Назив по реду и месту Година Место Разлог сазивања

одржавања одржавања одржавања

Први васељенски сабор 325. Нијека, Јерес аријанства: учење да је Христос „створени Син Божији“ (као
(I Никејски) Мала Азија „највише Божије створење“ – дакле, да није вечан и нестворен), те
да није истинити Бог. Сабор је потврдио истиниту веру да је
нестворени Син Божији Господ Исус Христос истинити Бог,
једнак по божанству и савечан Богу Оцу. Сабор је донео
Никејски символ вере.
Други васељенски сабор (I 381. Цариград, Јерес духоборства: учење да је Свету Дух „створена и безлична
Цариградски) престоница сила“ којом Бог дејствује у свету. Сабор је потврдио истиниту веру
да је Бог Свети Дух једна од три божанске личности Свете Тројице,
Византије те да је истинити Бог, једнак по божанству и савечан
Богу Оцу и Богу Сину. Сабор је допунио Никејски символ вере,
чиме је настао познати православни Никејско-цариградски символ
вере.
Трећи васељенски сабор 431. Ефес, Јерес несторијанства: учење да у Христу постоје две посебне
(Ефески) Мала Азија личности – божанска и човечанска. Сабор је потврдио истиниту
веру да је Христос једна јединствена богочовечанска личност, без
икакве подвојености у себи.
Четврти васељенски сабор 451. Халкидон, Јерес монофизитства: учење да Христос има само једну природу –
(Халкидонски) Мала Азија божанску (док су Његова људска својства само „привид“), или пак
„богочовечанску“ (у којој су божанска и човечанска
природа сливене тако да се човечанска природа утопила у божанску
и изгубила). Сабор је потврдио истиниту веру да Христос има две
потпуне природе – божанску и човечанску, које су нераздељиво и
несливено сједињене у једној јединственој богочовечанској
личности.
Пети васељенски сабор (II 553. Цариград, Додатно разјашњење и потврђивање одлука васељенских сабора
Цариградски) престоница против јереси несторијанства и монофизитства.
Византије
Шести васељенски сабор 680-681. Цариград, Јереси монотелитства и моноенергитства: учења да Христос има
(III Цариградски) престоница само једну (божанску) вољу и само једну (божанску) енергију.
Сабор је потврдио истиниту веру да Христос, будући да има и
Византије потпуну божанску и потпуну људску природу, има такође и обе
воље и обе енергије.
Седми васељенски сабор 787. Нијека, Јерес иконоклазма: учење које поштовање светих икона
(II Никејски) Мала Азија проглашава за „идолатрију“. Сабор је потврдио истиниту веру да
поштовање светих икона представља део древног предања Цркве,
које има своје богословско и библијско утемељење. Сабор је јасно
истакао да предмет нашега поштовања код поштовања светих икона
није комад материје на којем је икона насликана, нити је то сама
слика на тој метерији, већ личност која је на икони приказана.
Незванично Осми 879/880. Цариград, Додатак филиокве: додатак речи „и Сина“ у Нијекско-цариградски
васељенски сабор престоница символ вере – учење да Свети Дух исходи и од Бога Оца и од
Бога Сина. Сабор је потврдио истиниту веру да Свети Дух исходи
(IV Цариградски сабор) Византије само од Бога Оца, као једног начела јединства Свете Тројице. Сабор
је такође забранио било какве измене, било додавањем или
одузимањем, у изворном тексту Никејско-цариградског
символа вере.
Незванично Девети 1351. Цариград, Спор око природе божанске благодати: Сабор је изразио
васељенски сабор престоница истиниту веру да су божанске енергије (божанска благодат)
нестворене, извирући из божанске суштине, а не да су тварне по
(V Цариградски сабор) Византије својој природи. Сабор је формулисао разлику између божанске
суштине и божанских енергија.