Спорт - призив на слободу или пристанак на ропство

Апстракт: Спорт, каквог га данас видимо у царству мас-медија и

потрошачке (не)културе, је суштински неодвојив од идололатрије.
Идололатрија, о којој говорим, присутна је не само у „спортовима“ који нам
долазе са Далеког Истока који су увек скопчани са религиозно-философском
традицијом из које су потекли. Добар пример злупотребе спорта у циљу
стварања идололатрије (псевдорелигије) јесу Олимпијске игре и мноштво
турнира – на њима се све и свако приводи на поклоњење богу профита –
мамону. Савременим „спортом“ се нуди човеку еклектика индустријског
неопаганизма прикривеног иза сјаја олимпизма. Човек, и спортом, излази из
себе да би у себи обухватио и сабрао свет око себе - јер само ради човека и
човеком, по дару Творца, време и простор постоје. Добрим, христоцентричним,
покретом преображавамо свет на добро и показујући се душом и телом
облагодаћеним сарадницима Богу на путу нашег спасења – правог спорта без
таквог усмерења нема. Спорт као разонода није грех, јер је разонода одмор и
време када се човек сабира. Спорт, иако помоћно средство, никада није
агностичан будући да се и њиме, у почетку, дарови садржани у души и телу
упознају и ка спасењу од греха, пропадљивости и смрти усмеравају. Спорт не
може бити изједначен са индустријским спортом у коме је и сам појам спорта
само маска за грех (профит). У спорту важи правило ап. Павла све ми је
дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада
мноме (1Кор 6, 12).

Кључне речи: човек, спорт, идололатрија, благодат, грех, слобода.

Свето Писмо о спорту

У Библији се на много места користе термини који указују да спорт није

стран човеку и да је он саставни део човековог живота као и то да спорт није
сам по себи сметња или грех за човека. Такође, ваља одмах напоменути и
следеће: спорт, у време Старозаветног Израиља и у Цркви до данас, није
поистоветљив са савременим разумевањем игре и такмичења1.
1
Конкретно мислимо на неспојивост хришћанства са спортом утемељеним на следећим
дефиницијама, тј. да се „i u svetu i u nas razumevaju se fzičke aktivnosti (vežbanja)
prijatnog, dinamičkog i izrazito agonističkog karaktera“ – (Enciklopedija fizičke кulture P–Ž,

1
 За светооткровењско (теантрополошко) сагледавање човека проблем је
начин и циљ употребе спорта, тј. његова употреба на спасење, или његова
злоупотреба на (вечну)пропаст човека.

Спорт у библијским текстовима

Читајући библијске текстове, без удубљивања у њихов сотириолошко-

теолошки извор и смисао, релативно лако можемо наћи многа места на којима
се говори о вештинама које карактеришу спорт у савременом смислу. Пре свега
се обраћа пажња на игру (плес нпр. 1Днев 15,28-29 2), али има и спомена других
спортова (трчање и пливање)3. У талмудској, пак, литератури4 има више
сведоча-нстава о томе да је Јевреје итекако занимао однос вере и (вештина)

Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1975, с. 301. цитирано према dr Violeta Šiljak,
Istorija sporta, Fakultet za menadžment u sportu Univerziteta “Braća Karić”, Београд, 2007.,
с. 12.); као и следећа: „Prema jednoj od definicija, sport je institucionalizirana natjecateljska
aktivnost jer se temelji na standardiziranim, unaprijed odre|enim pravilima, a uključuje
snažno tjelesno naprezanje ili upotrebu relativno kompleksnih tjelesnih vještina u kojem je
sudjelovanje motivirano kombinacijom osobnog zadovoljstva i vanjskih nagrada (Coakley,
2007.). “ – (Dario Novak, Kršćanstvo i sport, Društvena istarživanja: časopis za opća
društvena pitanja, Vol.18 No. 1-2 (99-100), Institut društvenih znanosti Ivo Pilar, Zagreb,
2009., с. 289.) - што не одговара у потпуности библијско-црквеном односу према
спорту.
2
Бављење плесом не изненађује будући да плес (игра) у Старом Завету имао одређену
улогу (пројаву) у култу. Не толико као у другим религијама тог времена али довољно
да се покаже исправном тврдања да је „ ... igra gotovo uvijek imala važnu ulogu ...“ –
Valerija Kovač, Kategorija igre u teološkom govoru Huga Rahnera i Ivana Goluba, Nova
prisutnost : časopis za intelektualna i duhovna pitanja, Vol.V No.2 Srpanj 2007., Jagodnjak, с.
177.

3
О томе видети Dario Novak, наведено дело, с.294.
4
О настанку и развују Тлмуда код Јевреја видети Талмуду видети Гинтер Штемберг,
Увод у Талмуд и Мидраш, Фондација Конрад Аденауер Савез јеврејских општина
Србије Православни богословски факултет Универзитета у Београду Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд, 2014.; Еуген Вербер, Povest Talmuda, Talmud,
BIGZ, Београд, 1990., с.11-142.
2
спорта5. У новозаветним текстовима се такође срећу спортски изрази 6 чијом
употребом се откривена Истина лакше приближавала слушаоцима 7.

Уколоко би се задржали на простој чињеници да се спортски изрази

користе у Библији лако би допали у искушење да их и по суштинској употреби
поистоветимо са садашњом употробом и разумевањем истих. Наиме, употреба
свакодневног језика у срединама где је спорт био доминантно присутан је
неминовно доводила и до коришћења спортских термина и примера у
преношењеу Истине Откровења људима у тој средини. Међутим, то ни у једном
тренутку истине, откривене човеку кроз боговиђење (богојављање), није
подводило под критеријуме самог језика, а тиме и спорта, већ је исте откривено
изнутра преображавало и преусмеравало као правилном разумевању и употреби.
На тај начин видимо да с у Библији у примери из спорта и изрази везани за исти
у Библији вишеструко циљни (функционални), јер кроз њих се показује: а)
чињеница да је Бог Творац Који ствара, и воли своју творевину човека – без
икакве условљености; б) открива истина од Бога предана људима ради спасења
од греха, пропадљивости и смрти; в) да је човек у том односу са Богом призван
на синергију са Богом до благодатног обожења човека - а тиме и читаве
творевине – у Богочовеку Христу; да је сва творевина антропоцентрича услед
чињенице да је човек теантропоцентричан (христоцентричан).

а) Када се у Причама Соломоновим описује како Премудрост Божија (тј.

Син и Логос Божији8) то је описано као радостна (слободна) игра Премудрости

5
То исто, с. 290-293.
6
То исто, с. 295. и даље.
7
О томе како се у Цркви користи и односи према језику философије и науке видети
Δήμητρα Κούκουρα, Το μήνυμα του Ευαγγελίου, μετάδοση και πρόσληψη, ἐκδόσεις Π.
Πουρναρά, Θεσσαλονίκη 2009.

- Ο λόγος του Θεού και το λειτουργικό κήρυγμα - http://blogs.auth.gr/moschosg/%CE

%B4%CE%AE%CE%BC%CE%B7%CF%84%CF%81%CE%B1-%CE%BA%CE%BF%CF
%8D%CE%BA%CE%BF%CF%85%CF%81%CE%B1-%CE%BF-%CE%BB%CF%8C%CE
%B3%CE%BF%CF%82-%CF%84%CE%BF%CF%85-%CE%B8%CE%B5%CE%BF%CF
%8D-%CE%BA%CE%B1%CE%B9/ 28.06.2017. 14:16.
8
О томе још видети Свети Атанасије Велики, О очовечењу Бога Логоса, Беседа, Нови
Сад, 2003.

