Нематеријална културна баштина Општине Рековац

50 година Сабора
Прођох Левач
прођох Шумадију
 Левач је крај који се простире између Западне и Велике Мораве. Постоји неколико
тумачења назива Левач. По једном предању ова област назив је добила по свом
специфичном положају – налази се са на левој страни поменутих река. По другом предању Левач
је тако назван јер је окружен и заклоњен планинама или, како се у народу каже, „левачан”. Треће
тумачење имена позива се на изглед краја. Наиме, Левач оивичен планинама, посматран са висине
личи на велики левак. Последње, четврто тумачење каже да је Левач крај познат по воћњацима
и виноградима, а левак се често користио за претакање ракије и вина. Модификацијом речи
левак настао је назив ове области – Левач. Трагови људског живљења на овом подручју могу се
пратити од млађег каменог доба – неолита. У античко доба Левач је био густо насељен, о чему
сведоче бројни археолошки налази, а од средњег века потврђено је овде присуство Словена. Први
пут се Левач у писаним историјским изворима помиње као жупа 1198. године у једној повељи
којом Стефан Немања дарује манастиру Хиландару нека села.
Левач се убраја у најстарије српске средњовековне жупе. Крајем XII века Левач је заузимао
знатно веће пространство. На територији између Гледићких планина, Западне и Велике Мораве,
Багрданске клисуре и Црног врха тада су постојале жупе Левач и Белица, а почетком XIII века, на
истој територији, три жупе: Левач, Лугомир и Белица. Знамо да је Стефан Немања тих година успео
да своју државу прошири и припоји јој области између Западне и Велике Мораве: Левач, Лепеницу
и Белицу. У Немањиној повељи из 1220. године којом се оснива манастир Жича приложио је овом
манастиру и жупу Левач. У склопу српске државе остаће ова жупа све до пада под турску власт.
Када се после битака на Марици (1371) и Косову (1389) и средиште српске државе помера на
север, Левач добија запаженију улогу.
Почетком XV века гаси се жупа Лугомир и њена територија се припаја Левчу. Левачка жупа је
тада заузимала долине Дуленске, Жупањевачке, Каленићке, Љубостињске, Риљачке, Залоговачке
реке и Лугомира (Симоновић,1983). Највећи део земље у средњовековној жупи Левач припадао је
манастиру Каленић и властелинима, који су на више места имали своје летњиковце и винограде
(Жупањевац). У време турске владавине привреда је замирала, а малобројно становништво се
повлачило у планинске пределе. Становништво, организовано у породичне задруге, углавном се
бавило сточарством. Занатство и сеоска радиност одвијали су се у оквиру породичних задруга,
где су се од постојећих сировина натуралне привреде (вуна, кожа, лој, восак, конопља и дрво)
израђивали предмети потребни за живот. У условима слабе насељености, највећи део Левча био
је под шумом.
Данас се појам Левач територијално везује за Општину Рековац, чији житељи себе називају
Левчанима. Левач је крај у срцу Шумадије и Поморавља, оивичен планином Јухор на истоку и
Гледићким планинама на западу. Заузима површину од 366 км2 и има око 11 000 житеља. Претежно
је пољопривредни крај у коме воћарство, а посебно виноградарство заузимају значајно место.
Овај брежуљкасти рај препун је чистих извора, река, клисура, лековитог биља, дивљачи. Чувен
је по манастирима, етнографским знаменитостима, народној архитектури, живом фолклору и
самоуким сликарима.
2
 Сабор ,,Прођох Левач , прођох Шумадију”
Левачки сабор, културно-етнолошка и привредно-туристичка манифестација, која се већ пола
века одржава у августу или почетком септембра, позната је под поетским називом ,,Прођох Левач,
прођох Шумадију“. У знаку традиције и националног духа надмећу се играчи, певачи, плетиље,
везиље, бркајлије, лепотице и девојке са најдужом плетеницом. Све то у окружењу средњовековног
манастира Каленић, са божијим благословом, како и доликује домаћинској кући, која слави у име
опстанка народног стваралаштва.
На иницијативу Радио-информативне новинске установе ,,Нови пут” — Светозарево,
оснивач Левачког сабора је Народни универзитет ,,Душан Поповић” – Белушић, који је 1974.
године припојен Радничком универзитету у Рековцу. Истина, у то време се није размишљало о
манифестацији која има данашње размере. Те прве 1970. године у Белушићу ова манифестација
одржана је са само девет извођача (певача аматера), које је пратио наш стари хармоникаш
Бранивоје Станковић Буђа из Секурича. Победник такмичења је био Пера Бабић из Рековца, а
чланови жирија су били Предраг Цуне Гојковић и познати композитор Петар Сам. То је истовремено
3
 било и прво јавно снимање једне радио емисије у овом крају Левча. Тако је настављено и неколико
наредних година, јер Сабор није имао дефинисани програм. И даље се одвија такмичење певача
аматера, с тим што се организују и разне изложбе (ликовне, домаће радиности и пољопривредних
машина, изложбе крава). Такође, на првим левачким саборима преовладавало је надметање овога
краја у разним спортским дисциплинама и играма (бацање камена, скок из места, потезање конопца,
бацање бомбе у циљ, савлађивање природних препрека, стони тенис, бициклизам, шах...), затим
логорске ватре, такмичење орача тракториста, сајам расне стоке и друго. Од 1975. године овај сабор
своди своје основне концепције – садржаје програма на неговање изворности и аутентичности
фолклора овог краја, све у циљу да се извуку из заборава обичаји и збивања.
Вeћи значај Левачки сабор добија од када је фокус стављен на народно стваралаштво са
учешћем изворних група осим из Левча и из осталих општина Шумадије и Поморавља. То потврђује
и текст прогласа Организационог одбора Х левачког сабора: ,,На овогодишњем Сабору представиће
се ликовни ствараоци са села и изворне фолклорне групе Шумадије и Поморавља, на коме ћe се
видети лепеза боја давно изатканих ношњи, мелодије давно испеваних песама, ритам започетих
игара. Видеће се како је народ Шумадије и Поморавља живео, радио, стварао и веселио се у току
свога постојања. Чуће се неухватљиви звуци свирајки и фрула, незаборавних песама насталих у
нашим живописним селима и видети сплет брзоплетих ритмичних игара веселих Шумадинаца и
Мораваца, које су вековима стваране и у свом изворном облику представљају темеље наше културе.
Сви посетиоци овогодишњег Сабора имаће прилику да се врате у једно давно заборављено време,
време када су младе овог краја красиле чипкане и извезене кошуље, разнобојни фермени и завијаче,
брич панталоне, шарени опанци са лакованим каишима и извезене чарапе. Heћe ce заборавити старе
спортске игре које су створене истовремено са стварањем песме, игре и свирке. Уз добру мелодију,
песму и игру добро дође бацање камена, скок из места, бацање мотке и друга такмичења. Ове године
у оквиру ове манифестације млади Левчани ћe ce такмичити у овим традиционалним старим играма
овог краја“.
После десет година саборовања у Белушићу, ова традиционална манифестација Левачки
сабор ,,Прођох Левач, пpoђox Шумадију” са низом привредних, културних и туристичких приредби први
пут је одржана у Каленићу тек 1980. године, на удаљености од око 55 км од тадашњег Светозарева
(данашње Јагодине) и Крагујевца. Од те 1980. године па до данас, Левачки сабор се одржава
у дивном амбијенту Гледићких планина и живописне шумовите клисуре Каленићке реке, у чијој је
непосредној близини споменик културе и један од наших најлепших средњовековних манастира,
манастир Каленић. Подигнут почетком XV века (1407–141З. године) за време владе деспота Стефана
Лазаревића, манастир Каленић као споменик културе наше средњовековне баштине и драгуљ Левча,
архитектонски је занимљив и величанствен. Припада Моравској архитектонској школи. Посебно
импресионира спољашњи изглед са декоративном хармонијом фасада од украсног пешчара.

