Трагедија Борис Годунов као оригинална драмска врста

У Михајловском, Пушкин размишља о смислу историјског хода човјечанства и судбини саме руске
националне државе као основе на којој почива цијели руски народ те почиње писати историјску
трагедију „Борис Годунов“. Тема трагедије је једна од најкритичнијих и најзначајнијих епоха у
руској историји, крај 16. и почетак 17. вијека, вријеме снажних превирања, сукоба и судара
супротних тенденција у развоју Русије.

Послије смрти Ивана Грозног Русија ври. Смрћу Фјодора Ивановића, завршава се лоза Рјуриковича
а с обзиром да је његов син Димитрије Фјодоровић убијен још као дјечак, на престо долази Борис
Годунов – представник племства који се бори против крупног бојарства. У то вријеме појављује се
Димитрије Самозванац који ће успјети да освоји и Москву. У Димитрију и Борису представљене су
двије тенденције развитка Русије које ће у међусобном сукобу показати своју снагу и своје
слабости. Тај период, од почетка владавине Бориса Годунова до момента када је Самозванац
заузео Москву, Пушкин узима за тему трагедије.

Ова трагедија у себи има око 60 јунака из читавог друштвеног рељефа тадашње Русије, међутим,
главни јунаци нису ни Борис Годунов ни Димитрије Самозванац већ народ који се јавља у скоро
свакој сцени – маса је одлучујући фактор историје. Ова драма се битно разликује од свега што је
до ње написано у руској књижевности због начина грађења ликова којима је Пушкин пришао из
сви углова.

Нов однос према умјетности захтјевао је ослобођење од свих стега и канона. Да би остварио пуну
стваралачку слободу, одбацује класицистичку теорију о трима јединствима а задржава само
јединство радње. Такође, његова трагедија уопште нема чинова већ се састоји од 23 слике.
Народни језик још више улази у умјетничко дјело, стих модификује и лишава га риме али
усавршава ритам.

Пушкинова лирика

Године 1815. Пушкин „полаже свој први испит као пјесник“ пјесмом „Успомене у Царском селу“. У
тој првој фази свог стваралаштва, он ће се кретати у класицистичким књижевним формама –
лирској пјесми, посланици, споменарским забиљешкама и поемама, још увијек под утицајем
Державина, Жуковског и Баћушкова.

Између 1817. и 1820. у његовој поезији се осјећа тежња ка ангажовању у друштвеним и

политичким збивањима те његова романтичарска поезија из лицејског периода прераста у протест
против свега мрачног и конзервативног – у поезију борбе за сваку слободу, борбе за исправљање
друштвених неправди (Слобода 1817, Чаадајеву 1818, Село 1819). Поезија тог времена представља
увод у декабристичку поезију. Већ тада, буђењем Пушкинове националне свијести, настаје поема-
бајка „Руслан и Људмила“ која удара на основе класицистичке поетике укључујући у себе озбиљно
и шаљиво, пародију и драму, фолклор и народни језик. Овом поемом он отвара нову епоху у
развитку руске књижевности у погледу садржаја, књижевног поступка, пјесничке форме и језика.

Прогонством на југ Русије, 1820. почиње нови период у Пушкиновом стваралаштву елегијом
„Угасила се дневна звијезда“ подражавајући бајроновско романтичарско расположење, након
чега је услиједио читав циклус романтичарских поема „Јужне поеме“ с темама протеста против
деспотизма, носталгије за пријатељима, љубави према природи и жени... Инспирацију за своје
поеме, он ће наћи у реалним збивањима из живота налазећи полако начин за излазак из
бајроновског чисто субјективног начина изражавања, што и постиже у поеми „Цигани“ завршеној у
михајловском периоду (најплоднијем Пушкиновом периоду, само лирских пјесама пише преко
90).

У Пушкиновој поезији друге половине двадесетих година, дубок траг ће оставити трагедија
декабристичког устанка. У овом периоду у његовом стваралаштву се осјети и гњев и депресија
(Под плавим небом отаџбине драге, Пророк) те успјева створити само једно значајније и крупније
дјело поему „Полтава“ којом се полако извлачи из депресивно елегичних расположења у којаје
упао послије декабристичког устанка.

И у првој половини тридесетих година пише лирске пјесме (Вријеме је, пријатељу, вријеме;
Споменик) а највеће достигнуће у области поезије посљедњег периода његовог стваралаштва је
„Бронзани коњаник“ – херојска поема о несрећи, болу и судбини „малог човјека“.

Евгенје Оњегин – први реалистички роман у руској књижевности

Најзначајнији резултат болдинске јесени је довршавање романа у стиховима „Евгеније Оњегин“

којег је Пушкин започео писати 1823. а дефинитивно завршио 1831. Овај роман је обухватио три
значајне епохе Пушкиновог стваралаштва – јужно прогонство, прогонство у Михајловском и
послиједекабристички период. У њему је у потпуности изражена комплексна Пушкинова
представа о времену у ком је живио. Већ у „Циганима“ и „Кавкаском заробљенику“ видљиви су
покушаји Пушкинови да створи лик младог човјека 19. вијека.

