Црква осанска

Црква осанска је ила црквена заједница осанских

хришћана у средњем веку. Иако су је Католичка и
Православна црква сматрале јеретичком, њени припадници
су се е сматрали правим хришћанима. И дан-данас се у
науци воде расправе о карактеру Цркве осанске и њеној
повезаности са огумилским покретом.

Црква осанска је пружала уточиште верским

прогнаницима са разних страна: огумилима из Рашке,
патаренима из Далмације и катарима са запада, з ог чега је
покретано више крсташких похода на Босну.

Црква осанска престала је да постоји након слома

средњовековне осанске државе и османског освајања
Босне 1463. године.

Садржај
Уређење
Обележја
Распрострањеност цркава у
Историја средњовековној Босни и Србији
11. век
12. век
13. век
Билинопољска изјава
Крсташки походи на Босну
14. век
15. век
16. век
Стећци
Богумили и Црква босанска
Богумилско тумачење
Православно тумачење
Католичко тумачење
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе

Уређење
Међу припадницима Цркве осанске разликовали су се рави хри ћани (духовници, који су се у
придржавали свих верских прописа) и мрсни односно мирски љу и (верници, који се нису морали
строго придржавати верских прописа). Назив хришћанин или прави хришћанин, се често схвата у
значењу речи монах, з ог подвижничког живота који су испуњавали. За разлику од источне и западне
цркве, чија су звања на грчком или латинском језику, осански хришћани су користили народне
словенске речи за свештенство. Врховни поглавар цркве ио је је , а свештеници су или ос и и
с арци (под заједничким именом с ројници). Многи повезују те називе са одговарајућим грчким
називима, па се сматра да је значење речи гост — игуман (који је имао своју гостиону), старац —
презвитер, стројници су јереји, а дјед — епископ.

О ележја
Припадници Цркве осанске су се е називали хришћанима
(хрис јани, крс јани). У огослужењу су користили
старословенски језик, а у верским књигама ћирилично писмо. У
хижама (старословенски: хижа — кућа; општежитије)
осанских хришћана ио је уо ичајен заједнички живот жена и
мушкараца. Дједови цркве осанске носили су народна
словенска имена (уместо тада уо ичајених хришћанских имена
грчког и јеврејског порекла), а за сва свештена звања су
користили словенске називе. Године су ројали од рођења
Христа, а не од стварања света (као што је по византијском
календару). Црква осанска није прихватала црквену
хијерархију ни западне, нити источне цркве. Услед притисака,
Црква осанска званично је признала папу и Рим, али није
испуњавала своје о авезе према римској цркви, чак су пружали
уточиште онима које је прогањала католичка и православна
црква.

Сачувани списи осанских хришћана (Хвалов з орник,

Тестамент госта Радина, Млетачка апокалипса, Радослављево
јеванђеље, Копитарево четворојеванђеље) правоверни су Хвалов зборник из 1404.
преписи делова Новога завета, у којима нема „великих тема”
манихејског дуализма, са којима су често повезивани: до ри и
зли ог, материја као замка зла, Сатанин пад, реинкарнација.

Историја
Хришћанска црква у Босни се први пут помиње под латинским именом ecclesia bosnensis (или
bistuensis, boestoensis) 530. и 533. године на црквеним са орима у Салони, метрополи римске
Далмације, где је њен искуп (епископ) Андрија потписао акте црквених са ора.[1] Сматра се да је
седиште ове старохришћанске црквене општине ило у Мошуњу код Травника или код Зенице, у
време када су Босном владали Источни Готи.

11. век

Најраније податке о Цркви осанској до ијамо из списка дједова цркве осанске, где се као први
поглавар наводи дјед Јеремија, за кога се претпоставља да је водио цркву између 1010. и 1024. године
и кога неки повезују са попом Јеремијом.
У то време неки од хрватских глагољаша и присталица словенског огослужења, које је Католичка
црква прогласила јеретицима на сплитским са орима отишли су у Босну, где је црква допуштала
старословенски језик.

12. век

За време ана Кулина (1180—1204) осанска црква доспела је у

средиште међународне пажње јер је пружала уточиште
прогнаним патаренима из Далмације и а унима из Рашке. Бан
Кулин је ио ожењен сестром Стефана Немање, за коју се тврди
да је имала огумилска уверења.[2] Кулин је прогнанима пружио
уточиште и примио их као до ре хришћане и тако остао у
народу упамћен као „до ри ан Кулин”.