4
5
 Бративоје Марковић,
један од оснивача Сабора

6
 Нарочиту пажњу посетилаца маме и привлачне розете на фасадама изнад прозора
и улазних врата са разним шарама. Свакако, интересантна је и унутрашњост манастира са
појединим фрескама, којима припада значајно место у српском средњовековном сликарству.
Од изузетне вредности су „Свадба у Кани”, „Свети ратници” и „Медаљони”. Премештање ове
занимљиве, разноврсне и привлачне манифестације у познато и посећено излетиште Каленић
имало је за циљ да посетиоцима и гостима Левачког сабора понуди један додатни садржај, који
им осим богатог и разноврсног програма пружа и могућност да уживају у историји и лепотама
манастирског комплекса, али и да у природи искористе остало слободно време за шетњу, одмор
или рекреацију. Посебно је добра локација самог Саборишта и бине повише манастира Каленић,
где је као трајно решење изграђена за то време импозантна бина каменом обложена, коју окружују
густа букова шума са раскошном хладовином с једне стране и бистри ток Каленићке реке с друге
стране. Даље, низводно поред жуборног тона Каленићке реке је простор за шатре са музиком,
пићем и специјалитетима левачког краја, као и за тезге разне робе, које углавном прате све
манифестације ове врсте, дајући им вашарско обележје.
Већ од 1983. године Сабор поприма једну ширу димензију, јер осим фолклорних и изворних
група из Шумадије и Поморавља, учествују и изворне групе и културно-уметничка друштва из
свих република и покрајина, као и наших народа из суседних земаља. До 1990. године на овој
манифестацији су учествовала и друштва из свих република бивше Југославије, а било је и гостију
из Бугарске, Пољске, Аустрије и Америке. У току Сабора организују се изложбе радова наивних
сликара и гостовања врхунских хорова, позоришних и музичких ансамбала, као и појединаца и
клубова из области књижевности, музике и уметности. Али истовремено у току Сабора, обнављају
се и стара кулинарска занимања кроз спремање старих левачких јела, чувају се обичаји кроз
„Левачку свадбу” која предводи дефиле учесника, кроз избор за „Најбрк” Сабора и избор девојке
са најдужом плетеницом, затим кроз избор најлепше мушке и женске народне ношње и кроз
избор за најлепшу саборицу.
Левачки сабор има вишеструки значај: културно-етнолошки (смотра народног
стваралаштва – приредбе и ликовне изложбе), пољопривредни (изложба расних крава, такмичење
орача – тракториста, саветовања из пољопривреде и изложба пољопривредне механизације),
туристички (одржава се викендом у излетишту са богатим културно-историјским наслеђем).
Све своје богатство вековима стварано, Шумадија и Поморавље доносе у живописни Левач,
на левачки сабор ,,Прођох Левач, прођox Шумадију”. Ова манифестација има за циљ да сачува
од заборава обичаје у чистој верзији, доследној изворности и аутентичности, што се исказује
ношњом, игром, музиком и песмом и истовремено потврђује огромно богатство фолклора,
културних традиција, обичаја и народне уметности овог дела Србије. Из тих разлога Левачки
сабор је и понео име по народној изворној песми овог краја ,,Прођох Левач, прођох Шумадију“.

