Драма Хасанагиница Љубомира Симовића

(и Хасанагиница народна балада)

Љубомир Симовић је драмски писац, песник и романсијер, редовни члан САНУ.
Написао је четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште
Шопаловић и Бој на Косову. По последњој драми снимљен је и филм. Стеријина
награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута: за Хасанагиницу (1975), за
Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за Чудо у Шаргану (1993). Као представе у
целини, његове драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће
позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“ и Чудо у
Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада.
Довољно је рећи и то, да је први филмски сценарио на српскохрватском језику,
написан априла 1919. год. од стране Милана Огризовића у Загребу, била Хасанагиница.
Новија, позната, врло успешна драматизација је дело Љубомира Симовића из 1973.
године.
Драмском обрадом ове баладе започиње циклус од четири драме Љубомира
Симовића. Писац у Хасанагиници не мења основни склоп догађаја у односу на
истоимену баладу, али драма је нова по смислу који иста збивања у њој задобијају.
Својом сликовитошћу, концентрисањем радње на битна збивања и одређеном
загонетношћу, усмена балада отвара простор за преобликовање. Поред главних ликова
те баладе, које задржава, Симовић осмишљава и нове, чинећи односе главних актера
драме комплекснијим. Као нове ликове уводи четворицу Хасанагиних аскера, двојицу
баштована и агиног саветника ефендију Јусуфа, а од већ постојећих ликова из баладе,
који се у песми само помињу, разрађује ликове Хасанагине мајке и мајке Пинторовића.
Иако четворица аскера функционише као антички хор, Симовић успева да дȃ њихову
парцијалну, али ефектну индивидуализацију. Управо се у реплици једног од њих,
Суље, први пут спомиње Хасанагиница. Ахмед даје њен лирски портрет осенчен
чежњом и недохватљивошћу: К'о да се на месечини сунчала. Овај лик заузима посебно
место у драми: њега ни они који су на сцени не примећују, али управо он од почетка
схвата кобну веридбу Хасанагиничину. Ефендија Јусуф, агин саветник, схвата
Хасанагиничин недолазак и тумачи га разложним стидом: У том стиду је чувала твоје
име.
Балада о трагичној судбини Хасанагинице записана је 1774. године у књизи
Алберта Фортиса Путовање по Далмацији. Ова епско-лирска врста припада кругу
краћих песама, чија је основна одлика да у себи носе епске, лирске и драмске елементе.
Драмски елемент је остварен путем дијалога и монолога, који пре свега служе да што
верније насликају сукоб и опишу карактер јунака. Балада се усредсређује на једну
ситуацију у којој се човек стицајем околности и удесне неизбежности изненада
затекао. Углавном их одликује напрегнута и динамична радња, која је сведена само на
најбитније делове. С обзиром на врсте догађаја опеваних у баладама, запажа се да оне
или опевају нечију личну несрећу, или личну несрећу као део опште.
Од самог почетка можемо уочити динстинкцију између баладе и драме. Њихове
основне разлике заснивају се на жанровским карактеристикама. Томе у прилог иду и
почетни стихови оба дела који су у балади дати у виду словенске антитезе, а у драми
кроз дијалог као основно обележје драмског књижевног дела. Још једна од разлика је и
локализација Хасанаге, који се у балади налази у шатору, а у драми у војној болници.
Што ће рећи да је у процесу драматизације Симовић своје дело прилагодио савременом
тренутку. Свакако, и један и други простор, планина у драми и гора зелена у балади
имају митску конотацију. 1
Карактеризација Хасанагиничиног лика већим делом дата је посредством
других ликова у драми. Она почиње од Хусове реплике у којој набраја жене сличне
онима које долазе у њихову војну болницу из које можемо стећи утисак да је
Хасанагина жена потпуни антипод њима:
Ал да ми даду жене прекоплотке,
узбуквуше, устарабарке, мурдаруше,
роспије, орјатке, облигузије,
лезилебовићке, луцпрде, погузјашице
да ми даду секадаше, драмосерке,
ђускалице, спрозоркуше, гаркизонке,
хоћке и нећке, и радодајке,
успијуше, намигуше и шпице,
језичарке, шмизле, торокуше,
пишне и јешне, шаралице и цвећке,
настогуше, узбачвуше,
богомољке, војникуше и дроце,
официркуше, свађалице, вртирепке,
стискавице, џакалице и лудајке,
здрпиловићке, прекотезгуше,
дукатовке, префриганке,
многопије, копилуше и фанфуље,
сукњозагртаљке, испичутуре,
успутњаче, сногуше, сенабије,
утешитељке, збрзићке, удаваче,
профукљаче, учкур-мајсторице,
успаљенице, и панталоновићке, и чакшируше!
Разлог Хасанагиног беса исти је као у балади, Симовић је, међутим, унео и
госпоштину као један од мотива за овакву одлуку:
Не може, госпа, од своје силне госпоштине!
