Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсјек за српску књижевност

Семинарски рад
ЛИК СИМКЕ КАТИЋ У РОМАНУ КОРЕНИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА
Предмет:
представе о жени у традиционалној култури

Професор: Студент:

Проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић Тања Којић 160020/2015

Нови Сад

2019.
Садржај
Апстракт: У српском селу Прерову током 19. вијека живјела је Симка Катић у петнаестогодишњем
браку у коме потомства није било. Она је централни женски лик романа Корени Добрице Косића у
коме се приказује страдање жене која је била изузетне љепоте и тјелесне снаге, жене која је због
патријархалних норми била принуђена да учини преступ и отјера од себе гласине како не може
подарити потомство. Ријеч је о специфичном књижевном лику, жени која није била типична жена
српског села. Она је била жена која се итекако истицала и која је преузела улогу особе супротног
пола. Рад се бави положајем лијепе, али не и срећне жене, господарице у богатој кући, која је слуга
својих укућана, презрена што без своје кривице, није мајка.

Кључне ријечи: патријархална култура, положај, жена, Симка, Ђорђе, Ћосић

 Увод

У Коренима, модерном роману са темом из прошлости, Добрица Ћосић приказао је

један занимљив феномен који се односи на усамљеност човјека у патријархалном друштву
и патријархалној породици. Усамљност код јунака овог романа па тако и Симке
условљена је не љубављу већ страхом. Личности осталих јунака, а највише Симке Катић
крију се у себе и откривају се само пред собом што је најуочљивије у њиховим
монолозима. Главно питање овог романа које је уско везано за лик Симке је питање
биолошког наслијеђа из корјена из којих не допире енергија за обнову живота. Живот,
плодност оличава страдалничка Симка, док оскудност биолошких потенцијала оличава
њен супруг Ђорђе. Симка Катић је један од изузетних ликова српске књижевности која
скреће пажњу на себе како својим физичким особинама тако и својом трагичном
судбином.

Фундаменталне категорије на које се Добрица Ћосић ослањао у својим дјелима

тичу се питања: „земље, људи и језика“ (Егерић 2001: 24). Ћосић је у свом дјелу препознао
значај који земља може имати у животу човјека, што у лику Симке Катић можемо
препознати кроз молитву нероткиње упућене небу да јој подари наслиједника, али и кроз
призор еротске инспирације под ведрим небом. У тим тренуцима земља има значај
„подстицајног начела и изворишта обиља“ (Егерић 2001:25). Земља у Симкиној визији има
значај велике родиље и мајке плодности, представља негацију неплодности.

Друга категорија која се јавља у овом роману, а која је везана за лик Симке Катић
тиче се људи. Ова категорија прије свега се односи на питање трагичности индивидуе и
осликавања једне људске драме, што у потпуности одговара Симкиној судбини. Њен
живот је био једна драма трагичне личности, односно живот као казна.

Трећа категорија која се тиче питања језика најбоље је представљена кроз лик
Николе који има функцију наратора романа, а из чијих ријечи исијава портретисање
Симке. Он кроз своју свијет и своје ставове говори о Симки и изриче једну од
најупечатљивијих реченица у овом роману „У младој шуми су све букве лепе, али увек
има једна на који птице слећу“ (Ћосић 2015:31).
 Симка Катић

Први помен Симке у роману Корени Добриће Ћосића јавља се на самом почетку и
то из уста слуге Николе који Симку помиње у контексту жене која је знала да процјени
човјека, те тако је она њега оцијенила као крупног и здравог човјека са злом нарави. Други
помен везан је за њеног супруга Ђорђа Катића који се преиспитује зашто је супрузи купио
ниску црвених ђинђува. А из уста његовог слуге Толе Дачића излази: „Да подмладиш
жену?“ (Ћосић 2015:15). На основу ове изговорене реченице слуге Ђорђа Катића
сазнајемо де је Симка жена у годинама. Тек у другој глави романа Корени Ћосић полако
читаоцу предочава лик Симке Катић. Прво Симку упознајемо кроз сладуњави мирис њене
чисте ланене кошуље који Ђорђе осјећа приближавајући се кући. Она се полако извлачи
из куће и видимо је на вратима у ишчекивању долазећег супруга. У наставку романа
Симка је једна од ликова на којима је пишчев фокус лоциран и која је у извјесном смислу
у сваком тренутку присутна.

