Фрањо Баришић

Фрањо Баришић (23. јануар 1914, Подхум – 3. јануар 1988, Београд) је био хрватски историчар.

Школовање и академска каријера

Основну школу завршио је у месту рођења а затим је похађао фрањевачку класичну гимназију у
Високом. Студирао је класичне науке на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Ту је
дипломирао 1940. године. Као асистент-дневничар
асистент дневничар радио је на Филозофском факултету између
1937. и 1941. године. Отпуштен је уна 1941. и био је незапослен све до пред крај рат
рата када је
постављен за професора гимназије у Панчеву. Од 1948. био је асистент Византолошког
института САНУ у коме је од 1953. радио као научни сарадник. Докторорао је исте, 1948,
године са теом Чуда св. Димитрија Солунског као историјски извор (објављена као књига 1954.
године. Ова дисертације представља једно од најтемељнијих дела модерне југословенске
византологије.

Од 1955. био је запослен на Филозофском факултету у Београду у звању хонорарног, па сталног

доцента, потом ванредног (од 1960) и редовног професора
пр (1965—1977).
1977). Дуго година је био
управник Одељења за класичне науке и декан Филозофског факултета (1975).

Научни рад
Баришић је поседовао изузетно велика историјска и филолошка знања па је могао да врло
темељно изучава најразличитије византијске изворе.
изворе. У раном периоду своје научне каријере
интересовао се за питање досељавања Словена на Балканско полуострво. Бројна питања у вези
сеобе Словена разматрао је делимично у докторској дисартацији а затим и у низу других
радова: Приск као најстарији извор за историју јуних Словена (ЗРВИ 1 (1952), 52
52—63), О
најстаријој Прокопијевој вести о Словенима (ЗРВИ 2 (1953) 25—31), Цар Фока (602—610) и
подунавски Аваро-Словени (ЗРВИ 4 (1956) 73—88).
73 88). У расправи о цару Фоки и подунавским
Словенима уздрмао је до тада владајуће мишљење о Фокиној владавини као кључном периоду
за продор Словена на Балканско полуострво и показао је како главне продоре Слове
Словена треба
везивати за владавину потоњег цара Ираклија.
Ираклија

Написао је више историјско-топографских

топографских студија рановизантијске епохе, проучавао је
веродостојност писаца из круга цара Константина VII Порфирогенита. Изучавао је такође
византијске натписе 10. и 11. века као и већи број, мањих, појединачних извора у
расправама: Грчки натписи на монументалном живопису (ЗРВИ 10 (1967) 47—58), Веридбени
прстен краљевића Стефана Дуке-Радослава Немањића (ЗРВИ 18 (1978) 257—268). У већем броју
радова бавио се и питањима византијске дипломатике: Повеље византијских царица, О
повељама кнеза Лазара и патријарха Спиридона, Дипломатар тесалијских манастира
Макринитиса и Неа Петра. Радови у области дипломатике настали су у вези великог
међународног пројекта Archives de l'Athos који је радио на издавању аката манастира
Хиландара. Разматрао је и нека просопографска питања. Радом Хронолошки проблеми око
године Немањине смрти из 1971. године окончао је вишедеценијску расправу у српској
историографији око године смрти Симеона Немање. Показао је да је Симеон умро 1199. године
а његову тезу је новим аргументима ојачао Владимир Мошин. У неколико радова је разматрао
владарску идеологију средњовековне Србије и српске цркве. Владарски чин кнеза Лазара и О
измирењу српске и византијске цркве.

Значајан је његов рад на објављивању византијских извора за историју Јужних Словена. У свим
издатим томовима едиције Византијски извори за историју народа Југославије Баришић је
уградио свој лични печат. Био је преводилац и аутор коментара а вршио је редакцију и томова у
којима није оставио лични ауторски печат.

Библиографија радова Фрање Баришића објављена је у Споменица Фрање Баришића, Зборник

Филозофског факултета у Београду 14, 1 (1979) 1—6.

Литература
 Баришић, Фрањо у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 272—273.