Услед прогона огумила у Рашкој, започетих Са ором против

огумила Стефана Немање 1186. године, велики рој
преживелих је пре егао у Босну, где је пронашао уточиште у
хижама (општежитијима) осанске цркве. При лижно у исто
време, Католичка црква, на челу са сплитским над искупом,
протерала је из Сплита и Трогира већи рој патарена, који су
нашли спас у Босни. Међу пре еглим патаренима је ио и
Аристодије, „вјешт латинској и славенској књизи”, за кога се Одложен лук и пријатељски
сматра да је касније постао дјед Растудије, поглавар Цркве поздрав отвореном шаком
осанске. И поред тога што ће осанског ана Кулина з ог тога
прогањати и папа и Угарска, Босна је ипак још дуго остала
сло одна оаза „камо су се спашавали херетици западног, латинског свијета, као на једино европско
острво, гдје се поштује сло ода савјести и увјерења”.[3]

Године 1199. краљ Далмације и Дукље, Вукан Немањић, најстарији син рашког владара Стефана
Немање, о авестио је папу Иноћентија III, оснивача инквизиције, да се „у земљи Босни развија јерес
не малих размера и то у толикој мери да је и сам ан Кулин, пошто је са својом женом и својом
сестром... и са више својих сродника ио заведен, превео у ову јерес више од десет хиљада
хришћана”. У писму се још о разлаже опасност од њиховог учења које се толико раширило у Босни,
да представља оз иљну опасност по интересе римске цркве.

13. век

Дана 11. окто ра 1200. папа Иноћентије III је писао свом вазалу, угарском краљу Емерику:

Дознали смо да је племенити муж осански ан Кулин, кад је недавно наш рат
сплитски над искуп знатан рој јеретика истјерао из Сплита и Трогира, дао њима не
само сигурно скровиште него и очиту заштиту, а њиховој неваљалштини дао своју
земљу и самога се е те им указао пажњу као католицима, чак и више него
католицима називајући их хришћанима.
— Папа Иноћентије III у писму краљу Емерику

Папа је угарском краљу Емерику наредио да се о рати Кулину и да издејствује да Кулин из Босне
протера јеретике, а ако Кулин не послуша, да покрене војску на Босну. Кулин је покушао да из егне
опасност од крсташког рата писмом папи у ком је правдао своје поступке тиме што то ожње јеретике
није сматрао кривоверцима него до рим хришћанима, те је замолио папу да пошаље изасланика да
испита ствари. Дана 21. новем ра 1202. папа је написао сплитском над искупу Бернарду:

У земљи племенитог мужа Кулина ана има мноштво неких људи који су тешко
осумњичени з ог осуђене јереси катара и веома су озлоглашени. Стога смо против
њих писали угарском краљу Емерику, који је поменутога Кулина укорио и заклињући
га наредио му да оне људе протера из своје земље и заплени им имања. Но Кулин на
своје оправдање одговори, да их није држао за јеретике него за за католике и да је
приправан неке од њих послати Светој столици да нам разложе своју веру и
живљење, па да по нашем суду уду или утврђени у до ру или одвраћени од зла...
Недавно је споменути Кулин к нама послао часнога рата нашега над искупа и
драгога сина Марина архиђакона ду ровачкога и с њима неке од споменутих људи
понизно молећи да с наше стране удостојимо послати у његову земљу једнога
спосо нога човека који ће њега и његове људе тачно испитати у вери и живљењу.

Билинопољска изјава

Иноћентије III је почетком априла 1203. године,

послао изасланике на челу са Јованом де
Казамарисом (лат. Iohan de Casamaris; Јован
капелан) у Босну под угарском заштитом, а
посредством ду ровачког архиђакона.

Дана 8. априла 1203. године, папини изасланици на

црквено-државном са ору на Билином Пољу код
Зенице изнудили су потписивање Билинопољске
изјаве од ана Кулина и старешина осанских
хришћана — Драгича, Љу ина, Дражете, При иша,
Љу ена, Радоша и Владоша којом се ови одричу
раскола и признају учење и о ичаје римске цркве, уз
сведока ду ровачког архиђакона Марина.