Живот прије Ђорђа

Симка је била из сиротињске надничарске куће. Њен отац је био бунарџија и мало
је зарађивао тако да је она заједно са својом браћом тешко живјела. Док је живјела у
родитељској кући стално је радила и увијек су сви од ње нешто тражили „Код нас ако се
не грбачи, не може да се једе“ (Ћосић 2015:193). Често би дане проводила без залогаја
хљеба, а ноћи дочекивала наднесена над бунаром. Колико је сиромашна била говори и
чињеница да она Ђорђу није донијела мираз, чак ни кошуље није имала. Њена тешка
материјална ситуација прије удаје била је повод Ђорђевих тешких ријечи „Ти ми ниси
донела мираз па да имаш право да се испречиш пред мојим братом и кажеш: „Ја не дам!“
(Ћосић 2016: 64). Симка свјесна одакле долази и у каквој је позицији ту у кући, јер је још
увијек била нероткиња она ће Ђорђу рећи: „Добро Ђорђе, дај му све, немам право, ти си
мушко“ (Ћосић 2016:64). Симка је била само једна од жена која је због неугледног и
сиромашног поријекла морала да трпи судбину жене удате у газдинску кућу. Њену
несрећу и тешку позицију увеличава и изостанак потомства чиме би жена у
традиционалној култури учврстила свој положај у породици и тек након мајчинства била
призната од стране укућана.

Симкина тјеленост

Као што је већ поменуто, Ђорђе је приближавајући се породичној кући осјетио

мирис Симкине ланене кошуље, коју је она увијек чисту облачила, чекајући га да се врати
са пута. На основу ове реченице можемо видјети да је Симка била супруга која је
испуњавала своје брачне дужности, односно да је она била жена која је дочекивала свог
супруга као господара. Поред тога, увијек су га чекала и женина силовита миловања.
Симка се на тај начин показује и као чулна жена која је у недостатку мушке пажње
замијенила улоге и тако постала више мушкарац од сопстевног мужа. Њено понашање
прати и истакнут физички изглед. Имала је: „чврсте, крупне и топле дојке“ (Ћосић 2016:
23). Ћосић ће на многим мјестима у овом роману ставити фокус на физички изглед Симке
Катић истичући да је Симка била крупна, боката и да је имала пуне и јаке ноге. Њене
дојке биле су као најкрупније капи млијека. Била је масивна, а то можемо видјети у сцени
када Аћим говори како је Симка цијело двориште испуњавала својом појавом, толико да
су поред ње зграде и јасенови мали. Сва врата су била затиснута њоме. Дакле, Симка не
може остати неопажена. Она је изузетно јака, крупна жена и посматрајући је на основу
Ћосићевих описа можемо закључити да је је Симка била изузетно плодна жена, спремна
да испуни дужност жене у породичном животу, а то је да прије свега оствари потомство и
на тај начин учврсти положај у породичном дому који никада није био сигуран док жена
не роди наслиједника.

Симка би се Ђорђа љуто ужељела када дуже не би долазио кући. Она би се тако
купала, облачила чисту кошуљу и притом она би себе саму ухватила у једном
заборављеном смијеху. Она би посматрала своје груди које су биле крупне, бјежале су
једна од друге и надимале кошуљу. Ћосић ће рећи како су Симкине груди некада биле
мање и чвршће што је још један примјер како је Симка у браку достигла своју пуну
сексуалну зрелост, те је тако била неко код кога се на сваком кораку истиче плодност.
 Ћосић ће за Симку рећи како су јој руке биле стално немирне, као да је увијек
расад садила. Иза те немирности руку можемо препознати вриједну и радну жену која је
увијек имала обавеза које су се требале испунити. Даљи ток романа откриће нам и све
обавезе и задужења која је Симка имала те уколико је посматрамо са тог аспекта о њој
можемо говорити као о жени која је испуњавала своје дужности, али не само то, она је
радила и дио мужевљевог посла. Чини се да Симка искорачује из ауре домаћице и
показује се као жена која је била подједнако способна за све врсте послова. Поред снаге и
способности која избија у први план Симка је била изузетно лијепа жена, толико лијепа
да је Ђорђе док је тукао још више лудио због њене љепоте. Док је немилосрдно тукао
чинило му се да она постаје све љепша и љепша. Упознати са другим лијепим женама
присутним у књижевности можемо рећи да ни Симку није мимоишла трагична судбина
лијепе жене. Њена љепота бива кажњена Ђорђевим ударцима. Истовремено, када је Ђорђе
поражен чињеницом да ће остати без порода он са гађењем гледа на Симку. Види само
раме које је као пањ, чуму на глави која је као шума. Види је преједену. Посматра је као:
„Пун кретевет меса. Женског, киселог меса“ (Ћосић 2016: 115). Симка је имала сурове и
крупне очи што одговара њеном карактеру описаном у овом роману, а који се односи на
чињеницу да она није била понизна жена која се повлачила у себе, него је била жена која
је ступала у акцију и која је знала бити сурова и окрутна када су то прилике од ње
захтијевале. Она је била према ријечима Николе жена „хајдук“ (Ћосић 2015:85). Умјела је
Симка итекако да подвикне као четовођа. Била је промућурна особа, знала је када треба
криво да измјери, смјела је да закине надницу. Оно што је одавало Симку као слабије биће
био је умор који је крила у својим подочњацима.