7
 50
година
сабора

прођох

прођох Шумадију

8
Првих десет Левачких сабора одржано је у • XXIII Сабор – 28. до 30. августа 1992. Каленић
Белушићу, а наредни у Каленићу. У прилогу • XXV Сабор – 2. до 4. септембра 1994. Каленић
даћемо преглед одржаних Левачких сабора:
• XXVI Сабор – 2. и 3. септембар 1995. Каленић
• XXVII Сабор – 30. августа до 1. септембра
• I Сабор –10. септембар 1970. Белушић
1996. Каленић
• II Сабор – 3. и 4. септембар 1971. Белушић
• XXVIII Сабор – 5. до 7. септембра 1997. Каленић
• III Сабор – 4. и 5. септембар 1972. Белушић
• ХХIХ Сабор – 4. до 6. септембра 1998. Каленић
• IV Сабор – 3. и 4. септембар 1973. Белушић
• ХХХ Сабор – 4. и 5. септембар 1999. Каленић
• V Сабор – 1. до 3. септембра 1974. Белушић
• XXXI Сабор – 1. до 3. септембра 2000. Каленић
• VI Сабор – 23. до 26. септембра 1975. Белушић
• ХХХII Сабор – 1. и 2. септембар 2001. Каленић
• VII Сабор – 29. до 31. августа 1976. Белушић
• XXXIII Сабор – 3. и 4. август 2002. Каленић
• VIII Сабор – 3. до 6. септембра 1977. Белушић
• XXXIV Сабор – 2. и 3. август 2003. Каленић
• IX Сабор – 2. до 6. септембра 1978. Белушић
• XXXV Сабор – 31. јула до 1. августа 2004. Каленић
• Х Сабор – 8. и 9. септембар 1979. Белушић
• XXXVI Сабор – 5. до 7. августа 2005. Каленић
• XI Сабор – 6. и 7. септембар 1980. Каленић
• XXXVII Сабор – 4. до 6. августа 2006. Каленић
• XII Сабор – 4. до 6. септембра 1981. Каленић
• XXXVIII Сабор – 3. до 5. августа 2007. Каленић
• XIII Сабор – 19. до 22. августа 1982. Каленић
• XXXIX Сабор – 1. до 3. августа 2008. Каленић
• XIV Сабор – 19. до 21. августа 1983. Каленић
• XL – 31. јула до 2. августа 2009. Каленић
• XV Сабор – 31. августа до 2. септембра
• XLI Сабор – 27. јула до 1. августа 2010. Каленић
1984. Каленић
• XLII Сабор – 31. јула до 7. августа 2011. Каленић
• XVI Сабор – 6. до 8. септембра 1985. Каленић
• XLIII Сабор – 30. јула до 5. августа 2012. Каленић
• XVII Сабор – 5. до 7. септембра 1986. Каленић
• XLIV Сабор – 1. до 4. августа 2013. Каленић
• XVIII Сабор – 28. до 30. августа 1987. Каленић
• XLV Сабор – 29. јула до 3. августа 2014. Каленић
• XIX Сабор – 2. до 4. септембра 1988. Каленић
• XLVI Сабор – 29. јула до 2. августа 2015. Каленић
• ХХ Сабор – 2. и 3. септембар 1989. Каленић
• XLVII Сабор – 6. и 7. август 2016. Каленић
• ХХI Сабор – 31. августa до 2. септембра
• XLVIII Сабор – 3. до 6. августа 2017. Каленић
1990. Каленић
• XLIX Сабор – 26. јула до 29. јула 2018. Каленић
• XXII Сабор – 31. август и 1. септембар
1991. Каленић

9
10
 Изворно народно стваралаштво
Сабор у Каленићу је сваке године окупљао од двадесет до тридесет КУД-ова , а било је година
када је било чак и преко четрдесет изворних група из свих крајева Србије и из иностранства. Готово да
нема општине у Србији која није имала своје представнике да заиграју и запевају на Сабору. Смотра
народног стваралаштва изнела је пред очи бројне публике, чији број је осамдесетих и деведесетих
знао да пређе и цифру од 30 000 посетилаца, све што се од заборава сачувало и однеговало да
траје. Циљ ове манифестације је да од заборава сачува и васкрсне породични култ и ојача и
зближи Србе, ма где живели, и све оне који се срцем боре да опстане наша богата културна баштина.

И као што рече Зоран Андријашевић у поздравном говору приликом отварања XIII
сабора: ,,Дошли смо да не заборавимо. Из свих крајева у крај који се дрзнуо да сачува нешто
традиције народа који брзо грабећи напред често изгуби део своје прошлости ради сивих боја
Европе. Овде, крај једног од најлепших манастира Србије, Каленића, чисти као планински извори
јављају се тонови народног генија оваплоћеног кроз игру, боју и песму у својој самониклости“.

Поред група из свих крајева Србије, на позорници у сред букове шуме изнад манастира,
на којој се програм одвија по неколико сати уз присуство великог броја веселе и радознале
публике, наступала су и културно-уметничка друштва из: Словеније (Брезнар Тончек Корена
– Марибор и Марковац код Птуја), Македоније (Драчево Скопље), Пољске (Борута Згмерза),
Румунијe (Зора Темишвар), Хрватске (Врбник, Крк, Батињани и Дарувар), Аустрије (Глобасница),
Мађарскe (Банат Деска), Боснe и Херцеговинe (Блатница, Читлук и Невесиње), Албаније,
Црне Горе (Текстилац – Бијело Поље), Републике Српске, Швајцарске (Ламона), Белорусије...

Дефиле учесника ове светковине креће из порте манастира Каленић ка летњој позорници.
На челу колоне некада се налазила слика Јосипа Броза Тита, а затим ,,Левачка свадба” у
окићеном фијакеру, како и доликује свечаном тренутку кад српски домаћин жени сина, да
увећа породицу и сачува лозу, а испред су трубачи или оркестар Лејкаша из Калудре и Течића.

