Velika tišina

VELIKA TIŠINA
Nauka i filozofija
Fermijevog paradoksa

Milan M. Ćirković

Prevod
Srđa Janković
 Naslov originala
Milan M. Ćirković:
THE GREAT SILENCE
(The Science and Philosophy of Fermi’s Paradox)

Copyright © 2018 by Milan M. Ćirković

Izvorno englesko izdanje objavio je

Oxford University Press

Copyright © 2022. za srpsko izdanje, Heliks

Izdavač
Heliks

Za izdavača
Brankica Stojanović

Urednik
Bojan Stojanović

Lektor
Aleksandra Dragosavljević

Recenzent
Dr Milan M. Ćirković

Štampa
DMD štamparija, Beograd

Prvo izdanje

Tipografija
Minion Pro i Gill Sans MT Pro

ISBN: 978-86-6024-043-1

Smederevo, 2022.
www.heliks.rs
 Jeleni Dimitrijević,
koja čita pod baterijskom lampom
i putuje kroz vreme po bibliotekama, s mačićima
 Koliko carstava ne znaju za nas!
Blez Paskal

Praznina je jedino istinsko svetsko čudo.

Rene Magrit

Čovek je veoma sićušan, a noć neizmerna i puna čudesa.

Lord Dansejni

Svaka klasifikacija nam ponešto razjašnjava.

Ser Isaija Berlin
SADRŽAJ

Uvodna napomena xiii

Zahvalnica xxv

1. Uvod: mnoga lica Fermijevog paradoksa 1

1.1 Znameniti ručak 1
1.2 Različite verzije paradoksa 4
1.3 Prostorno-vremenske skale i istinska snaga jakog FP 13
1.4 Struktura (i kultura) Fermijevog paradoksa 19
1.5 Filozofske pretpostavke 21
1.6 Nulta hipoteza 27
1.7 Zašto baš sada? 31
1.8 Dva je isto što i jedan: Fermijev paradoks i uspeh SETI 36
1.9 X-faktori i kormilarenje svemirskim brodom Zemlja 40

2. „Prolog je ono što je prošlo“: kosmološka i astrofizička

pozadina 43
2.1 Novi standardni kosmološki model 45
2.2 Veličina i starost galaksije 48
2.3 Galaktička nastanjiva zona 52
2.4 Horizonti i vremenske skale 61

3. Govoriti u prozi: realizam, naturalizam, kopernikanizam,

ne-ekskluzivnost 69
3.1 Zašto filozofija? 69
3.2 Filozofski naturalizam 74
3.3 Naučni realizam 77
3.4 Kopernikanizam 78
3.5 Gradualizam (i razne varke) 81
3.6 Princip ne-ekskluzivnosti 85
3.7 Teza o kontinuitetu 91
3.8 Postbiološka evolucija 92
x  |  Sad ržaj

3.9 Drejkova jednačina, dobra i rđava 95

3.10 Neka igre počnu! 99

4. Prošle godine u Marijenbadu: solipsistička rešenja 101

4.1 Dole realizam! 103
4.2 Tanjiri, escajg i ostali NLO 109
4.3 Posebno stvaranje 113
4.4 Zoološki vrtovi, zabrane, psi i Njutnov um 115
4.5 Život u planetarijumu – ili Sim sitiju 120
4.6 Usmerena panspermija – da nismo mi vanzemaljci? 127
4.7 Nova kosmogonija? 134
4.8 Solipsistički rezime 138

5. Terra Nostra: „retka Zemlja“ i srodna rešenja 143

5.1 Dole kopernikanizam! 145
5.2 Savremene hipoteze retke Zemlje 152
5.3 Gaja ili propast? 156
5.4 Adaptacionističko rešenje? 159
5.5 Nefizički ceteris paribus uslov i drugi problemi 165
5.5 Retkozemljaški rezime 167

6. U planinama ludila: neokatastrofička rešenja 169

6.1 Dole gradualizam! 170
6.2 Prirodni rizici I: nasumična usporavanja evolucije 172
6.3 Prirodni rizici II: sinhronizovana usporavanja evolucije 174
6.4 Namerno izazvani rizici I: samouništenje 179
6.5 Namerno izazvani rizici II: samoograničavanje 182
6.6 Namerno izazvani rizici III: smrtonosne sonde
i nestabilne ravnoteže 187
6.7 Transcendencija, informatički prelaz i srodni scenariji 196
6.8 Neokatastrofički rezime 199

7. Gradovi crvene noći: logistička rešenja 203

7.1 Dole „-izam“! 205
7.2 Pogrešan grm? 210
7.3 Perzistencija 212
7.4 Seobe: ka galaktičkom obodu i dalje 215
7.5 Održivost 220
7.6 Metabolički problemi i digitalno udovoljavanje prohtevima 222
7.7 Logistički rezime 228

8. Turnir: kako oceniti rešenja i izbeći ekskluzivnost 231

8.1 Predugačka tabela? 232
8.2 Manifestacije, artefakti i detektabilnost 238
 Sa d r ž a j   |  xi

8.3 Ne može se proći jeftino? 251

8.4 Povratak „Velikom filteru“ 259

9. Poslednji izazov kopernikanizmu? 263

9.1 Još jednom kopernikanizam 268
9.2 Zašto je bitno biti postbiološko biće 275
9.3 Radikalna raskršća: raspodeljene računske operacije,
Tvorac zvezda/vasione i novi pogled na novu kosmogoniju 279
9.4 Fermijev paradoks kao uspešna provokacija 282
9.5 Neuspeh konvencionalne SETI kao filozofski neuspeh 285

