Разлике између Вукове Хасанагинице и Хасанагинице Љубомира

Симовића

Свијет једног књижевног дјела чини његова радња, његови ликови и односи

између њих. Уколико су ти основни елементи једног књижевног дјела исказани на

један занимљив, сликовит и привлачан начин, нема сумње да ће се то дјело допасти

читаоцима. И много је таквих књижевних дјела, на сву срећу. А када једно књижевно

дјело својом радњом, својим ликовима и односима између тих ликова подстакне и

друге писце да се њиме послуже као основом, темењом за своја властита дјела,

онда је значај таквог књижевног дјела изузетно велики, скоро па немјерљив. И нема

много књижевних дјела која су послужила као основ за стварање другог, такође

књижевног умјетничког дјела.

„Хасанагиница“, српска народна балада, има управо такав значај. Тај бисер

српске народне књижевности, који потиче са босанско-херцеговачког простора, с

пуним правом можемо сврстати у ред тих, изузетних књижевних дјела. Настала у

народу, од ко зна ког и каквог народног пјевача, казивача, добила је неколико

различитих верзија и обрада у књижевности. Најприје ће је, као баладу приказати

италијански путописац Алберто Фортис у свом дјелу „ Путовање по Далмацији“,

далеке 1774.година. Затим ће Хасанагиницу на свој начин, као драмско дјело, још

почетком 20 вијека на сцену поставити великан српске књижевности, Алекса Шантић.

Своју дрматизацију други пут, „Хасанагиница“ ће доживјети од великог босанско-

херцеговачког писца и драматурга, Алије Исаковића, 1975.године , а само годину

дана касније, 1976.године, Хасанагиницу ће драматизовати Љубомир Симовић,

великан поетске ријечи али и драме. О значају и изузетној вриједности

Хасанагинице, можда најбоље говори и податак да су највећи умови европске

књижевности као што су : Јохан В. Гете, Александар С. Пушкин, Валтер Скот

преводили ово дјело на језике својих сународника да би на тај начин упознали

културну Европу са једним оваквим бисером српске народне књижевности.

Народна епско-лирска пјесма или , због трагичног краја балада,

„Хасанагиница“ са којом се упознала културна Европа још у 19.вијеку привукла је

пажњу тадашњих читалаца трагичном судбином несрећне Хасанагинице. Својим

кратким садржајем који говори о судбини једне несрећне обесправљене жене и мајке

у Босни, малим бројем ликова који имају активну улогу и јасном радњом, ово дјело је

одушевило многе, међу којима и великог њемачког романтичара Гетеа. Проговорила

је о патријахалном начину уређења породице, о обесправљеном положају жене, о

сукобима и односима племства у турској царевини, тачније Босни. Проговорила је,

можда најупечатљивије о односу мушкарца и жене на овом брдовитом Балкану, о

односу у коме је жена имала улогу средства за стицање моћи, богатства, али и

престижа у друштву мушкараца.

Двије стотине година касније, тачније 1976.године Љубомир Симовић ће

објавити своје драмско дјело „Хасанагиницу“ која је рађена и стварана на основу

некадашње баладе. Симовић је основну причу из баладе драмски раширио и

припремио за сценско извођење. Да би то успјешно урадио, Симовић је морао

усложити радњу, додати више мотива него у балади и увести у дјело нове ликове.

Такав поступак у драматизацији довео је до усложњавања радње која је подјељена

на четири слике.
 Док у старој народној балади радња „Хасанагинице“ почиње словенском

антитезом која има функцију увођења у средиште радње али и упознавање са ликом

Хасанаге, у Симовићевој драми „Хасанагиница“ ту функцију имају Хасанагови

аскери, војници Суљо и Хусо. Они ће, по угледу на некадашње античке хоровође

увести читаоце у средиште радње описујући Хасанагин бијес према женама, али и

незадовољство војника што им је ускраћено то задовољавање мушке потребе за

женом. Симовић се служи изузетно вјешто да овим ликовима укаже на тадашње

гледиште обичног мушкарца на жену. Бујицом погрдних назива, ( убаци неколико

стихова) својеврсним каталогом погрдних назива за жену, један од војника, Суљо

указаће на све жене које су, како сам Хасанага каже дошле да обиђу своје мужеве и

