Metaboliti biljaka

Primarni i sekundarni metaboliti

Biološki aktivna jedinjenja, odgovorna za terapijsko delovanje, obično su
koncentrisana u pojedinim biljnim organima (list, cvet, seme, koren, plod).
Biljka uz pomoć atmosferskog ugljendioksida tokom procesa fotosinteze
sintetiše organske molekule koji se dele na primarne i sekundarne
metabolite biljaka.

Primarni metaboliti utiču na strukturnu funkciju same biljke, dok

sekundarni metaboliti utiču na međućelijsko funkcionisanje biljke i
reprodukciju unutar biljke, a nastaju kao odgovor na biotički i abiotički
stres. Sekundarni metaboliti se koriste za komunikaciju, reprodukciju,
odbranu, itd

U primarne metabolite biljaka spadaju ugljeni hidrati, masti, nukleinske

kiseline i proteini. Od primarnih metabolita tri klase (ugljeni hidrati, masti i
proteini) se smatraju strukturnim i hranljivim materijama.

Sekundarni metaboliti biljaka mogu se svrstati u četrnaest osnovih klasa

jedinjenja, i procenjuje se da postoji preko 200.000 hemijskih jedinjenja
koje sintetišu biljke.
Klase biljnih sekundarnih metabolita

Klasa
Alkaloidi Svaka od klasa sekundarnih
Amini metabolita vrši biološke
Cijanogeni glikozidi aktivnosti koje imaju potencijal
da unaprede ljudsko zdravlje
Diterpeni
kroz njihov efekat na
Flavonoidi metabolizam mikroorganizama i
Glukoinolati sisara putem uzimanja ovih
hemikalija kao biljne hrane.
Monoterpeni
Neproteinske aminokiseline Najviše hroničnih oboljenja na
Fenilpropani koje mogu uticati primarni i
sekundarni metaboliti biljaka su:
Poliacetileni
kancer, kardiovaskularna
Poliketoni oboljenja, dijabetes tipa II i
Seskviterpeni gojaznost, oboljenja koja
Tertraterpeni izazivaju 60% letalnog ishoda u
svetu.
Triterpeni, saponini, steroli
 Fenolna jedinjenja

Fenolne kiseline, acetofenoni,

derivati fenilsirćetne kiseline, cimetna
kiselina, kumarini, izokumarini i hromoni
 Fenolna jedinjenja su široko
rasprostranjena heterogena grupa
sekundarnih biljnih metabolita i jedna od
najvažnijih klasa prirodnih antioksidanasa.

Predstavljaju najraznovrsnije i najrasprostranjenije sekundarne

biljne metabolite koji u svojoj strukturi sadrže aromatični prsten
sa jednom ili više hidroksilnih grupa.

Preciznija definicija je ona koja se odnosi na metaboličko poreklo

fenola i po njoj su fenolna jedinjenja, jedinjenja nastala tokom
transformacije šikiminske kiselina i fenilpropanoida. Takođe
termin polifenoli nije potpuno precizan jer neka jedinjenja nisu
polihidroksilni derivati.
Ove supstance se mogu naći u slobodnom obliku ili češće u
obliku kompleksa sa različitim šećernim ostacima ili sa
organskim kiselinama, aminima, lipidima, ugljenim hidratima
i drugim polifenolnim jedinjenjima. Za biološku aktivnost
zaslužan je aglikonski deo molekula.

Fenolna jedinjenja u biljkama nisu ravnomerno raspoređena

na nivou tkiva, ćelijskom i subćelijskom nivou. Nerastvorni
fenoli su sastavni deo ćelijskog zida, dok se rastvorni fenoli
nalaze unutar ćelijskih vakuola. Fenoli ćelijskog zida kao što
su lignini i hidroksicimetna kiselina povezani su sa različitim
ćelijskim komponentama. Ova jedinjenja doprinose
mehaničkoj otpornosti ćelijskog zida, imaju regulatornu ulogu
u rastu i morfogenezi biljke, kao i u reakciji na stres i
patogene.
Najznačajniji izvori fenolnih jedinjenja su razni napitci (čajevi,
crno vino, pivo, kafa i voćni sokovi), voće, povrće i čokolada.
Tokom pripreme i prerade prehrambenih proizvoda može doći do
njihovog gubitka.