11
12
 50
година
сабора

Народни обичаји
прођох

прођох Шумадију

Левачка свадба
Обичаји и веровања су се временом поистоветила. Прате их радње и
речи које се тада изговарају и сваки чин има значење као и доба дана у коме
се изводи. Верује се у моћ речи и моћ радње која силу призива. Намена је
да се заштити здравље укућана, да се сачува и повећа пород и имовина.

Један од обичаја из овог краја који је дуго година красио

Сабор ,,Прођох Левач, прођох Шумадију” је и традиционална Левачка
свадба. Наиме, од XIV сабора који је организован 1983. године дефиле
учесника је пратила импровизација ,,Левачке свадбе“. То је старинска
свадба са почетка XX века. На челу свадбе је барјактар на коњу,
за њим у старим каруцама је млада, младожења, девер, а иза њих
војвода предводи музику (лејкаше или трубаче) и сватове. Приказиван
је део обичаја, долазак младе у кућу младожење. У поворци се чује
сватовска песма левачких жена, весеље сватова и свирање тубача.
Публика је могла да види младу у старинској народној ношњи са
фесом, окићене сватове и каруце са пољским цвећем и пешкирима.
Млада је бацала из сита жито, шећер и јабуку, а потом и сито, даривала
наконче, и на крају ушла код свекрве где је по обичају разбијана
тестија. На крају би сватови одиграли заједничко коло. Више о овом
левачком обичају може се прочитати у записима Тодора М. Бушетића,
који су објављени у Етнографском зборнику још давне 1903. године.

13
14
Ле јк а ш и
Редовни учесници сабора „Прођох Левач, прођох Шумадију“
су лејкаши из левачких села Течић, Калудра и Вукмановац који
чине инструменталну групу „Левач“. Карактеристика ове групе
инструменталиста је што се њихово музичко умеће манифестује
кроз свирање на лејкама, инструментима направљеним од
тикве. Свирање на овим прастарим народним инструментима
је дугогодишња традиција у Левчу. Готово 40 година лејкаши из
Левча преносе старе изворне песме и мелодије посетиоцима
многобројних манифестација и сабора широм земље.

Поред све посебности и аутентичности и манастира
Каленић и амбијента левачког, лејкаши дођу као шлаг на торту
и нешто што не само наши људи, него и странци траже да виде.
Лејкашку групу је 1976. године основао Сибин Славковић из села
Калудра, а данас овом групом руководи Предраг Благојевић
звани Ликер из села Течић. Више од три деценије је композитор,
мајстор за израду инструмената, вођа оркестра и здравичар на
сабору народног стваралаштва „Прођох Левач, прођох Шумадију“.

15
 в ач к и фрулаш
Ле и

16
 Левачки фрулаши
Фрула је као народни, фолклорни инструмент присутна и у српским народним обичајима
и веровањима. Тако се, на пример, сматра да када се засвира у магичну фрулу, чак и покојници
устају из гроба да заиграју.
У средњовековној Србији свирач који свира на свирали називао се свирац или свиралник,
и ти називи су се доводили у везу искључиво са свиралом (фрулом, флаутом). Сви свирачи у то
време били су путујући музичари и требало је да забаве присутне.
Називи за фрулу су веома разноврсни, а мотивисани су често њеном грађом и величином.
У српском су језику бројни и фразеологизми у којима је централна лексема фрула. Тако се и у
Левчу каже за негог небитног да је ,,задња рупа на свирали”, за оне који мисле исто се каже да
,,дувају у исти дудук”. Постоји и изрека ,,засвирај, али и за појас задени”, што значи „знати меру“.
У Левчу, фрула је као инструмент присутна вековима и позната под називом свирајче
или свирајка. Некада су је чобани у планинским деловима користили за прикупљање стоке на
испаши, да би у XX веку постала неизоставни инструмент на игранкама, прелима и поселима,
посебно кад се свира ,,Левачка шетња” којом момци бирају девојке за коло. Већи значај левачки
фрулаши добијају у другој половини XX века, чему је значајно допринео и Левачки сабор ,,Прођох
Левач, прођох Шумадију“, на коме је фрула од првих дана имала значајно место, посебно када је
неопходна пратња за фолклорне ансамбле и певаче. Најзначајнији левачки фрулаши су Радашин
Савић, Митар Васић, Миладин Јевтић и Слободан Савић из Надрља, затим Томислав Петровић и
Милан Р. Јовановић из Течића и Богољуб Милојевић из Ратковића. Међу овим врсним самоуким
фрулашима треба истаћи Митра Васића као једног од најпознатијих градитеља фруле на овим
просторима на чијим фрулама је највише свирао Бора Дугић.

17
 Коло у три , коло у шест
Коло у три и коло у шест је веома распрострањена народна игра у актуелној играчкој пракси
Србије и виталан облик традиционалне културе. Изводе га међусобно повезани играчи. Први
и последњи играчи имају посебну улогу у одређивању кретања, које је обично по полукружној,
а ређе по спиралној или змијастој линији. Коло се увек изводи уз музичку пратњу, коју играчи
прате изводећи различите врсте корака. Основни образац корака се изводи кроз кретање у
десно, играње у месту, а потом кретање у лево и играње у месту, уз континуирано поцупкивање
коленимa. Играње у колу је неизоставни део свих окупљања, приватних и јавних прослава,
а изводе га припадници свих друштвених, професионалних и старосних група, у сеоским и
градским срединама.
Коло, традиционална народна игра, уписано је на репрезентативну листу нематеријалне
културне баштине човечанства. Левач је музички и фолклорно изузетно богат и шаренолик крај.
О томе најбоље говоре записи у Српском етнографском зборнику из 1902. године које је урадио
Тодор М. Бушетић, учитељ и етнограф из Рековца, као и записи Миливоја Савића из Надрља, у
којима су забележене игре које су специфичне само за Левач, од којих су најпознатије: Левакиња,
Заплет, Тројанац, Шестица, Левачка шетња, Заврзлама, Ђурђевка... Данас ове игре чувају
фолклорна друштва ,,Левач” из Рековца ,,Младост” из Вукмановца и ,,Зора” из Жупањевца.

