Увод у социологију – скрипта

1. Социологија између науке и имагинације

Од најстаријих покушаја да се утемељи нова, позитивна наука о друштву (прва половина
19. века), преко периода њеног стварања (крај 19. и почетак 20. века) па све до развоја
савремених, постмодернистичких схватања, социологија је садржала много
противречности и дихотомија. Ови проблеми сасвим су разумљиви уколико их везујемо
за стварање и сазревање неке науке. Свака наука, без обзира да ли је природна или
друштвена пролази кроз периоде унутрашњих теоријских противречности и криза
(обарање старих и стварање нових теорија, одбацивање старих и увођење нових метода и
истраживачки поступака су нормалне фазе развоја сваке науке). Међутим, постоје
одређење разлике између друштвених и природних наука.
Током свог постојања и развоја друштвене науке су показале неупоредиво већи број
проблема и противречности. Ове разлике произилазе пре свега из разлике у предмету
проучавања, а потом и из разлика у методолошким и сазнајним могућностима.
Друштвене науке не могу у истој мери да се баве методама и истраживачким поступцима
природних наука, посебно не експерименталном методом пошто постоје јасне етичке
границе примене експеримента у друштвеним наукама.
Сви ови проблеми су мање уочљиви у другим друштвеним наукама као што су историја,
психологија или географија, него у социологији. Социологија непрестано себи поставља
питања да ли је она заправо наука или нешто друго, да ли је могуће друштвеном свету
приступити научно, да ли је друштвена реалност нешто објективно чему може да се
приступи и шта може да се проучава као било који други предмет? Поред свих ових
питања социологија је стекла репутацију самоупитне и самокритичне науке која стално
сумња у своје научне претпоставке, а врло често и у претпоставке других наука или науке
уопште. Корени ових питања сумње, кризе и самокритичности потичу још из времена
након Француске револуције 1789. тј. из периода дубоке друштвене кризе. Због тога се о
социологији често говори као о науци кризе.
Као утемељивачи социологије сматрају се Сен-Симон и Огист Конт. Њихова замисао је
првобитно била да ће се социологијом моћи контролисати, предвиђати и управљати
сложеним процесима у новонасталом друштву, међутим ове њихове амбиције су после
кратког времена доста сужене, а данас су готово потпуно неостварљиве. Ипак социологија
је опстала до данас, а њена будућност зависила је од захтева да се она утемељи као
академсканаука и као друштвенакритика. Овим захтевима социологија је подељена на
позитивну науку и критичку имагинацију. Према мишљењу социлога Анри Мендраса
социологија упркос својим унутрашњим поделама и даље опстаје пружајући најопштија
знања о људском друштву. На тај начин, социологија се може дефинисати као најопштија
теоријско-емпиријска наука о људском друштву. То социологији омогућава да постоји на
више колосека који имају своја укрштања (конвергенте) и размимоилажења (дивергенте).
1
Колосеци који воде ка имагинацији – социолошкој имагинацији могу да оспоравају научну
утемељеност социологије као искључиво објективне науке и овим колосеком су се
кретали многи значајни социолози (Макс Вебер, Георг Зимел, Карл Манхајм, Вилијам
Томац, Флоријан Знањецки, Питер Бергер). Они колосеци који воде ка социологији као
позитивној, објективној науци су од социологије захтевали коришћење метода
емпиријског истраживања, анализу података, прецизне инструменте за мерење посебних
сегмената друштвеног живота итд. Дакле овај колосек је водио социологију ка емпиризму
и позитивизму.

2. Друштво између консензуса и конфликта

Живот у људском друштву увек подразумева нужно постојање минимума заједничких
вредности, норми и интереса односно колективних значења коју дели већина припадника
неког друштва.
Постићи консензус и одржати га значи:
- постићи и одржати заједнички живот.
- Постизање минималног друштвеног консензуса значи и имати слична искуства у
процесу социјализације и препознати друге као оне који деле исту културу (као
начин живота) као и ми, за разлику од оних које називамо странцима или другима.
- Друштвени консензус подразумева функционисање неког друштвеног система
као континуираног поретка друштвених институција и јасно дефинисаних
друштвених улога и положаја.
Од свог настанка социологија се суочила са проблемом друштвеног консензуса (договора
и поретка) и друштвеног конфликта (сукоба и промена). Питања друштвеног консензуса,
друштвене стабилности и друштвеног поретка с једне стране, и друштвене промене,
друштвених револуција и сукоба, с друге стране, јесу најзначајнија питања на која је
требало да одговори социологија. Огист Конт и Сен-Симон живе у времену непосредно
после Француске револуције. То време је обележено бројним друштвеним променама и
револуцијама и неизвесности у погледу развоја друштва. Након рушења старог режима,
који је почивао на феудалним основама, трагало се за институцијама које су могле да
обезбеде друштвену стабилност и друштвени консензус. У том периоду је била изражена
друштвена криза јер је срушен стари поредак, а нису пронађени механизми за стварање
новог па је због тога социологија, формирана у овој атмосфери друштвене кризе, имала
задатак да ту кризу реши и предвиди друштвене промене и будуће правце развоја
друштва. Дакле, социологија је била наука о друштвеној кризи.

3. Ренесансно наслеђе и социологија

Ренесанса се јавља у 14. и 15. веку у Италији и Француској пре свега, а касније и у другим
западноеврпским земљама. Заснива своје идеје на обнови античких грчких,

2
хеленистичких и римских дела и нуди преобликовање дотадашњег средњовековног
наслеђа.
Најпознатији аутори из области књижевности, песништва, сликарства, вајарства,
архитектуре и музику јесу: Петрарка, Данте, Бокачо, Микеланђело, Леонардо да Винчи,
Ђото, Брунелески, Алберти, Браманте, ди Ђорђо, Бернини и др. Ови аутори нису били
заинтересовани само за уметност већ и за механику, статику, математику, физику,
астрономију. Тако је Брунелески изградио куполу катедрале Санта Марија дел Фјоре
(1434) у Фиренци, Ђото њен звоник, а Микеланђело и Браманте куполу цркве светог Петра
у Риму. Конструисани су и хидраулични и други механизми – да Винчијев чекрк, ди
Ђорђова самоходна кола и други.
Осим стваралац, ренесанси човек био је и авантуриста, морепловац, трговац, географ,
истраживач као што су Марко Поло, Кристофер Колумбо, Фернандо Магелан и
Бартоломео Дијаз.
Развијају се и утопијске идеје у којима се критикује постојећи друштвени и политички
поредак: Томас Мор – Утопија и Томазо Кампанела дело Град сунца. Насупрот овим
делима, Николо Макијавели пише дело Владалац где даје пример ренесансне реалне
политичке филозофије.
Ипак, време ренесансе јесте и време великих епидемија куге, као и појава глади,
оскудице и скромности. То је и период великих нестабилности и ратова
(Тридесетогодишњи рат који је почео као побуна у Прагу у Чешкој кулминира верским
ратом) и верске (лутеранске) реформације (1517). Жан Делимо каже: „зацело зачела у
болу, треба јасно и гласно рећи“.
Дакле, ренесанса је обновила естетска дела као и филозофска, политичка и научна знања.
У духовном средишту ренесансе налазе се Платон и Аристотел и њихова филозофија. Са
обновом античке филозофије почиње процес рационализације западног друштва и
културе. Почињу да се отварају универзитети широм Европе: у Прагу, Кракову, Бечу,
Келну, Лајпцигу, Лувену, Базелу, Упсали, Копенхагену стварајући епистемолошке
заједнице (заједнице знања). До 1600. је само у Италији основано близу 400 академија, а
већ сто година касније универзитети се полако ослобађају схоластичких утицаја и долази
филозофија природе, механике, „нова филозофија“ и „нова наука“. Оснивају се ботаничке
баште, опсерваторијуми, лабораторије, краљевска научна друштва посвећена природним
наукама и астрономији итд. Све ово отворило је пут за доба просвећености.

4. Просветитељско наслеђе и социологија

Социологија свој настанак највише дугује просветитељским идејама. Под епохом
просветитељства сматра се период од половине 17. до краја 18. века. Са појавом
просветитељства основни темељ људских идеја и знања јесте разум и она се потпуно
одвајају од црквене доминације. Кант даје објашњење шта је просветитељство у свом
3
тексту „Одговор на питање: шта је просвећеност“ (Просвећеност је човеков излазак из
малолетности за коју је сам крив. Малолетност је неспособност служења властитим
разумом без нечијег вођства…). У анализи овог текста Мишел Фуко каже да је ово и
одговор на питање шта јесмо, шта мислимо и шта чинимо данас – у односу на јуче. Јер
употреба ума мора бити слободна и независна од утицаја било ког ауторитета. Једино
тако човек може бити слободно и умно биће.
Просветитељство је било и сложени скуп друштвених, политичких, културних и ширих
институционалних промена. Институционалне промене знања чиниле су кључну тачку
просветитељства и могу се сажети у 3 претпоставке (Питер Берк):
- Монопол над знањем и високим образовањем више није питање цркве већ
секуларних универзитета
- Пораст броја истраживачких института са професионалним истраживачима и развој
саме идеје научног истраживања
- Научници и у ширем смислу учени људи су све више укључени у пројекте
економске, друштвене и политичке реформе.
Просветитељство се прво јавља у Француској, потом се шири на Енглеску, а касније и на
целу Европу. Просветитељи су били:
- Француски Енциклопедисти окупљени око филозофа Денија Дидроа и
математичара Жана Даламбера који су заједно са Жан-Жак Русоом, Холбахом,
Волтером, Монтескјеом и другима приредили прву Енциклопедију где су
систематизовали дотадашња људска сазнања.
- Физичари, астрономи, математичари, хемичари, геолози, лекари и биолози који су
били окупљени у Краљевском друштву у Енглеској – Исак Њутн и Роберт Бојл.
- И уопште сви учени људи који су слободно дебатовали по академијама и
универзитетима, салонима, кафанама и кафетеријама.
Према Лорену Дастону сви људи тог времена су доживљавали себе као comrades
(другове) који покушавају да унапреде материјалне и моралне услове људског живота.

5. Сен-Симон као оснивач социологије

Сен-Симон се може сматрати оснивачем социологије и позитивистичке филозофије. Он
уводи појам социјалне физиологије који ће касније бити еквивалентан Контовом појму
социологије. Сен-Симон није, након успеха Француске револуције, у примени њених
идеала (слобода, једнакост и братство) видео коначна решења новог друштва већ је своју
идеју социјалне физиологије усмерио ка проналажењу механизама који би омогућили
успостављање изгубљеног јединства друштва. Нови, општеприхваћени систем идеја је, по
њему, требало да буде утемељен на науци, пре свега на социјалној физиологији. Она
представља врхунску научну политику, а заснована је на индукцији и систематском
посматрању. За Сен-Симона целокупни друштвени систем јестепримењени систем

4
општеприхваћених идеја, дакле друштво представља једну особену реалност у односу на
појединце и њихов укупан збир.
По његовом мишљењу ново друштво живи у сталној претњи од нових сукоба односно у
неслагању два принципа: милитаристичког (војног) и индустријског. По њему, племство
старог режима тежи да задржи милитаристички принцип јер то одговара њиховом
економском, политичком и друштвеном статусу, док индустријалци (сви они који поседују
средства за производњу, али и занатлије, трговци, радници и пољопривредници)
временом постају све богатији и имућнији што нужно доводи до револуције. Како би се
савладала тензија између ова два принципа, друштвена организација је требало да
почива на научним принципима социјалне физиологије. Такође, у новом поретку, Сен-
Симон каже да су једино вредне индустријске функције док су све остале, милитаристичке
или теолошке, паразитске природе.
Дакле, социјална физиологија је наука без које не би било могуће пронаћи излаз из
постојеће друштвене кризе и схватити друштво као процес. То је наука о прогресу. Питање
друштвеног прогреса је питање дисконтинуираног преласка друштва од своје критичке ка
органској фази. Критичка фаза је фаза криза, конфликата, сукоба класа, док је органска
фаза епоха јединства, консензуса, друштвених интеграција.

6. Огист Конт као оснивач социологије

Огист Конт био је ученик Сен-Симона, касније његов секретар и сматра се такође
оснивачем социологије. Њихова сарадња окончала је великим сукобом и
непријатељством, и Контовим оптужбама за Сен-Симонову неоригиналност и преузимање
неких његових идеја. Конт је написао дело „Курс позитивне филозофије“ у ком први пут
уводи појам социологија (као кованицу латинске речи socious – друг и грчке речи logos –
наука) и утемељује један нови правац – позитивизам. У почетку Конт је назива социјалном
физиком, по угледу на природне науке покушавајући тако да утемељи једну позитивну
науку о друштву која ће моћи да контролише, усмерава и предвиђа друштвене промене и
процесе. Та нова наука јесте социологија чија су основна питања питање друштвеног реда
и прогреса. При томе она није одвојена од других наука и по Конту постоји шест
фундаменталних наука: математика, астрономија, физика, хемија, биологија, социологија
при чему је социологија најсложенија. Она треба да обједини методе свих претходних
наука и тако стабилизује поремећено друштво. Ова његова идеја о стварању стабилног
друштва које почива на консензусу и стварање нове друштвене науке су нераздвојиви.
По његовом мишљењу друштво одређују две врсте чињеница: човекова природа и
историја. Прва чињеница јесте антрополошки феномен који човека чини бићем које само
ствара своју историју и свој свет док се историја као друга чињеница односи на то да се
наслеђа претходних генерација нису могла избећи нити лако мењати. Овако схваћене

5
друштвене феномене социологија треба да проучава кроз њихове статичке и динамичке
аспекте па је и сама социологија подељена на социјалну статику и динамику.
- Социјална статика или теорија реда требало би да проучава законе коегзистенције
у друштву односно устаљене, непроменљиве или слабо променљиве друштвене
феномене као што су нпр. породица или религија. Централни појам социјалне
статике је друштвени консензус односно основ за успостављање мирног и
стабилног функционисања друштва.
- Социјална динамика треба да се бави проучавањем друштвених промена односно
друштвених феномена у њиховом настајању, мењању и развоју. Основни појам
соц. динамике је прогрес – континуирани и постепени, сукцесивни развој реда.
Социјална динамика прати кретање људског друштва кроз три стадијума:
1. ТЕОЛОШКИ – почетни стадијум
2. МЕТАФИЗИЧКИ – прелазни стадијум
3. ПОЗИТИВНИ – коначни стадијум
Ове три фазе су општи закон развоја и прогреса који завршава позитивном фазом као
фазом хармоније у друштву када људски интелект достиже свој врхунац у знању и
превазилази сва теолошка и метафизичка нагађања.
Конт се као поборник позитивизма залагао за:
1. укидање традиционалне теолошке и метафизичке спекулације;
2. проучавање конкретних друштвених чињеница без уплитања вредносних судова;
3. доминацију емпиријски поверљивих, квантитативних приступа у проучавању
друштвених чињеница;
4. методолошко јединство свих наука;
5. практичну примену научних знања у пракси
Конт је дао један од највећих доприноса у стварању и развоју социологије као науке, као и
позитивизма као правца који је опстао до данас, њему дугујемо и саму употребу речи
социологија и појам алтруизам (несебична и неусловљена љубав према другим људима).

7. Конфликтна традиција у социологији

Ово је једна од најстаријих и најутицајнијих традиција. Била је присутна још у грчкој
филозофији нпр. код Хераклита, а потом и код каснијих европских филозофа као што су
Николо Макијавели и Томас Хобс. Они виде људско друштво и историју као поље сукоба
појединачних интереса у материјалном свету, а људе као себична бића која се боре за
власт и моћ, дакле основна идеја је да је човек друштвено, али конфликтно биће. Основне
претпоставке конфликтне традиције подразумевају следеће:
1. људи имају основне интересе које настоје да задрже, увећају или остваре који су
заједнички за све људе (ближи су нагонима и потребама које треба задовољити);
2. борба за моћ и власт има најважнију улогу у највећем броју важних друштвених односа

6
3. појединци и друштвене групе користе идеје и вредности као средства за постизање
сопствених циљева, а не као заједничке ресурсе које треба праведно расподелити.
Представници: конфликтној традицији поред Карла Маркса и Фридриха Енгелса припада
и Макс Вебер. Врло често се марксистичка и веберијанска теоријска традицији
представљају као супротстављене, али оне имају и доста сличности рецимо у погледу
конфликтне традиције где деле значајан број тема. Обе теоријске традиције тежиле су
сагледавању дуготрајних модела историјских промена. Поред Маркса и Вебера, овој
традицији припадали су и: Георг Зимел, Ђерђ Лукач, Луис Козер, Ралф Дарендорф и
Рендал Колинс.

8. Карл Маркс и марксистичка конфликтна традиција

Марксизам представља средиште конфликтне традиције. Полазећи од Хегелових учења
Маркс је изградио сопствену материјалистичку теорију историјског развоја и људског
друштва. Хегелова идеја саморазвитка и самостварања је у основи Марксовог учења, али
ју је Маркс донекле изменио. Каже како су читава људска историја и друштво продукт
људског рада односно историјски развој друштва је резултат економских и политичких
фактора, док се код Хегела у његовој основи налази развој идеја.
За Маркса историја људског друштва није ништа друго до историја класних борби и
сукоба. Пре свега, друштво је историјски структуриран тоталитет – целина друштвених
односа и друштвеног делања. То значи да се друштво историјски формира тј. има своју
унутрашњу историјску логику и законитости. Али истовремено друштво је и противречна
целина, с једне стране је производ делатности свих људи, а с друге стране оно поседује
сопствене законе који детерминишу човека.
Управо су класне неједнакости и односи моћи ти специфични производи који нису
природно дати већ их људи стварају у својим односима. Свако друштво се одликује
сукобљавањем две доминантне друштвене класе (у робовласничком периоду то су роб и
господар, кмет и феудалац, плебс и патрицији, пролетеријат и буржоазија).
Највећи део Марксовог учења је модерни капитализам – западно друштво деветнаестог
века и његове противречности. Изворе друштвених противречности и сукоба Маркс види
у подели рада. Подела рада се јавља као основни извор човековог отуђења (алијенације)
односно људски рад у капиталистичком друштву не подстиче развој људске креативности
и потенцијала, а рад човеку постаје туђ и стран.

9. Макс Вебер и конфликтна традиција

Веберова социологија је много ближа Марксу него рецимо Емилу Диркему. Сличност
између Маркса и Вебера је њихово интересовање за исте или сличне проблеме, пре свега
питања друштвене стратификације и неједнакости, питања друштвене моћи, проучавање
капиталистичког друштва итд.

7
Разлике међу њима су првенствено методолошке – Вебер је био номиналиста (друштво је
реалност сачињена од деловања појединаца који га сачињавају) који се залагао за
методолошки индивидуализам, док је Маркс био реалиста (друштво је стварност за себе,
са својим сопственим законитостима које постоје независно од појединца). Иако су се по
методологијама разликовали, припадали су истој конфликтној традицији. Ипак нису се
слагали око питања коначних исхода класних сукоба. Маркс је сматрао да исход класног
сукоба између пролетеријата и буржоазије мора нужно бити револуција и прелазак из
капитализма у комунизам док је Вебер сматрао да капитализам треба да развије
унутрашњу динамику решавања сукоба.
Вебер је написао дело „Протестантска етика и дух капитализма“ где је изнео противречне
тезе у односу на Марксов материјализам. Он је протестантизам схватио као покретач
модерног капитализма и његовог начина производње.

10. Макс Вебер и претпоставке рационализације Западног друштва

Веберова теорија рационализације почива на претпоставкама да су европска западна
друштва другачија у односу на остала друштва, без обзира на то што су се на европском
континенту вековима појављивале различите културе (култура блиског истока, келтска,
викиншка, германска, византијска, итд...). Све те културе западно-европска друштва су
успела да претворе у епоху коју називамо модерна (период од шеснаестог века када је
успон протестантизма и калвинизма убрзао процес рационализације што је даље утицало
на развој капитализма). Процес рационализације се по Веберу највише могао опазити у
капитализму. Вебер сматра да свет, иако су људска делања све више рационална, није
сам по себи рационалан; свет почива на ирационалности, односно на једном
“ирационалном остатку”. Био је под великим утицајем Фридриха Ничеа и његове
песимистичке филозофије.Веберова социологија је била конфликтно разумевање
садашњости. Он је у друштву видео мноштво потенционално конфликтних сегмената
(различитих друштвених група, класа, слојева, политичких партија). Постоје различите
сфере друштва а унутар и између њих постоји стална борба за доминацију. Тако је на
пример економија сфера стално потенционалних сукоба као и идеја знања и религије.

11. Макс Вебер: типологија и значења друштвеног делања

Друштво је по Веберу мултидимензионално и динамично, а најбоља социолошка
категорија за проучавање те динамике јесте друштвена акција односно
друштвеноделање. Друштвено делање је категорија међусобног одношења мноштва
појединаца, Вебер га дефинише као смисаоно оријентисано понашање према очекиваном
понашању других. Наше процене очекиваног понашања других почивају на разумевању
унутрашњих, субјективних значења која појединци придају ситуацијама или објектима. По
Веберу, постоји 4 идеална типа друштвеног делања:
8
 1. циљно-рационално – тип друштвеног делања који почива на јасном сагледавању
расположивих средстава који служе за постизање одређених циљева (нпр.
економско делање, економска калкулација)
2. вредносно-рационално – почива на вери у неки етички, естетски, религијски или
неки други вредносни систем, независно од успеха, односно остваривања циљева
и без обзира на последице
3. традиционално – тип друштвеног делања који почива на устаљеним навикама, при
чему се не пита зашто су постављени неки циљеви, нити одабрана одређена
средства, већ се дела по традиционалном, устаљеном обрасцу.
4. афективно– је тип друштвеног делања који почива на актуелним друштвеним
стањима, нарочито емоционалним.

12. Социологија Геогра Зимела (општа обележја)

Поред Вебера, Маркса и Диркема, Георг Зимел јесте један од најутицајнијих социолога из
њеног класичног периода. Он је дао изузетни допринос проучавању друштва, посебно се
занимајући за друштвене сукобе и микоросоциолошке феномене. Његова социологија се
сврстава у тзв. европску формалистичку социологију (бави се проучавањем облика, форми
друштвеног живота), садржински она заузима особено место у конфликтној традицији. По
њему, друштво је скуп људских интеракција.
За живота, Зимел није био познат ван граница своје државе, али његова социологија
постала је веома утицајна након његове смрти. Подручја његовог интересовања била су
разнолика, а као најважније тема издвајају се филозофија новца; социологија друштвених
сукоба; социологија конкуренције; феномен странца; тајност и тајна друштва; друштвена
диференцијација и духовни живот у великим градовима, проучавање културе у модерном
времену и трагична визија људске културе; истраживања малих друштвених група,
њихових квантитативних и квалитативних одлика и значаја дијада и тријада.

13. Георг Зимел и конфликтна традиција

Зимел је сматрао да је модерни свет мултидименизионалног карактера, да људи живе у
веома различитим друштвеним и културним круговима, а самим тим је и претпостављао
постојање друштвених сукоба. За разлику од Маркса за кога су друштвени сукоби
покретачи историје и друштвеног развоја, за Зимела су то процеси који не могу да
допринесу значајним друштвеним променама. Такође, он своју теорију гради насупрот
марксизму који прижељкује сукобе као могућности за развој. За Зимела су они само један
од облика структуралних релација у друштву и негде их доживљава као непотребне док
на неким местима каже да су они потребни у друштву како би се дошло до неког
одређеног облика. Дакле, друштвени сукоби не морају увек имати негативне последице,
нпр. конкуренција као облик друштвеног сукоба може имати и позитивне последице
(води ка комуникацији и размени различитих вредности - подруштвљавање).
9
Карактер конфликтне социологије може се видети и у његовим:
- расправама о странцу – он истиче објективистичке, непристрасне карактеристике
оних који не припадају и не могу се лако сврстати у неко окружење и ту види
изворе потенцијалних сукоба јер странацје увек потенцијални „унутрашњи
непријатељ“.
- расправама о духовном животу људи у великим градовима–истиче потенцијалне
сукобе и такмичења појединаца који се боре за своју аутономију у друштву, а
истовремено и за место и признање у истом том друштву.
- схватању значајности успостављања тријадних друштвених односа– он посебно
наглашава значај преласка дијаде у тријаде, односно процес у ком се у односу два
појединца појављује трећи. То представља најважнији квантитативни допринос (јер
се повећава број појединаца), али и квалитативни допринос јер утиче на њихове
унутрашње односе. Дијадни однос се може лако прекинути одлуком само једног
члана, док тријадни подразумева арбитрарност тј. посредовање између два члана.
Ниједно додавање броја људи у њиховим међусобним односима, не чини такав
значај у променана међуљудских односа као што то чини трећи.
Ипак, у тријади постоји колективна претња, односно 3 типа стратегије за треће лице
које улази у однос:
1. медијаторска или посредничка – када трећи мири несугласице прва два
2. tertius gaudens („радосни трећи“) – могућност да трећи искористи постојеће
неслагање за сопствене циљеве
3. divide et impera („завади па владај“) - да трећи буде кључан извор сукоба између
преостала два.

14. Луис Козер и конфликтна традиција (општа обележја)

С једне стране Луис Козер је припадао конфликтној традицији у социологији, а с друге
стране функционализму. Ипак, његово дело по ком је остао запажен „Функције
друштвеног сукоба“ сврстава га у припаднике конфликтне традиције у социологији. Живео
је и радио у Немачкој што га је заинтересовало за изучавање социологије друштвених
сукоба Георга Зимела. Као и Зимел, он креће од претпоставке да друштвени сукоби не
морају нужно водити ка негативним последицама. Иако су сукоби присутни у читавом
друштву, они ипак нису фундаменталнији од консензуса и сарадње. Његово дело у своје
средиште поставља Зимелову идеју о друштвеним сукобима као облицима
подруштвљавања. Он друштвене сукобе дефинише на следећи начин: „сукоби су борба
око вредности и захтева за оскудним положајима, моћи и ресурсима у којима су циљеви
противника да неутралишу, повреде или униште своје супарнике“.
По Козеру, постоји две врсте сукоба: унутрашњи и спољашњи, а унутрашњим сукобима он
посвећује посебну пажњу.