Маргинализација жене

Из уста Аћима Катића можемо видјети и главну улогу жене у патријархалној

култури а то је: „да може децу као зечиће да рађа“ (Ћосић 2016:41). Дакле, на жену се
гледало као на плодоносно биће, чији је главни задатак да породици пружи наслиједнике.
Уколико жена није била у могућности то да оствари или уколико би у Симкином случају
истина коју су сви знали била прећуткивана због срамоте која би наткрила њеног мужа,
жена је била та која је трпила оштре увреде и подозриве погледе како укућана тако и
околине. На тај начин жена, односно Симка била је маргинализована и била је предмет
оговарања мјештана. О Симки као о маргинализованом бићу можемо говорити и у
контексту патријархалне културе у којој је жена увијек била у сијенци ауре патрона,
односно господара, мужа што ће Ћосић и изрећи у овом роману: „Симка се повуче у сенку
иза његових леђа“ (Ћосић 2016:27). Жена у традиционалној култури никада није била
доминантнија од супруга нити је имала права већа од њега. Она је стрепила да се обрати
свом мужу, хтјела је, али је знала да не треба: „жена говори само кад је муж пита и кад су
у кревету“ (Ћосић 2016: 27). Као жена 19.вијека Симка је знала „гдје јој је мјесто“ и када
треба да се истакне. Страх пред мушким, а у овом случају страх пред свекром код Симке
се јавља уколико се само њен поглед сусретне са Аћимовим: „Руке јој пођоше ка софри да
нешто узму, па се полако вратише на крила“ (Ћосић 2016:54). На многим мјестима у овом
роману Симка ће бити описана као биће са ћошка, која је константно у прикрајку
дешавања: Симка седи на ивици кревета и замишљено гледа у пламено око ниске пећи“
(Ћосић 2016:62). Она се неосјетно кретала да Ђорђе не би ни чуо ни видио када је улазила
у собу. Нечујно је сузила, често је била спуштених очију и из те перспективе посматрала
свијет. Она је имала жељу да испрати свог дјевера Вукашина, али је била свјесна да то
није прикладно и да се не би допало Ђорђу и Аћиму, те због тога она одустаје од своје
намјере: „Симка пође ка санкама, па се нагло окрете и врати у кућу“ (Ћосић 2016:88). Она
је неко ко не напушта границе породичног имања односно дворишта, јер жени у
патријархалној средини и јесте мјесто у кући и око куће. За разлику од других женских
ликова у српској књижевности приказаних као дио патријархалне заједнице, Симка се
показује као жена која исказује своје жеље, чежње, надања. Она проговара иако себи у
њедра, али довољно да читаоци осјете трагику њеног постојања.