Том изјавом су прваци Цркве осанске дали писмену

изјаву папином посланству да се одричу раскола
(лат. abrenuntiamus scismati), да ће остати верни
наред ама и заповедима свете Римске цркве, да ће у
свим местима где имају заједнице имати и храмове и Текст Билинопољске изјаве о одрицању од
свештенике који морају арем недељом и јереси. Изјаву су потписали бан Кулин и
празницима држати служ у и исповедати, да ће у богомилски поглавари - Драгич, Љубин,
црквама имати олтаре и крстове, а поред цркви Дражета, Прибиш, Љубен, Радош и Владош. У
гро ља, да ће читати књиге, како Новог тако и изјави, која је писана на латинском језику, имена
Старог завета, да ће најмање седам пута годишње ових поглавара су уписана као Dagite, Lubin,
причешћивати од свештеника, да ће се придржавати Brageta, Pribis, Luben, Rados, Bladosius
постова одређених од цркве, да ће славити црквене
празнике, да ће жене у заједници ити одељене од
мушкараца како у спаваоницама тако и за трпезом, да неће примати венчане жене или мушкарце,
осим ако се о оје заједнички о рате, да никога ко је манихејац или други кривоверац, неће примити
да с њима станује, да ће се од световњака разликовати одећом, која ће ити затворених оја, не
шарена, да се неће звати хришћанима него раћом, да ће из ор старешина потврђивати римски
свештеник. На крају кажу:
 А ако и римска црква жељела још нешто додати или одузети, и то смо готови
примити и одржавати.

За све ставке старешине су потписали да јамче „у име свију који припадају нашој заједници, са свим
имањима и стварима”. После тога су хришћански поглавари Љу ин и Дражета поведени с Јованом
Казамарисом на двор угарског краља Емерика, где су 30. априла, у присуству многих, поновили
о ећање и заклели се да ће ити верни католичкој цркви.

Ипак, осански хришћани су се веома рзо вратили својим о ичајима. Наставили су да ирају
старешине не предлажући их папи на потврду. Папа је онда оптужио искупа Владимира да је пуки
незналица и есрамни ранитељ јеретика, којима је поглавица његов рођени рат, да у цркви не врши
никакве служ е ожје нити дели свете тајне, па ни форме крштења не зна, већ с јеретицима у неком
селу орави.

Крсташки походи на Босну

Почетком 13. века инквизиција је започела масовне прогоне

хришћана који су се противили римској превласти. Папа
Иноћентије III је покренуо двадесетогодишњи крсташки рат
против катара у Лангдоку (данас јужна Француска) који је трајао
од 1209. до 1229. године. Степен насиља према катарима је ио
екстремно велик, а на почетку рата крсташи су по или цео град
Безије од 10.000 становника. Дана 15. августа 1209. крсташи су
освојили Каркасон, где су одузели становништву сву имовину и
протерали их голе из града. Многи хришћани еже у Босну пред
прогонима крсташа.[4] Дана 2. јула 1223. године кардинал
Конрад, папин легат за Француску написао је писмо којим
сазива француске искупе на синод у ком је такође додао да на
Балкану живи њихов старешина, којег ал ижани називају папом, Протеривање голих катара из
и коме долазе по савете и да он има свог намесника у Каркасона 1209. године
Француској, Бартоломеја из Каркасона. Енглески историчар
Роџер де Вендовер (енгл. Roger de Wendover) 1236. такође је
помињао јеретичког папу у Босни.[4] У то време на челу Цркве осанске ио је дјед Растудије.

Истовремено, услед настављених прогона огумила у Рашкој које су вршили Немањини синови,
Стефан и Растко Немањић, многи прогнаници су такође ежали у Босну. Први синод Српске
православне цркве у Жичи 1221. године проклео је поглаваре осанске цркве која прима прогнане
хришћане:

И разгласити свима: Растудије осански и Радомир и Дражило и Толко и Тврдош и

сви који се називају хришћани и хришћанице а не клањају се светим иконама и крсту
часному, да уду проклети.
— Синод православне цркве[5]

Године 1233. папа је послао у Босну свог изасланика, Јакова Пекорарија, наложивши му да смени
осанскога искупа, „заштитника јеретика”, који се ранио да је из незнања погрешио. Јаков
Пекорари је окривио ду ровачког над искупа за стање у осанској искупији, јер је он ио дужан да
зна за то, а ипак је поставио јеретика за искупа и трпео да се служ а ожја не о авља у црквама.
Зато је папин легат Јаков изузео осанску искупију из ду ровачке јурисдикције и подредио је
калочком над искупу. Затим је сменио осанког искупа, и уместо њега 1234. поставио Немца Јохана
из Вилдесхаузена, припадника доминиканског реда, основаног за суз ијање јереси. Босанци нису
признали овог искупа, већ су иза рали свога, тако да су у Босни упоредо постојала два искупа,
један осански и други латински. Доминиканци су онда уз помоћ инкривиције почели прогоне
кривовераца по Босни, што је изазвало велико незадовољство међу становништвом.