15. Луис Козер: типови сукоба

10
Козер разликује унутрашње и спољашње друштвене сукобе. По њему, постоји две врсте
унутрашњих друштвених сукоба:
- унутрашњи друштвени сукоби који се односе на циљеве, вредности и интересе, а
који нису супротни основним принципима на којима се заснивају групни односи
- унутрашњи друштвени сукоби у којима супротстављене стране не деле исте
вредности и интересе на којима почива легитимност друштвеног система, тако да
ови сукоби прете да угрозе стабилност друштвеног система.
Спољашњи сукоби су сукоби између оних друштвених група које се међусобно дефинишу
као спољашње или стране, односно они који се међусобно разликују и имају јасне
међусобне границе (народи, нације, државе). У сукобу са неким спољашњим
непријатељем, унутрашња структура групе се чвршће повезује, а дотадашњи унутрашњи
сукоби се смањују или чак нестају (нпр. рат као врста спољашњег сукоба може довести до
тога да држава која је разорена унутрашњим сукобима превазиђе те противречности или
да се у супротном распадне). Ипак, нестанак унутрашњих сукоба уз помоћ спољашњих
није чврсто правило јер су спољшњи сукоби, на пример светски ратови, пре водили
дезорганизацији, а не интеграцији.
Посебну пажњу Козер је скренуо на сукобе између некада блиских појединаца или
друштвених група. По њему, интензитет сукоба зависи од степена блискости – што су
појединци или друштвене групе ближе или сличније, могуће је очекивати интензивнији
сукоб међу њима, док су спољашњи сукоби или сукоби различитих и удаљених
друштвених група много мање интензивни. Овакви сукоби имају некад позитивне
последице, на пример повезивање чланова групе или превазилажење унутаргрупних
сукоба како би се група лакше супротставила некој другој друштвеној групи. Ове Козерове
идеје прерасле су у „модерну истраживачку школу друштвених конфликата“.
Козер разликује и:
- реалистичнесукобе – „који настају из фрустрације због одређених захтева унутар
односа, из процене учесника о добицима“, дакле они представљају средства за
постизање неких резултата и циљева појединаца или целе групе. Они су
дуготрајнији, стабилнији и предвидљивији.
- нереалистичнесукобе – нису резултат супротстављености или такмичења као
резултат да се постигну неки циљеви, већ су више производ психолошких
механизама за смањивањем унутрашњих тензија, фрустрација, односно они нису
средство него циљ. Они су краткотрајни, пролазни и непредвидљивији и могу бити
веома бурни и агресивни.

16. Ралф Дарендорф и конфликтна традиција (општа обележја теорије)

Дарендорф је написао дело „Класе и класни конфликти у индустријском друштву“ где је
разрадио своју теорију о класама и класним сукобима у модерном индустријском
друштву. Био је под утицајем марксизма, али никада није био прави марксиста. Одрастао

11
је за време нацизма, у атмосфери сукоба и великих страдања у нацистичкој Немачкој, што
га је заинтересовало за социологију друштвених сукоба.
Он класну структуру друштва посматра као структуру положаја из којих проистиче
могућност или немогућност учешћа у власти. Настојао је да своју теорију заснује и на
критици марксизма, тј. оних претпоставки које су везане за нужност револуције или оне
које кажу да је целокупна људска историја плод класних борби и сукоба. Сматра да су
„класе засноване на разликама у поседовању легитимних моћи које су повезане са
одређеним положајима...“. По њему, улога друштвених сукоба јесте да подстичу мењање
друштава и њихових делова. Такође је критиковао Марксов дихотомни класни модел
друштва у ком постоје две доминантне друштвене класе које су у сукобу, при чему
радничка класа постаје све хомогенија. Он каже да се радничка класа хетерогенизује, јер
долази до појаве све савременије и комплексније технике при чему се стварају разлике у
друштвеном положају и престижу. Појављује се хијерархија радника на квалификоване,
полуквалификоване и неквалификоване.
Дарендорф се нашао између марксистичког схватања сукоба као класне борбе и
функционалистчког (Парсоновог) схватања о друштвеној стабилности и консензусу који су
утемељени на заједничким вредностима и нормама. Он критикује једностраност ових
теорија, по њему људска друштва истовремено показују и одређен ниво консензуса и
стабилности, али и одређен степен сукоба и нестабилности. Његова истраживања су
оспорила кључну марксистичку поделу на пролетеријат и буржоазију, али и
интеграционистичку Парсонсову тезу.
Инсистирао је на томе да се у социолошку анализу друштвених сукоба укључи категорија
власти, засноване на легитимитету, а не општа категорија моћи која се везује само за
појединце и тиме обновио Веберову теорију легитимне власти која се везује за друштвене
положаје. По његовом мишљењу, извор друштвених сукоба јесте неједнака подела власти
где се увек ради о систему подчињености и надчињености, субординације и
суперординације. Извор системских сукоба су различити интереси оних који су
подчињени и оних који владају и управљају.
Дарендорф користи Веберов појам императивно координисано удружење– друштво или
друштвени систем су сувише опште категорије и да би се избегле те општости анализа
мора да се пребаци на конкретније нивое друштвености, а то су по њему УДРУЖЕЊА
(држава, црква, универзитет, школа, војска, предузећа). Удружења су кључна места у
којима се рађају друштвени сукоби и то између оних који су својим положајима,
квалификацијама надређени или подређени једни другима. Из тога он закључује да је
власт универзални део друштвене структуре.

17. Рендал Колинс: друштвени сукоби на микро нивоу

12
Теорије друштвених сукоба у социологији бавиле су се углавном макро феноменима, као
што су држава, класа, нација или апстрактним ентитетима као што су само друштво или
друштвени систем, не обраћајући пажњу на индивидуе. Рендал Колинс изворе
друштвених сукоба тражи на микро друштвеном нивоу, на нивоу појединаца и њихових
узајмних односа – интеракција. Колинс припада постпарсонсовској генерацији социолога
која се трудила да одступи од тадашње доминантног Парсонсовог схватања о друштвеном
консензусу и друштвеној интеграцији.
Он одступа од марксистичке традиције и претходних Дарендорфових и Козерових
схватања и његова теорија друштвених сукоба укључује до тада неспојиве традиције са
класичном традицијом друштвених сукоба. Он у своју теорију укључује Диркемова
схватања (о везама ритуала, церемонијала, институција и емоција), феноменологију
Алфреда Шица, симболички интеракционизам Херберта Мида, етнометодологију и
друштвену драматургију Ервинга Гофмана и Веберову теорију моћи и власти и друштвене
стратификације. Највећу заслугу за целокупну конфликтну социологију, ипак приписује
Марксу.
Поред свих ових утицаја, Колинсова социологија има своју оригиналност. Он покушава да
реши подвојеност макро и микро нивоа друштвеног живота (проблем макро микро
транслације), односно да објасни како је могуће превести микро ниво појединачних
људских интеракција на макро ниво целокупног друштва, система, поретка итд., и обрнуто
– како уопштеност и апстрактност макро феномена (друштво, системи, класе, државе)
превести на ниво конкретних људских акција и интеракција које стварају те макро нивое.
Да би то урадио он преводи на микро ниво Веберове категорије друштвене
стратификације: богатство (класе), углед (статусне групе) и моћ, власт (политичке партије).
На овај начин он жели да изгради мултикаузални модел где се спајају кључне интеракције
појединаца које даље стварају макро ниво друштвене стварности, дакле макро феномени
су за њега груписане колекције микро феномена.
Конкретност Веберовог појма класе он проналази на нивоу занимања, професија;
конкретност појма угледа и статусних група на нивоу конкретног начина живота, старости,
рода, етничке припадности, образовања и вредности које људи поседују и деле у оквиру
својих заједница и; конкретност појма моћи проналази у конкретним политичким
активностима људи у намери да задобију моћ и власт.
Извор друштвених сукоба према Колинсу јесте то што су ови друштвени ресурси
(богатство, моћ и углед) ограничени и што се људи међусобно сукобљавају покушавајући
да их задобију и задрже. Он тврди да је за друштвено понашање појединаца кључно то
што располажу различитим степенима утицаја једних на друге и што се у циљу стицања
ових ресурса користе различитим стратегијама принуда и присила (нпр. држава је
организовани и легитимни облик насиља и принуда). Он закључује да су људска бића
истовремено друштвене, али и конфликтне животиње које користе насиље и принуду у

13
стицању ресурса. При томе у том насилном стицању ресурса увек важи правило нултог-
збира: неко ће поседовати и освојити неки ресурс зато што други неће.

18. Пјер Будрије (општа обележја, теорије, утицаји)

Његова социологија може се сврстати у неке друге традиције, не искључиво у конфликтну,
пре свега у оне које се труде да превазиђу социолошке дихотомије између појединаца и
друштва, објективног и субјективног итд. Он се супротстављао гледишту да друштво може
да се проучава једино преко категорије класа и класних сукоба, због чега је јако тешко
одредити ко је, у којој мери и на који начин, из тријаде Маркс-Вебер-Диркем утицао на
њега. Од Маркса је наследио интересовање за концепт праксе, од Вебера интересовање
за питање друштвених угледа и статусних група, а од Диркема интересовање за
класификацију и њено друштвено порекло. Ипак, његова социологија неоспорно је
обликована под филозофским утицајима Жан-Пола Сартра, структурализма Клода-Леви
Строса, филозофијом језика Лудвига Витгенштајна и друштвеном драматургијом Ервинга
Гофмана. Он је покушавао да развије генетички структурализам где би објективне
структуре и њихова поља били неодвојиви од субјективних аспеката индивидуалног
развоја, другим речима анализу у којој развој и структура нису одвојени.

19. Пјер Бурдије (типови капитала, поља, хабитус, праксе, дистинкције)

Он пориче Марксову једностраност према којој су класни сукоби у економској
производњи они на које се могу свести сви остали сукоби. Зато уводи појам поља и тврди
да су савремена друштва због своје сложености изградила аутономне области у којима се
одвијају борбе око ресурса. На пример, политика је постала релативно аутономно поље у
оквиру ког се одвија борба за власт и моћ. И образовни систем је једна врста поља у ком
се освајају квалификације и званично признате вештине и знања. Аутономна поља су још
и религија и уметност и економија, а што су друштва развијенија то је већи број поља.
Поља се могу дефинисати као мреже или конфигурације објективних односа између
положаја, а управо су ти положаји у оквиру неког поља ресурси за које се појединци или
друштвене групе боре.
У оквиру поља постоје ресурси које Бурдије назива капиталима. То није искључиво
економски и материјални капитал како га је схватио Маркс (подразумева економске
ресурсе и борбу за њихово освајање), већ он разликује још 3 врсте:
1. Друштвени капитал – могућност појединаца да располажу друштвеним мрежама,
односима и утицајима. (нпр. породица, али њен положај у ширем друштву
подразумева да немају све породице једнаку количину утицаја на појединце и
друштвене групе).
2. Културни капитал – подразумева различите облике знања, пре свега легитимних,
признатих и друштвено вреднованих. Бурдије истиче да један од пресудних утицаја

14
 на стицање културног капитала има социјализација, односно улога родитеља у
васпитању и образовању деце. Културни капитал се не ограничава само на
легитимна знања, већ и на оно што деца уче и усвајају, (нпр. укус) и преферирају у
уметности и музици, као и животне стилове. Образовни систем има кључну улогу у
ширењу културног, а потом и друштвеног капитала.
3. Симболички капитал – проистиче из степена угледа и поштовања појединаца и
друштвених група, односно њихових положаја у статусним друштвеним групама.
Појам праксе – њим се служи да би превазишао подвојености између објективизма и
субјективизма; то су последице дијалектичких односа између структура (нешто
објективно, принудно, непроменљиво) и људског делања (нешто субјективно, слободно,
променљиво).
Појам хабитуса – користи да би означио релативно трајне правилности у људским
делањима које се исказују у одређеним друштвеним окружењима.

20. Рајт Милс и радикална критичка социологија

Пореклом је из Америке, али његова критичка или радикална социологија није била само
снажна критика друштва, најпре америчког, већ и академска наука. Она је била
комбинација конфликтне социологије и критичке оријентације према друштвеном
поретку. Своја мишљења изнео је у неколико дела: „Социолошка имагинација“, „Бели
оковратник“ и „Елита власти“.
У Социолошкој имагинацији, Милс критикује пре свега два доминанта и различита
социолошка модела и приступа: супертеоријска социологија у функционализму Парсонса
и екстремни емпиризам. Супертеоријска социологија је апстрактни модел који не може
да се примени на конкретни друштвени живот који је нестабилан, динамичан и
конфликтан. Поред тога Милс сматра да је Парсонова теорија толико апстрактна да је
тешко разумљива, а понекад и неразумљива. С друге стране, екстремни облик емпиризма
није толико апстрактан, али нуди веома једнодимензионална истраживања појединачних
друштвених појава.
У другом делу „Бели оковратник америчке средње класе“ проучавао је дубоке
структуралне промене у америчком друштву двадесетог века. Приметио је пропадање
привредног и друштвеног света малих предузетника. Уместо тога америчка привреда се
окренула великим корпорацијама на тржишту где се губи индивидуалност, слобода и
предузетништво. У тој атмосфери израста, по Милсу, свет „белих оковратника“, „белих
крагни“ нове средње класе – нижих бирократа, службеника, директора, продаваца,
комерцијалиста, рекламних стручњака.
У делу „Елита власти“ Милс критикује политику у САД. По њему то је друштво у ком влада
спрега три велике елите власти: економска, политичка и војна. Оне се удружују како би

15
учврстиле своје положаје на власти. Америчко друштво је све више подељено друштво, на
оне који владају и имају моћ и на оне без моћи којима се влада.

21. Диркемовска традиција у социологији (општа обележја, дефиниције

социологије, социолошки метод)
Добила је назив по Емилу Диркему и по многима представља најзначајнију теоријску
традицију социологије класичног, али и савременог периода. Она представља
прекретницу у историјском развоју социолошких идеја. Њој припадају и неки социолози,
много старији од Диркема, као што су на пример Сен-Симон, Огист Конт и Херберт
Спенсер, чак и Монтескје. Разликују се два теоријска крила ове традиције – микро и
макро. Макротеоријском крилу припадали су Диркем и функционализам Талкота
Парсонса и Роберта Мертона, а микротеоријском крилу Де Местар и Де Бонал (као
старији, конзервативни теоретичари) и с друге стране антрополошка микротеоријска
школа на челу са Марселом Мосом и британска антрополошка оријентација на челу са
Алфредом Редклиф-Брауном.
Већина савремених социолога сматра Диркемово учење једним од највећих доприноса
развоју социологије као науке. Током своје интелектуалне каријере Диркем је написао
неколико важних дела: „О подели друштвеног рада“, Правила социолошке методе“,
„Самоубиство“, „Елементарни облици религијског живота“. Утемељио је социологију као
академску дисциплину и створио прву праву социолошку школу са низом значајних
сарадника који су себе називали диркемовцима или социолозима (Марсел Мос, Пол
Фоконе, Анри Ибер, Морис Албвакс и др.).
Диркем је социологију схватио као науку која треба да се служи позитивним методама,
истовремено трагајући за узрочним чиниоцима у друштву као и за функцијама односно
улогама друштвених појава. Тако и дефинише социологију као науку о институцијама, о
њиховом постанку и њиховом функционисању. Под институцијама он је подразумевао
све начине делања, мишљења и осећања које појединци налазе унапред установљене у
облику друштвене свести. Да би се друштво и друштвене институције могле проучавати на
објективан начин метод социолошког проучавања мора посматрати све друштвене
чињенице као ствари.

22. Диркем (схватања друштва, типови солидарности)

По њему друштво је потпуно посебна реалност која се не може свести на индивидуалну
психологију. Друштво је независно подручје у ком владају посебни закони, ентитет
suigeneris. Ту се сусрећу истовремено његово противљење индивидуализму и захтев за
друштвеним поретком и интеграцијом, тј. солидарношћу. По њему, друштво се састоји од
2 дела:

16
 1. Идејног језгра – колективна свест неког друштва која се састоји од заједничких,
колективних представа, а ова се опет састоје од идеја и норми и;
2. Морфолошке структуре – састоји се од динамичке, моралне густине (степена
повезаности) и од материјалне густине (квантитативни аспекти друштва).
Типови солидарности: механичке и органске солидарности
Механичка солидарност представља врсту унутрашње друштвене повезаности која се
заснива на сличностима између појединаца. Присутна је у друштвима где је слабо
развијена подела рада. Тип казне који је карактеристичан за ову солидарност је освета, а
тип права је репресивни и ретрибутивни. Овај тип солидарности највише одговара
примитивним или архајским друштвима. Органска солидарност је тип унутрашње
повезаности друштва који почива на развијеној подели рада, дакле проистиче из разлика,
а не сличности међу појединцима. Овај тип друштвене солидарности Диркем упоређује са
биолошким организмом (органицистички приступ) чију структуру чине међусобно
повезани и усклађени, али по својим функцијама различити органи. Карактеристична је за
развијенија друштва, а тип санкције који јој одговара је реститутивни – онај који тежи
повратку у претходно стање. Ове солидарности су истовремено и моралне категорије јер
када се распадну солидарност и интеграција распада се и морална структура друштва.

23. Диркем: студија самоубиства

У свом делу „Самоубиство“ Диркем износи своје студије самоубиства. Иако је
самоубиство интимни чин – најиндивидуалније делање – оно је заправо пресудно
друштвена чињеница. По Диркему постоји три основне врсте самоубиства:
1. Егоистичко – врста самоубиства где је индивидуализам тако снажно изражен да
на појединца више не делују никакве друштвено-интегративне снаге или облици
солидарности
2. Алтруистичко – степен и интензитет друштвене солидарности и интеграције је
сувише изражен, па се сваки чин самоубиства предузима у име заједнице или
друштва
3. Аномичко – Ова врста је изражена у периодима великих друштвених криза, а
најчешће дубоких и дуготрајних економских криза.
Као посебан тип самоубиства Диркем наводи фаталистичко самоубиствокоји је супротан
аномичком, као што је и егоистичко супротно од алтруистичког. Фаталистичко
самоубиство се јавља под условима великих репресија, присила и претеране регулације
(нпр. у робовласничком друштву).
Диркем је закључио да је појава самоубиства обрнуто сразмерна степену друштвене
интеграције и регулације. Што је већи степен интеграције и солидарности то је мања стопа
самоубиства и обрнуто. При томе, превише регулације и интеграције доводи до
фаталистичког и алтруистичког самоубиства, као што премало интеграције доводи до
егоистичког, а премало регулације до аномичког самоубиства.

17
 24. Диркемово схватање религије
У свом делу „Елементарни облици религијског живота“ Диркем се посебно интересовао
за примитивне, архајске религије тј. тотемизам аустралијских домородаца. Ово дело је
чинило основу за изградњу посебне социолошке дисциплине – социологије религије.
Диркем уводи поделу свих религијских веровања на два подручја: свето и профано. Као
изразита колективна, друштвена чињеница у којој колективна свест највише долази до
изражаја, религија је за њега облик цркве, коју Диркем изједначава са моралном
заједницом. Тако коначна дефиниција религије гласи: Религија је чврсто повезан систем
веровања и обичаја који се односе на свете тј. издвојене и забрањене ствари, наиме
систем веровања и обичаја који све своје присталице сједињује у исту моралну заједницу
звану црква“. Религија је типичан пример за чврстину интеграција.

25. Настављачи Диркемовских традиција: Марсел Мос и Морис Албвакс

Марсел Мос: Рођен је у Епиналу као и Емил Диркем. Заједно са Диркемом је покренуо
часопис „Социолошки годишњак“ и радио на његовом уређивању од 1893. до избијања
Првог светског рата 1914. За живота није објавио ниједно своје самостално дело, његови
бројни чланци и студије углавном се налазе у Социолошким годишњацима и бројним
предавањима. Бавио се истраживањима у области етнологије, социјалне антропологије,
историје и социологије. У његове најзначајније студије спадају: „Оглед о дару: облик и
смисао размене у архаичним друштвима“, „Скица за општу теорију магије“, „Оглед о
сезонским менама у ескимским друштвима“ и збирка студија „Социологија и
антропологија“. У годишњаку је обрађивао различите социолошке теме, на првом месту
социологија религије, потом етнологија, социологија права, социологија морала,
социолингвистика, демографија и друге области.
Морис Албвакс: један од најближих Диркемових сарадника и настављач његових
социолошких идеја. Његова посебна област интересовања била је повезаност друштва са
памћењима и сећањима. Своје идеје изнео је у делима „Друштвени оквири памћења“ и
„Колективно памћење“. Претпостављао је да наша памћења и сећања нису само производ
унутрашњих фактора, он каже како постоје друштвени оквири памћења, а наша
појединачна памћења и сећања се само смештају у те оквире. Тако је Албвакс поставио
темеље за једну социолошку теорију сећања и памћења. У свом делу „Узроци
самоубиства“ он је редефинисао неке Диркемове ставове о самоубиству. Диркем тражи
узроке самоубиства у друштву, Албвакс је више уважавао социјалнопсихолошке чиниоце.
Једно од кључних одступања од Диркемове теорије самоубиства јесте то да Албваксова
теорија упућује на закључке да самоубиства зависе од контекстуалних промена у свести.
Његова почетна хипотеза је била: што више друштвене изолације то више самоубистава.

18
 26. Функционализам у социологији као део диркемовске традиције (опште)
Функционализам своје корене има у раном социолошком функционализму Емила
Диркема. Други значајани представници функционализма су Роберт Мертон и Талкот
Парсонс.Функционализам је у супротности са конфликтном традицијом у социологији, јер
је он типична теорија друштвене интеграције и друштвеног система (нпр. у конфликтној
традицији друштво је нестабилан систем; у функционализму друштво је стабилан систем).
Функционализам је типична америчка социолошка теорија која је била доминантна
педесетих година двадесетог века. Многи су критичари функционализма – Рајт Милс и
Алвин Гулднер који су упозоравали да се америчка социологија све више изједначава са
функционализмом. На развој америчког функционализма значајан утицај извршили су
Бронислав Малиновски и Редклиф-Браун.
Централни појмови у функционализму:појам функцијетј. улоге коју нека друштвена појава
врши у друштвеном систему. Пре свега су интегративног карактера, што значи да повезују
различитости у једну јединствену структуру као целину; појам структуре – то је начин на
који су елементи са својим различитим функцијама повезани у јединствену целину
(тоталитет) која функционише. За појам структуре су по Жану Пијажеу важна три
принципа:
1. Тоталитет или целина – с једне стране се односи на саму идеју целине која треба
да упућује на затворени систем елемената, а с друге стране целином се
објашњавају делови, а не обрнуто.
2. Ауторегулација – односи се на самоодрживост и аутархичност (самодовољност)
неког система чије промене и регулације важе само унутар дате структуре
елемената и њихових односа.
3. Трансформација – уводи се да би се означила могућност структуралних развоја или
унутрашњих диференцијација функција унутар неког затвореног система или
структуре.

27. Функционализам Талкота Парсонса (структура друштвене акције, друш.

систем и функције подсистема)
Један од најзначајних представника функционализма у Америци је Талкот Парсонс.
Највећи утицај на њега извршили су Диркем и Вебер. Под утицајем Веберове социологије
пише своје прво значајно дело „Структура друштвене акције“ у ком Веберову теорију
друштвеног делања замењује појмом друштвене акције. Његов систем социјалне акције
садржи следеће елементе: 1. актер; 2. циљ; 3. ситуација; 4. нормативна оријентација.
Четврти елемент има три своје посебне карактеристике:
1. Акција се увек одвија у времену;
2. Оријентацију увек подразумева могућност грешке;
3. Референтни облик је субјективан.

19
Друго значајно дело му је „Друштвени систем“. Од волунтаризма он долази до
детерминизма у којем најважнију улогу имају равнотежа и интеграција. Каже да постоји
заједнички вредносни систем (консензус) који чини друштво интегрисаним. То значи да је
поредак могућ уколико припадници друштва деле исте вредности и норме као и
заједнички, колективни, идентитет. Оног тренутка када су вредности једном
институционализоване, а људске акције регулисане помоћу нормативних механизама,
резултат је равнотежа и друштвени систем.
Подсистеми: Парсонс сматра да се друштво током времена издиференцирало на
неколико подсистема од којих се сваки специјализовао за вршење одређених функција:
- Друштвени подсистем (основни) – интеграција
- Систем културе – очување највиших владајућих образаца
- Систем особе – постизање циљева у односу на окружење
- Бихевиорални систем – адаптација
Због овога се његова социологија често назива и системском теоријом или
структуралфункционализам.

28. Функционализам Роберта Мертона (основне претпоставке, латентне и

манифестне функције)
Мертон је покушао да редефинеше Парсонсов структуралфункционализам и за разлику од
њега био је и истраживач који је своје претпоставке емпиријски потврђивао. Његови
основни напори били су усмерени на критику различитих делова Парсонсовог
структуралфункционализма. Један од најважнијих постулата функционализма – постулат
функционалног јединства друштва – први је доведен у питање. Овај постулат
претпоставља да је сваки део друштвеног система нужно функционалан са аспекта целине
друштвеног система, значи да сваки део друштва нужно води хармонији и равнотежи
целокупног друштва. Мертон, за разлику од тога уводи појам дисфункцијечиме је показао
како, на пример, у савременим друштвима, многи до тада интегративни фактори
(религија) могу имати дезинтегративне функције. Исто важи и за различите политичке,
економске и друге интересне групе.
Мертон уводи појам летентне и манифестне функције. Притом он наглашава да овај појам
упућује на уочљиве објективне последице, а не на унутрашње субјективне диспозиције
(мотиве, циљеве) чиме је разграничио објективне, социолошке последице и субјективне
мотиве.
- Манифестне функције су оне објективне последице које доприносе прилагођавању
и адаптацији систему и које су намераване и препознате од стране учесника у
систему.
- Латентне функције нису ни намераване ни препознате од стране учесника као
објективне последице.

20
На пример, манифестне функције неког религијског или жртвеног обреда посвећене су
богу или прецима, док су њихове латентне функције повезивање људи. Разликовање ових
функција дало је велики допринос социологији функционализма.

