Akademija umetnost

Novi Sad

Avgust 2017.

Seminarski rad za predmet Istorija umetnost 8

Artemizija, uspravljeni duh barokne drame

Student: Katarina trnavčević

Slikarstvo, IV godina

Mentor: Prof. Dijana Metlić

 Artemisia Gentlesci je slikarka koja je stvarala u doba baroka i jedina je ženska predstavnica ovog
stla. Zanimljivo je da je stvarala pod svojim imenom za razliku od mnogih drugih zena koje su se
takodje bavile ovim poslom i bile zaposlene u umetničkim radionicama, ali su se potpisivale muškim
imenima jer su se slike bolje prodavale na taj način, tako da njihova imena nisu sačuvana. Rodjena
oko 1593. u Rimu. Zanat je naučila od oca Oracija koji je takodje bio slavni umetnik u svoje vreme.
Kad je imala osamnaest godina, silovana je, a počinilac je dobio kaznu zatvora od osam meseci.

Uprkos nepravdi koju je doživela u mladost, nastavila je da se uspešno bavi slikarstvom i postala je
slavna. Otac, koji je bio veoma ponosan na njeno umeće, a zapravo i petomesečno javno sudjenje
kome je bila podvrgnuta, učinili su da se o njoj pročuje. Iako bi kao žena u to doba teško stekla
priznanje samo svojim poslom, dokazala je svoj talenat i slobodu tme što je postala poštovan majstor.
Na njen izraz je utcao i Karavadjo, koji je često boravio u njihovoj kući kao Oracijev kolega i blizak
prijatelj, sve do 1606. kad je pobegao iz Rima.

Artemizija je silovana od strane čoveka po imenu Agostno Tasi, koji je često dolazio u njihovu
kuću i kog je Oracio angažovao da je podučava perspektvi. Tasi je pre toga već bio osudjivan za tuče i
zlostavljanja i incest, a i optuživan za ubistvo sopstvene supruge. Medjutm uprkos ovim optužbama,
bio je papin štćenik i miljenik, tako da je dobio blagu kaznu od osam meseci u zatvoru. Artemizija je
podvrgnuta mučenju da bi se proverila verodostojnost njenog iskaza, kao i ginekološkom pregledu uz
prisustvo javnost . Zbog njene mladost, mučenje je spadalo u tzv. „ublaženo mučenje“ tj. stezanje
prstju u žlebove koji se postepeno pritežu. Dok su je javno izlagali bolovima ne bi li poustla ili
promenila mišljenje, vikala je Tasiju „Evo vereničkog prstena koji si mi obećao“. Jer uzimajući u obzir
zakone koji su tada važili u Rimu, do sudjenja za silovanje najverovatnije ne bi ni došlo da se devojka
nije smatrala za vlasništvo porodice koje je silovanjem oštećeno. Jedini način da se spasi njen ugled je
da se uda za silovatelja, ali pošto je tasi to odbio, tačnije odlagao je venčanje u nedogled, Oracio je
konačno podneo tužbu gde je izjavio da je Tasi silovao njegovu ćerku „mnogo, mnogo puta“, tako da
se ne zna koliko je koliko je tačno vremena trajalo zlostavljanje od prvog puta do sudjenja. Na kraju je
otužena da nije bila nevina kad je sudjenje počelo.

Za to vreme, sa samo osamnaest godina izvela je izuzetno i moderno umetničko delo – Suzana i
starci. Nedugo posle sudjenja, udala se i prešla da živi i radi u Firenci. Ona i njen muž bili su članovi
Akademije za Umetnost, što je bila velika čast za ženu, a ovo joj je bio omogućio verovatno njen
zašttnik vojvoda Kozimo Mediči. Posle njegove smrt, vraća se u Rim, zatm prelazi u Djenovu gde je
radila zajedno sa ocem, a zatm radi blizu venecije gde je upoznala Van Dajka. Nakon ovoga vraća se u
Rim, razvedena je i stanuje sa ćerkama i dve služavke. Tokom ovog perioda nacrtao ju je Pjer
Demostje Nevski, sa četkicom u ruci, nazivajući je „crtežom sjajne i mudre, plemenite žene Rima,
Artemizije“. Dokaz njrene slave je i izradjena spomen medalja sa sa njenim likom načinjena izmedju
1625. i 1630. sa naslovom „proslavljena žena slikar“. Takodje u ovo vreme Žerom David nasikao je
njen portret sa natpisom „slavna rimska slikarka“.
 Suzana i starci

Artemiziji je život nametnuo tragediju sa kojom je, u takvom svetu, morala da nadje način da se
izbori. Ovo je utcalo na tok njenog stvaralaštva, pa su nam od nje ostale neke od slika čija se
tematka i eksplicitnost i danas mogu nazvat modernim.