Папа Гргур IX 1234. године започео је крсташки рат против јеретика у Босни, а 1235. потврдио је
даровницу угарског краља Андрије по којој је Босна припадала херцегу Коломану. Између 1235. и
1237. Угарска је извршила крсташки поход на Босну и притом заузела подручје Хумске земље. Рат је
трајао скоро пет година, крсташи су преплавили Босну, а становништво је пружало жилав отпор.
Нови искуп Јохан је тражио од папе да га разреши дужности, а папа му је одговорио: „Ако те
тешкоће ратне притишћу, љу ав према Богу, према твојој души и повереној ти цркви траже од те е,
да до смрти не ежиш од твоје тешке служ е. Стога те саветујемо, да одустанеш од мол е за оставку
и не оставиш управу твоје цркве, него да на јеретике и остале противнике католичке вере мушки и
јаком руком удариш.” Пошто је овај поход остао ез знатнијих успеха, угарски краљ Бела IV и
калочки над искуп поновили су свој захтев папи Иноћентију IV да им изда дозволу за покретање
новог крсташког рата. Босански ан Матеј Нинослав написао је папи писмо у ком је покушао да га
у еди да је ревни католик и да никада није ио јеретик, што су папи потврдиле и комисије које је слао
у Босну. Године 1248. папа је написао калочком над искупу: „Како смо дознали, није племенити
господин Нинослав, ан осански, одступио од праве вере, него живи као католик и опслужује
хришћанске прописе, иако је некада у невољи до ио помоћ и наклоност јеретика противу
непријатеља својих”.

По завршетку рата, угарски двор 1250. године изместио је седиште осанске искупије из Босне у
Ђаково. При лижно у исто време и православни епископ Хумске земље напустио је седиште у Стону
и прешао у манастир Светог Петра на Лиму. Њиховим одласком настао је вакуум у којем током
наредног периода израста хетеродоксна Црква осанска.[4]

Године 1284. Стефан Драгутин је од угарског краља Ладислава IV до ио на управу делове осанске
земље. Као упоришта против огумилског утицаја из Босне, подизао је манастире с о е стране Дрине:
Троноше, Раче, Папраће и Тамне. Године 1291. године Драгутин је јавио папи Николи IV како по
Босни има много патарена и замолио га да пошаље фрањевце који су познавали српски језик. На
његову мол у папа му је послао двојицу фрањеваца славонске покрајине.[6] Његов иограф, Данило
II, каже да Драгутин „многе од јеретика осанске земље о рати у хришћанску веру и крсти их”.

14. век

1325. године папа Јован XXII пише Стефану Котроманићу да се „велико мноштво јеретика са рало са
свих страна и преселило у Босну”.

1337. године хрватски кнез Нелипац предузима крсташки поход на Босну. Папа позива хрватске
великаше да помогну кнезу Нелипцу, а у писмима, као главног кривца за јерес која је задесила Босну,
наводи ана Стефана II. Босански ан Стефан II покушава да суко изглади мирно, и папиног легата
фрањевца Герарда, који 1339. долази да истражи про леме у Босни, на самој граници љу азно
дочекује, у еђујући га да нема потре е за новим крсташким ратом. Герард о томе пише папи, који
након тога у друкчијем духу пише осанском ану фе руара 1340. године: „Драгом сину племенитом
Стјепану ану осанском поздрав и апостолски лагослов. Из извештаја фра Герарда дознали смо, да
је на наговор краља Карла дошао код те е и нашао те спремна, да се у осанској ановини о нови
служ а Божја, која је з ог многих тамошњих јеретика одатле сасвим нестала, те желиш да се о нове
све цркве, које тамо леже сада порушене, и да се у њима врши служ а Божја по о реду и о ичају
црквеном. Стога те молимо да до ро промислиш, колика опасност те и и твојим наследницима
прети, ако у Босни сло одно остану. Зато своју одлуку хра ро спроведи и ако нам удеш слао
посланике, да нас о свему о авестиш, а ми ћемо угарског краља и остале вернике и владаре околних
места позвати да ти помогну”. У складу са Стефановим о ећањима, између 1340. и 1343. године
организован је фрањевачки ред у Босни и почиње
јаче деловање Католичке цркве. Подизани су
фрањевачки манастири, а „фратри су о раћали и
крштавали много јеретика, па су из свих оних
крајева, на глас о њиховој до роти и до рим делима
која су чинили, свакодневно хрлиле многе осо е
света живота у осанску викарију, како се називало
главно њихово седиште”.[7]