Od ukupne količine unetih fenolnih jedinjenja, jedna trećina su

fenolne kiseline, a dve trećine flavonoidi. Ovakva proporcija,
naravno zavisi od navika u ishrani. Najveće količine fenolnih
jedinjenja unetih hranom su utvrđene kod Japanaca (20-40
mg/dan) i Holanđana (21 mg/dan), dok je ishrana u zapadnim
zemljama značajno siromašnija ovim jedinjenjima.
Akumulacija polifenolnih jedinjenja varira i u zavisnosti od
fiziološkog stanja biljke, kao rezultat ravnoteže i daljnjeg
metabolizma. Koncentracija polifenolnih jedinjenja je
manja u zrelom plodu, osim kod crvenih plodova kod kojih
se flavonoidi i antocijani akumuliraju na kraju sazrevanja.

Do sada je iz biljaka izolovano i identifikovano nekoliko

hiljada fenolnih jedinjenja koja se javljaju u slobodnom
obliku ili češće u obliku glikozida. S obzirom na veliku
raznovrsnost biljnih fenola, njihova klasifikacija je veoma
kompleksna, pa se i u literaturi često sreću različite podele
ovih jedinjenja, uglavnom prema hemijskoj strukturi i
biosintetskom poreklu.
 Glavne strukturne klase biljnih fenola

Broj C atoma C - skelet klase biljnih fenola

6 C6 prosti fenoli
7 C6-C1 hidroksibenzoati
8 C6-C2 acetofenoni i fenilacetati
9 C6-C3 hidroskicinamati, fenilpropeni, kumarini i
hromoni
10 C6-C4 naftohinoni
13 C6-C1-C6 ksantoni
14 C6-C2-C6 stilbeni i antrahinoni
15 C6-C3-C6 flavonoidi
18 (C6-C3)2 lignani
30 (C6-C3-C6)2 biflavonoidi
(C6)n katehol melanini
n (C6-C3)n lignini
(C6-C3-C6)n kondenzovani tanini
Jednostavni fenoli i fenolkarbonske kiseline

Klasa fenolnih kiselina i njihovih derivata obuhvata brojna

jedinjenja osnovnog skeleta molekula: C6-C1-, C6-C2- i C6-C3-,
a to su :
• fenolne kiseline
• acetofenoni
• derivati fenilsirćetne kiseline,
• cimetna kiselina i slična jedinjenja
• kumarini, izokumarini i hromoni.

Navedena jedinjenja se proučavaju i prikazuju zajedno, jer su

često prisutni u biljnom materijalu u smesi i izdvajaju se
zajedno alkalnom hidrolizom, s tim što se mogu razdvojiti
primenom različitih analitičkih postupaka.
U grupu fenolkarbonskih kiselina (fenolnih kiselina) spadaju
jedinjenja koja sadrže najmanje jednu karboksilnu i jednu fenolnu
hidroksilnu grupu. Nastaju iz acetata, biosintetskim putem preko
šikiminske kiseline.

Dele u dve podgrupe:

a) derivati hidroksibenzoeve kiseline
b) derivati cimetne kiseline
Biosintetički izvor biljnih
fenola je aromatična amino
kiselina L-fenilalanin, koja se
transformiše u tri koraka koja Šikiminska kiselina
odgovaraju fenilpropanoidnom (3R,4S,5R)-3,4,5-
metabolizmu. trihidroksicikloheksen-1-
karboksilna kiselina
• Fenolna jedinjenja vode poreklo od jedne od glavnih klasa
sekundarnih metabolita u biljkama, amino kiselina.

• Metabolizmom ugljenih hidrata nastaju fosfoenolpiruvat

(glikoliza) i eritroza-4-fosfat (pentoza-fosfatni put), čijom
kondenzacijom nastaje šikiminska kiselina.

• Nizom reakcija iz šikiminske kiseline formiraju se aromatične

amino kiseline (fenilalanin, tirozin i triptofan), a ovaj biosintetički
put naziva se ciklus šikiminske kiseline. Ovim ciklusom nastaju
jedinjenja C6-C3 tipa (fenilpropanoidi), odnosno B i C prsten
flavonoida.