Тема романа је судбина младог човјека и свијета који га окружује у времену између отаџбинског
рата 1812. и декабристичког устанка 1825 - младог човјека који бјежи од цивилизације у крило
природе али га и она не може спасити од досаде коју не умије сам да превлада, иако има
интелигенцију и културу и жив дух, не умије да их искористи за своју надоградњу него остаје
просјечан – типичан младић Русије тога доба. Пушкин је ту већ реалиста који испробава свој
таленат на најобичнијој теми, тиме и тежој за умјетничку обраду.

Кроз лик Татјане, у овом роману, Пушкин даје и лик млад жене тог времена којој је одузето све
друго до да буде заљубљена, да буде жена, мајка или љубавница. Он открива карактер дјевојке
која одрста далеко од високог друштва и са таквим коријеном стасава у жену са квалитетима који
ће се касније испољити и неће моћи да их уништи ни сва баналност друштва у којем ће се наћи
удајом. Прича Татјане и Оњегина даје умјетничку слику свијета који све лијепо и племенито
осуђује на пропаст. Ни Татјана ни Оњегин, у свијету у коме живе, не могу да остваре ништа
квалитетима којима их је природа обдарила. Ленски, као романтичар, бескрајно удаљен од
реалног свијета, са својим представама о животу није имао шансу за опстанак у таквом суровом и
бесмисленом животу. Сахраном Ленског, сахрањује се и читава руска романтика, која без обзира
на сву своју љепоту, неминовно мора отићи са сцене.

Овај роман је по Белинском – енциклопедија руског живота јер је њиме представљена

цјелокупност руског живота у сваком погледу – психолошком, друштвеном, историјском, наравно,
на начин на који га је Пушкин видио.. Овим дјелом, Пушкин успјешно остварује реалистички
књижевни поступак дубоко захватајући у социјалну проблематику и критичким односом према
реалном свијету, достижући максималан ниво у умјетничком уобличавању савременог
историјског и друштвеног тренутка.

Пушкинове „мале трагедије“

У Болдину, Пушкин остаје сам са својим мислима и са жељом да се окуша у темама које је тако
обилно третирала европска књижевност 17. и 18. вијека – тврдичлук, завист, донжуанство. Из њих
ће произаћи „Мале трагедије“. Од октобра до почетка новембра 1830., за свега двије недјеље,
Пушкин ће написати четири трагедије. У „Борису Годунову“ обрадио је тему судбине народа, у
„Малим трагедијама“ пошао је другим путем обрађујући тему судбине човјека у оној мјери у којој
је она зависила од његових унутрашњих квалитета. Дубоким понирањем у човјеков унутрашњи
свијет и сјајном психолошком анализом карактера, Пушкин открива колико индивидуално
психолошке карактеристике играју велику улогу у обликовању човјекове личне судбине.

У „Малим трагедијама“ носиоци страсти су личности необичне, снажне, обдарене великом памећу
и изразитом снагом воље и карактера, а страсти њима до те мјере господаре да они неминовно
одлазе у пропаст јер нису у стању да им се супротставе.

У трагедији „Витез тврдица“ обрађује тему тврдичлука. Барон Филип је личност ријетких
способности и снаге карактера и све то покорава страсти која га на крају убија. У „Моцарту и
Саљерију“ обрађује тему зависти, трагедија у овом дјелу није само у Моцартовој смрти него и у
самоуништењу Саљерија. У овој трагедији Пушкин показује колико дубоко може да продре у живу
личност да би дочарао како једна особина умије да загосподари над другима и деформише
личност. У „Каменом госту“ Пушкин одбацује традиционални моралстички приступ, његов Дон
Жуан изазива симпатије код читалаца, воли живот а игра се са смрћу, весео је, предузимљив,
користи сва средства да оствари зацртани циљ а у исто вријеме је искрен у свакој својој љубави.
„Пир у вријеме куге“ је превод фрагмента поеме Џона Вилсона „Град куге“ од кога је Пушкин
створио оригинално дјело с основном идејом побједе човјековог духа над смрћу, мада на крају
уживање у насладама живота ипак кажњава смрћу.

У „Малим трагедијама“ Пушкин разоткрива психолошки профил својих јунака и колико на њега
утичу друштвеноисторијска дешавања. У овом дјелу, он се максимално концентрише на понирање
у унутрашњи живот јунака разоткривајући њихове карактере са изузетном ширином и дубином.
Иако се у многоме разликују од класицистичких трагедија, управо у том продирању у живу
личност, у овом дјелу се Пушкин враћа класицистичкој теорији о трима јединствима мада
јединство мјеста није тежио да оствари. У исто вријеме смањује број личности учесника у радњи и
знатно одступа од класицистичке трагедије у композиционом дјелу – умјесто ранијих 5 чинова, он
кондензује радњу на свега неколико сцена. У тим тијесним композиционим оквирима, он са
изузетном дубином разоткрива сву трагедију својих јунака која се прије свега одвија у њима
самима.

„Белкинове приче“ као скица за изналажење језичког стандарда

У циклусу „Повести Белкина“ има пет приповједака: Пуцањ; Мећава; Продавац погребне опреме;
Станични надзорник и Госпођица сељанка. Циклус обрађује теме из живота провинцијског
племства, свакодневног живота официра и ситног чиновништва. Не може се рећи да је овим
дјелом Пушкин увео у руску литературу „малог човјека“, он ле ликовима Адријана Прохорова и
Самсона Вирина први пут остварио умјетнички цјеловито и животно увјерљиво лик „малог
човјека“ који је на себи носио читав терет живота а и даље стајао у прикрајку књижевне и
умјетничке сцене.