29. Микроинтеракционистичка традиција у социологији

Општа обележја: још се назива и интерпретативна социологија. Типична је америчка
социолошка традиција. Oна није у потпуности самоникла, већ и као све остале
социолошке традиције има своје европске корене, а они се налазе у оној традицији која
се често назива роматичарска традиција и идеализам.
Утицаји: пресудне утицаје на развој ове традиције извршили су Кант, Хегел, Шопенхауер и
Дилтај, а поред њих још и Алфред Шиц , Чарлс Пирс и Џон Дјуи.
Представници: главним зачетницима микроинтеракционистичке социолошке традиције
сматрају се Албион Смол, Чарлс Кули и Вилијам Самнер. Након њиховог утицаја су се
могле уочити две струје:
1. Старија струја симболичког интеракционизма на челу са Хербертом Мидом и
Хербертом Блумером.
2. Млађа струја етнометодологије на челу са Херолдом Гарфинкелом и социјалне
драматургије на челу са Ервингом Гофманом.
Овим струјама треба додати и веома утицајну Чикашку школу на челу са Знањецким и
Вилијамом Томасом, као и млађу генерацију Чикашке школе којој припадају Роберт Парк,
Ернест Берџес, Редерик Макензи и Луис Вирт.

30. Старије крило микроинтеракционизма

Чарлс Хортон Кули: први пут је изнео своје претпоставке у свом делу „Људска природа и
друштвени поредак“. Његове идеје могле би се означити као социјални идеализам и
феноменолошки емпирицизам јер за Кулија друштво не постоји као објективна реалност,
већ као субјективна представа, имагинација. Особе као друштвена бића нису стварне, не
постоје у друштвеном смислу, а да бисмо постојали у друштвеном смислу ми морамо
имати менталну представу других. Највише је остао упамћен по увођењу примарних
друштвених група – друштвене групе које се одликују блиским, непосредним везама
између њихових чланова (породица). Кључне су за социализацију јер преносе, негују и
стварају друштвене идеале.
Џорџ Херберт Мид: сматра се оснивачем симболичког интеракционизма (написао дело
„Ум, особа и друштво“ које је прво право дело из те области). Према Миду, људска мисао,
идеје, искуство и понашање су изразито друштвени – друштвеног порекла. То значи да се
човек као друштвено биће ствара у интеракцији са другима уз помоћ симбола од којих су
најважнији језички, али и кроз игру као интеракцију у којој се уче правила и улоге.
Заједнички живот у друштву могућ је једино ако припадници друштва деле заједничке

21
симболе и њихова значења, а да би се та значења препознала неопходан је процес
преузимања улога других.
Мид је разликовао и два аспекта особе: 1) ја и 2) мене (ме) где је „мене“ објективна
страна особе, а „ја“ субјективна, унутрашња страна. „Ја“ је задужено за реаговање на
одређене ситуације које садрже наша искуства, а „мене“ је оно што је научено у процесу
социјализације и интеракције са другима. Заједно они чине личност.
Херберт Блумер: настављач Мидових идеја који је након Мидове смрти сковао појам
симболички интеракционизам. По њему, он се заснива на три основне претпоставке:
1. Људска интеракција почива на значењима која људи приписују ситуацијама, а не
на једноставним, механичким реаговањима на ситуације. ;
2. Значења се стварају у процесима интеракције, а нису унапред дата и
непроменљива;
3. Значења проистичу из интерпретативних поступака актера у интеракцији.
Блумер сматра да људи не затичу друштвене улоге као готове, већ их непрестано стварају
од ситуације до ситуације. Зато и друштвене институције, као темељи сваког друштва,
постоје једино уколико их људи у, међусобној интеракцији, стварају играјући друштвене
улоге.

31. Етнометодологија Херолда Гарфинкела

Етнометодологија је новије крило микроинтеракционистичке традиције. Зачетник овог
правца, који је сковао и овај назив, је Херолд Гарфинкел. Његово схватање је изграђено
под утицајем немачких емиграната у САД, пре свега Алфреда Шица. Етнометодологија
означава коришћење метода којима се служе обични људи у свакодневном животу. По
Зимерману смисао етнометодологије је у објашњавању како чланови друштва решавају
задатке виђења, описивања и објашњавања реда у свету у којем живе. Етнометодологија
је обогаћена емпиријским истраживањима и поступцима – методама. При томе,
Гарфинкела не интересује да ли су ти методи чланова добри или лоши, истинити или
лажни. Етнометодологе интересује шта је реално за обичне људе у рутинским ситуацијама
свакодневног живота. Као једну од најважнијих метода он узима документарну методу –
метода којом се служе чланови како би осмислили свој свет. Она се састоји од тога да
стварну појаву сматрамо документарном.
Поред овога, као средишњи појам етнометодолошке теорије јавља се појам
индексичности који значи да смисао било ког објекта или активности произилази из
њиховог контекста. Гарфинкел је творац нових експеримената у социологији
(експерименти прекида). Бројни су његови експерименти са студентима у којима је
доказао да је рутина свакодневног живота крхка и да је врло лако могуће изазвати
конфузију у индексичности и слом реалности.

22
 32. Социјална драматургија Ервинга Гофмана (општа обележја)
Драматуршка интерпретација друштвене реалности – социјална драматургија је повезана
са именом Ервинга Гофмана. Његова социологија је представљала непозитивистички
одговор на дубоку кризу која се појавила у тадашњој социологији. Била је то социологија
која је уместо великих, апстрактних и недовољно емпиријски приступачних категорија
понудила истраживања обичних, људских области свакодневног живота.
У његовом делу „Како се представљамо у свакодневном животу“ кроз метафоре
драматуршких понашања људи описао је начине на које људи доживљавају и
представљају своје различите улоге у различитим ситуацијама (драматуршке маске).
Гофманова социјална драматургија не почива на анализи понашања појединаца, већ на
друштвеној интеракцији односно друштвеним сусретима људи. Његова идеја се састоји у
томе да је друштвена интеракција ствар представљања људи у њиховим међусобним
сусретима, прекоњихових улога. Наши свакодневни сусрети са другим људима су дакле,
за њега, увек мали ритуали у којима се трудимо да представимо себе на онај начин на
који очекујемо да нас други људи доживљавају. Међутим да би се та слика успешно
одржала пред публиком, та публика се мора контролисати кроз контролу или управљање
утисцима. Такође, да би драматургија била успешна Гофман уводи појмове фасадеи
позорнице (сцене) где је позорница свака устаљена ситуација која има облик унапред
постављене сценографије у којој се одвија драматургија људских сусрета; лична фасада је
улога или маска коју публика очекује да носе појединци који играју неку улогу како би
били препознати (доктор да носи бели мантил итд.). Гофман говори о два аспекта личне
фасаде: изглед – представља одмах уочљив аспект нечије друштвене улоге коју игра, и
манир – стилски израз нечијег играња одређене улоге.

33. Гофманово схватање азила

Други важан допринос Гофмана јесте његово схватање девијантности и друштвених
институција. У свом делу „Азил“ пише како се на пример, у оквиру психијатријских
клиника њени болесници и психијатри или у затвору кажњеници и затворско особље
играју унапред одређених улога. У оваквој атмосфери ефекти тоталнихинституцијаили
азила немају дуготрајно дејство па су вероватноће за поновно учење кућног реда
тоталних институција веома велике. Азил је тотална институција, односно место
релативно трајног пребивалишта. Кроз институцију азила Гофман је описао
функционисање свакодневног живота који је унапред одређен правилима, процедурама
или кућним редом. У овој затвореној ситуацији постоји подела људи на оне којима се
управља (уточеници) и на оне који управљају И надзиру животе уточеника (особље,
лекари, чувари). Свака група има стереотипне представе о оној другој групи које су увек на
ивици конфликта и тензије. Рецимо, особље често мисли за уточенике да су огорчени,
тајновити и непоуздани, док уточеници виде особље као снисходљиво, арогантно и зло.

23
 34. Гофманово схватање стигме
Гофман је написао дело „Стигма: забелешке о опхођењу са нарушеним идентитетом“ где
се бавио истраживањем неспојивости онога што би нека особа требало да буде (по
стандардима одређеног друштва у датом историјском периоду) и онога што она „стварно“
јесте. Појам стигме се изворно користи за телесне ознаке или обележја на телу која су
природна или друштвено утиснута. Гофман користи појам стигме да означи
„карактеристику која је дубоко дискредитујућа…“, међутим он разликује дискредитовани
и дискредитујући однос према стигматизованима, односно „нормалних“ и „обележених“
људи. Први случај представља стигму за коју особа која је поседује унапред зна, док други
случај јесте стигма коју други не могу да примете. Такође, Гофман издваја три типа стигми:
1. Прва је телесна унакаженост – различити деформитети тела
2. Друга је слабост карактера која се испољава као слаба воља, доминантне или
неприродне страсти, сумњива или крута веровања, непоштење што је изведено из
забележених случајева рецимо, менталног поремећаја, притвора, зависности,
алкохолизма, хомосексуалности, незапослености, покушаја самоубиства…
3. Племенска стигма, национална и верска која се преноси с колена на колено и
једнако захвата све чланове породице.

35. Чикашка социолошка школа (претпоставке, развој, представници)

Чикашка школа је била један од првих захтева за професионализацијом социологије као
науке. С обзиром да је већина њених истраживања била локалног карактера, она се
условно може подвести под микроинтеракционистичку традицију. Током двадесетих и
тридесетих година двадесетог века (златне године школе), школа се развијала независно
од европских утицаја (веберовских, диркемовских, марксистичких), али ако наводимо
неке европске утицаје најзначајнији су били свакако утицаји Георга Зимела. Иако је могла
да се ослони на рану америчку традицију у социологији, Чикашка школа је од самог
почетка трагала за сопственим приступима. Њена специфичност је и у томе што је њен
просторни оквир истраживања био град Чикаго, који је у том периоду био један од
најдинамичнијих градова САД по свом демографском и урбаном развоју.
Прве идеје ове школе обележили су Вилијем Томас и Флоријан Знањецки, али су највеће
доприносе дали Роберт Езра Парк, Ернст Берџес, Луис Вирт, Родерик Мекензи и Вилијам
Огбурн. Симбол Чикашке школе јесте име Роберта Езре Парка, као и његова сарадња са
Ернстом Берџесом. Заједно су написали дело „Увод у науку социологије“, најпознатији
чланак по ком се препознаје цела школа – Град: сугестије за истраживање људског
понашања у урбаном окружењу послужио је као узор за многа друга истраживања у
оквиру школе.

24
36. Рана америчка социологија (општа обележја и институционални развој социологије )
Развој социологије у САД био је исто тако проблематичан и мукотрпан као и развој
социологије у Европи. Без обзира што се великим својим делом рана америчка
социологија развија под утицајем Европске социологије и њених идеја, првенствено из
Француске, Енглеске и Немачке, ипак је она била и одраз друштва у ком се развијала и
има одређене посебности у односу на европску социологију.
Рана америчка социологија није много заостајала за европском, чак је у својој академској
институционализацији била у предности. Први званични универизезтски курс из
социологије отпочео је Вилијам Грејем Самнер на Јејлу, а након тога су уследили бројни
други курсеви: Ведерлијеви, Гидингсови, Блекмарови итд. Такође се пише први амерички
часопис за социологију „Амерички журнал за социологију“, а 1904. основано је Америчко
социолошко друштво (асоцијација).
Пре него што се развила у потпуности у оквиру Чикашке школе, рана америчка
социологија очева – Албиона Смола (отац америчке социологије), Френклина Гидингса,
Лестера Ворда, Вилијама Самнера, Едварда Роса, Чарлса Кулија и других, била је „рањива
са многих страна“. Била је критикована са разних страна, означавана као аљкава
економија, као копиле филозофије и историје, као реформистичка пропаганда, апстрактна
и неплодна спекулација. Чак и када је ушла у своју златну еру Чикашке социологије,
између два рата, непријатељско интелектуално окружење се није смањивало. Ипак, вера
очева социологије победила је код све већег броја младих Американаца који су
отпочињали студије социологије на све већем броју универзитета. Управо су последња
деценија 19. и прве деценије 20. века биле пресудне за академско утемељење
социологије. Мартиндел наводи податак који се односи на број америчких студената
социологије на европским универзитетима и каже да их је у периоду од 1820. до 1920.
било 8000.

37. Утилитарна традиција у социологији (опште, представници)

Ова традиција није искључиво социолошка, већ је више повезана са економијом и
филозофијом. Као претече утилитарне традиције сматрају се Адам Смит, Џереми Бентан и
Џон Стјуарт Мил. По схватању ове традиције људи су рационално-калкулативна бића која
у друштвеним, политички и економским односима примарно настоје да максимално
увећају користи односно своје постављене циљеве, при чему непрестано калкулишу у
односу на расположива средства. За утилитаристе, основна јединица друштвености међу
људима јесте размена, па стога људи као рационално-калкулативна бића морају да
прорачунавају расположива средства, капацитете или ресурсе, те да у размени са другим
људима или групама увек имају неку добит. У том смислу, друштво, политика, култура и
економија могу се користити као средства за остваривање веће добити. Ипак
утилитаризам је много сложенији и не може се свести на само један принцип већ
25
представља део друштвене теорије која обухвата и право, морал, политику, економију и
природу људског знања.

38. Утилитаризам Џеремија Бентама (основне претпоставке, паноптикон)

Џереми Бентан се највише везује за утилитаризам, али за његову негативну страну. Назив
утилитаризам који је дао Бентан је погрешно схваћен и касније сведен само на себично
постизање користи. По њему су људи рационална и калкулативна бића, а то се огледа у
утилитарном принципу по којем људи теже да избегну бол и патњу и тиме постигну
задовољство. Бол и задовољство су, по њему, два најснажнија механизма која управљају
људским одлукама и акцијама. У складу с тим, утилитаристи сматрају да су људи у својој
основи себична бића која ће у свом интересу тежити да избегну бол и придобију
задовољство.
Поред ових претпоставки, Бентан је познат и као творац идеалног затвора Паноптикона
или надзорне зграде. Та идеја заснивала се на његовој претпоставци да мучење у
затворима није корисно, и да би требало уместо тамнице и старог модела затвора, да
постоји кружни затвор у којем су на унутрашњој страни смештене затвореничке ћелије са
по једним затвореником, а у средини кула из које се затвореници посматрају. Тако би
затвореници били стално посматрани, али не би знали да их неко посматра чиме би се
створила трајна послушност кажњеника. Ову идеју, Бентан је проширио ову идеју и на
школе, фабрике, радионице и управу с циљем да покаже како је утилитарни принцип
применљив на све битне аспекте друштва. То је била програмска утопија, која никада није
реализована у свом изворном облику.

39. Џорџ Хоманс и Питер Блау (претпоставке теорије размене, 6 основних пропозиција
људског понашања)
Овој традицији припадају теоретичари размене Џорџ Хоманс и Питер Блау, и Џејмс
Колман као припадник теорије рационалног избора. Социолошка теорија размене
Хоманса била је усмерена на критику Парсонсове структуралфункционалистичке теорије,
у којој појединци треба да чине оно што се од њих очекује у складу са њиховим
положајима и улогама у друштвеном систему. По Хомансу, социологија треба да одустане
од апстрактних концептуалних формулација друштвеног система и он нуди проучавање
појединаца и њихових понашања и конкретних друштвених група које они у тој
интеракцији стварају. Ипак, ова теорија је уместо у социологији, нашла место у економији,
психологији, социјалној психологији и политичким наукама.
Хомансова теорија размене је била утемељена на бихевиористичкој традицији у
психологији која се заснива на стимулусу и реакцијама. Претпостављао је да постоје
реакције окружења на појединце, а те реакције могу бити позитивне, негативне или

26
неутралне. Људи ће ибегавати оне реакције из окружења које су по њих негативне,
прихватаће оне позитивне, а неће реаговати на неутралне импулсе.
Хоманс је поставио 6 кључних пропозиција људског понашања:
1. пропозиција успеха – уколико је неко понашање више награђивано, утолико пре ће
се оно учврстити као трајније понашање;
2. пропозиција стимулуса – ако је неки стимулус или група стимулуса учествовала у
награђивању неког понашања, већа је вероватноћа да ће понашање и у будуће
бити одговор на те стимулусе;
3. пропозиција вредности – ако људи процене да нека њихова понашања имају
вредност, она ће се учврстити;
4. пропозиција депривација-задовољство – ако су нека понашања у прошлости често
награђивана, она ће се мање вредновати;
5. пропозиција агресија-одобравање – ако су нека понашања кажњавана или
недовољно награђивана, као реакција се јавља агресивност, исто тако ако су нека
понашања награђивана више него што се очекује она ће се учврстити као
одобравајућа.
6. пропозиција рационалности– ако постоји више понуђених опција, актери ће
одабрати оно понашање за које у том тренутку мисле да ће донети више награде.
Питер Блау је покушао да теорију размене примени на комплексније друштвене
феномене као што су моћ, акција и институционалне структуре. Једно од његових
посебних интересовања се односило на структуралну анализу поделе рада, односно на
неједнакости у занимањима, при чему га је интересовала расподела прихода у друштву, а
мање на нивоу појединачних, индивидуалних разлика у висинама прихода.

40. Џејмс Колман и теорија рационалног избора

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века ова теорија је била
доста утицајна У САД. По овој теорији људи су рационални актери који имају циљеве и
капацитете да располажу средствима (ресурсима) за постизање циљева, при чему није
битан садржај датих циљева и средстава. Међутим немају сви актери исте залихе ресурса
за постизање циљева па је неким људима лакше, а некима теже да постигну циљеве. Иако
припада методолошком индивидуализму (јер је у њеном средишту појединац који
постиже циљеве), ова теорија ипак припада социологији јер се теоријом рационалног
избора могу објаснити сви апстрактнији феномени и колективни и институционални
живот.

41. Социолошка дихотомија структура/акција

Основно питање ове дихотомије је: у којој су мери људи активни ствараоци, агенси као
покретачи услова сопственог живота и покретачи друштвених промена и процеса,
односно, у којој су мери људски живот и све људске активности унапред регулисане

27
друштвеном структуром. Другим речима, да ли ми контролишемо друштво или друштво
контролише нас.
Емил Диркем (структура) – симболички интеракционизам (акција): по његовoм схватању
друштво се не може свести чак ни на укупан збир појединаца и њихових акција, а посебно
не на њихове збирне психе. Друштво као реалност за себе има карактер нечег
спољашњег, објективног и принудног у односу на сваку појединачност и збир
појединачности. За Диркема је, питање друштвене структуре, питање интеграције и
солидарности, односно ми са нашим мишљењима, осећањима и делањима производи
смо те структуре, а не обрнуто.
Талкот Парсонс (структура) – етнометодологија и социјална драматургија (акција): у
његовом друштвеном систему акције појединаца су само унапред прописане и очекиване
шеме које су уграђене у институције као поредак очекиваних друштвених улога и
положаја. Друштво је аутономни регулативни систем који се руководи сопственом
логиком и законима.
Клод Леви-Строс и његов структурализам (структура) – феноменологија и разумевајућа
социологија (акција): структурализам у потпуности негира људску акцију; друштво је
историјска творевина која детерминише човека у потпуности.
Мишел Фуко: не може у потпуности да се подведе под правац структурализма. Он даје
предност процесу субјективизације, односно свим оним друштвеним,правним и
политички праксама у којима човек пружа отпор и тиме покреће процес субјективизације.
Други пол ове дихотомије, дакле акција, сматра да ако друштвена структура и постоји она
је производ узајамних акција људи. Заступници овог пола кажу да је човек основни агенс,
покретач и стваралац односно да ми активно градимо своју друштвену стварност. Покушај
да се два пола ове дихотомије измире није реализован. У последње време постоје
покушаји да се ова дихотомија реши тзв. Концептима дуалности, односно двоструке
природе друштва. Тако Пјер Бурдије покушава да то учини кроз појам хабитуса – каже да
се ми у свакодневним акцијама руководимо подједнако нормативним очекивањима које
прописује друштвени систем и нашим личним искуством. Други теоретичар који је
покушао да превазиђе овај спор био је Ентони Гиденс; он уводи појам структурације
преко које би требало превазићи дуализам и успоставити дуалност структуре и акције,
објективног и субјективног. Структурација је процес којим се структуре стварају и тиме
воде ка друштвеном систему.

42. Социолошка дихотомија чињенице/вредности

Средишње питање ове дихотомије се односи на социолошке приступе карактеру друштва,
тј. на питање о коначним последицама социолошког проучавања друштва. Не постоје
друштва без вредности, без обзира на то какав је садржај тих вредности и без обзира на

28
шта се односе. За социлогију се одувек намеће питање да ли треба да проучава вредности
и ако треба на који начин.
Макс Вебер се највише везује за ову дихотомију. Залагао се за концепт тзв. Вредносне
неутралности тј. инсистира на томе да социолози у својим истраживањима не смеју да
истичу ниједан вредносни суд. Они се могу бавити проучавањем одређених вредности
(естетске, етичке, културне или неке опште цивилизацијске вредности), али крајњи
резултати њихових истраживања не смеју да садрже никакве вредносне судове.
Алвин Гулднер сматра да је овај Веберов концепт апсурдан и по његовом мишљењу ми
можемо само делимично да одбацимо изражавање вредносних судова у
истраживањима, али наша истраживања увек нужно садрже скривене вредности.
Природне науке немају ову врсту дилема јер је проучавање објективног спољашњег
природног света ослобођено вредности, док у друштвеним наукама ми смо истовремено
и они који проучавају и оно што је проучавано. Због тога је тешко остати вредносно
неутралан. Зато се често прави подела на тзв. Номотетске и идеографске науке, при чему
прве трагају за законима као општим везама међу појавама, а друге описују оно што је
појединачно, непоновљиво и аутентично.

43. Социолошка дихотомија континуитет/промена

Оријентацијама које се залажу за промене припада марксизам, а оријентацијама које се
залажу за континуитет припадају структурализам и структуралфункционализам. У
социологији је веома важно правити разлику између појмова друштвене промене, раста,
развоја и напретка. Свака промена није уједно и раст (може бити и опадање); раст није
уједно и развој јер је развој квалитативни, а раст квантитативни аспект промене; развој не
мора уједно бити и напредак тј. прогрес – највиши степен квалитативних промена које се
битно разликују од претходних стања. Обе ове традиције сматрају да су друштвене
промене сталне, али се не слажу око питања:
- интензитета (револуција или еволуција; нагле или постепене)
- смерова (потпуне или делимичне)
- последице (ново друштво или делимичне промене старог).
Због питања какав смисао имају друштвене промене и какви су њени исходи, у
социологији су се издвојила 4 модела која разматрају процес друштвених промена:
1. еволутивни модел– по овом моделу друштвене промене се своде на
диференцијацију делова друштва, а њихова основна улога је вршење неке
специјализоване функције. С процесом диференцијације одвија се и процес
адоптације, тј. прилагођавања ових делова општим условима друштва. Дакле,
друштвене промене су постепене, линеарне и сукцесивне и врло често
неприметне.
2. функционалистички модел – доста сличан еволутивном. Каже да међусобно
повезани и избалансирани вршењем различитих функција, конкретни делови
29
 друштвеног система више показују континуитет вршења својих функција и
одржавање целине система, него промене. Било која промена у неком делу
друштвеног система изазваће последице и у осталим деловима. С друге стране, с
обзиром да су делови издиференцирани потенцијалне унутрашње промене ће
бити ублажене тиме што постоје границе међу овим деловима.
3. конфликтни модел – предвиђа кризе, сукобе и коначно револуције као радикалне
моделе друштвених промена. Ослања се на марксизам где се јасно виде етапе у
историјском развоју друштва: првобитна заједница, робовласничко друштво,
феудално друштво, капитализам, социјализам и комунизам. Континуитет је само
пролазно стање у ком доминира једна друштвена класа, али ће управо због тога
нужно доћи до сукоба и револуционарних друштвених промена.
4. нелинеарни модел – наглашава дисконтинуиране и понекад неочекиване и
цикличне друштвене промене. Овој оријентацији припадају теоретичари
цикличних кретања Освалд Шпенглер, Арнолд Тојнби и Питирим Сорокин по
којима свако друштво има циклична кретања – своје рођење, трајање и крај и
теоретичари дисконтинуитета – Мишел Фуко по којем се историјске епохе смењују
нагло стварајући нове начине гледања на стварност, друштво, историју и човека.

44. Методологија и социолошки метод (опште претпоставке)

Методологија (грч. methodos – пут, начин долажења до сазнања) представља грану логике
која се бави ваљаношћу примене научних метода у конкретним, појединачним наукама.
Посебну пажњу методологија поклања логичким, техничким, организацијским и
стратегијским апектима научног метода. Логички аспекти подразумевају сва правила
која се односе на дефинисање појмова, конструисање дефиниција, стварање
класификација, извођење закључака и доказа и провере теорија и хипотеза;
Техничкиаспекти подразумевају коришћење свих оних посебних техника помоћу којих
наука настоји да дође до сазнања (интервју, анкета, коришћење статистике…);
Организацијски аспекти се односе на методолошка правила која подразумевају
међусобну комуникацију и размену искустава међу истраживачима, тимски рад у
истраживању итд.; Стратегијски аспекти се односе на постављање јасних, дугорочних,
теоријских циљева и практичних услова за њихово остваривање.
Социолошки метод– изазива највеће подељености које испољава социологија у своја два
века постојања. Највеће контроверзе односе се на питање да ли социологија као млада
наука треба да се користи већ афирмисаним, разрађеним и прихваћеним методама
природних наука, или треба да крене да се користи неким својим методама како би
дошла до сазнања. У 19. веку, када социологија почиње да се развија, методи природних
наука су већ довољно развијени тако да социологија почиње да се користи њима у својим
истраживањима. Међутим, отприлике у исто време неки теоретичари сматрају како
друштву и човеку треба приступити на посебан начин па стога примена метода природних

30
наука није могућа (ово неслагање између теоретичара да ли социологија може да се
користи природним методама или не назива се спор око метода). Они који сматрају да је
социологију могуће проучавати као било који предмет природних наука називају се
позитивисти(Емил Диркем), а они који сматрају да се друштво може проучавати једино
употребом метода разумевања (значења која људи придају друштву и смислу свог
постојања) називају се херменеутисти (Макс Вебер).
Постоје напори да се овај спор око метода у социологији превазиђе коришћењем и једних
и других приступа или проучавањем неке друштвене појаве коришћењем више
различитих метода – триангулација или плуралност метода.