• Ciklus šikiminske kiseline predstavlja alternativni put za sintezu

navedenih aromatičnih amino kiselina, a tokom ovog ciklusa
sintetišu se i esencijalni kofaktori (folna kiselina), važne
strukturne materije (lignini) kao i veliki broj sekundarnih
metabolita (fenilpropanoidi, alkaloidi, antibiotici i dr.)
 D-Eritroza-4-fosfat
Biosinteza aromatičnih derivata
Fosfoenolpiruvinska
kiselina
preko šikiminske kiseline
(Fenilpropanoidni put)
3-Deoksi-D-arabinoheptulozonska kiselina
7-fosfat

Šikiminska kiselina

Fosfoenolpiruvinska
kiselina

5-Enolpiruvil šikiminska kiselina-3-fosfat

Tirozin
Fenilalanin

Do triptofana Horizminska
kiselina

Pfenska
Arogenska kiselina
kiselina Transaminacija
 Enzimi koji katalizuju ovaj put:

(1) enzimski kompleks

(2) 3-dehidrohinat-sintetaza
(3) 3-dehidrohinat-dehidrataza
Fenilpropanoidni (4) šikimat-dehidroganeza
biosintetski put (5) šikimat-kinaza
(6) 3-fosfošikimat-1-
karboksivinil-transferaza
(EPSP-sintetaza)
(7) horizmat-sintetaza
(8) horizmat-mutaza
(9) prefenatdehidrataza
(10) prefenat-dehidroganaza
(11) tirozin-transaminaza
(12) L-fenilalanin amonijum
liaza (PAL)
(13) tirozinamino-liaza (TAL)
(14) cinamat-4-hidroksilaza
(C4H)

L-Glu - L-glutaminska kiselina

α-KG - α-keto-glutarna kiselina
• Fenilalanin nastao tokom ciklusa šikiminske kiseline,
deaminacijom u prisustvu enzima fenilalanin-amonijum liaze daje
cimetnu kiselinu.

• Uvođenjem hidroksilne grupe u para položaj cimetne kiseline

nastaje kumarinska kiselina. Dalja hidroksilacija kumarinske
kiseline u položaju 3 vodi formiranju kafene, dok hidroksilacija u
položaju 3 i 5 uz istovremeno metilovanje ovih položaja dovodi
do formiranja ferulne i sinapinske kiseline.

• Kako ova jedinjenja sadrže fenil grupu i C3 bočni lanac jednim

imenom se nazivaju fenilpropanoidi (C6-C3), i služe kao
prekursori u sintezi lignina i mnogih drugih jedinjenja.
*(PAL) - L-fenilalanin amonijum liaza
**(EC) - enzimska konverzija

Biosintetički put dobijanja hidroksicimetne i hidroksibenzoeve kiseline

put šikiminske PAL
L-fenilalanin cimetna kiselina
kiseline

C4H

galna kiselina hidroksibenzoeve

p-kumarinska kiseline
kiselina
HCCoA ligaza

flavonoidna hidroksicimetne kiseline

jedinjenja

Biosinteza fenolnih jedinjenja u biljkama

 Derivati hidroksibenzoeve kiseline imaju C6-C1 strukturu.

Varijacije u strukturi derivata hidroksibenzoeve kiseline nastaju

hidroksilovanjem ili metilovanjem aromatičnog jezgra.

U biljnom svetu se najčešće javljaju p-hidroksibenzoeva,

vanilinska, siringinska i protokatehinska kiselina. One mogu biti
prisutne u rastvornoj formi konjugovane šećerima ili organskim
kiselinama, ili vezane za ćelijski zid, npr. u ligninima.

Protokatehinska kiselina je vrlo široko rasprostranjena, galna

retko, često u formi dimera, elaginske kiseline. Galna kiselina
učestvuje u stvaranju hidrolizujućih galotanina. Čaj je značajan
izvor galne kiseline, tako da sveže lišće čaja sadrži 4,5 g galne
kiseline/kg.