Пушкин овдје оставља књижевне каноне и идејно – философске схеме у прилажењу животу и
умјесто пјевања опредјељује се за говорење, приповиједање. Осјетио је да пјевање није довољно
јако да понесе ново осјећање свијета. Овај нови умјетнички поступак му је омогућио да потпуније
изрази своје „мале људе“ онако како их је носио у себи. Тако је он први почео причати, што је
изазвало читав преокрет у руској књижевности тридесетих година 19. вијека.

У Пушкиновим „Повестима Белкина“ су три аутора: Издавач, Иван Петрович Белкин и човјек који
му је неке од ових прича причао. Тако је постигнута максимална условност ауторства ових прича.
Аутор је, наравно, Пушкин, али на овај начин он себе вјешто дистанцира од прича и ствара
својеврстан сказ, први у руској књижевности, и та стилизација причања у духу човјека из народа је
Пушкину изванредно успјела.

Белински није био задовољан Пушкиновим причама јер је сматрао да је Карамзин већ нешто
такво урадио у „Јадној Лизи“ прије Пушкина, међутим, Пушкин на сасвим другачији начин
поставља расплете у својим причама указујући на бесмисленост шематског приступа животу. Све
схеме пред животом падају и Пушкин потврђује своју већ раније освједочену идеју да умјетник
треба животу да прилази ослобођен предрасуда и естетских канона.

Историјска проза: Капетанова кћи према Историји Пугачова

Пушкин је почетком тридесетих година почео интензивније да проучва руску националну

прошлост. Пажњу су му привукли сељачки устанци поготово онај под вођством Јемељана
Пугачова. То интересовање га је водило у прегледавање документарне грађе као и у поход
стазама куда је прошла Пугачовљева стихија. Сусрети с многим људима који су запамтили те
догађаје и сва документација коју је прегледао омогућило му је да уђе у дух времена и смисао
социјалних судара што је уобличио у дјелу „Историја Пугачова“ штампано 1833. и 1834.

Упоредо са овим строго научним дјелом Пушкин је почео да ради на роману са темом из сељачких
ратова под вођством Пугачова. Он се није задовољио само тачним описом времена које је
проучавао, хтио је да да и умјетничку слику о свему ономе што је сазнао и доживио. Резултат тих
настојања јесте роман „Капетанова кћи“ која ће уједно бити и крајњи резултат његових трагања у
области прозе. Пушкин је ово дјело замислио и остварио као историјску хронику догађаја и као
умјетничко виђење епохе социјалних превирања.

У свом послу могао је поћи од два основна принципа по којима су тада стварани историјски
романи – могао је у центар својих посматрања поставити историјску личност и посматрати читаво
доба у вези с њом, и могао је приказати измишљене јунаке у чију се судбину умијешала историја и
с којим би у везу долазиле историјске личности – он се одлучио за другу опцију и тако су његови
јунаци из породице Грињових, Миронових, као и Швабрин измишљене личности, свака типична за
своју епоху и за своју социјалну средину. Такође је занимљив метод приповиједања – читав роман
је дат као прича Грињова о своме животу – приповиједа се у првом лицу. Пушкин је у њему
остварио савршен примјер сказа, првенствено избором главног јунака кроз чије се очи гледа на
све оно што се око њега збива.

Оно што је посебно занимљиво у Пушкиновом роману а што га разликује од осталих историјских
романа тог времена је то што Пушкин у први план ставља судбину својих јунака који су у
непосредној зависности од историјских догађаја – историја постаје главна сижејна линија која
себи потчињава личне судбине јунака. Тиме је историјска ситуација коју Пушкин описује престала
бити декорација и постала жива стваралачка сила која одређује животне путеве јунака. Он не
улази у разматрање историје ако му то није потребно за развој ликова, историја је овдје потпуно
преведена на језик умјетности.

Љермонтовњева лирика усамљености и бунта

Идејна и интелектуална Љермонтовљева трагања, сви његови немири и снови нашли су врло
снажан израз у његовој лирици. У руској поезији 19. вијека Љермонтов је ван спора
најтемпераментнији пјесник. Лична судбина Љермонтовљева од њега је створила усамљеника и
побуњеника.

Љермонтовљева поезија је непрекидан немир, стално нарушавање хармоније, вјечна тежња за

бескрајем, хрљење у буре и сукобе. Белински ће рећи да у његовој поезији нема наде нити вјере у
живот и у човјекова осјећања. Међутим, у дну безвјерја, безизлаза и усамљености налази се
непресушан извор побуне и тежње за потпуним и неограниченим људским животом. Љермонтов
је незадовољан свиме око себе али се са тим не мири, већ тражи начин да мијења свијет.Он у
свом незадовољству и побуни против реалног живота и поретка у њему, хрли томе животу у
сусрет, хвата се с њиме у коштац, бори се са њим. То је једна од најљепших,
најкарактеристичнијих одлика његове поезије, уз ону да лириком исказује читаво своје пјесничко
биће у борби са самим собом.