Jedna od th, koju je naslikala tokom sudjenja bila je „Suzana i starci“ . U istoriji umetnost je
naslikano mnogo slika na ovu temu izmedju 16. I 18. veka. Prikazan je trenutak kad dva starca u
Joakimovom odsustvu dolaze da zavedu njegovu ženu u bašt. Medjutm, iako se poruka starozavetne
priče odnosi na Suzanin moral i čast, mnogobrojne verzije naglašavaju voajersko uživanje, a osim toga
od žrtve prave seksualno pristupačnu osobu, erotzovanu ili kolebljivu u obostranoj nameri, ili
jednostavno eksploatšu temu kako bi prikazivali ženski akt. Radnja je često smeštena u prijatnom
vrtu koji naglašava plodnost i erotsko zadovoljenje.

U Artemizijinoj verziji vidimo emocionalno uzdrmanu i ranjivu mladu ženu sa kojom saosećemo.
Čudan i neprirodan položaj njenih ruku, čvrsto stsnute butne i sama kompozicija pažljivo su
osmišljeni tako da bace novi pogled na žrtvu i učine je onim što jeste – zlostavljena osoba koja je
bespomoćna i slabija. Ovaj njen pogled na situaciju, lični i ženski, još je više ugradjen u klaustrofobični
prostor, kamenu klupu i bez bašte sa seksualnim aluzijama. Dva zlikovca na vrhu slike, iznad Suzane,
prikazani su kako se došaptavaju, što je vrlo karakteristčno jer ne postoji nijedna druga slika na kojoj
to rade, a sa druge strane, tu je i činjenica da samo ovde nisu u pitanju dva ćelava starca, već starac i
jedan mladji muškarac sa kosom. Sačuvana je cela dokumentacija sa sudjenja, i Tasi nije bio jedini koji
ju je zlostavljao, već je to radio u dogovoru sa još jednim čovekom.

Ovaj intmni trenutak, karakteristčan za barok, u sebi sadrži neposrednost i promenjenu percepciju
na dogadjaj iz priče. Žensko vidjenje i samo iskustvo traume, oblikovali su jezgro njenog izraza. U
pitanju je slika žene u takvom društvu, ponižene i poražene. Slika je nastala nakon sudjenja, i bilo je
sumnji da je to naslikao njen otac, ali rendgenski snimak je dokazao da ne postoji drugi sloj i potpis
ispod slike. Takodje uporedjivanjem načina na koji je naslikana Suzana, naturalizam i segment kože na
bokovima, način na koji je tretrala oblik, na nov način intelektualno i emocionalno angažuju
posmatrača; ženski aktovi njenog oca su idealizovani i sa manje detalja, a njenoj slici je očigledno
poznavanje ženskog tela i težnja da se iskorist njegova složena koncepcija. Telo je figura društva u
različitm senzacijama, a kod nje je iskazano sa minimalno kolebljivost. Nepremostva prepreka
izmedju želje i odupiranja pojačava dramu, napetost postojanja i nemogućnost izbavljenja. Iako nije
prikazano silovanje, očigledno je razotrkrivanje straha pred pretnjom silovanja, jer je dugo bila zrtva
seksualnog primoravanja pod obećanjem braka, a zatm i silovanja, a odgovor na samo silovanje je
prebačeno na drugu sliku, Judita odrubljuje glavu Holofernu. Ovakvo, žensko vidjenje žrtve, otkriva
osećenja dosta širih razmera – obezvredjena žena, obesnaživana, bez ljudskih prava, bez mogućnost
ostvarenja i razvoja, potsnuta i bez podrške, bez dovoljno snage i dostojanstva, živi u izobličenom
vidu bez načina da se pomeri i ispolji pod pretnjama.
 Judita odrubljuje glavu Holofernu

Slika je nastala nekoliko meseci posle sudjenja (1612 – 1613.) Slika je izuzetna ne samo po sjajnoj
izvedbi, nego i po načinu kako je prikazana Judita, što je takodje bila popularna tema u to vreme.

Judita je lik iz starozavetne priče koja je došla u šator svog neprijatelja koji je hteo da je zarobi,
prevarila ga zavodjenjem i ubila ga. Na ovoj slici su tu dve žene, služavka koja čvrsto drži telo,
pritskajući mu grudi, dok su muškarcu otvorene oči i savršeno je svetan situacije. Ovaj taktlni
momenat je toliko moćan, jer ne postoji mogućnost izbavljenja, sto je takodje odlika baroknih slika
smrt, kao i surovo i naglo skraćenje figura.

Težnja da prevazidje svoju traumu ipovrat moć, našla je svoj put na ovoj slici. Artemisija je
nadoknadila osvetu na ovaj način, i iskonstruisala je predstavu sa tm zanimljivim detaljem koji
prikazuje žensku solidarnost. Sa sličnostma i razlikama izmedju Szane i Judite, još je veća moć
rasudjivanja , a raskorak izmedju gledanja i dodirivanja tela je ekspanzivni utsak razlike izmedju
hladnoće nepomičnost očajanja i toplote krvi i života koji je u istovremenost oduzet i sačuvan.