Elaginska kiselina ulazi u sastav elagitanina, a p-

hidroksibenzoeva kiselina, vanilinska kiselina i siringinska
kiselina su konstituenti lignina.
 R1

R2 COOH Osnovna struktura derivata hidroksibenzoeve kiseline

R3

Kiselina IUPAC R1 R2 R3

p-Hidroksibenzoeva 4-hidroksibenzoeva kiselina H OH H

kiselina
Protokatehinska 3,4-dihidroksibenzoeva OH OH H
kiselina kiselina
Vanilinska kiselina 4-hidroksi-3- OCH3 OH H
metoksibenzoeva kiselina
Siringinska kiselina 4-hidroksi-3,5- OCH3 OH OCH3
dimetoksibenzoeva kiselina
Galna kiselina 3,4,5-trihidroksibenzoeva OH OH OH
kiselina
p-Hidroksibenzoeva Protokatehinska Vanilinska kiselina
kiselina kiselina
Siringinska kiselina Galna kiselina
 Derivati cimetne kiseline imaju C6-C3 strukturu.

Cimetna kiselina nastaje dezaminacijom iz fenilalanina (eliminacija

azota iz bočnog lanca). Nastaje trans-(E)-cimetna kiselina. Ostale
kiseline dobivaju se naknadnim reakcijama hidroksilacije i metilacije u
kojima se vežu supstituenti za benzenov prsten.

Najzastupljeniji derivati cimetne kiseline su p-kumarinska, kafena,

ferulna i sinapinska kiselina. Sve biljke sadrže bar tri od ovih
uobičajenih cimetnih kiselina.

Derivati cimetne kiseline su prisutni u različitim konjugovanim

formama. Konjugovane forme su estri hidroksikiselina kao što su
hinska kiselina, šikiminska kiselina i vinska kiselina, kao i njihovi
glikozidi.
 R1

R2 Osnovna struktura derivata cimetne kiseline

COOH

R3

Kiselina IUPAC R1 R2 R3
Cimetna (E)-3-fenilprop-2-enska H H H
kiselina kiselina
p-Kumarinska 4-hidroksicimetna (E)-3-(4- H OH H
kiselina kiselina hidroksifenil)fenilprop-2-
enska kiselina
Kafena 3,4- (E)-3-(3,4- OH OH H
kiselina dihidroksicimetna dihidroksifenil)prop-2-
kiselina enska kiselina
Ferulna 4-hidroksi-3- (E)-3-(4-hidroksi-3- OCH3 OH H
kiselina metoksicimetna metoksifenil)prop-
kiselina 2-enska kiselina
Sinapinska 4-hidroksi-3,5 (E)-3-(4-hidroksi-3,5- OCH3 OH OCH3
kiselina dimetoksicimetna dimetoksifenil)prop-2-
kiselina enska kiselina
Cimetna kiselina

p-Kumarinska kiselina
Kafena kiselina
Ferulna kiselina Sinapinska kiselina
Cimetne kiseline su više zastupljene u odnosu na p-hidroksibenzoevu
kiselinu. Hlorogenske kiseline ima u mnogim tipovima voća, a u većoj
koncentraciji se nalazi u kafi (jedna šoljica sadrži 70-350 mg hlorogenske
kiseline). Hlorogenska kiselina je po strukturi 3-kafeoilkvininska kiselina.

Hlorogenska kiselina
(1S,3R,4R,5R)-3-[(E)-3-(3,4-dihidroksifenil)prop-
2-enoil]oksi-1,4,5-trihidroksicikloheksan-1-
karboksilna kiselina

Cimetna kiselina je pronađena u svim delovima voća, a najveći sadržaj ove

kiseline je određen u spoljašnjem omotaču zrelog ploda.
Ferulna kiselina je dominanta fenolna kiselina u zrnima žitarica, njenom
najvažnijem izvoru.
Kafena kiselina, u slobodnom i esterifikovanom obliku je najviše
zastupljna fenolna kiselina i čini od 75 do 100% ukupnog sadržaja
derivata cimetne kiseline u svom voću, a odavno je izolovana iz kafe
Fitohemikalije sa izraženom antioksidativnom aktivnošću
 Antioksidativna svojstva
Antioksidativni kapacitet fenolnih jedinjenja predstavlja sposobnost gašenja
radikala, doniranja atoma vodonika ili elektrona, uz nastajanje manje reaktivnog
fenoksil-radikala.
Ar-OH + R•→Ar-O•+ RH

Monofenoli i fenolne kiseline učestvuju u reakciji otpuštanja vodonikovog

atoma i reakcijama „hvatanja“ slobodnih radikala. Na osnovu brojnih
istraživanja antioksidantne aktivnosti fenolnih kiselina dokazana je povezanost
hemijske strukture sa aktivnošću.

