~2~

1.

OKOLINOM JE ODJEKIVALA muzika trubača, zaplitala se o

krošnje jabuka, budila usnule domaće životinje i pse lutalice, dok
su se deca na pustoj glavnoj ulici velikog sela u pocepanim
trenerkama, musavih lica, podsmevala pijancu koji je pokušavao
da igra kako muzika svira i neprestano gubio ravnotežu, pa
padao, izazivajući buran smeh okupljene i razuzdane dečurlije,
Svaki stanovnik tog prilično bogatog i mnogoljudnog sela
znao je odakle dolaze zvuči trubača. Nisu svi bili pozvani na
svadbu sina jedinca gazde Petka, ali se vrlo dobro znalo kakvo je
to veliko dešavanje u najvećem i najimućnijem gazdinstvu u selu.
I da je neki reporter slučajno zalutao na ovaj dan tamo i postavio
pitanje o tome ko se ženi i kakva je to galama, svakako da bi
dobio vrlo slične odgovore. Rekli bi mu da se ženi Đorđe, jedinac
Petkovića, devojkom iz susednog sela. Dalje bi svakako hvalili
domaćina, gazdu Joakima Petkovića, poznatijeg kao gazda Petko.
Pripovedali bi o tome kako je to vredan, sposoban čovek koji je
kao mlad zaradio koji dinar u belom svetu, a onda se vratio u
svoje rodno selo, podigao kuću na dva sprata i napravio prve
staklenike, u kojima je nicalo sve što bi se posadilo. S vremenom
je gazda Petko shvatio da je cveće pravi posao, pa je počeo da
kupuje okolna imanja od ubogih seljaka kojima se nije posrećilo u
životu da na svojim njivama nešto uzgoje, te se sad može reći da
ne postoji takav uzgajivač cveća poput Joakima Petkovića. Ako bi,
kojim slučajem, taj imaginarni reporter postavio pitanje kakav je
sin jedinac, lepi Đorđe, i njega bi jednako ishvalili kao i njegovog
oca. Ne samo što je naočit, zgodan i spretan da nasledi veliko
imanje već je to mladi čovek koji je imao priliku da ode, kao i
većina mladih, u veliki grad, ali se ipak nakon nekoliko godina
vratio u selo i rešio da tu nastavi život i porodični posao. Dakle,
sve reći hvale za muški deo porodice Petković.
Čisto sumnjam da bi se bilo koji reporter dosetio da pita za
mladoženjinu majku, ali ako bi se to i desilo, pored toliko hvale za
Petka i Đorđa, neko od stanovnika seta svakako bi ispričao
ukratko kako je Đorđe ostao bez majke kad mu je bilo deset
godina i kako je nakon toga gazda Petko tu i tamo dovodio neke
~3~
žene pod svoj krov, ali nijedna se nije dugo zadržala. Đorđe je
odrastao uz tetku Biserku, ženu koja se nikad nije udavala i o
kojoj seljaci svakako ne bi mnogo govorili, s obzirom na to da je
nisu dobro ni poznavali,
Ali ono što seljaci ne bi izgovorili, a što je bilo mnogo bliže
istini i njihovom pravom mišljenju o toj porodici, ostalo bi
sakriveno od neznanaca jer je u svakom od tih ljudi, čestitih,
vrednih i pomalo utučenih od načina života na selu, postojao
strah da bi gazda Petko mogao nekako čuti da su oni zborili nešto
loše o njemu. A znalo se, iako se to nije često glasno izgovaralo,
ko je i kakav je zaista taj surovi, samoživi čovek. Prava priča o
ovoj porodici išla bi nekim drugačijim tokom.

~4~
 2.

KAD JE PETKO rođen, malo se ljudi u selu radovalo tome -

eventualno deda i otac, seljaci koji su vredno okopavali njivu od
jutra do mraka i vikendom u gradu pomagali na zelenoj pijaci pri
istovarima velikih kamiona. Majka bi se sigurno radova la, ali je
jadnica toliko bila namučena dugim i teškim porođajem da je na
svoju bebu gledala kao na neko biće koje je namerno, od samog
rođenja, rešeno da joj iscrpi svu energiju i da je dovede do
uništenja. Selo svakako nije volelo ovu ženu - ona je bila iz
porodice koja je oduvek bila na lošem glasu zbog vraćanja i
bajanja kojima se hvalila. Kako je Petkov otac bio lep mladić,
pristojan i uvek spreman da svima pomogne, vrlo cenjen kao
eventualni zet za seoske kćeri pred udajom, njegov izbor jedne
prilično neugledne i nadasve proste devojke iz familije vračara
objašnjavao se crnom magijom koju je ona bacila na lepog
mladića i tako ga omađijala i uzela za sebe. Oni koji ne veruju u
moć bilo kakve magije i vraćanja na ovo bi se slatko nasmejali, ali
činjenica je da je Petkova majka vrlo brzo nakon rođenja sina
izgubila razum, što se opet moglo objasniti kao kazna za bajanja,
te su je seljani viđali kako polugola hoda ulicama s lasom u ruci,
dok je musavi dečak juri i plače za njom. Bilo je tu mnogo ružnih
scena, naročito kad bi očajni muž krenuo da vraća svoju pijanu,
ludu ženu kući, a onda bi ga vređala, udarala, ismevala do
besvesti. Kad je Petkov deda umro, govorilo se da je sirotan umro
od stida. Joakim je rastao mrzeći svoju majku, ali i svog oca, jer je
njega krivio što je našao jednu tako lošu ženu da baš s njom njega
napravi. Naravno, kao i svako dete, i mali Joakim je verovao da bi
se on svakako rodio, takav kakav je, da je otac bio s bilo kojom
drugom ženom. U svom odrastanju pokazivao je ogromno
nepoštovanje prema roditeljima a kad je stasao u čoveka,
prebacivanjem krivice sirotom ocu, uspeo je da ga nagovori da
proda jedan deo imanja - i tako je mladi Joakim otišao u beli svet
trbuhom za kruhom.
Još nešto da se zna - Joakim je bilo ime koje je ovaj
neobuzdani čovek mrzeo iz dubine duše i teško onom ko bi, u
sadašnjosti smeo da mu se obrati pravim imenom. Sam sebe je

~5~
zvao Petko, a od drugih je očekivao da ga oslovljavaju sa gazda
Petko.
Dalje priča ide tako da je Joakim otišao, ali se posle samo
nekoliko godina vratio. Niko zaista ne zna zbog čega, mada se
govorkalo da se tamo našao u velikim kockarskim dugovima, da
se spanđao sa udatom ženom i da je jednostavno morao da
pobegne ako je želeo da sačuva glavu na ramenima. Naravno, sam
Petko je pričao neku drugu priču, došavši uglađen i pun sebe, u
modernoj odeći, sa stavom, da on sad zna više od drugih i da je
gospoče u odnosu na ostale stanovnike tog sela. Odnekud je
doneo i mnogo novca. I za to se govorkalo da je baš tu udatu
ženu, čiji je muž bio neki imućni matorac, opelješio do gole kože,
prodajući joj svoje mlado telo, koje je ona besomučno koristila jer
je pored sebe imala prilično nesposobnog muškarca. Valjda se,
jadnica, u toj strasti i zaljubila, pa je bila slepa kod očiju dok ju je
on lagano potkradao.
Sve u svemu, Petko je s tim novcem počeo da razvija biznis.
Nije mu se moglo osporiti da je bio vrlo sposoban, da je imao nos
za ono što može doneti novac, pa je njegovo imanje svake godine
sve više raslo, a on je postao pravi gazda. Njegov siroti otac bio je
odbačen kao neka stara krpa - sin mu je oduzeo sva prava, čak i
da okopava svoju jadnu njivu, pa je čovek umro nekoliko godina
nakon svoje žene, a samo godinu dana nakon što mu se sin vratio
iz belog sveta kao otmeni gospodin. Baš u to vreme, nakon što je
sahranio oca prilično skromno i bez mnogo pompe, Petko je rešio
da se oženi najlepšom devojkom iz sela. Bila je to skromna
devojka, jedna od pet sestara, koja je odmah pristala na Petkovo
udvaranje jer je u tome videla jedini spas da pobegne od pukog
siromaštva u kome je odrastala. Vrlo brzo je zatrudnela i rodio se
mali Đorđe. On je od početka pokazivao da je mnogo toga
povukao na oca. Ne samo da je bio visok, lep, mišićav i lukav kao
Petko već je imao urođen inat prema svetu i vrlo lako je shvatio
da je sin čoveka kome niko u selu ne sme da se zameri. To je
zdušno koristio, pa je vrlo lako dovodio seoske dečake u red i svi
su bili njegova svita, poslušna i odana. Kad je imao deset godina,
njegova skromna majka iznenada je umrla. Lekar koji je došao na
Petkov poziv nije znao tačan uzrok smrti, ali je primetio da je

~6~
žena imala velike masnice po telu, kao i da je pored kreveta
stajala prazna bočica lekova, dok je svuda na krevetu bilo
bljuvotine. Lekaru je bilo jasno da tu nisu čista posla, ali takođe je
znao čija je to žena, pa je konstatovao smrt usled infarkta i, kako
u današnje vreme može da se kupe diplome, mogla je i da se bez
ičije odgovornosti sahrani žena koja je prebijena, a potom
ostavljena da se u očajanju lati samoubistva.
Petko i njegov sin ostali su sami, ali nije se moglo primetiti
da je to nešto bitno promenilo i poremetilo njihove živote. Čak se
moglo zaključiti da su mnogo bliži otkad su ostali sami. Išli su
zajedno u kafane, često su ih ljudi mogli videti kako se voze
skupa u novom automobilu, a onda su odnekud počele dolaziti i
žene, od kojih su neke možda bile previše mlade, pa se govorkalo
da ih otac dovodi sinu. No to je sve bilo samo govorkanje, s
obzirom na to da je malo ljudi imalo tu povlasticu da bude u kući
Petkovića rado viđen gost. Naravno, bez ženske ruke kuća svaka-
ko ne bi mogla da funkcioniše pored dva muškarca koja su
mnogo vremena provodila u staklenicima, ali i u provodu u gradu
koji se nalazi na tridesetak kilometara od sela. Kao jedina osoba
koju je Petko zaista voleo pored svog sina i samog sebe, u kuću se
uselila Biserka. Biserka je bila neki dalji rod, udovica koja se
udala u osamnaestoj, a sahranila muža u dvadesetoj i koja je
imala oštar stav prema svetu i ljudima, zbog čega ju je Petko i
cenio. Njih dvoje su imali duge razgovore o tome kako je
čovečanstvo prenaseljeno glupim bićima i kako su njih dvoje
zapravo biseri ovog sveta. Biserka je imala sjajne ideje kako da
Petko uzme jeftino još koji komad zemlje, smišljala je savršene
pokvarene planove kako se da se zaplaše seljaci i Petko je
verovao da je ona njegov finansijski mag. Naravno, Đorđe je
takođe prihvatio Bisu, jer mu je ona kuvala najbolja jela, baš ona
koja on voli, i savršeno umela da mu u gradu izabere novu,
najmoderniju odeću kojom se kočoperio gde god je stigao.
Postojala je želja oca da sina odškoluje u gradu, ali se taj
pokušaj završio vrlo brzo i neuspešno. Mladić je u glavom gradu
pronašao što i njegov otac pre mnogo godina u belom svetu, nije
ga zanimalo obrazovanje jer je smatrao da je dovoljno pametan i
bez diplome, a kad se zamerio jednom okorelom kriminalcu oko

~7~
neke silikonske devojke, shvatio je da je pametnije biti prvi u selu
nego pretučen u gradu. Otac se nije mnogo potresao što mu je sin
pošao istim stopama, pa se život nastavio kao i ranije. I, eto, mic
po mic, došlo je vreme i za ženidbu mladog Petkovića.

~8~
 3.

PLAVA DUGA KOSA, uvijena na krajevima u krupne lokne,

njihala se tamo-amo, kao da vlasnica namerno iskušava koliko te
lokne mogu da se održe u savršenom stanju i da se nimalo ne
pokvari svadbena frizura. U sobi koja je gledala na prednji deo
dvorišta, na prvom spratu velike kuće, sedela je devojka u belom
na krevetu koji je neko posuo ružama i spremio za prvu bračnu
noć. Plakala je, Vrata su se otvorila i jedna devojčica, mršava i
bledunjava, ušla je unutra.
- Jovana, zašto si ovde?
Nevesta je brzo obrisala suze, pazeći na šminku. Pogledala je
u svoju mlađu sestricu i potrudila se da se nasmeši.
- Došla sam da popravim šminku...
Devojčica je sela na krevet i dugim mršavim rukama zagrlila
sestru.
- Znam da plačeš.
- Ne, ne plačem... malo, od sreće. Čuo se dubok uzdah iz grudi
devojčice.
- Nemoj mene da lažeš, imam trinaest godina. Velika sam i
znam sve šta se dešava.
Jovana je mislila da će joj grudi eksplodirati.
- Znam da znaš. Ti si moja pametna seka.
Jedno vreme su tako sedele zagrljene, ćuteći, gutajući suze da
ih ona druga ne vidi. Onda se Jovana pribrala i skočila, uzevši
sestrinu ruku.
- Idemo da igramo. Ti i ja volimo ovu muziku.
- Kako možeš da budeš tako jaka? Nevesta je nežno pomazila
sestrin obraz.
- Moram, Jeco-pereco. Možda ću uspeti bar u tome da ovim
svojim postupkom omogućim tebi da jednog dana sama izabereš
momka za koga ćeš se udati, a nećeš morati da se udaš za onog za
koga moraš.
- Tata te nije terao... I njemu je teško.

~9~
 - Ali tata je napravio pogrešan potez. Verovao je pogrešnom
čoveku. Da nisam pristala da se udam, oduzeli bi nam i kuću i
kokošinjce i umrli bismo od gladi. Kuda bismo nas troje? Reci mi,
Jelena, kuda bismo? Nemamo nikoga ko bi nas primio.
- Ali...
- Nema ali. Tako je kako je. Možda meni ovde neće biti loše.
Svakako da ću imati lepo da jedem i da se obučem, a i ti ćeš. Tata
će imati i dalje kuću i kokoške, a ja ću vam pomagati koliko god
mogu.
- Ali ti ne voliš Đorđa!
Jovana se na trenutak stresla. Oduvek je verovala da će
jednom, negde, nekako ugledati oči muškarca i znati da je on njen
suđeni, za ceo život. U siromaštvu je mogla bar da veruje da
velike, prave ljubavi postoje, da su bajke pisane po istinitim do-
gađajima i da je život ipak čudo, na kraju krajeva, pa se nikad ne
zna kad Pepeljuga može postati princeza i živeti srećno do kraja
života. No sad su svi njeni snovi zgazeni kao dogorela cigareta, ali
je znala da ne sme da dozvoli da se snovi njene obožavane mlađe
sestre sruše zajedno s njenim. Bar jedna od njih dve ima prava da
dosanja svoje snove.
- Možda ću ga zavoleti. On je lep, zgodan, bogat. Ne vidim
zašto ne bih mogla s vremenom da se zaljubim u njega.
- On je nekulturan i prost! I grozan je prema meni. Govori mi
da sam motka.
- On se samo tako zeza. Nemoj da se ljutiš na njega. A s
vremenom ću ga ubediti da ti tako nešto ne govori.
Videlo se da devojčica nimalo nije ubeđena u to što joj starija
sestra govori. Ipak je prihvatila ruku i izašle su iz sobe, a onda i u
zadnje ogromno dvorište, gde je na otvorenom bila napravljena
ova velika i skupa svadba koja je potrajala do sitnih sati.

~ 10 ~
 4.

MEĐU PRVIM GOSTIMA koji su umorni, siti i polupijani

napustili svadbu bio je i Toma, mladoženjin otac. Niko ga od
domaćina nije ispratio do kapije, kako dolikuje. Za njih je on bio
samo glupavi seljak koji je pozajmio novac i koji nije mogao da
vrati dug drugačije osim da svoju prelepu kćer uda za Petkovog
sina. Naravno, siroti otac nije imao pojma da je sve to bio
savršeno skovan plan koji je, naravno, počeo da se razvija u
Biserkinoj glavi kad je Đorđe prvi put došao ushićen lepotom
devojke koju je sreo kad je išao da vidi neka imanja na prodaju u
susednom selu. Toliko je bio opčinjen Jovanom da je odmah želeo
da je ima. Ali kad je nekoliko puta kasnije pokušao da joj se
obrati, da je provoza u svom mercedesu i fascinira onim što
poseduje, Jovana je ostala hladna kao led. To ga je dodatno
izludelo i on se zakleo da će je imati po svaku cenu. Tu je
nastupila prevejana mašta žene koja mu je godinama bila
zaštitnica, kuvarica i dadilja. Po njenim uputstvima, dobro se
raspitao o njenoj porodici i preneo stečene informacije: kako živi
sa ocem i sestrom, kako se bave uzgajanjem kokoški i kako otac
za sitne pare prihvata posao nadničara gde god mu se pruži
prilika. Majku nije imala, umrla je na rođenju druge kćerke.
Naročito značajno bilo je to što im se baš pre nekoliko meseci
desila nesreća - nevreme je skoro uništilo kokošinjce i zamalo su
sve kokoši pobegle kud koja. Biserka je odmah znala kako se ljudi
lako hvataju za slamku kad im je egzistencija u pitanju, pa je
poslala Petka da se kao human čovek ponudi da pomogne jadnoj
porodici i ponudi im zajam. Tako je Toma postao dužnik, a Đorđe
je dobio priliku da, kad istekne rok za vraćanje, pokaže da se s
njegovim ocem ne može igrati i da Jovanu bukvalno učeni - ako se
ne uda za njega, dug će se naplatiti na neki mnogo gori način.
Toma je bio svestan svoje greške. Istina, on je i govorio
svojoj kćerki da ne radi to, da je bolje da budu bez krova nad
glavom nego da on bude svestan kako ju je oterao u brak bez
ljubavi, ali Jovana je imala plemenitu dušu i zdrav razum, znala je
šta ih čeka ako odbije da se uda, pa je donela svoju odluku ne bi li
spasla porodicu od beskućništva.