45. Структура истраживачког процеса

Структуру истраживачког процеса чине:
1. дефинисање предмета који се истражује – почетни услов сваког истраживачког
процеса. Углавном истраживачи бирају оне друштвене појаве које су недовољно
истражене. То не значи да оне појаве коју су већ истраживане не морају поново јер
су друштвене појаве променљиве, динамичне и зависе од много фактора. Често се
дешава да истраживачи у току истраживачког процеса једног предмета
истраживања, наиђу на неки други који је занимљивији и значајнији, за који се
није ни претпостављао да постоји. Роберт Мертон је ово назвао серендипити
ефектом.
2. процена прикупљеног материјала – то представља процену који су релевантни
материјали на терену доступни за истраживача. Пре сваког истраживања мора се
поседовати увид у обим и квалитет претходних истраживања о појави која се
истражује, у супротно истраживање може бити непотребно губљење времена тј.
понављање већ истражених друштвених феномена.
3. прецизирање проблема – подразумева јасно дефинисање радних хипотеза,
почетних претпоставки које ће се касније проверавати. Хипотезе су питања која
истраживачи увек постављају пред свој одабрани предмет истраживања и притом
није битно да ли ће се оне доказати као истините или не, свеједно морају да
постоје.
4. разрада плана истраживања – у оквиру ове фазе врши се избор конкретних
техника и метода које ће се употребљавати у истраживању. Одабир зависи од
предмета истраживања, јер неке друштвене појаве нису приступачне за све
методе.
5. спровођење истраживања – састоји се од конкретне примене претходно
изабраних метода.
6. тумачење резултата истраживања – када је окончана фаза прикупљања података
приступа се њиховој анализи и обради. Овим се истовремено врши и проверавање
претходно постављених хипотеза, а често се дешава да добијени налази не
потврђују постављену хипотезу.

31
 7. извештај о налазима истраживања – крајњи резултат истраживачког рада треба да
буде јавно доступан у виду научних радова, публикација, монографија. Тада се
отвара простор за критичко преиспитивање истраживане појаве.

46. Истраживачке технике у социологији

То су конкретни поступци за прикупљање података. У социологији се најчешће користе:
посматрање, интервју и анкета, експеримент, статистичка метода, социометријски
поступак, анализа садржаја, историјски метод, упоредни метод, анализа случаја,
биографски метод.
1. Посматрање–систематско посматрање је увек унапред систематски планирано и
бележено од стране обучених истраживача. Постоје две основне врсте
системстског посматрања: а) посматрање без учествовања (када истраживач ни
на који начин не може да утиче на посматрање појаве јер је на физичкој дистанци
и; б) посматрање са учествовањем (када је посматрач укључен у догађање које је
предмет истраживања).
2. Интервју и анкета– разлика међу њима је у њиховој форми и у конкретном
начину њиховог спровођења. Интервју се одвија усменим путем, најчешће у
непосредном контакту са испитаником, а анкета се одвија писменим путем, без
нужног контакта са испитаником. Оне се користе за испитивање великог броја
људи (посебно анкета). У савременим социолошким истраживањима чешће се
користи анкета јер се овом техником може да се обухвати већи број људи у
релативно кратком периоду, а обрада података је знатно простија и бржа. Постоје
три врсте анкета:
- анкете отвореног типа са слободним одговорима испитаника на питања;
- анкете затвореног типа где испитаници могу само да се определе за унапред
дефинисане одговоре на питања;
- анкете мешовитог типа – комбинација затворених и отворених питања.
3. Екперимент представља намерно изазивање неке појаве и намерно и систематско
мењање услова у којима се нека појава јавља. Друштвеним наукама је много теже
да се користе експерименталном методом, него природним наукама, пре свега
због тога што експеримент јасне етичке границе његовог коришћења. Разликују се
три основне врсте експеримента:
- лабораторијски експеримент – екперимент у правом смислу речи
- теренски експеримент– експеримент који се одвија у природним, непромењеним
условима
- природни експеримет– врста квазиексперимента у којој се услови не контролишу
од стране научника, нити су појаве вештачки изазване, већ се често догађају
природне појаве које могу да послуже као нека врста експеримента.
4. Статистичка метода – подразумева коришћење статистичких података као
главних извора за социолошка истраживања (пописи становништва). Једно од

32
 најпознатијих истраживања заснованих на статистичком прикупљању података је
Диркемово самоубиство у коме су коришћени подаци из тзв. Моралне статистике.
5. Социометрија –По Јакобу Морену, творцу ове методе, социологија треба да се
бави двојаком врстом проучавања – екологијом као односом човека и друштва
према природи и социометријом као проучавањем међусобних релација људи у
друштвеним групама уз помоћ социометријских тестова.
6. Анализа садржаја – служи за уврђивање садржаја текстова и аудитивне грађе.
Може да се користи за рецимо анализу садржаја школских уџбеника, анализу
садржаја говора и писама политичара итд. Ова анализа се углавном своди на
квантификовање врста речи, њиховог броја и односа у некој писаној и аудитивној
грађи.
7. Историографски метод – подразумева коришћење историјских извора у
социолошким истраживањима. Под историјским изворима подразумевамо све
материјалне остатке, усмена и духовна наслеђа (обичаје, предања, легенде) и
писану материјалну грађу (рукописе, белешке…).
8. Упоредни метод – или компаративна анализа је веома заступљен у социолошким
истраживањима посебно код Диркема и Вебера. Постоји неколико нивоа
поређења у социологији: 1) поређење појава у истом друштву; 2) поређење појава
у различитим друштвима истог историјског типа; 3) поређење појава у свим
познатим друштвима. Један од проблема који се јавља је појава етноцентризма –
уверењада су сопствено друштво и култура бољи од других.
9. Анализа случаја – њен основни циљ је да сачува јединственост и целину објекта
који се проучава. При томе оно што се назива случајем може бити појединац,
друштвена група, као и глобална друштва и социокултурне целине.
10. Биографски метод – заснива се на коришћењу биографија као основних извора
података, најчешће о појединцима. Ради се сакупљању биографски материјала
(личне ствари, писма, лични документи, фотографије, тонски записи,
аутобиографије итд.). Најпознатије дело у ком је употребљен овај метод је
„Пољски сељак у Европи“, Флоријана Знањецког и Вилијама Томаса.

47. Социјализација (одређење појма, аспекти, приступи)

Социјализација представља један од најзначајнијих процеса промена и утицаја друштва

на појединце у ком појединац постаје друштвено и културно биће, са својим ставовима,
вредностима, нормама, знањима, вештинама, предрасудама, стереотипима, религијским
и политичким уверењима. Постоји много одређења појма социјализације, али се сви они
слажу даје социјализација процес (трајан процес) кроз који људско биће постаје
друштвено, културно, али и историјско биће своје епохе, које дели сличне вредности,
норме, ставове, уверења па и предрасуде, идеолошке, политичке, религијске, естетичке,
етичке вредности друштва и времена у којем се рађа, развија и живи – социјализација је

33
онај процес кроз који се од биолошког, недруштвеног бића ствара човек, као друштвени и
културни субјекта.
Процес социјализације има два основна ефекта:
1) оспособљавање појединаца за живот путем преношења и усвајања оних облика
понашања и особина која суфункционална са аспекта одређеног друштва и
2) развој биолошке јединке у личност са оним особина које су, с једне стране,
друштвено-историјски универзалне, а с друге стране, специфичне и за цело
друштво и за сваку јединку посебно.
Социјализација има две важне интегралне функције:
1) трансфер друштвено-културних образаца с једне генерације на другу
2) развој личности односно сопства и идентитета
Социјализација има један важан аспект, а то су извори и агенси социјализације јер је она
процес конкретног утицаја и интеракције појединаца и друштвених група. Појединци
никада не ступају у однос са друштвом и културом као општим изворима социјализације,
већ они ступају у интерактивни однос са конкретним појединцима или друштвеним
групама, преко њих он може да комуницира са апстрактним феноменима какви су
глобално друштво и култура (ми никад не видимо друштво или друштвени систем, већ
појединце и друштвене групе чије интеракције чине институције, а институције су темељи
друштва). У том смислу агенси социјализације су управо друштвене групе и институције.
Примарни агенс социјализације је породица; прво је за процес социјализације задужена
породица (родитељи, браћа и сестре), а касније та улога прелази на школу током
одрастања, када усвајамо идеје, норме, ставове, вредности, уверења итд. неких других
људи.

48. Диркемова теорија моралног васпитања

Диркем је творац једне од првих социолошких теорија социјализације. Бавио се
процесима васпитања и образовања које је схватио као важну друштвену праксу
систематске социјализације преко које се одвија друштвена репродукција, односно преко
које се непрестано обнављају друштвене институције, норме и вредности, а посебно
моралне вредности и колективна свест. По њему, моралност је друштвена чињеница која
се састојииз три елемента:
1. дисциплина – одражава императивни квалитет моралних правила која се морају
поштовати. Функција дисциплине је кључна за друштвени живот јер се њоме
наглашава важност друштвених норми за одржавање и интеграцију појединаца у
друштво и целог друштвеног поретка;
2. повезаност са друштвеним групама – говори о томе који су облици понашања
морални или се доживљавају као морални. Диркем каже да делати морално значи
делати у складу са друштвеним интересима, међутим у зависности од тога којим
друштвеним групама припадају појединци, а које су различите у различитим

34
 друштвима, моралност може да варира. Ипак, она ће увек бити у складу са идејним
језгром друштва којем се припада;
3. аутономија – односи се на онај стадијум људског интелектуалног и моралног
развоја у којем је појединац аутономни субјект моралног делања. По Диркему,
дисциплина и повезаност са друштвеним групама нису довољни да би се говорило
о моралности јер они имају само спољашње дејство на индивидуалну свест, док је
аутономија моралног делања последица све веће рационалности у друштву
(изражава димензију слободе и слободне воље).

49. Теорија рационалног сопства Жана Пијажеа (периодизација когнитивног

развоја)
По његовом мишљењу социјализација није само једносмерни процес деловања друштва
на појединца. Појединци тј. деца нису само објекти који су непрестано изложени
утицајима друштва, већ бића која независно и активно учествују у самој социјализацији.
Деца нису tabularasa, јер постоје унутрашње структуре које се развијају у интеракцији са
окружењем. У својој периодизацији когнитивног развоја, он наводи четири фазе: 1) фаза
сензо-моторне интелигенције (до 2. године старости) у којој се развијају когнитивне
способности за схватање околине; 2) преоперационална фаза (од 2. до 7. године) у којој
почиње активно усвајање симбола и језика; 3) конкретно операционална фаза ( од 8. до
11. године) у којој дете почиње да усклађује своје понашање са очекивањима других; 4)
формално операционална фаза (од 12. године) у којој се развија апстрактно мишљење,
манипулација симболима и логичко мишљење.

50. Теорија моралног сопства Лоренса Колберга (развојни типови моралности)

Даље развијајући истраживања Пијажеа, Колберг је у компаративним истраживањима
дошао до закључка да деца, без обзира на различите културне контексте у којима
одрастају, стичу универзалне моралне вредности. Иако се у различитим друштвима
вреднују различита понашања и постоје одређене варијације у схватању шта је вредно,
добро или лоше, Колберг је утврдио да постоје исти, универзални морални обрасци као
што су емпатија или правда. У својој теорији он је поставио 3 морална сопства: 1)
преконвенционална моралност у којој деца дефинишу оно што је добро или лоше у
односу на родитеље; 2) конвенционална моралност која се развија у периоду
адолесценције и подразумева схватање доброг или лошег понашања у складу са ширим
друштвеним конвенцијама и; 3) постконвенционална моралност у касној адолесценцији
и за коју је карактеристично аутономно мишљење о томе шта је добро или лоше.

51. Теорија идентитета у транзицији Ерика Ериксона (развојни процеси)

35
По Ериксону, постоји осам развојних фаза, а за сваку појединачну фазу је карактеристична
одређена криза идентитета. Свака криза идентитета може се решити на два начина:
социјализација може бити успешна ако појединац изнађе позитивна решења проблема
или ако се не одговори адекватно на кризне ситуације у развојној фази долази до
психолошких поремећаја.
Прва фаза: основно поверење насупрот основном неповерењу карактеристично је за прву
годину живота у којој су за новорођенче најважнији животни захтеви храњење, спавање и
вршење физиолшких потреба. Прво друштвено постигнуће детета је развој осећања
поверења према родитељима као храниоцима.
Друга фаза: аутономија насупрот стиду и сумњи карактеристична за рано детињство (2 и 3
година). У овој фази дете активније учествује у истраживању своје околине и учи да
контролише своје агресивне импулсе, али такође мора бити заштићено од осећања стида
и сумње када изгуби контролу над својим понашањем.
Трећа фаза: иницијатива насупрот кривици (период од 4. године до почетка школовања) –
у овој фази развоја дете почиње да тестира своје нове физичке и менталне способности и
да преузима сложеније друштвене улоге и одговорности него раније. „Основни конфликт
у овој фази је између предузимања иницијативе и осећања кривице… када родитељи
охрабују дете и његову иницијативу оно се осећа награђено и подржано. Када се
родитељи критички односе према иницијативи детета оно осећа да је кажњено и јавља се
осећање кривице и губитак или избегавање иницијативе“.
Четврта фаза: продуктивност насупрот инфериорности карактеристична за период од 6. до
11. године. „Тада се од детета први пут очекује да научи вештине које захтева култура у
којој живи, као што су писање, читање, сарадња с другима у организованим
активностима… неповољан развој у овој фази доводи до појаве осећања инфериорности,
које настаје услед неке дететове реалне неспособности, или му се то тако чини, или му то
други намећу, најчешће родитељи и наставници…“
Пета фаза: идентитет насупрот конфузији (период од 13. до 20. године). То је доба
започињања развоја идентитета и нових друштвених улога и одговорности, али и доба
једне од најзначајнијих животних криза – адолесцентне кризе идентитета. „… ако се
криза идентитета позитивно реши, појединац из ње излази као целовита, самостална
личност различита од других. Ако се криза неуспешно реши, или се реши само
делимично, идентитет појединца неће бити формиран, појединац неће знати ко је и шта
је, нити ће његова личност бити јединствена.
Шеста фаза: интимност насупрот изолацији карактеристична је за период младог одраслог
доба између 20. и 25. године. „Млада особа ангажује се у тражењу партнера и оснивању
своје породице… интимност и интимни односи и везе с другом особом циљ су таквих
активности. Успостављање интимних веза је позитивно решење кризе на овом стадијуму
развоја. Неповољно решење кризе доводи до изолације од других људи и заокупљености

36
самим собом, односно избегавања или неспособности да се остваре интимне везе са
другим људима…“
Седма фаза: плодност (генеративност) насупрот стагнацији(средње одрасло доба – од 25.
до 65. године). „Основни конфликт који човек решава у овом раздобљу је противречност
између плодности насупрот стагнацији или стерилности. Плодност или плодотворност
није само брига за добробит следеће генерације или потомака, већ и брига за природу
друштва у ком ће та следећа генерација живети и радити… из плодности се развија брига,
брижност која се изражава према онима којима је потребна, а произилази из осећања да
је особи неко или нешто важно“.
Осма фаза: (его) интегритет насупрот очајању (период од око 40. године до краја живота).
„Старије одрасле особе имају потребу да се осврну на живот и буду прожете осећањем
испуњености… ако се кофликт неповољно реши у овој фази видљив је у осећању кајања,
пропуштености и промашености, гнушања, горчине, немоћи, страха од смрти и очаја“.

52. Друштвене институције (одређења, порекло)

Друштвене институције и њихово проучавање представљају једно од централних подручја
социологије. Диркем је рекао да је социологија наука о друштвеним институцијама,
њиховој генези и функцијама, а Талкот Парсонс је сматрао да је суштинско питање
социологије заправо питање процеса институционализације. Сам појам институције (лат.
Institutio – установа) увек је повезан са појмом друштвене норме и друштвене регулације,
тј. са неким очекиваним правилима, дефинисаним међусобним интеракцијама људи у
друштву.
Друштвене институције своје извориште имају у нормативно регулисаним и очекиваним
друштвеним делањима. Оне нису покретачи друштвених делања (то су интереси и
потребе), већ им оне дају друштвено прихватљиву форму кроз регулативне механизме
(норме) које су у неком друштву у датој епохи прихватљиве. Порекло друштвених
институција треба тражити у способности људи да подлежу навикавању. Навикавање
доводи до сужавања избора. Оно припаднике неког друштва ослобађа терета свих
могућих одлука приликом спровођења свакодневних акција. Ако нема сужавања избора и
навикавањана немогућа је рутина свакодневног живота.
Бергер и Лукман наглашавају да се институционализација увек збива кад год постоји
узајма типизација навикнутих поступака. Оног тренутка када су типизације претворене у
институције може се рећи да је нека област друштвеног живота постала регулисана. Да би
се могло очекивати стварање неке друштвене институције преко типизација мора се
рачунати на релативно трајну друштвену ситуацију која подразумева релативно трајне
интеракције међу људима. У релативно трајним интеракцијама међу људима, учесници
почињу да предвиђају поступке других и да очекују понашања других у складу са
претходном рутином и заједнички стеченим навикама. Тада друге конструишемо као

37
познате, њихова понашања као друштвена делања. Будући да процес друштвене
институционализације гради диференциране зоне, може се рећи да постоје 4 велике
групе друштвених институција: привредне, политичке, културне и друштвене.

53. Друштвене организације

Појам организације је веомаблизак појму институције, међутим није свака институција
истовремено и организација, али свака организација мора поседовати неку
институционалну димензију. Друштвена организација подразумева „велико груписање
људи структурирано по различитим критеријумима и успостављено ради постизања
одређених циљева“. На пример, суседство је друштвена институција без организационе
форме као и пријатељство; помоћ болеснима може се сматрати друштвеном
институцијом, али болница је само организациони облик те институције итд. Болница је
рецимо организација са јасно дефинисаним улогама и положајима који су хијерархијски и
функционално структурирани, али испод тих организационих облика стоји институција –
устаљени начин одношења. Дакле, организације су карактеристичне за развијена,
издиференцирана и сложена друштва где је неопходно нормативно и хијерархијски
уредити односе између оних појединаца који теже постизању заједничких циљева. У
савременом индустријском друштву организације имају много значајнију улогу у
свакодневном животу него што је то случај са традиционалним или архајским друштвима.

54. Бирократија
Од француске речи bureau– биро, уред и латинске речи kratos, kratein – владати,
владавина. Овај појам је веома близак организацији, па се везује за развијена, сложена
друштва , највише индустријска. Највеће доприносе проучавању бирократије дали су
Маркс и Вебер, а у новије време Рајт Милс, Роберт Мертон и донекле Мишел Фуко. Маркс
је у свом раду највише критиковао Хегелову филозофију у којој је бирократија схваћена
као општи сталеж и темељ модерне државе, док је Маркс сматрао да овај слој не може на
себе да преузме улогу која задовољава свеопште интересе. Маркс је бирократију схватио
као повлашћени слој који је у служби заштите интереса владајуће класе.
Вебер се базирао на оно што је у бирократији рационално – бирократија као нужна и
рационална форма власти у савременом капиталистичком друштву.
Роберт Мертон је у свом изучавању бирократије схватио да постоји веома широко
уверење о њеним манама и несавршеностима. Као једну од најважнијих дисфункција он
наводи немогућност и неспособност обучених и специјализованих чиновника да реше
новонастали проблем у промењеним околностима. Он констатује да ће се у било којим
ситуацијама у којима се промени устаљени миље показати неадекватна флексибилност и
неприлагођеност бирократије.

38
 55. Друштвене улоге и друштвени положаји
То су главни аспекти друштвених институција. Друштво не чине појединци као биолошка
или психолошка бића већ појединци као носиоци друштвених улога и друштвених
положаја. Друштвени живот је институционализован онда када је, кроз процес
социјализације, институционализације и поделе рада, створена друштвена структура, а
друштвена структура је начин на који су друштвени елементи повезани у целину њихових
међусобних одношења. Дакле, не постоји друштвена структура без подељених
друштвених улога и положаја, као што не постоје ни институције без људи који су носиоци
друштвених улога и положаја (без улога и положаја нема институција).
Сам појам улоге потиче из позоришта (грч. prosopon, лат.Persona – маска) где означава
типизирани лик са типизираним понашањем. Улоге можемо дефинисати као типичне
облике нормативно регулисаних понашања у складу са очекивањима других. При томе
сваки појединац у друштву има мноштво улога (комплекси друштвених улога). Често
долази и до сукоба улога јер људи не умеју јасно да разграниче различите контексте у
којима се очекују различите улоге.
Друштвени положаји се могу дефинисати као свако место које заузимају појединци и
друштвене групе у пољу друштвених односа, а за које се везују одређена компетенција,
утицаји, друштвена моћ, друштвени углед и материјално богатство. Сваки друштвени
положај носи са собом одређена очекивана понашања, те се од појединаца и група који
заузимају неки положај очекује да их врше у складу са друштвеним улогама које су везане
за тај положај. Може се разликовати све врсте друштвених положаја:
- приписани друштвени положаји – могу да се односе, с једне стране, на положаје
на основу природних неједнакости (пол, старост), а с друге стране, на породично
стечене положаје, титуле, наследства или стечене сталешке положаје као у
средњем веку или кастинске положаје као у традиционалној Индији. Приписани
положаји могу бити привилеговани и депривилеговани, у складу са расподелом
моћи, угледа и материјалног богатства.
- стечени друштвени положаји – они су непосредна последица професионалних
оријентација и укупних животних шанси сваког појединца.

56. Моћ (појам моћи, концепције моћи)

Основе за проучавање моћи дао је Маркс, а пресудан утицај на дефинисање појма моћи
дао је Вебер. По Максу Веберу „моћ представља изгледе да се у оквиру једног друштвеног
односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти
изгледи“. У овој дефиницији Вебер је поред моћи, јасно дефинисао у шта је супротно од
моћи, а то је отпор. У социологији се генерално може говорити о две велике концепције
моћи:
1. концепција моћи константног збира – говори о томе да у друштву увек постоји
одређена, стална, константна количина моћи коју поседују појединци и друштвене групе.
39
Константно поседовање моћи увек подразумева да одређене друштвене групе немају
моћ. Дакле, једни поседују моћ зато што је други не поседују. (Вебер и Маркс)
2. концепција моћи променљивог збира – говори о томе да је моћ променљива, дакле
није фиксна, константна, и увек извесно у поседу једне друштвене групе, једне класе или
једне политичке партије. Она може да расте, опада, да се прелива од једне друштвене
групе до друге или да мења своје облике. (Парсонс и Фуко)
Парсонсово схватање моћи: не схвата моћ као константу једне друштвене групе, већ као
значајан ресурс читавог друштва. Моћ као друштвени ресурс проистиче из заједничких
вредности и колективних циљева. С обзиром да је моћ немогуће расподелити на
подједнак начин, те да неке друштвене групе и појединци поседују веће, а неки мање
моћи, то такође одражава заједничке, колективне вредности. Јер ако већина припадника
неког друштва тежи истим циљевима, онда увек постоји вероватноћа да ће се постизањем
циљева задобити и моћ.
Фукоово схватање моћи: моћ не постоји сабрана у једној тачки из које извире, већ постоји
једино и само као однос, као вршење, као релациона категорија – а не као строга
хијерархијска структура. Његово схватање друштвене моћи, најбоље се може видети у
његовим делима „Надзирати и кажњавати: настанак затвора“, али и у „Историји
сексуалности“. Пратећи историјски развој и промене у казненим поступцима и стварање
модерне институције затвора, Фуко је приметио да су моћ и облици примене моћи и
дисциплине доживели трансформацију од централизованих казнених ка дифузним
(дисциплинарним облицима моћи). Ова трансформација моћи је тренутак рађања
посебне врсте технологије управљања људима – биомоћ – то је једна врста механичке
моћи, политичке анатомије, политике тела.

57. Власт (типологија власти)

Власт представља легитиман облик моћи (моћ није нужно легитимна). По Веберу:
„влашћу треба назвати изгледе да ће се одређене особе покорити наредби одређеног
садржаја. Дисциплином треба назвати изгледе да ће се одређени велики број људи,
захваљујући устаљеној навици, брзо, аутоматски и шематски покорити једној наредби“.
Веберова типологија власти: по Веберу постоје три типа чисте легитимне власти:
1. рационална власт (рационално-законска, бирократска власт) представља тип
власти који се заснива на уверењу у легитимност законски заснованих поредака и
права особа које су на основу ове законски засноване легалности позване да са
одређених положаја врше легалну и легитимну власт.
2. Традиционална власт представља тип власти који се заснива на веровању у светост
традиције и на уверењима у легитимност особа које уживају традиционални
ауторитет.
3. Харизматска власт – тип власти који се заснива на изузетним особинама неке особе
и на поретку који је та особа изградила (harisma– божји дар).
40
Вебер наводи даје за сваку ову власт потребан један апарат људи – управни апарат који
ће спроводити конкретне заповести. Легитимност власти почива на уверењима људи који
је покоравају тј. да је оправдан управо тај тип власти којој се покоравају. Онога тренутка
када већина људи посумња у оправданост власти којој се покорава, легитимитет се
урушава. Вебер је сматрао да је од свих типова власти најлегитимнија рационална,
бирократска власт.