3
која се створивши Васељењу радује са синовима људским. Сама Премудрост
Господња, Логос и Син Божији, преко богонадахнутог писца о себи сведочи
следеће: „Азъ бѣхъ, ω нейже радовашесѧ, на всѧк же ден веселѧхсѧ пре лицемъ
егω на всѧко времѧ. Eгда веселѧшесѧ вселенную совершивъ, и вселѧшесѧ ω
сынѣхъ человѣческих“9. Премудрост Божија се игра, не у космосу (са
сапостојећом јој материјом и сл.), већ га ствара и то га ствара радујући се
(веселећи се). Што јесте спорт по дефиницији, слободно, неусловљено, радостно
сабрање и одмор од сваке условљености и наметљивости, у коме Премудрост
чинећи покрет својом енергијом ствара нови свет10. Игра тако описана и
усмерена показује да игра (спорт) јесте нешто кроз шта се ствара за другог, даје
се и ослобађа се радост љубави јер циљ Премудрости није да има играчке већ да
има саиграче, сабраћу са којима се радује пред Богом (Оцем) својим. Примером
игре се открива разлог и циљ постојања човека, а то је и циљ Премудрости да
буде Бог који живи са својим Људима – Богочовек Христос оваплоћена
Премудрост Божија – не са покорним робовима већ са у радости сагласном

9
Приче Совомонове 8, 30-31. – цитирано према Библия, РБО, Москва, 2001.

10
„Ријечју Господњом небеса се створише, и духом уста Његовијех сва војска њихова.“
(Пс 33, 6); „Вјером сазнајемо да су вјекови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво
постало из невидљивог.“ (Јев 13, 3). „А то значи: „Бог је створио из небића биће, из
невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће.“ - „Преклињем те, чедо, да погледаш
на небо и на земљу, и видећи све што je у њима, да познаш да je то све Бог створио из
небића (ουκ: εξ όντων), и да род људски тако постаје.“ – 2Мак 7, 28. (Књиге Макавејске,
у преводу са јелинског изворника Епископа б.ЗХП Атанасија, друго издање, Видослов,
Јасен, Симеон Мироточиви, Требиње,Никшић, Врњци, 2002.) „својом вером у
Тројичног Бога као Творца свега видљивога и невидљивога Црква је у ствари
исповедила богооткривену истину: да је свет дело воље, мудрости и силе Божје. То пак
значи: свет није сам од себе постао; није случајно постао; нити постоји од вечности. ...
По учењу Светог Откривења све што је Бог створио из ничега, извео из небића у биће,
сачињава оно што се назива свет (κόσμος). У ужем смислу под светом се разуме земља,
а у најужем – род људски.“ – Свети Јустин Ћелијски, Догматика том.1,

4
браћом својом11. Само на тај начин творевина може постати космос, без
синергије између Премудрости и човека.

б) Основна разлика у погледу, ставу, Цркве према спорту и погледа

секуларног духа времена – али и далеко источних спортова (философских
религија12) – јесте што за Црква познаје грех као рану на човековој природи, док
тога код других (философија) религија нема. У њима је човек самодовољан, али
и препуштен самом себи и својој судбини. У Цркви човек није самодовољан, не
може сам да победи грех, пропадљивост и смрт, али није ни препуштен самом
себи јер Бог (Света Тројица), његов Творац је са њим. Разлика је и у томе што
све силе и моћи које човек може путем спорта да досегне и оствари њега не
ослобађају од пропадљивости и смрти – у најбољу руку само понављају живот,
а то је опет проклетство. Другим речима ни те „надљудске истине“ које се могу
„познати“ остају заробљене у овом свет и пре су осена и варка, него стварност.
Благодат Господња није од овога света иако њоме по вољи Господњој све
постоји, та као таква нас може привести и, по дару Његовом, нас присајединити
Христу – јер над Христом Богочовеком и благодаћу Његовом (тј. благодаћу
Свете Тројице) грех, пропадљивост и смрт неманју власт. Пад човеков у грех
није последица спортског преступа човека у утакмици између Њега и Бога, па се
самим тим грех спортом не може ни победити. Спорт се може користити и на
добро и на лоше, мада више човека усмерава, кроз спонзоре и успех по сваку
цену, ка злу, а не ка добру...

в) Стварањем је човек покренут (призван) из не бића да напредује ка

Богу али тако што ће кроз човека и сва остала творевина да напредује ка Богу. У
том контексту први покрет човека јесте покрет богопознања, богосикања, којим
је Адам препознао свет око себе и затражио друга према себи тј. жену. Ово не
треба да нас чуди будући да је богопознање неодвојиво од човекопознања.

11
Види Јн 20, 17. Где Господ Исус Христос Апостоле назива својом Браћом, а то исто је
намењено и свима онима који су на Педесетницу или на крштењу миропомазањем
добили Духа Светога.
12
О повезаности бориличких (спортова) вештина са религозно-филозовским ситемима
и предајама Далеког Истока и напору да се исте приближе савременом човеку на
Западу (хришћанском човеку?) видети Aleksandar Filipović – Borilačke vežtine između
Istoka i Zapada, Malagma, Београд, 2011.

5
Трудећи се да разуме себе Адам је по дару Господњем прво открио да је он,
Адам, неко ка коме је сва творевина усмерена и послушна, али то није било
откриће и његовог утемељења и призваности у постојање. Адам је тражио
нешто више, тражио је друга према себи – тиме је направио отклон од природе
око себе и кренуо ка своме смислу који лежи чињеници да је читава творевина
антропоцентрична зато јер је човек антропоцентричан те је на тај начин и Адам
и свет припрема и покрет ка Богочовеку Христу. Отуда је све што човек по дару
Христовом има и што у синергији Њим створи теантропоцентрично, а то је опет
покрет.

Живећи у Рају Адам је био делатни делатељ (спортиста) који се старао о

повереном му врту, одржавајући га у правилном кретању ка себи и Богу.
Усмеравање света ка Адму је Адамовим старањем, а по благодатном дару,
приносило телу Адамовом храну, а души свест да је Бог са њим, што је опет био
предукус Имена Бога који је са нама тј. Емануила (С нами Бог).

Једна од главних разлика између Адама и Еве у односу на осталу

видљиву творевину је покрет. Наиме Адам и Ева нису статични већ су
усмерени, покренути и покретни ка Богу. У том свом покрету они сабирају
творевину која је ка њима усмерена, али је сама непокретна ка Богу уколико је
не човек (Адам и Ева) не саберу и тако употпуне свој покрет ка Богу по чијој су
Икони створени. Другим речома свет је антропоцентричан али је човек, тако да
кажемо, бескрајно Христоцентричан, јер нам је сам Богочовек Христос подарио
тај благодатни дар, призив, рекавши: „ Будите ви, дакле савршени, као што је
савршен Отац ваш небески – (Мт 5, 48.).

Мала дигресија – Покрет

Сам свет човеку сведочи да све од њега и за њега у свету постоји. Лево -
десно, горе – доле, напред – назад и све остало одређује се у односу на човека
јер он, човек јесте према Икони Божијој створен 13. Све у човеку саучествује,
њиме се осмишљава и сведочи му истовремено и да јесте и да није од света и за
свет. Иако све у човеку саучествује, човек ни са чим није обухваћен и ограничен
већ све испуњава, али њега ништа од тога не употпуњава и не осмишљава.
13
Σταύρος Ε. Καλαντζάκης, Η θεολογία της Δημιουργίας στην Παλλαιά Διαθήκη, εκδ.
Γράφημα, Θεσσαλονίκη, 2016., σ. 203/207.

6
Човек својом иконичношћу све сабира и приноси собом Творцу као уздарје,
остварујући, по дару Творца, своје подобије. То је искорак на горе, али то горе
није садржано у простор-времену иако га преко човека испуњава14. Истовремено
само човеком творевина може и јесте космос (украс) јер га човек тиме чини
предајући му живот и славу од Првог и Јединог Сина Божијег и Сина Човечијег
(Богочовека) Исуса Христа, благодаћу Духа Светог по вољи Бога Оца..