~ 11 ~
 Oca je ispratila samo kći, nevesta u belom. Mala Jelena je već
čekala ispred kapije, snuždena što će prvi put prespavati u
hladnoj sobi bez svoje starije sestre.
- Tata, sve je u redu. Stvarno. Biće sve dobro.
Izmučeno lice čoveka koji je otkad zna za sebe radio a da
nikad zaista nije mogao da uživa u plodovima svog rada,
samohrani otac kome je pokojna žena bila prva i poslednja žena
koju je dodirnuo i telom i dušom, nije smeo od stida da pogleda u
svoju kći.
- Voleo bih da verujem u to.
- Veruj, molim te. I pričaj s Jecom. Ona previše zna i previše
razmišlja. Ne bih da joj ova situacija uništi veru u život. Ne daj joj
da očajava.
- Ah, dobro.
Nije više mogao da govori. Oči su mu bile pune suza. Hteo je
samo da što pre ode odatle, posramljen i ožalošćen, kao da je
upravo sahranio, a ne udao kćer. Video je Toma vrlo dobro o
kakvim se ljudima radi - nisu imali poštovanja ni prema kome,
gledali su ljude s visine, smejali im se u lice, verujući da su samo
oni vredniji od drugih. Video je i kako Đorđe njegovu kćer
posmatrao kao trofej, ulov kojim će se hvaliti dok mu ne dosadi, a
onda... ko zna kako će se odnositi prema njoj.
Pošao je, a jelena je poslala poljubac sestri, jednako na ivici
suza, svesna da je i njen život iz korena promenjen, da ostaje
sama sa ocem koji iz dana u dan sve više kopni i sve manje ima
volje za život. Ali i Jelena je bila slična duša kao i njena starija
sestra - nije htela da pokaže koliko joj je teško jer će sad ona,
trinaestogodišnjakinja, nositi teret kuće i domaćinstva. Znala je
da i ona za nešto mora da se žrtvuje.
Jovana je dugo gledala za njima, sve dok joj nisu nestali s
vidika. Nikad ranije nije provela noć bez bar jednog od njih. Kad
je otac odlazio malo dalje da radi, ona bi bila sama sa sestrom,
brinula se o njoj, hranila je, uspavljivala, oblačila i budila. A ove
noći će prvi put biti daleko od njih. I ne samo to - ove noći će
postati žena s muškarcem koga, u stvari, nije mogla da gleda
očima.

~ 12 ~
 5.

NEVESTA JE OTIŠLA pre mladoženje na prvi sprat kuće,

tamo gde su od ovog dana bile njene odaje, njen krevet, njen
pakao. Mladoženja je ostao da sa svojim ocem i odabranim
gostima, uglavnom poslovnim partnerima s kojima su radili,
banči, gurajući novac pevačici u dekolte kao da je u kafani. Mnogi
su bili zgroženi odnosom mladoženje prema mladoj, njegovim
nezainteresovanim stavom, pijanim ponašanjem zbog kojeg se
klatio po dvorištu, baljezgao i bio na ivici skandala. Naravno, niko
se ne bi usudio da to kaže mladoženji i da mu se tako zameri.
Moglo se reći da su sažaljevali lepu mladu devojku koja je sve
vreme bila negde u pozadini, zamišljena, sa suzama u očima. I
bilo im je jasno da ovo nije bila njena odluka i da tu nema ljubavi.
A Jovana je ležala u bračnoj postelji, u providnoj tankoj
spavaćici koju je Biserka specijalno kupila za ovu noć ne bi li
svom mezimcu dala pun vizuelni užitak u nevinoj devojci koju je
toliko strasno želeo da se njome i oženio. Pokrivena do ušiju,
Jovana je plakala, strahujući da će čuti korake koji će nagovestiti
da on dolazi, da će je zgrabiti, zauvek je oskrnaviti i zatvoriti
vrata njene vere u pravu ljubav. Gadila se pri pomisli šta joj ta
noć donosi i nadala se da će je, nekim čudom, Đorđe poštedeti.
Bar ove noći...
U cik zore muzika je napokon prestala. Jovana, i dalje budna,
znala je da on dolazi. I pravila se da spava, moleći se u sebi da
umre, da joj srce stane, da ne doživi prvu bračnu noć. Ali čudo se
nije dogodilo...

~ 13 ~
 6.

ĐORĐE JE TOLIKO bio pijan da je seksualni čin trajao dugo, a

njegova nemoć da bude pravi muškarac u ovom trenutku toliko
ga je ražestila da je postao previše grub i da je povređivao svoju
mladu nevinu ženu. Potpuno je zaboravio na to da ona nikad nije
imala muškarca, pa ju je okretao kao lutku, čupao za kosu, grebao
i savijao kao da je od papira, a ne od krvi i mesa. I kad je sasvim
svanulo, uspeo je u svojoj nameri, a onda se samozadovoljno
okrenuo na drugu stranu i go, samo u čarapama, zaspao. Tako je
glasno hrkao da je Jovana mogla da jeca naglas a da ti jecaju budu
nečujni u odnosu na zvuke koje je on ispuštao. U mislima je
dozivala lik pokojne majke, moleći je da joj se prikaže i da je
odvede sa sobom. Ponižena, povređena i ogoljena, devojka je u
tom trenutku verovala da njoj nema života pored tog čoveka, koji
joj je dokazao kakav je monstrum.
I taman je zaspala kad je u sobu bez kucanja upala Biserka.
Ta žena velikih grudi, s ružnom bradavicom na nosu, tamnih
očiju i retke kose, prodrmala je Jovanu tako snažno da je devojka
iskočila iz kreveta i vrisnula verujući da je Đorđe opet posegnuo
za njom. To njeno telo ne bi moglo da podnese. Bilo je slomljeno,
kao da se i samo bunilo protiv čoveka koji se prema njemu
odnosio s toliko nipodaštavanja.
- Ne viči, probudićeš Đoleta! Usnuli muškarac se nije ni
mrdnuo, njegov san je bio dubok poput kome, kako inače spavaju
pijanci koji se zateturaju u neki kanal i tamo opruže kao da su
mrtvi.
- Ustani, vreme je da praviš doručak. Ne misliš valjda da će
Petko i tvoj muž gladni da počnu dan?
Jovana je znala, čim je upoznala Biserku, da joj ova žena
sigurno neće biti prijatelj i podrška. U njenom pogledu videla je
neku vrstu odvratnosti, omalovažavanja i podsmeha. A sad je bilo
vreme da se i uveri da je prvi utisak bio pravi.
- Kasno smo zaspali... Đorđe je ostao do sitnih sati, a onda je...
mislim... onda smo...

~ 14 ~
 Nije mogla da izgovori od sramote ono što je želela. Jovana je
bila tako vaspitana da je znala o čemu je zabranjeno govoriti i šta
je to od čega pošteno žensko čeljade mora bežati. Njena duša bila
je skromna, nevina, ponizna.
- Šta zamuckuješ tu?! Onda ste imali seks. Tako kaži. Nemoj
tu da mi se snebivaš. Nisi ti tako fina kako se praviš.
Onda ju je povukla za ruku tako snažno da je Jovana zamalo
ispala iz kreveta. Podigla je fini prekrivač i ugledala nekoliko kapi
krvi.
- Opa, vidi, stvarno si bila nevina! Ali nisam ja od juče, ima
drugih načina da se igra s momcima, a verujem da si se ti i te
kako igrala. Hajde, obuci se i siđi da praviš doručak. Vreme je da
se ja malo odmaram, da me neko zameni.
I Biserka je izašla iz sobe ostavivši sanjivu nesrećnu devojku
da postupi onako kako joj je rečeno.

~ 15 ~
 7.

BIO JE DUG dan. Biserka ju je vukla sa sobom kao kera,

tražeći da se dokaže u svim domaćinskim poslovima. I, naravno,
imala je mnoštvo zamerki. Neprestano je zvocala iako je
očigledno da mlada devojka i te kako zna kako se čisti prašina,
kako se pere i prostire veš, kako se kuva i kako se postavlja sto.
No Biserka je htela da prvog dana Jovaninog boravka u kući
besprekorno nauči devojku gde je njeno mesto i ko joj je
gazdarica. Petko je sišao na doručak i pohvalio kajganu s
paprikama i uštipke koje je Jovana napravila, ali Biserka se
odmah umešala.
- Đavola bi to bilo dobro da sam je pustila da sama pravi!
- Je li? Dakle, mora malo da se poduči mlada? Neka, neka,
naučiće. Uostalom nema šta ovde drugo da radi osim da kuva i
sprema. To je uloga žene.
- Valjda će naučiti to.
Petko je nekako podrugljivo odmerio svoju snaju. Oči su mu
sijale kao da gleda nešto što mu je vrlo primamljivo, a Biserka je
to odmah primetila. Zbog tog pogleda još više je imala želju da
Jovanu ponizi i da je pretvori u svoju robinju. Ona sama nikad
nije osećala da je privlačna nekom muškarcu, čak ni svom mužu,
s kojim je bila kratko i koji se oženio njome samo zato jer u
njegovom selu nije bilo mlade devojke za udaju. Nikada je nijedan
muškarac nije pogledao pohotno niti joj na bilo koji način stavio
do znanja da bi želeo da je ima. A Jovanina lepota bila je
očigledna i prosto anđeoska. Njena duga kosa bila je prirodno
plava, lice joj je bilo okruglo, usne napućene kao da su pravljene
kod najspretnijeg plastičnog hirurga, a oči plave poput najčistijeg
mora s dugim trepavicama koje nisu vapile za maškarama i
uvijačima. I njen stas bio je savršen - uzak struk iznad koga su se
nadvijale lepe grudi, čvrste i sočne, dok su joj noge bile duge,
skladne, s predivnim kolenima. I imala je tu glatku kožu, skoro
belu, kao da je neke plave krvi, a ne siromašna seljančica iz nekog
malog srpskog sela.

~ 16 ~
 Kad je Petko otišao u svoje staklenike, Biserka se unela
devojci u lice.
- Slušaj ti, kad je gazda ovde, nemoj da mi vrckaš i da se
smeškaš.
- Nisam...
- Jesi! Znam ja takve kao ti, samo bi da se dopadnu, a ne mare
kome. Neću da te vidim da pokušavaš da zavedeš oca svog muža,
jer ako ja to kažem Đoletu, neće proći dobro.
Jovana je znala da su joj oči pune suza. U stvari, ona i nije
znala da vrcka i zavodi. Nikad nije to radila jer sebe nije videla
kao lepoticu. A ova strašna žena ju je optuživala za neke njoj
potpuno monstruozne stvari.
Muža je videla tek posle podne, kad je ustao iz kreveta i
pojavio se u dnevnoj sobi, gde je pod nazorom svoje čuvarke
Jovana peglala posteljinu, oznojena od vreline dana i ne-
mogućnosti da se bar malo odmori. Bio je mamuran i namršten.
Pogledao ju je kao da je stvar, komad nameštaja u kući, a onda se
obratio Biserki.
- Gde si, Biso? Ima li šta da se jede? I ako ima malo rasola...
ubi me mamurluk.
- Neka si se napio, pa bila je to tvoja svadba. Ne ide da se tu
bude trezan. Sada će mala da podgreje kupus s kolenicama i da ti
napravi svezu paradajzsalatu. A ja ću ti doneti rasol, samo sedi
ovde.
Jovana je pogledala u svog muža nadajući se da bi on mogao
da na bilo koji način zaustavi Biserkino maltretiranje, ali
očigledno da Đorđe nije bio nimalo zainteresovan za bilo šta osim
za svoje trenutne potrebe. Ostavivši peglanje, otišla je u kuhinju i
tamo učinila sve da što pre mužu obezbedi ručak. On je jeo ćutke,
dok je njoj Biserka naredila da sedi za stolom, ne da bi mu pravila
društvo, već da bi bila spremna da mu doda nešto ako zatraži.
Tako je nakratko Jovana ostala nasamo sa svojim mužem.
On je jeo i nije obraćao pažnju na nju, osim što joj je zatražio
soli i požalio se da je salata neslana. Gledala ga je i razmišljala
kako je to strašno kad lep muškarac ima tako ružnu dušu.
Njegove bistre zelene oči, njegova kao ugalj crna kosa, izduženo

~ 17 ~
lice i visoke jagodice - sve je to gubilo lepotu zbog praznine
njegovog pogleda, namrštenog čela i odvratnog srkanja kojeg se
nije stideo.
A kad se najeo i odgurnuo tanjir od sebe, napokon ju je
pogledao.
- Sinoć sam se baš napio. I nisam se mnogo pokazao, a? Ali ne
brini, ima da se popravimo večeras.
Pocrvenela je. Nije mislila da je u redu da se tako olako
govori o seksu, čak ni kad su muž i žena u pitanju. Đorđe je video
njeno crvenilo i to ga je očigledno zabavilo, pa je rešio da je još
malo postidi. Uhvatio ju je za bradavicu ispod tanke bluze, a onda
je mahinalno pokrila grudi rukama.
- Lepe su, svega mi, jedne od boljih koje sam pipao, a bilo ih
je dosta.
Jovana je gorela u licu, toliko joj je bilo strašno da sluša ono
što joj je govorio.
- Ala si ti neka stidljiva ženska! Ima ja tebe tako da
oslobodim da ćeš sama naskakati na mene i jahati me kao
pomahnitala kobila,
U tom. trenutku Biserka se vratila u kuhinju. Na Jovaninu
sreću, nije čula šta je njen mezimac govorio, inače bi se priključila
tom verbalnom iživljavanju nad čestitošću jedne mlade žene.
- Šta sediš, sklanjaj to sa stola! E, moj Dole, ove iz poštenih a
ubogih kuća misle da će udajom za bogatog momka moći da
podignu sve četiri uvis i da ništa ne rade.
Đorđe se dvosmisleno nasmejao, a Jovana je pognula glavu.
- Idem da pomognem ocu. Slede će nedelje će doći jedan
važan čovek, hoće da uloži u naš posao i da proširimo uzgajanje
na neke popularne stvari poput aronije i sremuša. Čovek u gradu
ima nekoliko velikih piljara a sad otvara fabriku zdravih
namirnica. Ima para kao blata! Ako s tim napravimo posao, na
konju smo. - Ih, daće bog!
Biserka se brzo tri puta prekrstila, a Jovana nije mogla a da
ne pomisli kako od Boga svakako ne bi bilo fer ako bi samo zbog
toga što se ova žena poziva na njega prema njoj bio milostiviji
nego prema ljudima koji imaju daleko čistiju dušu.

~ 18 ~
 Đorđe je otišao, a Jovana je nastavila da ispunjava naređenja
svoje gospodarice.

~ 19 ~
 8.

I TE NOĆI ju je uzeo, ispio kao rakiju, na eks, bez uživanja u

ukusu i mirisu, a onda zaspao. Tako je bilo i naredne noći. Pa i
one posle nje. I desetak noći zaredom. Kad bi mu napokon videla
leđa, Jovana bi mogla da se okrene na stranu i da se isplače. Često
je mislila na svog oca i na sestru jer su joj prokleto nedostajali.
Želela je da ih vidi, ali se plašila da pita bilo muža, bilo Biserku da
ode nakratko do svog sela i da ih poseti.
Predosećala je da bi oboje imali ružne reči kojima bi joj
stavili do znanja da to ne dolazi u obzir.
A preko dana ona bi bila robinja, sluškinja i potrčko. Biserka
joj je nalazila stalno nešto da radi. Čak i kad je kuća od prizemlja
do drugog sprata bila besprekorno čista, strašna žena bi tražila
dlaku u jajetu i davala jovani čak i toliko besmislene poslove kao
što je glancanje šerpi do visokog sjaja. Devojka je padala s nogu,
ali je ipak želela da dan što duže traje kako bi što kasnije morala
da oseća miris svog muža i njegov dah na svom telu.
Jedanaeste noći, nakon još jednog sebičnog čina u kome je
Đorđe bio zadovoljen, on nije zaspao kao i obično. Ustao je i
počeo da se oblači. Zbunjena, Jovana je napravila kobnu grešku.
Upitala ga je kuda je krenuo jer je bila ponoć. Đorđe se brecnuo
na nju.
- Šta tebe briga kuda idem? Uostalom, ako te baš toliko
zanima, nije problem da ti kažem. Muka mi je od ovog seksa s
tobom. Samo se raspilaviš na tom krevetu, kao mrtva krava, i
prosto si mi već dosadila, a tek smo neki dan u braku. Idem kod
žene koja zna kako se rade te stvari.
Iako je malo toga znala o odnosima između muškarca i žene,
Jovana je svakako verovala da je brak svetinja i da je prevara
greh koji se ni po koju cenu ne sme desiti. Bila je šokirana tom
grubom istinom koju joj je Đorđe bezdušno sasuo u lice.
- Ja ne znam jer nisam nikad ranije... nisam imala kako da
naučim.
- Bolje da jesi.

~ 20 ~
 - Ali onda ne bih ušla nevina s tobom u brak. Zar ti to ne bi
smetalo?
Ova pitanja su izlazila iz nje malo iz očaja, a više iz
radoznalosti, jer nije mogla da veruje da je moguće da neko tako
naopako razmišlja kao njen muž. A on se cerio zakopčavajući
pantalone.
- Što bi mi smetalo? Da te je drugi lepo sve naučio, ja bih sad
bio srećan čovek. Kakva nevinost, bre, to još samo po selima
može da se smatra vrednim. U gradu devojke bude sram da kažu
da su nevine. One lepo uče dok se ne udaju, vežbaju s različitim
muškarcima i kad ih jednom neko uzme za ženu, nema šta da se
muči. Ma, šta ja tebi objašnjavam! Gledaš me kao tele.
Samo je izašao iz sobe. Čula je kako pali kola i odlazi. I
odjednom je ta samoća postala nekim čudom gora od onih
strašnih sekundi kad bi dahtao na njoj. Tada se suočavala s
fizičkim poniženjem, a sada je poniženje dobijalo ogromne
razmere i postajalo duševna bol. Jer čak i ženu koja ne voli
strašno može da boli saznanje da njen muž ide nekoj drugoj ženi.

~ 21 ~
 9.