Након великих шумских пожара у Босни 1366.

године, у изгорелим крајевима су „подигнута многа
села, у којима станују осански патарени, који се
зову манихејци, и ти тврде да је Бог спалио и сажгао
она рда на њихову корист, јер Бог љу и њихову
вјеру”.[8]

Повремено и даље наилазимо на сведочанства о

верским прогнаницима који се склањају у Босну,
попут енглеског јеретика Гвалтерија крајем 14.
века.[4] Италијански катар Јаков Бех (итал. Giacomo
Bech) пред инквизицијским судом признаје да је
1378. године кренуо у Босну где је тре ало да
прихвати науку од тамошњих учитеља, али з ог
лошег времена никада није стигао. Он наводи и
многе друге катаре (Моретус Ре елатор де Бар ис,
Иван Наро, Гранони Бенцио, Петар Патријус, његов
рат Јако ини, Бернардо Рошерио...), из његовог Списак дједова Цркве босанске на страници
градића Кјери на северу Италије, који су тих година Баталовог еванђеља из 14. века
такође ишли у Босну ради учења.[9]

15. век

Године 1402. папа Бонифације IX записује у својој ули „Ex iniucta Nobis” да су фрањевци о ратили
кривоверника „пет стотина тисућа или око тога роја”. 19. децем ра 1403. године Ду ровчани пишу
угарском краљу Жигмунду о великим трошковима које су имали „о раћајући патарене од осанске
вере на хришћанство”.[10]

Угарски краљ Жигмунд Луксем уршки је након рата против Босне, из њеног састава издвојио
Сре реницу, познату по рудницима сре ра, и поклонио је српском деспоту Стефану Лазаревићу 1411.
године.[11] Стефан Лазаревић је своју владавину у тој о ласти започео једним тешким чином. Кад су
се у руднику Сре реници по унили рудари, наредио је да се коловође казне стављањем усијаних
елутака под колена, и тако заувек остану осакаћени.[12] У старом српском ћириличком документу
који описује како је Сре реница освојена од Босне, за њезине становнике се каже: „Се же вси јереси
огомилские сут”.[13]

У 1440-им годинама католичење је ило у пуном замаху. Последњи владари Босне су или савезници
Католичке цркве и прогонитељи осанских хришћана, у нади до ијања помоћи западних држава за
од рану од надирућег Османског царства. Почетком 1453. године дјед осанске цркве (вероватно
Милоје 1430—1450 или Ратко II 1450—1465) напушта територију Босне и тражи уточиште у
Херцеговини код херцега Стефана Вукчића, где многе осанске хришћане прео раћају у
православље. Тако се 1453. године у посланици цариградског патријарха Генадија II Схоларија
синајским калуђерима каже да је православни владика у земљи херцега Стефана о ратио многе од
„кудугера” у православну веру, укључујући и осанског дједа.

Године 1459. за владавине краља Стефана Томаша (1444—1461) започиње званичан прогон
осанских хришћана, који су морали да дођу под окриље Католичке цркве или да уду прогнани.

Краљ Босне, да опере љагу што је Турцима предао Смедерево и да дадне доказе своје
хришћанске вере, присилио је манихејце, којих је ило много у његовом краљевству,
да иселе из краљевства оставивши сву своју имовину ако неће да приме Христово
учење. Око две хиљаде прекрстило се силом а око четрдесет хиљада и мало више,
који су тврдоглаво држали своју за луду, су по егли Стјепану Косачи, војводи
Босанскоме и своме другу у вери.
— Pio Pegolomini, “Comentari verum memoralitum”[14]

Године 1461. Стефан Томаш заро љава три поглавара осанских хришћана: Ђура Кућинића,
Стојшана Твртковића и Радмила Воћинића, и шаље их у Рим папи Пију II на ислеђивање. По
папином налогу, кардинал Хуан де Торкемада, стриц великог инквизитора Томаса де Торкемаде,
саставио је одрицање (о јурацију) у педесет тачака, где се наводно излажу све њихове главне за луде,
које он по ија католичком науком. Спис је познат под називом Педесет за луда манихејских у Босни.