У таквој ситуацији можемо, са пуно права, рећи: покрет је живот, али је

брзина смрт. Покрет се мери миром, брзина пак метром који растеже време и
криви простор сабијајући га. Покрет смирује стварајући, брзина развлачи
створено до кидања и то кидање назива стварањем. Покрет даје времену и
простору да се преобразе кроз свог покретача, брзина жели да се ослободи
времена и простора и њихова је негација јер је Покретач, по њеној логици,
успорава и ограничава – брзина би сво троје да прeвазиђе. Покрет је за мир и
стварање, брзина је за смућеност и уништење. Јављају се и нестају светови, а
опет ништа се у том лутању не дешава и не креће, јер то је лутање без покрета,
лутање загледаног у бескрај. Луталица је заборавио да крај његовог погледа, а
тиме циљ и покрет ка њему нису ван њега, већ у њему - тако да оно што жели то
и види тачно онако и онолико далеко или близу како и колико то сам одреди15.

Човек – икона и саделатељ Премудрости

Човек покретом излази из себе да би оним у себи обухватио и осмислио

свет око себе сабравши га собом, јер само ради човека и човеком време и
простор постоје16. Сваки покрет јесте пројава дарованог нам живота којим

14
То горе је сусрет онога који узлази (човека) ка Оном Који силазећи подиже човека и
свет ка себи, тако да је то горе ван нама три познате димензије, али тиме и оне бивају
возглављене.
15
Разлику између покрета и брзине је добро видљива у разлици између спорта (покрета)
и такмичења (брзине).
16
Пост 1-2. Свети Јован Дамаскин о томе, Духом Светим, сведочи следеће, „Бог је, из
видиве и невидиве природе, властитим рукама саздао човека по своме образу и
подобију, обликујући тело од земље, и својим дувањем подарио му је словесну и умну
душу; а тога човека, као што је познато, називамо божаиском иконом; јер израз по
„образу (икони)” открива оно што је умно и самовласно, док израз „по подобију“
открива могућност уподобљавања врлини. Тело и душа су, опет. саздани истовремено;

7
изграђујемо себе и свет користећи га на добро. У покрету садејствује дарована
нам благодат са душом и телом, усмеравајући нас ка Богу, правог покрета без
тога нема. Душа ма колико по дарованој јој стварањем природи била различита
од тела увек своје кретање остварује дејством на тело и кроз тело 17. Сваки
душевни покрет се одражава и на телу које на њега реагује и повинује му се,
међутим у сваком духовном покрету душа и тело међусобно сарађују и
прожимају се међусобно благодаћу Господњом до природно-ипостасне
недељивости која је неопходна за обожење човека, тј. за заједничарење у Богу.

а не најпре једно а затим друго, као шго је Ориген празнословио. ... створио га је као
некакав други свет (космос, украс), мали у великоме, као другог анђела, поклоника
Богу. сложеног, ... створио га је царем свега што је на земљи, који је под влашћу
вишњега Цара; земаљским и небеским, привременим и бесмртним, видивим и
умственим, међом између величанства и ништавности, самим духом и телом; духом за
благодат а телом за узпошење;“ – Тачно изложење Православне вере, Јасен, Београд,
2006., с. 207-208.
17
О томе Свети Оци сведоче следеће: „Душа је, пак, живо суштаство, просто и
бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и
неизобразива; пребнва у органском телу и дарујс му живот, раст, чула и способност
рађања.“ – Свети Јован Дамаскин, то исто, с. 208. Свети Григорије Палама појашњава
што је „умна и разумна природа душе саздана је заједно са земаљским телом, и од Бога
је примила животворни дух, којим одржава и оживљава тело које је са њом сједињено,
и тако разумним људима показује да човечански дух јесте умни ерос, односно оно што
оживотворава тело; тај дух, дакле, потиче од ума и припада разуму, почива унутар
разума и ума, и има у себи разум и ум. Јер, кроз њега душа природно остварује жељену
повезаност са сопственим телом, тако да никада не жели да га напусти, нити га уопште
напушта, уколико не буде ириморана неком страшном болешћу или спољашњом
повредом (тела). Само умна и разумна природа душе поседује ум и разум и животворни
дух; сходно томе, само она је, за разлику од бестелесних анђела, створена од Бога по
Његовом образу“ – Свети Григорије Палама, Сто педесет глава, природних и
богословских, етичких и практичних, и оних које очишћују од Варлаамитске прелести,
Дела Светог Григорија Паламе 8, Беседа, Нови Сад, 2015., с.66. Величанственост и
лепота створеног човека је и за анђеле била била новина јер „ Очи анђела су тада
посматрале човекову душу сједињену са чулом и са телом, и виделе су једног другог
Бога, Који је сам ум и тело, и Који није настао на земљи само из божанске доброте,
него је због превелике сопствене доброте преображен по благодати Божијој, тако да Он
исти јесте тело и ум и Дух, а да је душа сасвим по божанском образу и подобију, пошто

8
Отуда је смрт толико неприродна и болна за човека будући да је ствара грех
који ка њој човека води трулежношћу и преусмерењем кретања супротно од
Бога.

Тело човеково

Брига за тело, а не само за душу је у Цркви је библијски утемељена

истина од Светог Апостола Павла који томе поучава Коринћане следећим
речима „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама и
нисте своји?“ (1Кор 6, 19) – у том храму свештенослужи Духом Светим душа
човекова, али не као она која је садржана (обухваћена) телом већ као она која
обухвата и прожима своје тело 18. Душа собом сабира и одржава од Бога јој
даровано тело силама (енергијама) које је стварањем добила оживотворавајући
тело и стављајући у живот (не у функцију) и енергије садржане у телу.
Прожимајући тело, душа му и началствује приводећи и себе и тело циљу који
човке има од почетка, а то је богопознање и обожење по дару Христовом 19.

је јединствена у уму и логосу и духу. Али, то је видело и завидно око: злоначална змија
није могла да поднесе такав призор.“ – Свети Григорије Палама, о Исхођењу Духа
Светога, Друга беседа, Дела Светог Григорија Паламе 1, Беседа, Нови Сад, 2012.,
с.102.
18
Свети Григорије Палама о томе сведочи следећим речима: „Душа, међутим, која
заузима тело са којим је створена, присутна је у целом телу, али не у просторном
смислу, и не тако што је њиме обухваћена, него тако што заузима и садржи и оживљава
то тело, јер и сама поседује образ Божији.“ – Сто педесет глава, Дела Светог
Григорија Паламе 8, Беседа, Нови Сада 2015., с. 87.
19
„ ... Творац је све складно усагласио и спојио једно са другим, а кроз постање човека
ујединио је умно (духовно) и видљиво. Описујући стварање света, Мојсеј праведно
каже да човек није створен последњи само зато што је све припремано за њега и што је
требало најпре припремити оно што је намењено љеговом коришћењу, а затим
створити и онога, који ће се тиме користити, него и зато што је након стварања
духовних бића, а затим и видљивог света требало створити и неку везу између њих, да
би све (што постоји) било једно, повезано са самим собом и неотуђено од самога себе
(μή άλλότριον αυτό έαυτου). Стога се и појавило то живо биће (досл. та животиња),
човек, које повезује обе природе. Свето, укратко, сведочи о премудрости Творца.“ –
Немесије, епископ Емесе, О човековој природи, Господе ко је човек, Образ Светачки,
Београд, 2003., с. 103-104.

9
Међуитм, због греха којим смо преваром демона Адамом рањени, када душа
потпадне под власт нижег (оног несамосталног у односу на душу, а садржаног у
телу)20, онда и душа са телом потпада грехом под пропадљивост и смрт 21. На тај
начин човек не губи своју иконичност али се уподобљава погрешном,
демонском, а не божанском.