Госпоштина као нова нијанса у карактеризацији Хасанагиничиног лика има
негативну конотацију која се не наглашава у балади, али, такође, може да почива и на
статусу бегова и беговских породица, који су на вишем хијерархијском нивоу од ага. У
балади осим што добијамо информацију да је Хасанагиница изданак старе господске
лозе даље се не ставља акценат на њено порекло, већ је у првом плану видимо као
верну жену и брижну мајку. Исто не можемо рећи када је у питању драмска верзија. За
Хасанагу она је охола госпа, која не силази у логор због лоших хигијенских услова где
се истим ножем секу и нокти и хлеб, што и сам иронично коментарише:
Где ће она ту своје беговске ноздрве и господске ноге?!
Јусуф као резонер одбацује ту Хасанагиничину особину и обраћа се аги
речима:
Ту госпоштину измишља твоја сиротиња.

1
Ханс Бидерман дефинише зелену боју као симбол сазревања наде, ишчекивања васкрсења, док белој
боји придаје негативно симболичко значење, због бледила у смрти. Гора у нашој народној књижевности
представља стециште оностраних бића: вила и змајева- медијатора између овог и оног света.
 У другој слици Симовићеве драме први пут се појављује Хасанагиница. Из
њеног говора не извире страх, који је присутан у њеном првом појављивању у балади,
већ је овог пута реч о бесу. Док је Хасанагиница у балади пасивна, Хасанагиница у
драми проговара и поставља кључно питање:
Не треба мени утеха;
мени треба да разумем!
Зашто? - то ми грми у глави, ефендијо!
Ко да ми главу разноси! Зашто? Зашто?
Транспоновање познате баладе и њено приближавање мерилима и захтевима
нашег времена најизразитије је у домену језика. Симовићева Хасанагиница, иако
писана у белом стиху, лишена је узвишености у говору. Хасанагиничин говор је
поетичан, пажљиво биран. То је лирски говор натопљен јаким емоцијама, близак језику
јунакиње баладе, али у појединим сегментима она крши кодекс лепог понашања. У
једном тренутку чак и прети да ће се бацити у реку или разголитити на свадби. Лексика
којом се користи никако не би пристајала жени господског колена:
Могу да псујем султана,
и султанову пасју мајку,
и везира, - шта ми ко може?
Валда ћу нешто да изгубим?
Дете?
Ионако сам све изгубила!
У свом првом појављивању изриче неке од чињеница које нисмо могли сазнати
од Хасанаге. Хасанагиница је била жена патријархалног доба. Њени видици сежу до
авлије и живот ван тог видокруга јој није познат.
Седам година не дâ да мрднем из куће,
плаши се да ме неко погледа;
неко ми каже ,,добардан”.
Није ми дао ни с братом да останем насамо.
А сад тражи да му дођем у планину,
међу војнике!
Да сам му дошла, реко би да сам похотљива,
и не би ми призно да сам дошла због њега,
него да, куја, осетим војнички зној!
Пасивност агине жене у балади условљена је конвенцијама патријархалног
друштва. Дистанца између мушкарца и жене, несумњиво присутна у исламском
моралу и муслиманском начину живота, учинила је главну јунакињу уздржаном,
кротком и затвореном. Томе треба додати њену необичну сензибилност и господство
у опхођењу (Х. Крњевић 1980: 77). Чињеница је да агиница ниједном није разговарала
са агом, нити је имала снаге да му се обрати. Увек су имали посредника у разговору.
Међутим, иако у драми јунакиња заузима активни став и овде не изостаје проблем
потчињавања неписаним правилима друштвене заједнице. Не случајно, Хасанагиница
себе пореди са ђулетом сматрајући се предметом мушке манипулације. Такође, себе ће
назвати и иловачом због изразите флексибилности коју је жена у патријархату морала
имати како би опстала у свету мушких одлука, јер глина је мека под руком и прстима
па се с њом може шта год се жели:
 Шта сам ја њима?
Ђуле, којим један у другог пуцају?
Ни то, ситна сам ја.
Ставиш ме овде, ставиш онде, преместиш,
одмоташ,
замоташ,
узмеш, оставиш,
започнеш, па опараш, па препочнеш...
Хоћемо ли од тебе тестију, иловачо,
или ћемо ћасу, иловачо, или саксију,
или окарину,
или лонац?
Иловача бар нема језика...
Оно што је Симовић задржао из баладе, а што је изузетно битно за разумевање
лика агинице, јесте то да је она изнад свега мајка. Ипак, он осим Хасанагинице – мајке
и супруге, њеном лику додаје и нову димензију кроз Хасанагиницу – жену, која пати
због неостварене љубави са имотским кадијом. Немоћна да се своје немоћи стиди, као
и у балади, док прихвата наметнуту одлуку изражава велику бол при растанку са
дететом, које види као молитву и светлост у колевци.