Године 1466. године је један од поглавара Цркве осанске, гост Радин, писмено затражио од Млечана
одо рење да се пред Турцима склони у Млетке (Венецију), и запитао да ли може повести педесет-
шездесет чланова своје цркве, што неки сматрају главнином преосталих старешина.[15]

Црква осанска након пропасти осанске државе и сама престаје постојати, а осански хришћани се
временом стапају са постојећим религијама у Босни. Постоји теза, коју углавном заступају ошњачки
научници, по којој осански хришћани, односно огумили, прогоњени како од православне тако и од
католичке цркве, доласком Османлија масовно прелазе у ислам. Ову тезу многи научници оспоравају,
а према страним ауторима (Фине, Малколм) рој осанских хришћана уочи османлијског освајања, и
у првим деценијама турске власти, износио је неколико стотина људи, „Стога се чини да се у време
кад су Турци преузели власт, Црква осанска ила већ распала и стварно угасила”.[15]

16. век

У османским катастарским књигама за Босну од друге половине 15. до краја 16. века, у којима су
људи разврстани по верској припадности, упоредо са православнима и католицима, за које се
употре љавају називи „ге р” или „кафир” (неверник), наводи се и назив крис ијан. У првим таквим
књигама наведена су два-три читава села као кристијани, чији укупан рој износи око 700 људи.[16]

Стећци
Босански хришћани су већином покопавали мртве поред православних цркава.[17] Стећци, камени
надгро ни споменици који се налазе свуда по Босни, разасути појединачно или у малим групама,
сматрају се најважнијим материјалним остацима осанских хришћана.

А овдје, на овим планинским висовима, траје култ љепоте, која није хтјела да има
никакве везе са ило чиме, што је могло да вриједи као импорт из западњачких или
византијских сфера духа.
— Мирослав Крлежа
До сада је пронађено преко 60.000 стећака на територији Босне и Херцеговине, западне Ср ије, јужне
Хрватске и Црне Горе. На многим стећцима, покојник истиче да лежи на својој земљи „на својини, на
племенитој”, што указује да су сахрањивани на својим имањима. Ипак, иако неки стећци несумњиво
сведоче о припадности покојника „правој вери осанској”, постоје и они под којима су покопани
припадници Православне и Католичке цркве.

Ове скулптуре нам у самоћи осанских шума говоре о томе, да је са овом

средњовјековном нашом цивилизацијом пропало много више него што нам је до
данас ило познато.
— Мирослав Крлежа

Богумили и Црква осанска

Једно од спорних места за истраживаче средњовековне осанске историје је однос огумила и Цркве
осанске. Тумачење тог односа варира од пружања уточишта, ез икаквог утицаја на учење, до
потпуног стапања огумилског покрета са осанском црквеном организацијом. Богумили, који су се
такође називали хришћанима, такође нису прихватали власт Рима ни Цариграда, као ни страни језик
на уштр словенског. Сматра се да је један од њих, Растудије, чак постао и дјед осанске цркве. Па
ипак, огумилско дуалистичко учење се доста разликује од сачуваних правоверних списа цркве
осанске. Колико су ови хришћани, које су проглашавали јеретицима, утицали на учење и устројство
Цркве осанске, још увек је предмет проучавања.

У данашњој науци су присутна три различита тумачења Цркве осанске, која се условно могу
назвати: огумилско, православно и католичко.