да их питају за њихово здравље, али и на оне жене, такозване продавачице љубави

или једоставно проститутке. Та бујица погрдних назива дуго одјекује у ушима

читалаца којима је сасвим јасно да у тадашње вријеме, у мушком друштву нема

мјеста за жене као равноправне чланице друштвене заједнице. Жене служе за

мушку разоноду, за задовољавање свих мушких прохтјева и то је њихова једина

уопга у мушком свијету. Монолог Хусе о зидању града на ледини уз помоћ жена

најбоље свједочи о томе. Све је више него јасно; жена је слушкиња мушкарцу и нема

никаво право нити било коју привилегију. И то се не односи само на те „прљаве

жене“, него на све. Хасанагина љутња на своју супругу, Хасанагиницу што није

дошла да га рањеног обиђе такође говори у прилог томе. Док је у балади, народни

пјевач јасно изнио разлоге љутње Хасанаге али и разлоге недоласка Хасанагинице

( навести стихове), у Симовићевој драми је све то развијено, раширено и освјетљено

из угла и једног и другог лика. Да нам објасни сву горчину, разочарење, љутњу и

бијес Хасанаге због недоласка вјерне љубе, Симовић је увео нов лик, лик Јусуф -
ефендије као савјетника Хасанагиног. Лик Јусуф – ефендије има јасну функцију-

гласом разума покушати уразумити неразумног Хасанагу али и заштити га од гнијева

Пинторовић бега, брата Хасанагинице. Тај лик, створен у драмском свијету

Љубомира Симовића, Јусуф – ефендија јасно ће, својим мудрим репликама, у

форми дијалога са Хасданагом указати на патријахални свијет који влада у том

далеком времену, на моралне и друштвене норме које се не смију прекршити нити

ради чега или кога, али и на сву поквареност, лицемјерје и злобу која влада у

друштву уопште, а посебно у Босни. Лик Јусуф - ефендије има задатак да нас

упозна са обичајима, моралним кодексима и нормама понашања жене у то доба. Али

такође има и посредни задатак, да нас упозна са ликом Хасанаге. Са гласовитим

херцеговачким јунаком који чува Херцеговину, који крвљу гаси сваку побуну и

устанак и који мачем и кубуром зауставља сваку опасност која се надвије над

Херцеговину. Тако да лик Јусуф – ефендије добиај двоструку функцију : глас разума,

али и посредног „сликара“ лика и дјела Хасанаге.

Сљедећи ликови којг је увео Симовић у своју драму а којих нема у балади

јесу ликови двију мајки, мајке Хасанаге и мајке Пинторовић бега. Двије мајке, двије

жене које везују пријатељски односи успостављени браком Хасанаге и Хасанагинице

добијају улогу да својим ријечима али и дјеловањем употпуне слику обесправљеног

положаја жене у тадашњем времену и тадашњем друштву. Док мајка Хасанаге

покушава умирити Хасанагиницу након добијања страшне заповиједи о напуштање

дома Хасанаге и указати јој на потребу апсолутне послушности и покорности мушком

свијету и мушкој заповиједи, дотле лик мајке Пинторовић бега добија улогу

бранитеља славе и имена Пинторовића куће. Прва мајка, мајка Хасанаге ће у

разговору са Пинторовић бегом упутити читаоце о начину како је Хасанага, син

обичног занатлије, ужара доша до свог положаја у друштву и до имена и гласа

силног јунака. Тако ће надрасти улогу мајке која покушава да оправда синовљев

неразумни поступак његовим ратним лудилом и његовом крвљу окупаном а уморном

душом, и преузети улогу наратора који има задатака да нас упозна са начином како

се то стиче моћ и положај у друштву. А, сама мајка Хасанагина каже да за то постоје

само два пута: пут насљедства, пут Пинторовић бега, лакши пут и онај други, тежи,

пут јуначких дјела и подвига, пут љутих рана, крвав и суров пут. Уједно ће ликом

мајке Хасанаге, Симовић успјешно указати на отворене сукобе и неравноправан

положај нижих и виших племића у турском царству. Овај скривени, али наслућени

сукоб, страшну освету за увреду коју је Хасанага нанио Пинторовић бегу, други лик,

лик мајке Пинторовић бега не само да неће покушати умирити него ће га чак и на

неки начин још више распирити. Јер лик мајке Пинторовић бега има основни

задатака а то је показати да и на жене из виших пламићких класа пада сијенка моћи