Црква и злоупотреба спорта

Имајући на уму напред речено, константација да „ se u kontekstu ozbiljno

shvaćenog kršćanstva pojavljivalo obezvređivanje igre, koja se primjerice tumačila u
perspektivi poganskih zabava (Tertulijan) ili pak kao bijeg od dosade (Pascal).“ 22 –
никако не важи за став Цркве према спорту, већ је одувек био и јесте негативан
став према играма (такмичењима) утемељеним на многобожачким религијским
мотивима и циљевима. Па опет у свему томе није ни једног тренутка речено
јасно да је спорт сам по себи грех, већ да се кроз злоупотребу спорта човек

20
„ ... једном делу наше душе природно је да влада и началствује, а другоме је природно
да робује и да бива покоран; као што су жеља, стремљење, чулно опажање, и уопште
све оно што је после ума ...“ – Свети Григорије Палама, то исто, с. 87.
21
На тај начин човек (душом) се „приклони телу и заволи [само]телесно, подражава
живот бесловесних (животиња) и бива им прибројан. Он ће се, према апостолу Павлу,
назвати земљаним (в. 1. Кор. 15; 47-49) и зачуће речи: Земља си и у земљу ћеш се
вратити (1. Мојс. 3; 19), јер ће се изједначити са стоком неразумном и постати јој
сличан (Пс. 48; 13, 21).“ – Немесије, то исто, с.104. Међутим, овде ваља разјаснити
однос душе и тела у тренутку смрти тела. О томе Свети Григорије Палама сведочи
следеће „Душа сваког човека истовремено јесте и живот тела које је њоме одушевљено,
и поседује животворну енергију која је видљива на нечему другом, односно на ономе
што се њоме оживљава; но, она не поседује живот само као енергију већ и као суштину,
јер живи ио себи. Може се, наиме, видети да има разуман и умни живот, који је
очигледно различит од живота тела и свега везаног за тело. И зато, и када се разлаже
тело, она (тј. душа, прим. прев.) се не разлаже заједно са њим; штавише, осим што се
не разлаже заједно са њим, она чак остаје бесмртна, јер не бива видљи. ва у било чему
другом, него живот који је у њој, поседује као суштину.“ – Сто педесет глава, Дела
Светог Григорија Паламе 8, Беседа, Нови Сада 2015., с. 60.
22
Valerija Kovač, Kategorija igre u teološkom govoru Huga Rahnera i Ivana Goluba, Nova
prisutnost : časopis za intelektualna i duhovna pitanja, Vol.V No.2 Srpanj 2007., Jagodnjak,
стр. 178.

10
приводи другиом боговима, а не Јахвеу. Исти такав став имамо и у Новом
Завету где брига о телу, па и телесне вежбе, по себи није ништа негативно
уколико се са њиме разборито користимо, док је сваки култ тела грех, као и
сваки спорт који се поставља као циљ човека, или самодовољно средство за
остварење циљ и пуноће живота. О каквој врсти злоупотребе се ради илуструју
следеће речи Св. Јована Златоустог „оставивши нас, потрчаше да гледају на
коње како се утркују и падоше у такво бјеснило, да су испунили читав град
непристојним шумом и крицима који тјерају на смијех, или, боље је рећи, на
плач.“ 23.

Спорт по себи није грех већ позив на слободу кроз саделатност са

Премудрошћу Господњом

На осносву напред реченог можемо закључити да спорт као разонода

није грех, будући да је разонода одмор од рада24 и време када се човек сабира, те
отуда спорт никада није агностичан. Спорт није агностичан будићи да се
пројављује као помоћно средство, а не као циљ – он је само један од начина да
се дарови садржани у телу упознају и на добро ( ка спасењу од греха,
пропадљивости и смрти) усмере. Јасно је да овако схаћен и усмерен спорт
никада не може бити изједначен са индустријским спортом у коме и је сам
појам спорта само маска за профит, а то јесте грех. Све што човеку постане циљ
само по себи, без усмерености ка спасењу и без синергије са Богом бива
смртоносно за човека. Овде важи правило ап. Павла „Све ми је дозвољено, али
све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ - (1Кор
6, 12). У Цркви спорт није, нити може бити замена за подвиг - спорт никада у
Цркви није прихваћен као саставни део аскезе, а тиме и средство за
осмишљавање циља живота. Физичке (спортске) вежбе ниси и не могу бити
замена за молитву, пост и покајање - светотајински живот Цркве - а самим тим
ни средство у достизању (благодатно-молитвеног) покајања и смирења као

23
Свети Јован Златоусти, Слово против зрелишта, https://svetosavlje.org/slovo-protiv-
zrelista/ 11:32 10.05.2018.
24
О томе још Аристотел пише следеће „Igru pre treba primenjivati kao prekid rada, jer
čoveku koji radi potreban je odmor, a igra i postoji radi odmora.“ – Аристотел, Политика
VIII 2 1337b, BIGZ, Београд, 1975., с. 221.

11
претходница и предокушаја обожења човека по дару Христа Богочовека 25.
Сасвим је јасно да је карате тренинг неспојив са припремом за Свету Литургију
и Свето Причешће.

Овде ваља напоменути да се са пуно права може рећи да отворено

негативан став према игри, (спортовима) у нама савременом схватању спорта,
постаје актуелан у Старозаветном Израиљу тек од времена јелинизма и сукоба
са њим26. У Књигама Макавејским читамо следеће и начинише у Јерусалиму
гимнасион (=училиште и стадион) по обичајима незнабожаца. И учинише себи
необрезања (άκροβνστίας= преправише обрезање), и одступише од Завета
Светога, и подјармише се незнабошцима, и продадоше се да чине зло. – (1Мак
1, 14-15.). Са истим искушењем (идолопоклонства) су се сурели и Хришћани у
Коринту које Апостол Павле поручује да „ Јели ко призван као обрезан? Нека се
не гради необрезан.“ (1Кор 7,18). Нажалост исто искушење којим је у времену
Макавеја дух (богова) Олимпијаца искушавао човека налазимо и у нашем
времену у виду неоолимпизма.

Такође исти Свети Отац још јасније указује на стварни закон којим се
управљају Олимписке игре, по њему то је демонски закон сасвим супротан
Христу Богочовеку, о томе сведочи следеће „Ведь побуждать посредством зла
есть один из диавольских законов, почему и достигают таким образом победы

25
Сасвим је јасно да је карате тренинг неспојив са припремом за Свету Литургију и
Свето Причешће. О једном таквом покушају мешања нехришћанских, паганских,
пракси са црквеном ортопраксијом (правоживљем) видети Серафим Роуз, јеромонах,
Православље и религија будућности, Теолошки Погледи, Београд 1989., година XXI.
Бр. 3-4, с. 121-239.

26
„Са језиком је у земљу дошла и јелинистичка цивилизација; грчки насељеници
донеше са ообом и совој начин живота, чега су се чврсто држали. Настајале су грчке
грађевине, подизана су позоришта и топла купатила у градовима, у гимназијама је
негован спорт. ... [у Јерусалиму] Саграђена је гимназмја, у којој су се наги младићи
бавили спортом; па и свештеници су учествовали у томе. Као Јевреји, стидели су се
овога обрезања, чему су се Грци подругивали, па су многи путем операције хтели
отклонити обрезање (1 Мак 1, 15) – поступак који ће још у време ап. Павла често сретао
међу Јеврејима (1 Кор 7, 18).“ - Едуард Лозе, Свет Новог Завета, Православље,
Београд, 1986., с.13, 15.