Осјећање дубоке туге што се жеље, наде и снови не могу остварити, оставило је дубок траг код
Љермонтова. Он постаје потпуно свјестан свог усамљеништва на које је осуђен и у коме не може
да наиђе на било кога себи блиског. Услови тешког друштвеног притиска , усмјереног против свега
што је талентовано и слободољубиво појачали су у пјеснику осјећање усамљености. Једна од
најкарактеристичнијих Љермонтовљевих пјесама, која изражава његов став према животу и
осјећање свијета је „Једро“ 1832. у којој се појављује и још једна тема која ће стално бити присутна
у његовој поезији – тема равнодушности и досаде, која ће се стално преплитати с другим темама.
Човјек се усамљен рађа и читав живот усамљенички плови по разбјесњелом океану живота,
шибан, бурама, олујама и таласима.

Усамљеност и нека исконска туга , која је Љермонтова пратила од почетка живота, сазријевала је у
њему и налазила најразличитије реализације у његовим пјесмама. Усљед тога он се не повлачи у
себе и не губи интересовање за све што се око њега дешава већ тежи да мијења свијет и у
бесплодности свог покољења, обдареног, образованог, способног за велике подухвате, види
бесмислену трагедију. Усамљеност, бесмисао, досада и туга продрле су у све Љермонтовљеве
пјесме. Све оне носе мисао о суровости живота и немогућности да се свему томе да успјешан
отпор.Пјесма која најбоље заокружује пјесниково осјећање безизлаза је „И досадно је и тужно“.

Крајње незадовољство свим што је око њега и већ наговјештена тежња за кретањем у даљине и
бескраје говори о романтичарском Љермонтовљевом ставу према животу, који није ништа ново,
али ће у његовој поезији романтизам добити нове квалитете – пјесник је незадовољник који
негира све што постоји али истовремено види у животу вриједност због којих има смисла живјети.

Јунак нашег доба, први психолошки роман у руској књижевности

Тема овог романа је руски савремени друштвени живот. Главни јунак, Печорин, ријетко обдарена
природа која у себи осјећа велику моћ стваралаштва и акције, човјек ријетке интелигенције,
широког образовања и културе који свим својим даровима може много да уради не само за себе
него и за друге када простор за његово дјеловање не би био сувише узак за његову ширину. Ту се
и огледа заплет романа, када човјек који треба да утроши енергију без краја наиђе на свијет
ситног рачуна, ситних материјалних интереса и бесмислене свакодневнице. У овом роману ће
Љермонтов изрећи оно што чини суштину јунака његовог времена и дати своју оцјену њега и
времена. Печоринова личност се у увом роману остварује као дубоко трагична и према томе
износи посебан однос писца према животу.

Печоринов лик је централни у роману „Јунак нашег доба“, он ј еоваплоћење пишчевог односа
према животу. Љермонтов је створио још неколико ликова помоћу којих ће освијетлити Печорина
са разних страна и употпунити умјетничку слику свог виђења свијета. Тако су настали ликови Беле,
Максима Максимича, Вере, доктора Вернера, кнегињице Мери, Грушњицког, дјевојке из Тамањи.
То су све допунски рефлектори који су ту да освијетле Печоринов лик. Љермонтов се на посебан
начин потрудио да открије све унутрашње особине свога јунака, да их погледа из различитих
углова и у различитим животним пројекцијама.

Овакав умјетнички лик није настао случајно, он је дуго сазријевао заједно са писцем на његовом
стваралачком путу. Уз то, реалне карактеристике епохе у којој је живио, нашле су своју потпуну
умјетничку реализацију у Печориновом лику. Отуда је Печорин својеврсна синтеза онога што је
Љермонтов створио у току свог читавог живота.

Љермонтов је имао у свом роману централну идеју – остварити умјетнички лик који ће
представљати његову представу о савременом покољењу. Сви остали ликови створени су с циљем
да Печоринов карактер што свестраније допуне и освијетле. У складу са оваквим схватањем
замисли романа и централног лика Љермонтов је остварио врло сложену структуру дјела гдје
дијелови радње нису сложени по хронолошком принципу већ по принципу умјетникове замисли
главног лика. Хронолошки ред радње би био: „Тамањ“, „Кнегињица Мери“, „Фаталист“, „Бела“,
„Максим Максимич“, међутим, Љермонов композицију удешава тако да би могао да сагледа своје
ликове из неколико углова. Свака прича романа се савршено уклапа у цјелину у којој добијају
сасвим нови значај и у додиру једна с другом добијају у пуноћи и умјетничкој вриједности. Тако је
Љермонтову успјело да све углове гледања и све позиције у роману потчини централној идеји и
лику – осовини романа.
И Љермонтов као и Пушкин некада у „Белкиновим причама“ дистанцира се од свог јунака али он
то ради да би био што објективнији и непристраснији у његовом приказу и да би избјегао
схватање Печоринове приче као аутобиографије.

Приповијетка „Шињел“ Н. Гогоља – спој реалног и фантастичног

У овој приповијеци доминира тема малог, ситног петроградског чиновника Акакија Акакијевича
Башмачкина, представника биједе, лишавања и сиромаштва. На њему супротној страни је угледна
и утицајна личност, фигура богатства и ситости. Тако супротстављени један другом они говоре о
реалним односима двају супротних свјетова у животу.

