PRIPOVETKE MIHAILA OLOHOVA

Retki su pisci koji se sa podjednakim uspehom ogleda

ju u vie knjievnih rodova ili vrsta. Samo odabrani meu
izvrsnima mogu da se pohvale svestranou. Utoliko je vea
zasluga Mihaila Solohova, umetnika dugog daha i epske
irine, to je i u mladalakim Pripovetkama sa Dona i u
novom delu Covekova sudbina pokazao neobian pripovedaki dar, upravo izvanredan smisao za male epske ob
like. Iako sa izvesnim manama, gotovo neizbenim kad je u pitanju poetnik, rane Solohovljeve pripovetke su dostojan
uvod u veliku epopeju o oktobarskoj revoluciji Tihi Don;
a Covekova sudbina je pravo remek-delo kratke proze.
Roen 24. maja 1905. godine u malom stepskom majuru
Kruilinu, Mihail Aleksandrovi Solohov, kao i njegov otac,
doseljenik iz rjazanske gubernije, promenio je mnoga za
nimanja otkako je krajem 1922. godine preao u Moskvu,
poto je proveo bumu prvu mladost gonei bande na Donu
kao pripadnik odreda za otkup. Njegovo kolovanje u pa
rohijskoj koli i raznim gimnazijama prekinuo je graan
ski rat, u kojem je uestvovao ve kao petnaestogodinjak. U
Moskvi je poeo da pie, prvo feljtone, a zatim pripovetke
0 borbi danskih kozaka za sovjetsku vlast i protiv nje. O tim
pripovetkama, sastavljenim u razdobolju od 1923. do 1925.
godine, a objavljenim 1926. u zbirkama Pripovetke sa Dona
1 Azuma stepa, ugledni pisac Aleksandar Serafimovifi pi
sao je u predgovoru: Slino stepskom cvetu, pripovetke
druga Solohova uzdiu se kao iva pega. Jednostavno, izra
zito, i ono o emu se pripoveda osea stoji pred oima.
ivopisan jezik, onaj jezik pun boja kojim govore kozaci.
Saeto, i ta saetost je puna ivota, napregnutosti i istine.
Oseanje mere u napetim trenucima, i zbog toga one pro
imaju. Golemo poznavanje onoga o emu pripoveda.
9 Covekova sudbina

129

Otro oko koje hvata. Sposobnost da odabere najkarakteristinije crte od mnogih. Sve te osobine roenog pisca Solohov je u jo veoj meri ispoljio u Tihom Donu, romanu
na kojem je radio punih petnaest godina. Krupne istorijske
dogaaje, oktobarsku revoluciju i graanski rat, on je pri
kazao pripovedajui o sudbini jedne kozake porodice sa
Dona, pre svega, o sudbini traginog junaka Grigorija Melehova. U tenji da to ivlje i snanije ocrta raslojavanje
kozake sredine i zaotrenost klasne borbe, Solohov je
pribegao postupku koji je ve u Pripovetkama sa Dona
uspeno primenio opisivanju raskola u porodici ali,
sasvim drukije no to je inio ranije, dramatinost zbivanja
nije traio u sukobu krajnjih suprotnosti, nego u sloenosti i
raspetosti jednog lika, oveka koji u revoluciji pokuava da
pronae svoj, trei put, da pomiri nepomirljive protivrenosti. Jo dok je zavravao Tihi Don, Solohov je poeo da
pie navi roman Uzorana ledina, ali je tu zamisao zbog
rata sve doskora bio ostvario samo delimino. Kao Sto je u
svom prvom romanu naslikao muno raanje novog na Do
nu, tako je u novom delu opisao spor i tegoban ali ne
zadriv razvitak socijalistikih drutvenih odnosa, nastanak
kolhoza i ogromne promene u ivotu i svesti danskih koza
ka. Meutim, dok je stoer radnje u Tihom Donu poro
dica, osnovna jedinica starog drutva, nosilac dogaaja u
Uzoranoj ledini je celo selo. Tako je ve strukturom fabule
i kompozicijom Solohov ukazao i na razlinost dva drutva
i na razlinost dva razdoblja u stvaranju novog poretka.
Verni pratilac i tuma istorije sovjetskog drutva, Solohov
je i u treem, jo nezavrenom romanu Oni su se borili
za domovinu izloio jedan od presudnih dogaaja u raz
vitku svoje zemlje, borbu protiv inostranog napadaa, i ocr
tao jo jednu osobinu sovjetskog oveka: postojanost i
hrabrost, spremnost da u svakom trenutku brani svoju so
cijalistiku otadbinu. Te crte svojstvene su i junaku iz
vanredne pripovetke Covekova sudbina.
Meu najvanije odlike Solohovljevih ranih prlpovedaka, nesumnjivo, spadaju dinaminost i napetost izraza, to
e ostati glavna dra i njegovih kasnijih dela. Nije re samo
o bogatstvu jezika, punog sonih narodskih rei i obrta, niti
iskljuivo o slikovitosti opisa prirode; u pitanju je pre oso
bita prepletenost likova i dogaaja, skladna ukomponova130