Самопосматрање

Симка ће у роману на неколико мјеста имати моменте самопосматрања и сјећања

на прохујале дане. Сјећање на облачење кошуље код ње је изазивало стид и задавало јој
бол. Она је освјешћена стајала над својом муком и разумијевала смисао Ђорђевих
удараца. Управо у тим моментима она је почињала да схвата колико јој је живот јадан и
пуст. Колико јој сада мало значи то што је газдарица, када је дубоко несрећна и
неостварена жена. Свој живот сагледавала је управо у тренуцима када у потпуности
одсутна сједи крај пећи и гледа у жеравицу која испада из фуруне и споро умире на дасци,
на којој су многе прије ње за собом оставиле црне ранице. У тим моментима Симка
подсјећа на Станковићеву Софку која је исто тако нагнута над огњуштем повлачила
њежне потезе по пепелу а притом била свјесна своје судбине и живота који је имала.

Симкин монолог над постељом у којој је лежао Ђорђе исказује сву трагику жене у
патријархалном друштву. „Мајка и Бог казнили ме тобом“ (Ћосић 2016:69). На том мјесту
Симка поставља низ питања која јој истовремено задају бол, а која су за жену као
личнност без икаквих права итекако нова. Она не смије Ђорђу рећи у лице, али зато у себи
и над њим док спава може. Она поставља низ питања на која и не мора да добије одговор,
јер је сама свјесна одговора на њих. Ту се види сва трагика жене која нема никаквих права.
Симка константно ради, много хљебова је умијесила и људи нахранила. Очи и руке су јој
изгорјеле крај огњишта. Сан јој траје само између других и последњих пијетлова. Она
храни животиње, помаже Ђорђу око трговине, копа са његовим слугама. Види се како
Симка живи много горе у газдинској кући него неке жене у сиротињској. Она на свој
живот гледа као на већ једним дијелом угашен, а на своју брачну постељу као гробницу у
којој се она као црв на жеравици сваког дана све више гаси.

Постеља као гробница и мучилиште

Брачни живот Симке и Ђорђа биће много пута описан у овом роману. Симка је
стално водила главну улогу у брачном животу и само је она иницирала однос. Она је пела
Ђорђа на себе као што се дијете пење на коња. Управо ту можемо видјети сексуалну
немоћ и недораслост Ђорђа, јер је Ђорђе њу само штипао, уједао и био је као мало куче. У
брачном кревету имамо контакт суве стабљике дувана односно Ђорђа и лијепе букве
односно Симке. Ђорђе у погледу сексуалне моћи није могао да парира зрелој Симки.
Тумарала је по Ђорђу, давала му се, али онда би одустајала уморна и собу испуњавала
уздасима. Њена жеља временом се трансформисала у инат и љутњу из које је тако се
према њему опходила. Она би у тренуцима када јој се Ђорђе обраћа обарала поглед и
збуњена би ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну. Ђорђе сатрвен својим
недостатком према Симки се опходио грубо, ломио би је и кидао као да је туче, желио је
да је сатре. У тренуцима када је он према њој био мушкарац она би сузила присјећајући се
ноћи када је она морала то бити умјесто њега. Чести су Симкини уздисаји и помињање
како је она ћутке све радила. Изувала би му ципеле и прала ноге. Петнаест година већ она
сваку свађу са њим оћути и чека нови дан када би све по старом било. Симка је била
свјесна себе и тога да је газдарица, тако да је Ђорђево одсуствовање од куће сасвим
нормално доживљавала. Увијек га је будна дочекивала, вратнице отварала, стоку
нахрањивала, а њега топлом вечером дочекала, обућу му изула и ноге опрала, као дијете
смјестила у чист кревет и после га заспалог привијала под мишку. Када би се враћао рано
ујутру онда би га на мразу и киши чекала, страховала за њега. Симка је неко ко на себи
држи кућу, она имањем управља и у трговини помаже. „У околини нема чувеније
домаћице ни газдарице од ње (Ћосић 2016:31).

Ђорђе пред Симком

Симка се на многим мјестима пробија из своје типичне позиције жене у

патријархалном друштву и показује се као неко ко има надмоћ над Ђорђем. Један од
примјера за тезу да је Симка имала код себе доста особина које су карактеристичне за
мушкарца можемо видјети када Ћосић каже како њу Ђорђе „гледа је у уста, гледа је у
мушки“ (Ћосић 2016: 32). Он не може да јој приђе ближе, он бива пробијен њеним
несавитљивим погледом. Симка је нечујна, она му приђе и уђе у просторију а да је он и не
примијети. „Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве, нечујно сузи Симка, тако да јој се
зноје очи од ватре и шиљате шубаре“ (Ћосић 2016:33). Она би спуштених очију, а зрело и
у исти мах, младо се њишући у бедрима, донијела кафу, и тако, још брже, али као и
пркосније и изашла. Симка се показује на многим мјестима у роману као способнија и
одлучнија у пословима од Ђорђа. Она је та која је стуб куће и која о свему води рачуна.