12
все подвизающиеся на олимпийских играх, которые посвящены диаволу. Не
таков, но совершенно противоположен порядок наград на поприще Христовом:
там узаконено увенчивать не поражающего, но поражаемого. Таково поприще
Христово, которое все постановления имеют совершенно противоположные и
не только победою, но и самым способом победы возбуждает еще большее
удивление; то, что в другом месте считается поражением здесь составляет
победу. Это сила Божия, это небесное поприще, это ангельское зрелище.“ 27.

Спорт и неоолимпизам

Међутим, у неоолимпизму управо је гностичка компонента затамљена и

прикривена, али не и укинута, агонистичким императивом (успех по сваку
цену), преко кога се итекако предаје и промпвише нови (стари) гносис Олимпа –
што је за Цркву чист демонизам и идолопоклонство. Савремене Олимпијске
игре, као и старе у старој Елади, не само да почињу обраћањем Олимпијским
боговима:

27
Свети Јован Златоусти, Беседа XXII Благословляйте гонящия вы, благословите, а не
клените (Рим. 12, 14)- http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml22.html 13:41
10.05.2018. Превод наведеног текста: „Јер, подстицати посредством зла је један
од ђаволских закона, због чега су такве и све победе постигнуте на олимпијским
играма, које су посвећене ђаволу. Није такав, већ  потпуно супротан поре-
дак награда на Христовом попришту: тамо је одређено награђивати не оног што наноси
пораз, већ пораженог. Такво је поприште Христово, које све поставке има потпуно
супротне, и не само победом, већ и самим начином победе још више изненађује; то,
што се на другом месту сматра поразом овде представља победу. Тоје сила Божија, то
је небеско поприште, то је слика анђела.“ – превод са руског Радмила Благојевић,
Олимпијске игре - спортско такмичење или сатанистички ритуал? -
http://borbazaveru.info/content/view/10617/1/ 12:20 10.05.2018.

13
 28

„Ιερά σιωπή, να ηχήσει όλος ο αιθέρας, η γη, η θάλασσα και οι πνοές των
ανέμων. Όρη και Τέμπη σιγήστε. Ήχοι και φωνές πουλιών παύσατε. Γιατί μέλλει να
μας συντροφεύσει ο Φοίβος, ο Φωσφόρος Βασιλεύς. Απόλλωνα Θεέ του ήλιου και
της ιδέας του φωτός, στείλε τις ακτίνες σου και άναψε της ιερή δάδα για τη φιλόξενη
πόλη του (το όνομα της πόλης). Και συ, ω Δία, χάρισε ειρήνη σ’ όλους τους λαούς
της Γης και στεφάνωσε τους νικητές του Ιερού Αγώνα. Τήνελλα ω Καλλίνικε
Τήνελλα!!!“29 - већ се и завршавају захвалицом упућеном њима (њима Зевсу и
Аполону) 30.

28
Упаљен олимпијски пламен, Политика, уторак, 24.10.2017. у 18:06
http://www.politika.rs/scc/clanak/391315/Sport/Ostali-sportovi/Upaljen-olimpijski-plamen
16:30 19.05.2018.

29
13 πράγματα που δεν γνωρίζετε για την Ολυμπιακή φλόγα
http://gr.euronews.com/2016/04/20/13-pragmata-pou-den-gnwrizete-gia-tin-olympiaki-floga
19:15 24.05.2018. Употребу оваквог молитвеног текста можемо видети на Rio 2016 | HD
Replay - Lighting Ceremony of the Olympic Flame from Olympia, Greece
https://www.youtube.com/watch?v=7lF1KEOh-BY 19:23 24.05.2018, као и за Зимске
Олимпијске игре у Јужној Кореји на  Olympic Flame Lighting Ceremony for Pyeong
Chang 2018
https://www.youtube.com/watch?v=ULBmXchVKN4 19:27 24.05.2018.
30
Тако је било на затврању ОИ у Лос Ађелесу када су стиховима Пиндара затворене
ОИ. „In the overflowing Los Angeles Coliseum, at the closing ceremony of Olympiad 23 in
1984, the final item was a reading by the noted actor Richard Basehart. Not only was it the
last moment of these Olympics, it was also the last reading Basehart ever gave; he died
shortly thereafter. His quotation comes from the last poem ever written by the author –
Pindar.
Creatures of a Day! Man is merely a shadow of a dream. But when god-given glory
comes upon him in victory, a bright light shines upon us, and our life is sweet.

14
 Интересантно је да се од свих одлика старих ОИ задржало само оно што
је везано за култ (религијско-паганско), док је оно практично (непрофитабилно)
занемарено. Свака вежба је била сврсисходна тј. користила је за нешто - лов,
преживљавање, завођење, одвођење, одбрану, напад и сл. – па су се те вештине
и практично приказивале на ОИ31. Сада, пак, је све то скрајнуто и подређено
вештини постизања успеха по сваку цену (проглашеној за спорт) којом се човек
потчињава духу у чије име се пали бакља.

Наметањем неоолимпизма као извора идентитета Грка извршена је

својеврсна контра иницијација Грка као Православног народа. То није случајно,
будући да се Грци од стране многих, обичних људи, посматрају као меродавни
образац Православног народа. Међутим неоолимпизам није поникао код Грка, а
још мање се случајно њима нудио као темељ идентитета. О томе М. Малешевић
исправно примећује следеће: „Свој нови, хеленски идентитет, идеализовану
слику културе класичне прошлости, која је уобличена на Западу током неколико
претходних векова, модерни Грци су почели да прихватају тек са стварањем
националне државе. Интернализујући тај „спољашњи поглед“, концепт хеле-
нства произведен на Западу, Грци су се у потпуности саживели са идејом да су
они ексклузивни поседници права на античко наслеђе, а с тим у вези – и
[When the end comes, the loss of flame brings darkness; but his glory is bright
forever]. Pythian 8.95–7
(The words in square brackets are not in Pindar but were added for the closure of the
games and termination of the Olympic flame in Los Angeles. Further, the word translated
“glory” literally means “gleam.”).“ – David C. Young, A Brief History of the Olympic Games,
BLACKWELL PUBLISHING, 2004, стр. 70.
31
„Панхеленска такмичења се појављују током 7. и 6. века, чему су вероватно
допринеле новине у домену војне тактике - појава фаланге. Такмичења су за разлику од
рата још увек пружала прилику да се јавно прикаже индивидуална способност, чему је
још у прилог ишло да су атлетске способности сматране и даље одразом војне вештине.
Одјек те везе је да је победа у такмичењу двоколицама сматрана најпрестижнијом, јер
је то било изузетно скупа дисциплина коју су само најбогатији себи могли да приуште.
Најстарије и најугледније спортске свечаности биле су Олимпијске игре (Olympia). Оне
су се одржавале на сваке четири године у месту Олимпија (Olympia) у Елиди од 8. века,
тачније од 776. године, и за време њих важило је опште примирје (ekecheiria).“ – Иван
Јордовић, Стари Грци портрет једног народа, Завод за уџбенике, Византолошки
Институт САНУ, Београд, 2011., с.94.

15
посебног, привилегованог статуса спрам тога наслеђа. Постали су, тачније
речено, потомци античких Грка и у сопственим очима, не само у очима
„великог западног другог“. У том смислу, Олимпијске игре у Атини могу се
видети и као историјски сусрет та два аспекта (спољашњег) грчког идентитета –
хеленског и неохеленског“32.

Спорт Тројански коњ обмане

Далеко од разоноде и одмора (спорт је) претворен у тројанског коња нове

(старе) обмане да се мимо Бога и без Бога може постићи мир у себи и око себе.
Савршенство у тренингу, али и у начину живота, условљено „спортом“ су
нешто што се нуди као пут ка миру и смислу живота 33. На тај начин се
поробљеност претставља као савршена слобода која (наизглед) полази од тела,
да би завршила у негирању свег човека (тј. подједнако и тела и душе).