SUTRADAN SE ĐORĐE ponašao uobičajeno, kao da je rutina

to što muž ide u prevaru a žena to zna. Jovana je jedva mogla da
ga pogleda u oči - toliko ju je bilo sramota njegovih postupaka, ali
i osećanja nemoći da ga na bilo koji način ubedi da to nije u redu,
da brak ne bi trebalo tako da izgleda. Uveče je legao pored nje a
da je nije ni dodirnuo. Koliko je to donelo olakšanja, toliko ju je
ubedilo da će njen život biti život robinje, a ne supruge, i da nikad
neće ništa biti bolje od ovoga kako je sad. Bila je zatvorena kao u
kutiju šibica - jedno jedino preostalo drvce koje bi se zapalilo
samo ako bi pokušalo iz te kutije da izađe. Prisećala se odnosa
svojih roditelja. Imala je sedam godina kad je majka umrla. Jedna
tek rođena beba neprestano je plakala, iscrpljena dugim izlaskom
na svet i svakako već na neki način svesna da nikad više neće čuti
otkucaje srca ispod koga je rasla devet meseci. Njeni roditelji su
se voleli. Iako su živeli teško, radeći od jutra do mraka, sećala se
kako uveče očeva nažuljana šaka uzima majčine ispucale prste i
ljubi ih. Sećala se i kako je majka uvek govorila da je srećna i
pored toga što je ujutru ustajala u cik zore, spremala Jovanu za
školu, a onda odlazila u grad autobusom da bi čistila i kuvala za
razne ljude. Po podne bi se vraćala i spremala ručak za naredni
dan, a onda šila do kasnih sati opet za neke razne ljude prema
kojima je život bio velikodušniji. No majka se retko žalila. Uvek je
ponavljala da ima Boga i da će on kad-tad nagraditi poštene i
vredne ljude - ako ne njih, onda njihovu decu. A Jovana se tužno
pitala koliko bi majku unesrećilo kad bi mogla da vidi kako je Bog
rešio da preskoči još jednu generaciju i da se njena deca neće
ovajditi srećom. Bolelo ju je to što je njena udaja malo toga
donela u odnosu na to kakvu je žrtvu ona podnela. Njen otac i
sestra neće živeti bolje. Jednako će se mučiti, a možda i malo više,
s obzirom na to da sad par ruku manje radi. Bilo joj je žao male
Jelene, koja je svakako morala da bude domaćica, da kuva, pere,
sprema i pomaže ocu, što je bio preveliki pritisak za devojčicu od
trinaest godina. Dakle, oni su ostali na istom, samo što nisu
izgubili krov nad glavom. Nisu napredovali, nisu su bili srećniji,
nije se desila neka dobra promena. I nije mogla nikako da im po-

~ 22 ~
mogne. Možda je pre udaje, u onom očajanju dok je donosila
odluku da se uda i time obriše očev dug, i mislila da će moći s
vremena na vreme, kao žena bogatog čoveka, da pomogne tako
što će im gurnuti nešto hrane ili novca. Ali sad je bilo kristalno
jasno da tako nešto nije moguće, pa je i motiv njenog pristanka da
se uda za Đorđa izgledao besmisleniji.
A nostalgija za svojom ubogom malom kućicom i za svojim
najrođnijima postajala je sve snažnija, kao da nisu bili na samo
nekoliko kilometara makadamskog puta od nje, već kao da su
živeli na drugom kraju sveta. Oni nisu imali telefon, nisu je mogli
pozvati, a ni ona njih. Nekoliko dana je skupljala hrabrost da pita
muža da je pusti da poseti svoje, ali svaki put kad bi ga pogledala
u oči s namerom da izgovori svoju molbu, odustala bi, jer u
njegovom pogledu kao da su bili svi odgovori na sva njena
eventualna pitanja.
Ipak, desilo se nešto nepredviđeno čemu se Jovana nije
nadala. Jednog popodneva otac i sin su se zatvorili u dnevnu sobu
koja je bila leglo kiča-stilski nameštaj bio je pomešan sa srpskim
ćilimima, a kineske vaze koje nikad nisu videle Kinu kočoperile
su se ispod fotografija koje je Petko naručio da mu se uveličaju i
urame zlatnim velikim ramovima, a na kojima su bili automobili
koje je vozio i staklenici kojima se dičio. Jovana je odrasla u sobi
bez tepiha, gde je zemljani pod bio neravan i gde je jedan kauč
škripao kao da ga nešto boli kad god bi se selo na njega. Ali za nju
je kičeraj dnevne sobe Petkovića bio je kao zaslepljujući farovi
automobila koji idu pravo na nju i nikako nije mogla da shvati
čemu potreba da se pred samim sobom toliko dičiš materijalnim
stvarima.
Kad su nakon sat vremena otac i sin izašli iz sobe, potražili
su Biserku i našli je kako stoji prekrštenih ruku na vratima
kupatila u odajama na drugom spratu koje su, da se zna, bile
Perkove, ali gde je i ona imala svoj sobičak. Posmatrala je kako
Jovana na kolenima čisti svaku fugnu između cvetnih pločica.
- Ne moraš, Biso, da je nadgledaš. Moja snaja je dosad
sigurno sve naučila da radi.
- To ti misliš, Petko. Ja mislim da samo gleda gde da zabušava
i nešto propusti.
~ 23 ~
 Đorđe je nekako zlurado i s visine posmatrao svoju jadnu
suprugu. Njemu je ta njena poza na kolenima, bosih nogu,
odvlačila misli u nekom perverznom pravcu, a nije mnogo mario
što ta scena deluje kao da je u pitanju ženski logor.
- Sutra nam dolazi bitan čovek, nadam se budući poslovni
partner. Hoće da obiđe staklenike i da vidi naš kapacitet. Siguran
sam da će se prilično iznenaditi koliko smo toga stvorili, a želim
da mu pokažemo i koliki smo domaćini. Možete li vas dve da
spremite bogat ručak, da sve puca, da nema šta nema na trpezi.
- Pa da se vidi raskoš koji Petkovići uživaju?
Biserka je pljesnula rukama.
- Ma, ima da bude kao u najboljem hotelu!
- A kad on sve pogleda i kad budemo ručali, ti ćeš, Biso, sa
mnom i Đorđem kod advokata.
- U grad?
- Pa nego. Naravno. Kupujemo jedno imanje i stavićemo ga
na tvoje ime. Tamo ćemo renovirati kuću koja nije u lošem stanju
i tamo možeš da živiš. To je naš poklon tebi i zahvalnost što si sve
ove godine bila uz nas.
Biserka je počela da plače. Njene suze su bile iskrene dok je
grlila Petka i Đorda i Jovana je prvi put videla nešto što je moglo
da oda kako je ova žena ljudsko biće i da u njoj kuca neko
malecko srce.
- Ih, kako ću ja bilo gde da živim bez vas?
- Ajde, Biso, nije imanje daleko, to je na drugom kraju sela,
kod Ivica. Njegov stric mi je prodao imanje, ode čovek na jug
Srbije trbuhom za kruhom. Budala, imao lep zanat, a mislio da će
od svinja da se ovajdi. Snajka, hajde skuvaj kafu da malo sednemo
napolju i da uživamo.
Jovana je poslušala gazdu kuće, a kad im je iznela kafu, niko
nije pitao gde je četvrta šoljica i niko je nije pozvao da sedne s
njima. Tretirali su je kao služavku, koja, naravno, ne sedi s
gospodom. Ali ono što je mogla da čuje dok im je sipala kafu bio
je dogovor da se u gradu zadrže do večeri, jer je bio koncert
popularne narodnjačke zvezde koju je Đorđe voleo da sluša i čije
pesme su pevane po nekoliko puta zaredom na svadbi. Jovani je
~ 24 ~
srce lupalo jače jer se otvorila prilika da ostane sama u kući, da
ne bude nadgledana nekoliko sati, što je bilo sasvim dovoljno da
ode do svojih i da se vrati. Znala je prečicu koja je vodila preko
njiva do šumarka, a onda preko brda obraslog kestenima s koga
se spuštalo na makadamski put koji se završavao u njenom
rodnom selu. Bilo je potrebno dobrih pola sata brzog hoda ako bi
išla tom prečicom.
Jedva je čekala da dođe noć, a onda i da svane dan. A njen
dan je počeo u sam cik zore, kad ju je Biserka grubo prodrmala
rekavši joj da mora da počne sa spremanjem trpeze za važnog
gosta i dajući joj spisak jela koje je trebalo skuvati za to
prepodne. Naravno, Biserka nije imala velikog udela u spremanju
jela - osim što je neprestano naređivala koliko čega da se stavi,
kojim tempom da se sprema, da li su hlebići premali ili preveliki i
tome slično. No Jovani ništa nije smetalo, ona je živela za
trenutak kada će moći da napokon odbaci nakratko svoje
nevidljive okove, da otrči do oca i sestre i zagrli ih, pa makar
posle toga pala mrtva od umora.

~ 25 ~
 10.

KROZ PROZOR KUHINJE koji je gledao na prednje dvorište

čula je kad je gost stigao. Njegov džip se parkirao ispred kapije i
neka vrsta radoznalosti navela je mladu devojku da pogledom
isprati kako izgleda čovek kojeg Petkovići toliko željno iščekuju i
za koga je ona čitavo prepodne spremala pravu gozbu. Prvo je
ugledala odelo - sivo, elegantno, ispod kog je bila crna košulja s
visokim okovratnikom. Hodao je polako i oprezno, gledajući oko
sebe kao da želi da se uveri da je na pravoj adresi. Dva domaćina
su mu išla u susret. Delovali su preterano snishodljivo, sa
osmesima od uva do uva, pružajući mu ruke u isto vreme, kao da
se takmiče čiju će prvo gost prihvatiti. Nije Jovana mogla tačno
odrediti koje boje je njegova kosa jer su ga obasjavali sunčevi
zraci, a bio je vrlo kratko ošišan, ali je i sa ove razdaljine bilo
očigledno da su mu oči tamne, crne kao noć. Cela njegova pojava
podsetila je Jovanu na neke muškarce koje je videla u časopisima,
nekad i u serijama koje je gledala na televizoru, sve dok se pre
godinu dana nije pokvario. Od onda otac nikako nije mogao da
skupi novac da kupi novi, pa su dve sestre bile prilično tužne što
im je taj, možda i jedini vid zabave u malom selu uskraćen. Jovana
je uzdahnula, ali kad je videla da gost i domaćin odlaze iza kuće,
gde je već bio postavljen sto za ručak, požurila je da dovrši salatu
jer je jedino ona ostala da bi sve bilo savršeno. Baš se povukla od
prozora kad je upala Biserka, crvena u licu od vrućine i
uzbuđenja.
- Požuri s tom salatom. I daj supu da odnesem. Je li vrela?
- Da, nisam je skidala sa šporeta. Biserka je, hukćući, uzela
šerpu sa supom, a onda je nespretno prosula u duboku činiju
ukrašenu zlatnim nitima, pa izašla iz kuhinje. Jovana je uzdahnula
od olakšanja. Uspela je da završi sve na vreme, pa je sad mogla da
se raduje skorom susretu sa svojima. Znala je da to što namerava
mora ostati tajna, jer bi svakako njen muž i njegova porodica bili
besni ako bi znali da je ona bez njihovog znanja napuštala kuću.
Nisu oni morali da joj govore pravila - pravila su bila jasna samim
tim što su je svi tretirali kao kućnu pomoćnicu ili kao robinju, a
ne kao ravnopravnog člana porodice. Onda se Biserka još
~ 26 ~
crvenijeg lica vratila. Videlo se uzbuđenje u njenim sitnim
vodnjikavim očima.
- Pozvali su me da sednem s njima. Ti ćeš da doneseš glavno
jelo, a ja ću desert. I pazi kako se ponašaš. Ovo nije bilo ko, neki
seoski đilkoš, već pravi gospodin, dasa, elita.
Jovana je prasnula u smeh onog trenutka kad je Biserka
napustila prostoriju. Bilo je očigledno da je njeno uzbuđenje
prouzrokovao neznanac i da je reagovala kao prava malogađanka
kad sretne jednog uglađenog intelektualca na glasu. Ali reč elita
bila je prosto smešna kad ju je tako nadmeno izgovorila žena čije
se lice crvenelo kao bulka.
Malo je sačekala, a onda je došla do samih vrata koja su iz
dnevne sobe vodila na terasu s druge strane kuće, gde je bio
postavljen ogroman sto i gde je četvoro ljudi sedelo i razgovaralo.
Biserka je bila opčinjena gostom, jasno se videlo kako neprestano
bulji u njega klimajući glavom sve vreme dok bi on govorio. Petko
se držao pravo, pomalo i veštački otmeno, kao da želi da gostu
time pokaže da on jeste glava kuće i vlasnik svog imanja koje će
gostu kasnije biti i pokazano. Đorđe se glupavo smešio, ali je
često gledao u oca odobravajući sve što bi ovaj izgovorio.
Očigledno da je gost tu dominirao - razlikovao se ne samo svojim
odelom i svojom odmerenošću u govoru i ponašanju već je bilo
jasno da je on taj koji dominira, koji je došao ovamo jer zna šta
želi i koji je svestan da je dočekan ovako bogatom trpezom jer ovi
ljudi nešto žele od njega. A onda je Biserka ustala i počela da
sklanja duboke tanjire, što je Jovani bio znak da se pojavi iz svog
skrovišta.
Biserka joj je pružila tanjire i gost se tada iznenađeno
okrenuo da pogleda ko je još tu. Na trenutak je delovalo da je
izgubio glas, jer je ono što je govorio prekinuto i nastavilo se tek
kad je Jovana s tanjirima brzo nestala. Potom je iznela glavno jelo
- ogroman oval na kome je bilo sarmica sa zeljem, punjenih
tikvica, pečene piletine u sosu od pečuraka i pekarski krompir.
Opet je na trenutak razgovor zastao kad se pojavila. A kad je
iznosila salatu, morala je da zastane pred samim vratima terase.
- Da li je ova devojka rođaka? Petko je odmahnuo glavom.

~ 27 ~
 - Ne. Ona je snaja, žena mog sina. Skoro sam ga oženio.
- Ah... A zašto ona ne sedi i ne ruča s nama?
Ovo pitanje domaćin je dočekao nespreman. Videlo se da mu
je lice prebledelo, da se našao u neobranom grožđu, ali je umesto
njega progovorila Biserka, spašavajući svoju krv.
- Ona je jela pre vašeg dolaska. Rano je ustala i preskočila je
doručak, pa sam joj rekla da slobodno jede kako se ne bi srušila.
Inače bi, svakako, sedela ovde s nama. Mi se radujemo što se naš
Đorđe oženio i što sad možemo da se nadamo korom plaču bebe.
Jovana se naježila. Bilo je strašno kako su se ovi ljudi lako
bavili manipulacijom i kako su uspevali da prikriju svoje loše
strane. Izgledalo je da je gost prihvatio taj odgovor, a kad se
Jovana pojavila, on joj se prvi put obratio. Pružio joj je ruku i ona
je na trenutak strahovala da li je u redu da je prihvati. Nije se
osećala ravnom ni njemu, a ni ljudima s kojima je sedeo. Na kraju
nije imala kud - morala je da prihvati tu ruku. Bio je to snažan
stisak toplog dlana. Neka čudna energija koju joj je preneo
protresla ju je od glave do pete.
- Ja sam Kolja Barać. Upravo sam čuo da ste vi Petkova snaja
i čestitam. Želim vam svu sreću ovog sveta.
- Hvala, ja sam Jovana.
I koliko je brzo mogla, pobegla je u kuću, plašeći se da će se
zacrveneti kao Biserka i time odati kako joj srce snažno lupa.
Nikad nije videla lepšeg muškarca, lepše oči, lepšu bradu od tri
dana, lepši vrat... Ma, sve što je videla na njemu bilo je savršeno.
Imao je bele krupne zube, taman ten i savršene obrve. Uzdahnula
je naslonivši se navrata kuhinje. Znala je da nema svrhe da se
zanosi i da je besmisleno što drži ruku koju je on dodirnuo blizu
srca - ali na trenutak je bilo tako lepo zamišljati da su bajke
moguće, da Pepeljuga jednom može da zainteresuje princa.
Ali i to sanjarenje brzo ju je prošlo - vratila se u stvarnost i
ubrzano se bacila na pranje sudova kako bi imala što manje toga
da očisti i kako bi mogla da što pre krene ka svojima kad
Petkovići s Biserkom kasnije napuste kuću.

~ 28 ~
 11.

BISERKA JE DOŠLA u kuhinju prilično zamišljena.

- Da li mogu da sklanjam sa stola?
- Otišli su da obiđu staklenike. Možeš. Idem da sredim kosu
pre nego što krenemo u grad, a ti sve ovo sredi.
Prvi put se Biserka nije obraćala podlo i s visine devojci.
Činilo se da joj neke druge misli remete koncentraciju i da je na
tren zaboravila na ulogu gospodarice. Ali Jovana ju je ženski
razumela. Bilo je očigledno da je Kolja uspeo da prodrma jednu
tako stamenu i sirovu osobu kakva je bila Biserka. Uostalom,
mislila je Jovana, koju ženu takav muškarac ne bi prodrmao?!
Prošla su dva sata, a Jovana je sedela u kuhinji zamišljeno
gledajući kroz prozor. Ugledala je tri muškarca koja su se
očigledno pozdravljala. Radoznalost ju je navela da odškrine
prozor taman toliko da do nje dopiru glasovi spolja.
- Uverili ste se, dragi moj Kolja, da ovo gazdinstvo ima sve
što je potrebno da podmiri potrebe tržišta i proizvodnje koju
planirate u svojoj fabrici.
- Da, zaista je kapacitet dovoljan. Ali mene brine radna snaga.
Po mojoj prpceni, imate malo zaposlenih ljudi.
- Uvek možemo zaposliti nadničare. Ovde ljudi vape za
poslom, pa to nije nikakav problem.
- Iz sopstvenog iskustva ću vam reći da je bolje da imate
stalno zaposlene ljude jer se oni vežu za radno mesto i više se
trude nego oni koji samo na određeno vreme imaju posao.
Nadničari znaju da to nije za stalno, pa im je manje stalo, a oni
koji tu planiraju da provedu godine i godine svakako da se trude
da taj posao zadrže.
- Da, svakako...
- U redu. Video sam, konsultovaću se s nekim ljudima koji
rade na istraživanju tržišta i koliko sledeće nedelje možemo se
sresti kod mene u kancelariji.
- Naravno, naravno! Radujemo se tome.
- Sad idem.

