Роман Добрице Ћосића „Корени“, објављен је 1954. године.

Ово је историја
Срба, у којој се преплићу историјске и политичке прилике, као и породични
живот и друштвени односи. Приказује породицу Катић, угледну и богату
кућу радикалског посланика Аћима и све што се око њих и са њима дешава.
Радња је смештена у имагинарном селу Прерову, у време владавине краља
Милана Обреновића Роман почиње и завршава се Николом, слугом који је
дошао код Катића
Симкин лик је представљен као универзални лик жене који се преноси кроз
вековну традицију нашег народа, са изменама у зависности од времена и
напредовања друштва. Симка је јака и лепа жена, снажна и физички и
карактерно. Она је заправо стуб породице, води рачуна о пословима, о
бројним надничарима који у њиховој кући раде и о читавом имању. Главни
проблем Симкиног и Ђорђетовог брака и убрзо извор свих несрећа које су их
задесиле, јесте то што не могу да имају децу. Она је обишла сва места на
којима би јој се могло помоћи јер се у то време сматрало да проблем може
бити само „до жене“. Ишла је и у манастир, иако Катићи нису били у добрим
односима са свештеником. Шта год да је покушала, није помогло. Њихов
брак је био све несрећнији, као и читава кућа. Ђорђе је према њој постао
агресиван и кривио је за све лоше у животу. Његов једини пријатељ је Тола
Дачић, који ради код Катића. Поред тога што је увек уз њега у пословима, он
је Ђорђу и трн у оку јер има четири сина. У очају због тога што не могу да
имају децу, Ђорђе је једном приликом рекао Симки да затрудни са Толом.
Она никада није признала да је то чула, а он се годинама питао да ли га је
послушала. Када се родио њихов син Адам, неповерење у Ђорђу је расло
заједно са дететом. Висок, крупан и напредан син, није нимало личио на
ситног оца нити на било кога од Катића. Ђорђе му је куповао малу одећу и
обућу, кињио га због његовог раста и ноћу га загледао да види на кога личи.
Сумњао је да је син сваког високог мушкарца из села.
Аћим је одувек више волео другог сина, Вукашина. Њега је школовао и
полагао велике наде у њега, мислећи да ће поћи очевим стопама. Отворено је
истицао разлику коју прави међу децом, што је разорило однос међу браћом
и од Ђорђа направило несигурног и похлепног човека. Он је цео живот радио
и слао новац брату, што је доживљавао као неправду. Проблем међу њима
кулминира када Вукашин дође и затражи свој део имања. Вукашин долази
кући на Бадње вече. Стигао је ненајављен туђом кочијом, иако је Аћим
данима наређивао да се коњи упрежу, за случај да се Вукашин јави. Дошао је
после неколико година, током којих је све ређе писао и ушао у своју кућу као
гост. Његова решеност и самоувереност попуштала је чим је стигао до
граница села. У њему се борила љубав према свему од чега је постао и жеља
да све то старо, сељачко и тмурно од себе одбаци. Читавим путем није желео
ни кочијашу да призна да је син Аћима Катића, али му је овај рекао да би
Аћимову крв препознао и у чети војника. Тад је Вукашин схватио да не
можеш лако побећи од онога што јеси. Вукашин је дошао да саопшти оцу да
се жени и то ћерком његовог политичког противника Тошића. За то му је
требао новац, како би купио кућу. Аћим је то доживео као издају, а Ђорђе као
још једну неправду за њега самог. Вукашинова деца за Аћима нису била
Катићи, већ Тошићи, и није желео да призна да су њихови корени под
његовим домом.
Мале средине су увек биле огледало једног народа, његови корени. Колико
год напредовао, ишао, развијао се и растао, у сваком човеку постоји то једно
мало место из ког је потекао. За неког је то село, за неког дом, за неког можда
колевка, за неког људи. Сви, колико год од своје суштине бежали да се
уклопе у ново време и обичаје, пред тим огледалом остају непромењени. Баш
као и Вукашин. Учен и савремен, млад човек који је открио свет и другачије
погледе. Тако проширених видика он је схватио да мисли и ставови његовог
оца нису и његови и да, колико год га волео и поштовао, не може мислити
његовом главом.
Корени, како и сам назив каже, у овој породици су још једна замршена ствар.
Презиме, углед и порекло је оно чиме се поносе, а заправо у свему томе лежи
највише заблуда. Аћимов отац је Лука Дошљак, који је био слуга његове
мајке. Када је убијен њен први муж, са којим није имала деце, родила је децу
са њим. Лука је нађен у шуми, крај дрвета, где га је мајка оставила и није
имао ни презиме. Читав живот живео је као слуга, дане проводио у воденици
и према својој жени и деци се понашао као да за њих ради. Аћимова мајка
Ката, наставила је да велича успомену на првог мужа и да га назива
домаћином куће. Лукини корени су оно од чега је Аћим бежао. На своју жену
је био љут јер није могла да роди више од два сина и да продужи њихово
стабло, да га разграна.
Након напада на краља Милана Обреновића ухапшено је много мушкараца из
Прерова, међу којима су били Аћим и Ђорђе. Аћим је био осумњичен да је
умешан у напад на краља, познат по својим уверењима и дизању буне у којој
је претходно настрадало неколико сељана. Сви су били осуђени на вешање,
али су се један по један предавали и ћелија се празнила. У њој су до краја
остали сукобљени отац и син и између њих Аћимов пријатељ, учитељ Андра.
Аћим је разочаран у Ђорђа, који није показао његову снагу и борбеност, већ
је молио да га пусте и платио да изађе из затвора.
Ушавши у село, Ђорђе чује само кукњаву и осети смрт. Одлази на гробље и
ноћу тражи оно што не жели да нађе. Помор је завладао Преровом и људи и
деца су сваког дана умирали. На његову срећу, Ђорђе не налази Симку и
Адама у гробници Катића. Они леже у кући, у грозници, модри и исцрпљени.
Као и увек када се приближи последњи дан, живот пролази и Ђорђу пред
очима. Гледа Симку, коју је одувек и мрзео и волео, сећа се и лепог и ружног,
жели да јој каже само лепо али не може. Детету обећава њиве и ливаде, дане
у којима ће му бити прави отац и време које ће ићи на њихову руку. Искрено
се каје, држећи се за наду као сламку, као и сваки утопљеник. Симка умире, а
Адам и Ђорђе остају. Након што га пуштају из затвора, Аћим долази кући и
први пут грли дете за које зна да није његов унук.
Породица, каква је у овом роману представљена, симболише читав један
народ у малом. Приказани су проблеми који заједнице доводе до нестајања, а
чији су узроци у њима самима. Тако је и данас. Огледало једног народа је
породица, која мора бити снажна и здрава, да би читаво друштво било
функционално. Она је у средишту збивања, столећима уназад и данас. Дом се
гради изнутра и учвршћује се кроз људе. На темељу обичаја и
традиционалних вредности, касније ничу стубови новог времена и то двоје не
потиру једно друго. Ко успе то да прихвати, успеће да се одржи.