32
Мирослава Малешевић, Пут олимпијског пламена: Пекинг као чувар култа античке
прошлости европских нација (I), Гласник Етнографског института САНУ LVI I (1),
Етнографски институт САНУ, Београд, стр. 22. - http://www.etno-
institut.co.rs/files/gei/57_1/malesevic.pdf 23:03 27.05.2018.
33
Спорт се користи као мост, средство комуникације са човеком преко кога се човеку
преносе одређене религиозне идеје и смернице. Комуникација преко спорта је веома
битна за носиоце олимпизма и на њу се, као и у свакој другој религији, обраћа велика
пажња. Да олимпизам јесте пројава религиозног, а не спортског. У маифестацији
Олимпизма имамо све што карактерише језик религије, будући да „ Jezik religije
karakteriziraju povrh svega mnogobrojni veći komunikativni oblici, kao na primjer molitve,
psalmi, propovijedi, pripovijesti o čudima ili formalna obraćanja.“ – Hubert Knoblauch,
Sociologija religije, Demetra, Zagreb, 2004., с. 251. Спорт је у Олимпизму само покривало
за претпостављене религиозне циљеве истог.

16
 Спорт, каквог га данас видимо у царству мас-медија 34 и потрошачке
(не)културе35, је суштински неодвојив од идололатрије (на први поглед
недвојиво везане за тело и телесно). Идололатрија, о којој је реч 36, је присутна
не само у „спортовима“ који нам долазе са Далеког Истока и који су увек
скопчани са „духовном“ традицијом из које су потекли 37. У споменутој
идолоратрији, која се пропагира кроз спорт, важно је напоменути да је управо

34
На тај начин се спорт претвара у литургијску драму друштва (види Ž an Bodrijar,
Simulakrumi i simulacija,IP Svetovi, Нови Сад, 1991., с. 32.). Речено језиком Цркве то је
псевдолитургија – једино дозвољено „богослужење“ у свету симулација. Све је приви-
дно тачно и нетачно. Полу истина или полу лаж потпуно све једно. Под миром се
подразумева мртвило, а под мртвилом мир - где је ту разлика? Нема је. Онтолошко
негирање истине негира све, па и ту саму негацију, али не кроз укидање већ кроз
непрекидно извртање и умножавање без стварног повећања било чега. То је пакао.
Лепо рече Сенкијевич, изгубише људи осећај шта је добро, а шта зло. Није он писао о
Старом Риму писао је о времену садашњем. Уосталом све се и ради и пише у времену
садашњем у коме је и сама историја једино могућа.
35
О последицама утемељености човека на потрошњи види Ј. Влахос, Православна
духовност, Светигора, Цетиње, 2003., с. 75.
36
О томе видети Mirča Eliade, Mit i zbilja, Zagreb, 1970, с. 166.

37
„КARAТЕ, kao sinonim dalekoistočne civilizacije, polemičan је i misteriozan, koliko i
sama civilizacija iz koje izvire. Nastao је, i razvijao se pod uticajem joge, tradicionalne
medicine, religije i filozofije. Као takav, karate predstavlja izuzetno složen fenomen za
istraživanje. Zbog toga је, možda, na samom pocetku, umesto uobičajenog pitanja "kada i gde
је nastao?", značajnije odgovoriti nа pitanje "šta je karate" ili, odnosno, "šta sve
jeste karate?". ... "U suštini, karate је niz tehnika i mentalnih stavova, sistematizovanih i
kodifkovanih u borilačkoj veštini, koja kroz rigorozni i sistematski trening teži da dosegne
znanje о sebi i drugima da konačno stvori stanje kompletne harmonije između sebe i
univerzuma". ... "Каrate jе osnovni trening koji čoveka vraća u prirodno stanje sa kojim jе
rođen". ... "U trenutku svog nastanka karate је predstavljao sistem intuitivne meditacije,
praktično - flozofski sistem iracionalne osnove, koji se bazirao na transcedentalnom,
nadčulnom nadiskustvenom. Bio је zamisljen da se vezba kao spiritualna umetnost" ...
Dovođenje karatea u sferu umetnosti usko је povezano sa religiozno-filozofskim faktorima.“
– Dr Srećko Jovanović, Karate 1 teorijska polazišta, Нови Сад, 1992., с.11-12.; Judo (Џудо)
– „Isto važi za tjelesne vještine. Metoda zena (upaja) u Japanu se razvio u judo. Ono što se u

17
спорт постао њен главни промотерски мит којим се религиозни секуларизам
(атеизам) пропагира, оправдава и намеће38.

Плодови обмане

Крајњи домет идеала валдајућег у савременом, индустријском, спорту39

јесте трагедија самоубиства човека, јер ма колико се трудио човек не може да
„напредује“ онолико колко то безимени идеал од њега захтева. Свесно, по сваку
цену, тежити ка (олимпијском, професионалном и сл. индиустријском)
„спортском“ циљу јесте пут поништавања човека и његовог истакања и

borilačkim situacijama javlja zapravo je ista ne-misaonost koju izaziva umjetnički učinak:
tijelu je "dopuštena" njegova vlastita mudrost i ono je potpuno oslobođeno
svjesnih namjera ili usmjerenosti. Vježbanje juda, padanje, valjanje i sl. jesu zavrđeci
prirodnih aktivnosti, poput vrbovog drveta koje se na vjetru savija, umjesto da se napreže i,
čak, slomi“. – Rječnik Zena, https://www.scribd.com/document/48150248/Rjecnik-Zen-a
04.06.2018. 18:22.
38
На феномен спорта као нове митологије може се у потпуности применити следеће
становиште о фабриковању митова по потреби политике ради манипулације човековом
свешћу. „ ... мит ни у савременом друштву није изгубио значај као важан облик
друштвене свести и представа о стварности. Структура мита и начин на који га
друштвена свест појми добро су проучени, ... за фабрикацију и увођење митова у циљу
манипулације свешћу и понашањем. Такви митови, наравно, ретко постају део
дуготрајне традиције која улази у језгро културе (попут митова Старе Грчке или
народних јуначких песама о Иљи Муромцу). ... у променљивој мозаичкој масовној
култури ... што је главно, они решавају конкеретне задатке манипулације свешћу.
Немачки философ Е. Касирер ... говори о наменском стварању митова као средству
манипулације масовном свешћу у политичке сврхе. ... '' ... овде се мит плански ствара.
Нови политички митови не настају спонтано, они нису дивљи плод
необуздане уобразиље. Напротив, они су вештачке творевине вештих и спретних
«мајстора». ... XX веку - великој епохи техничке цивилизације - било је суђено да
створи и нову технику мита, ... као и било које друго савремено оружје, ... То је нова
изузетно значајна околност. Она ће изменити читав наш социјални живот....''“ - Сергеј
Георгијевич Кара-Мурза, Манипулација свешћу -
https://dzonson.files.wordpress.com/2009/05/manipulacija-svescu.pdf 02.05.2018. 14:21.
39
О зависности, не само спорта, од индустрије видети Max Horkheimer - Theodr
Adorono, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Masleša, Svjetlost, Sarajevo, 1974., с. 126-172.

18
растакања зарад профита спонзора40. Зомбирање човека, императивом успеха (у
заради и слави)41, кроз спорт има далекосежне последице по етос православног
Народа. Савремени спорт је преиспуњен новим религозним символима 42 којима
се мења смер и начин (појединачно и у на нивоу Народа) човековог наслеђа 43, а
тиме и циља који је у том наслеђу једино препознатљив и остварив 44.
Суштински гледано, спорт се корисити као полуга за покретање анти-традиције
у односу на оно што нам је од Отаца предато45.