Vrtoglavo razrešenje ogorčene žrtve je nesumnjivo. U takvim socijalnim okvirima, ovo je bio način
da se osvet, a otvaranje ove teme proizvelo još dve sjajne slike .................... one dve. Žestoki sukobi
koji razdiru jednu individuu i njenim nastojanjima da ispuni pravdu, sabijeni su u ovaj trenutak kome
posmatrač najnneposrednije prisustvuje. Način na koji se tretra žensko telo i u ovom slučaju je
potpuno revolucionaran: pokret na telu aktera se odražavaju snazno na posmatrača, a ona je
ovakvim pristupom ostavila veliki trag prenoseći snagu, a na taj način verodostojnost i legitmnost koji
preuzimaju žene u ovom slučaju. Žene ovako čvrsto u rukama stežu mogućnost koje su za njih
nepokolebljivo otvorene. Plastčna stvarnost njihovih tela instrumenata, rumenilo, jake ruke
sposobne da pogube, bez idealizovanih elemenata, iskazuju problematku u svom principu - ali ove
žene postoje. One jesu kulturni fenomen, to su žene onakve kakve jesu, a ono što ovom delu dodaje
na modernost jeste njihova pristupačnost u prizoru uzvišene smrt. One su tu da donesu suprotnu
percepciju smrt, ekvivalentnu strahu koje uzrokuje silovanje. Postgla je da iskaže svest i potrebu o
toj želji za osvetom i odbijanje da se prihvat nametnuto stanje. Ova osveta je sigurno došla u vidu
poruke do Tasija, jer je uprkos svemu, Oracio kasnije nastavio da saradjuje s njim.
Judita i njena služavka

Judita i njena služavka sa Holofernovom glavom

Nije nimalo zbunjujuća činjeniča da se ova tematka produžila i produbila u Artemizijinom stvarlaštvu.
Odnos svetog i profanog, dobilo je svoj naročit i poseban oblik na ovim slikama gde su iste junakinje
pronadjene u situaciji posle svog pobedonosnog čina. Ove figure u zavereničkom odnosu zapravo
treba da nastave sa uobičajenim životom. Njihov trijumf nije završen, i one treba da pronadju izlaz.
Ono što ove slike čini izuzetno modernim su ustvari je posao koji se obavlja bez krhkost i zbunjenost.
Artemizija otvara mogućnost da su te dve osobe stvari bilo koje dve žene. Kao što je nasilju dala lik,
tako je dala svakodnevni i realan lik svojim junakinjama, čime je ovakav trenutak opisala na način na
koji bi to mogla samo žena, a plodovima tog trenutka je ostvarila i osmislila čudesnu neposrednost.
Umesto da pruži uvid u scenu sa neke razdaljine, osmislila je nešto drugo - ukinula je distancu i
posmatrača uvukla u sam taj osetljivi čin, u surovu i neizbežnu jednostavnost zavere. Osetljivost
prema ovim prizorima, svakodnevnost načina kupljenja tragova zločina, gotovo je dirljiv postupak.
Ona im odaje priznanje i podršku; ako je ovo način da se nešto uradi, ovo je opomena žene mogu da
izvedu tajno.
 Zaključak

Artemizijin rad predstavlja otelotvorenje tog doba. Da nije imala snage da se uspravi posle svih
turbulencija u svom životu (koji nisu stvar loše sreće ili slučajnost već strahovitog nerazumevanja u
celokupnom društvu), neke od čudesnih i modernih slika nikad ne bi bile zabeležene na taj način.
Njena izuzetnost nije samo kao slikara, već mnogo više od toga – ona je ispripovedala priče o mnogim
ženama tog i ovog doba, a svojim duhom je uspela da se izrazi i ne pristane na ignorisanje i utapanje.
Njen slučaj sa sudjenja se i danas korist kao referenca za tretranje žena kao manje vrednih jer je bila
napadana i od strane muškaraca kao i drugih žena. Uspela je da zauzme mesto u umetnost za života, i
uprkos svom rodu i javnom sramoćenju isupila je kao ženski lik u životu i poslu. Za ženu je u toj
kulturnojklimi bilo neopisivo teško da uspe u svom poslu, i dugo posle nje nije bilo poznath žena
profesionalnih slikara. Kao i danas na mogim poljima i dalje, žene se susreću sa poteškoćama na
raznim poljima posla i života, a i sa niskim očekivanjima koje imaju same prema sebi ili u kombinaciji
sa tudjim. Nije potrebno oživaljavat zanimanje za ovu temu, ona se i bez umetnost, nažalost oživljava
u samom zivotu. Ipak činjenica da se posle cele situacije, izborila za reputaciju i samostalnu
egzistenciju, trebalo bi postoji kao trajni spomenik onima koje žive u boljim vremenima.
Literatura

-MARY D. GARRARD, Artemisia Gentleschi: The Image of the

Female Hero in Italian Baroque Art, Princeton, Princeton

University Press, 1989.

- http://www.artemisia-gentleschi.com/