nost zgusnutih karaktera u jezgrovitu fabulu. Ve prva pripovetka Mlade lii na kakvu antiku tragediju: tu je i
nepomirljiva suprotnost, i bliskost izmeu suprotnih strana,
i sluajna nesrea koja ima vlastito opravdanje, i zakasnelo
prepoznavanje koje tu nesreu pojaava i, najzad, trijumf
besmislenosti i u isto vreme prirodnost svega to se odigra
lo. Solohov namemo osnovni sukob danskih kozaka,
osnovni sukob revolucije uopte opredeljenost za bele ili
za crvene, za revoluciju ili protiv nje prikazuje u okvi
rima porodice. Tek tako on moe da istakne svu sloenost
revolucije, svu dubinu rascepa u drutvu tog prelaznog raz
doblja, svu traginost situacije. Tako se i u pripoveci U vrt
logu razvijaju dve uzajamno proete radnje: sazre van je
svesti o ispravnosti stvari za koju se bore komunisti, s jed
ne, i sve vee zapadanje u zloinake akcije belih, s druge
strane. Dok se otac i dva sina bore za pravdu i ginu, trei sin
postaje sve pokvareniji u strmoglavoj elji za slavom i ino
vima, i u estokoj mrnji prema revoluciji nareuje da se
njegov otac i braa ubiju. U svim pripovetkama sa Dona
jedni se dre svojih pozicija d ostaju privreni belima, a
drugi pristaju uz novo, odlaze u Crvenu armiju ili joj na
neki nain pomau. To ini i osnovu tragikog sukoba: deca
se bore protiv oeva, oevi ubijaju vlastitu decu, izmeu
brae vlada mrnja. Klasna borba pretvara se u Aurnoj
stepi u zversko obraunavanje. U pripoveci Crvotoina
Solohov pokazuje svu nepomirljivost, surovost i neovenost
pripadnika i pristalica starog u borbi za odranje svojih
ivotnih naela. Traginost i dubina tog jaza utoliko su vee
to se povod za tragini in gubi, te in postaje potpuno
besmislen, upravo ist odraz slepe mrnje. Slika raslojavanja
kozake sredine pod uticajem revolucije neto je drukija u
pripoveci Bostandija. Dok mlai brat gleda u starijem
bratu crvenoarmejcu ideal, otac je predsednik prekog suda
belih. Malian se koleba izmeu potovanja prema ocu i lju
bavi prema bratu. Da bi spasao brata, on mora da ubije
oca. U tom izboru izmeu oca, zakletog neprijatelja komu
nista, i brata crvenoarmejca i jeste poenta pripovetke: pobeda je na strani revolucije, jer su na njenoj strani napre
dak, mladost, ljubav i pravda. Neto vedriji zavretak ima i
pripovetka ibalokovo seme, u kojoj osnovu traginosti
9*

131

ini sukob ene-izdajnika, koja raa muko dete, i oca toga

deteta, boljevika Sibaloka, koji voli dete, a majku mora da
ubije. Meutim, ubistvo izdajnika je sasvim prirodno, a oe
va ljubav prema sinu i elja da se njegov potomak 9dri
ulivaju veru u ivot i pobedu novog. Optimistiki je into
nirala i pripovetka o vrstini i nepokolebljivosti sovjetskog
oveka, puna mirnog nadmonog humora ak i u najteoj
situaciji Predsednik revvojensovjeta republike. Izvan
rednom ovenou stvaralaca novog drutva odie dir
ljiva pripovetka Zdrebe. Grubi ratnici, oguglali na smrt
i ubistva, na nevolje i tekoe, u jednom ivom biu, roe
nom u nesrenom trenutku, vide deo sebe, svoje prolosti,
svog doma. Ti ljudi okorela srca, u stvari, kriju u sebi detinju, plemenitu nevinu duu, udnju za ivotom i sreom,
potrebu za ljubavlju i prisnou: njihov cilj-nije ubijanje,
nego srea i ljubav, od ega su oni sada toliko daleko.
U Pripovetkama sa Dona likovi kozaka ocrtani su
upeatljivo, sa neobinim smislom za tanane prelive. Solo
hov izbegava opis lika, to odvajkada najsigurnije ali i naj
jednostavnije sredstvo karakterisanja; on samo naznai
osnovne crte, prikae nekoliko situacija, poneki dogaaj,
pusti junaka da se iskae u nekoliko kratkih, naoko bez
naajnih reenica i ceo lik je tu, jezgrovit, sloen, iz
razit.
Kao to je Leonov izabrao lopova Miku Vekina da bi
prikazao nemire revolucije i raanje novog u svesti ljudi,
kao to je sam Solohov kasnije u Tihom Donu prikazao
Grigorija Melehova, kozaka koji nije naao, nego koji trai
svoje mesto u revoluciji i svoj put u nov ivot, tako je i u
Pripovetkama sa Dona Solohov naslikao mnotvo sasvim
razlinih lica, koja se, svako na svoj nain, ispoljavaju u
tom nemirnom vremenu, trae sebe i nastoje da se snau
u obilju burnih dogaaja.
Izuzetna prirodnost, neposrednost izlaganja, gotovo
prianje izazivaju prisan dodir pripovedaa sa itaocem.
Nema klasinog uvoda, ekspozicije, ak ni zakljuka. Sve je
nalik na iseak iz ivota. Ali ta fragmentamost puna je
dubokog smisla: sve sudbine Solohovljevih junaka, svi
pojedinani dogaaji utapaju se u optu sudbinu narodnu,
u velika zbivanja, u kojima svi uestvuju.

