Стојан Протић

Стојан М. Протић (Крушевац, 16/28. јануар 1857 —

Београд, 28. окто ар 1923) је ио српски политичар, Стојан Протић
државник и пу лициста, један од оснивача Народне
радикалне странке у Ср ији. Више пута је ио министар
финансија. После Првог светског рата о разовао је прву
владу Краљевства Ср а, Хрвата и Словенаца и ио је први
њен премијер.

За место лидера Радикалне странке суко ио се са

Пашићем, али је изгу ио и вођа странке је постао Пашић.
У Хрватској и Словенији се веровало да се разишао са
радикалима јер је ио пријатељ Хрвата и Словенаца, али
испоставило се да је то мишљење ило погрешно јер се
он као и већина радикала залагао за Велику Ср ију.

Нешто више од годину дана ио је управник Народне

и лиотеке Ср ије (1900—1901).

Издавао је и уређивао часопис „Дело“ и лист „Одјек“ и

написао је одговор на аустроугарски ултиматум Ср ији
1914. године.
Биографија
Стојан Протић је написао следећа дела: „О Маке онији и Датум рођења 28. јануар 1857.
Маке онцима“ (1880), „Ал ански ро лем и Ср ија и
Аус роу арска“, „Ср и и Бу ари у Балканском ра у“, Место рођења Крушевац
„Тајна конвенција између Ср ије и Аус роу арске“... Кнежевина Србија
Датум смрти 28. октобар 1923. (66 год.)
Место смрти Београд
Садржај Краљевина СХС
Породица Милан Ст. Протић
Биографија (праунук)
Политички живот под Обреновићима Политичка Народна радикална
Од Мајског преврата партија странка

У југословенској краљевини Мандати

1. председник Владе Краљевства Срба,
Види још
Хрвата и Словенаца
Референце 20. децембар 1918 — 16. август 1919.
Литература Монарх Петар I Карађорђевић
Спољашње везе Наследник Љубомир Давидовић
председник Владе Краљевства Срба,
Хрвата и Словенаца
Биографија 19. фебруар 1920 — 17. мај 1920.
Монарх Петар I Карађорђевић
Претходник Љубомир Давидовић
Стојан Протић је рођен јануара 1857. године у Крушевцу, Наследник Миленко Веснић
где се његов чукундеда доселио из Дечана. Потиче из
угледне варваринске породице која је прешла у Крушевац. Деда по оцу, поп Милија из Варварина је
з ог свог патриотизма страдао од Турака; умро је у страшним мукама на ијањем на колац.[1] Отац,
иако досељеник из Варварина, као угледан грађанин занатлија, иран је за кмета Крушевачке
општине.[2] Студирао је историју и филозофију на Великој школи, где га је запазио професор Стојан
Новаковић. Кратко је радио у државној служ и, као професор гимназије у Свилајнцу до 1881. године.
Прота Миливоје Барјактаревић га је мудро у едио да се посвети новинарском послу. Од тада се
посветио новинарству и постао уредник Самоу раве, званичног дневног гласила Народне радикалне
странке. Године 1884. је покренуо политички лист "Глас", али власт није дозволила да се појави ни
први рој под његовим уредништвом. Након укидања опсадног стања, у окто ру исте године
покренуо је нови политички лист "Одјек". Као уредник заступао је идеју о промени српског устава,
преводећи на српски језик модерне европске уставе.[3] Али већ 1885. године је ио ухапшен з ог
преступа као одговорни уредник. Провео је десет месеци на ро ији, у Казнено-поправном заводу у
Пожаревцу, одакле је пуштен као помилован, јануара 1886. године.

Политички живот под О реновићима

У политички живот је ушао крајем 1887. године, из ором за народног посланика из редова радикала.
Истовремено је ио на функцији секретара Министарства унутрашњих дела у радикалској влади.
Када је након само 100 дана "пала влада",[4] Протић је дао оставку на државну служ у и наставио
деловање у "Одјеку" (коју није ни напуштао). Краљ Милан је 1888. године покренуо у јавности
"уставно питање", уследио је рад на Уставу. Као секретар уставотворног Од ора, Стојан Протић је
1888. године учествовао у састављању Устава из 1888. године. Када је 1889. године а дицирао краљ
Милан, створени су услови да се оформи нова и то радикалска влада. Повратио се Стојан у ранији
положај - као секретар Министарства унутрашњих дела. Овај пут је напредовао и следеће две године
ио је Начелник тог министарства. Протић се показао изузетно спремним за послове државне
сигурности, захваљујући својој интелигенцији, "гвозденој" вољи и правичности. Његово време у
служ и о ележио је преокрет у српском друштву, сачуван је поредак након револуције и дошло је до
сло одних политичких из ора у једном неповољном времену. Млади краљевић Александар
О реновић се 1891. прогласио пунолетним, и извршио државни удар, Протић је ио само пет дана (1.
април 1891) ио Управник града Београда. Након тога, до пада радикалске владе јануара 1894. године
он је председник Пореске управе. Са прекидом од три године, док је наставио писање у "Одјеку",
Протић је још једном током 1897. године ити на том положају. Као сарадник писао је чланке и у
"Делу", користећи поред свог имена и псеудоним "Јанус".[5] И на из орима 1897. године иран је за
народног посланика са владине листе.