40
Ни стари философи, иако без божанског надахнућа Старозаветних Пророка су
следујући тежњи ка добру устајали по својим моћима против злоупотребе човека у
спортски такмичењима у којима сам успех (победа) у њима постаје коначна вредност
човека. У том правцу можемо и бунт Ксенофона о коме пише Dr Miloš N. Đurić, „Već je
Tirtej izjavio da hrabrost vredi više nego atletika, ... Ksenofan ne odbacuje stadionsku i
hipodromsku agonistiku u načelu: mesto prvenstva koje se odaje telesnoj snazi on ističe
prvenstvo mudrosti među vrlinarna, dakle želi duhovne megdane, i buni se protiv trošenja i
rasipanja snage na gimnastičkoagonske uspehe mesto na uspehe u staranju za opšte dobro. Na
neprirodnost gimnastičkih napora ukazaće i Aristotel u Politici VIII 4, 1339 a 1.“ - Istorija
Helenske etike, BIGZ, Beograd, 1976., с. 122.
41
О томе су стари законодавци и философи овако резоновали: „Solon ... je takođe
smanjio počasti atletama koji su učestvovali u takmičenjima odredivši pobedniku u
olimpijskim igrama pet stotina drahmi, pobedniku u Istmijama stotinu, a srazmemo
pobednicima u ostalim igrama. Govorio je da je nepristojno povećavati nagrade ovim ljudima,
a zanemariti počasti onima koji su pali u ratovima, čiji bi sinovi trebalo da budu izdržavani
(hranjeni i vaspitavani) o javnom trošku. ... Atlete ... traže velike izdatke i, dok treniraju,
nanose štetu; a kad pobede, dobivaju venac za pobedu na račun svoje zemlje pre nego na
račun svojih protivnika. Kad ostare, oni, prema Euripidovim rečima: postanu izlizani kaputi
koji su izgubili potku.“- Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filosofa 2, BIGZ,
Beograd, 1979., с. 55-56. Такође је и Аристотел дизао свој гласд против неумерености у
телесним вежбама: „naime, i pretjerana i manjkava vježba uništava snagu, jednako kao što i
su-višno i manjkavo jelo i pilo uništava zdravlje, dok ga primjerena količina i stvara i
povećava i održava.“ - Аристотел, Nikomahova etika 1104a, Globus, Zagreb, 1988., с. 25.
42
Značaj i prisutnost religioznih simvola u savremenom društvu dobro ilustruje K. Gerc када
пише следеће „uloga verskih simbola da sintetišu etos jednog naroda - osobenosti, prirodu i
kakvoću njegovog života, njegove moralne i estetske oblike i duh, i njegov pogled na svet –
njegove predstaveo tome kakve su stvari u pukoj aktualnosti i njegove najopštije ideje o
svetskom poretku. Religiozlno verovanje i praksa čine etos jedne grupe intelektualno

19
 Закључак

Питање спорта за Цркву сигурно није једно од коначних (самодовољних

и самоодлучујућих) питања од чијег решења зависи разлог и циљ Богочове-
чанског организма тј. Цркве. Међутим спорт јесте садржан у корпусу црквене
теантропологије јер проистиче из човека и као такав има утицаја на
осмишљавање света и човека на путу спасења – тј. обожења у Богочовеку
Христу. Самим тим спорт је подређен човеку и човек њега осмишљава
(користи), али спорт никако не може и не сме да осмисшава човека и да у било
ком погледу постане мциљ и мерило човека. Једина мера човека јесте
Јединородни Син (Логос, Премудрост) Божији, Који нас је из не бића створио
као своје иконе и Који се, када је дошчла пуноћа времена, ради нас од Духа
Светога и Марије (присно) Дјеве оваплотио - Богочовек Христос. Другим

prihvatljivim jer joj ga predstavljaja kao izraz jednog načina života koji je idealno prilagođen
postojećem stanju stvari opisanom u pogledu na svet, a pogled na svet čine emocianalno
ubedljivim prikamjući ga kao sliku jednog postojećeg stanja stvari neobično saobraznu
takvom načinu života.“ – Kliford Gerc ,Religija kao kulturni sistem,
https://www.scribd.com/doc/110811330/1-Gerc-Religija-Kao-Kulturni-Sistem 20:53
21.04.2018.
43
Управо је ово замка коју савремена злоупотреба спорта прикрива. Замка је у томе што
се спортом човек учи да обоготворава и да се поклони космичком (стихијском?)
поретку и он из космоса не излази нити му се може супротставити (тј. не може се
ослободити) и изаћи из задатих оквира. Спортом се човек преображава (утапа) у
стихије света, насупрот томе човек је дужан да преобрази, оживотвори, свет а не да му
се поклони. О овоме видети код Герамана али и у будизму.
44
Кроз олимпизам, турнире, спортске клубове и сл. се мењају културни обрасци по
којима се човек управља у свом животу. На тај начин се врши одрођавање човека од
претходног и његово присаједињавање новом начину живота. Међутим наслеђено се
сукобљава са новонаметнутим и долази до дезорејнтације (а не до напретка!), човека и
до ломова који нису у служби напретка, већ више свесног или несвесног бега од
безизлаза.
45
О каквој је анти-традицији реч видети Дамаскин Кристенсен, јеромонах,
Еволуционизам и религија будућности,
https://www.scribd.com/document/373798255/Evolucionizam-i-Religija-Buducnosti 18:39
19.04.2018 , као и Pol Blankar, Kroz istoriju grada do novog društva, Manga Agenda,
Београд, 2003.,с. 11. и даље.

20
речима, мера спорта у Цркви јесте Богочовек Христос, те самим тим спорт у
Цркви (као почетно помоћно средство) има и црту гностичности јер преко њега
можемо упознати и правилно припремати себе и своје тело за исправан живот у
Христу. На тај начин се избегава замка, тако да кажемо, соматолатрије али и
претварање човека у безимену машину профита за спонзоре и све остале
господаре мамонских вештина.

Нажалост култ тела се кроз еклектичку употребу, и злоупотребу, старих

нехришћанских религиозно-философских претстава и идеја намеће човеку
нашег времена као стаза на којој се може достићи нови митолошки циљ
човековог постојања – успех по сваку цену. Најбоља, али не и једина,
илустрација таквог демонског еклектизма у спорту јесу саме Олимпијске Игре
на којима се надмећу спонзори кроз растемељене представнике многих народа.
Учесници на ОИ не примећују да њихово учешће на истим само потврђује
њихово одрицање свега оног што им је од њихових отаца предато. Учешће на
ОИ јесте прихватање једног „новог“ непријатељског духа који се труди да
уништи све и сваког осим себе. Сваку везу са тим сатанским духом ваља
избегавати и све од Бога нам дато ( па и спорт) користити благодаћу Господњом
о на спасење, имајући на уму увек речи Светог Апостола Павла све ми је
дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада
мноме (1Кор 6, 12).

21
 SPORT- A CALL TO FREEDOM OR AGREEMENT TO SLAVERY
O. Boban Milenkovic
Sport, as we see it today, in the empire of mass-media and the consumptive
(un)culture, is essentially inseparable from idolatry. The idolatry, of which I speak, is
present not only in “sports” that come to us from Far East, and which are always
intertwined with the religious-philosophical tradition from which they emerged. A
good example of abuse of sports with the aim of creating the idolatry ( a pseudo-
religion), is the Olympics and an abundance of tournaments, where everything and
everyone is taken to bow to the god of profit- Mammon. Modern “sports” offer to the
man the eclectics of the industrial neo-paganism, hidden behind the glamour of the
olympism. By sport, too, man goes out of himself, in order to encompass and gather
the world around himself - only because of man and by man, in compliance with the
Creator’s gift, the time and space do exist. By a good, Christ-centered movement, we
transform the world for the better and we show, both in soul and body, as grace-filled
cooperators of God, travelling the road of our salvation. There is no real sport without
such a direction. Sport, as a recreation, is not a sin, because the recreation is resting
time and the time of concentration. Albeit an assisting means, sport is never agnostic,
since even by it, in the beginning, the gifts contained in the soul and body meet and
direct from sin, decaying and death, to salvation. Sport cannot be equalized to the
industrial sport, where even mere definition of sport is a mask for sin (profit). In sport,
the rule of St. Paul counts: All things are lawful unto me, but all things are not
expedient: all things are lawful for me, but I will not be brought under the power of
any., ’’ (I Cor, 6:12)