и нека мрвица власти и силе. Можда само као сијенка али пада. Јасно нам то

Симовић показује јер нити једном једином ријечју, нити једним јединим чином, нити

једним јединим потезом ова мајка не жели да саосјећа са несрећном судбином своје

кћерке, Хасанагинице. Док Хасанагиница тужи за својим дјететом, осуђује мушки

свијет и све њихове мале и велике, прљаве и још прљавије политичке игре, игре

моћи, мајка Пинторовићка набраја Хасанагинице свадбене дарове. Постаје

несхватљиво, скоро па као немогуће да једна мајка, не саосјећа са другом мајком

која завијек губи своје дијете. Ако томе додамо још да је то мајка те несрећне

Хасанагинице, и да је то бака тог несрећног дјетета, онда је то још суровија слика

одсуства мајчинског, женског саосјећања и разумијевања. Јасна је намјера

Симовића да до краја освијетли тежак, претежак положај жене тог доба, положај који
ни друга жене не жели да разумије нити да покуша разумјети. Тако Симовићеви

ликови двију мајки добијају своју употпуњену улогу, односно функцију. Први лик,

прва мајка да укаже да се од судбине не може побјећи, јер је немогуће и да се свака

заповијед мора прихватити беспоговорно јер је то прсто тако. Други лик, друга мајка

да покаже да су име и моћ и образ племићке породице најважнији, далеко важнији

него судбине сопствених кћери. И такође да нагласи да се заповиједи мушке

слушају беспоговорно, да су те заповиједи добре, поштене, и на корист свима,

посебно женама.

На тај начин је Симовић, развијајући, проширујући основну радњу народне

баладе успио да на изузетно вјеш и упечатљив начин укаже на све друштвене

проблеме тадашњег патријахалног друштва и на изузетно неравноправан, готово

ропски положај жене у друштву. И то сваке жене, и оне јевтине, проститутке,

профукњаче како каже Хусо, али и жена из високог пламићког сталежа каква је

Хасанагиница.

Сву трагичност ове народне баладе, све неспоразуме, сва душевна лутања и

патње које се дају наслутити из описа ликова Хасанаге и његове супруге

Хасанагинице, Симовић је до краја расвијетлио приказујући ликове ово двоје

несрећника, изнутра, сликајући њихове ликове и спољашње али и оне унутрашње. И

заиста, скоро па нико не може остати равнодушан када прочита посљедње реплике и

посљедње сцене Симовићеве трагедије.

Сликајући младу , лијепу, једру Хасанагиницу, супругу и мајку, Симовић

слика жену која је удата за невољеног, недрагог. Жену која умјесто жуђених усана и

пољубаца имотског кадије добија грубе, дивљачне додире „три дана неокупаног“ аге.
Да би нам до краја расвијетлио лик Хасанагинице и сву несрећу која ју је задесила,

Симовић ће поприлично измијенити њезин књижевни лик. У балади мајка петеро

дјеце, двије кћери и три сина, у драми постаје жена која седам година прижељкује

пород. Приказује жену која седам година „чами“ у хладноћи Хасанагине куће, којој

друштво једино праве птице и којој је једии видик поглед са прозора. Окована

Хасанагином безумном, неразумном љубомором, праћена у стопу чак и у властитој

башти, Хасанагиница једино може да се нада дуго очекиваном породу. А када га

најзад добије, када сунце коначно обасја њезину собу, када смијешак оначно озари

њезино лице, када њезине груди коначно имају материнску улогу, тада јој се руши

комплетан свијет. Одузимају јој једино свејтло које је имала у мраку безумног,

суровог ратничког свијета Хасанаге у коме је јдино на дар добијала крваве рукаве и

комаде одјеће да их опере за неку нову битку, неку нову крв. Када добије јасну,

неумољиву, сурову заповијед да напусти кућу и свој пород, своје дијете,

Хасанаагиница ће подићи глас у небо, обративши се јединоме ко можда разумије,

Алаху. И питаће тог Алаха, надајући се да је све то само ружан сан а не горка јава,

како је могуће да сваки мушкарац има Алаха створеног управо према његовим

жељама и његовим схватањима. Пратећи тај очајнички монолог, читалац пред собом

све вријеме прати лик Хасанагинице као мајке, која покушава да схвати

несхватљиво, да разумије оно што је немогуће разумјети. Готово као некада

Софоклова Антигона и Хасанагиница се пита : „Како је могуће да су људски закони

јачи од божијих, од заповиједи из Курана“? И нема јасног, разумног објашњења.