Гријех ради продужења породичне лозе

Прва Симкина помисао на другог, јавља се када она сва утучена и у потпуности свјесна
своје безнадежне ситуације, нагнута над Ђорђем, види неке шарене очи и себе саму пита:
„Зар са њим?“ (Ћосић 2016:70). Симка због утицаја средине и породице Катића себе види
као грешку, односно сматра да је она та због које она и Ђорђе не могу имати пород. Став
према нероткињама више пута је исказан у роману гдје се на нероткињу у традиционалној
култури гледа као на жену која нема душу. Жена је била чак више цијењена уколико је
рађала мушку дјецу, јер је било веома важно оставити иза себе наслиједника. Дискретно
на појединим мјестима у роману могу се видјети назнаке њене свијести о томе да је
заправо Ђорђе тај у коме је проблем. Ипак, налазећи се у таквој позицији она себе
подвргава разним поступцима који су у народу утемељени и за које се вјерује да могу
донијети пород. Па тако, Симка жели да преноћи у манастиру под гробницом светитеља,
како би он услишио њене молитве. Од како се Симка вратила из манастира она се сва
према ријечима Ђорђа распукла и расушила. Од тада она таква широка и јака почела је да
насрће на сув лист дувана (Ћосић 2016: 107), Ђорђа Катића јер је осјећала да ће да роди.
Од тог момента почиње једна дубоко потресна чежња неостварене мајке. Једна од
најемотивнијих и најпотреснијих сцена у роману је она када Симка провјеравајући
топлину воде у кориту види мало, дебељушкасто дијете са бијелим жиром међу ножицама
које мицајући својим усташцима њој нешто прича. А она га тада милује по косици, љуби
га свуда: „Своје дете, свога сина“ (Ћосић 2016: 127). Још један дах патријархалности и
мушког принципа избија из ове сцене, јер Симка прижељкује сина. Свјесна је да ће једино
тако њена позиција у породици бити нешто повољнија и да ће коначно бити призната када
се оствари као мајка. Посматрајући жене из комшилука Симка је видјела да само оне које
су родиле и наставиле породичну лозу биле су од заштићене и вољене. Породица је такве
жене третирала као лист капљицу росе, што је бића Симкина жеља већ пуних петнаест
година.

Симка је жена која зна шта јој дозвољено, а шта не. Она је противник невјерности у
браку. Али, због позиције у којој је, њој би се често у тренуцима када се свлачила и
пресвлачила јављале нечисте мисли. Она се чудила и говорила како нема тог мушкарца
који би њој могао да приђе и са којим би она могла да буде. Она је жељеда да остане
вјерна свом Ђорђу: „Ако јој је и душу појео од Божића па наовамо, њен је то човек, њен је
домаћин“ (Ћосић 2015: 128). Најчешће у тренуцима када се купала и када је задовољно
посматрала своје тијело, њој су се јављале мисли о другом чије лице није могла да види, а
који би остварио све њене жеље и потребе. Њене тајновите мисли додатно је увећала њена
мајка која је истицала важност потомства за егзистенцијалну позицију жене у мужевљевој
кући. Мајчин став је био „Дете има само мајку. И Бог је туђе посинио“ (Ћосић 2015:198).
Такав мајчин приједлог у почетку ће наићи на оштру осуду код Симке. Због чега је то тако
можемо видјети и у сцени када се Симка исповиједа и када набраја гријехе које је
починила прије и после удаје. Показује се колико је њена огољена душа заправо чиста, јер
гријеси које набраја су минорни у односу на крупна дјела која је чинила. Сиромаха је
помагала, убогог и слијепог увијек даривала. Бескућника Николу је одијевала и поштовала
као да јој је отац. Због тога што је била такве душе, Симка са гађењем одбија мајчин
приједлог чак и пријети мајци да јој више не долази у кућу колико јој такав приједлог
понови. „Симка је хуктала, откинула тиквин цвијет и згњечила га прстима“ (Ћосић
2015:198).