Богумилско тумачење

Богумилско тумачење датира из 19. века, када је хрватски историчар Фрањо Рачки у свом делу
„Богумили и патарени” о јављеном 1870. покушао доказати да је Црква осанска изданак
огумилства. Он је истицао да Црква осанска припада дуалистичком покрету, да је сродна катарима
и патаренима, а различита од католицизма и од православља. Ширење дуализма из Бугарске је
извршено у условима непостојања снажне правоверне цркве на простору Босне (неки чак
поистовећују осанског дједа Јеремију са угарским попом Јеремијом). У време Кулина кад Црква
осанска израња као међународни про лем, она је већ укорењена у свом самосталном развоју од
скоро 200 година. У прилог ове теорије наводи се да су их и католици и православни називали
јеретицима, да су примали прогнане јеретике са источних и западних страна, и да нису покопавали
мртве на црквеним гро љима већ на њиховим имањима или негде у природи, што су и катари у
западној Европи такође чинили.[10] Стећци се сматрају њеним највећим материјалним остацима и
наглашава се сличност са каснијим муслиманским нишана. Прихватање ислама од великог дела
осанског становништва се тумачи тиме што су огумили вековима прогоњени од стране католика и
православних. Ова теорија је постала посе но раширена међу осанским муслиманима у 20. веку.

Ову теорију заступају: Фрањо Рачки, Иво Пилар, Драгутин Прохаска, Владимир Ћоровић,
Александар Соловјев, Дмитриј О оленски, Михаило Динић, Сима Ћирковић, Драгутин Книвалд,
Драгољу Драгојловић, Пејо Ћошковић и други.

Православно тумачење
Православно тумачење наглашава да је Црква осанска ила изворно православна црква, коју су
католици прогласили јеретичком да и имали оправдање за крсташке походе. Задарски правник
Божидар Петрановић у делу „Богумили, Црква осанска и крстјани” о јављеном 1867. године, истиче
да је Црква осанска ила једна од православних цркава, вероватно српска, која је под утицајем
угарских огумила прихватила нека јеретичка веровања. Богумилима се у Босни оспорава свако
постојање, јер се њихово име не спомиње у изворним списима. Назив „патарени”, којим су католици
називали припаднике осанске цркве, Глушац тумачи веровањем у исхођење Светог Духа само од
Оца (лат. ex Patre), које је западна црква осудила на сплитском са ору 1060. године. Као докази ове
теорије се о ично наводе: народна имена дједова цркве осанске (која се тумаче као српска),
ћирилично писмо и старословенски језик у огослужењу, слављење празника према источном
календару и назив расколник ( изма ик) који је римска црква употре љавала за православце је онај
ко се одметне хијерархијски, а јеретик (кривоверац) ко се одметне и догмом односно учењем.

Ову теорију заступају монах Генадије, Божидар Петрановић, Атом (псеудоним Симе Томића), Вид
Вулетић Вукасовић, Васо Глушац и други.

Католичко тумачење

Католичко тумачење заступа историјска школа настала у Хрватској, која тврди да је осанска црква
само једна искупија (или монашки ред), која се током развоја удаљила од Католичке цркве у оквиру
које је настала. Застрањивање осанских хришћана се о јашњава утицајем словенског паганства,
од ацивањем клинијевско-грегоријанских реформи и употре ом словенског језика огослужења. У
прилог ове теорије се наводи да је Црква осанска директан превод латинског назива „ecclesia
bosnensis”, старе искупије у чијем крилу је настала, да је признавала папи примат, да у сачуваним
списима нема дуализма већ су у духу хришћанских светих књига и да осански хришћани роје
године од рођења Христа, а не од стварања света, како су чинили православци.[1] Трухелка тврди да
је Црква осанска наставак старе прахришћанске цркве из „илирских” времена, која је услед
промењених политичких прилика изгу ила везу с матицом, али је по свом карактеру остала
католичка.

Заступници ове теорије су Ћиро Трухелка, Јарослав Шидак, Хофер, Вег, Петровић, Милетић, Мандић
и други.

Види још
Педесет заблуда манихејских у Босни
Списак дједова цркве босанске
Билинопољска изјава
Богумили
Стећци