~ 29 ~
 Na trenutak mu je pogled prošetao preko kuće, kao da na
njoj nešto traži. Jovani je srce brže zakucalo, a onda se naglo
povukla od prozora kako je on slučajno ne bi video.
- Pozdravite snaju Jovanu. I rođaku... kako se zove?
- Biserka, Bisa. Hoću, hvala. Ubrzo se čuo zvuk automobila i
džip se odvezao ka gradu, ostavljajući prašinu za sobom na
usijanoj seoskoj ulici.
- Eto, i to završismo, sine. Al me iznervirao, mnogo se pravio
pametan. On će meni da govori o tome da li da zaposlim ljude ili
ne. Ta gradska gospoda naslede poslove i nemaju pojma kako se
počinje od početka - a onda se ponašaju kao da sve znaju. Da nije
nas zdravih i pravih seljaka sa smislom za biznis, oni ne imali ni
papir za brisanje guzica.
- Tata, važno da se on primio. Video si kako je hodao po
staklenicima i kako je klimao glavom.
- Ih, kašika u med bi nam upala kad bismo s njim sklopili
posao. A, vala, pokazali smo se kao domaćini. Nema šta! Nego,
hajde da se istuširamo i da krenemo kod advokata, pa na koncert.
Jovana je uzdahnula. Napokon će oni otići, a nju je čekalo
uzbuđenje.

~ 30 ~
 12.

BISERKA SE POJAVILA u crvenoj haljini s gomilom volana

ispod struka, oko vrata i na rukavima. Izgledala je kao da ju je
neko nespretno upakovao u krep-papir. Uz sve to, na licu je imala
previše šminke, naročito plave senke, koja je i najvećoj neznalici
za šminkanje na prvi pogled izgledala kao kičeraj lica. Ali
očigledno da je Biserka bila zadovoljna svojim izgledom, jer se
kočoperila ispred Jovane, rugajući joj se tim besmislenim po-
kretima što ona ide u grad, a Jovana ostaje. Petko je imao odelo
koje mu je delovalo preveliko i drečavozelenu kravatu koja je
isticala debeo vrat, dok je Đorđe izgledao najpristojnije u košulji i
tamnim farmerkama, nalik na ostale gradske momke.
Kad su odlazili, rekli su joj da ne znaju kad će se vratiti, ali su
joj napomenuli da ih ne čeka i da ne zaboravi da nahrani životinje
koje su se nalazile odmah iza zadnjeg dvorišta i koje su im služile
samo za sopstvene potrebe. A onda su se uz smeh odvezli, dok je
Jovana čekala da prođe neko vreme, a onda obukla crnu trenerku
koju je dobila od jedne komšinice čiji je sin živeo u Švedskoj i koji
bi povremeno dolazio da obiđe majku, pa joj donosio svakojaku
garderobu, čak i onu koja bakama zaista nije pristajala. Sve bi to
odlazilo Jovani, pa je većinu iole lepih stvari imala baš
zahvaljujući toj komšinici i njenoj naklonosti prema dvema
devojčičama koje su rasle sa ocem. Gore je obukla tamnoplavu
majicu i skupila je kosu u rep, a njega uvukla u zadnji deo majice.
Bojala se da bi neko mogao da je vidi, mada je prečica kojom je
nameravala da ide obilazila kuće tog sela i vodila tamo gde se
ljudi baš i ne sreću često. No svakako da je bila svesna rizika da bi
neki seljanin mogao da je vidi kako brzo hoda u nepoznatom
pravcu i da, ako je prepozna, nađe priliku da to kaže nekome od
članova porodice Petković. A njima se ne bi dopalo da znaju da se
ona bez njihovog znanja iskrada iz kuće.
Taman kad se uverila da je u kući sve pod konac i da Biserka
neće imati šta da joj zameri kad se vrati, čula je zvuk automobila
koji se parkirao pred kućom. Zadrhtala je, ubeđena da su se
domaćini iz nekog razloga vratili kući i da je njen plan propao.
Zakoračila je u hodnik, spremna da se vrata otključaju i da vidi
~ 31 ~
crvene Biserkine volane, ali umesto toga, odjeknulo je zvono na
vratima. Potrčala je u kuhinju, prilično uplašena da bi neko
nepoznat mogao da dođe kad nema nikog osim nje. Čula je ona o
ljudima koji su nadgledali bogate kuće i čekali da gazde nekuda
odu, a onda upadali i pljačkali, pa čak i ubijali ako bi nekog zatekli
unutra, A onda je videla isti onaj džip koji je pre nekog vremena
Kolja odvezao. Požurila je ka vratima i otključala ih. Tamo je
stajao on, odjednom mnogo viši nego što joj je pre neki sat
izgledao.
Očigledno da je i sam Kolja bio iznenađen što mu je otvorila
lepa snaja Petkovića. Za trenutak kao da nije mogao da progovori,
a onda se nakašljao, nasmešio pokazujući bele zube, pa i
progovorio.
- Da li je Petković stariji tu? Ja se izvinjavam, ali očigledno da
sam ovde ostavio mobilni telefon.
Zbunjena i pomalo postiđena jer ne može da odvoji pogled
od njegovih crnih očiju, Jovana je odmahnula glavom.
- Oni su otišli u grad. Imaju neka posla.
- Sama si? Klimnula je glavom..
- Možda je sad malo nezgodna situacija, ali bez telefona sam
pomalo izgubljen. Došao sam do kuće kad sam shvatio da ga
nigde nema. Mislim da mi je negde ispao, a možda sam ga i
ostavio u nekom stakleniku.
Jovana se pitala kako može da pomogne ovom čoveku. Jer to
je želela što pre da uradi kako bi mogla da krene ka svojima. No
tu je postojao bar jedan problem.
- Ja bih zaista htela da budem od pomoći, ali ja ne umem da
vas odvedeni do staklenika. Ako sami znate put...
- Nikad nisi videla staklenike? Zar ti nisi žena mlađeg
Petkovića?
- Jesam, ali nisam bila u staklenicima. Mislim, to nije moj
posao. Muškarci se time bave.
Videlo se da Kolji to objašnjenje ne deluje logično, ali nije
više komentarisao.

~ 32 ~
 - Ako bi pošla sa mnom, čisto da ne hodam sam tuđim
imanjem, bio bih ti zahvalan.
Pomalo se čudila što joj ne persira kao ona njemu, jer je
njegov način obraćanja bio prisan i to je svakako zbunjivalo
mladu devojku.
- Nema problema. Samo da obujem patike.
Sačekao ju je u dvorištu. Jovana je znala da iza zadnjeg
dvorišta postoji staza u kamenu koja vodi do prvih staklenika
koji su se mogli videti i s prozora prvog sprata, ali ona nikad
tamo nije bila. Krenuli su tuda, a Kolja je neprestano gledao oko
sebe ne bi li negde video telefon. Jovana je polako išla za njim. Ali
njen pogled nije bio usresređen na potragu za mobilnim
aparatom jer nije mogla da odvoji oči od visokog muškarca koji je
prelepo mirisao.
Nekoliko stotina metara od male kapije gde se pružala
kamena staza kroz gust drvored jabuka bila je česma. Nekad je
pripadala porodici uglednih seljaka koji su se bavili pčelarstvom,
ali koji su se redom porazboljevali i pomrli, pa je Petko bukvalno
za džabe došao do njihovog imanja jer ga je nasledio neki rođak
kome nije padalo na pamet da ikad dođe u ovo selo. Česma je
imala i uklesana slova prezimena te porodice i svakako da je tu
stajala samo zato jer nikome nije smetala, ali da jeste, Petko bi je
bez milosti uklonio. A na toj česmi stajao je telefon. Kolja se
nasmešio.
- Ovde sam zastao jer me je neko pozvao. I spustio sam
telefon kad je protrčao zec. Da, vidiš, našao sam ga. Ponekad sam
vrlo rasejan.
Jovana je uzvratila osmehom. Sva sreća da ga je brzo našao i
da će brzo i otići. Ali on se naslonio na česmu i odmerio je od
glave do pete. Ne bi se moglo reći da je to bio preterano drzak
pogled, ali Jovanu je postideo i izazvao u njoj čudnu neprijatnost.
- Prilično sam začuđen zašto su svi otišli do grada, a da si
samo ti ostala. Pominjali su mi neki koncert, ali to je muzika koju
ja baš ne slušam i nisam zainteresovan za takva dešavanja. Zašto
ti nisi s njima?

~ 33 ~
 Jovana je znala da ne može strancu da kaže istinu. Bilo bi to
protiv porodice čije prezime sad nosi, a i pitala se koliko ovaj
čovek može biti prevejan i iskoristiti neke informacije koje mu
ona pruži. Možda bi preneo Đorđu ili Petku da se ona žalila na
svoj položaj... to nije mogla znati.
- Ni ja ne slušam tu muziku.
Kolja je bio iznenađen tim odgovorom, nasmešio se jer nije
baš verovao da je to pravi razlog njenog ostanka u praznoj kući.
- Eto, imamo nešto zajedničko. Da li ne voliš ni da jedeš jela
koja si danas iznela na sto, s obzirom na to da nisi sedela s nama?
Spustila je glavu. Sad se već ozbiljno uznemirila. Ovaj lepi
muškarac kao da ju je podmuklo ispitivao da sazna nešto što bi
oblatilo porodicu Petković. Nije znala kakve su mu namere, ali
mu više nije verovala.
- Jela sam pre svih.
- Ah, da, tako mi je rečeno. Pa, dobro, ako je tako, onda mogu
polako da idem.
Krenuo je nazad do svog automobila. Činilo se Jovani da su
mu korici preterano spori, da on namerno oteže odlazak. Ali je
ćutljivo hodala iza njega. Kad su došli do prednje kapije, gde je
bio parkiran njegov džip, opet je zastao. Ovog puta lice mu se nije
smešilo i imao je vrlo zabrinut i ozbiljan izraz.
- Da li je sve u redu? Imam neki osećaj da se ovde ne postupa
najbolje s tobom.
Jovana je već paničila. Toliko insistiranje da sazna pravo
stanje stvari nije mogla da opravda njegovom iskrenom brigom,
jer ona je za njega bila niko i ništa, jedna seljančica koja ga je
poslužila za ručkom.
- Sve je u redu. Ne vidim zašto mi postavljate takva pitanja.
Nije u redu.
Kolja kao da je na trenutak ustuknuo.
- Nisam imao nikakvu lošu nameru. Samo imam neki
predosećaj da ti, Jovana, ovde nemaš pravo mesto...
Prekinula ga je.

~ 34 ~
 - O tome svakako neću pričati s vama. I da ste u pravu, ne
vidim zašto bih vam to potvrdila.
- Da, tačno. Ko sam ja? Samo neki tamo gradski tip koji je
došao da vidi staklenike i proveri da li je Petković sposoban za
posao koji nameravam da sklopim s njim. Izvini što sam sebi dao
previše prava. Idem sad. Hvala na pomoći. I da ne bi imala
problema, javiću kasnije Petku da sam se vratio po telefon.
Verujem da u ovako malim sredinama stranca lako zapaze, a ja
sam baš video kad sam došao da je neko u kući preko puta izvirio
na prozor čim sam se parkirao. Ne bih da ti imaš neki problem
što sam bio ovde dok si bila sama.
Jovana je klimnula glavom.
- Da, to bi bilo lepo da mu javite. Ima ovde radoznalih ljudi,
ali im ne bi trebalo zameriti, jer seoski život ume da bude vrlo
dosadan.
Sad se Kolja ponovo nasmešio.
- Mogu li samo još jedno pitanje da postavim?
- Da, može.
- Zašto si stavila kosu u majicu? Mislim, i tako si prelepa, ali
nikad nisam video takvu modu.
- Nije to moda...
Onda je zastala pomislivši da opet previše govori. Kolja je to
primetio i sad je bio uveren da ova devojka mnogo toga
prećutkuje i da je mnogo toga muči.
- Preterano sam radoznao, zar ne? Izvini još jednom. Ako
postoji način da nekako sebe iskupim zbog preteranog guranja
nosa u tvoje stvari, samo kaži.
Tog trenutka Jovana je osetila da je na ivici očajanja. On je
bio tu sve ukupno pola sata, možda koji minut više ili manje, nije
tačno znala, a njoj je tih pola sata previše značilo. Sad bi već bila
nadomak svoje kuće. Ovako, ako bi sad krenula, vratila bi se po
mraku, a hodanje preko brda, po pustom putu i kroz šumarak
nije bilo nešto što bi ona želela da doživi. Naravno, postojao je i
opravdan strah da bi Petkovići mogli da se vrate ranije. Ona
nikad nije bila na nekom koncertu i nije imala baš predstavu kada
oni počinju i kad se završavaju, niti koliko traju. A ovaj čovek je
~ 35 ~
stajao tu, nije znala ko je, kakav je, ima li neke loše namere, ali je
imao automobil i nudio joj pomoć. Sad je samo bilo pitanje da li
sme da se usudi da rizikuje s njim. Želja da vidi sestru i oca gorela
je u njoj tim žarom da je bila sigurna kako ne bi podnela da ih
danas ne vidi. Posle toliko planiranja i nade prosto nije mogla da
se pomiri sa činjenicom da bi trebalo da čeka neko drugo vreme
kada će se desiti da opet ostane sama i da može da se iskrade
neopaženo iz ovog zatvora u koji je dobrovoljno došla.
Kolja je bio iskusan čovek. Trideset šest godina života
naučilo ga je da prepoznaje reakcije ljudi. Istina, kod ovako
nevine i naivne devojke, koja nije bila premazana svim bojama
poput gradskih devojaka, bilo je Iako pročitati iz pogleda mnogo
toga.
- Obećavam da ću ti pomoći šta god to bilo. I neću nikome
ništa reći.
On je znao da će je ta rečenica preobratiti. I tako se i desilo. U
krajnjem očajanju, Jovana je izgovorila nešto što je unapred znala
da bi moglo mnogo da je košta. Ali to je izašlo iz njenog srca, izlilo
se kao jedina želja koju je u tom trenutku imala i izgovorila je
rečenicu koja će svakako promeniti mnogo toga.
- Moram otići u jedno selo, nedaleko odavde. Ali niko ne sme
da zna.
Kolja je na tren bio zbunjen. Da mu je ovako nešto rekla neka
gradska devojka, sigurno bi odmah pomislio da ide kod
zabranjenog muškarca, u štetu ili prevaru, ali Jovana mu nimalo
nije delovala kao čeljade koje bi trčalo u susedno selo ljubavniku.
Znao je da je to nešto drugo.
- U redu. Ali pretpostavljam da ne možeš samo tako šesti u
moja kola i odvesti se sa mnom odavde. Neko preko puta možda i
dalje gleda kroz prozor šta se dešava.
- Ne mogu tako. Ali ako izađem na drugu stranu i pređem
preko njive, doći ću za pet minuta do raskrsnice na kraju sela,
tamo gde je spomenik.
- Da, znam gde je to.
- Tamo bih mogla da uđem u kola, nema kuća.

~ 36 ~
 - U redu, čekaću te tamo. Onda se on odvezao, a Jovana je
pomslila da joj srce lupa kao ludo i da bi moglo da joj prepukne
od uzbuđenja pomešanog sa strahom.

~ 37 ~
 13.

PROVUKLA SE KROZ šiblje i ogrebala se po obrazu, ali nije

marila za to. Preko razrovane njive trčala je posrćući na
neravninama, ali je uspela da se dokopa mesta gde je stajao džip
sakriven ispod jedne razgranate krošnje kestena.
Iznutra joj je Kolja otvorio vrata i ona je uskočila, zadihana
od trčanja. Pogledala ga je i izgovorila:
- Hvala.
- Nema na čemu.
Rekla mu je kojim putem da ide. Kad god bi videla nekog
čoveka pored puta, bilo da pešači, bilo da vozi bicikl, ona bi se
povukla niže u sedište. A Kolja bi to propratio ćutke, ali
zamišljeno. Tek kad su se našli na neravnom makadamu i kad je
shvatila da je blizu svog sela, malo je odahnula.
- Možeš da me ostaviš pre prve kuće.
- A kako ćeš se vratiti?
- Postoji prečica, tamo preko brda.
Rukom je pokazala prema jednom uzvišenju koje nimalo nije
izgledalo pitomo u očima gradskog čoveka.
- Koliko bi ti tim putem trebalo do kuće?
- Pola sata, ako se potrudim.
- Mislim da ne mogu da dozvolim da ideš tuda sama.
- Znam tu prečicu. Nekad smo sestra i ja dolazile na seosku
slavu tim putem, Nije strašno koliko možda deluje nekome ko
nikad tuda nije išao.
Ali Kolja je delovao vrlo odlučno.
- Koliko ćeš se zadržati? Otprilike?
- Ne dugo. Mislim, što pre... moram se vratiti da ne bih...
Zaćutala je. Prosto nije mogla da prevali preko usta gorku
istinu da beži od svog muža, svekra i njihove rođake. Ali Kolja i
nije insistirao na tome jer mu je već mnogo toga bilo jasnije.
- U redu. Biću tamo gde te budem ostavio. Čekaću te da te
vratiš.