58. Држава и политика (општа обележја)

Без политике, односно неког облика политичке моћи и власти нема државе. Макс Вебер
каже да је власт легитимни облик моћи који подразумева постојање управног апарата, а
држава је тај управни апарат вршења јавне легалне и легитимне власти. „Државу треба
схватити као људску заједницу која унутар одређене територије зa себе захтева монопол
на легитимно физичко насиље… држава се дакле сматра јединим извором права на
употребу насиља… држава дакле може постојати само ако се они којима се влада потчине
ауторитету…“.
Социологија државу схвата као друштвену институцију за коју је карактеристично следеће:
- Издвајање посебног апарата јавне власти који располаже монополом на легитимну
употребу силе;
- Стварање универзалног нормативно-законског поретка који се бави бирократским
процедурама;
- Принцип територијалног суверенитета и интегритета
Из овога се могу видети и основне функције државе: одржавање друштвеног поретка,
контрола над средствима присиле, доношење и спровођење закона и одржавање
безличне, бирократске структуре власти.
Политика: појам политике је доста широк и може се односити на све врсте самостално
вођених делатности (фискална политика, девизна, образовна, културна, урбана
политика). Историјски ход: Изворно појам политике има античко (старогрчко) порекло. У
античким полисима појам политике се односио на скуп грађана који торе заједницу, тј. на
област заједничког, јавног, друштвеног живота. Средњовековно-феудални појам политике
се претвара у идеју владавине и унутрашњег поретка држава, које су под утицајем
религијске доминације. Пред распад средњег века појам политике је сажет у делу
„Владалац“ Никола Макијавелија - по њему изнад сви појединаца мора стајати држава на
челу са владаром као сувереном. С успоном грађанства у Европи враћају се античке идеје
политике. С обзиром на овај историјски ход политике може се рећи да постоје два велика,
општа приступа:
1. минималистички по којем је политика само борба за власт, насиље и владавину и;
2. максималистички –политика је све што је људско, све људске вештине у спровођењу
циљева у односу на друге.

41
Модерни појам политике развио је Вебер. Он под политиком подразумева: „настојање да
се суделује у власти или утиче на њену расподелу, било између држава или између
разних група унутар исте државе“. Од политичких актера најважније су политичке партије
чији је циљ да учествују у расподели власти и својим руководиоцима обезбеде моћ. Све
политичке партије без обзира на своја идеолошка усмерења имају: организовану
структуру (чланство, органе странке, руководство), статус (писане акте) и политички
програм (основни циљеви постојања и деловања).
Поред политичких партија постоје и интересне групе, које за разлику од партија не теже
директном преузимању и вршењу власти већ утицању различитим средствима на
политичке партије и на власт. Разликују се све основне врсте интересних група:
1. протективне – штите интересе појединих друштвених група (синдикати, невладине
организације, друштвени покрети).
2. промотивне – заговарају реализацију одређених интереса.

59. Друштвена контрола и регулација

Сва друштва познају одређене механизме за контролу својих припадника. Такође, са
друштва су на неки начин издиференцирана, а то значи да је потребна одређена контрола
свих сегмената друштва да би оно функционисало као целина. По француском социологу
Жоржу Гурвичу могуће је разликовати нивое, врсте и облике социјалне контроле.
Нивои друштвене контроле односе се на степен из којих та друштвена контрола
произилази. Тако је могуће да друштвена контрола проистиче из глобалног друштва, или
из одређених институција и организација које су задужене за њено спровођење
(парламент, влада, политичке партије, појединачне личне диктатуре). Врсте друштвене
контроле: 1) друштвена контрола директном употребом физичке силе и других
репресивних механизама и;
2) друштвена контрола вредносно-нормативним обрасцима који се прихватају као
правила. Облици друштвене контроле: обичај и право, религија и васпитање. Сваки од
ових облика има средства и актере којима спроводи контролу. У традиционалним
друштвима то су обичаји који имају снагу закона и религија која регулише степен
интеграције. У савременим друштвима то је право као законски облик друштвене
контроле.
Фуко је изнео претпоставке о историјским променама друштвене контроле. Модерна,
развијена друштва користе се префињеним и мање видљивим манипулативним
облицима друштвене контроле (школски систем, пописи становништва, мерења, болнице
и клинике, масовни медији – радио, штампа, телевизија итд.) за разлику од
традиционалних грубих, репресивних метода.

60. Мертонова шема девијантности

42
По Диркему све што одступа од просека девијантно је у већој или мањој мери, а појаве
које су неоспорно патолошке и знатно одступају од просека представљају криминалитет.
Мертон изворе девијантности не види у патолошким личностима или физиологији већ у
друштвеној структури. Он је изложио теорију по којој у друштву постоје
институционализована средства за постизање колективно дефинисаних циљева. У
зависности од односа постављених циљева и расположивих средстава, могуће је
издвојити пет различитих типова реакција на постизање и непостизање циљева.
1. конформизам – у потпуности прихваћени колективно постављени циљеви и
расположива средства за њихово постизање
2. ритуализам – у потпуности су прихваћена институционална средства, али не и циљеви;
реакције су ритуалне јер се више не зна којим циљевима служе постојећа средства
3. иновација – прихватају се колективно постављени циљеви, али се не прихватају
постојећа средства, стварају се нова
4. побуна – не прихватају се ни колективно постављени циљеви ни институционална
средства, већ се поставља све ново
5. повлачење – одустаје се и од колективно постављених циљева и од средстава и не
постављају се нови.

61. Друштвене неједнакости и друштвена стратификација (опште претпоставке)

Сва друштва, без обзира на то колико су различита, имају једну заједничку особину –
неједнаку расподелу моћи, друштвеног угледа и материјалног богатства као основних
друштвених ресурса. Због тога појединци и друштвене групе заузимају различите
положаје и имају различите друштвене улоге у друштву и разврстани су у различите
друштвене класе, слојеве и сталеже и различите политичке и интересне групе.
Социолози праве разлике између неједнакости и друштвене стратификације: појам
друштвених неједнакости се односи на постојање друштвено условљених разлика, а појам
друштвене стратификације се односи на једну посебну врсту друштвене неједнакости –
рангирање друштвених група и појединаца изнад или испод других, а ти рангови су
управо резултат неједнаких могућности друштвених група и појединаца, да у истој мери
приступају и користе ресурсе друштвене моћи, угледа и богатства.
Појам стратификације је преузет из геологије где се односи на стратуме – слојеве земље.
Постоји разлика између хоризонталне диференцијације (само неједнакости), која не
подразумева и разлику у располагању најважнијим друштвеним ресурсима, и вертикалне
диференцијације (стратификације) која то подразумева.
Постоји два типа друштвене структуре:
1. отворени тип друштвене структуре – модерна капиталистичка индустријска
друштва; ту се различите друштвене групе непрекидно труде да задобију и очувају

43
друштвену моћ, углед и богатство, самим тим неке групе поседују ове ресурсе на рачун
неких других група које их не поседују.
2. затворени тип друштвене структуре–(Индија, Египат, феудална Европа); друштвени
положаји и улоге, а самим тим и друштвена моћ, углед и богатство приписан су рођењем
и не могу се мењати, ту је друштвена динамика на много мањем степену. Оваква
стратификација утемељена је на теолошко-религијском мишљењу.

62. Природне неједнакости и друштвена стратификација (опште претпоставке)

Многа друштва су своје стратификационе системе темељила на уверењима да су
друштвене неједнакости у ствари природно (биолошки) утемељене – полна и старосна
неједнакост, расистичке предрасуде о апсолутној супремацији једне расе над другом или
предрасуде о доминацији једне етничке групе над другом.
Неједнакост на основу пола: велики број феминистичких теорија каже да је већина
стратификационих система заправо добар изговор за мушку доминацију над женама,
мада неки налази говоре и у прилог женској, матријархалној доминацији.
Неравноправности у овом полном смислу могу се опазити у различитим врстама послова
које обављају мушкарци и жене (постоје стереотипне представе о традиционално
женским и традиционално мушким пословима). Пре свега мисли се на различите
количине новчаних награда за различита занимања што даље повлачи низ неједнаких
могућности односно немогућности.
Старосне разлике: постоји разлика између дефинисања улога и положаја старосних
категорија између савремених и традиционалних друштава. У традиционалним
друштвима се на старост гледало као на раздобље за које се везује мудрост, велики ниво
друштвеног угледа и друштвене моћи и поштовање од стране читаве заједнице. У
модерним, индустријским и постиндустријским друштвима стари су искључени из
друштвеног живота, немају више друштвени углед и моћ.
Познато је да су традиционална друштва познавала врло јасне границе између животних
доба (детињство, зрело доба, старост), а прелази у те стадијуме, посебно из детињства у
зрело доба подразумевали су одређени обред (иницијација).
Расне и етничке неједнакости: ређи облици стратификационих механизама, али ипак и
данас постоје. Пример расне стратификације може се видети у савремени друштвима, као
што су нпр. САД где око 15% становништва чине Афроамериканци и још толико друга,
„обојена“ популација Латиноамериканаца, Индијанаца, Азијата и др., та обојена
популација заузима најниже позиције у систему друштвене стратификације.

63. Марксистичка теорија друштвене стратификације

44
Једна од најутицајнијих. Иако је целокупни Марксов рад био посвећен проблему
друштвене стратификације у капиталистичком друштву, он ни на једном месту није дао
своје схватање друштвене стратификације. Најбоља, али непотпуна Марксова дефиниција
класе гласи: „уколико милиони породица живе под економским условима који њихов
начин живота, њихове интересе и њихово образовање одвајају од начина живота,
интереса и образовања других класа и њима их непријатељски супротстављају, утолико
они чине класу“.
Основ његовог схватања стратификације јесте двокласни модел друштва и подела на
пролетеријат и буржоазију. Ова подела чини саму људску историју могућом и
динамичном. „Историја људског друштва није ништа друго него историја класних борби и
сукоба“. Дакле, по њему су сва друштва која су икад постојала, класна друштва.
За Маркса, суштина класних односа утемељена је на производним односима – они који
поседују средства за производњу и они који их не поседују. Поседничка класа је
истовремено и владајућа класа у правно-политичком смислу. Зато моћ и власт владајуће
класе проистиче из њених поседничких односа кроз контролу производних снага,
технологије, финансијских токова, капитала, вишка вредности и земљишта. Ако
контролишу производне снаге, поседници контролишу и све битне друштвене
институције.
Класе су код Маркса и основни актери промена у друштву – револуција. У свом делу „Беда
филозофије“ Маркс уводи појмове „класа по себи“ и „класа за себе“. Појам „класе по
себи“ се односи на економске позиције радничке класе чије припаднике једино повезује
однос према средствима за рад. „Класа за себе“ је класа у правом смислу речи. То је
интегрисана група људи истог класног положаја са јасно одређеним интересима и свести
о томеда је могуће променити сопствени класни положај.

64. Веберова теорија друштвене стратификације

Најутицајнија теорија о друштвеној стратификацији. Изграђена је у противности пема
Марксовој теорији. Разлике између Вебера и Маркса:
- Маркс је био револуционарни и социјални филозоф док Вебер то није био
- Веберова социологија заснована је на методолошком индивидуализму тј.
номинализму, док је Маркс био реалиста
- Маркс друштвене неједнакости схвата једнодимензионално (сви облици
друштвених неједнакости произилазе из економских односа), док их Вебер схвата
мултидимензионално (извори неједнакости могу бити и личне, способности,
таленти, вештине, сналажљивост или неке психолошке карактеристике –
харизматичност).
Вебер је разликовао економску, друштвену и политичку моћ. Дистрибуција моћи у оквиру
неког друштва производи основне елементе друштвене структуре: друштвене класе,
друштвене слојеве и политичке партије.
45
Класу чине појединци који деле исти класни положај. Класни положај представља
тржишне пропозиције, односно могућност за: стицање добара, стицање положаја у
животу и постизање унутрашњег задовољства.
Слојеви или сталежи представљају мање или више успешно остваривање циљева
појединаца који се могу свести на: посебан слојни углед и евентуално слојни монопол.
Политичке партије су израз расподеле моћи.
- Друштвене класе се формирају неједнаком расподелом економских добара на
тржишту, друштвени слојеви неједнаком расподелом друштвеног угледа, а
политичке партије неједнаком расподелом друштвене моћи.

65. Функционалистичка теорија друштвене стратификације (опште претпоставке)

Најзначајнији представник ове теорије; Талкот Парсонс није се у свом истраживању
претерано бавио темом друштвене стратификације (никада није направио ниједну
потпуну систематску теорију).
Парсонс одређује друштвену стратификацију као рангирање јединица неког друштвеног
система у складу са заједничким системом вредности. Дакле, у вредности неког друштва
уграђен је стратификациони систем. Како не постоји друштво без вредности, тако не
постоји ни друштво без стратификационог система.
Осим што је стратификација нужна, она је и функционална јер су друштвена структура и
друштвене неједнакости извори интегрисаности и солидарности друштвених система. Ова
теорија била је у потпуној супротности са марксистичком теоријом друштвене
стратификације.

66. Теорија друштвене стратификације Кингслија Дејвиса и Вилберта Мура

Ова два социолога износе своје теорије о стратификацији у чланку „Неки принципи
стратификације“ и постављају темељ за послератна разматрања друштвене
стратификације. Сматрали су да је постојање стратификације у друштву нужно и
функционално – функционална нужност стратификације која обухвата двоструки
механизам: механизам позиционирања људи у друштвеној структури и механизам
мотивације за постизање циљева. Дакле, друштво као функционални механизам мора
своје припаднике на неки начин распоредити на друштвене положаје које то друштво
садржи, а такође их и мотивисати за постизање одређених циљева, уместо да делује
принудно или заповеднички.
По њима, једна од најбитнијих функција стратификације је да најспособнији и
најталентованији појединци буду повезани са функционално најзначајнијим друштвеним
положајима у које су уграђене највише награде. (на пример положај и улога хирурга је
много важнија и теже заменљива него положај и улога медицинског техничара).

46
 67. Мелвин Тјумин: критика функционалистичке теорије стратификације
Ово је најзначајнија критика функционалистичке теорије стратификације (дело „Неки
принципи стратификације: критичка анализа“). Критички је анализирао седам кључних
ставова Дејвисове и Мурове теорије.
Први став његове критичке анализе односио се на схватање Дејвиса и Мура да су неки
друштвени положаји важнији од других па да је за њихово вршење потребна нека
посебна вештина или склоност. Тјумин каже да постоје многа занимања и многи
положаји за које се везује мања друштвена моћ и углед, а могу се сматрати веома важним
за друштво. (пример: однос инжењера и неквалификованих радника у индустрији –
неквалификована радна снага је исто тако важна за фабрику као и радна снага неког
инжењера). Он каже како је код сваког друштва посебно то како ће проценити важности
одређених занимања, положаја и улога. Као што је рецимо положај свештеника, врача и
шамана у традиционалним друштвима био изузетно цењен, у савременим друштвима то
није случај.
Други важан став који критикује каже да само ограничен број појединаца у друштву има
талент који могу прерасти у вештине које се везују за положаје који се више цене. Тјумин
каже да без обзира о ком се друштвеном систему радило, друштвена покретљивост није
толико флексибилна, праведна у померању најталентованијих на највише и
најодговорније положаје (деца рођена у раднички породицама најчешће постају радници,
исто важи и за средњи слој и елиту).

68. Голторп и Локвуд: класна структура савремених индустријских друштава (теза о

„буржуирању радника“)
Уместо претпоставке о даљој и дубљој хомогенизацији радничке класе, све више
се потврђивала супротна претпоставка о њеној хетерогенизацији. Тако је крајем
педесетих и током шездесетих година двадестеог века низ, превасходно
америчких социолога, тврдило да се технолошке и економске промене
најдиректније односе на промене у класној структури, како радницке тако и
средње класе. Те хипотезе познате су под називом „буржирање“ радника и
радничке класе. Све брзе и дуноке промене које су наступиле упућивале су на
закључак да стара Марксова претпоставка о прогресивној пролетаризацији
доживљава крах и да се дешава супротан процес –буржирање радничке класе кроз
побољшање нјиховог материјалног и општег друштвеног положаја.Уопштено
гледајући, заиста се условно могло говорити о буржирању радника који је постао
географски покретљив (За разлику од традиционалне радничке класе из
деветнаестог веке, мануелни радник живи другачије) који је имао већа приманја,
живео у бољим материјалним условима, који је све више постајао потрошач а не
47
само произвођач, који је имао на располаганју институционалне механизме за
унапређиванје својих вештина, квалификација и знања и коришћење нових
производних технологија, који је могао да школује своју децу, има здравствену и
социјалну сигурност..Британски социолози Џон Голторп, Дејвид Локвуд, Френк
Бекхофер и Џенифер Плат су у енглеском граду Лутону, једном од брзорастућих
индустријских градова у Великој Британији накод Другог светског рата, спровели
истраживање и објавили студију под називом Имућни радник у класној
структури. Иако је ово лутонско истраживање било студија случаја ( ограничена
на један индустријски и просторни миље), оно је постало методолошки и теоријски
веома значајно у послератном развоју емпиријске социологије. Налази овог
истраживања срушили су здраворазумске и опште импресије о радикалним
променама у класном положају радника у класној структури развијених
индустријских друштава, а то се посебно односило на тезу о буржуирању радника.
Једна од основних претпоставки истраживача била је радничка популација у
Лутону показује следеће важне друштвене карактеристике:
 Добростојећи положај(изражен у појединачним и породичним приманјима
која се могз поредити са среднјом класом)
 Економску сигурност(изражену у стабилности солидно плаћених
запослења, насупрот несигурности која прети отказом или смањењем плате)
 Географско-просторну покретљивост (изражену у промениместа
становања у односу на место порекла и физичко-просторној одвојености од
рођака и родитеља)
 Потрошњу (изражену у високој мотивацији да се достигне стандард и
животни стил који раније нијебио карактеристичан за радничку класу).
 Треба узети у обзир и карактеристике индустријског окружрнја у којима
радници раде и то кроз: напредне технологије, прогресивну политику
запошљавања и хармоничне производне односе; као и карактеристике
радничке заједнице:
 Спремност за новине у локалној заједници
 Друштвена хетерогеност или висока спремност за мешање са
припадницима других друштвених класа
Економски оптимизам и релативну изолацију од страних индустријских
региона.
Сви ови услови буржуирања тестирани сукроз три главна подручја истраживанја:
 Однпс према раду
 Обрасци социјабилности или обрасци интеракције у заједници

48
  Аспирације и друштвене преспективе.
 Налази луторнског истраживања на крају су показали да уопште не може да
се говори о буржуирању: „наши налази су довољни да покажу како хипотеза
може бити сломљена у скоро свакој тачки“, а то значи да је радничка класа
упркос неупоредиво бољим материјалним и општим условима живота и
даље пстала радничка класа. Такође теза о буржуирању је претпоставила и
значајне промене у вредносно-нормативним оријентацијама, а налази
лутонског истраживања су говорили о томе да на нивоу образаца
друштвености и интеракција још увек владају старе норме, али и новом
окружењу, то јесте да није дошло до значајне нормативне реоријентацоје
радничке класе ка нормама средње класе. Класа не може једноставно да се
сведе само на материјални положај и новчане награде. Другим речима,
бољи материјално-финансијски положај не значи аутоматски промену
начина живота. Локвуд је сматрао да класна позиција мора да се прошири
на три аспекта:
Тржишна ситуација (могућност стицања добара на тржишту; добијање надница
као новчаних награда)
Радна ситуација (односи се на посао између надређених и подређених; између
средњикласне администрације и радника)
Статусна ситуација(ниво друштевног угледа који могу да задобију радници у
друштву).

69. Ерик Олин Рајт: противречности класних полпжаја у савременом капитализму

 Током развоја своје теорије класа, као и током низа спроведехин
емпиријских истраживања, он је у могоме ревидирао своје почетне
хипотезе, као и схватање о маексизму као свеобухватној теорији класа, те је
морао да призна теоријске, методолошке и истраживачке вредности и
других социолошких традиција пре свега Веберове. Рајт тако примећује да
израстање нових професија које највише доприносе процесу класне
хетерогенизације, доприноси ерозији класичне марксистичке претпоставке о
прогресивној пролетаризацији и даљој поларизацији класне структуре. Рајт
је класично марксистичку дихотомну поделу на пролетаријат и буржоазију
допуниоп трећом категоријом ситном буржоазијом, која је за разлику од
буржоазије која има контролу над радном снагом, ова класа има само
ограничену контроли над средствима за производњу и акумулацијом
капитала. А то значи да се ради о класи која не запошљава радну снагу. Рајт
предлаже да се направи јасна разлика, која се иначе не прави између класне

49
 структуре и класне формације. Класна структура се односи на структуру
друштвених односа у коју улазе индивидуе и на тај начин одређују своје
класне интересе, док класна формација се ондоси на организовање
колектибитете у оквиру класне структуре, а који су јасно обликовали своје
класне интересе. Његова даља анализа се усмерила ка концепту
експлоатације и доминације једне класе над другима. Појам доминација
упућије на способност контроле активности једних од стране других актера, а
појам експлоатације на присвајање економских добара у радном процесу
од стране оних којих доминирају у своју корист. Он разликује три облика
експлоатације у капиталистичком друштву:
 Експлоатацију засновану на власништву капитала и добара
 Експлоатацију засновану на организованој контроли добара и ресурса
Експлоатацију засновану на поседовању класификација и вештина
Рајт констатује да се класе не могу схватити ни преко индивидуалних атрибута, као
што је мислио Вебер, нити само преко материјалних услова живота, већ у
комбинацији ова два фактора. Када се споје сви различити индивидуални атрибути
и материјални услови живота, може се говорити о класама. Истовремено Рајт
уводи у класну анализу још један фактор, а то је присвајање могућности или
голимање залиха. Рајт експлоатацију/доминацију сматра најснажнијим обликом
релационих међузависности између појединаца и друштвених група. По његовом
мишљењу ова три механизма делују у сваком капиталистичком друштву:
 Експлоатација и доминација (делују као фундаментални механизам класне
подвојености на капиталисте и раднике)
 Присвајање могућности (делује као централни механизам који одваја
средњу класу од шире радничке класе)
 Индивидуалне особине атрибути и животни услови (представљају
механизме који распоређују појединце на различите појаве у класној
структури, односно индивидуални атрибути и животни услови говоре о томе
шта је то у животима појединаца који припадају радничкој класи)

70. Чарлс Тили: категоричка неједнакост и концепт присвајања могућности

 Амерички социолог Чарлс Тили дао је значајан допринос у схватању
друштвене нејденакости и друштвене стратификације уводећи ове појмове.
Тили сматра да су неједнакости међу појединцима и друштвеним групама
структурне, дуготрајне асиметричне релације које се проналазе на
различитим местима у друштву и у веома различитим ситуацијама у
свакодневном животу. У категоричке неједнакости он убраја родне, расне,
50
 етничке и националне неједнакости које су током времена задобиле
организационе облике и трају веома дуго (као што су капиталиста-радник,
мушкарац-жена, богати-сиромашни, белци-црнци...). Ове разлике не само да
су веома распрострањене и дуготрајне, оне су истовремено уграђене у
хијерархијске организационе механизме које служе за оправдавање или
легитимацију неједнакости. Тили се у својој теорији категоричке, дуготрајне
неједнакости противи свођењу друштвених неједнакости на само два
доминантна механизма: на појединачне особине (атрибуте) који су
заступљени у Веберовом номиналистичком приступу, и на заједничке
друштвене вредности као у функционалистичкој теорији друштвене
стратификације. По његовом мишљењу дуготрајне, категоричке
неједнакости се стварају кроз 4 основна механизма:
 Експлоатацију – која представља могућност управљања ресурсима из којих
се стиче добит, уз истовремено искључивање других у расподели те добити.
 Присвајање могућности – делује када припадници одређених друштвених
мрежа, елитних или неелитних имају приступ ресурсима који су вредни,
обновљени и подложни монополизацији, и задржавају се само у оквиру тих
друштвених мрежа које служе као стратешке могућности тј. могућности за
поседовање тих ресурса (животни стил, место становања, образовни
профил, професионално именовање). Присвајањем могућности делује и као
рестриктивни механизам који онемогућава другима приступ овим
друштвеним мрежама њиховим ресурсима и могућностима.
 Емулација – опонашање које подразумева копирање успостављених
организационих модела или трансплатацију постојећих друштвених односа
из једног друштвеног, географског или историјског контекста у други (процес
издвајања неке нације).
 Адаптација – која подразумева прилагођавање и изградњу свакодневних
дневних рутина, као што су уз помоћ политички утицаји или прикупљање
информација а на основу категоричке структуре неједнакости, тако да
створене категоричке неједнакости често у свакодневном животу узмемо
као здраво за-готово.
Прва два механизма обезбеђују категоричку неједнакост, док друга два
механизма проширују утицај прва два механзима.

71. Друштвене покретљивости (претпоставке, врсте)

Друштвена покретљивост најнепосредније је повезана са друштвеном
структуром, односно друштвеном стратификацијом, а то значи да друштвена
стратификација, као рангирање елемената друштвене структуре, не
51
подразумева трајно везивање појединаца и друштвених група за њихове
друштвене положаје и улоге. Уместо да остану целог живота у стегама једног
друштвеног стратума, без могућности и са веома малим могућностима
промене сопстевног положаја, појединци и друштвене групе у
индустријским друштвима мењају своје друштвене улоге и положаје, а тиме
и материјално богатство, друштвену моћ и углед. Друштвена покретљивост
се коначно и може одрадити ако кретање појединаца и друштвених група у
оквиру неког стратификационог система. Два главна типа друштвене
покретљивости су унутаргенерацијске и међугенерацијске покретљивости.
Па унутаргенерацијска покретљивост (или промене у каријери) се односе
на промене унутар једне генерације (промене у степену његовог
образовања или занимања). За социологију је много значајнији тип
међугенерацијске друштвене покретљивости који се односи на промене
друштвених положаја међу генрацијама (промене у друштвеним
положајима родитеља и деце-родитељ као класификовани мануелни
радник, деца као високо професионални). Године 1972. спроведено је још
једно значајно истраживање под називом Оксфордско истраживање
покретљивости. За разлику од истраживања из 1949. године (истраживање
међугенерацијске покретљивости у Великој Британији је показало да има
веома уочљива покретљивост синова у односу на очеве, јер се скоро две
трећине синова померило у односу на статусне промене својих очева), ово
истраживање је показало веома значајну друштвену покретљивост великог
домета, која се првенствено односила на велику покретљивост у оквиру
класе мануелних радника. Као и у послератном истраживању, ово
истраживање је истовремено упућивало и на висок ниво саморепродукције
класних положаја. Социолози разликују хоризонталну и вертикалну
покретљивост. Хоризонтална се односи на промене друштвених улога и
положаја, али без класних промена и померања. Једино је вертикална
покретљивост прави израз друштвене покретљивости, а то је
покретљивост која се односи на значајне промене друштвеног положаја и
угледа, које за собом повлаче промене класних положаја. Такође, треба
разликовати и друштвену и просторну покретљивост. Просторну
покретљивост уопште не мора нужно да одржава било какве промене у
друштвеним положајима или улогама. Веома често друштвена покретљивост
је повезана са просторном. Друштвена покретљивост се односи на оба

52
 смера: узлазни и силазни смер друштвене покретљивости,а то значи да
појединци и друштвене групе могу да се крећу ка вишим али и ка нижим
друштвеним положајима и угледима.