Од тог разговора са мајком Симку посматрамо у њеним унутрашљој растрзаности.

Била је поражена оним што је слутила. Знала је да истјерану жену сви презиру, да се чак и
дјеца каменицама за њом бацају. Била је свјесна да уколико не послуша мајку мораће да се
врати у сиромаштво из кога је побјегла. Али Симка је прије била спремна да се баци у
Мораву него да напусти кућу. Знала је какав би је живот чекао и како би остао белег на
њој до краја живота. Избачена односно отјерана жена не би имала повољну судбину и
остала би обиљежена у народу до краја живота. Због тога Симка и након свих дотадашњих
покушаја да затрудни у виду одласка у манастир, одласка љекарима, траварима, она
одлучује да још једном покуша. Огромна је емоционална усијаност присутна у овим
сценама романа. Видимо Симку као жену која „зна“ да Ђорђе није крив јер су у фамилији
Катића сви имали дјеце, зна да ни она није проблем, јер није било нероткиња у њеној
породици, али упркос томе она себе види као грешку. Због тога она Николу шаље да јој
потражи лијек. Николине ријечи о Ђорђу у тим тренуцима ће поразити Симку и само
потврдити оно што је она и сама знала „Он није мушко, он је слама“ (Ћосић 2015: 201).
Иако не желећи Симка ипак одлучује да учини оно што никада није жељела, а то је да
роди са другим. Одлучила је да то уради због Ђорђа „за његов спас“ (Ћосић 2015: 202).
Мислила је и на судбину свог дјетета и жељела је да оно наслиједи њено богатство.
Такође, Симка је жељела да неко иза ње остане. Жељела је да има дијете које би понијло
црну мараму за њом када ње више не буде.

Симка се одлучила за слугу Толу Дачића због тога што је његова жена рађала само
мушку дјецу. Само мјесто на коме је зачеће дјетета требало да се одигра било је
кукурузиште у коме су присутне и тиквине вријеже, на основу чега можемо говорити о
изузетној плодотворној моћи којом овај простор одише, будући да су поменуте биљке
једне од најјачих симбола плодности. Ћосић ће том приликом пружити следећи опис:
„нека је цело село гледа, њу голу, врелу, широку као њива, као поље, као цела земља под
сунцем“ (Ћосић 2015: 202). Из овог описа видимо како у зачињању потомства учествује
цијела природа и на основу чега о Симки можемо говорити као о „земљи хранитељки,
земљи мајци“ (Халиловић 2014: 488). Плашећи се да је неко не види у кукурузишту Симка
се окретала ка западу што можемо тумачити као знак да ће се десити чин који је нечист и
да ће доћи до заласка Симкиног живота. Симка је због свог будућег сина пристала да
заноћи са Толом а „ни орах му из руке не би узела“ (Ћосић 2015:205).

Симка је заривала руке у Толу, чупала му кожу испољавајући на тај начин бол који
је осјећала због онога што је учинила. Дошло јој је да закука из свег глава. Плакало јој се,
али није хтјела пред њим. Симка тада улази још дубље у кукурузиште које јој се сада не
чини више онако зелено, већ загорјело. Загазила је у тиквине вријеже, сплела се и тако
смрскала неколико жутих цвјетова што симболички говори о томе како су корјени у
породици Катића прекинути. Недуго након зачећа Симка је почела да осјећа у својој
утроби нерођеног сина и видјела га је као бијелу маглу над јабучаром, што је још један од
симбола плодности. Ова јабука може да симболизује и љубав према још увијек нерођеном
сину. Симка је сада била свјесна да ће сада њен положај у породици Катића бити знатно
учврћен. У тренутку када Ђорђу саопштава да је носи дијете он ће јој рећи „Шта се то
мене тиче?“ (Ћосић 2015: 207). Симка ће му истргнути ибрик ракије који је тада имао у
рукама и док је одлазио, посматрати га са побједничким осмијехом, док је из ибрика
истицала ракија. Симболички посматрано ова сцена би значила отицање како породичне
среће тако и живота.