Иако је „Шињел“ приказао социјалну структуру друштва и социјалну међузависност богатих и

сиромашних, Гогољев примарни циљ није био да створи социјалну приповијетку већ да покаже
унутрашњи рељеф психе Акакија Акакијевича који се бави једноличним послом свакодневног
понављања туђег и то полако улази у суштину његове личности која се ипак под тим теретом не
уништава. Њему се подсмјехују али он ипак протестује против тог унижавања, не чиновника него
личности. Шињел није само обични зимски капут који просто грије, он је идеја о нечем новом,
несвакодневном, идеја грије, остварени идеал оживљава Акакија умртвљеног простом
свакодневницом. Ипак крађа шињела доводи до тога да Акакије умире свјестан да су узалудна
његова трагања за жињелом и за животним идеалом.

Гогољ је у фантастичном животу и постхумном протесту Акакија Акакијевича дао бриљантну

умјетничку реализацију немирне савјести свих оних који су на неки начин допринијели да његова
катастрофа буде потпуна. И ту је Гогољ у неколико детаља реконструисао психологију тог
чиновничког свијета. Акакије је и послије смрти остао чиновник. Они имају изграђен угао гледања
на живот и тим мјерилима мјере и свијет послије смрти. За њих је и загробни живот уређен на
исти начин као и овоземаљски.

Карактеристичан је и умјетнички поступак у приповијеци. Она је нагомилана детаљима,

појмовима материјалног свијета, сваки предмет је именован, сваки детаљ је уочен али ни трага од
натурализма јер је сваки детаљ пропуштен кроз човјекову психу, сваки од њих је истовремено и
материјалан и нематеријалан. У „Шињелу“ је Гогољ на својеврстан начин показао како се у
истинској умјетности на одређен начин дематеријализује материјално.

Периодизација руске књижевности 19. вијека

Периодизацију је најприродније извршити према књижевним правцима чиме се не запоставља

веза литературе са друштвеним животом већ се успоставља нормалан ред ствари: друштвена
историја добија мјесто које јој припада у развојном процесу литературе, а примат се даје појавама
књижевне историје. По овом критеријуму, руска књ. 19. в. се дијели на два периода:
романтичарски и реалистички.

Руски романтизам израста из сентиментализма. Највећи пјесник романтичар прије Пушкина, Б. А.

Жуковски почео је стваралаштво као сљедбеник Н. М. Карамзина и енглеских сентименталиста.
Ова два правца имају много сродног, због тога се сентиментализам у стручној литератури често
назива преромантизмом. Развојни лук романтизма у руској литератури почиње крајем прве и
почетком друге деценије 19. вијека када су се појавиле прве баладе Жуковског и програмска
пјесма К. Баћушкова „Савјет пријатељима“ 1810. која се може сматрати „манифестом
романтизма“. Даље етапе развоја представљају поезија пјесника декабриста, Пушкинове поеме и
Гогољева „Посијела у сеоцету крај Дикањке“. У другој половини 30. година, ствралаштвом
Жуковског, Јазикова, Бенедиктова романтизам улази у завршну фазу развоја, мада ће до 40.
година Љермонтов створити поезију која представља врхунац руског романтизма. Међутим већ
1835. Белински исмијава „лажни сјај“ поезије Бенедиктова и насупрот романтизму велича Гогоља
„пјесника стварног живота“. Средина 40. година се може сматрати моментом када романтизам
коначно губи улогу доминантног књижевног правца. Тих година се писци почетници опредјељују
за реализам: Достојевски, Гончаров, Тургењев, Островски, Шчедрин...

Настанак реализма у руској књ. Везује се за Пушкиново стваралаштво посљедње деценије живота.
Гогољ се у „Миргороду“, 1835. почиње одвајати од романтизнма. Реалистички правац се у другој
половини 30. година и првој половини 40. година афирмише у баснама Ивана Крилова, зрелом
стваралаштву Гогољевом и књижевно критичким радовима Бјелинског а средином 40. преузима
водећу улогу у руској књижевности. Врхунац свог успона реализам достиже 60. и 70. година када
су објављена највећа дјела Тургењева, Гончарова, Достојевског, Толстоја.... то је и вријеме
процвијета књижевне критике – Чернишевски, Доброљубов, Писаров.

Деведесетих година јављају се нови књижевни правци – импресионизам и симболизам који

одбацују битне карактеристике руске реалистичке литературе: ангажованост, актуелну друштвену
тематику, реалистички проседе у стварању пјесичке слике. Литературу импресионизма и
симболизма карактеришу индивидуализам, антиисторизам и естетизам. Паралелно с овим
литерарним токовима, одвија се стваралаштво М. Горког који своју визију свијета уочи револуције
није могао остварити чак ни са идејних и естетских позиције најпрогресивнијих класика – Толстоја
и Чехова. У томе су узроци појаве неоромантизма крајем вијека.

Гогољева комедија „Ревизор“

Комедија „Ревизор“ је грађена на неспоразуму гдје сасвим ситног чиновника примају као
ревизора. Из тога неспоразума проистиче низ врло компликованих и комичних заплета који на
тренутак прелазе у гротеску.

Гогољева комедија је грађена на психолошко - социјалним конфликтима, она има за циљ да

разоткрије унутрашњи живот руског чиновништва, да покаже сву бесмисленост његовог
постојања. Она садржи необичну експлозивну снагу живота, снагу сатире и смијеха, коју руска
књижевност до ње није познавала. Гогољ у свијету једног провинцијског града види
конкретизацију свијета у цјелини: опште законитости на којима почива читаво руско и европско
друштво његовог времена.