Током ноћи 25/26. јуна 1899. године ухапшен је опет Протић. Затворен је као "окривљеник" за дело
атентата на "раскраља" Милана О реновића. Протићу је стављено на терет његово "про лематично и
увредљиво" писање, пре свега у "Одјеку", које је довело до ројних "штампарских оптуж и".
Утврђено је током суђења да је он вређао Краља Милана, и клеветао институције и појединце. По
пресуди Преког суда 13. септем ра 1899. године "з ог дела атентата и велеиздаје", осуђен је новинар
Протић на 20 година затвора. Било је то з ог наводног учешћа у Ивањданском атентату. Атентатор
Ђура Кнежевић, његов рат Стеван и Ранко Тајсић су између 28 осуђених, једини до или смртну
казну.[6] Протић је изашао са ро ије 1900. године, када је помилован од стране младог краља.[7]

Стојан Протић се и даље авио својим активностима. Биран је Члан Самосталне монополске управе и
народни посланик постао је 1901. године. Тек му је предстојао успон, за који се припремао, када уде
пропао о реновићки режим.

Од Мајског преврата
Мајски преврат 1903. године срушио је династију О реновића и довео до великог заокрета Ср ије.
Било је то време доминације радикала који су под демократски настројеним владарима
Карађорђевићима показали своје могућности. Пред осло одилачке ратове Ср ије државу су
уређивали и припремали, као елитна "кумовска" тројка, Лаза Пачу, Андра Николић и Стојан Протић.
Протић је од почетка 20. века направио импресивну државничку каријеру. Он је непрекидно, све до
послератног раскола у Радикалној странци (односно разлаза са Пашићем) на месту где се доносе
најважније државне одлуке. Постао је министар унутрашњих дела крајем маја 1903. године и његова
је велика заслуга што је у држави учуван ред, па Аустроугарска није имала повод да окупира српске
пограничне крајеве.[8] Од 29. маја 1903. до 16. маја 1905. ио је министар унутрашњих дела у
владама Јована Авакумовић, Саве Грујића и Николе Пашића и поново од 17. априла 1906. до 30. маја
1907. у Пашићевој влади. Од 11. фе руара 1909. до 8. маја 1912. ио је министар финансија у
концентрационој влади Стојана Новаковића и у две следеће владе Николе Пашића и Милована
Миловановића, и истовремено заступник министра унутрашњих дела у Пашићевој влади од 12.
септем ра 1910. до 25. јуна 1911.

За министра унутрашњих дела поново је иза ран од 30. августа 1912. до 22. новем ра 1914.
Министар финансија други пут је ио од 10. јуна 1917. до 20. децем ра 1918. и паралелно са тим ио
заступник министра иностраних дела од 3. новем ра до 20. децем ра 1918.

У југословенској краљевини
После уједињења у Краљевину СХС Стојан Протић је од 20. децем ра 1918. до 16. августа 1919. ио
председник прве владе Краљевине СХС. По страначком споразуму први председник владе Краљевине
СХС је тре ало да уде Никола Пашић, али је регент Александар мандат дао Протићу, а Пашића
послао као делегата на Париску мировну конференцију.[9] Протићева влада је ила коалициона влада
састављена од политичара најважнијих странака, са Антоном Корошецом као потпредседником,
Светозаром При ићевићем као министром унутрашњих дела и Антом Трум ићем као министром
иностраних дела.[10]. Протићеву прву владу о ележиле су тешке социјално-економска ситуације и
политичке ор е око државног уређења. Ова влада је покренула решавање питања земље које су
припадале еговима у Босни и Херцеговини, дозволивши сељацима да о рађују еговску земљу и да
плаћају најамни до коначног решења овог питања.[11]