Antioksidativni kapacitet fenolnih kiselina zavisi od:

1. Broja i položaja -OH grupa u odnosu na -COOH funkcionalnu grupu.

2. Monohidroksibenzoeve kiseline sa -OH grupom na orto-ili para-položaju u

odnosu na karboksilnu grupu ne pokazuju antioksidativnu aktivnost, meta-
pokazuju.
3. Antioksidativna aktivnost raste sa povećanjem broja hidroksilnih
grupa, pa je utrđeno da su polifenoli efikasniji antioksidanti od
monofenola, kao i da uvođenje druge hidroksilne grupe u orto i para
položaj značajno povećava ovu aktivnost. Tako je antioksidativna
aktivnost orto-difenolnih kiselina, protokatehinske i kafene, veća od
odgovarajućih monofenolnih kiselina iste strukture, p-hidroksibenzoeve i
p-kumarinske kiseline. Galna kiselina sa tri hidroksilne grupe je
efikasniji antioksidant od protokatehinske kiseline.

4. Supstitucija hidroksilnih grupa na 3-i 5-položaju metoksi grupama,

kao u siringinskoj kiselini, smanjuje aktivnost.

5. Derivati hidroksicimetne kiseline su bolji antioksidanti od derivata

hidroksibenzoeve kiseline zbog prisustva CH=CH-COOH grupe,
odnosno dvostruke veze koja učestvuje u stabilizaciji nastalog aroksil
radikala rezonancijom.
 Aleopatija

• Biljke u procesu metabolizma preko svojih organa, a

pogotovo preko korenovog sistema, luče sekundarne
metabolite koji imaju fiziološko delovanje na druge biljke,
pa čak i na biljke iste vrste. Taj pojam nazvan je alelopatija,
a supstance koje luče biljke i niži organizmi alelohemikalije.

• Po definiciji koju je dalo Međunarodno alelopatsko društvo

(International Allelopathy Society – IAS), alelopatija
obuhvata sve procese koje izazivaju sekundarni metaboliti
koje proizvode biljke, alge, bakterije i gljive, a koji utiču na
rastenje i razvoj poljoprivrednih i bioloških sistema.

• Utvrđeno je da benzoeva i cimetna kiselina imaju primarni

alelopatski efekat u šumskim ekosistemima, ali i
autoalelopatski efekat kod gajenih biljaka kao što su špargla
i kafa.
Kumarini i kumarinski heterozidi

Jednostavni kumarini, dikumarini i

heterociklični kumarini
Kumarini su jedinjenja koja se mogu smatrati derivatima o-
hidroksicimetne kiseline (o-kumarinske kiseline). Kumarini imaju
C6-C3 strukturu ali poseduje i kiseonik kao deo C3 jedinice.

OH
O O

COOH COOH

Cimetna kiselima o-Hidroksi cimetna kiselima Kumarin

(hromen-2-on)

Biosinteza kumarina
Kao i većina ostalih fenilpropanskih jedinjenja i kumarini nastaju
iz fenilalanina preko cimetne i p-kumarinske kiseline.
Važni koraci u sintezi su:
• uvođenje hidroksilne grupe u orto položaj;
• proces izomerizacije na dvostrukoj vezi (EZ) je
fotokatalizovan;
• spontane laktonizacije i stvaranja kumarinske strukture;
• dodatno prenilovanje;
• naknadna ciklizacija i formiranje furano- i pirano kumarina

U biljnom tkivu mogu biti prisutni:

• heterozidi o-hidroksi-Z(E)-cimetne kiseline
• heterozidi kumarina;
• slobodni kumarini.
Kumarini su podložni fotohemijskim reakcijama uz različite
oblike kontrakcije prstena i premeštanja. Iz heterozida
hidroksi-cimetnih kiselina, kumarini nastaju tokom procesa
sušenja (proces je praćen specifičnim mirisom pokošenog
sena). Dolazi do hidrolize heterozida i spontane
laktonizacije.

Biosinteza kumarina počinje sa trans-4-cimetnom kiselinom

koja se oksiduje do o-kumarinske kiseline (2-hidroksi
cimetne kiseline), Zatim dolazi do formiranje glukozida.
Ovaj glukozid izomerizuje do odgovarajuće cis-
komponente, koja kroz zatvorenu formu prstena gradi
kumarin. Većina prirodnih kumarina poseduju funkcionalnu
grupu koja sadrži kiseonik u položaju C-7, nastalu putem
biosintetičke hidroksilacije cimetne kiseline.
Biosintetički put kumarina
Kumarini se dele na jednostavne kumarine, dikumarine i hetrociklične
kumarine.