Основа заплета у „Ревизору“ је социјална, политичка и психолошка. Провинцијски град живи

својим инертним животом удаљен од свега. Сви који у њему значе нешто се служе својим
положајем да би добили неке бенефите за себе. Необуздана стихија страсти и ниских порива су
постале закон. Сви пљачкају и узимају мито али се пази да се то ради у складу са хијерархијом.
Глас о појави ревизора све становнике мијења, свако се труди да се прикаже у најбољем свјетлу
али своју праву природу не може сакрити.

Све савремене страсти којих се Гогољ на неки начин дотакао у својим ранијим дјелима, овдје су се
нашле на једном мјесту и изашле су на сцену као морални комплекс савременог човјека. Те
страсти су магнетна привлачност каријере и чинова; страст да напакости и да окаља ближњег;
завист и ривалство; страст радозналости да се завири у туђу интиму и да се иста послије
препричава; страст узимања мита и страст унижавања нижих од себе на друштвеној љествици те
клањање онима који су на вишем положају. Све ове теме су се слиле у једну цјелину која одређује
разноврсност и садржајно богатство тог микросвијета.

Гогољ је веома држао до потпуне карактеризације својих ликова на сцени и зато је написао уводну
ремарку у којој је окарактерисао сваког посебно да би глумци лакше схватили унутрашњу
компликованост њихову. Он је у „Ревизору“ створио такав тип комедије, у којој се цјелокупност
приказаног свијета испољава у тренуцима кризе.

С ликом Хљестакова, Гогољ је раскинуо са традиционалном централном личношћу водвиља, са

маниром који је господарио у руској комедиографији. Хљестаков није имао за циљ да вара
провинцијске чиновнике јер никада у животу није имао никакав циљ. Њега околина чини нечим
што он није јер он није предузимљив и њиме увијек господаре околности и прилике. Појавом
оваквог лика у „Ревизору“, у руску комедиографију улази мотив „привидне“ интриге. Сва радња се
десила прије правог доласка правог ревизора. Разлог зашто Гогоља није интересовала права
радња, већ њен привид и зашто на сцени није приказао праве догађаје него оне који су им
претходили је жеља да прикаже илузорност читавог тог свијета, његовог живота, бесмисленост
његових циљева и идеала. Умјетнички значај ове комдије није у томе што је исмијала бирократску
чиновничку – феудалну Русију тридесетих година 19. вијека, већ у томе што је разоткрила
унутрашњи живот својих јунака. Једини позитиван лик у „Ревизору“ је смијех.

Роман Н. В. Гогоља Авантуре Чичикова или „Мртве душе“

Дубока размишљања Гогољева о Русији, њеној историјској судбини, о мјесту човјека у њеном
развитку, нашли су свој потпуни израз у роману – поеми „Мртве душе“. У „Мртвим душама“ Гогољ
се поново враћа оној теми која га је највише узбуђивала – теми спахија као водећем слоју руског
друштва. Он је у овој теми видио чвориште читаве судбине Русије. Скоро половина првог тома
„Мртвих душа“ посвећена је спахијама (5 од 11 глава). У тих пет глава дата је карактеристика
цјелокупног руског посједништва у свим његовим основним појавним облицима и у свим његовим
основним карактеристикама, онаквим како их је писац видио. Гогољ је дао пет основних особина
руске водеће класе у пет бриљантних портрета : Манилова, Коробочке, Ноздрјова, Собакевича и
Пљушкина, сваки карактером потпуно различит и истовремено у себи садрже опште црте руских
спахија. Овако поређани, ови ликови представљају различите степене градације који појачавају
стравичну слику деформисања и пропадања економског, друштвеног и моралног, показују дубоку
кризу Русије и њен безизлазан положај. Осталих 6 глава романа посвећено је опису градске
чиновничке и спахијске средине. У сликању градске средине врло је спретно инсистирао на
стварању атмосфере колективне психологије гдје ће издвојити понеки карактеристичан лик који се
издваја али никада преко границе иза које би се супротставили средини. Необична, анегдотска
фабула романа – куповина мртвих душа – само је оквир у који је смјештена широка и рељефна
слика спахијске русије и дубока криза кметског поретка у вријеме послије Отаџбинског рата из
1812. и декабристичког устанка 1825.

Ликом Манилова, како његовим спољњим изгледом, тако и његовим карактерним цртама, Гогољ
је открио једну од најизразитијих црта водеће руске снаге – потпуну неспособност племства за
било какву акцију. Ова социјално – психолошка категорија, послије „Мртвих душа“ добија назив
маниловштина. У Коробочки је приказана спахиница која не види даље од себе и свог интереса
који је само да се скупи која копејка више. Њен карактер означава посебну форму пропадања
спахијског сталежа у Русији исто као Собакевич који јој је у многоме сличан. У лику Ноздрјова
Гогољ је ухватио једну од значајних социјално – психолошких црта руских спахија – неспособност
за било какав озбиљан рад, чија се енергија троши на бесмислице. У лику Пљушкина Гогољ је
показао најнижи физички, морални и друштвени пад руског водећег друштвеног слоја. У њему је
требало саставити лик тврдице и пљачкаша који је већ био добро познат у свјетској књижевности.
Гогољев тврдица је руски спахија , по томе се разликује од свих својих претходника. У овом лику
Гогољ разоткрива дубоку везу између економског, друштвеног и моралног пропадања руских
спахија.