Пашић и Протић се велики део свог живота или лиски сарадници и пријатељи. За разлику од
Пашића, Протић је ио више окренут држави и њеним унутрашњим про лемима. Сматран је за мозак
радикалне странке у питањима државног уређења и државне управе. Заступао је идеју
децентрализације и широких самоуправа, рано увидевши све недостатке централистичке управе, у
земљи коју су потресали међунационални неспоразуми, попут ко ног суко а са Хрватима.[12]

Рад Протићеве владе су ометале политичке расправе, апстиненције посланика, опструкција и

непостојање кворума који су реметили рад Привременог народног представништва.[13] Протића је на
месту председника владе заменио демократа Љу омир Давидовић. Протић је поново постављен за
председника владе од 19. фе руара до 17. маја 1920. године. И другу Протићеву владу су о ележили
оштри суко и владе и опозиције. Демократе и социјалдемократе су тражили одржавање из ора за
уставотворну скупштини, док су се радикали залагали за одлагање из ора. Бојкот демократа и
социјадемократа је онемогућавао влади кворум у Привременом народном представништву, з ог чега
је радикалска влада правила уступке хрватским и словеначким политичарима у погледу
аутономије.[14]

Са Народном радикалном странком се разишао око питања државног уређења Краљевине СХС и
страначким схватањем националних интереса српске уржоазије.[15] З ог нацрта устава, у коме је
предвиђао о разовање самоуправних о ласти, углавном у историјским границама, дошао је у суко са
Пашићем и изгу ио регентову подршку. У суко у са Пашићем изгу ио је свој утицај у странци.
Основао је странку "Независних радикала" и покренуо лист Ра икал 1921. године. Протић је
ојкотовао рад Уставотворне скупштине и противио се подели краљевине на о ласти и заступао
политику компромиса и децентрализицују и поделу државе на девет историјских покрајина са
законодавним и извршним функцијама.[16] У држави оштро подељеној на федералисте и централисте,
Протићев предлог је до ио подршку само нај лижих сарадника, који ће з ог тога ити искључени из
Радикалне странке. Протић на из орима није иза ран ни за народног посланика у Крушевачком
округу, у коме је деценијама иран огромном већином.

Стојан Протић је умро као пензионер, у свом стану у Кнез Михајловој улици ( р. 33) и сахрањен о
државном трошку у Београду, крајем окто ра 1923. године. У некрологу је о њему речено: "Умро је
као и што је живео: непо еђен и поштен. Непо еђен, јер до последњег тренутка није полагао оружје
иако га је војска (радикали) оставила. Поштен, јер је склопио очи као сиромах..." Подсећања ради, он
је уз Лазу Пачуа ио највећи српски финансијски стручњак оног времена.[17] Иза њега су остали син
др Милан Протић чиновник Народне анке и кћи Мица.[18] Његов праунук је српски историчар,
ивши градоначелник Београда и ивши дипломата Милан Ст. Протић.

Види још
Прва влада Стојана Протића
Друга влада Стојана Протића
Списак министара иностраних послова Србије
Списак председника влада Југославије
Списак министара финансија Југославије

Референце
1. "Полицијски гласник", Београд 1904. године
2. "Политика", Београд 29. октобар 1923. године
3. Popović-Obradović 2008, стр. 70.
4. "Полицајски гласник", Београд 1. јануар 1904. године
5. "Полицијски гласник", Београд 1904. године
6. "Мале новине", Београд 1899. године
7. Александар Растовић: "Велика Британија и Србија 1903-1914. године", Београд 2005.
године
8. "Политика", Београд 1923. године
9. Petranović 1988, стр. 91-92.
10. Petranović 1988, стр. 91.
11. Fogelquist 2011, стр. 100.
12. "Правда", Београд 1939. године
13. Petranović 1988, стр. 94.
14. Petranović 1988, стр. 95.
15. Petranović 1988, стр. 141.
16. Petranović 1988, стр. 128.
17. "Политика", Београд 30. октобар 1923. године
18. "Политика", Београд 1923. године

Литература
 Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности (https://books.google.com/books?i
d=1wE1AAAAMAAJ). 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978 (https://books.google.com/books?id
=nW5pAAAAMAAJ). Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988 (https://books.google.com/books?id
=vCYMAAAAIAAJ). 1. Beograd: Nolit.
Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji
Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558.
Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in
Nineteenth Century Serbia (http://books.google.com/books?id=pokNAQAAMAAJ). Duke
University Press.
Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929 (http://books.g
oogle.com/books?id=-pdRAwAAQBAJ&pg=PA300). Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2.

Спољашње везе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стојан_Протић&oldid=23185188”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 9. јун 2020. у 09:57 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.