Након одласка из Хасанагиног дома у балади је одмах описана њена удаја, док
се у драми Хасанагиница даље приказује кроз приклањање вери и богу и на тај начин
драмски писац је учинио њен лик развијенијим:
Засветлео ми
онда кад се све око мене стамнило.
Током боравка код мајке Хасанагиница је у прилици да говори о савременом
тренутку и ту изриче неке од критика упућених мушком свету. Одступајући од жена
патријархалног друштва замера мушкарцима што су у самовољи почели кројити богове
према себи.
Агиница се налази у простору између стварног и имагинарног, што и потврђује
речима да јој се чини сном оно што јој се дешава, а не оно што сања. У балади, пак,
нема таквог продирања у њен унутрашњи свет. Ипак, снови су веома битни, јер не само
да показују подсвесне мисли несрећне жене, већ имплицирају и нека каснија догађања.
Они поседују и симболичко значење, на пример, снева сандуке пуне снега, а по
народној традицији то указује на смрт. Такође, она сања и кадију, који је чека крај
џенета (исламски назив за рај, што у дословном преводу значи „врт“ или „башта“), а
снови о њему помогли су јој да преживи године које је провела у агиној кули,
спавајући у сенци чемпреса. Мирјана Детелић наводи да куле и дворови у нашој
усменој књижевности симболизују утврђеност, затвореност као и потребу за заштитом.
И кад су највећма окићени, куле и дворови су пре свега бедеми о које се мора срушити
свака агресија споља (М. Детелић 1992: 149). И док за Хасанагу кула представља моћ,
за Хасанагиницу је она симбол заточеништва. Попут заточеница из бајки које у кулама
чекају принца- спаситеља, она чека избављење - смрт као исходиште и jедини начин да
се поново сретне са кадијом. Битно је напоменути да чемпрес има богат значењски
слој, јер у народној свести још од античког доба представља магично дрво које је
симбол ускрснућа, али и вечне туге, а у народној песми може означавати и мртвог
заручника. У процесу драматизације Симовић лик имотског кадије темељи управо на
овом мотиву.
 Жеља обеју Хасанагиница је иста: да последњи пут виде децу пре своје удаје.
Испоставља се да се она на крају претвара у трагичну грешку, која бива погубна по
њих. Симовић вешто користи мотив опраштања из баладе. Тако у народној песми
Хасанага индиректно прекорева агиницу обраћајући се синовима који је моле да се
врати:
Ход'те амо, сиротице моје,
Кад се неће смиловати на вас
Мајка ваша срца каменога!
Као што је и очекивано, писац драме је разрадио овај мотив. После жучне
расправе између Пинторовића и Хасанаге, на сцену се поставља колевка са дететом.
Брижна Хасанагиница нагиње се над њом и говори нежне речи. То невино дете она
сматра судијом који ће судити оцу и ујаку, јер је њиховом кривицом одвојена од њега.
И у драми ће речи мужа пресудити. На Хасанагину опаску да и поред труда не може да
заплаче над колевком сина јер јој је срце од камена, Хасанагиница поставља питање
свом чеду: Видиш ли каквим ти каменом мајку каменују?, а онда умире. Својом смрћу
она оповргава тврдњу да је хладна и безосећајна. Тек тада имамо потпуну и
заокружену причу, јер из последње Хасанагине реплике сазнајемо позадину његове
срџбе и беса. Пре тога је све упућивало да је он једини кривац за све што се дешава,
али се испоставило да је и код њега у питању бол због неостварене љубави. Након тога,
на сцени остају само аскери који добијају улогу резонера:
Човече, онаква жена!
Да није умрла, нико јој не би верово.
Симовић је успешно извео драму до краја, давши јој неочекивани расплет.
Маестрално је надоградио све ликове из народне баладе, држећи се основног сижеа,
али је из новог угла осветлио те догађаје. Када су у питању главне јунакиње, може се
закључити да је она у балади само несрећна мајка која умире у сусрету са својом
децом, док се она у драми осликава и као мајка, али и као жена која није успела да
победи у беспоштеној борби у свету у ком владају мушкарци.
Можемо рећи да је Симовић, обликујући овај лик, остао најближи лику из
усмене баладе. У целини узев, Љубомир Симовић успева да транспонује усмену баладу
у савремену драму али, уједно, и да створи оригинално драмско дело које можемо
посматрати и независно од усменог предања. То је свакако оригинално дело, али и дело
које се чврсто ослања на усмену традицију и књижевност, како у својој основној причи
тако и у појединим мотивима и митемама преузетим из традиционалне културе и
формулативних образаца усменог стваралаштва. Одјек баладе присутан је не само
страдању главног лика већ и у његовој тежњи да се победи темељни несклад људске
егзистенције између моралног и прагматичног, духовног и материјалног, Бога и човека
(Б. Јовановић 2011: 61).