18
 Левачка
шетња
Левачка шетња је традиционално коло са подручја Левча. Изводи се још од друге половине
XIX века. Тодор М. Бушетић је аутор писаног документа из 1902. године у коме се ово коло описује
како текстуално, тако и са припадајућим музичким описом извођења (нотама). Припада листи
извођачких уметности у домену НКН.
Левачка шетња је музичка нумера која се свира пре сваког народног кола. Циљ ове
„шетње“, по обичајима на територији општине Рековац, јесте да момци изврше одабир девојака
са којим ће наставити игру у колу. По народаном обичају, коловођа плаћа народном извођачу
(гајдаш, фрулаш, хармоникаш) да свира одређено коло. Народни извођач почиње Левачком
шетњом и коловођа позива једну девојку по избору да игра до њега. Остале девојке посматрају
момке и журе да се ухвате у коло до момка који им се свиђа. Левачка шетња траје док свако не
изабере свог пара, обично 3 минута, а затим музика наставља да свира коло по жељи коловође
који је платио коло. У старим временима када су родитељи бирали супружнике својој деци,
Левачка шетња је била начин да младићи и девојке јавно и самовољно покажу ко им се свиђа,
хватајући се у коло до те особе.

19
 Јанко Брашић
Опарић , 9. 1. 1906 – 15. 6. 1994. године
Сликар , родоначелник наивне уметности Србије
20
Наивно сликарство
Јанка Брашића

Г
отово да се ниједан Левачки сабор од
оснивања до данас није могао замислити
без Опарићке сликарске школе и њених
представника. У почетку су то биле само изложбе
слика Јанка Брашића и његових ученика које су
се одржавале у Белушићу, да би се то касније
проширило на изложбе наивних уметника
из региона, али и из осталих делова земље.
На Левачком сабору самостално су се
представили, поред учитеља Јанка Брашића,
и његови ученици: Милош Лазић из Опарића,
Радосав Јовановић из Драгова и Драгица
Гајић из Секурича. Поред сликара из левачких
села, готово да није било сабора без Живадина
Вучићевића из Белосаве у Гружи. Витак,
плавоок и скроман, у шумадијској народној
ношњи, био је више од запаженог уметника.

21
 Левачка школа наиве
Наивно сликарство у Левчу везује се се за родоначелника српске наиве Јанка Брашића
(1906–1994), пореклом из Опарића, села у општини Рековац. Својим првим делима појавио се
у јавности четрдесетих година прошлог века и оставио неизбрисиве трагове у области српске
наивне уметности. Свој уметнички рад Брашић је започео у Опарићу 1933. године и у њему остао
и стварао до своје смрти. Прву самосталну изложбу има у свом селу 1937. године, годину дана
пре Ивана Генералића, а овај догађај бележи и тадашња штампа. По његовим речима све што
је сликао, радио је са страшћу, а не ради сликања. Почео је да слика како је знао, без познавања
технике и правила сликања. Његовим целокупним опусом доминирају сцене из историјског мита
и анегдота-портрети. Као хроничар свог времена, успео је да за тренутак заустави пролазност
старог и патријархалног, ухвативши на својим сликама флуид прошлог времена. Рустични,
поетски реализам је његов начин изражавања исконске везе са својим окружењем.
Воља и упорност са пуно маште дали су и одређене резултате. Наиме, самоуки сликар
Јанко Брашић постао је родоначелник наиве у Србији. Од седам сликара оснивача Галерије
самоуких ликовних уметника у Јагодини (Музеј наивне и маргиналне уметности), четири
припадају Опарићкој сликарској школи. Чика Јанко је поред 300 насликаних дела, имао групне и
појединачне изложбе у свим крајевима бивше Југославије али и у свим значајнијим сликарским
метрополама од Париза и Рима до Стокхолма, Бона, Цириха, Хановера, Минхена, Братиславе...
Јанко Брашић је имао улогу и у формирању Галерије сликара сељака која је 80-их година
постојала у Рековцу. Значајан је и његов допринос развоју сабора ,,Прођох Левач, прођох
Шумадију“. За шест деценија стваралаштва оставља за собом неколико десетина ученика и
следбеника. Сви они су неизоставни део колорита Сабора, на коме су од 1971. године излагали
једном или више пута, почевши од Милоша Лазића из Опарића, Радосава Јовановића из Драгова
до Мирослава Маринковића, Ане Шулц, Драгице Гајић, Миодрага Павловића, Милутина Арсића,
Ружице Рашић, др Миланке Нешић, Јасмине Милетић, Петра Петровића, Ангелине Рашић, Драгане
Милић, Драгана Јовановића, Ружице Радивојевић, Душице Рајић, Живана Поповића, Бернарда
Љубаса, Јовице Давинића, Александара Филиповића, Драгане Петровић, Милисава Бркића,
Драгише Бабића, Весне Вучићевић, Данијеле Симић и др Десимира Јевтића из Опарића.
Такође, Јанко Брашић је дао свој допринос левачком сликарству кроз оснивање ликовне
колоније ,,Каленић” која се од 1992. године одржава у Каленићком Прњавору. На овој колонији је,
од њеног оснивања па до данас, своја дела стварало преко 250 сликара.