Пошто је уочио једну нову тенденцију у развоју руског друштва – тежњу за брзим и лаким
богаћењем, Гогољ је желио да схвати и покаже њене узроке и у Чичикову је показао пут до
богатства који сиромашни племић треба да пређе. С Чичиковом Гогољ већ на почетку упознаје
читаоца. Он се полако разоткрива кроз читаво дјело, прво у граду, затим у посјетама спахијама,
постепено, тако да читалац сазнаје све о њему тек када прочита читав роман. Овај обрнути ред
има дубок композициони смисао - да би пратећи јунака, читалац задржао интересовање на
централној линији фабуле. У цјелини узето, „Мртве душе“ су дјело ријетко оштре сатире, у којој
Гогољ потпуно негира спахије и чиновнике и у којој је стално присутна тема Русије, тема народа.
Потпуном пропадању племства Гогољ је супротставио свој идеал Русије, моћне и велике са
великом будућношћу и написао крупан социјални роман који ће бити основа за даљи развој руске
реалистичке књижевности.

Комедија Грибоједова „Невоље због памети“

По неким тврдњама, Грибоједов је на овј комедији почео радити већ 1816. у Петрограду (с мишљу
о томе да створи комедију у којој би било приказано високо руско друштво), а читава књижевна
Русија ће за њу сазнати у току зиме 1823 – 24.
Посматрајући и изучавајући високо руско друштво, Грибоједов је његовој критици пришао на
посебан начин гдје је одабиром детаља за грађење ликова и поетске слике назначио рађање нове
поетике у руској књижевности. Он је дјелу пришао и као класициста и романтичар и реалиста,
узимајући најбоље од ових књижевних праваца али и превазилазећи их и надограђујући у дотада
непознате путеве за даљи развој. Као класициста, првенствено у композицији комедије – сачувао
је три јединства: времена, мјеста и радње с именима ликова који неодољиво подсјећају на ликове
из европских и руских класицистичких комедија, међутим, расплетом се удаљио од класицизма.
Особине романтизма се огледају у лику Чацког, у његовом усамљеничком и гордом положају у
друштву. Ипак, он није ни романтичарски лик већ је као и сви остали ликови у дјелу грађен на
основу реалистичке поетике. Посматрање и одабирање детаља за остварење реалистичког
умјетничког дјела је употпунио талентом за индивидуализацију и генерализацију у исто вријеме,
те су се с овим дјелом могли повезати Московљани и Петрограђани тог времена као и сви Руси,
међутим, и све будуће генерације јер је Грибоједов у овом дјелу захватио све битне одлике
људске природе које није могуће ограничити временом, нацијом ни епохом. Управо својим
ликовима, он је створио типове и први у руској књижевности пошао путем реалистичке
умјетничке типизације. Он је први у руској књижевности, послије Крилова, искористио језик као
средство обликовања личности уносећи тако живи разговорни језик у књижевност. Свака личност
у дјелу има свој посебан језик.
Дуго посматрајући младу руску узнемирену интелигенцију између Отаџбинског рата 1812. и
декабристичког устанка, Грибоједов ствара лик Чацког. Снага Чацког се огледа у дубини убјеђења,
снази интелекта, страсти и темпераменту. Видећи јасно какво је уређење руског друштва, ипак
његује вјеру у хуманистички идеал и тежи промјенама односа међу људима. Код Чацког највише
привлачи развијена унутрашња равнотежа и увјереност у осправност своје визије свијета због
чега се код њега не назире ни тренутак слабости нити икакав страх пред лијеним на промјене и
моћним свијетом из кога је изишао и сам Чацки. Усамљеништво Чацког проистиче из његових
основних карактеристика – мало је оних који су вољни да се боре, макар и вербално, против
устаљеног друштвеног поретка, много је лакше проводити дане по инерцији. Ако се
усамљеништво сматра поразом, онда је Чацки на крају поражен од свијета Фомусова. Међутим,
као човјек који свјесно одбија да живи у свијету Фомусова, Скалозуба и Молчалина, надоградивши
себе толико да је вољан за праву идеју ићи сам против свих, он је ипак побједник. Својом поруком
да је боље остати усамљен и проглашен лудим него пристати на лажни живот говори о томе да он
нема само теоретски одњеговане идеје него да он те идеје и живи. Такав, он спада у галерију
ликова „сувишних људи“ јер тадашњем друштву није потребан.

Многи стихови из Грибоједовљевог дјела су постали изреке и пословице.

