Fedra” još jedna
tragedija čiji je predmet uzet od Euripita, ali kako i sam kaže, on je u pogledu vođenja
radnje išao nešto drugačijim putem.U svom predgovoru navodi razlike u odnosu na
Euripidovo delo. Rasin je svojom tragedijom prikazao staru, poznatu priču na jedan nov
način. Na taj način je pokazao svoju genijalnost jer je kombinovao na najbolji mogući
način postojeće forme. Dok je Euripid svoju tragediju nazvao “Hipolit” i tako stavio
akcenat na muškog junaka, Rasin pravi preokret i svoju tragediju naziva po ženskoj
junakinji. Takođe, Rasin navodi da se trudio da Fedru prikaže “malo manje odvratnom”
nego što su je prikazali Euripid i Seneka jer za razliku od tragedije njegovih predaka gde
se Fedra sama odlučuje da optuži Hipolita, kod Rasina ona je moralna, ne želi da kaže
ništa loše. U svom predgovoru “Fedre” Rasin iznosi stav da su sve one niskosti koje se
pojavljuju u tragedijama više priličile ličnostima nižeg ranga, nego jednoj plemkinji, pa
je on težište te odvratnosti prebacio na Fedrinu dojilju Enonu. Taj njegov stav je
osuđivan od pojedinih kritičara i smatran čudovišnim. O njemu piše i Šlegel u svojoj
studiji u kojoj poredi Rasinovu Fedru i Euripidovu smatrajući da je Rasin zaboravio
opštepoznato načelo prava i morala, da svako mora smatrati da je sam učinio ono što je
dao da se izvrši preko nekog drugog. Na pozornicu, autor tragedije izvodi ljude iz
aristokratskog kruga i obdaruje ih jednostavnim osećanjima i slabostima. Dramska
radnja se odvija u gradu Trezenu i traje jedan dan.

Na početku drame nije nam jasno odakle potiče Fedrina netrpeljivost prema posinku, ne
znamo koji je uzrok njene mržnje i negativnih emocija, ali kako se tragedija razvija
shvatićemo da je tanka linija koja mržnju deli od ljubavi.
Sva Fedrina nesreća nastala je onoga dana kada su njene oči ugledale Hipolita. Prvi
pogled je olako prekršio zabranu incesta i preljube:

“Atina mi pokaza mog gordog neprijatelja;

Ja ga videh, pocrveneh, prebledeh pri tom viđenju;
Nemir zahvati moju izbezumljenu dušu...
Ništa više nisam mogla da vidim, nisam mogla da govorim..”
Taj pogled možemo tumačiti kao njen osnovni poraz jer se od tog pogleda rodila
nesrećna žudnja koja će dovesti do tragične katastrofe. Fedra je uporno pokušavala
molitvama da umiri Veneru, prinosila joj je i žrtve ali su to bili sve nemoćni melemi za
zaljubljenu dušu. Trudila se da uguši svoja osećanja i da ih prikrije svojim ponašanjem
prema Hipolitu. Prema Rasinovim rečima, Fedru su sudbina i gnev bogova upleli u
jednu nedozvoljenu strast koje se ona i sama gnušala. U Fedri se odvijala neprestana
borba protiv te strasti koja nije bila izraz njene volje već je ona kazna bogova i sudbine
koji su je upleli u nezakonitu strast. Fedrina osećanja svakako nisu mogla biti uzvraćena
jer je Hipolitovo srce pripadalo Ariciji. Aricija je mlada kći suprotstavljene im porodice
kojoj je kralj zabranio udaju i potomstvo. Lik Aricije se ne pojavljuje ni kod Euripida ni
kod Seneke, ali ga Rasin uvodi u svoju tragediju na osnovu podataka koje je našao kod
Vergilija. Vergilije je opevao kako se Hipolit oženio Aricijom i sa njom dobio sina.
Pišući svoju tragediju, Rasin se trudio da ne izneveri istoriju pa je opisao Tezejevu
istoriju onako kako je to opisano kod Plitarha. S druge strane, Rasin je težio ka tome da
svoje delo obogati i poukama koje će čitaoci moći da usvoje.
Tezejev nestanak je doveo do opasnosti od haosa jer je njegov nestanak s jedne strane,
pokrenuo pitanje o tome ko će naslediti presto, a sa druge strane njegov nestanak navodi
Fedru na otkrivanje dugo potisnute tajne. Fedra bi radije želela svoju smrt nego da njena
osećanja izađu na svetlost. Zbog takvog razmišljanja i dolazi do nesreće jer Fedra govori
kada bi trebala da ćuti, a ćuti kada bi trebala da govori. Tezejeva navodna smrt je
podstakla Fedru da izjavi svoja osećanja. Na taj korak se nikada ne bi usudila da je
znala da je njen muž živ. Tezejeva smrt u drami dovodi do opasnosti od haosa.. Očajna i
nemoćna pred svojim osećanjima koja je sve više opterećuju i pritiskaju, ona svoju strast
iznosi pred Hipolitom. Međutim, kada je shvatila šta je rekla i da njena osećanja neće
biti uzvraćena, Fedra moli Hipolita da joj mačem prekrati muke. Razbuktala osećanja u
njenom srcu su onemogućila Fedru da racionalno razmišlja. Svojom izjavom je
pokrenula čitav tok događaja jer su njena osećanja zauvek narušila odnos između oca i
sina. Interesantno je koliko je Tezej siguran u Hipolitovu krivicu i koliko veruje u
Fedrinu nevinost jer kada sazna za navodnu sinovljevu krivicu on sina proteruje i
proklinje. Sam Rasin Fedru smara ni sasvim krivom ni sasvim nevinom jer ona na
svojim plećima trpi gnev i srdžbu Venerinu. Volter je Fedru smatrao za “pravednicu
kojoj je nedostajala milost Božija”.
Kod Rasina, izvor tragične krivice je strast. Svi junaci vode se snažnim osećajem strasti
koje ima posledice i na politiku jer je Hipolit taj koji je Ariciju oslobodio ropstva.
Žrtva biva optužena da je zločinac. Svako od njih ima potencijalno čudovište u sebi: u
Fedri se nalazi čudovišna strast. Sama društvena struktura izaziva i proizvodi
čudovišnost koja je izazvana zabranama. Ta Fedrina čudovišna strast odvela je u smrt
pre svega, njenu sluškinju Enonu, koja se bacila sa litice nakon što ju je Fedra oterala od
sebe. Zatim je smrt stigla Hipolita, a naposletku i Fedru koja je popila otrov i sve
priznala svome mužu.