22
 Ликовна колонија
,,Каленић”
Двадесет и седам одржаних колонија
потврда су да може и мора да траје. Елитна
имена и инспирација пред Богом и сунцем, у
лепоти средњовековног манастира, није могла
да се другачије прикаже него да се споји са
манифестацијом која у себи носи народни
дух и несаломиву вољу организатора да сву
насликану лепоту обичаја и предела, духа
народног прикаже гостима из земље и дијаспоре.
Сликарска колонија ,,Каленић” је почела
са радом 1. августа 1991. године, у организацији
Скупштине општине Рековац и Народне
библиотеке ,,Рибникар“ из Рековца. Од 1992.
године на сваком сабору посетиоци су имали
прилику да упознају стваралаштво учесника
Колоније, која је име добила по средњовековном
споменику културе, у чијој непосредној
близини уметници и стварају. Колонија је
основана са циљем да њени учесници раде на
стварању нових сликарских дела, како би на
тај начин дали допринос богаћењу уметничког
блага овог краја. Данас, дела настала на
колонији могу се погледати завршног дана
Сабора у Каленићу или након тога у галерији
библиотеке ,,Др Милован Спасић” у Рековцу.
Свој допринос развоју ликовне колоније
,,Каленић” до сада је дало преко 250 сликара, а
овде ћемо поменути само неке: Радисав Тркуља,
Јавор Рашајски, Емило Ал. Костић, Момчило
Антоновић, Биљана Вуковић, Анђелка Бојовић,
Славољуб Чворовић, Тибор Нађ, Божа Ковачевић.
23
24
 Најлепша саборица
Од вајкада сабори су били место за гледање лепих девојака. Прилика да се види и покаже
да је спремна за удају. Није ни Каленић изузетак. Име је, како каже легенда, добио по лепој
девојци Калини, коју је деспот Стефан угледао у Лепојевићу, по коме село и доби име. И није
далека прича о лепоти. Румене, младе, насмејане и више су од учесница програма. Нема правила,
све девојке које су се нашле на Сабору могу на позорницу у трку за титулу најлепше саборице.
Ленту носи једна, а награђују се још две, прва и друга пратиља. И небитно је одакле су.
Треба само да осмехом, стасом и ликом освоје жири и публику. Задатак није лак. Лепота носи
тежину суда. У сваком случају, није се догодило да титулу доделимо више пута истој девојци.
Још један доказ да Србија има шта да покаже. И поново не случајно у колу изабране. Место у
колу некада је одређивало статус момка или девојке. У неким крајевима играти на крају кола
значило је неспремност за брак, а другим девојкама хватање у коло је заправо позив просцима.

р к са б ора
Н а јб
Kулт ношења бркова у Срба је стар више векова. Још од цара Душана Срби су се поносили
и истицали бркове и браду. О значају бркова најбоље говори стара, помало заборављена народна
изрека: Ако лажем, исеците ми бркове.
Бркови имају велики значај и за сабор ,,Прођох Левач, прођох Шумадију”, на коме се више
од три деценије одржава такмичење за најдужи брк сабора. Прво такмичење је организовано за
XII сабор који је 1981. године одржан у Каленићу.
Занимљиво је да су бркови Зорана Пантића из Падежа (иначе Гинисов рекордер из 1991.
године), били дугачки 65,5 цм када је остварио прву победу за најбрк сабора, да би последњи
пут достигли дужину од 110 цм. Поред Зорана Пантића, кроз сва саборовања најупорнији и
уједно такмичари са највише победа су и Љубодраг Огњановић из Раче Крагујевачке и Боривоје
Петровић из Горњег Дубича код Трстеника.
25
26
Најдужа плетеница
Расплетена коса је симбол слободе и
представља удавачу. Увезана симболизује
потчињеност. Отуда и обичај да девојке након ступања
у брак косу повезују марамом. Девојка са плетеницом
истовремено се представља лепотом, бујношћу и
скромношћу. Дуга коса је истовремено и обавеза, а
однегована и предност да се неко загледа у девојку.
Најдужа плетеница на Сабору бира
се од 1983. године. Тада је победила
седамнаестогодишња Верица Арежина из Секурича.
Најдужа измерена кика на Сабору имала је
206 цм и њоме се поносила Драгица Иванчић из
Грљана код Зајечара. Плетеницу од 170 цм имала
је Соња Милошевић из Грабовице код Свилајнца.
У конкуренцији млађег узраста (до 12 година)
2003. године најдужу плетеницу имала је Мирјана
Обрадовић из Белошевца са дужином од 111 цм.

27
 Најлепша народна ношња
Српска народна ношња почиње да се развија и одваја од ношње коју су Срби морали
да носе док су били под Турцима. Српска народна ношња заузима изузетно важно место у
култури и традицији српског народа. Кроз историју њена улога је веома значајна посебно као
симбол етничког идентитета, али и због својих ликовних и естетских вредности. Ношње су биле
карактеристичне за сваку област коју су кроз историју Срби настањивали. По народној ношњи
се препознавало ко којој области припада, па чак и којој етничкој групи. Тако народне ношње
осим специфичних обележја времена и простора на коме су настајале, носе и друге одлике
специфичне за одређе етничке групе. Највише сачуваних народних ношњи је из XIX и XX века
и специфичне су по великом броју украса различитог колорита и облика. За народне ношње
су претежно коришћени материјали ручне израде, а и сам поступак и облици су доминантно
били производ вредних сеоских домаћица. Само неке специфичне делове су радиле сеоске
занатлије. Ове вештине су се преносиле вековима са колена на колено. Левачка ношња је слична
шумадијској, али се значајно разликује од ношњи из осталих крајева (чарапе од овчије вуне,
опанци прављени од телеће коже, беле блузе од памука или лана са ручним везом или ткањем
око врата и руку, око рукава везивана је црвена машна, а преко се облачио јелек од црног или
плавог сомота, извезен гајтаном). Због тога избор за најлепшу мушку и женску народну ношњу
на сабору ,,Прођох Левач, прођох Шумадију” има изузетно велики значај и традицију и привлачи
велику пажњу публике. Богатсво боја, лепота украса и прича коју народне ношње носе са собом
су украс саборског комплекса, а посебно централне бине на којој се неколико деценија додељују
награде за најлепше ношње.