Счастливые часов не наблюдают. Софья

Дома новы, но предрассудки стары. / Порадуйтесь, не истребят / Ни годы их, ни моды,
ни пожары. Чацкий
Минуй нас пуще всех печалей / И барский гнев, и барская любовь. Лизонька (Прођи нас више од
свих туга / И господски гнев и господска љубав)
Чины людьми даются, / А люди могут обмануться. Чацкий (Рангове дају људи, / И људе се може
преварити)
Свежо предание, а верится с трудом.
Служить бы рад, прислуживаться тошно. Чацкий
Ах, злые языки страшнее пистолета. Молчалин
Кричали женщины: ура! / И в воздух чепчики бросали! Чацкий
Поверили глупцы, другим передают, / Старухи вмиг тревогу бьют — / И вот общественное мненье!
Чацкий
Ум с сердцем не в ладу. Чацкий
Я правду об тебе порасскажу такую, / Что хуже всякой лжи. Платон Михайлович
В России, под великим штрафом, / Нам каждого признать велят / Историком и географом! Чацкий
А чем не муж? / Ума в нем только мало; / Но чтоб иметь детей, / Кому ума недоставало? Чацкий
Я странен, а не странен кто ж? / Тот, кто на всех глупцов похож. Чацкий
Послушай! ври, да знай же меру. Чацкий
Молчалины блаженствуют на свете! Чацкий
Блажен кто верует, тепло ему на свете. Чацкий
— Где ж лучше? Софья
— Где нас нет. Чацкий
Что нового покажет мне Москва? / Вчера был бал, а завтра будет два.
Александр Грибоедов (1795 — 1829) — русский дипломат, поэт, драматург и композитор.
15 января 2020 года исполнилось 225 лет со дня рождения Александра Грибоедова —
дипломата, писателя и музыканта. Он написал всего несколько произведений, но и
одной пьесы хватило, чтобы войти в историю русской литературы. В 1824 году
впервые в печати появились отрывки из остроумной и хлесткой комедии «Горе от
ума». «О стихах я не говорю, половина — должны войти в пословицу», — писал
Александр Пушкин. И действительно, сегодня фразы из этого произведения стали
афоризмами. Редакция портала «Культура.РФ» выбрала 20 цитат, которые
актуальны и в наши дни.

Висарион Белински, творац и идеолог руске „натуралне школе“

Појава прве критике Белинског у „Телескопу“ била је значајан догађај у руској књижевности. Већ
тада се види његов изразито полемичан став према романтичарској поетици, посебно према
схватањима да само лијепо треба да буде тема умјетности. Белински је заузимао став да читав
живот у својој сложености и разноврсности треба да буде тема умјетности. Њему није сметало
само старо, већ и све оно што је изгледало ново а одвлачило књижевност од централних питања
епохе. То је прије свега романтизам, који је учинио централним свијет фантазије, удаљен од онога
што је тиштило цијело руско друштво. У својој критици „О руској повијести и повијестима г.
Гогоља“ и другим радовима он се све више приближава реалистичком поимању књижевности.
Белински сматра да живот у цјелини треба да буде тема умјетности и да су категорије лијепог у
умјетничком дјелу и животу битно различите, оно што је у животу ружно, у умјетности може
постати естетички лијепо. У својој критици он запажа да се савремена руска књижевност развија
убрзано у правцу прозе, да њу карактерише појава романа, који је убио и прогутао поему, драму,
елегију, баладу и оду, затим басну и да се појавила приповијетка која почиње доминирати у
руској књижевности. Белински у појави нових прозних форми види знак измјене односа писца
према животу. Он види у томе реалистичке тенденције које постају све снажније и каже да је
реалистичка поезија „поезија живота, поезија стварности, најзад поезија нашег времена“.

По доласку у Петроград Белински почиње да привлачи младе талентоване људе и већ 1841. је
имао свој кружок сачињен од младих и талентованих писаца којима је била потребна помоћ и
ослонац. Убрзо се око Белинског окупљају писци почетници, од којих ће многи постати класици:
Њекрасов, Достојевски, Гончаров, Тургењев... он је позвао све младе писце да му дају радове које
ће штампати у зборнику - тако је настао зборник „Физиологија Петрограда“. Појава овог зборника
означавала је формално настанак нове школе у руској умјетничкој књижевности, коју су њени
противници назвали „натурална школа“ – назив који ће Белински радо прихватити. Белински је и
теоријски формулисао основне принципе натуралне школе у низу својих радова, у свим својим
критикима 40 – их година. Полако је започео битку за демократизацију руске књижевности и
културе и за увођење у стваралачки посао свих талентованих људи без обзира на друштвени слој
из кога долазе.

У својим радовима у „Савременику“, листу који су Њекрасов и Панајев откупили, Белински

страшћу брани своју „натуралну школу“ од свих напада, критикује идеалистичку естетику и
лапурлартистичку умјетност, залаже се за дубоко ангажовање књижевности. За њега је руска
књижевност непрекидно тежила ка својој оригиналности и изворности, и то је постигла
натуралном школом. Након свог познатог „Писма Гогољу“ које је у Русији могло бити штампано
тек 7 година након његове смрти, 1847. анализира нова дјела Херценову повијест „Ко је крив“,
роман Гончарова „Обична историја“ и прве приповијетке Тургењева из будућег зборника
„Ловчеви записи“, узимајући не случајно повијест, роман и приповијетку јер у прози види једино
средство анализе друштва и дубоког понирања у друштвене појаве. У овим радовима он показује
максимум објективности као књижевни критичар.Белински је успио да читаву генерацију веома
талентованих писаца окрене према динамици руског живота, да од књижевности створи моћни
фактор мијењања дриштва. Под утицајем Белинског и и његовог покољења, коме је он стао на
чело, руска култура је почела да тражи властите путеве развоја дистанцирајући се од
славјанофилског национализма и од европског буржоаског либерализма.