~ 38 ~
 - Ne, nema potrebe. Zaista! Još je dan i kako neću dugo ostati,
vratiću se pre mraka.
- Rekao sam ti, kao džentlmen ne mogu da dozvolim tako
nešto. Čekaću te i vratiću te do spomenika. Toliko vremena imam.
Jovana je bila sasvim zbunjena. S jedne strane bila je
uzbuđena i zahvalna ovom muškarcu što ju je dovezao ovamo, a s
druge strane činilo se da se on preterano zalaže za nju. A kako je i
dalje sebe smatrala ništavnom u odnosu na njega, pitala se koji su
pravi motivi toga što je spreman da uradi za nju. A baš tada došli
su do mesta gde su se videle prve kuće tog malog i zaboravljenog
sela. Bila je tu samo jedna duga loše popločana ulica, s tridesetak
kuća u nizu, od kojih su mnoge bile oronule i izgledale napušteno
iako to nisu bile. U svakoj toj kući bila je bar jedna osoba koju je
Jovana znala od rođenja, a mnoge su i otišle iz sela, ostavivši
najstarije članove porodica da veruju kako su mlađi izabrali pravi
put odlaskom iz siromaštva. Kolja je zaustavio automobil.
Prilično ga je uznemirio pogled na prve kuće ovog sela ili
zaseoka, kako god bi se moglo nazvati to što je video. Nikad tuda
nije prošao, nije ni znao da postoji nešto slično, a naročito nije
mogao ni da sanja da će jednom jednu anđeoski lepu devojku
dovesti ovamo.
- Sad idi, čekam te.
Pogledala ga je zahvalno. Odjednom je pogled na njeno selo,
na nešto što je čitavog svog mladog života uzimala zdravo za
gotovo probudio u njoj jake i burne emocije. To ja bila injekcija
života koja joj je bila potrebna. - Neću dugo, obećavam. Klimnuo
je glavom i nasmešio se. One je istrčala iz džipa i pod njenim
nogama nestajao je neravni seoski put.

~ 39 ~
 14.

RAZVALJENA KAPIJA BILA je otvorena. Stari bicikl bio je

naslonjen da jedno od dva stabla trešnje u dvorištu, među kojima
je bio razapet konopac i veš je visio na njemu klateći se pod
blagim vetrom koji je u ovom selu uvek duvao, čak i kad je u okol-
nim selima bila strašna omorina bez daška vetra. Tata je bio tu -
zaključila je to jer on skoro nikuda nije išao bez svog bicikla.
Utrčala je u kuću. Miris proje ju je dočekao na ulazu u skromnu
sobu koja je služila i kao dnevna soba, ali i kao soba u kojoj su dve
sestre doskora spavale. Otac je imao svoj mali prostor, jedan
omanji sobičak gde je često bilo suviše hladno jer peć nije mogla
da zagreje celu trošnu kuću, naročito što prozori nisu dihtovali, a
i krov je imao rupe kroz koje je prokišnjavalo. Tu je sedeo otac, u
staroj fotelji, držeći ispred sebe neki zidni sat koji je očigledno
popravljao. Znala je Jovana da njen otac ima neki talenat da može
da popravi skoro sve što postoji, čak i stvari koje nikad nije video
ili otvorio, pa je nije čudilo što mu je neko poverio i ovaj sat za
popravku. Kad ju je ugledao, poskočio je, a nekoliko sitnih
šrafova palo je na zemljani pod.
- Bože, srećo moja! Otkud ti? Zagrlila ga je i osetila je kako ne
može da diše, kako se neka velika knedla bola i patnje zaustavila
u njenom grlu i prosto je guši. A iz kuhinje je izletela mršava
devojčica s krpom u ruci.
- Sekoooooooooooooo!
Bio je to krik, strašan, kao da ga je ispustila ranjena zver, I
sve troje su u narednom času stajali zagrljeni, snažno, skoro kao
da više nikad niko neće moći da ih rastavi na tri osobe, jecajući,
presrećni, ali i previše tužni.

~ 40 ~
 15.

KAD SU SE nekako smirili i sve troje došli k sebi, Jovana i

Jelena su pomogle ocu da pokupi one sitne šrafove bez kojih ne bi
mogao da zatvori sat, pa su seli da prozbore neku reč. Naravno,
svaka reč je bila praćena gutanjem suza i Jovana je shvatila da je
ona među to troje ljudi možda i najjača, ali da tako i mora biti, pa
se trudila da im ne pokaže koliko je loših stvari ostavila u onoj
kući i pobegla da bi njih videla.
- Ne mogu dugo da ostanem, Devojčica je plačnim glasom
odmah zakukala:
- Ne možeš da prespavaš, bar jednu noć?
. - Ne ide to, Jeco. Imam ja sad drugu kuću i obaveze prema
svom mužu. Otac se tad umešao.
- Kakvi su prema tebi?
- Dobro je, tata. Zaista.
- Ne verujem ti, mislim da me lažeš jer ne želiš da se obećam
loše. Ali ja se ionako živ iskidah, jer znam u šta sam te uvalio. Nije
trebalo da te pustim da se udaš.
- Tata, nećemo o tome.To je gotovo. Nema nazad. Sad samo
moramo da gledamo napred i da nas dvoje, ti i ja, ne dozvolimo
da se nešto slično desi Jeci. Ona je sad najhitnija.
Jovana je govorila ove rečenice, a srce joj se cepalo. Videla je
da njen otac pati. Videla je, takođe, da su oboje smršali i da
izgledaju lošije nego što su izgledali kad ih je poslednji put videla,
na dan svog venčanja. Ali najviše ju je zabolelo to što je na
rukama svoje mlađe sestre videla ruke odrasle žene koja je
podređena svim domaćinski poslovima i koja nema načina da
ruke poštedi ispucale kože i žuljeva. Srce ju je bolelo zbog toga
što ne može da olakša toj devojčici da još malo, koliko je moguće
u ovom zaseoku i u ovakvom siromaštvu, uživa u detinjstvu. Još
malo su razgovarali, uglavnom se Jovana raspitivala o komšijama,
Želeći da na taj način ne dozvoli ocu da ponovo pokrene temu o
njenom statusu u kući Petkovića, jer bila je rešena da se ne žali,
znajući da time samo pogoršava stvari. Niko je ne može izbaviti,

~ 41 ~
nema nazad, a očevo kalanje je bilo toliko strašno da je propadao
zbog toga.
Kad je shvatila da je previše tu, da je vreme proletelo i da bi
morala da se vrati nazad, brzo se oprostila s njima, ne dozvolivši
im da je ponovo onako jako zagrle i da se opet pojavi ona knedla
koja bi ovog puta možda mogla i da je uguši. Otac i sestra su
zasigurno pomalo ostali zbunjeni njenim brzim odlaskom, jer
nisu stigli mnogo toga da je pitaju, pa ni to kako je došla i kako će
se vratiti.
A Jovana je trčala putem pored kuća u kojima su stanovali
poznati ljudi, oni koje je oduvek poznavala i kojima je mogla uvek
da pokuca na vrata. Ali sad je znala da ne sme da se obazire na te
kuće, da ne želi da ugleda nijedno poznato lice i da samo želi da
se domogne one strašne kuće u kojoj živi njena nesreća. Tamo je
sad pripadala, jer nije imala snage da se suoči s nečim što ovde
nije mogla da promeni.

~ 42 ~
 16.

KOLJA JE UGLEDAO devojku u tamnoj majici i trenerci kako

besomučno trči. U kola je ušla bez daha. Samo ga je pogledala i u
tom trenutku mogao je da vidi bol u njenim lepim krupnim
očima.
- Da li je sve u redu?
Klimnula je glavom. Stisnula je zube s namerom da bude jaka
i ne zaplače pred ovim muškarcem. Smatrala je da bi se time
ponizila - on je bio slučajno tu, svojom, nadala se, dobrom voljom,
i nije smeo da svedoči patnji koju je sama odabrala i morala da
nosi kako zna i ume.
Automobil je krenuo i jedno vreme oboje su ćutali. Ali kad su
se približili mestu gde je trebalo da je ostavi, Kolja je morao da
progovori.
- Slušaj, Jovana. Ne znam ništa o tebi. Igrom slučaja danas
sam te upoznao i igrom slučaja sam svedok nečega što je
očigledno tvoja velika bol. Nemam prava da te navodim da meni
ispričaš bilo šta jer me ne poznaješ i jer svakako nemaš razloga
da misliš da bi meni bio bitan neko kao što si ti. Ali, ako ti išta
znači, stalo mi je. Ne znam zašto i ne znam kakva se magija desila
onog trenutka kad si se pojavila da odneseš one smešne tanjire,
ali stalo mi je.
Jovana je slušala ove reči kao da dopiru iz neke velike
daljine. Jednostavno joj je razum toliko bio u haosu da nije mogla
odmah da shvati šta joj govori. Samo je znala da je on dobar ili
bar tako želi da joj se predstavi. Ništa nije odgovorila. U mislima
je i dalje bila sa ocem i sestrom, pripremajući se da uskoro bude u
kući svog muža i svekra.
Tada su stigli do spomenika. Bio je to spomenik iz Prvog
svetskog rata, nešto nalik na trojicu ratnika koji su pali mrtvi za
slobodu, ali je toliko bio prljav da je više izgledao kao gomila
kamenja po kome je prosuta zelena boja. Taj spomenik je bio na
raskrsnici puteva. Jednim se išlo za magistralu, pa do grada, dru-
gim do sela Petkovića i dalje, do nekih drugih sela i drugog grada,
a treći, neugledan, ne baš često korišćen, vodio je u selo koje je

~ 43 ~
bilo i kraj tog puta, a gde je odrasla Jovana. Kolja je zaustavio
automobil. Tada ga je pogledala prvi put u lice, pomalo postiđena
tim crnim očima.
- Hvala. Nemaš pojma koliko mi je ovo značilo. Kao život...
Ona nije zapazila, ali Kolja jeste, da mu se prvi put obratila
bez persiranja. Ali ta njena poslednja nedovršena reč toliko ga je
pogodila da se čak i uplašio onoga što je ona krila. I možda baš
zato, jer se u životu nije sretao s previše boli, blažen rođenjem u
zdravoj i imućnoj porodici i svakako blagosloven srećnim i
zadovoljnim ljudima oko sebe, ovo što je čuo u poslednjoj
rečenici navelo ga je da je pusti da izađe iz kola a da on više ne
progovori. Čak ni da se pozdravi s njom.

~ 44 ~
 17.

IMALA JE SREĆE - Petkovići su se vratili posle ponoći, a

ondje već bila u krevetu, praveći se da je u dubokom snu. Njen
muž je legao pored nje, na trenutak joj se činilo da razmišlja da li
da posegne za njenim telom, ali se samo okrenuo na drugu stranu
i brzo se začulo hrkanje. Odahnula je. Ove noći joj je bio potreban
mir, da je te ruke ne dodiruju, da je ne prlja, da je ostavi da se na
neki način oprosti od starog života koji je ostao u onoj trošnoj
kući gde su bili njeni najmiliji. Mnogo puta je, do dolaska u ovu
kuću, patila što nije rođena negde drugde, makar u nekom većem
selu, da ima prilike da više sazna o životu koji drugi ljudi žive. A
sada bi sve dala da može da se vrati baš onom životu koji joj je
nekad izgledao jadan i nesrećan. Pa makar ostala usedelica do
kraja života. Tu negde, među svim tim mislima, pojavljivao se i
Kolja, muškarac koji je postajao kao neki princ iz njene mašte,
neko ko joj je poklonio vreme, pažnju, a koga možda više nikad i
neće sresti. Ako Petkovići ne sklope posao s njim, ondaće taj
princ biti zauvek izgubljen. Prisećala se onih rečenica koje joj je
izgovorio a koje nije mogla da shvati. Da li su bile iskrene i šta su
značile? No nije se dala zaneti. Njena uloga snaje-robinje bila je
daleko od lika neke uboge sirotice u koju se princ u prolazu
zaljubi i na kraju se priča završi srećnim krajem. A Jovana je i te
kako bila svesna da srećne krajeve doživljavaju neki drugi, njoj
potpuno strani ljudi.
Ipak, bila je iz dubine duše zahvalna Kolji jer joj je omogućio
da lakše dođe do svog sela, ali i da se tamo zadrži bez bojazni da
bi mogla da zakasni nazad ili da, daleko bilo, krene po mraku
onim nezgodnim prečim putem. Kao da ga je poslao sam Bog, pa
se ipak pomolila, mada odavno razočarana u božje odluke,
zahvaljujući muškarcu koji je tog dana učinio nešto magično,
nešto posebno samo za nju.

~ 45 ~
 18.

DANI SU PROLAZILI, a Jovana je bila i dalje robinja i

sluškinja, a ponekad, kad bi to njen suprug to poželeo, bila je i
ljubavnica. Polako se na sve to navikavala, svesna da se iz svoje
kože ne može i da je mirenje sa sudbinom najbolji način da se
preživi ono što se čini nemoguće preživeti. Postoje ljudi kojima
trpenje nepravde i nečije tiranije prosto postane normalno,
naviknu se na to i ne misle da je to moguće promeniti. Takva je
bila i Jovana. Volja za životom bila joj je utučena, kao da ju je neko
stavio na panj i udarao čekićem dokle god je postojala. A nije bila
spremna ni da umre. Bila je mlada i prosto je u njoj negde bilo
duboko ukorenjeno to da ljudi umeju da trpe. Njen otac je
preživeo smrt svoje žene, ostao s dve kćeri sam i celog života se
mučio, ali nikad nije pokazao da ne prihvata takvu sudbinu i da
nije spreman da živi tako mučenički, Možda je to naslediia od
njega, to mirenje sa onim što mu je sudbina odredila.
Ali moglo se reći da je duboko u devojci postojala jedna sitna
nada koju je gušila da slučajno ne poraste - a to je da će Petkovići
sklopiti posao s Koljom i da će možda jednom imati priliku da ga
opet vidi. No, naravno, njoj niko nije govorio ni reč. Ona nije bila
bitna da bi se o poslu govorilo pred njom. Čak i kuća koja je
kupljena za Bisu nije spominjana, a moglo se reći i da je Jovana
smatrala da će se njen položaj za mrvicu popraviti ako ta žena ne
bude pod istim krovom s njom.
Jednog popodneva Bisa je sedela i čitala novine, dok je
Jovana istresala tepih u dvorištu kad je iz staklenika doleteo
gazda Petko mašući uzbuđeno telefonom. Bisa je istrčala napolje
uplašena zvukovima koji su ličili na podvriskivanje svatova, a
koje je Petko ispuštao.
- Sad me je zvao Kolja. Dobićemo posao. Radiće s nama.
Đorđe je dva dana ležao u krevetu, bolestan nakon pijanstva
na veridbi jednog druga iz sela, ali se i on pojavio u dvorištu, sav
ozaren.

~ 46 ~
 - Kakve smo mi face, tata! Jovani je srce stalo. Moglo se reći
da bi i sama podvrisnula od sreće, mada svakako da je njena
sreća imala mnogo manje opravdanja od njihove.
- Bićemo bogati, sine! Biso, ima da te pošaljem u Italiju, u
Milano, da se obučeš od glave do pete. A ti, sine, sa svojom
nevestom da odete nekud na more da malo radite na potomstvu.
Mi smo porodična firma koja se opasno razvija i moramo imati
naslednike.
Đorđe je nekako podrugljivo pogledao svoju mladu suprugu.
Ona je samo pognula glavu. Pomisao da zatrudni s njim bila joj je
daleka i odbojna. Nije htela da ima dete sa čovekom koji je ne
voli, koji se oženio njome jer je lepa i jer je bila na neki način
nedostupna i stavio je u vitrinu kao trofej koji samo povremeno
protrese, a onda ga ostavi da trune i grabi ka novim uspesima.
Bila je i te kako svesna da ide kod drugih žena. Dolazio bi u
krevet obavijen ženskim parfemom, ponekad je imao trag
karmina ili pudera, pa i šljokica na odeći. I na to je oguglala. Ali
imati dete za nju je delovalo više nego strašno.
Kasnije su otac i sin pozvali nekoliko prijatelja na proslavu
novog posla. Pilo se, jelo se, pevalo, bančilo do jutra, a ona ih je
služila dokle god sami nisu preuzeli da se samoposlužuju i
dopustili joj da ode u krevet. Negde pred zoru probudio ju je
ulazak muža, koji je jedva stajao na nogama. Osetila je kako se
nadvio nad njom, a onda ju je otkrio i bukvalno iscepao spavaću u
kojoj je bila. Nagonski, kao životinja, odgurnula ga je od sebe,
uplašena nakon sna iz koga ju je probudio, a Đorđe se zateturao i
pao na pod udarivši glavom u ormar. Videla je kad se uhvatio za
potiljak, oči su mu sijale dok je gledao krv koja je curila iz rane, i
skočila je iz kreveta da mu pomogne, uplašena kao nikad u
životu. Ali čim mu je prišla, uhvatio ju je za nogu i oborio na pod.
A onda je ustao i počeo da je šutira kao da je lopta, pun besa,
razjaren, nezaustavljiv. Moglo se reći da je imala mnogo sreće jer
nije imao dobru koordinaciju pokreta, pa je nije svaki udarac
pogađao. Kad se umorio, nakon dobrih deset minuta šutiranja,
samo ju je opsovao i otišao u krevet, sručio se onako krvav na
krevet i zaspao. Jovana je jedva ustala. Sve ju je bolelo. Ruke i
noge bile su joj prekrivene masnicama, celo telo ju je bolelo, ali

~ 47 ~
prvo što je uradila bilo je da uzme jednu maranjiicu i da je stavi
na njegovu ranu. A onda je obukla drugu spavaćicu i legla da spa-
va. Osećala se mrtvo, ali ne samo fizički već i duhovno. Desilo se i
to, negde i očekivano - digao je ruku na nju. Znala je da to nije
poslednji put. Njen razum je počeo da vegetira, da upada u komu
koja je bila jedini spas za njenu ranjenu dušu.
I ma koliko to nekome delovalo nemoguće, Jovana je te noći
zaspala kao beba.

~ 48 ~
 19.