72. Канали друштвене покретљивости

Канали друштвене покретљивости:
 Новац (материјално богатство) – појединци који се крећу ка вишим
друштвеним положајима зарађују више новца и супротно
 Брак, образовање – брак такође омогућује битну промену друштвеног
положаја, а образовање је доступно свим друштвеним класама и слојевима,
пружа шансу великом броју појединаца да промене свој постојећи
друштвени положај.
 Политика - без обзира на образовање, појединци који заузимају високе
политичке положаје поседују моћ и новчане награде
 Импресија – без обзира на степен образовања, породицу, можемо да
преузмемо стилове понашања неких друштвених група којима не припадамо
(манире, начин одевања, говор)

73. Сиромаштво (опште претпоставке, теорије)

Тешкоће приликом дефинисања сиромаштва и одређивања неке релевантно
стабилне границе испод које оно почиње и изнад које се завршава, нужно
произилази из динамичког карактера савремених друштава. Сиромаштво треба
посматрати пре свега, као појаву високо функционално диференцираних и
структурално стратификованих друштава. Сиромаштво постоји онда када само
један структурални сегмент друштва не успева да задовољи друштвено-културне и
нормативне критеријуме које је шире друштво означило као стандардни,
просечни, нормативни, пожељни.
Заједница – као историјски тип друштвене структуре, односно друштвеног живота у
коме постоји минимум социјалне диференцијације и стратификације не показује
сиромаштво нити као издвојену тржишно-класну позицију нити као субкултурни и
субстандардни начини живота. Уколико су заједнице биле у кризи то је била криза
заједнице. Заједница је, за разлику од друштва већини припадника пружила јасан
систем смисаоног понашања и интеракција.
Сиромаштво је специфичан, релативно трајна друштвена, класна, културна и
психолошка ситуација која је детерминисана пре свега појединачним и
53
групним позицијама које делују као ситуацијиска присила, што производи
специфичан начин живота, вредносно-нормативне обрасце животне ставове
и осећања, који су социјализацијом преносиви интернализовани и
артикулисани у културни образац.

74. Теорија апсолутног сиромаштва

Стварање теоријско-методолошког модела сиромаштва са претпоставкама,
критеријумима и могућностима за универзалну примењивост, без обзира на
временске, просторне и културне дистанце међу друштвима, тероија позната као
тероија апсолутног сиромаштва. Представници ове теорије су Скот. Џек и Џенет
Роуч и Древновски покушали су да утврде један базични универзални стандард на
основу кога ће се не само теорисјки посматрати већ и квантитативно мерило
сиромаштва. Утврђивањем стандарда идентификацију и мерењем сиромаштва
стемељи се на проценама минимланих потреба за биолошки опстанак, што је
подразумевало исхрану-мерену потрошњом калорија, беланчевина, угљених
хидрата и масти; становање-мерено квалитетом физичког простора, количином
светлости, ваздуха, влаге...; здравља-мереног уопштеним статистичким и
демографским индексима морталитета деце и здравстених услуга. Даљим
развојем истраживања у оквирима теорије апсолутног сиромаштва увидело се да
појам темељних физичко-биолошких потреба мора бити проширен на домен
културе и културних потреба. У складу са овим проширењем, темељне културне
потребе су претпостављале постојање четири основне културне потребе:
образовање, безбедност, доколицу и разоноду. Ова је теорија била класични
пример западњачке пристрасности, јер су се као критеријуми наметали животни
стандарди европског друштва.

75. Теорија релативне беде и субјективне беде

Увиђањем недостатака теорије апсолутног сиромаштва створена је теорија
релативне беде. Теорисјка концепција релативне беде створена је као реакција на
немогућност шире примењивости теорије апсолутног сиромаштва, односно као
реакција на ригидну аналогијску методологију. Појам релативности упућивао је на
посебне операционализације за свако конкретно друштво, културни контекст и
историсјки период. Ова теорија је показала и своје недостатке. Прву тешкоћу
представља слојевити карактер самог друштва у сваком погледу: културном,
социјалном, економском и политичком. Због свог релативистичког-

54
феноменолошког карактера ова концепција је остала на нивоу емпирисјких
дескрипција. Увиђајући напоменуте недостатке П. Таунсенд је предложио
двоструке стандарде за посматрање сиромаштва-у односу на нацију или конкретно
друштво и норму сиромаштва у односу на свет.

Ова је теоријска концепција блиска теорисјкој концепцији релативне беде, јер се

темељи на претпоставкама да је сиромаштво ствар субјективне, релативне процене
сопствене социјално-економске позиције. Полазна претпоставка ове теоријске
концепције јесте да се, уколико су појединце и друштвене групе окарактерисани
као сиромашни од стране ширег друштвеног окружења и на тај начин процењују
своје сопствене позиције онда можемо говорити о сиромаштву. Теоријској
концепцији субјективне беде мора се признати извесна утенељеност и научно
достигнуће јер људи заиста поступају на основу сопствених процена, дефиниција о
себи и дефиницја ситуације. Томасова дефиниција ситуације је темељна
претпоставка феноменолошких концепција у савременој социологији – ако људи
процењују одређене ситуације као реалне, оне ће и бити реалне у својим
последицама.

55
76. Теорија ваздушног кола и теорија ситуацијских присила

Теорија која разматра сиромаштво као позитивне повратне спреге

у социологији је позната и као теорија зрачног круга сиромаштва.
заступници оветеорије примећују да је сиромаштво читав систем састављен из мноштва
елемената који узајамно одржавају сиромаштво.
Ова теорија Изводи крајње песимистичке закључке о могућем решавању проблема
сиромаштва.
Зачарани круг сиромаштва доказује „како се различите околности удружују да сиромашне
задрже у сиромаштву. Они су ухваћени као у замку у ситуацији без готово икаквог излаза“
.
Ова теорија пружила је бројне доказе за поткрепљивање својих теоријских премиса, који
на први поглед могу изгледати парадоксално:- гладни су и дебели
- сиромаштво је скупо итд.
Теорија ситуацијских присила- Насупрот овој теорији, која тврди да је сиромаштво
колективни, социјализацијом усвојени и друштвено преносиви културни образац са
специфичним начином живота, вредностима и нормама које показују отпорност на
промене и утицаје околине, теорија ситуацијских присила „упућује на закључење да би
сиромаштво спремно изменило своје понашање, као реакцију на нови низ околности,
чим би се указала прилика „.

Е. Лајбов(Еллиот Лиебоњ ) један од присталица ове теорије, у својим студијама Телијев

угао закључује како ситуацијска присила подразумева недостатак средстава и наде
потребних да би се евентуална дугорочна улагања исплатила и условила промену
друственог и општег егзистенцијалног положаја. Осећај маргиналности и безнадежности,
неспособности и недостатка воље да се привремено суспендују задовољства као
последице ситуацијских присила, по Лајбову, представљају, заправо, оправдане реакције
на животне ситуације.

Хербет Ганс сматра да елементарне претпоставке ове теорије треба чак и

експериментално проверити и доказати „у којој је мери начин живота сиромашних трајан
образац културе, а у којој ad hoc реакција на несигурност које су карактеристичне за
друштвене ситуације у којима (сиромашни) живe „.

Различити експериментални програми, показали су неоснованом базичну претпоставку

ове теорије о (аутоматској) спремности сиромашних да измене своја понашања као
реакцију на нови низ околности..

56
77. Теорија културе сиромаштва:
-Синтагма култура сиромаштва упућује на свеукупну специфичност начина живота
сиромашних у савременом друштву, односно свих оних чија тржишно-економска, класна,
психолошка, просторна, политичка, образовна позиција специфичне заједничке
вредности и норме, ставове, осећања, мишљења, породичне и брачне односе и поглед на
сопствени свет и свет изван њега.

Специфичности културе сиромаштва манифестују се у готово свим аспектима друштвеног

и личног живота. На индивидуално-психолошком нивоу може се уочити осећај
маргиналности, инфериорности, неспособности за одлагање тренутних задовољстава –
оријентација на садашњост – осећај резигнације и фатализма и специфичности менталних
поремећаја. На нивоу брачних односа карактеристичне су слободне везе и дивљи
бракови, веће стопе развода и велики број малолетничких бракова.

На породичном нивоу карактеристичне су тзв.непотпуне, најчешће матрифокалне

породице, породице са умноженим проблемима у комуникацији међу њеним члановима
и са великом стопом физичког и емоционалног злостављана деце. На нивоу заједнице
карактеристична је неспособност или незаинтересованост за укључивање у важне
институције друштва, неповерење у људе изван локалног окружењa, који је у највећем
броју случајева гето ,слам,фавела И слично, те слаба или никаква партиципација у култури
ширег друштва.

Мотивација као један од битних психолоших фактора, у многоме зависи од социјалне

позиције, културних образаца и опште позиције реалних и субјективних процена
животних шанси. Сиромашни себе често доживљавају као маргинализоване,
инфериорне или је у питању резигнација И фаталистичко схватање живота, што све
заједно представља озбиљне социјално-психолошке факторе демотивације .У
социологији се ова баријера често објашњава теоријом културне депривације,која
полази од предпоставки да су сиромашни депривирани или дефицитарни не само у
материјалном погледу, већ и у погледу културе, образовања, животних шанси и
поготово социјализације деце. Стање културне депривације на најбољи начин може
да се опише Фридмановим речима :

То је у суштини дете које је изоловано од свих богатих доживљаја који би му морали

припадати .Ту је изолацију можда проузроковало сиромаштво, оскудица
интелектуалних ресурса у његовом дому И ближој околини, неспособност,
неписменост или равнодушност његових родитеља или целокупне заједнице.

За разлику од овог модела, може се говорити о супротном моделу, моделу културне

стимулације који важи као принцип средње и високе класе,а може се сажети

57
 следећим речима:“Њихови учитељи и професори посвећују велику пажњу њиховим
академским потребама.Они имају приступ најсавременијим научним
лабараторијама..и савременим школским библиотекама. Њих родитељи воде у музеј,у
својој кући они имају образовне играчке, књиге..

У једној од најпознатијих социолошких студија сиромаштва, Телијев угао Е. Лајбова,

описан је читав културни образац сиромашних

Сиромашни “мушкарци са угла”, недовољно квалификовани и образовани, са већ

предходно интеренализованим вредносно-нормативним обрасцима који преферирају
насилништво као комуникацију, најчешће напуштају своје породице које не могу да
издржавају, што се сматра сасвим нормалном и пожељном појавом. Овакав културни
образац “неуспех прописује мушкости која је својствена потреба за сексуалном
променон и пустоловином ,коцком пићем, псовком и агресивним поншањем “. Мушке
мане у сиромашним четвртима постају особине којима се стиче престиж и
поштовање.Лајбовљева теорија се често назива “теоријом мушких мана” која
подразумева да “остати ожењен значи живети са својим неуспехом… то збачи живети
у свету чије су норме мушкости заувек изван тог досега”. С друге стране, сиромаштво у
оквирима друштвених система има своје латентне функције којих се друства не
одричу лако. Основна функција сиромаштва на глобалном друштвеном нивоу може се
објаснити ограниченошћу и природних и друштвених ресурса који остају ресурси
управо због њихове ограничености. Другачије речено, ови ресурси сеодржавају
њиховом неједнаком дистрибуцијом, однисно неједнаком приступу ресурсима.
Ограниченост ресурса не може да поднесе велики број богатих, колико може да
поднесе сиромашних -оних који мање троше.

Пистоје озбиљна упозорења да се сиромаштво; с обзиром на латентне функције, стемски

одражав , те да оно “користи несиромаснима уопште , а богатима и моћним босебно”.

Herbert Gans је навео неколико основних функција суромаштва:

 1. Сваки привредни систем садржи низ привремених, бесперспективних,

нелагодних и различитих послова. Постојње сиромаштва обезбеђује гаранције
за обављање оваквих послова, а тиме и функционисање привреде и тржишта
на бази функционалне међузависности .

 2. Сиромаштво је функционално за многа нова занимања која се баве

сиромаштвом, а конкретно не доприносе промени положаја сиромашних. То се
односи на социјалне раднике, психологе итд.
 3Постојање сиромаштва као начина живота пружа подршку осталим
друштвеним слојевима и класама.Бити способан и бити у позицији да се увиди
58
велика разлика која одваја сиромашне и остале припаднике друства, ствара
уверење о сопственим вредностима и вредностима свог друштвеног слоја .
Сиромаштво је често пример какав не треба бити .

78. Култура и друство (општа обележја)

-Појам културе представља један од фундаменталних појмова
хуманистичких наука. Латински корен речи colere што се заиста и односило
на природу. Распон ове речи у латинском, која потиче од Цицерона, кретао
се од узгајања, васпитавања, становања, па до обожавања, култова и
неговања. У европским језицима, појам културе се у најширем смислу
односио на свеукупност друштвених достигућа у сфери науке и технике,
уметности и политике. Своја модерна значења, појам културе је добио са
Тејлором. Но тек су Клакхон и Кребер дали први значајни критички поглед
концепција и дефиниција појма кулутре. Шест типова дефиниција:
1) опсесивно-нумерички : култура или цивилизација је сложена целина која
обухвата науку, веровање, уметност, морал, право, обичаје и друге
способности и навике које су људи стекли као чланови друштва;

2) историјски тип: овој групи припадају оне дефиниције које истичу значај
традиције и историјског наслеђа;

3) нормативни тип: овој групи припадају све оне дефиниције које настоје да
истакну утицај норми у људ.друштву;

4) психолошки тип: овој групи припадају све оне дефиниције културе које
трагају за психолошким механизмима формирања културе;

5) структурални тип: овој групи припадају све оне дефиниције културе које
се труде да нагласе целокупни карактер културе и начине на који су
повезани елемени који је сачињавају;

6) генетички тип: у генетичке деф.спадају све оне дефиниције културе које

настоје да сагледају порекло, настанак и развој културе, као и да истакну
културу као производ коехгзистенције различитих фактора.
Не проблематизујући ова и многа друга схватања културе, могуће је
прихватити следећу дефиницију културе коју предлаже Драган Коковић.
„Култура је цеколупност материјалних и духовних добара, која су створили

59
 радом чланови одређеног друштва кроз историју, да би овладали
стварношћу и прилагодили је својим, људским потребама.“

79.Супкултура и животни стилови

-Појмови супкултуре или поткултуре и супкултурних стилова живота односили су се на
веома широко поље. Оне се крећу од неутралних дефиниција које се односе на
констатације о специфичним животним и културним стиловима који одступају од
уврежене матичне културе,и констатација да никада и нису постојале потпуно хомогене,
јединствене културе али је неугрожавају, до оних одређења која супкултуре сматрају
девијантним појавама. У социологији најприхватљивије одређење супкултура је оно које
овај појам везује за групе људи које су повезане нечим заједничким, тј. које имају исти
проблем или исти интерес, баве се истом делатношћу, а што их, по специфичним
вредностима, нормама и животним стиловима одваја од других друштвених група, и од
широко распрострањене матичне културе. Један други појам близак појму супкултуре –
појам контракултуре – има другачија значења. Контракултура представља оспоравање
вредности и норми доминантне културе у неком друштву. Могуће је навести неколико
основних разлога који доводе до појаве контракултуре:
1) фрустрациона позиција одређених појединаца и друштвених група у друштвеној
структури;
2) поремећај и конфликти у систему вредности појединаца и друштвених група;
3) стање друштвене аномије, дезорганизације и дезинтеграције, када не функционишу
постојећи механизми друш.контроле и регулације.

80.Масовна култура (опште претпоставке)

Савремено друштво и масовна култура представљају саставни део свакодневног живота

савременог човека. Иако сама масовна култура није феномен новијег датума,она је постала једна
од најбитнијих одлика оних друштвених, економских, политичких, културних и техничко-
технолошких промена, које су уследиле након Другог светског рата.

Одмах на почетку треба истаћи да масовно друштво и масовна кутура какви постоје данас, нису
одувек чинили јединствен феномен, јер се масовно друство може сматрати старијом појавом.
Иако је масовна култура карактеристика индустријализованих и урбанизованих друштава, она се

60
не може ограничити само друштва овог типа, јер средства масовних комуникацијја шире своје
симболичке садржаје релативно независно од степена индустријализације и урбанизације .

81.Антоњина Клосковска и вредносно- неутрална концепција масовне културе

Пољска теоретичарка Антоњина Клосковска упозорава да је појам масовног друштва у великој

мери неодређен, те да изазива бројне недоумице. Дакле, масовност друштва јесте првобитна и
елементарна претпоставка за масовност културе, али тек са развојем техничких средстава за
ширење културних садржаја масовна култура и масовно друштво отпочињу своју узајамну
производњу.

Појам масовне културе односи се на појаве савременог понашања идентичних или аналогних
садржаја који теку из малобројних извора ка великим масама прималаца, као и на једнообразне
форме забавне, забављачке делатности великих маса људи. Управо захваљујућитехничким
средствима масовнихкомуникација у најпотпунијем се смислу остварују, по Клосковској, два
основна критеријума масовне културе :

1) Критеријум квалитета или масовности у демографскомсмислу и

2) Критеријум стандардизације који подразумева производњу униформних, истоветних
садржаја масовне културе који допиру до издиференциране и разноврсне публиме.
Поред тога, за стандардизацију се везује још један важан критеријум масовне културе, а
то је принцип заједничког именитеља или принцип хомогенизације садржаја масовне
културе.

Масовност као нужни квантитативни предуслов за настанак масовне културе има превасходно
демографске карактеристике, односно велики број становника и то урбанизованих становника, у
густо насељеним градовима, а који имају сву потребну техничку унфраструктуру за пријем
хомогенизованих садржаја масовне културе.

Читава концепција и појам масовне културе Антонине Клосовске задржава се у вредносно-

неутралним оквирима да би се обезбедио довољно широк простор који треба да обухвати све оне
појаве масовне културе које се јављају у различитим друштвеним системима.

82.Критичке теорије масовне културе (општа обележја)

Насупрот овом вредносно -неутралном приступу масовној култури и масовном друштву, у

социологији су изграђена два велика критичка приступа:

1) У оквиру Франкфуртске школе и

2) У оквиру центра за савремено истраживање културе из Бирмингема.
Ово нису једини критички приступи овим темама,али представљају најсистематичнију
критику масовне културе.Пре него што буду излозене њихове главне идеје, треба
споменути да се рани критички приступ масовној култури и друштву могу пронаћи у
делима Фридриха Ничеа и Ортега и Гасета; још раније код Алексиса де Токвила, у делима
61
 марксистичких социолога и филозофа, а од посебне је важности Антонио Грамши, затим
код француских теоретичара Габријела Тарда и Гистава Ле Бона, као И код америчког
социолога Торстена Велбена, у делима Рајта Милса, у “Усамљеној гомили” Дејвида
Рисмана и радовима Пола Лазарсфелда .
Посебно важну критичку рефлексију на масовну културу и њену репродуктивну
улогупроналазимо код Валтера Бењамина . Бењамин запажа да се уметничко дело увек
могло, на неки начин, репродуковати, те да је оно што су људи стварали као уметност увек
могло да буде предмет имитације и репродукције. Техничка репродукција уметничког
дела са краја деветнаестог и почетка двадесетог века представља прву масовну
репродукцију симболичких садржаја .
Увођењм појма ауре која “окружује” оригинално, аутентично уметничко дело, Бењамин
закључује да је масовна технологија репродукције уништила управо оно што је аутентично
у сваком уметничком делу ,њену јединственост, непоновљивост , оригиналност и
непатвореност.
Но оног тенутка када се техничком репродукцијом производе копије које су истргнуте из
аутентичног културног и традиционалног контекса “репродуковано уметничко дело постаје
у све већој мери репродукција уметничког дела које је и намењено репродуковању”.
Бењамин је ипак оставио могућност за демократски и партиципирани потенцијал
савремене популарне културе у којој је могуће израдити неке аутентичне културе и
уметничке изразе.

83.Frankfurtska škola i kulturna industrija (predstavnici; pretpostavke)

Franfurtska škola kojoj su pripadali Maks Horkhajmer, Teodor Adorno, Valter Benjamin, I Jirgen
Habermas, je inaugurisala sistematske, kritičke studije masovne kulture I masovnih komunikacija,
dokazujući kako su mediji uvek pod kontrolom onih grupa koji time obezbeđuju sopstvene interese I
dominaciju. Zasnivajući svoje teorije na interdisciplinarnim pristupima u kojima su dominantnu ulogu
imali neortodoksni marksizam I psihoanaliza, teoretičari ove škole su tvrdili da su masovne kulture I
masovni mediji neodvojivi deo kapitalističkog načina proizvodnje kako materijalnih tako i simboličkih
vrednost, te da logika samog kapitalizma diktira I sadržqj I uticaj masovnih medija I kulturnih sadržaja.

Horkhajmer I Adorno- Njihov pojam kulturne industrije predstavlja kritički instrument za

demistifikovanje uloge medija u svim kapitalističkim društvima. U svojoj čuvenoj knjizi Dijalektika
prosvetiteljstva (1989) Horkhajmera i Adorno su pod pojmom kulturne industrije podrazumevali
mehanizam rukovođen logikom kapitala a koji učestvuje u reprodukciji savremenih društava
posredstvom sredstva masovnih komunikacija i stvaranjem i širenjem sadržaja masovne kulture. Po
njihovom mišljenju, kulturna industrija je neodvojiva od politike.

Kulturna industrija služi kao mehanizam ideološke legitimacije postojećeg kapitalističkog sistema.

Čitava logika kapitalizma počiva na konceptu industrije i industrijske proizvodnje, pa tako i simbolički I
kulturni sadržaj koji se koji se proizvode industrijski, na jednoobrazan, pojednostavljen, homogenizovan i

62
banalan način samo potvrđuju staru Marksovu hipotezu o fetišizmu robe (komodifikacija) u
kapitalističkom društvu.

Horkhajmer I Adorno pesimistički zaključuju da radnička klasa ne moze da se odupre kuturnoj industriji
i masovnoj kulturi jer ona deluje ideološki i hegemonistički.

Mada nisu odustali od ideje kulturne industrije, ovi su autori, posebno Adorno, na kraju revidirali neke
osnovne ideje, pre svega razdvajajući kulturnu industriju od masovne kulture. Tako jekulturna industrija
ostala povezana sa političkom i ideološkom reprodukcijom kapitalističkog sistema u interesu buržuazije,
dok je masovna kultura bila povezana sa masamakoje snose odgovornost i za delimičnu proizvodnju i za
konzumaciju masovnih i kulturnih sadržaja.

Jirgen Habermas, kao pripadnik mladje generacije Frankfurtske škole, ne može se smatrati radikalnim
kritičarem masovne kulture. Po njegovom mišljenju, javnost I javna sfera građanskog društva čine
institucionalni poredak koji se nalazi između porodicekao sfere privatnog života I sfere rada, s jedne
strane, I države sa svojim interesnim sferama, sa sruge strane .

63
84) Centar za savremeno istrazivanje kulture iz Birmingema ( predstavnici, pretpostavke)

Druga vazna kiriticka koncepcija masovne kulture razvijala se u okviru Centra za savremeno istrazivanje
kulture iz Birmingema od 1964. Godine pa do danas. Njeni osnivaci, Ričard Hogart I Stjuart Hol ponudili
su jednu varijantu neomarksistički zasnovane kritike masovne kulture. Osnova njihovo stanovnistva
nije se zasnivala na ortodoksnom marksizmu I konceptu ekonomskog determinizma, već više na
Gramšijevom neomarksističkom konceptu hegomonije, ideologije I istorijskog bloka, ten a Altiserovom
konceptu ideoloskog aparata. Ipak s obzirom da su ovi Gramšijevi pojmovi bliski Marksovom pojmu
ideologije njihova kritička orijentacija zasnovana je na opštoj Marksovoj pretpostavici da su: “Misli
vladajuće klase u svakoj epohi vladajuće misli, tj klasa koja predstavlja vladajuću materijalnu silu društva
je ujedno I njegova vladajuća sila”. Mediji ili sredstva masovnih komunikacija predstavljaju ključne
mehanizme za uspostavljanje I održavanje vladajućih ideja. Za razliku od klasičnog pojma dominacije koji
podrazumeva neki oblik prinudnosti, represivnosti ili proste sile, hegemonija, za Gramšija, predstavlja
ideoloski oblik dominacije. Hegemonija za razliku od dominacije, ne predstavlja upotrebu sile ili
represivnih mehanizama, već ideološko delovanje koje obezbeđuje dobrovoljni pristanak radničke klase I
ostalih članova društva, kao I konsenzus oko “zajedničkih” vrednosti. Hegemonija je moguća jedino
ukoliko se sklapaju savezi između društvenih klasa, a onaj tip saveza koji uspeva da obezbedi najviši
stepen hegemonije, Gramši naziva istorijski blok. Centar iz Birmingema je razvio niz metodoloških I
teorijskih pristupa za praćenje ovih novih društvenih I kulturnih fenomena. Svi ovi novi pokreti nisu
mogli da se zamisle bez masovnih medija I sredstava masovnih komunikacija, pa se Centar uglavnom
posvetio praćenju medijske kulture I medijske reprezentacije društvenih pokreta. Istraživači Centra iz
Birmingema su odbacili staru podelu na “visoku” I “nisku” kulturu”, te su proizvode masovne kulture I
masovnih medija razumeli kao ozbiljne supkulturne izraze. Oni su nastanak supkulture shvatili kao
reakciju I otpore koji proističu iz specifičnog iskustva prevashodno radničke omladine.Tako se kod ovih
autori kulture (supkultura) određuju kao “nivo u kojem društvene grupe razvijaju različite životne stilove
I daju izražajne forme svom materijalnom I društvenom životnom iskustvu”, istraživanja Centra su
dominantno bila usmerena na supkulture kao mesta pružanja otpora dominantnim oblicima kulture I
identiteta, to jest kao mesta za stavaranje sopstvenih stilova I identiteta.