Референце
1. Клаић, Вјекослав. Повијест Босне.
2. Pierpont Brockett, Linus (1879). The Bogomils of Bulgaria and Bosnia ; Or, The Early
Protestants of the East (https://books.google.com/books?id=ZQY4AQAAMAAJ). Vance
Publications. Приступљено 13. 8. 2016.
3. Мирослав Крлежа
 4. „Josip Vrandečić, Crkva bosanska i Crkva dalmatinska: Srednjovjekovna hereza u Dalmaciji”
(https://web.archive.org/web/20070928185939/http://www.ifbosna.org.ba/bosanski/dokumenti/
historija/129/index.html). Архивирано из оригинала (http://www.ifbosna.org.ba/bosanski/doku
menti/historija/129/index.html) на датум 28. 09. 2007. Приступљено 12. 10. 2007.
5. Наведено према: Миодраг М. Петровић: Помен богумила - бабуна у законоправилу
светога Саве и „Црква босанска”, Београд, 1995. године
6. Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje (http://www.rastko.rs/istorija/loza_nemanjica/fajfric-
svloza_3.html), Приступљено 30. 4. 2013.
7. Мавро Орбин
8. А. Кутен (A. Cutheis), Historia de gestis civium spalatinorum
9. Processus contra valdenses in Lombardia superiori anno 1387.
10. „Bogumilstvo srednjovjekovne Bosne” (https://web.archive.org/web/20071113121833/http://ww
w.zemljabosna.com/srednjovjekovna_bosanska_crkva.html). Архивирано из оригинала (htt
p://www.zemljabosna.com/srednjovjekovna_bosanska_crkva.html) на датум 13. 11. 2007.
Приступљено 12. 10. 2007.
11. Жељко Фајфрић, Котроманићи (http://www.rastko.rs/istorija/zfajfric-kotromanici_c.html),
Приступљено 30. 4. 2013.
12. Слободан Живојиновић, Манастир Троноша (http://www.rastko.rs/svecovek/ustrojstvo/mana
stiri/tronosa/szivojinovic-tronosa.html), Приступљено 30. 4. 2013.
13. Гласник Српског ученог друштва, Св. XX., књ. III. г. 1866.. стр. 148.
14. Наведено према М. Хадзијахићу који цитира Матасовића
15. Малком, Хисторија Босне
16. Тауиба Окић, историчар из Анкаре босанског порекла, на темељу проучавања
докумената из архива Цариграда и Анкаре, од 1468. до 1588. године.
17. Đorđe Ćapin: Мит о богумилима (http://www.rastko.rs/istorija/bogumili/djcapin-bogumili_c.htm
l), Приступљено 30. 4. 2013.

Литература
Мргић, Јелена (2002). Доњи Краји: Крајина средњовековне Босне (https://books.google.co
m/books?id=wlUkAAAACAAJ). Београд: Филозофски факултет.
Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век (https://www.academia.edu/759818/Sever
na_Bosna_13-16._vek). Београд: Историјски институт.
Pierpont Brockett, Linus (1879). The Bogomils of Bulgaria and Bosnia ; Or, The Early
Protestants of the East (https://books.google.com/books?id=ZQY4AQAAMAAJ). Vance
Publications. Приступљено 13. 8. 2016.
Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе (https://books.google.
com/books?id=PO02AAAAMAAJ). Београд: Српска књижевна задруга.
Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне (https://books.google.com/books?id=AQWAQ
wAACAAJ). Београд: Српска краљевска академија.
Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late
Twelfth Century to the Ottoman Conquest (https://books.google.com/books?id=QDFVUDmAIqI
C). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
Клаић, Вјекослав. Повијест Босне.

Спољашње везе
Мит о богумилима (http://www.rastko.rs/istorija/bogumili/djcapin-bogumili_c.html) (језик:
српски)
 Ненад Азизин Тановић, Стећци или облици босанских душа (http://bhmedia.se/bazar/knjig
a/Tanovic.PDF) (језик: бошњачки)
Балкански богумилски цетар (http://www.bogumili.com/) (језик: хрватски)
Noel Malcolm, Crkva bosanska (http://www.camo.ch/povijestbih04.htm) (језик: бошњачки)
Mak Dizdar, Misterij crkve bosanske (https://web.archive.org/web/20091020000749/http://geoc
ities.com/Athens/Troy/9892/bhtexthr.html) (језик: бошњачки)
Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина (http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/bih/
vcorovic-bih-index_l.html) (језик: српски)
Др. Васо Глушац, Средњовековна „Црква босанска“ била је православна (http://members.t
ripod.com/cafehome/vg4350_l.htm) (језик: српски)
Прото Светислав Давидовић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини од 960.
до 1930. године (http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sdavidovic-spc_bih.html) (језик:
српски)
Crkva bosanska u političkoj historiji srednjovjekovne Bosne (https://web.archive.org/web/2007
1009231334/http://www.most.ba/06364/083.htm) (језик: бошњачки)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црква_босанска&oldid=23115220”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 6. мај 2020. у 18:26 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.