A brief description of cellular oxidative processes

Activity in the mitochondrial electron transport chain leads to the production of

.-
superoxide (O2 ) which can be converted to hydrogen peroxide (H2O2) by the enzyme
superoxide dismutate (SOD). H2O2 can be further converted by the iron-dependent Fenton
. .
reaction into the potent hydroxyl radical (OH ). In the cytoplasm, nitric oxide (NO ) is generated
.
by various forms of nitric oxide synthase (NOS) by conversion of L-arginine to L-citrulline. NO
.- .-
reacts with O2 to generate the potent oxidant peroxynitrite (ONOO-). O2 can also be
produced by NOS by transfer of electron from NADPH to O2. Other enzymatic processes, such
as cytochrome P450, also generate ROS in normal cellular activities.
.-
Major anti-oxidative processes in cells include catalase/peroxidase that converts O2 to
H2O and O2. In the process, glutathione (GSH) is oxidized to glutathione disulfide (GSSG). GSSG
is reduced back to GSH by the enzyme glutathione reductase with the conversion of NADPH to
NADP. GSH and NADPH are the most common electron donors participated in cellular anti-
oxidation processes. ONOO- is decomposed by peroxiredoxin and glutathione peroxidase into
. .
less potent nitrogen free radicals (NO3 /NO2 ).

ROS react with cellular macromolecules. The most common form of DNA oxidative
damage is the formation of hydroxylated bases. 8-hydroxy-2’-deoxyguanosine (8-OHdG) is
generally used an index of oxidative DNA damage. ROS react with lipids to produce lipid peroxyl
radicals and lipid hydroperoxides. Lipid peroxyl can subsequently form malondialdehyde
(MDA), which is commonly used as an index of oxidative lipid damage. Lipid radicals can diffuse
through membrane leading to protein oxidation and formation of DNA-MDA adduct. Oxidative
lipid damages affect the structure and function of cell membrane. ROS attack proteins directly
and indirectly. Protein carbonyl is a form of protein oxidative damage. Changes in protein
structure lead to alteration in enzymatic activities, particularly, damage to membrane transport
proteins leads to ionic imbalance such as intracellular concentrations of calcium and potassium.
Oxidative stress could also cause changes in regulation of transcription factors in cells, e.g., the
Nrf2 antioxidant pathway.

Активност у ланцу митохондријалног транспорта електрона доводи до стварања

.-
супероксида (О2 ) који се може претворити у водоник пероксид (H2O2) ензимом
супероксид дисмутаза (SOD). H2O2 се може даље претворити у присуству гвожђа
Фентоновом реакцијом у моћан хидроксил радикал (OH˙). У цитоплазми, азотни оксид
(NO) настаје различитим облицима азот оксид синтазе (NOS) конверзијом L-arginine у L-
.- - .-
citrulline. NO˙ реагује са О2 стварајући моћан оксидант перокситрит (ОNОО ). О2 се
такође може произвести NOS-ом преношењем електрона са NADPH на О2. Остали
ензимски процеси, као што је цитохром P450, такође стварају ROS у нормалним ћелијским
активностима.

Главни антиоксидативни процеси у ћелијама укључују каталазу / пероксидазу која

.-
претвара О2 у H2O и О2. У том процесу, глутатион (GSH) се оксидује у глутатион-
дисулфид (GSSG). GSSG се редукује натраг до GSH ензимом глутатион-редуктаза са
конверзијом NADPH у NADP. GSH и NADPH су најчешћи донори електрона који
-
учествују у ћелијским анти-оксидационим процесима. ОНОО се разграђује
пероксиредоксином и глутатион-пероксидазом у мање снажне азотне слободне радикале
. .
(NО3 ./НО2 ).

ROS реагује са ћелијским макромолекулама. Најчешћи облик оксидативног оштећења

ДНК је стварање хидроксилираних база. 8-hydroxy-2’-deoxyguanosine (8-OHdG) се
генерално користи као индекс оксидативног оштећења ДНК. ROS реагују с липидима
стварајући липидне пероксилне радикале и липидне хидропероксиде. Липидни пероксил
може накнадно формирати малондиалдехид (MDA), који се обично користи као индекс
оксидативног оштећења липида. Липидни радикали могу дифундирати кроз мембрану што
доводи до оксидације протеина и стварања DNA- MDA. Оксидативна оштећења липида
утичу на структуру и функцију ћелијске мембране. ROS директно и индиректно нападају
протеине. Протеин карбонил је облик оксидативног оштећења протеина. Промјене у
структури протеина доводе до промјене у ензимским активностима, посебно оштећења
протеина мембранских транспортера доводе до јонске неравнотеже, попут
унутарћелијских концентрација калцијума и калијума. Оксидативни стрес такође може да
проузрокује промене у регулацији фактора транскрипције у ћелијама, нпр., Nrf2 пут
антиоксиданата.