Jednostavi kumarini se međusobno razlikuju po supstituentima: najčešće su

to hidroksilne i metoksi grupe, pa se i oni nazivaju hidroksi- ili
metoksikumarini.

Uglavnom sva prirodna jedinjenja sadrže supstituent (hidroksi ili metoksi

radikal) u položaju C7, kao na primer najrasprostranjeniji kumarini
umbeliferon i herniarin. Pored toga, do supstitucije može doći i na drugim
položajima; na C6 i C8.
5 4
6 3 R1 Umbeliferon (R1=R3=H, R2=OH)
7
2 Herniarin (R1=R3=H, R2=OCH3)
8 O O R2 O O Eskuletin (R1=R2=OH, R3=H)
1
R3
Skopoletin (R1=OCH3, R2=OH, R3=H)
Fraksetin (R1=OCH3, R2=R3=OH)
 Umbeliferon
7-hidroksihromen-2-on Skopoletin
7-hidroksi-6-
metoksihromen-2-on

Eskuletin
6,7-dihidroksihromen-2-on
 Herniarin Dalfnetin
7-metoksihromen- 2-on 7,8-dihidoksihromen-2-on

Fraksetin
7,8-dihidroksi-6- metoksihromen-2-on
 Kao i druga fenolna jedinjenja, kumarini se u prirodi javljaju kao glikozidi. Dva
najviše rasprostranjena kumarin-glikozida su: skimin, umbeliferon-7-glikozid i
skopolin, skopoletin-7-glikozid. Manje rasprostranjeni su: eskulin, eskuletin-7-
glikozid, cikorin, eskuletin-6-glikozid, dafnin, dalfnetin-7-glikozid.

Eskulin
7-hidroksi-6-[(2S,3R,4S,5S,6R)-3,4,5-
trihidroksi-6-(hidroksimetil)oksan-2-
il]oksihronem-2-on

Kumarini doprinose razvoju rezistencije biljaka na bolesti i štetočine (aleopatska

aktivnost).
Eskuletin se nalazi u kori i listovima divljeg kestena – Aesculus hippocastanum
L. Umbeliferon i eskuletin se primjenjuju za zaštitu kože od sunca. Apsorbuju
UV zračenje kraćih talasnih dužina 280-315 nm koje je štetno za kožu, a otpuštaju
UV zračenje dužih talasnih dužina 315-400 nm koje tamni kožu.
Umbeliferon je široko rasprostranjen. Koristi se u enzimskim testovima.
 Dikumarini
Nastaju tako što se dva kumarinska molekula međusobno povežu metilenskim
mostom.
Do ovakvog povezivanja dolazi tokom procesa fermentacije, ali samo pod
specifičnim uslovima:
• u prisustvu mikroorganizama,
• kada je biljna masa vlažna.

Dikumarol
2-hidroksi-3-[(2-hidroksi-4-oksohromen-
3-il)metil]hromen-4-on

Najpoznatije jedinjenje ovakve strukture je dikumarol (4-hidroksi kumarin; 3.3'

veza) i izolovan je iz plesnjivog sena koje je sadržalo dosta kokotca, Melilotus
officinalis. Dikumarol ispoljava antikoagulacioni efekat kod sisara, koji prvi put
je detektovan kod teladi hranjenih detelinom koja su vrlo često obolevala od
hemoralgije sa fatalnim posledicama. Dikumarol, dimerni kumarin izolovan iz
ove biljne vrste se koristi u prevenciji tromboze.
 Heterociklični kumarini
Furanokumarini sadrže još jedan prsten – furanski prsten.
Psolaren i ksantotoksin su linearni tip furanokumarina u kojima je
furanski prsten vezan u položaju 6,7. Sa druge strane angelicin
pripada angularnom tipu, u kojima je furanski prsten vezan u
položaju 7,8.