Умјесто одговора, умјесто помоћи, добија одобрење за нову удају. Хасанагиница,

баш као и у балади , постаје средство доказивања моћи између аге и бега. Само је у

драми, кроз бројене монологе које Хасанагиница изговара указано на сву

прљавштину тог свијета моћи. На све закулисне радње и политичка разрачунавања

свог брата и свог бившег мужа. Свјесна свих тих интрига, свих сплетки и прљавих

потеза које вуче и једна и друга страна, Хасанагиница ће добити прилику да макар

једном јасно и гласно проговори и натјера тај свијет моћи и положаја да је чује. И то

не само да је чујен его и да је послуша. Симовић ће да проговори кроз уста

Хасанагинице о свој моралној биједи и нискости и бега али и његове мајке, старе

Пинторовићке. И да на изузетно јак, громки начин укаже колико је моћ породице и

њезин добар глас важнији од судбине било ког члана те породице, макар то била и

кћерка, односно сестра. А са друге стране, Симовић указује да је човјек који нема

шта да изгуби, који се не може ничим натјерати на послушност изузетно опасан

човјек. Макар то била и Хасанагиница која ултимативно захјева да се посљедњи пут

опрости са својим маленим синком. Пристала је на све : да напусти дом, да напусти

невољног супруга, да напусти смисао свог живота-своје чедо, да се поново уда, да

се уда за „невидљивог“ младожењу. На све, али по циену да види још једном своје

чедо. Тим начином, тим ултиматумом, Симовић успјешно припрема расплет ове

трагедије, спрема тренутак физичке смрти Хасанагинице. Психички, душевно, она је

већ мртва, загубљена у својом сомнабуналним визијама, у помрачењу ума, у

немогућности да се помири са губитком вољеног, рођеног чеда заувијек.

Да би појачао слику друштвеног статуса и положаја Пинторовића породице,

Симовић ће увести ликове двојице баштована. Примарна функција у дјелу јесте

уређења баште за долазак сватова. Али је много важније она секундарна, скривена

слика малограђанске потреба да све изгледа славно, углађено, сјајно. Зато ће

Симовић и успоставити дијалог ове двојице обичних радника из кога јасно видимо да
је све то у функцији шминке, украшавања спољашњег изгледа и подвлађивања укусу

и мишљењу чаршије, тј.друштва.

И на крају, на најбољи начин, Симовић је указао на слику тадашњег друштва

сликајући двојицу најважнијих ликова, Хасанагу и Пинторовић бега. Док су у балади

прказани и један и други као безосјећајни, сурови представници мушког

патријахалног свијета, у драми добијају много јасније и сложеније улоге. Једну улогу,

можемо рећи једну маску обијица држе пред јавношћу, на дневниом свјетлу, а другу,

много туробнију и невеселију улогу, властиту улогу исказују када се неминовно

сусретну са изузетно тешким, суровим одлукама и ситуацијама. Док на свјетлу дана

посматрамо лик Пинторовић бега као суровог безосјећајног брата, опасног и

осветољубивог сродника, хладног и прорачунатог сина, ноћу, када скине своју одјећу

гледамо лик уплашеног, несигурног, па чак и кукавице Пинторовић бега. Симовић

нам јасно указује на сву несрећу овог напаћеног пламића који носи на својим леђима

изузертно тежак терет, терет чувања и доказивања племићке моћи и части породице

Пинторовић. Само ноћу, бег смије на моменте свући сву ту одору хладног

прорачунатог бега и исказати, макар и на тренутак, слику уплашеног и уморног

човјека, који се уморио од свакодневног играња улоге бега. Човјека који је уморан од

свакодневен рачунице моћи и части чији завршни рачун сваки дан мора да превагне

у бегову корист. Ако само једном дневна рачуница пређе у корист других, бегова и

ага, њему неће бити добро. Зато ће бег, посегнути и за мртвим кадијом само да би

рачуница превагнула њему у корист и да би на тај начин, поменом имена моћног

кадије, мога да се освети Хасанаги.