85) Dik Hebdidž: potkulture iznačenje stila

Studije koje nisu direktno bile povezane sa užom grupom istraživača u birmingemskom Centru, a dale su
značajan doprinos ovim temama. To je, na primer, Dik Hebdidž I njegova studija Potkultura: značenje
stila(1980). Istražujući kao I Hol omladinske supkulture posleratnog perioda, Hebdidž smatra da svaka
supkultura stvara svoje sopstvene izražajne stilove, na primer, kroz oblačenje koje se znatno razlikuje od
konvencionalno prihaćenih normi, a služeći se, kao na primer pankeri, vrlo jednostavnim predmetima iz
svakodnevnog života koji su postavljene u drugačiji značenjski, simbolički I stilski kontekst (lanci,
zihernadle, delovi vojne opreme itd.). Značenje potkulture, kaže Hebdidž, “uvek je sporno, a stil je
područje na kome se suprotne definicije dramatično sukobljavaju”. Najveću pažnju on je posvetio
supkulturi panka, jer po njegovom mišljenju “nijedna potkultura nije nastojala sa više odlučnosti od
pankera da se odvoji od usvojenog pejzaža normalizovanih formi, niti da navuče na sebe tako žestoko
64
neodobravnje”. Supkultura panka bila je najbolji primer stilskih otpora svemu što je bilo konvencionalne
prirode. Za razliku od hipi pokreta koji je nudio lažnu nadu u izgradnju boljeg I humanijeg sveta, pank je
jednostavno nudio stvarnost- fragmentiranu, izlomljenu, stvarnost radničkih četvrti, siromaštva,
industrijskog rada, otuđenja; stvarnost bez ulepšane budućnosti.

86) Stjuart Hol (kodiranje I dekodiranje)

Holov tekst “Kodiranje, dekodiranje” predstavlja “jedan od centralnih tekstova studija kulture, medijskih
I komunikoloških studija”. Ovim se tekstom Hol distancirao od radikalne kritičke orijentacije Frankfurtske
škole. Po Holovom mišljenju, ne postoji jedinstven model po kojem bi kodirane poruke koje se odašilju
bile dekodirane na jedinstven način. To znači da u procesu proizvodnje, kruženja, distribucije,
prenošenja I reprodukcije medijskih sadržaja krajnji primalac može da dekodira značenja sadržaja na
veoma različite načine koji uopšte ne moraju biti u skladu sa ciljevima onih koji ih kodiraju I šalju. Publika
koja je krajnji primalac informacija nije, kao u Frankfurtsvoj kritičkoj teoriji, pasivna masa koja je izložena
manipulaciji jedinstvenih sadržaja, već može biti aktivna I pobunjenička u procesu dekodiranja. Drugim
rečima pošaljioci mogu da šalju informacije, ali ne mogu u potpunosti da prenose značenja, jer ona se
stvaraju u procesu simboličkog I lingvističkog dekodiranja veoma heterogenih primalaca. Svaka poruka
ima svoju diskurzivnu formu I nema garancije za jedinstvenim značenjskim dekodiranjem.

87) Trendovi savremenog društvan (opšte pretpostavke)

Nakon Drugog svetskog rata, krajem pedesetih I početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, broj
stanovnika se udvostručio- bilo je četiri milijarde ljudi na svetu. Danas, u drugoj deceniji dvadeset prvog
veka, broj ljudi na Zemlji iznosi preko 7,5 milijardi, a vreme podvustručenja svetske populacije sve više se
smanjuje. Procene su da će do 2025. Godine na Zemlji živeti preko 9 milijardi ljudi. Uz to, odnos urbane I
ruralne svetske populacije jasno pokazuje neumoljiv trend urbanizacije. Početkom devetnaestog veka
(oko 1800. godine) svega 3% svetske populacije živelo je u gradovima; početkom dvadesetog veka taj
procenat je iznosi 14%, a broj gradova sa preko million stanovnika popeo se na 12; tokom pedesetih
godina dvadesetog veka oko 30% svetske populacije živelo je u gradovima, a gradova sa preko million
stanovnika bilo je 83. U drugoj deceniji dvadeset prvog veka broj svetske urbane populacije iznosi 55%
odnosno više od tri milijarde ljudi živi u gradovima, a broj višemilionskih gradova iznosi više od 400. Već
postoji 40 megagradova u kojima živi više od 10 miliona stanovnika. Samo Tokijo I Džakarta broje preko
30 miliona stanovnik, a procene su da će Azija do 2025. godine Imati preko 30 megagradova. Svi ovi
podaci jasno ukazuju na to da svet – globalni svet – postaje veoma složen, turbulentan I dinamičan.
Štaviše, ovi podaci ukazuju na to da trendovi savremenog društva – globalni megatrendovi – izazivaju
zabrinutost, neizvesnost u pogledu zajedničke budućnosti I nemogućnosti da se adekvatno odgovori
svim aktuelnim I potenicijalnim pretnjama, bilo das u one nekontrolisani populacioni rast, uništavanje
eko-sistema, terorizam I ugrožavanje globalne bezbednosti ili urbano siromaštvo koje zahvata najveći
deo svetske urbane populacije, ili glad I rapidno nekontrolisano crpljenje svetskih energetskih resursa. Iz

65
ovog je rođen jedan novi svet, koji je, po Manuelu Kastelsu zadobio svoj konačni oblik tokom šezdesetih
I sedamdesetih godina dvadesetog veka iz tri nezavisna izvora:

1) Informacione revolucije;
2) Ekonomske krize kapitalizma I etatizma I njihovo restruktiranje;I
3) Procvat kulturnih društvenih pokreta, kao što su pokreti za ljudska prava I slobode, feministički
ili ekološki pokret.

88) Globalizacija društvene promene (opšte pretpostavke)

Proces globalizacije predstavlja najdinamičniji I najturbulentnije način društvenih promena u

savremenom svetu, koji je za dvesta godina, a posebno poslednjih decenija, uspeo radikalno da
preoblikuje društveni, kulturni, politički I ekonomski život čoveka. O globalizaiciji se govori I kao o
globalnom obrasu proizvodnje I potrošnje; globalnoj masovnoj kulturi; globalnoj politici; globalnom
turizmu ili globalnom sportu itd., koji su, zapravo, uklešteni u kontradikciji između težnje za
hegemonijom I dominacijom, s jedne strane, I diferencijacijom I raznolikošću, s druge strane.
Globalizacija je, stoga, protivrečan proces, koji ima, kako svoje pristalice, tako I svoje kritičare. Globalna
ekonomija predstavlja ključnu karakteristiku čitavog procesa globalizacije. Naravno, globalizacija ima
mnoge aspekte: kulturne, političke, pravne, tehnološke, ali je globalna ekonomija, to jest globalizacija
ekonomije I privrednih principa kapitalizma, ipak osnovno obeležje globalizaicije. Moglo bi se reći da je
savremena globalizacija, zapravo, globalizacija jednog, američkog tipa neoliberalizma – neoliberalne
ekonomije. Kako to primećuje Kastels, globalna ekonomija nešto je različito od svetske ekonomije,
onako kako su je shvatili Volerstajn I Brodel. Globalna ekonomija je tip ekonomije koja je sposobna da
radi I ima neposredne učinke, kao jedinica stvarnog vremena na planetarnom – globalnom nivou. Ovako
određenu globalnu ekonomiju omogućilo je nekoliko nužnih činilaca, ali jedan od osnovnih je stvaranje
gloalnog tržišta dobara I usluga. Po Kastelsu, među najvažnijim pretpostavkama procesa globalizacije I
stvaranje globalne ekonomije moggu se ubrojati transformacije koje se odnose na menadžment
proizvodnje I distribucije, kao I na menadžment samog proizvodnog procesa. Ne može se reći da
globalna ekonomija predstavlja integrisanu planetarnu ekonomiju koja se simetrično odnosi na sve
regije, nacionalne države, kontinente ili grane proizvodnje I grane uslužnog sektora. Pre bi se moglo reći
da je proces globalizacije I proces stvaranja globalne ekonomije duboko asimetričan. To pre svega, znači
da globalna ekonomija ne utiče na sve ekonomske procese, niti da su sve nacionalne ekonomije, tržišta
ili poslovanja nužno uključena u globalnu ekonomiju.
Podela rada, sama po sebi predstavlja jedan od najvažnijih I najelementarnijih socioloških zakona, koji je
nužna pretpostavka svih drugih, pa I ekonomsih, političkih I kulturnih zakonitosti I pravilnosti u društvu
Ne postoji društvo bez podele rada. Suštinsku karakteristiku te globalne, međunarodne podele rada
prvenstveno predstavlja međuzavisnost proizvonih procesa I poslovanja. Ali ta međuzavisnost
međunarodne podele rada u svojoj je osnovi asimetrična. Globalna podela rada izgrađena je, po
Kastelsu, u odnosu na četiri različita položaja inoformacionoj/globalnoj ekonomiji:

1) Proizvođači visoke vrednost, zasnovani na inormatičom radu I podeli rada zasnovanoj na

informacionim tehnologijama;
66
 2) Proizvođači velikih razmera, zasnovani na jeftinoj radnoj snazi I na tradicionalnoj
industrijskoj/tehničkoj podeli rada;
3) Proizvođači sirovina, koji samo eksploatišu prirodna bogatstva kao što su šume,rude, energenti;
4) Suvišni proizvođači sa devalorizovanom podelom rada

89) Globalizacija: Gidensov pristup

Po svojoj prisutnosti u svetskoj literature koja je posvećena problemima globalizacije, pristup Entonija
Gidensa je, u svakom slučaju, jedan od najzastupljenih. Zato ćemo Gidensovom pristupu prvo posvetiti
pažnju. Prema Gidensu, globalizacija se može definisati kao:

Intenzifikacija društvenih odnosa na svetskom planu, koja povezuje udaljena mesta na takav način da
lokalna zbivanja uobličavaju događaji koji su se odigrali kilometrima daleko I vice versa. To je dijalektički
proces, zato što takva lokalna zbivanja mogu dobiti različit tok u odnosu na vrlo udaljene odnose koji ih
oblikuju. Lokalni preobražaj je isto tako deo globalizacije, kao što predstavlja I deo širenja društvenih
veza u vremenu I prostoru.

Ono što u najvećoj meri čini Gidensov pristup globalizacije jeste njegov stav da se preko ovog procesa
odvija, zapravo, globalizacija modernosti, a to znači da globalizacija nije sama sebi cilj I smisao. Uvek je
reč o globalizaciji nečega. U ovo slučaju – globalizaciji modernosti. Modernost je po Entoniju Gidensu,
imanentno globalizujuća. Istovremeno, globalizacija podrazumeva, po Gidensu, raspad tradicionalnog
koncepta nacionalnih država jer “nacionalna država postaje suviše mala za velike životne problem”.
Gidensova pretpostavka globalizacije izgrđena je kroz četvorostruku klasifikaciju institucija modernosti.
Sistem nacionalnih država, kao dimenizija globalizacije, već dugo vremena obeležava modernu epohu u
celini. Ovaj system, po GIdensu, počiva na definiciji tzv “tvrdih granica” tokom ranog perioda razvoja
sistema nacionalnih država. Za razliku od država predmodernog perioda, sistema tvrdih granica
podrazumeva: “Autonomiju unutar teritorije na koju država polaže pravo sankcionisana je priznanjem
granica od strane drugih država”. Takođe ova dimenzija globalizacije pokazuje dijalektičku prirodu.
Primećuje se tendencija ka centralizaciji I suverinitetu pojedinačnih država, odnosno, s jedne strane,
moguće je da se moć neke nacionalne države umanji usaglašenim delovanjem država (system država), a
s druge strane, moguće je da se pojedine države uvećaju svoj uticaj na druge države. Svetska
kapitalistička ekonomija, kao druga dimenzija globalizacije, ogleda se u tome što kapitalistički
ekonomsko-privredni mehanizmi danas dominiraju svetskim, globalnim ekonomskim organizaijama I
globalnim tržištem. To znači po Gidensu, das u današnji “glavni centri moći u svetskoj ekonomiji
kapitalističke države – države u kojima kapitalistička preduzeća… čine osnovni oblik proizvodnje u
ekonomiji”. Vojni poredak čini treću dimenziju globalizaije. Ova globalizacija u neposrednoj je vezi sa
modernim fenomenom industrijalizacije rata, transfera oružja I strateških tehnika vojnih organizacija I
institucija. Međunarodna podela rada, konačno, predstavčlja četvrtu dimenziju procesa globalizacije.
Ova se dimenzija najneposrednije manifestuje u naglom širenju globalne, međunarodne podele rada I
industrijskog načina proizvodnje Ta međunarodna podela rada podrazumeva princip strukturne
diferencijacije između više ili manje industrijalizovanih delova sveta, odnosno, ona se maniestuje u

67
jednom asimetričnom odnosu čija linija razdvajanja deli razvijene I nerazvijene; bogate I siromašne;
industrijalizovane; poluindustrijalizovane I neindustrijalizovane; urbane I ruralne; vojno moćne I
nemoćne; stabilne I nestabilne. Gidens napominje da se iza ovih manifestnih dimenzija globalizacije
nalazi jos jedan, možda suštinski aspekt globalizacije – kulturna globalizacija.

90) Globalizacija: Kastelsov pristup (umreženo društvo)

Pored pristupa Entonija Gidensa, od važnijih shvatanja globalizacije treba još predstaviti pristup
istaknutog savremenog teoretičara Manuela Kastelsa. Po shavatanju ovog savremenog teoretičara
osnovni pravci globalnih promena u svetu kreću se putanjom progresivne inormatičko-tehničke
revolucije, koja kao svoju posledicu ima preokret u ekonomskoj sferi I novim društvenim pokretima. Po
Kastelsu, međusobnim prožimanjem visoke informacione tehnologije, privrednih zaokreta I društvenie
dinamike nastaju tri vrste nove stvarnosti:

1) Umreženo preduzeće sa globalizovanom random snagom;

2) Kultura virtuelnosti koja poprima karakter stvarnosti u borbi za moć;
3) Stvarnost društveno isključenih I marginalizovanih (stvarnost antipoda)

U ovim novim stvarnostima, ili novoj stvarnosti “umreženog “ društva ili “interkonecionog” sveta, od tri
sfere realnosti ključnu ulogu ima globalno finansijsko tržište . Ta stvarnost – globalizovana kroz
transnacionalne I multinacionalne korporacije, globalna tržišta I globalnu tehnologiju- postaje stvarnost
za sebe. Na nju više ne mogu da utiču tradicionalni akteri pre svega pojedinci, a ni društvene grupe u
klasičnom smislu reči: pojedinačne političke partije, porodice, narodi, etničke grupe, pa čak ni čitave
države. Globalizacija dominira ljudima I njihovim životima, a ne obrnuto. Sam Manuel Kastels kaže:
Teorijski središte koje se nalazi u osnovi ovog pristupa pretpostavlja da su društva organizovana oko
ljudskih procesa prestrukturiranih istorijski određenim odnosima proizvodnje, iskustva I moć.
Proizvodnja je delovanja čoveka na materiju… Iskustvo je delovanje ljudi na same sebe… Moć je onaj
odnos između ljudi koji na temelju proizvodnje I iskustva nameću volju jednih ljudi drugima
potenijalnom ili aktuelnom primenom fizičkog ili simboličkog nasilja… Kastels je spreman da zakljči kako
se kao posledica novonastajuće društvene structure I novih informacionih tehnologija stvara jedan novi
istorijski trend, a to je organizovanje osnovnih funkcija I proesa informatičkog društva u mreže. Mreža
izražava moć tokova, a ne više tokove moći. Drugim rečima, sve ono I svi oni koji nisu prisutni u mreži – u
nekom od oblika mrežne povezanosti- ne postoje u društvenom smislu. Važnost I aktuelnost Kastelsovih
shvatanja može razumeti jedino ukoliko se shvati da mreže I umreženo društvo radikalno preoblikuju
savremeni svet I globalnu civilizaciju. Pri tome, Kastels napominje das u I u prošlosti postojale mreže u
društvima, one rodbinske , klanovske, poslovne, političke, vojne itd. Ali ono što je karakteristično za
savremeno društvo jeste da se po prvi put u istoriji ljudskog društva mreže javljaju kao osnovne jedinice
koje dominiraju privredno-ekonomskim troškovima, političkim I kulturnim, a ne više pojedinci, porodice
ili pojedinačne države.

91. Зигмунт Бауман: флуидна модерност

68
-Био је један од највећих актуелних теоретичара, чија је преокупација током последњих
неколико деценија постмодерно друштво, глобализација и оно што он назива флуидна
модерност.
-Након дела написаних током 70-их и 80-их година, а која се могу означити као класично
социолошко штиво, крај 80-их година означио је прекретницу у Баумановом теоријском и
истраживачком раду. Наиме, 1989.године Бауман је објавио дело под називом „Модерна
и холокауст“ у којем је образложио хипотезу да је холокауст био производ модерне
рационалности и бирократског приступа смрти. Иако нам се може учинити монструозна
идеја концентрационих логора, гасних комора, геноцида, масовних убистава, што у самој
основи и јесте, холокауст је, по Бауману, модел рационално-бирократског механизма
произвођења смрти који има своју статистику, свој строги распоред, класификацију,
технологију.
-На сличан начин, Мишел Фуко је поставио питање људима као мислећим бићима: када
смо убијали, или бивали убијани-да ли смо били мање мислећа бића? Одговор је-не! И
тада смо мислећа, рацинална и калкулативна бића.
-Дакле, колико год је овај нацистички пројекат у својој основи ирационалан, имао је своју
рационалну технологију спровођења до циља.
-Нешто касније, 1992. године објавио је дело „Наговештаји постмодерне“. Његов приступ
саврменим постмодерним друштвима коинцидира са великим политичким, економским
и друштвеним догађајима с краја 80-их, па се може рећи да пад Берлинског зида није
означио само крај кратког двадесетог века, већ је ненадано брз колапс комунистичких
режима био један од симптома постмодерне.
-Своје идеје да данас живимо у једном флуидном, течном, несталном друштву, Бауман је
изнео у серији књига: „Текућа модерност“, „Флудни страх“, „Флуидни живот“, „Флуидна
љубав“.
-Живот у оваквом друштву је историјски потпуно јединствен по својој несталности,
променљивости, безобличности, нејасним стрепњама и страховима, те крхкостима
људских веза.
-По Баумановом мишљењу, структура света који познајемо, или смо познавали- распада
се. Политички модел државних суверенитета постао је нејасан и вишезначан. Оно што смо
до сада називали друштвом и друштвеним системом- у смислу континуираног,
функционалног и стабилно структурираног институционалног поретка- више не пружа
оквир и уточиште за колективно делање засновано на било каквом артикулисаном облику
солидарности. Другим речима, друштвене структуре постале су флуидне: оне „теку“,
„разливају се“, „истичу“.
-У раздобљу флуидне модерности, друштвене класе мењају своју историјску улогу. Наиме,
друштвене класе које су биле доминантни колективни макроактери који су били у стању
да утичу на промене основних нормативних структура друштва, растопљене су на
индивидуалне микроактере.
-Бауман овај процес свеопште структуралне несигурности разуме као „моћну
индивидуализујућу силу“. Она не уједињује, већ дели, а будући да се не може знати ко ће
се сутрадан пробудити у којој подели, идеја о „заједничким интересима“ постаје све
небулознија. Уколико су некада постојали класни интереси, они су сада приватизовани
интереси појединаца флуидно повезаних у лабаве асоцијативне скупине.
69
-Солидарност старог типа (класног) ишчезава, а појединци на тржишту, посебно на
турбулентном, флуидном светском тржишту, више нису актери чији је примарни циљ
груписање и класна солидарност која ће се показати као снага за промене и сукобе.
Другим речима, флуидна модерност је превасходно потрошачки, а не произвођачки тип
цивилизације. Истовремено, већина људи су актери на тржишту који се труде да очувају
или побољшају своје индивидуалне тржишне позиције кроз усавршавање својих
способности што ће им омогућити да се прилагоде флуктуирајућим захтевима тржишта и
условима у којима доминантну улогу имају нове технологије, посебно информационе,
које се иновирају готово свакодневно.
-Флуидна модерност је фаза у развоју наше глобалне цивилизације у којој се:
1. артикулишу нова правила;
2. најављује крај државног и индустријског етатизма (Под етатизмом се подразумева
подређивање друштва држави. То се изражава кроз доминантну улогу државног
чиновничког апарата у руковођењу свим облицима друштвене, а пособно економске
делатности);
3. успоставља информационализам, глобализација и турбулентност тржишта;
4. врши стално умрежавање;
5. стварају нови флуидни идентитети;
6. превазилази патријархалност;
7. превазилазе старе културне и образовне вредности;
8. најављује крај класичне нације-државе и урушавање њихове суверености.

92. Дејвид Харви: неолиберални капитализам

-Покушаји да се, на међународном плану, након Другог светског рата, стабилизују
политички и привредни системи, успостављањем равнотеже војних сила и стварањем
институција будућег међународног поретка, већ у самом почетку били су суочени са
проблемом кризе модела који би могли бити имплементирани као прихватљиви. Од
ратних, привремених командно-планских модела се морало одустати. Иако ће се овакав
модел урушити тек крајем 80-их година, обележавајући крај кратког двадесетог века,
тржишни модел је много раније моказао знаке кризе. Наиме, кејнсијански компромис из
60-их година ХХ века показао се као привремено решење за дубоку кризу генерисану
непосредно после Другог светског рата, а сам Џон Мајнард Кејнс и његова економска
теорија виђени су као највећи непријатељи будуће доктрине- неолиберализма. Кејнс је
умро 1946. године, а са њим и идеја да се мора упоставити трајан баланс државе,
тржишта и друштва.
-Иако се може тврдити да данас живимо у глобализованој неолибералној стварности, сам
неолиберализам као доктрина није једниствени скуп економских правила која се
примењују свуда на исти начин. Испољавање неолибералних пракси је толико разнолико
да често поништава могућност за целовитија сагледавања јединствености овог
економско-политичког модела, али ипак, његови практични учинци имају свуда нешто
заједничко.
-Управо је Дејвид Харви скренуо пажњу на то да постоје веома различити модалитети
примене неолиберализма као теоријски нејасног и хетерогеног модела. С друге стране,

70
неолиберални захтеви за економском рационалношћу видљиви кроз концепте
дерегулације (тржишта рада), приватизације, флексибилности, либерализације трговине,
„маркетизације“ друштва и ограничавање државног интервенционизма, представљају
кључне заједничке карактеристике ове доктрине.
-У идеолошком језгру неолиберализма могу се наћи идеје класичног либерализма и
неоконзервативизма, а оно што је ново је то што је неолиберализам успео да доведе ове
принципе до својих крајњих консеквенци. Упркос томе што показује веома велике
географске разлике, неолиберализам је успео за веома кратко време да преобликује
целокупно схватање цивилизације. То је била вероватно најделотворнија идеологија у
својим последицама, иако је хетерогена по свом идејном карактеру.
-Иако се неолиберализам и неоконзервативизам преплићу у неким формалним
карактеристикама, а пре свега у де-демократизујућим последицама својих економских и
политичких пракси (обезвређивању саме идеје политичких слобода, једнакости и
концепта грађанства и грађанског друштва), ова 2 концепта показују и кључне разлике.
Наиме, неоконзервативизам је морално-политички концепт рационалности, а
неолиберализам концепт тржишно-политичке рационалности. Политичка рационалност
неолиберализма се огледа у одбацивању кејнсијанског модела државног
интервенционизма и у радикализацији претпоставки о слободном тржишту и економској
дерегулацији. Ипак, за Дејвида Харвија је „неоконзервативизам у потпуности
конзистентан са неолибералним програмом који обухвата владавину елита, неповерење у
демократију и одржање тржишних слобода.“ Наравно, они су конзистентни и у томе што
су схватили да се слободно тржиште и капитал могу релативно успешно заштити преко
инструментализованих државних апарата, односно преко неолибералне државе која
треба да „фаворизује снажна индивидуална права приватне својине, владавину закона и
институција слободно функционишућих тржишта и слободне трговине.“ Све више улога
државе се своди на механизам који треба да обезбеди:
1. примену неолибералне идеологије;
2. услове за дикретне стране инвестиције;
3. флуктуацију капитала;
4. слободно (дерегулисано) тржиште;
5. свеопшту конкуренцију;
6. приватизацију основног капитала;
7. мобилну радну снагу.
-Дакле, неолиберална доктрина је „апстракција која се реализује на хиљаде различитих
начина“. Неолиберализам је „утопија чистог и савршеног тржишта“, али утопија реалног,
утопија која има ефикасну преобликујућу снагу, превасходно на животне светове већине
реалних, конкретних људи. Ако глобализација подразумева да се увек нешто глобализује,
онда је садржај глобализације последњих деценија управо неолиберализам.

93. Глобални градови и нова географија централности: Саскиа Сасен

-Поред интернационализације и стварања светске економије, која чини најизраженију
димензију глобализације, појава глобалних градова представља највидљивији и
најконкретнији вид процеса глобализације и свих њених димензија.