Psolaren Ksantotoksin
furo[3,2-g]hromen-7-on 9-metoksifuro[3,2-g]hromen-7-on
 Angelicin
furo[2,3-h]hromen-2-on

Psolaren i ksantotoksin su fotosenzitivne substance, pa se

koriste u medicini i kozmetici za poboljšanje pigmentacije kože.
Angelicin i njegovi derivati su toksične supstance za ribe, manje
za čoveka, pa se kao biljni ekstrakt koristi u jugoistočnoj Aziji za
hvatanje riba
 Rasprostranjenost, lokalizacija, biološka uloga
Kumarini su široko rasprostranjeni u biljnom svetu; izolovano je
preko 1000 različitih struktura kumarina.
Kumarini se pojavljuju u korenu, plodovima i semenkama vrsta
porodice Apiaceae, Asteraceae, Fabaceae, Lamiaceae,
Moraceae, Poaceae, Rutaceae i Solanaceae.
Furanokumarini su najviše prisutni u porodicama Apiaceae,
Fabaceae, Moraceae i Rutaceae.
Slično drugim fenolnim jedinjenjima, kumarini se u prirodi
javljaju u kombinovanom obliku sa molekulima monosaharida,
odnosno kao glikozidi
Slobodni ili u obliku heterozida, lokalizovani su u svim
nadzemnim i podzemnim organima biljaka.
Smatra se da kumarini u biljnom tkivu imaju:
• zaštitnu ulogu (to su fitoaleksini),
• štite biljku od ultraljubičastog zračenja.
 Farmakološko delovanje kumarina
Potvrdeno je da kumarini smanjuju permeabilnost zidova kapilara i
limfnih sudova pa se koriste kod inflamatornih procesa, kao i za
smanjenje edema. Neki kumarini intenziviraju glomerularnu
filtraciju i deluju kao diuretici.
Kumarini su fotosenzibilizatori (povećavaju broj melanocita i
pospešuju sintezu pigmenta) pa se koriste u terapiji vitiliga i
psorijaze. Takode se koriste u lečenju katarakte jer su odgovorni za
inhibiciju aldoza reduktaze. Visnadin blokira kalcijumove kanale i
pojačava koronarnu vazodilataciju dok furanokumarinski derivati
deluju kao nespecifični bronhodilatatori. Kelin i visnagin deluju kao
spazmolitici, čak i pri minimalnim koncentracijama. Pomenuti
kumarini koriste se u terapiji: angine pektoris, srčane
insuficijencije, tahikardije, ekstrasistola i dr.
U laboratorijskim uslovima utvrđena je mutagena aktivnost
linearnih furanokumarina koja se ostvaruje njihovim
povezivanjem sa pirimidinskim bazama u lancu DNK. Ovakva
aktivnost se može potencijalno iskoristiti u terapiji kancera.
Dokazano je da se primenom kumarina mogu aktivirati
makrofagi i kao takvi penetrirati u tumorsko tkivo gde neutrališu
maligne ćelije. Herniarin, eskuletin, skopolin i skopoletin
pokazali su antiinflamatornu aktivnost inhibirajući otpuštanje
eikosanoida iz jonofora stimulisanih makrofaga miša.
Antimutagenu aktivnost poseduju i kumarin umbeliferon.
Medutim, pored svih pomenutih pozitivnih efekata ne treba
zaboraviti na toksične efekte odredenih kumarina kao što su
akutna hepatotoksičnost i kancerogenost.
 Hromoni
Hromoni su bezbojni biljni konstituenti koji u prisustvu kiselina
grade žuto obojene oksonijum soli.

Hromon (hromen-4-on ili 1-4-benzopiron) je

derivat benzopirana sa substituentom keto
grupom na piranovom prstenu.

Prirodni hromoni obično sadrže metil-grupu u položaju 2 i

funkcionalnu grupu sa kiseonikom u položajima 5 i 7. Hromoni su
često aktivni principi lekovitih biljaka.
Najprostiji hromon je eugenin izolovan iz divljeg karanfilića.
Kelin se u vidu biljnog ekstrakta koristio za muskularnu
relaksaciju i lečenje bronhijalne astme u narodnoj medicini
istočno-mediteranskih zemalja, a ima značaj i kao vazodilatator.
 Eugenin Kelin
5-hidroksi-7-metoksi-2- 4,9-dimetoksi-7-metillfuro
metilhromen-4-on [3,2-g]hromen-5-on

Eugenitin
5-hidroksi-7-metoksi-
2,6-dimetlhromen-4-on