Корпарство
Такмичење у брзом плетењу корпи је пратећа манифестација сабора ,,Прођох Левач,
прођох Шумадију“. Наиме, услед неразвијене индустрије Левач је раније био посебно познат
по производима домаће радиности и занатству, а и сада је. Међу тим занатима посебно
место припада плетарско-корпарској делатности, која је 70-их и 80-их година прошлог века
била значајан извор прихода за поједина левачка насеља (Брајновац, Белушић, Беочиh, Течић,
Драгово...). Од врбовог пpyћa врши се плетење корпи разних облика и величине са разним
наменама, које се извозе и у неколико држава. Отуда је осамдесетих година и настала изрека
“На левачкој врби осим динара paђa и долар”. Корпарство у Левчу има вишевековну традицију и
28
представља један од најстаријих заната, који су очувани до данашњих дана. Почетак корпарства
у Левчу се везује за XVIII век, када су из Димитровграда дошли први досељеници који су се
настанили у селу Белушић и који су донели тај занат у ове крајеве. Значајнији процват корпаство
доживљава тек почетком XX века и то на подручју данашњих села Драгово, Течић, Белушић и
Вукмановац. У селу Драгово до пред крај 80-их година прошлог века више од стотину породица
се бавило израдом корпи од врбовог прућа. Данас је овај занат у селу Драгово готово изумро,
остало је свега неколико домаћинстава која се баве овим занатом, док у селима Белушић и
Течић још увек постоје домаћинства и регистроване предузетничке радње за израду предмета
од врбовог прућа. Поједине занатлије из Белушића су средином 80-их година прошлог века
извозили готове производе у Америку и Канаду, као и у Западну Европу (Немачка), а 90-их и у
Словенију. Ови производи су се чак могли наћи и у ЈАТ-овим авионима, у којима су дељени као
поклон путницима.
Због свог значаја за Левач, у првим годинама Сабора одржавало се такмичење у екипној и
појединачној конкуренцији у брзом плетењу корпи. Гледало се најпре време а затим и квалитет исплетене
корпе.Током година на манифестацији је учествовало неколико стотина екипа и појединаца, а најбољи
резултат је 1985. године остварила екипа Левча која је за 33 минута исплела девет корпи, а у појединачној
конкуренцији најбољи резултат је имао Јаника Ђурђевић, који је за 38 минута исплео седам корпи.

Златни глас сабора

Такмичење певача и певачких група се одржавало од првог сабора који је одржан у
Белушићу давне 1970. године. Те прве године у Белушићу ова манифестација одржана је са само 9
извођача – певача аматера, које је пратио наш стари хармоникаш Бранивоје Станковић – Буђа из
Секурича. Победник такмичења је био Пера Бабић из Рековца, а чланови жирија су били Предраг
Цуне Гојковић и познати композитор, Петар Сам. То је истовремено било и прво јавно снимање
једне радио емисије у овом крају Левча. И наредних година док се сабор одржавао у Белушићу
наставило се са такмичењем певача, да би преласком у Каленић то прерасло у такмичење
изворних певачких група. Тек 2009. године поново оживљава такмичење певача аматера које
се одржава у оквиру предсаборских дана, увек петком у Дому културе у Рековцу, као увод у
саборска дешавања у Каленићком Прњавору. На такмичењу су учествовали бројни певачи
аматери, а међу победницима су били Новак Станковић, Милена Лазаревић, Марина Ризнић,
Даница Крстић, Снежана Узуновић, Тамара Репановић, Драган Милутиновић и Мина Младенић.
Међу њима је највећи успех до сада остварила Даница Крстић. Она је на саборском такмичењу
победила 2012. године, а шест година касније представљала је Србију на такмичењу за песму
Евровизије заједно са Сањом Илићем и Балкаником.
29
30
 Златне руке Левча
Изолованост левачких села од већих градских центара, недостатак организованог
друштвеног живота у селима, тегобан живот који воде сеоске жене, учинили су да се оне окрену
традиционалним женским делатностима – ткању ћилима и платна, везу, плетењу, чипкарству. У
селима Левча ови услови живота трају непрекидно и управо због тога очуване су старе рукотворине,
али и знања о њиховој изради која су преношена с колена на колено. Дела левачких жена причају
своје приче о радостима, надама, самовању, жељама, тузи. Таква, сложена у ормарима, далеко
од погледа чекају да буду поклоњена младима, као знак љубави и подстрек да наставе да негују
традицију.
Изложба народне радиности била је организована кроз разне облике и начине готово
од првог Сабора. Вуна, памук и тежина су најчешћи материјали на изложбама. 3анимљиво је да
рукотворине израђују жене различитих доби, различитог образовања и да се традиција преноси с
колена на колено. Умешност и успешност српске жене не може се сврстати у једну од делатности
коју она обавља. Гледамо ли је само као плетиљу, везиљу, ткаљу, прељу увек ћемо имати на уму да
породица од ње очекује и домаћицу брзих руку да спреми и угости. И зато готово да није прошао
ни један сабор, а да се није организовала изложба рукотворина жена из Левча и такмичење у
спремању старих левачких јела или се пак организовала само презентација старих јела из Левча,
у чему посебну улогу последњих година имају жене из удружења ,,Златне руке Левча” из Сибнице и
удружења ,,Левчанке” из Велике Крушевице.
Погаче, пите, јела и посластице спремљене заборављеним рецептима наших бака овде су
добиле своје место и цену. Такмичарке су у народним ношњама како и доликује овој светковини.
Насмејане, ведре, спремне да се докажу. Надметањем у порти ове вредне жене подижу споменик
хвале и васкрсавају своје претке које су их научиле свим вештинама које знају. И више него добар
начин да се одужимо мајкама, бакама и свима онима које су дале себе стварајући од нас оно што
јесмо.