KAD JE PETKO sišao na doručak i ugledao svoju snaju kako

se teško kreće, odmah je pozvao Biserku, koja je u dvorištu
skidala svoj veš. Ona inače nije davala Jovani da dodiruje njenu
garderobu, ni da je stavlja u mašinu, ni da je vadi, a ni da je
prostire ili skida. Čak ni da je pegla. Govorila je da ne želi da joj
smotano čeljade uništi stvari, ali je Jovana bila uverena da postoji
neki psihički problem kod te žene, neki poremećaj koji se
odražava na taj čudan način.
- Biserka, šta se dešava u ovoj kući a da ja ne znam?
- Ne znam o čemu govoriš.
- Pogledaj snajku, jedva hoda. Da li je bolesna?
Biserka je odmerila devojku od glave do pete.
- Ne bih rekla. Nije se žalila.
- Ali zašto onda ovako hoda, kao prebijena mačka?
- Pojma nemam, nisam primetila. Možda izigrava besne
gliste.
Petko nije bio zadovoljan odgovorom. Okrenuo se ka snaji.
- Mala, šta ti je? I nemoj da me lažeš, nikako.
Jovana je osećala da bi svakog trena mogla da se sruši. Sve
one masnice pretvorile su se u žarišta, a ispod njih su je kosti
bolele. Ali pomisao da kaže naglas da ju je muž pretukao, kao i da
objasni da ga je nehotice gurnula i povredila, izgledala je gora od
svakog bola.
- Nije mi ništa, malo sam malaksala.
- Bolesna si, a to ne govoriš? Slušaj, meni ovde nisu potrebni
bolesnici. Ja hoću zdravu kuću i ukućane. Idi i lezi gore, a Bisa će
ti doneti čaj. I danas nemoj da ustaješ. A gde je Đorđe?
Baš u tom trenutku on se pojavio na vratima. Glava mu je
bila zavijena u peškir. Bisa je odmah skočila na njega, zaštitnički.
- Šta se desilo?
Đorđe je ispod oka pogledao svoju ženu. Bila je sigurna da će
on reći istinu, da će je okriviti da ga je namerno gurnula od sebe i

~ 49 ~
povredila i da onda i neće biti bitno kako ju je na kraju on
povređivao krvnički, bez milosti. Ali njegov odgovor ju je
zaprepastio.
- Prepio sam i udario glavom o zid.
Petko se nacerio.
- Mlad si ti još za takva pijanstva. Šta je ovo danas? Sin mi
ranjen, snaja bolesna, sve nešto nakrivo.
- A šta je s tobom?
Ovo pitanje je postavio Đorđe, podrugljivo i zlurado.
- Malo sam iscrpljena. Samo to. Biserka se umešala.
- Ma, nije joj ništa. Možda samo mali umor.
- Onda neka se odmori.
Tako je tog dana čudnim spletom okolnosti Jovana bila
pošteđena uloge sluškinje. Čudila ju je što Đorđe nije ni pokušao
da je okrivi za svoju ranu i da unapred sebe opravda za modrice
koje bi drugo dvoje ukućana moglo videti. Bila je sigurna da
Petko ne bi mnogo besneo na sina. Iako je stariji Petković
svakako delovao uglađenije i finije od svog sina jedinca, Jovani je
bilo jasno da iver ne pada daleko od klade. Ova briga svekra za
snaju bila je zaista samo briga da se domaćinstvo održi savršeno,
da ona bude zdrava i jedra snajka kako komšiluk ne bi imao za
šta da ih ogovara, kao i da je svakako želeo da dobije unuče, jer je
to u mentalitetu ljudi sa sela bilo najbolji pokazatelj dobrog
gazdinstva - kad se deca prave i rađaju. Očito je da se Đorđe
poigravao njome, da je želeo da je muči time da mora da podnosi
sve njegove radnje i da mu je bilo baš slatko to što je ona morala
da ćuti i da potvrđuje sve što on kaže. Bila je igračka u njegovim
rukama.
Te večeri je legao pored nje i samo je podrugljivo uhvatio za
grudi, a onda ih pustio.
- Vidiš, jadna si. Mogu da radim s tobom šta mi je volja. Uvek
sam želeo da imam ženu koja će morati da radi sve što od nje
tražim. I dobio sam je. Samo što ne radim stvari o kojima sam tad
mislio. Zato što mi nisi više seksi, ne privlačiš me nimalo. Ali zato
postoje drugi načini da me zadovoljiš. Da mi nahraniš sujetu. A
mislila si da si nedodirljiva, a? Da si jedna lepa seljančica koja je
~ 50 ~
nevina i koju ne mogu da obore s nogu skupi automobili i imanje
poput mog? E, vidiš, ipak sam te dobio. I sad ću ti pokazati da je
bilo bolje da si mi se dala u senu nego što si bila ponosna i terala
mi inat.
Tada je shvatila da njen muž ima komplekse. Bili su to veliki,
neizlečivi kompleksi momka koji je imao mnoga više od drugih s
kojima je odrastao, ali koji nikad zaista nije uspeo da preraste oca
i da se izviče iz njegove senke. Bio je željan ljubavi, ali je nije
nalazio. Tu je ona naišla, ni kriva ni dužna, da bude terapija
njegovim kompleksima, ne da ih izleći, već da ih održava.
Ali i tu se Jovana pomirila sa sudbinom.

~ 51 ~
 20.

PETKOVIĆI SU SE spremali celo popodne za taj događaj.

Pozvani su na večeru s novim poslovnim partnerom i očigledno
da se svako trudio da izgleda što bolje. A Jovana je gledala kako
se oni doteruju, mirišu, zatežu kravate i češljaju pomalo im
zavideći jer će oni videti Kolju, a ona ne. Nažalost, večera je
počinjala u osam, što je značilo da će krenuti kasno, pa nije imala
priliku da i ovaj njihov odlazak iskoristi da ode do svog sela. Ipak
joj je bilo milo što će jedno veče provesti nekoliko sati sama, bez
straha da li će Biserka nešto tražiti od nje ili će je muž na ovaj ili
onaj način maltretirati.
I otišli su, ne mareći za nju koja ostaje kao neko trinaesto
prase, odbačena i nepozvana. Sedela je u dnevnoj sobi. Retko kad
je imala priliku da pogleda nešto na televiziji, jer je Biserka to
smatrala gubljenjem vremena, ali, naravno, samo kad je Jovana u
pitanju. Sad je bar mogla da odgleda film koji, istina, nije bio
naročito interesantan jer je bio ratni, ali je uživala samim tim jer
je gledala nešto.
Sat i po vremena nakon odlaska zazvonio je telefon. Ona se
nikad ranije nije javila na njega. Pomalo uplašena zvukom
telefona, dugo je odbijala da se javi. Ali kako je on uporno i dugo
zvonio, na kraju je podigla slušalicu. S druge strane žice bio je
njen muž. Odmah mu je po glasu poznala pijanstvo. Zaplitao je
jezikom, a u pozadini se čula muzika.
- Zašto se ti ne javljaš na telefon?
Neće eksplodirati ako digneš slušalicu. Samo ti javljam da
smo pozvani da prenoćimo ovde. Obezbedio nam baja hotel i
sutra nas vodi da pogledamo fabriku koju je podigao. Uživamo,
pa eto, misli o tome. Sama si noćas, pa uživaj i ti.
- Dobro, Lepo se provedite.
Nasmejao se i onda prekinuo vezu. Jovana je u prvom
trenutku bila zbunjena - pitala se kako je moguće da su se
Petkovići odlučili da ostanu u gradu preko noći, jer im ipak kuća
nije bila suviše daleko. Ali onda je shvatila da su oba muškarca
pijana i da Kolja, onakav gospodin kakav se i prema njoj pokazao,

~ 52 ~
nije hteo da im dozvoli da pijani idu kući. Ili je sad bio red na
njega da se pohvali onim što ima i što može, kao što je ovde bio
poslužen preterano bogatim ručkom. Nastavila je da gleda film,
opuštenija nego pre poziva. Sad je bar mogla da dočeka i neke
sitne sate a da joj niko to ne uzme za zlo.
Sat vremena nakon poziva učinilo joj se da je čula neke
korake ispred kuće, gde je šljunkovita staza lako odzvanjala pod
koracima pridošlica. A kad je čula kako neko kuca na vrata,
naježila se. Lupanje se nastavilo, nije bilo agresivno, ali jeste bilo
uporno. Na kraju je shvatila da nema kud, morala je da dođe do
vrata kako bi dala do znanja da nekoga ima u kući i da bar na taj
načjn uplaši lopova, ako je to zaista bio lopov s jasnim namerama.
- Ko je?
- Kolja. Znam da si sama. Možeš li da mi otvoriš?
Noge su joj zaklecale. Ali otvorila je vrata, potpuno sigurna
da je on došao jer joj donosi neke vesti. Ugledala ga je i skamenila
se. Bio je u crnom odelu i tamnosivoj košulji.
- Molim te, pusti me da uđem. Ostavio sam kola u drugoj ulici
i prilično sam se šunjao dovde. Ne bih sad da me neko vidi. Zbog
tebe.
Shvativši o čemu joj govori, propustila ga je u kuću. Stajali su
u hodniku i gledali se. Imao je čudan sjaj u očima.
- Izvini, znam da je ovo što radim pomalo nerazumno. Ali
očekivao sam da te vidim, da se i ti pojaviš na večeri. Ali ti nisi
došla. Rekli su da si bolesna, a znao sam da to nije istina. I odmah
sam znao da moram nekako da ih zadržim u gradu kako bih
došao ovamo i uverio se da si dobro.
Jovana je uplašeno vrtela glavom.
- To je potpuno suludo što si uradio. Namerno si im
obezbedio da ostanu u gradu?
- I napio ih. Sve troje.
Na trenutak je to izmamilo osmeh i njemu i njoj. Ali Jovana je
i dalje bila nesigurna u prave razloge njegovog dolaska.
- Zašto si to uradio?
- Da se uverim da si dobro.

~ 53 ~
 - Zašto bi mario za nekog poput mene?
I tada se desio neki trenutak kad reči prestaju da imaju svrhu
i kad su pogledi dovoljni da bi se dvoje ljudi razumelo. Pomazio
joj je lice. Njegovi prsti, nežni, topli, prosto su je naveli da zatvori
oči. A kad je zatvorila oči, usne su joj se otvorile i sledećeg
trenutka osetila je njegove usne, meke, sočne, nežne. Ako se
ikada pitala kako izgleda strast, sada je dobila odgovor.

~ 54 ~
 21.

ZORA JE POLAKO svitala i donosila nemir u bračni krevet u

kome su zagrljeni ležali Jovana i Kolja.
- Trebalo bi da krenem. Ne bih da neko baš zagleda moja
kola...
- Da, već sviće, a ovde se rano ustaje.
- I ti treba malo da spavaš. Ja ću pokušati da one tamo
zadržim što duže. Vodaću ih tamo-amo, samo da se odmoriš.
Nasmešila se.
- Kako ćeš ti izdržati? Nisi ni ti spavao noćas.
- Ja ću misliti samo na tebe i ovu noć. I imaću snage za sve.
Poljubio ju je još jednom, strasno, a onda s teškom mukom
ustao. I tada, pod sunčevim zracima koji su se slabašno probijali
kroz prozor, odmerlo je njeno mlado golo telo. Lice mu se
zamračilo. Skočio je kao oparen.
- Šta je to? Kakve su to modrice? Ona je potpuno zaboravila
na njih. Sada, postiđena time što je njeno telo bilo skrnavljeno tim
podlivima, brzo se pokrila da je Kolja takvu ne gleda.
- Ništa... to nije ništa.
- On ti je to uradio? Odmahivala je glavom.
- Nije to važno. Molim te, nemoj da se brineš. Sve je u redu.
- Slušaj, Jovana. Nisam ja neko ko se ovako ponaša. Nisam tip
koji vidi devojku i napravi silne stvari, pa i gluposti, da bi došao
do nje. Meni se nikad nešto slično nije desilo, da vidim devojku i
da ne prestanem da mislim na nju, da me sve u meni vuče da je
nađem, da je dodirnem, da vidim kako je. Znam malo o tebi, ali mi
je kristalno jasno da si u ovoj kući maltretirana. I želim da te
odvedem odavde. Ništa me ne zanima - ni posao, ni tvoj muž, ni
Petko.
Te reči su Jovani izgledale suviše krupno.
- A šta bi sa mnom? Pogledao ju je začuđeno.
- Kako to misliš?

~ 55 ~
 - Ja sam jedna obična seljančica koja više nije ni nevina, koja
je neobrazovana i koja bi mogla da te obruka na sve strane. Samo
bi sebi navukao bedu na vrat.
- Da li ti sebe tako vidiš? Kao neobrazovanu seljančicu koja
ništa ne vredi i koja je zaslužila da se bude ovde sa čovekom koji
je prebija?
Suze su joj se pojavile u očima.
- A kako drugačije da se vidim? Sve je to istina.
- Istina je samo to da si prelepa, da su tvoje ruke nežne kao
latice ruža, da u tvojim očima vidim iskonsku nevinost koju
nijedan muškarac ne može da ti oduzme. Istina je da sam se
zaljubio čim sam te video i da ne znam šta mi se dešava, ali ne
prestajem da mislim o tebi. Ne znam zašto si se udala za tog
čoveka, ali verujem da nisi iz ljubavi. Ne zaslužuješ da budeš
ovde, da te neko maltretira. Pođi sa mnom, odmah.
Na tren je to Jovani izgledalo moguće. Na tren je pomislila da
je princ iz njene bajke došao i da ne postoji zlo koje bi moglo da
promeni srećan kraj. Ali onda se setila svog oca i svoje sestrice.
Znala je da ako ode, ako pobegne iz ove kuće, njen otac će
nastradati. Petko je i dalje imao priznanicu kojom je jovanin
siroti otac bio dužan novce koje nema. To joj je Đorđe rekao pre
nekoliko dana, u krevetu, samo da joj pokaže da je ona zauvek u
njegovim kandžama.
- Ne mogu.
- Zašto? Šta te vezuje za tog čoveka?
- Ništa. Mrzim ga iz dna duše.
- Zašto onda ne želiš da ga ostaviš?
Uzdahnula je.
- Duga je to priča.
- Ispričaj mi je.
Nervozno je gledala kako sve više svetlosti ulazi u sobu, što
je značilo da samo što nije sasvim svanulo.
- Moraš da ideš. Vidiš da je skoro dan.
- Ne idem dok ne saznam istinu o tvojoj udaji. Ako je
potrebno, sedeću ovde dok se Petkovići ne vrate.

~ 56 ~
 Videla se jasna odlučnost na tom lepom licu. I zato je, da bi
njega zaštitila, a ne sebe, da bi ga spasla da se ne upettjava u
priču poput ove u kojoj se ona pati, počela da govori. A Kolja je
slušao uznemiren svakom njenom rečenicom, s nevericom u
očima. I kad je završila, odmahnuo je glavom.
- Ucenjena si... Da sam znao da su na to spremni, nikad ne bih
ni pomislio na posao s njima. Ionako sam imao mnogo pouzdanije
ljude za partnere, ali valjda si ti prevagnula da posao sklopim baš
s Petkovićima, jer sam znao da je to jedini način da te opet vidim.
Dobro, shvatam tvoj strah. I shvatam žrtvu koju si napravila. Biće
im vraćeno na isti način.
Imaš li poverenja u mene?
Nagnuo se nad njom. Gledao ju je pravo u oči. Nije znala šta
da odgovori. Ponovio je pitanje.
- Da li mi veruješ?
Njegov miris, njegova blizina i toplina dali su joj odgovor.
- Da. Verujem ti.
- Doći ću po tebe. Vrlo brzo. Samo se potrudi da ti ne ubiju
duh i da te ne povrede.
- Hoću...
Otišao je uz dug poljubac. Kad je ostala sama, pomislila je
kako je u bračnom krevetu bila s drugim muškarcem. I htela je da
se postidi, ali nije joj se dalo. Bila je zaljubljena i bila je ushićena.
Bila je na sedmom nebu. I nadala se da on zna šta govori. I
verovala mu je, kao što je ponovo verovala da su bajke ipak
moguće i u stvarnosti.

~ 57 ~
 22.

NEDELJE SU PROLAZILE, a Jovana nije imala nikakvih vesti o

Kolji. Po užurbanosti gazde Petka, ali i nervozi koju je sve više
pokazivao kad god bi se u kasnim popodnevnim satima pojavio u
kući, mogla je samo da pretpostavi da ga veći obim posla i
obaveze koje su mu nametnute ugovorom s novim poslovnim
partnei om svakako opterećuju. I Đorđe je bio sve napetiji, a
činilo se da on tek puca po šavovima. Njegova mladost i
nedovoljna spremnost da se ceo posveti poslu i da zanemari
provode od kojih oporavak ume da potraje duže nego što je
dozvoljeno odsustvovati od obaveza porodičnog posla, dovodile
su do svađa i žučnih rasprava između oca i sina. Oni bi se
zatvarali u dnevnu sobu i tamo bi se čuli glasovi, pa i reči koje
nisu bile baš prijatne za uši. Tenzija je postojala, ali Jovana nije
mogla da zna tačno zbog čega.
Biserka je sve to vreme bila izuzetno povučena. Činilo se da
je ona posebno zabrinuta zbog onoga što se dešava s muškim
delom porodice Petković. I kad je krajem jeseni njena kuća bila
gotova, nekako se sa olakšanjem preselila u nju. Naravno, skoro
svakodnevno je dolazila ne bi li snaji i dalje disala nad vratom, ali
to što nije više bila stanovnik ove kuće odrazilo se na malo bolji
položaj mlade devojke. Sad je bar mogla malo duže da spava i da
ponekad ostane sama u kući, a ta samoća je prijala nakon
neprestanog pritiska koji je trpela.
Polako je Jovana počela da veruje u to da ju je Kolja
zaboravio, Negde duboko u njoj javljala se sumnja u sve njegove
reči i postupke. Pitala se da li je opet ispala glupa i naivna, pa je
poverovala da će on zaista jednom uspeti da je izbavi iz ovog
braka. Prosto joj je bilo neverovatno da vreme može da prolazi, a
da on ne nađe način da joj nekako da znak da je i dalje u njegovim
mislima. I srce joj se slamalo - prvi put u životu ona je razumela
bol ljubavi koju žena oseti kad se suočava s tim da muškarac u
koga se zaljubi ne mari za nju. Jer samo što prvi sneg nije pokrio
krovove seoskih kuća, a ona je i dalje čekala na nešto što je sve
više izgledalo kao neostvarljiva bajka.