71
-Појава града на историјској сцени увек је за собом као последицу имала стварање
напетости и потеницијалних и актуелних сукоба између града као центра и остатка
друштва као периферије, јер су градови увек представљали израз релативне
самосталности и самодовољности у односу на своје окружење, још од грчких градова-
држава, полиса.
-У случају данашње глобалне цивилизације, управо је град постао мера целокупног
процеса глобализације.
-Социолошка проучавања градова у глобалном контексту знатно су старији од популарних
тема о глобализацији с краја ХХ и почетка ХХI века. Иако је сам појам глобалног града
новијег датума, проучавање градова у конктексту стварања светске економије, могу се
пронаћи још у делима класичних социолога с краја ХХ века- у Веберовом спису „Град“,
„Подели друштвеног рада“ и Зимеловим радовима. Код ових класичних социолога град је
представљао средишњи друштвено-просторни оквир модерности и динамике
индустријског капитализма. Такође, са наглим процесом урбанизације који је отпочео у
деветнаестом веку, све већи број истраживача је наглашавао чињеницу да урбанизација
„ствара своју посебну 'географију'“. У том смислу, градови се схватају као производи
специфичних друштвених снага које су у спрези са капиталистичким односима
производње и светском економијом.
-Са појачањем интензитета економских односа након Другог светског рата било је сасвим
јасно да ће градови бити кључне чворишне тачке глобализације.
-Многи истраживачи, међу којима треба истаћи Мануела Кастелса, Дејвида Харвија и
Џона Фридмана, обновили су крајем ХХ века стара социолошка интересовања за
проучавање градова, али овог пут а у контексту интензивне глобализације у којој глобални
градови представљају кључне „командне и контролне центре унутар глобализујуће
динамике финансијских тржишта, индустрије високих услуга, седишта великих компанија
и других услужних делатности које су међусобно повезане (телекомуникација, медија,
дизајна, културне индустрије, транспорта)“.
-Једна од најважнијих претпоставки о односима глобализације и глобалних градова
односила се на промену дотадашњих схватања која су наглашавала процесе
детериторијализације, дисперзије, расутости, флуидности, нестајања старих „тврдих
граница“.
-За разлику од тих схватања, кључни аргумент нових теоретичара заснивао се на
чињеници да ти процеси захтевају постојање једног паралелног процеса који је
подразумевао нове просторне прерасподеле, ре-територијализације и просторно-
економске концентрације свих тих „расутих“, „флуидних“ и удаљених економских
активности чији су главни актери биле транснационалне корпорације. Тај нови простор
концентрације, ре-територијализације и сталног ширења и скупљања глобалних
економских активности су глобални градови, као на пример Њујорк, Лондон, Токио, али и
Амстердам, Париз, Франкфурт, Цирих, Лос Анђелес, Сан Паоло, Буенос Аирес, Мексико
Сити, Бангкок или Пекинг. Ови глобални градови створили су нову просторно-урбану
хијерархију у којој је јасно изражена њихова доминација.
 Саскиа Сасен
-Иако није једина, Саскиа Сасен је једна од водећих и најутицајнијих теоретичарки
глобализације и творац концепта глобалног града. У свом најпознатијем делу „Глобални
72
град: Њујорк, Лондон, Токио“, као и у низу других радова, Сасен је понудила како
теоријски, тако и емпиријски оквир за инстраживање глобалних градова.
-За разлику од оних теоретичара који су истицали једино макро димензије глобализације,
приступ Саскије Сасен је много операционалнији и конкретнији, јер она сматра да
глобализација делује локално, регионално и субрегионално, те коначно урбано.
-Глобални градови представљају просторе у чијим оквирима различити
глобализацијски процеси задобијају конкретне локализоване облике.
-Сасен је као пример узела Њујорк, Лондон и Токио јер су то градови који припадају
различитим географским, историјским, културним, политичким и економским
контекстима, а истовремено показују веома сличне, паралелне процесе трансформација
који су се десили у веома кратком временском периоду, за неколико деценија. Та
динамика промена која је узета као пример ових глобалних градова последњих деценија
се „локализује“ и у друге градове на свим континентима.
-Фокусирање на градове раставља националну државу на мноштво субнационалних
компоненти, од којих су неке далекосежно везане уз глобалну економију, а неке не.
-Кључна динамика која је карактеристична за глобалне градове је њихова могућност
успостављања глобалне контроле над сталним променама у домену услуга, производње и
финансија. Такође, глобални градови су:
1. места за производњу специфичних услуга и нових професија које су неопходне
за контролу распршене и просторно дифузне мреже фабрика, радионица, мобилне радне
снаге и административних бироа;
2. места за производњу финансијских иновација, стварање финансијских тржишта и
њихово ширење.
-Зато, да би се разумели глобални градови, они се морају посматрати као места у којима
су концентрисане снаге за производњу и контролу глобалних услуга и финансија. У том
смислу, Сасен у анализу уводи и појам нове географије централности под којим
подразумева стварање новог типа транснационалне географије која производи нову
политичку, друштвену и културну динамику. У средишту те нове географије централности
су глобални градови.
-Међутим, њу прати, као паралелан процес, нова географија маргиналности и растућа,
све дубља друштвена и економска неједнакост. Наиме, док нови глобални градови
напредују, стичу моћ и контролу, други градови, који се нису прилагодили новим
тржиштима, доживљавају назадовање, а некад и банкротство (нпр. Детроит).
-Унутар самог простора глобалних градова долази до друштвене и економске
поларизације (супротстављености) која има све видљивија обележја џентрификације.
Овај израз коришћен је приликом описивања процеса прилива средње класе у до тада
запуштене делове Лондона, који су били насељени радничком класом. Централне
метрополитенске области се обнављају и концентришу моћ и богатство, док периферије
постају сиромашне мигрантске и радничке енклаве без ресурса и инфраструктуре.
-С једне стране, стална потреба за котролом производње, услуга и финансија ствара нову,
менаџерску професионалну структуру са високим приходима, док с друге стране ствара
све веће осиромашење традиционалне радничке класе и мануелних занимања. Томе
доприноси појава масовне демографске транзиције ка све већој заступљености жена,
афро-американаца, латино-американаца и миграната из земаља трећег света у ниско
73
плаћеним занимањима која постају урбана радна снага и нови урбани пролетаријат.
Велики градови, пре свега у Азији, Јужној Америци и Африци све више су окружени
сиромашном, обесправљеном, мигрантском популацијом која од градова ствара
попришта нових сукоба.
-Глобални градови су тако постали места увећавања корпорацијског капитала уз
истовремено обесправљивање радника, како каже Сасен.
-Међутим, пошто је читав процес глобализације противречан, као уосталом и стварање
глобалних градова и нова географија централности, и сиромаштво у глобализованом свету
може се посматрати двојако: или као нарастајуће или као опадајуће. Тако на пример,
подаци УН константно извештавају о смањењу глобалног сиромаштва, а предвиђа се и
даљи, још интензивнији рад на томе.
-Тако је, према подацима УН, само у Кини у периоду 1981-2010.године преко 680 милиона
људи избављено из екстремног сиромаштва, при чему се под екстремним сиромаштвом
подразумева живот са приходом испод 1,25 долара дневно.
-Исто тако, Јужна Азија је почетком 80-их година била најсиромашнији регион на свету са
77% екстремно сиромашне популације, а тај проценат је 2008.године опао на 14%.
-Ипак, важно је напоменути да избављање великог броја људи из екстремног сиромаштва
још увек значи-сиромаштво.

94. Глобализација, секуларизација и десекуларизација

 Секуларизација
-Када је соцологија настајала, током деветнаестог века, један од веома изражених
трендова, који је био видљив у свим сферама друштва, био је брзи и интензивни тренд
слабљења утицаја и значаја религије у друштву-секуларизација.
-Овај слом религијске доминације био је последица неколико фактора. С једне стране,
нагли успон наука у осамнаестом, и посебно деветнаестом веку, понудио је нови тип
знања који се ослободио теолошких догми, док се, с друге стране, коначни политички
обрачун са религијом одиграо са Француском револуцијом. Систем позитивних наука, још
са Огистом Контом, заснивао се на одбацивању наслеђа теолошких тумачења света и
природе. Диркем је исказао забринутост за наглу индивидуализацију, која се такође може
протумачити као последица слабљења утицаја религије на заједничку, колективну
друштвену свест. Све религијске тајне и мистификације су нестале пред налетом
рационалне науке, технике и технологије, те рационалне политике и економије. У
рационалном друштвеном делању нема више циљева који би водили ка божанским или
мистичним изворима, који су изнад света.
-По неким ауторима, као што је социолог Брајан Вилсон, на секуларизацију су највише
деловали следећи фактори:
1. аскетски протестантизам, који је створио, по Веберу, прагматичну, методичну и
рационалну етику;
2. рационална организација друштва која подразумева укључивање људи у
рационалне организације и институције: предузећа, секуларне образовне институције и
политичке партије;
3. научна сазнања;

74
 4. стварање и развој рационалних и секуларних политичких идеологија.
-Поред њега, значајан допринос у расветљавању процеса секуларизације, али и
процеса десекуларизације, дао је Питер Бергер у оквирима једне посебне социолошке
дисциплине- социологије знања. По Бергеру, основа на којој почива процес
секуларизације, првенствено у западноевропској цивилизацији, такође је
рационализација која представља нужни услов за настанак и развој индустријског
друштва. Рационални поглед на стварност одбацује веру, која је основа религије. Оно
укида „тајновитост“, „чаролију“ и „ауторитет“ религије.
 Секуларизација и глобализација
-Значај религије у савременом свету не може се сагледати без процеса глобализације.
-У традиционалним, архаичним друштвима религија је била заштићена јасним друштвено-
културним, територијалним и цивилизацијским границама.
-Процес глобализације као своју нужну последицу има слабљење и укидање граница и
разлика међу друштвима и културама, те је живот у неком друштву све више под
утицајима других друштава.
-Процес глобализације је сам по себи противречан, па је и у сталној тензији између
партикуларизма и универзализма, односно посебности и општости. С једне стране,
партикуларизам стално наглашава значај идентитета појединих група, па тиме и значај
религије. С друге стране, универзализам наглашава значај укидања разлика, односно све
већи значај сличности међу друштвима, културама и религијама. У оваквим условима,
религија може да крене у једном од следећа 3 правца:
1. може се очекивати маргинална улога религије, односно повлачење религије у
интимну сферу појединачног живота људи;
2. процеси глобализације не могу бити адекватна замена за појединачне и
колективне идентитете, односно за животни смисао који нуди религија, па се у том смислу
религија чини као незаменљиви облик друштвене свести која пружа уточиште смисла
људском животу и великих питања смрти, постојања или загробног живота;
3. процес глобализације је донео идеју екуменизма у најопштијем смислу, а тиме и
религијског екуменизма. То подразумева изградњу стратегија за превладавање разлика
које постоје између религија, те стварање једне универзалне, уједињене религије којој би
припадале све друштвене групе.
1. Десекуларизација
-Посебно значајно питање у односима глобализације и религије представља све
израженији процес десекуларизације. Низ аутора наглашава да се паралелно са процесом
глобализације одвија процес ревитализације религије, те да све већи број појединаца и
друштвених група изворе својих идентитета проналазе управо у религији. По Бергеру,
секуларизам се налази у процесу повлачења, уступајући место десекуларизацији. Он
истиче да је свет данас постао масивно религиозан, а поједини примери за то су успон
евангелизма у Латинској Америци, ислама у муслиманским земљама, али и међу
муслиманском емиграцијом широм света, као и јачање конфучијанизма у Азији.
-Мануел Кастелс такође примећује све значајнију улогу религије, а посебно успон
религијског фундаментализма. Религијски фундаментализам је назив за различите
политичке идеологије и покрете који настоје да целокупни друштвени и политички
живот ускладе са доследним тумачењима одређене религије. Десекуларизација све
75
више поприма облик религијског фундаментализма, како исламског, тако и хришћанског,
који је својеврсна реакција на глобализацију коју прати доминација и тежња за
хегемонијом (надмоћи) неколико водећих светских држава. Ово се посебно односи на
муслимански свет и исламски фундаментализам. Наиме, глобализација има другачија
значења у исламском свету.
-По Кастелсу, успон религијског фундаментализма је реакција на неуспелу урбанизацију и
модернизацију, које нису успеле да понуде нове моделе друштвеног живота и начина
производње, као и нове, модерне моделе идентитета. Заправо, за милијарде људи на
свету поновни успон религија тренутно представља основни извор за моћ њиховог
идентитета.

95. Друштвени покрети

-Многи аутори истичу да настанак и развој друштвених покрета припада савременој
друштвеној историји. Њих треба разликовати од претполитичких покрета, као што су
сељачке побуне у феудалном друштву или побуне плебса у старом Риму. За разлику од
њих, модерни друштвени покрети су на директан начин укључени у савремене облике
политичких деловања и конфликата, они су јасно идеолошки усмерени, те имају сталнији
и стабилнији карактер. Том Ботомор разликује 3 основне фазе у настанку и развоју
друштвених покрета:
1. у првој фази друштвени покрети су једини ефикасан инструмент и облик
друштвеног организовања да се изразе тежње ка друштвеним променама и то је период
борбе за основна људска права и демотратска права;
2. друга фаза наступа када начела успостављене представничке демократије прете
да умање значај политичког деловања изван формалне институционалне политичке и
правне сфере;
3. трећа фаза је фаза стварања и развоја савремених друштвених покрета који
имају јасну и дугорочну стратешку политику за остваривање својих основних циљева.
-За разлику од Ботомора, Ален Турен разликује 3 етапе у настанку и развоју друштвених
покрета, али их садржински одређује другачије. Оне одговарају Туреновом схватању о 3
кључне етапе у новијем историјском развоју друштва:
1. трговачка етапа- у њој централну улогу имају грађански покрети за права и
слободе човека;
2. индустријска етапа- у њој централну улогу имају раднички и синдикални
покрети;
3. постиндустријска етапа- у њој централну улогу имају нови глобални друштвени
покрети, феминистички или покрет зелених.
-С обзиром на то да друштвени покрети увек на неки начин, посредно или непосредно,
учествују у политичком животу, а неки и прерасту у политичку партију, треба уочити неке
кључне разлике између њих:
1. за разлику од политичких партија које су непосредно усмерене на освајање,
вршење и очување власти, друштвени покрети се више усмеравају на алтернативне
облике друштвеног и културног живота;

76
 2. политичке партије захтевају одређену формалност, дисциплину, или чак
покорност, док друштвене покрете карактерише мања формалност, понекад и
неформалност, као и необавезујуће чланство и одсуство партијске дисциплине;
3. у деловању политичких партија све је потчињено основном циљу освајања или
очувања власти, док средства којима се служе друштвени покрети често представљају и
сам циљ и смисао њиховог постојања, а циљ је стални активизам;
4. друштвени покрети имају израженији културни или супкултурни, често
симболички карактер, док политичке партије имају изразито и често једино политичку
димензију;
5. друштвени покрети често имају глобалне или универзалне циљеве, као што је
нпр. очување еко-система на Земљи, док је за политичке партије карактеристичан
партикуларизам интереса.
-Без обзира на разлике у типовима или историјским периодима настанка и развоја
друштвених покрета, њих бисмо дефинисали на следећи начин:
 Друштвени покрети представљају посебан облик друштвеног груписања људи за
који је карактеристична спонтана, добровољна и масовна активност, а чији је
основни циљ решавање одређених глобалних друштвених проблема.

96. Плурализација друштвених идентитета

-Тема идентитета, а посебно друштвених идентитета и њихове плурализације, током
последње 3 деценије постала је незаобилазна и популарна тема у свим друштвеним
наукама. Ипак, социологија највише од свих трпи притисак популарности ове теме. Више
не постоји ниједна област социологије у којој се, на неки начин, не обрађује питање
идентитета: друштвених, класних, политичких, религијских, националних, етничких,
расних...
-Уколико се осврнемо на класике социологије Диркема, Вебера и Зимела, видеће се да
идентитет није био најистакнутија тема. Ипак, треба напоменути да је у оквиру америчког
симболичког интеракционизма, пре свега Џорџа Херберта Мида и Чарлса Кулија, питање
сопства или индивидуалних идентитета као представа о себи имало значајно теоријско
место. Неоспорно је да је скорашња важност питања идентитета не само лично питање ко
смо, или шта желимо да будемо, већ и битно питање промене историјског карактера
савременог друштва и све већег броја друштвених сукоба.
-Са модерном епохом и протестантским етосом, који је створио идеју модерног
субјективитета, те са буржоаским револуцијама и либералистичким идејама отворио се
прозор за мноштво начина конструисања друштвене реалности. Плурализам друштвених
светова и идентитета били су непосредна последица искорењивања европског човека из
сфере ауторитарног друштвеног поретка, централизованог у свим битним аспектима
друштвеног живота: у религијском, кроз идеју једног свемоћног Творца; у политици, кроз
божанске атрибуте владара; у породици, кроз неприкосновени ауторитет оца; у праву,
кроз сталешке прерогативе.
-Након пада старог режима, друштвено, политички и економски поремећеном друштву
било је потребно обезбедити нове институције које су у сагласности са идеолошко-
револуционарним програмом и које су у нормативном домену подржавале дата обећања

77
да религијске истине нису коначне, ни једине. У социјално-политичком домену отворен је
простор за стварање јавности као критичке публике које има право на слободно
изражавање мишљења о политичком деловању јавне власти.
-Сфера економије је, поред слободне трговине, стварања националних тржишта и аграрне
реформе, првенствено почивала на пројекту јачања индустријског привредног поретка,
бирократије и техничке и друштвене поделе рада.
-Без фундаменталних промена у сфери традиционалних друштвених идентитета, промене
у институционалном поретку нису могле бити спроведене. У ширем смислу, референтна
тачка промена била је конструкција нових друштвнених идентитета.
-Прединдустријска традиционална друштва конструисала су своје друштвене идентитете
кроз неједнаку дистрибуцију друштвених ресурса: моћи, угледа, богатства...
-Модерни посттрадиционални друштвени идентитети, обликовани понајвише
протестантским етосом световне аскезе и новим културним стандардима утилитаризма
имају револуционарну снагу, а сам човек, са својом природном и делатним моћима,
постаје мера и место нових идентитета и нове конструкције реалности.
-Како каже Бауман, „када су у модерности замењени предмодерни сталежи, који су
идентитет одређивали рођењем и стога пружили мали или нимало повода да се јави
питање 'ко сам', идентитети су постали задатак који су својим биографијама морале
обавити индивидуе.“.
-Ипак, тек је савремено постиндустријско, или постмодерно друштво отворило
безгранично много поља за стварање и изражавање различитих друштвених и културних
идентитета, а сам идентитет је постао један од стратешких ресурса за задобијање или
очување посебности. У том смислу Кастелс наглашава да идентитети организују смисао
друштвеног актера, а смисао друштвеног актера представља симболичку
идентификацију нечијег деловања. Кастелс предлаже 3 облика и извора изградње
идентитета:
1. легитимишући идентитет, који се односи на доминантне друштвене институције
које граде ове идентитете како би прошириле и рационализовале своју доминацију у
односу на друштвене актере (овај тип идентитета ствара цивилно друштво);
2. идентитет отпора, који стварају они субјекти који су у потчињеном положају
(овај тип идентитета доводи до стварања заједница или комуна);
3. пројектни идентитет, који се односи на стварање нових идентитета на основу
било каквих културних материјала који су доступни друштвеним актерима (овај тип
идентитета ствара субјекте који се дефинишу као жеља да се буде индивидуа).
-Са друге стране, Стјуарт Хол је понудио 3 историјске концепције идентитета:
1. просветитељски субјект који је грађен на претпоставци да свака особа има јединствени
сопствени идентитет;
2. социолошки субјект који је грађен у периоду нагле индустријализације, урбанизације и
великих државних и бирократских пројеката, те је овај тип идентитета опосредован
групним и колективним нормама;
3. постмодерни субјект који се гради у условима друштвене и културне фрагментације, па
зато идентитет више није нешто јединствено и трајно, већ пролазно и променљиво.
-Коначно, Крис Џенкс се на врло систематичан начин бавио питањем друштвеног
идентитета и он сматра да су друштвени идентитети друштвено конструисани, а не
78
унапред дати и непроменљиви и зато их морамо разумети као нешто што је произведено
у специфичним историјским и инстутуционалним просторима.
-По Џенксу, идентитети се стварају у процесу преговарања, дискурзивно и увек у
интеракцијском поретку, те они представљају наше разумевање онога што смо и ко су
други људи.

97.Савремене технологије и друштвено-историјске промене (опште

претпоставке)
-Друштвене промене припадају једном од најзначајнијих поља социологије, јер не постоје
друштва без промене. Наравно, различита друштва и цивилизације мењале су се на
различити начин, а и сами покретачи промена су били различити. Често су то били сукоби,
ратови и освајања, али и техничко-технолошке револуције или дуготрајни еволутивни
процеси постепених, некад тешко приметних промена.
-Ако се посматрају историјски, може се опазити да је некад било потребно хиљаду, некад
и више хиљада година да би се десиле значајне друштвене промене.
-Тако су људска друштва хиљадама година живела номадским начином живота, све до
неолитске или велике аграрне револуције, када се ова номадска кретања заустављају и
људи почињу да се баве пољопривредом.
-Револуције које су покретале велике друштвено-историјске промене много чешће су
биле оне техничке и технолошке- колико год да се чини да су оне биле „примитивне“,
„једноставне“ или „очигледне“ данашњем човеку- него оне рушилачке и ратно освајачке.
-Тек је савремено доба, ХХ и ХХI век, доба несхватљиво брзих, интензивних и глобалних
друштвених промена које су најнепосредније условљене иновацијама у сфери технике и
технологије. Ниједна сфера човековог живота није остала повлашћена од утицаја ових
промена, од биолошког до информационог инжењеринга, генетских модификација и
клонирања, нанотехнологија, дигитализованих cyber простора, до медицине,
пољопривреде, музике, образовања, уметности, политике итд.
-Савремена цивилизација, какву данас познајемо, своје предуслове за ове историјске
преображаје дугује шеснаестом веку који је донео прекретницу у развоју
западноевропске цивилизације.
-Већ сам крај ХV века најавио је доба великих географских открића Колумбовим
проналаском Америке 1492.године. Од тог времена континуирано се ређају иновације и
открића у најразличитијим сферама, чија све шира примена најављује неповратни раскид
са средњовековном епохом, те усмерава цивилизацију ка њеном модерном, будућем
индустријском и капиталистичком исходишту.

98. Имануел Волерстајн: модерни светски системи

-Од времена првих великих открића па до данас, могу се, по америчком социологу
Волерстајну, издвојити 4 велика модерна светска система која су преобликовала и
артикулисала коначан карактер данашње цивилизације, а то су модерни светски систем
од:
1. 1492. године;
2. 1945.године;
79
3. 1989.године;
4. 2000.године.
-Јасно је да би се уобличио сваки наредни систем било је потребно све мање времена. Он
напомиње да су ово симболички датуми, али су они, у сваком случају, обележили
промене и развој, пре свега западноевропске цивилизације:
 1492.- откриће Америке;
 1945.- крај Другог светског рата;
 1989.- пад Берлинског зида и распад СССР и целокупног источног социјалистичког
блока;
 2000.- нови миленијум, глобализација и нове технологије.
-Наравно, овај период памти и друге веома значајне догађаје, као што је француска
буржоаска револуција из 1789.године, успон и учвршћење реформације 1517-1525,
рађање и успон колонијалних привреда, те њихово коначно разрачунавање које је
кулминирало Првим светским ратом.
-Исто тако, то је период успона наука и научних открића као што су: прве модерне
астрономске мапе 1539.године, писаћа машина 1714.године, парни аутомобил
1827.године, динамит 1867.године, мотор са унутрашњим сагоревањем 1883.године,
полифазни алтернатор 1887.године, Ајфелов торањ 1889.године, радио и ТВ 1927.године,
принципи аеродинамике 1933.године. (наведи само пар)
-Узимајући у обзир све наведено може се закључити да је нова епоха- модерни светски
систем- драматично преобликовала животе људи. Од ХVI века се рађа једна нова
техничко-технолошка цивилизација која ће кулминирати индустријским капитализмом у
деветнаестом веку и индустријско- информатичким, те касније постиндустријским
информатичким друштвом.
 Светски систем након 1492. године
-То је тип светске привреде који се, поред открића, утемељио и на првим колонијални
освајањима и поробљавањима, у чијем је средишту земљиште, злато, руде и други
ресурси и радна снага. Међутим, овај светски систем је показивао и један кључни
дисконтинуитет у свом развоју, а то је Француска револуција. Постоје мишљења да би се
овај светски систем и сам трансформисао на принципима грађанских права, слобода и
једнакости и без револуције. Ипак, Француска револуција трајно је прекинула историјски
континуум са старим режимом и увела је епоху модерног светског система убрзано у
раздобље индустријског капитализма, слободног тржишта, секуларизације и све веће
улоге науке и технологије и технолошких открића.
 Светски систем након 1945.године
-Крај Другог светског рата означио је нову фазу у развоју светског система, која је
обележена новом војно-политичком и економском поделом света, која се може сажети у
3 клаузуле:
1. свет је подељен у америчку и совјетску зону;
2. „совјетска зона је могла, ако је хтела, да смањи на минимум трговинске
трансакције са америчком зоном, али се тиме подразумевало да се заузврат од САД-а
неће очекивати да допринесу економској обнови те зоне“;
3. обе зоне су могле започети непријатељску реторику, која ће кулминирати
хладним ратом, да би се консолидовала политичка контрола над сопственом зоном.
80
-Поред блоковске поделе, најважнија карактеристика овог периода било је
консолидовање европске привреде Маршаловим планом, као и каснији економски узлет
Јапана. Након 1945. године приметан је take off, односно привредни узлет и САД-а и
Европе и Јапана.
 Светски систем након 1989.године
-Овај период започиње неочекиваном и ненадано брзом дезинтеграцијом источног
социјалистичког блока, урушавање варшавског војног савеза, као и дотадашњег
привредно-економског и политичког система и траје до 1991.године. Симболички са
урушавањем Берлинског зида, а фактички са распадом СССР-а, отпочео је процес
политичке и економске транзиције- економско преструктурирање на тржишним основама
и процес демократизације.
 Светски систем након 2000.године
-Крај старог и почетак новог миленијума само наизглед није донео значајне промене. Но,
оно што је започето у претходној фази светског система, ипак је кулминирало глобалним
променама. У последњој четвртини ХХ века техничка револуција, која се врти око
информација, променила је наш начин живота. Развила се динамичка економија која
умрежује људе и активности са свих страна света, док су они људи и подручја који су
проглашени неразвијеним из перспективе доминантних интереса једноставно искључени
из мреже моћи и богатства.
-Ове структурне промене представљају фундаменталну транзицију макрополитичких и
макросоцијалних сфера, које ће у неколико наредних деценија, вероватно, неповратно
променити наше животе на глобалном плану. То је фаза у којој сваки систем:
1. артикулише нова правила;
2. најављује крај државног и индустријског етатизма;
3. успоставља информационализам, глобализацију, турбулентност тржишта;
4. стално умрежавање;
5. стварање нових идентитета;
6. превазилажење патријархалности;
7. превазилажење старих културних и образовних вредности;
8. и најављује крај класичне нације-државе и урушавање њихових суверенитета.

81