31
 32
их књиг
ложба стар
их књига из
ложба стар
их књига из
ложба стар
их књига из
а изложба

ложба стар
х књига из
стар

ба стари
их књига из

књига излож
ложба стар
их

ба старих
књига излож

књига излож
ба старих

ба старих
књига

књига излож
изложба ст
арих

ба старих
књи

га изложба
арих књига ст
старих књ изложба
ига

књига излож
Прођох Ле
ођох Шум вач - Пр
адију
Изложба
старих књига
Последњих 20 година, у оквиру
Сабора ,,Прођох Левач, прођох Шумадију“,
Милутин Стојковић и Миладин Милосављевић
приређују изложбу старе и ретке српске књиге,
на којој посетиоци могу видети Писменицу
Вука Стефановића из 1814. године, Ламент
над Београдом Милоша Црњанског из 1962.
године, Ex Ponto Иве Андрића из 1918. године,
као и прва издања Његоша, Доситеја, Десанке
Максимовић и других познатих српских
писаца.

На овој изложби, коју сваке године види

преко 500 људи, изложено је 50 минијатурних
књига, међу којима и најмања књига на свету,
величине 0,75 мм.

33
 Бративоје Марковић – Оснивач Сабора
Бративоје Марковић је један од оснивача ове манифестације и човек који je тридесет и
једну годину руководио сабором. Рођен је 16. јануара 1936. године у Секуричу. Учитељску школу
је завршио у Јагодини, а Вишу педагошку у Крагујевцу. Дуги низ година био је управник Народне
библиотеке ,,Рибникар” у Рековцу, секретар и саветник културно просветне заједнице општине
Рековац.
Бавио се сакупљањем народних умотворина од 1960. године. Аутор је неколико књига,
углавном са етнографском тематиком:

– Свирала од суве шљивовине (2001)

– Левачка умовања (2000)
– Левач: питомина Србије (1998)
– Приче о левачким селима (1997)
– Записи из Левча (1992)
– Народне умотворине и стара јела из Левча (1987)
– Народне умотворине Левча (1985 и 1986)
– XXII левачки сабор “Прођох Левач, прођох Шумадију” (1991)
– XXI левачки сабор “Прођох Левач, прођох Шумадију” (1990)
– Девета сликарска колонија Каленић 2000 (2000)
– Осма сликарска колонија “Каленић 99” (1999)
– Шеста сликарска колонија “Каленић 97” (1997)
– Водич кроз библиотеку (1988)

Сарађивао је са листовима Нови Пут, Село, Политика Експрес, Вуковом задужбином

и часописом Расковник. Несебично је помагао да се заштите културна добра Левча, посебно
манастир Каленић. Био је у управном одбору многих манифестација републичког карактера, међу
којима је и Сабор трубача у Гучи. Добитник је више награда и признања: Вукове награде, Октобарске
награде, награде Милорад Панић – Супер, награде Заједнице матичних библиотека Србије, награде
Др Милован Cпасић и КПЗ општине Рековац и других.
,,Пут којим је Бративоје Марковић корачао до признања није био трновит, али ни посут
цвећем. Већ за ђачком клупом опредељује се за неговање и очување истинских и трајних вредности
села, његове лепоте, фолклора, обичаја, питомине... Захваљујући Бративоју, Левач је на ,,културној
мапи Југославије“ исписан видним словима, словима која никада неће избледети, ишчезнути,
отићи у незаборав.” (Др Живадин Степановић)
Умро је у Белушићу 23. фебруара 2002. године.
34
 У знак сећања на Бративоја Марковића скупштина КПЗ Општине Рековац
је 2005. године установила повељу која се додељује појединцима и установама за
помоћ у организовању Сабора.

Добитници повеље су:

2005. Живадин Јовановић и ,,Књаз Милош” из Аранђеловца

2006. Миладин Милосављевић и ,,Јагодинска пивара”
2007. Добрица Милићевић и манастир Каленић
2008. Слободанка Петровић из Вукмановца и РТС дописништво Јагодина
2009. Момир Брадић из Крушевца и ,,Алгетра плус” из Сент Галена.
2010. Радио телевизија Крагујевац
2011. Радош Бајић
2012. Миланка Јездимировић, ,,Дунав осигурање” и ОШ ,,Душан Поповић”, Белушић
2013. Винарија ,,Винекс” Белушић и Катарина Мировић, новинар из Крагујевца
2014. Наташа Лазић Богосављевић и ,,Таково осигурање”, Крагујевац
2015. Предраг Благојевић Ликер, лејкаш из Течића и Предузеће за путеве из
Крагујеваца
2016. Милан Јовановић, фрулаш из Течића и Дом здравља Рековац
2017. Слободан Савић Џане из Надрља и ЈП ,,Главеја” из Рековца
2018. Милош Лазић, сликар из Опарића, ПС Рековац и Ватрогасно-спасилачка
јединица Рековца

35 35
 Нематеријална културна баштина општине Рековац
кроз призму 50 година Сабора “Прођох Левач, прођох Шумадију”

Издавач:
Туристичка организација општине Рековац
ул. Краља Петра I бр. 58
35260 Рековац

За издавача:
Момчило Сретеновић, директор

Фотографије:
Архив ТО Рековац и Коки Јовановић

Дизајн: PRO117

штампа: Family Press, Крагујевац

тираж: 700 ком.

Покровитељ: Министарство културе и информисања Републике Србије

50
година
сабора

прођох

прођох Шумадију

36