~ 58 ~
 A onda, jednog popodneva, kad je vetar počeo tako jako da
duva da su se prozori na kući tresli i kad je lišće zaigralo u
dvorištima domaćinstava, Petko je ušao u kuću besan, crven u
licu.
- Stavi nešto da jedem! Onaj mamlaz dolazi za pola sata. I reci
Đorđu, kad dođe, da ode po piće u prodavnicu.
Nije Jovana znala o kome govori Petko, ali je shvatila da nije
tu da postavlja pitanja. U tom trenutku, baš kad je stavila pasulj
sa slaninom ispred gazde Petka, naišao je i Đorđe. Otac ga je
popreko pogledao.
- Ti odeš na pola sata, a ostaneš dva. Misliš da sam budala?
Sad kad se ubijamo od posla, a maleri nas sustižu, crkavaju nam
instalacije i kvare se mašine, ti se švalerišeš po selu. A ovde ovoj
maloj ne možeš ni dete da napraviš!
Jovana je pocrvenela. Za nju je bilo van pameti da otac tako
razgovara sa sinom, i to pred snajom. Đorđe je progutao knedlu i
mirnim tonom se obratio ocu:
- Zadržao sam se malo više s Radovićem. On bi prodao jedan
deo svoje njive.
- Ma, briga me sad za Radovića i njegovu njivu! Znaš li ti da
nema šanse da ispoštujemo rok koji nam je već jednom pomeren?
Onaj Kolja sad dolazi. Zvao me je i besan je kao ris. Nabeđuje me
da su rokovi probijeni jer nisam zaposlio dovoljno ljudi. On ne
shvata da ja ne mogu da se razbacujem nadnicama jer bi onda
malo ostalo za mene.
Jovani su klecale noge. Trebalo je da Kolja dođe. Ta
informacija odzvanjala joj je u glavi.
- Pa neka dođe. Šta se on pravi pametan? Videće da imamo
teškoće, da su nam instalacije u problemu i to je to. Nije do našeg
nerada, već do malera.
Otac je bio crven kao paprika.
- Budalo, briga njega! Šta on ima s našim malerima? Njegova
proizvodnja stoji zbog nas! Njega je briga za njegovu guzicu, a ne
za našu. Bolje idi da se dovedeš u red i obrij se, a onda idi po piće,
On pije viski, a mi ga nemamo u kući. Tvoji drugari su sve popili
pre neko veče kad ste se kartali.

~ 59 ~
 Setiia se Jovana te večeri. Bila je burna i glasna, jedva je
mogla da zaspi od dima cigareta koji je ispunio celu kuću. Đorđe
je tada izgubio dosta novca i besno ju je uzeo kad je legao u
krevet, kao da je spreman da na taj način izbaci sve svoje
frustracije i nezadovoljstva. Gadio joj se svaki njegov dodir, ali je
imala jedan mehanizam kojim je uspevala da se u tim trenucima
isključi i da se odvoji od svog tela - sećala se one noći koju je
provela s Koljom, njegove nežnosti, poljubaca i milovanja. I
uspevalo je.
- Ne mogu da stignem. Neka ide Jovana.
Pogledavši kroz prozor kako se sprema oluja, Jovana je
zadrhtala. U ovom kraju te jesenje oluje umele su da budu veoma
jake, da odnose krovove i kidaju drveće. Nestajalo bi struje lako,
jer bi stare bandere bile oborene očas posla. Ponadala se da će
bar stariji muškarac hteti da je poštedi izlaska po tom vremenu,
ali Petko je samo slegnuo ramenima.
- Neka ide.
Izvadio je butku novca, izdvojio nekoliko novčanica i bacio
na sto, a onda joj rekao koji viski da kupi i koliko piva i kiselih
voda.

~ 60 ~
 23.

U TANKOM KAPUTU koji joj je dala Biserka, ne zato što je

htela da joj učini nešto lepo, već zato što joj se rukav pocepao i
ostala je na tom mestu zakrpa koja se Biserki nikako nije
dopadala, Jovana je izašla na ulicu. Vetar joj je duvao u lice, jedva
je mogla da vidi ispred sebe, ali je žurila da bi što pre stigla do
seoske prodavnice koja se nalazila na nekoliko minuta hoda.
Mislila je samo o tome da će videti Kolju, da će se on napokon
pojaviti i da će možda dobiti odgovor na to da li ju je sasvim
zaboravio ili samo nije imao dovoljno vremena da se bavi njome.
Sva je drhtala od uzbuđenja, ali i od zime.
Prodavnica je bila puna dokonih muškaraca koji su smatrali
da je dobar provod ispijati pivo ispred prodavnice, ali kako ih je
sad vetar naterao da se sakriju, prodavnica je delovala krcato i
više kao neka kafana. Kad je ušla mlada snaja Petkovića, svi su je
odmerili od glave do pete. Videla se na licima tih muškaraca neka
vrsta požude, ali i zavisti. Njena lepota nije mogla da se vidi
svakog dana. Ona se nije kretala po selu, ali svako je živ znao da
je Đordeva žena jedna anđeoski lepa devojka. Jovani je bilo
neprijatno pod tim upornim pogledima. Kupila je šta joj je rečeno
i bukvalno istrčala iz prodavnice. Ali za sobom je čula jednu
rečenicu koja ju je mnogo potresla:
- Tako lepa žena, a onaj Đorđe spava sa udovicom Radmilom!
Udovica Radmila bila je možda jedina Biserkina prijateljica,
ako je to moglo tako da se nazove, osoba koja je s vremena na
vreme dolazila dok je Biserka živela tu i s njom pila kafu, pa
ogovarala celo selo. Ta žena jeste bila naočita i bujnih oblina, baš
stvorena za mušku požudu. Ali bila je stanja od Đorđa dobrih
petnaestak godina i za Jovanu je bilo strašno da neko ko ima
mladu ženu odlazi kod jedne starije žene. Bilo ju je sramota, kao
što je dobre i čiste duše često sram zbog postupaka drugih ljudi.
Smatrala je da je Đorđe, samim tim što je činio nešto loše, nju
samu stavio na sud srama i osude.
Negde na pola puta do kuće vetar je počeo opasno da preti.
Drveće se savijalo, lišće letelo u vihorima, a neke metalne i

~ 61 ~
plastične stvari su čangljale. U svoj toj strašnoj muzici
predstojećeg nevremena Jovana nije primetila da jedan
automobil ide iza nje. Tek kad joj se sasvim približio, poskočila je
u stranu. A onda je videla vozača. Bio je to Kolja. Stao je, otvorio
vrata i istrčao iz džipa.
- Pobogu, šta radiš po ovom vremenu?
I u tom času, kad mu je ugledala oči, vreme strepnje se samo
obrisalo. Kao da je bilo juče kad joj se zarekao da će se jednom
vratiti po nju i kao da je slomljeno srce bilo za tren ponovo celo i
puno ljubavi i vere. Tada je počela oluja. Odnekud se spustila
strašna kiša, toliko snažna da su za tren oka oboje bili mokri.
Vetar je poludeo, više nije bilo načina da se vidi dalje od koraka.
Osetila je snažne ruke kako je povlače i za tren oka se našla u
automobilu.
- Šta se ovo desilo?
- Nevreme.
Nasmešio se. Pomazio ju je po licu.
- Ne možemo sad ni da mrdnemo. Moramo da ostanemo
ovde u mestu dok se ovo ne smiri.
Tada ju je poljubio. Želela je da oluja nikad ne prođe. Možda i
da vetar sve okolo odnese i kad prestane da duva, njih dvoje
budu sami na svetu.
- Mislila sam da si me zaboravio.
- Toliko sam te zaboravio da svaki dan mislim na tebe kad
ustanem i kad legnem. Ali imao sam mnogo obaveza i dobro sam
planirao svaki svoj potez. Raspitao sam se o Petkovićima, na sve
načine. Sad mi je jasno ko su i šta su. Da tebe nisam sreo, možda
bih dugo radio s njima i nikad ne bih ni mislio o tome kakvi su
zaista kao ljudi. I ko zna s kolikim sam lošim ljudima dosad radio,
a da me nije zanimalo ništa osim prosperiteta mog posla. Ti si me
navela da svoj posao gledam na neki drugi način.
Nije razumela o čemu joj tačno govori, a on je to video iz
njenog pogleda.
- Hoću samo da znaš da sve znam o Petkovićima. Njihov greh
je mnogo veći od načina na koji su tebe naterali da se udaš. Oni su
ljude ucenjivali za imanja, dobijali su ih u bescenje. Mnoge
~ 62 ~
porodice nisu se najele hleba jer su oni nalazili načina da ne
isplate dnevnice radnicima i dovijali su se na razne načine da za
njih ostane što više, a da druge oštete.
- Kako si sve to saznao?
Videlo se divljenje u njenim očima. On je za nju bio svemoćan
muškarac. To ga je ganulo. Oduvek je bio voljen čovek. Imao je
ljubavi koje su ga doticale ali i one koje ga nisu baš nimalo
dodirivale. Ali ovo što je video u očima ove prelepe devojke i ono
što je njega poput magije privuklo njoj bilo je neobjašnjivo. Kao
da je ona bila njegova druga polovina koju je čudom našao i za
koju je odmah znao da je nikad neće izbrisati iz misli.
- Novac navodi ljude da govore. I ja sam se poslužio time da
novcem dobijem nešto korisno. Ne samo zbog posla. Više zbog
tebe. I želim nešto da znaš.
- Šta?
- Bio sam kod tvog oca. Prebledela je. Nije mogla da veruje da
je Kolja mogao da ode za sve ovo vreme toliko daleko. A ona je
mislila da je digao ruke.
- Šta si mu rekao?
- Istinu. Došao sam i predstavio se. U prvom trenutku činilo
mi se da mi ne veruje. Ali kad smo malo popričali, uverio sam ga
da koliko mi je stalo da odeš iz one kuće. Ponudio sam mu posao
u fabrici. Video sam koliko ima spretne ruke i koliko je sposoban
da popravi nepopravljivo. Ali da bi video da nisam poput
Petkovića i da neću iskoristiti njegovu naivnost i čestitost,
dogovorili smo se da će mu se od plate odbijati deo novca za krov
nad glavim koji ću mu ubrzo obezbediti.
Zanemela je. Usta su joj ostala otvorena. A njega je to
radovalo, jer je hteo još jače i više da joj dokaže koliko mu je
zaista svaki dan otkad ju je sreo bio ispunjen željom da ta
devojka legne uveče pored njega, da nju poslednju vidi pred spa-
vanje i da se njenom lepotom hrani pre doručka.
- Imam jednu pomoćnu manju zgradu u okviru dvorišta kuće
u kojoj živim s majkom. Biće sasvim prostrana za tvog oca i tvoju
predivnu i pametnu sestru, koju ćemo odmah da damo na
školovanje, jer mi je rečeno du ove godine nije krenula u školu.

~ 63 ~
 - Nije mogla, verovatno je bilo teško da joj se kupe knjige i
sve ostalo. Ostala je sa ocem da mu pomaže, ali ja jesam bila
protiv toga da ne ide u školu.
- Sve znam i sve mi je jasno. Ali nadoknadićemo to. Ona će
ovu godinu moći da polaže vanredno, a od sledeće nema zezanja.
Privila mu se u zagrljaj. Nije je bilo briga da li neko slučajno i
kroz kišu može da ih vidi kako se grle u automobilu. Ovo je bio
njen trenutak s njim.
- Ne mogu da verujem koliko si divan.
- Nisam divan, samo zaljubljen.
- A kad će sve to biti? Uzdahnuo je.
- Brzo. Veruj mi, i meni se žuri. Ali nije mi sad više cilj samo
da tebe odvedem iz te kuće. Cilj mi je da im pokažem gde im je
mesto, da ih naučim pameti.
- Zašto?
- Zato što sam ceo život bio zaštićen od toga da upoznam
ljude koji gaze sve pred sobom. Mislio sam da oni ne postoje. Ti si
mi otvorila oči. Da nisam video tvoju bol, ne bih znao ni da
postoje siromašni a vrlo spretni ljudi poput tvog oca, da postoje
zabačena sela u kojima stanovnici vape za bilo kojim poslom, a
koje mi koji se bavimo biznisom možemo i te kako zaposliti i
obavezati da rade, ali i dati im plate da normalno žive. Nisam
znao da mnogo seljaka propada na svojim njivama i da im je
dovoljno malo ulaganja da procvetaju i prehrane porodice. Tu
sam našao način da uradim nešto dobro za sebe, ali i za druge. Ali
prvo moram vratiti ljudima ono što su im Petkovići uzeli. Veruj
mi, a siguran sam da ti to nisu poveravalj, tvoj svekar i tvoj muž
su se obogatili na tuđoj muci. I ja sad imam za prijatelje te ljude
kojima su otimana imanja i koji nisu imali novca da idu po
sudovima, a koji imaju sve legitimno pravo da dobiju nazad ono
što im pripada.
Tada je sasvim slučajno jovanin pogled pao na put ispred
njih. Kiša je polako prestajala. Vetar se umirio.
- Oluja je prošla. Moram da idem, tražiće me.
- Ne, ja ću te povesti. Reći ću da sam te sreo na putu i
povezao.
~ 64 ~
 Jovana je zadrhtala.
- Ljutiće se na mene.
- Biće im to jedna od poslednjih ružnih emocija koje će moći
da ti pokažu. Samo još malo, izdrži.
- Hoću... koliko god je potrebno.
I znala je da će to zaista tako i biti. Više nije sumnjala u njega
i ljubav koju joj je nudio. I sebe je smatrala najsrećnijom
devojkom na svetu, Pepeljugom koja je našla svog princa.

~ 65 ~
 24.

KAD SU KOLJA i Jovana zajedno ušli na vrata, Petko je

prebledeo. Video je kese iz prodavnice u rukama svog poslovnog
partnera i, iz samo njemu poznatog razloga, to ga je mnogo
iznerviralo.
- Nisi valjda čoveku dala da ti nosi kese? Sramota, pa nije on
došao po ovom nevremenu zbog toga!
Jovana je sagnula glavu. Bilo ju je stid što svekar takvim
tonom razgovara s njom. Ali tada je Kolja progovorio i glas mu je
bio vrlo ljut i autoritativan.
- Sramota je što ste pustili devojku da ide po ovakvom
vremenu sama, a hvalite se svojim skupim kolima. Dakle, nemate
šta njoj da prebacujete. Sva sreća da sam je sreo i povezao po
onom nevremenu, jer očigledno da vama ne bi palo na pamet da
krenete da je potražite i zaklonite.
To predavanje dodatno je ražestilo gazdu Petka. On nije
navikao da mu se neko tako obraća niti da mu govori šta mu je
činiti, a šta ne. Ali progutao je knedlu, bacivši jedan besan pogled
na snaju, kao da joj je time davao do znanja da će kasnije i te kako
imati njoj šta da kaže. Ali Jovana se više nije plašila ove kuće i
njenih stanovnika. Imala je dovoljno snage i volje da opstane
dokle god bude potrebno. Verovala je u Kolju svom svojom
dušom.
- Hoćemo li u dnevnu sobu, da probamo da rešimo važnije
probleme od moje snaje?
Kolja je predao kese Jovani. Namerno joj je lako i neprimetno
dodirnuo prste i pogledao je tako da je gorela od glave do pete.
Kao da joj je time još jednom poručio da misli na nju i da bude
strpljiva. A onda su se muškarci zatvorili i do duboko u noć čuli
su se nerazgovetni glasovi. Ali Jovana je znala da mora da ode na
sprat, u svoje odaje, jer ne bi volela da je Petkovići zateknu u
prizemlju kad tu više nema nikakvog posla.

~ 66 ~
 25.

PROBUDILA SE RANO ujutru i videla muža koji je spavao

pored nje. Obukla se, umila i sišla da napravi doručak. Ispržila je
jaja, nasekla sira i pršute i za tren ispekla domaće pogačice. Sve je
u kuhinji mirisalo, a njoj je ostalo vremena da gleda kroz prozor u
sivo nebo koje je najavilo Još jedan hladan i sumoran dan. No u
njenoj duši bila je drugačija klima. Tu Je sve cvetalo, kao da je
proleće. Hila je zaljubljena, zanesena i puna mule.
Petko je sišao prvi. Pogledao ju je strogo, a onda seo za sto da
doručku je. Kad je završio, dok je ona sklanjala tanjir iz kog je jeo,
uhvatio ju je snažno za ruku. Mislila je da će je polomiti koliko je
taj stisak bio jak.
- Šta ti izigravaš? U čija ti kola ulaziš juče? Hoćeš da nas
poniziš? Ispade ti jadna fina devojka koju mi nešto kao mučimo.
Slušaj, snajka, imaš sreće što moj sin u poslednje vreme puca od
posla i problema, pa se malo prazni na drugim mestima, inače bi
odavno ti videla svog boga. Nauči da se nikad s nepoznatim
ljudima, pogotovo sa onima s kojima radimo, ne zbližavaš ni na
koji način. Ima da ideš po snegu i mećavi, makar bosa, a ne da mu
ulaziš u kola i dozvoljavaš da ti on kao nešto pomogne.
Suze su joj bile u očima. A onda je ušao Đorđe raščupane
kose, neumiven. Kad je sin video tu scenu, gde njegov otac drži
ruku njegove supruge, nacerio se.
- Jesi li joj održao bukvicu? Petko je pustio snajinu ruku.
Ljutito je sad pogledao sina.
- To ne bi trebalo da bude moj posao, već tvoj. Da si je ti
naučio na vreme pameti i napravio je trudnom, ja ne bih sinoć
morao da se stidim što mi neki gradski mamlaz drži predavanja
kako se postupa sa ženama.
- Ne brini, tata, i ja ću joj održati bukvicu, koliko večeras.
Đorđe je seo za sto i Jovana ga je poslužila. Ali ruke su joj
tako drhtale da je prolila malo mleka na sto dok mu ga je sipala iz
bokala. U tom trenutku Đorđe je ustao i zalepio joj takav šamar
da se zateturala, a bokal joj je ispao iz ruke i polomio se u
desetine komada. To je izazvalo strašan bes kod Đorđa. Prišao je,

~ 67 ~
uhvatio je za kosu i gurnuo na pod tako da je pala na ruku i
odmah osetila neverovatan bol. Tako, stojeći iznad nje, nekoliko
puta joj je udario jake šamare da joj je glava letela levo-desno. A
Petko je sedeo za stolom i sve to mirno gledao. Na kraju je Đorđe
odgurnuo nogom njeno telo i vratio se da jede.
- Sad sve ovo da pokupiš i obrišeš, glupačo.
- Tako se to radi, sine. Čvrsta ruka, inače ode mast u propast.
Jovana je jedva ustala. U glavi joj je zujalo, kao da su stotine
muva nekako ušle unutra i počele panično da traže izlaz napolje.
A ruka joj je bukvalno visila, nije mogla da je pomeri bez užasnog
bola, Gledala je u dvojicu muškaraca koji su se cerili jedan
drugom.
Znala je da neće moći da pokupi deliće bokala. Nije bilo
načina da desnu ruku ikako pokrene.
- Slomila sam ruku.
Njena rečenica podigla je Petka.
Svekar je došao do nje i uzeo joj baš tu desnu ruku, a onda je
tako okrenuo da je Jovana vrisnula od bola. I najednom je svet
postao crno-beo, a onda je samo znala da gubi svest.