Keywords: man, sport, idolatry, grace, sin, freedom

22
 Литература:
Свето Писмо:
Библия, РБО, Москва, 2001.
Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, Св.Ас.Син. СПЦ, Београд,
1984.
Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника Епископа б.ЗХП
Атанасија, друго издање, Видослов, Јасен, Симеон Мироточиви, Требиње,
Никшић, Врњци, 2002.
Свети Оци и учитељи Цркве:
Атанасије Велики, свети, О очовечењу Бога Логоса, Беседа, Нови
Сад, 2003.
Григорије Палама, свети, О Исхођењу Духа Светога, Друга беседа,
Дела Светог Григорија Паламе 1, Беседа, Нови Сад, 2012.
Григорије Палама, свети, Сто педесет глава, природних и
богословских, етичких и практичних, и оних које очишћују од Варлаамитске
прелести, Дела Светог Григорија Паламе 8, Беседа, Нови Сад, 2015.
Јован Дамаскин, свети, Тачно изложење Православне вере, Јасен,
Београд, 2006.
Јован Златоусти, свети, Беседа XXII Благословляйте гонящия вы,
благословите, а не клените (Рим. 12, 14) -
http://www.orthlib.ru/John_Chrysostom/riml22.html 13:41 10.05.2018.
Јован Златоусти, свети, Слово против зрелишта,
https://svetosavlje.org/slovo-protiv-zrelista/ 11:32 10.05.2018.
Јустин Ћелијски, преподобни, Догматика том1,
Немесије, епископ Емесе, О човековој природи, Господе ко је човек,
Образ Светачки, Београд, 2003.
Серафим Роуз, јеромонах, Православље и религија будућности,
Теолошки Погледи, Београд 1989., година XXI. Бр. 3-4.
Литература о спорту:

23
 Aleksandar Filipović, Borilačke vežtine između Istoka i Zapada, Malagma,
Београд, 2011.
Dario Novak, Kršćanstvo i sport, Društvena istarživanja: časopis za opća
društvena pitanja, Vol.18 No. 1-2 (99-100), Institut društvenih znanosti Ivo Pilar,
Zagreb, 2009.
David C. Young, A Brief History of the Olympic Games, BLACKWELL
PUBLISHING, 2004.
Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filosofa 2, BIGZ, Beograd,
1979.
Enciklopedija fizičke кulture P–Ž, Jugoslovenski leksikografski zavod,
Zagreb, 1975.
Miloš N. Đurić, dr, Istorija Helenske etike, BIGZ, Beograd, 1976.
Rječnik Zena, https://www.scribd.com/document/48150248/Rjecnik-Zen-a
04.06.2018. 18:22.
Srećko Jovanović, dr, Karate 1 teorijska polazišta, Нови Сад, 1992.

Valerija Kovač, Kategorija igre u teološkom govoru Huga Rahnera i

Ivana Goluba, Nova prisutnost: časopis za intelektualna i duhovna pitanja, Vol.V
No.2 Srpanj 2007., Jagodnjak.
Violeta Šiljak, dr, Istorija sporta, Fakultet za menadžment u sportu
Univerziteta “Braća Karić”, Београд, 2007.
Аристотел, Nikomahova etika 1104a, Globus, Zagreb, 1988.
Аристотел, Политика, BIGZ, Београд, 1975.
Едуард Лозе, Свет Новог Завета, Православље, Београд, 1986.
Иван Јордовић, Стари Грци портрет једног народа, Завод за
уџбенике, Византолошки Институт САНУ, Београд, 2011.
Мирослава Малешевић, Пут олимпијског пламена: Пекинг као чувар
култа античке прошлости европских нација (I), Гласник Етнографског
института САНУ LVI I (1), Етнографски институт САНУ, Београд, стр. 22. -
http://www.etno-institut.co.rs/files/gei/57_1/malesevic.pdf 23:03 27.05.2018.
Олимпијске игре - спортско такмичење или сатанистички ритуал? –
превод Радмила Благојевић, http://borbazaveru.info/content/view/10617/1/
12:20 10.05.2018.

24
 Помоћна литература:
13 πράγματα που δεν γνωρίζετε για την Ολυμπιακή φλόγα -
http://gr.euronews.com/2016/04/20/13-pragmata-pou-den-gnwrizete-gia-tin-
olympiaki-floga 19:15 24.05.2018.
Hubert Knoblauch, Sociologija religije, Demetra, Zagreb, 2004.
Kliford Gerc, Religija kao kulturni sistem,
https://www.scribd.com/doc/110811330/1-Gerc-Religija-Kao-Kulturni-Sistem
20:53 21.04.2018.
Max Horkheimer - Theodor Adorono, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin
Masleša, Svjetlost, Sarajevo, 1974.
Mirča Eliade, Mit i zbilja, Zagreb, 1970.

Pol Blankar, Kroz istoriju grada do novog društva, Manga Agenda,

Београд, 2003.
Žan Bodrijar, Simulakrumi i simulacija,IP Svetovi, Нови Сад, 1991.
Δήμητρα Κούκουρα, Το μήνυμα του Ευαγγελίου, μετάδοση και πρόσληψη,
ἐκδόσεις Π. Πουρναρά, Θεσσαλονίκη 2009.
Ο λόγος του Θεού και το λειτουργικό κήρυγμα -
http://blogs.auth.gr/moschosg/%CE%B4%CE%AE%CE%BC%CE%B7%CF
%84%CF%81%CE%B1-%CE%BA%CE%BF%CF%8D%CE%BA%CE%BF
%CF%85%CF%81%CE%B1-%CE%BF-%CE%BB%CF%8C%CE%B3%CE
%BF%CF%82-%CF%84%CE%BF%CF%85-%CE%B8%CE%B5%CE%BF%CF
%8D-%CE%BA%CE%B1%CE%B9/ 28.06.2017. 14:16.
Σταύρος Ε. Καλαντζάκης, Η θεολογία της Δημιουργίας στην Παλλαιά
Διαθήκη, εκδ. Γράφημα, Θεσσαλονίκη, 2016.
Гинтер Штемберг, Увод у Талмуд и Мидраш, Фондација Конрад
Аденауер Савез јеврејских општина Србије Православни богословски
факултет Универзитета у Београду Правни факултет Универзитета у
Београду, Београд, 2014.
Дамаскин Кристенсен, јеромонах, Еволуционизам и религија
будућности, https://www.scribd.com/document/373798255/Evolucionizam-i-
Religija-Buducnosti 18:39 19.04.2018.

25
 Еуген Вербер, Povest Talmuda, Talmud, BIGZ, Београд, 1990.
Јеротеј Влахос, митрополит, Православна духовност, Светигора,
Цетиње, 2003.
Лосев, А. Ф., История античной эстетики. Аристотель и поздняя
классика, Фолио, Москва, 2000.
Упаљен олимпијски пламен, Политика, уторак, 24.10.2017. у 18:06
http://www.politika.rs/scc/clanak/391315/Sport/Ostali-sportovi/Upaljen-
olimpijski-plamen 16:30 19.05.2018.
Видео прилози
Olympic Flame Lighting Ceremony for Pyeong Chang 2018
https://www.youtube.com/watch?v=ULBmXchVKN4 19:27 24.05.2018.

Rio 2016 | HD Replay - Lighting Ceremony of the Olympic Flame from

Olympia, Greece - https://www.youtube.com/watch?v=7lF1KEOh-BY 19:23
24.05.2018

26