Потврду за тезу да рођењем дјетета жена добија на значају можемо видјети у

следећим ријечима „Ја само себе жалим, а ти и твој отац бисте ме у капи води попили, али
знајте више ми ништа не можете!“ (Ћосић 2015:210). Коначно, након петнаест година
неизвјесности и ишчекивања да буде отјерана са кућног прага, јер није испунила своју
улогу мајке, Симка се осјећа заштићено и сигурно. Након признања, дани нових патњи
услиједили су за Симку. Она је морала да се бори са неповјерењем људи у то да је дијете
заиста Ђорђево. Сваким даном Симка је трпила све већи и тежи притисак све до момента
када Ђорђу изрекне „убиј ме злотворе“ (Ћосић 2015:232). У једној реценици скупила се
сва Симкина патња, тежина живота и мука коју је претрпила да би продужила лозу
Катића. Пред пород Симка је била предмет оговарања гдје су се сви питали шта би се
десило уколико би она преминула. У народу се вјеровало да жена која је починила гријех
као Симка, не би преживјела а да би дијете било рођено са неким недостатком. Слуга
Мијат ће у разговору са Толином женом Анђом рећи да: „Такве као Симка не умиру“
(Ћосић 2015:249). Симка дјелује као неко ко својом снагом може побиједити оно што би
неминовно грешнице дочекало.

У току порођаја, Ђорђе гребе мртву кору са стабла јабуке, а кад чују да је родила
мушко, имањем одзвања звук Толине фруле из јабучара, увијек исти звук којим је Тола
славио рођење синова, само овај пут сина који ће му бити слуга. И на овом мјесту можемо
видјети антагонизам између јаловог Ђорђа и Толе који је остварио потомство. Велика
емоционална напетост налази се у сценама када Симка доказује како је Адам Ђорђев син.
Једина сличност међу њима била је у челу и квргавом увенцету. У тим тренуцима Симка
осим Ђорђа и Аћима и себе саму заварава, покушавајући да да лакше поднесе оно што је
било неминовно и што су сви видјели, а то је да Адам није Ђорђев син. Симкину
некадашњу снагу сада је покосила епидемија која је владала селом. У последњим сценама
овог романа Симку посматрамо у постељи. Она лежи, бунца. Смиље виси изнад њене
постеље. На све стране шири се мирис тамјана и воска. Смиље се у народној традицији
сматра дјевојачким цвијећем које има изразито апотропејску моћ. Сама атмосфера у којој
Симка проживљава своје последње моменте има изразито религијску конотацију
показујући да умире једно чисто биће и поред почињеног гријеха. Све се дешава током
ноћи тако да свјетло, биље, тамјан као да служе да отјерају угрожавајуће силе и тако
жаштите Симку и њено дијете. Свој последњи разговор Симка води са Ђорђем који јој
исказује љубав и поштовање које је имао према њој упркос његовом опхођељу протеклих
година. Правда се Симки како никада ни са једном другом није био, како су приче које су
о њему кружиле биле само лаж на шта му Симка одговара: „Ти си мушко, све можеш, на
све имаш право“ (Ћосић 2015:319). Из ове реченице још једном исијава позиција жене у
традиционалној култури којој је све било забрањено и која је живјела скучено у оквиру
утврђених правила, док је мушкарцима све било дозвољено. Симкин пут ка смрти прати и
биље изнад њене главе које се суши како се смртни час приближава. Последње ријечи
биле су јој: „Твој је, кунем се!“ (Ћосић 2015:320). Симка овдје поступа супротно
вјеровањима у моћ заклетве и тежине коју је она са собом носила. Она се лажно куне, али
све то чини због свог сина Адама. Он је тај због кога је набацила гријех на себе, он је био
њена дугогодишња жеља, њен циљ и смисао живота. Жељела је да га Катићи прихвате као
свог.

Закључак
 Литература

Примарна:

Ћосић, Добрица (2015). Корени, Београд: Лагуна.

Секундардна:

Егерић, Мирослав (2001). Време и роман: есеји о романима Добрице Ћосића, Бања Лука:
Змај.

Ћосић, Ана (2015). „Поговор“. Корени. Београд: Лагуна, 341-361.

Халиловић, Елма (2014). „Родна перспектива лика Симке у роману Корени Добрице
Ћосића“. Савремена проучавања језика и књижевности: зборник радова са V научног
скупа младих филолога одржаног 30. марта 2013. године на Филолошко-уметничком
факултету у Крагујевцу. Књ. 2. 487-493.