~ 68 ~
 26.

VIDELA JE IZNAD sebe lice doktora koji je bio zadužen za

nekoliko sela u okolini. Dobro ga je znala, jer je on došao i nakon
što je majka umrla da pregleda bebu. Bio je dobar čovek, možda
ne sjajan lekar, zastarelih metoda, ali svakako da je činio sve što
je bilo u njegovoj moći da pomogne ljudima iz tih sela. Mnogi
bolesnici sela nisu odlazili u grad jer su bili uvereni da za njih
gradski lekari ne mare i da im nikad zaista ne pridaju punu
pažnju kao svojim gradskim pacijentima. Mnogi bolesni su
odbijali da se leče jer su lekovi za njih bili skupi. A neki su
jednostavno smatrali da će ih pre da ubiti način života nego bilo
koja bolest.
- Draga Jovana, kako si? Ležala je u svom bračnom krevetu,
dok je bol u ruci bio strašan.
- Boli me ruka. Gori. Doktore, ne mogu da izdržim.
- Da, verujem. Mislim da ti je polomljena na dva mesta. I lice
ti je naduveno.
Tada je shvatila da doktor šapuće.
- Zašto govorite tako tiho, doktore?
Uzdahnuo je, a na licu mu se čitao strah.
- Verujem da znam šta se desilo. Ali oni su rekli da si se
okliznula u kuhinji kad si prolila mleko.
Jovana je u svom bolu bila uverena da nema još mnogo
vremena pre nego što joj Petkovići ozbiljno ne naškode. Bojala se
da je ne osakate, da joj ne unište lice, da je ne učine na bilo koji
način nesposobnom ili toliko ružnom da će kasnije i Kolji biti
odbojna. Imala je groznicu i grozničavo je razmišljala. A doktora
je znala odmalena. I nije mogla da se otme utisku da njega nekako
mora da uveri da bude na njenoj strani.
- Plašite ih se, doktore? I vi? Čoveku je bilo neprijatno.
- Ako prijavim policiji, ništa se neće desiti. Policija ne mari za
seljake i njihove žene. Znaš to. Samo ću sebi zakomplikovati život.
Petko je opasan čovek. Može da mi onemogući posao a ja imam
ženu i dva sina na školovanju u gradu... Ne smem da se zamerim.

~ 69 ~
 Ironično se nasmejala.
- Znam vrlo dobro koliko su opasni. I Petko i njegov sin. ja to
osećam M svojoj koži, doktore. Ali ne možete me ostaviti ovde
ovakvu.
- Neće da te vode u bolnicu. Odmah su mi rekli da to ne
dolazi u obzir. Ja samo mogu da ti dam lekove protiv bolova.
Ništa drugo nije u mojoj moći.
Za tren je Jovana izgubila svu nadu. A predosećaia je da tu ne
sme još dugo da ostane. Videla je bes Petkovića koji se s drugih
stvari usmerio na nju. Znala je da neće tu stati. Videla je kako su
se naslađivali njenim bolom, kao dva monstruma koja su
pronašla zadovoljstvo u zajedničkim akcijama. A onda se
zagledala još jednom u doktorove oči. U njima je bilo sažaljenja,
bola, nemoći. Loš čovek nikad tako nešto ne bi osetio, znala je to.
- Doktore... samo otiđite kod tate. I recite mu šta se desilo. I
da to javi nekome, Znaće on kome. Recite mu istinu. Hoćete li,
molim vas?
Videlo se da je doktor neodlučan.
- Ne znam, dete. Tvoj otac malo toga može da uradi. Ako se
Petkovići obruše na njega i mene...
- Moju sestru ste držali u rukama kao da je vaša i plakali nad
njom kad je mama umrla. Sećam vas se u tim trenucima. I bili ste
mi toliko dragi baš zato jer ste pokazali koliko vam je žao što je
mama umrla. Zarad toga, zarad svega što ste tada osećali za moju
sestru i mene, molim vas. Samo idite i recite mom ocu šta su mi
ovi uradili.
Doktor je i dalje ćutao. Jovana je poslednji put progovorila.
- Uradiće mi mnogo gore... sigurna sam, znam to.
A doktoru se vratio jedan segment života kad je tek postao
lekar i kad je još pomagao seoskom starijem lekaru prateći ga u
posetama pacijentima po okolnim selima. Bila je to misteriozna
smrt Petkove žene, koja je zatečena mrtva, pretučena, s praznim
bočicom pilula pored kreveta. I tad mu je bilo strašno da neko
može da zataška nečiju smrt tako lako. A sad je bio u položaju da
je on zataškavao jedan surovi postupak i da je možda mogao
jednom da bude kriv za nešto što nije sprečio. Video je sebe kako

~ 70 ~
zataškava smrt ove devojke samo da bi sačuvao hleb za svoju
porodicu. I tada je znao šta će učiniti i šta je ispravno.
- Samo izdrži i nemoj ništa da pokušavaš. Ako si sigurna da
će tvoj otac nešto moći da ti pomogne...
Klimnula je glavom.
- Hoće. Hvala...
Nije odgovorio. Samo ju je nežno, očinski pomazio po obrazu
i izašao iz sobe. Jovana je ostala u bolu svog tela, slomljene ruke,
ali s nadom da je ovaj dobri čovek neće slagati. I da će, naravno,
njen zaštitnik doći po nju što pre.

~ 71 ~
 27.

PROŠAO JE CEO taj dan. Nije mogla da spava koliko ju je ruka

bolela. Imala je utisak da nešto unutra gori i da će se proširiti na
celo telo. A niko se nije pojavljivao u sobi. Koliko je to Jovani bilo
olakšanje, jer se plašila šta bi joj uradili Petkovići, bilo stariji, bilo
mlađi, da dođu ovamo, toliko je postajala slaba, gladna, žedna,
usta su je pekla jer nije imala vode, a nije imala ni snage da sama
ustane i napije se.
A onda je prošla i noć, pa i skoro ceo dan, napolju je lila kiša i
noć se spuštala na selo. Vapila je za vodom, za hranom. Valjda je
počela i da ispušta zvuke u tom svom očajanju, pa je napokon
čula korake. Vrata su se otvorila, a Đorđe je ušao namršten i
besan.
- Šta se dereš?
U prvom trenu se presekla kad ga je videla. Ali onda je samo
požetela da dobije malo vode.
- Molim te, samo mi daj vode.
- Vode? A? Baš vode? Znaš, dovodiš me u nepriliku. Sad
moramo tu da se pravdamo pred doktorom, da pokrivamo tvoje
gluposti. I ceo dan jedemo suvo jer se ti ovde izležavaš. Ali imaš
još do ujutru da se prenemažeš, sutra ustani i napravi nam
doručak. Imamo mi dovoljno problema i bez tebe. Pritiskaju nas
rokovi, posao nam se komplikuje, nervozni smo i nemoj da se
igraš našim živcima. Jasno?
- Samo mi daj malo vode... molim te.
Đorđe se okrenuo oko sebe. Onda je video vazu u kojoj
trenutno nije bilo cveća. Uzeo ju je, ušao u kupatilo, napunio je do
vrha vodom i stao iznad kreveta, pa celu vazu prosuo na nju. U
prvom trenutku je osetila kako joj se celo telo ohladilo, a inače je
gorelo, ali onda je počela da se smrzava. Drhtala je jer u kući nije
bilo preterano toplo.
- Eto ti voda. Crkni, glupačo! Izašao je. Jovana je znala da će
se smrznuti ako se ne presvuče. Morala je da skupi poslednji
atom snage da ustane, ali kad je stala na nogu, ona je kvrcnula
kao da je od suvog drveta, i prosto je pala pored kreveta,
~ 72 ~
povredivši ruku tamo gde je inače već bila polomljena. Njene
noge dva dana nisu bile pokretne i ona prosto nije mislila na to
da će je izdati. Sad je ostala na podu, plačući od neverovatnog
bola i od hladnoće.

~ 73 ~
 28.

KO ZNA KOLIKO se dugo tresla dok nije počela da se opušta,

da joj se oči sklapaju i tone u san. Znala je da nešto nije u redu i
da ne bi smela da sebi dopusti da zaspi. Nekako je podsvesno
znala da je mnogo loše. Izgubila je veru u doktora. Bila je sad
sigurna da se on predomislio, da je rešio da sebe i svoju porodicu
zaštiti pa i po cenu da jednom bude kriv za njenu smrt. Da, Jovana
je zaista verovala da umire. Videla je boje koje kao da nikad
ranije nije nigde videla, lik njene majke lebdeo joj je čist i
nasmejan pred očima. Kao da je i neka muzika bila u pozadini.
A onda se sve to prekinulo. Neke ruke su je podigle. Vrisnula
je, sigurna da je to njen muž došao da je dokrajči. Možda će je
baciti kroz prozor. Možda udaviti u kadi. Možda je samo prelomiti
kao šibicu. A onda je čula glas, topao, poznat.
- Došao sam, sve će biti u redu. Tu sam. Niko više nikad neće
smeti da te povredi. Kunem ti se.
Ugledala je crne oči. I tamnu kožu. Videla je bele zube.
Nasmešila se. A onda ju je poneo i znala je da silaze niz stepenice.
Odjednom je čula strašan glas.
- Kuda ćeš s njom? To je moja snaja. Ne možeš ti nikuda da je
vodiš.
- Skloni mi se s puta, Petkoviću.
- Ne dam da vodiš žene iz moje kuće!
- A ja sam rekao da se sklonite. Ne samo da sam spreman
ovde da vas obojicu polupam kao zvečke već vam se kunem da ću
sve svoje veze i koliko god je para potrebno dati da odgovarate za
ovo. I ne samo za to već za sva nedela koja ste učinili. Za sva oteta
imanja, učene, neisplaćene nadnice, ali posebno za nanošenje
ovakvih povreda jednoj mladoj devojci i za držanje dva dana bez
vode. Pogledaj joj usta, Petkoviću! Pogledaj joj lice! Kakvi ste vi
monstrumi!
I Jovana je osetila kako napuštaju kuću, izlaze u mrak, a kako
je onda stavlja u kola i u punoj brzini kreće.
- Znala sam da će te tata obavestiti...

~ 74 ~
 Jedva je govorila ležeći na zadnjem sedištu.
- Ja sam budala koja je pustila da do ovoga dođe. Ja sam kriv!
Nisam mislio da će otići tako daleko da te povrede.
- Nisi ti...
- Molim te, samo ćuti, čuvaj snagu. Staću kod prodavnice da ti
uzmem vodu, a onda idemo pravo u bolnicu. Jebem im sve...
Smešila se. Bar je mislila da se smeši. Onda su kola stala.
- Dolazim odmah.
Istrčao je. Jedno vreme bila je tišina, da bi vrlo brzo čula kako
se vrata otvaraju i onda je osetila njegove ruke kako joj podižu
glavu i kapi vode lagano su klizile niz njeno grlo. Ali čula je i neke
glasove koji kao da su bili nekoliko koraka dalje.
- Ko to govori?
- Ljudi.
- Koji ljudi?
- Iz prodavnice. Gledaju šta se dešava.
- Bože...
Tada se on obratio njima.
- Nema potrebe da gledate. Da, ovo jeste snaja vašeg komšije
Petkovića, kome ste dopustili ne samo da vam otima imanja već i
da vas ubedi da je dobar i pošten čovek. Evo, ovo je devojka koja
je ucenjena krovom nad glavom da se uda i koja je prebijena kao
pas i ostavljena mokra pored kreveta da leži a da je niko ne
napoji. Sad vidite ko je taj čovek.
Onda se obratio Jovani.
- Sve oni znaju. Ali ga se boje. Idemo sad u bolnicu.
Čula je žamor ljudi. A onda je sve prestalo. Zaspala je.

~ 75 ~
 29.

TRI DANA JE bila u bolnici. Ruka joj je bila u gipsu, stavili su

je na infuziju, ali se sasvim dobro osećala. Kolja je bio pored nje
bar dva sata dnevno. Ispričao joj je kako je doktor otišao
sutradan kod njenog oca. Očito da je dugo lomio sa sobom šta mu
je činiti, no na kraju je doneo pravilnu odluku. Otac je odmah seo
na stari bicikl i došao u grad, našao Kolju i preneo mu sve. Tada je
Kolja seo u kola i došao po Jovanu.
Ostatak priče je znala.
- Spasao si me... Ti si...
Kolja je sedeo na ivici bolničkog kreveta i mazio je po glavi.
- Ja sam budala koja je pustila da se ovo desi.
- Ne, ti si moj princ, moj vitez.
- Jesam li?
- Da, jesi. Neću se vraćati tamo, zar ne?
Nije mogao da ostane imun na njen strah, na sve poverenje
koje mu je poklanjala, ali i na način na koji ga je gledala, kao u
boga. Zato je želeo što pre da je uveri u svoje namere, ali da ne
otkrije iznenađenje koje joj je spremao.
- Naravno da nećeš. Nikad više.
- A kuda ću? Nasmešio se.
- Tamo gde zaslužuješ da budeš, u dvorcu, lepa moja
princezo.
Tada je ušla doktorka, koja je preuzela punu brigu o
pacijentkinji, inače Koljina školska drugarica.
- Hajde, Kolja, pusti malo devojku da odmori. Sutra izlazi i
imate sve vreme ovog sveta da pričate.
Kolja je ustao. Pogledao je na sat.
- U pravu si. Kad sutra da dođem po nju?
- Oko podneva. Moramo da prođemo vizitu i da se napravi
otpusna lista.
- Dobro, ja sad idem, imam posla večeras.

~ 76 ~
 Poljubio je Jovanu u usta, a ona se postidela od doktorke. Kad
je Kolja izašao, doktorka je nežno pogledala devojku.
- Kolja je divan čovek. Znam ga od malih nogu i veruj mi da ti
je upala kašika u med.
Jovana je uzvratila osmehom, ali je u sebi pomislila kako je
prosto neverovatno da je ta njena kašika napokon završila u
medu. Trebalo je sad navići se na to da je sreća moguća.

~ 77 ~
 30.

ONOG TRENUTKA KAD je ugledala u velikom nepoznatom

dvorištu dva poznata lica, Jovana nije mogla da prestane da plače.
Izašla je iz kola i onom zdravom rukom zagrlila svog oca i svoju
sestru. Oni su sijali od sreće, a niz lice su im takođe lile suze
radosnice,
- Ne mogu da verujem da vas je doveo.
Okrenula se prema Kolji, koji je stajao sa strane i dirnut
gledao ovu scenu.
- Ti si... najbolji čovek na svetu!
- Možda nisam najbolji, ali sam najzaljubljeniji.
Jovana je pogledala u svog oca, jer se u tom trenutku
postidela tih otvorenih izjava ljubavi nekog muškarca pred
njenim roditeljem. Ali videla je kako se otac smeši, kao nikad
ranije. U stvari, njen otac je prestao da bude srećan otkad je ostao
bez svoje žene i majke svoje dece. Sada je prvi put nakon trinaest
godina imao sreću u očima.
- Ali, Jovana, nije to sve. Ja njih nisam doveo samo da tebe
dočekaju. Ovo je njihova i tvoja nova kuća.
Pored velike bele kuće s velikim prozorima bila je jedna
manja, sveže okrečene fasade. Jovana je s nevericom vrtela
glavom.
- Čime smo mi ovo zaslužili?
U tom trenu iz velike kuće izašla je jedna sitna žena bele kose
i tamnih očiju. Njen osmeh je bio tako srdačan da je Jovana imala
osećaj da je poznaje ceo život.
- Da li je jadna moja Jovana stigla?
- Jeste, mama. Stigla je.
- E, neka si ti meni dobrodošla. Kako si lepa, kao anđeo. Moj
sin mi te je opisivao, ali ova lepota se ne može zaista opisati.
Kad ju je žena zagrlila, Jovana je shvatila šta je dom, šta je
sreća. I dodirnula je sam kraj bajke - onu rečenicu: „I živeli su
srećno do kraja života".

~ 78 ~
 - Hvala što me ovako dočekujete... hvala na svemu...
Kolja je krišom obrisao teške muške suze i pljesnuo rukama.
- Hajde, dosta je suza i patetike. Mama, je li spreman ručak?
- Naravno, upadajte unutra.
Devojčica, čovek, žena i jedan zagrljeni par ušli su u kuću. A
negde malo dalje razni ljudi su se bavili nekim lošim ljudima.
Advokat je spremao papire za razvod. Policajac je pisao izveštaje.
Ljudi puni nade nosili su u sud papire kojima su imali nameru da
dokažu svoju tužbu. A negde tamo u selu nadničari su tog jutra
ostali kod kuće. Bojkotovali su rad kod Petkovića. Naravno,
Koljini pravnici upravo su spremali raskid poslovne saradnje. A
sve ono cveće, sve ono bilje koje je nekad cvetalo u staklenicima
Petkovića polako je venulo.
I sve je slutilo na kraj jedne porodice koja se o mnoge
ogrešila. A sami Petkovići to još nisu znali. Oni su i dalje verovali
da su moćniji od samog Boga. Oni su i dalje kovali planove kako
da se izvuku iz problema. Ali to je bilo njihovo poslednje pakleno
planiranje.

- KRAJ -

~ 79 ~