Obino poredbeni, esto metaforini, Solohovljevi iz

vrsni opisi prirode nisu sami sebi cilj: oni ne samo to po
jaavaju utisak i istiu psiholoku situaciju nego i ukazuju
na iskonsku srodnost oveka sa prirodom, sjedinjenost ko
zaka sa svim to ga okruuje.
Poetkom 1957. godine pojavila se Solohovljeva pripo
vetka ovekova sudbina, koja je za veoma kratko vreme
stekla svetsko priznanje. Pokuavajui da objasni sutinu
glavnog junaka pripovetke, sovjetski istoriar knjievnosti
A. Jezuitov istie: ...Kad su se pojavili ljudi, pa ak i
cela pokolenja, koji su itav svoj svesni ivot posvetili stva
ri revolucije, stvari socijalizma, ljudi koje su ve u celini
izgradili novi drutveno-ekonomski uslovi, socijalistike
norme ivota ule su u njihovo telo i krv, postale neka
vrsta instinkta. Tom pokolenju pripada i Andrej Sokolov,
kao to se vidi iz njegove oskudne biografije. Doista, pos
tojanost, oseanje drugarstva i odanost domovini odreuju
teku sudbinu Andreja Sokolova, ali on se tih svojstava ne
odrie ni kad mu ivot doe u pitanje. Spontana moralnost
i neobina gordost, uz prirodnost koja proistie iz uroene
svesti da vri dunost i kad ini podvig daju ovom liku
plemenite crte uzornog oveka, ne oduzimajui mu, pri tome,
ivopisnost-i konkretnost. Zanimljiv je i umnogome karak
teristian sluaj kad Sokolov prihvata zdravicu nemakog
oficira za svoju smrt i izbavljenje od muka. Poto je gla
dan i iscrpen lagano popio au rakije, on je odlomio koma
di hleba, a ostatak vratio na sto: Hteo sam veli on
a im, prokletnicima, pokaem da, iako umirem od gladi,
ne nameravam da grabim njihovu milostinju, da ja
imam svoje, rusko dostojanstvo i ponos, i da me nisu pret
vorili u ivotinju, ma koliko da su se trudili. Skromno, go
tovo stidljivo govori Sokolov o svom podvigu, ne istiui ga,
ak ga i ne zapaajui, znajui samo da ini ono to treba
i mora da ini. Utoliko je vea ljudska lepota ovog velikog
obinog oveka. Ali treba se uvati jednostranosti u tuma
enju Sokolovljeva lika. Neobina ovenost njegova karak
tera i bezdana traginost njegove sudbine otkrivaju ne
samo njegovu linu nesreu i snagu njegove istrajnosti i
vrline nego i ljudske nedae u borbi sa silama mraka, i lepotu i snagu ljubavi kao stvaralakog naela.

132

133

Mada kao umetnik vie privren velikim epskim obli

cima, poznat i priznat vie kao romanopisac negoli kao
pripoveda, Solohov je i u kratkoj prozi, naroito u Covekovoj sudbini, ispoljio neizmerno bogatstvo i silinu svog
izuzetnog dara.
JOVAN JANICIJEVI

SADRAJ
Covekova sudbina
3
Mlade
36
Sibalotoovo seme
46
Predsednik revvojensovjeta republike 52
Porodini ovek
57
Bostandija
64
Vrtlog
78
Zdrebe
95
Aurna stepa
103
Crvotoina
113
Pogovor Pripovetke Mihaila Solohova 128