 Док се Пинторовић бег мучи са својим дневним рачуницама, Хасанага, онај

што у оба дјела упућује завршни удар Хасанагиници, има другу муку. Умјесто

баладично суровог и безосјећајног лике Хасанаге, у драми посматрамо, упознајемо

једног сасвим другог агу. Оног јуначног, храброг, али и суровог, бездушног већ смо

упознали кроз различите ликове. Па чак и осветољубивог и злопамтљивог, који

смишља како да смри кости бегу. Али прави лик Хасанаге појављује се пред нама у

оном тешком, завршном чину када сурово упућује ријечи стрелице отрова

Хасанагиници али циљајући на Пинторовић бега. Сва та суровост, сва грубост

исказана ријечима које описују накићену Хасанагиницу, оне тешке оптужбе на рачун

Хасанагинице као безосјећајне жене и мајке, која чак не може ни да сузу пусти, све

то пада и губи се пред понором тишине и туге када узме мртву Хасанагиницу на

руке. Тим драмским чином, том драмском кулминацијом осјећања поражености, ага

јасно показује шта је и ко је он. Његове ријечи : „по први пут да је пољубим а да не

окрене главу с гађењем“, открива нам сву патњу, сву немоћ Хасанаге као мушкарца.

Показује нам се Хасанага као човјек невичан господској жени, Хасанага који за седам

година није успио да пронађе начин да приђе, да се умили Хасанагиници. Тек те

ријечи, тај поступак, подизања и ношења мртве супруге, Хасанагинице, откривају

нам сву брачну драму, сво неразумијервање двоје младих људи који се нису могли,

нити знали разумјети. Тек тада ми гледамо Хасанагу као беспомоћног мушкарца који

не може да „узме“ своју жену у брачној постељи. Тек тада схватамо сав бесмисао

њиховог насилног брака и невољења. Хасанага, навикао на грубост према женама

војикушама, према женан својих непријатеља, не зна, не умије, не проналази начин

да допре до господске, пламкиње Хасанагинице. Још када томе додамо сазнање да

је Хасанагиница срцем одабрала кадију а не њега, постаје нам јасније слика суровог,
љубоморног, безосјећајног Хасанаге. Човјека који је могао да освоји и порази све и

свцаког до властиту супругу. А њу није могао зато што они не потичу из истих

свијетова. Свијет Хасанаге, свијет крви, рата, курви ниеј се могао дотакнути, спојити

са свијетом Хасанагинице, њених љубавних чезњи, слутњи и маштања о миловању

са кадијом. Зато што је није могао унијети у свој свијет, Хасанага ће све више и више

да је кињи, понижава, мучи, док је на крају не дотуче својим суровим и грубим

ријечима. Хтио је да њу заболи, хтио је да увриједи и порази бега, а у ствари

повриједио је и поразио сам себе. Када на крају, један од Хасанагиних вијника

саопшти праву истину о невидљивом младожењи, имотском кадији и његовој

стварној смрти од прије седам година, суровост ове трагедије постаје још већа и

очигледнија. Завршне ријечи које ће оковати леденом тишином све ликове

Хасанагинициих породица само појачавају слику која је више него успјешно

освјетљена и насликана. Слику патријахалног друштва, друштва мушког свиејта који

не презају од било чега у игри показивања и прикупљања моћи, силе и власти и који

се не обазиру на било шта, на било кога па чак ни на љубав која је највеће и најаче

људско осјећање.

Када се затворе корице овог Симовићевог дјела и када замукну одјеци

стихова народне баладе остаје у сваком од нас дубока празнина и осјећај горчине

али и поноса. Празнина јер не схватамо да су људи у стању погазити све односе

између себе, погазити чланове властите поридице, занемарити властиту крв и на

крају одбацити љубав ради интереса, силе, власти и моћи. Горчина јер смо погођени

и не миримо се лако са трагичном судбином Хасанагинице, посебно не са судбином

Хасанагинице као мајке. А поноса зато што припадамо народу који је једну овакву

трагичну причу, страдање жене, мајке, супруге успио да претвори, преточи у стихове
и да је оковјечи као књижевно умјетничко дјело. И то не једном него више пута, у

облику различитих жанрова, и кроз перо различитих аутора.