Napomene 291
Literatura 341
Indeks 391
O autoru 399
UVODNA NAPOMENA

V
ečito pitanje „Jesmo li sami?“ spada u one ključne i prelomne momente
u čovekovoj potrazi za poimanjem Vasione koji se podjednako opiru
prostom sažimanju i prostim odgovorima. Jedan od najdubljih ele-
menata te potrage je zagonetka koju gotovo svi poznaju pod – doduše nepreci-
znim – nazivom Fermijev paradoks: odsustvo vanzemaljskog života i njegovih
manifestacija u našem bliskom prostorno-vremenskom okruženju. Nakon što
ju je, za ručkom, prvi put pomenuo Enriko Fermi 1950. godine (mada su slična
pitanja i ranije zabeležena), ova mozgalica pokazala se kao jedan od najdubljih,
najistančanijih i najtvrdokornijih izazova u istoriji nauke. Cilj ove knjige je da se
upravo izrečeno dalekosežno tvrđenje bar delimično opravda. Izazov, međutim,
obuhvata još mnogo toga; štaviše, on prevazilazi granice nauke – pored toga što
je oblikovao bezbrojne vizije pisaca naučne fantastike, Fermijev problem je u isti
mah duboko uticao i na sva naša razmišljanja o odnosu između uma i kosmosa,
kao i o budućnosti čovečanstva i mišljenja. Zagonetka sadržana u legendarnom
pitanju Gde su svi? odista se pokazala kao tvrd orah. Makar i letimičnim pre-
gledom literature otkrićemo da se broj publikacija u kojima se pominje Fermi-
jev paradoks, a koje su objavljene počev od, recimo, 1975. godine, uveliko meri
stotinama. Pa ipak, problem je i dalje apsolutno, izluđujuće nerazrešen.
Ova knjiga je plod dubokog nezadovoljstva koje već dugo osećam jer se Fer-
mijev paradoks ne shvata dovoljno ozbiljno, uprkos raznim skorašnjim otkri-
ćima i novim trendovima, usled kojih bi taj problem morao da nas uznemirava
više nego ikad. Među brojnim razlozima za to je okolnost da u Fermijevo doba
nije bilo nikakvih podataka o starosnoj raspodeli nastanjivih planeta i njihovih
matičnih zvezda, pa je bilo moguće sasvim uverljivo tvrditi – vrlo slično tvrd-
njama o „retkoj Zemlji“ nekih savremenih istraživača – da se Zemlja nalazi na
samom vrhu „repa“ pomenute starosne raspodele i da spada u najstarije planete
u Mlečnom putu, ako nije i najstarija. To bi dalje značilo da su sve druge biosfere
xiv  |  Uvod na na po mena

mlađe od Zemljine, pa bismo – ukoliko pojava inteligentnih bića i njihovih

civilizacija makar i grubo sledi zemaljsku hronologiju – neizbežno bili najsta-
rija civilizovana vrsta u galaksiji. Tada bi Fermijev paradoks očito bio razrešen,
jer nikoga drugog ne bi bilo još uvek. Savremena „astrobiološka revolucija“ je
u ovom pogledu donela uistinu revolucionarne promene: još od 2001. godine
i dalekosežnih rezultata Čarlsa Lajnvivera znamo da se Zemlja na galaktičkoj
sceni zapravo pojavila pozno – obrazovanje zemljolikih planeta otpočelo je više
od 9 Ga (skraćeno od giga-annus, što označava milijardu, odnosno 109 godina)
pre nastanka Zemlje i Sunčevog sistema, dostigavši vrhunac 6,2 ± 0,7 Ga pre
današnjice, što je i dalje 1,7 ± 0,7 Ga pre okončanja prvobitne akrecije naše pla-
nete.1 To očigledno znači da je većina nastanjivih lokaliteta u Mlečnom putu stara
milijardama godina; prihvatimo li bezrezervno kopernikansku pretpostavku, isto
bi moralo da važi i za inteligentna bića koja su evoluirala na tim lokalitetima. I
zato, zaista – gde su svi?
Tema knjige su mnogostruki aspekti problema koji pripada astrobiologiji,
ili preciznije, njenom ogranku koji je usredsređen na potragu za vanzemalj-
skom inteligencijom (Search for Extra-Terrestrial Intelligence, SETI). Suprotno
popularnom utisku, SETI je zaista velika naučna oblast, ukoliko se veličina ne
odmerava novčanim ulaganjima niti brojem učesnika, već dometom istraživačke
tematike i značajem postavljenih pitanja. Otud će čitalac, na vlastito razočara-
nje, otkriti da je opšti materijal koji se odnosi na SETI poprilično oskudan. Na
sreću, postoji nekoliko kvalitetnih uvodnih tekstova i pregleda celokupne oblasti;
neki od njih su navedeni u bibliografiji.2 I mada se može dogoditi da uzgredno
pomenem i druge značajne probleme u SETI studijama (primera radi odabir
ciljeva, izbor talasne dužine, pa i pitanje da li je bezbedno da mi odašiljemo
poruke), u ovom kratkom formatu, dakle, nikako ne bih mogao da im posvetim
prostor kakav zaslužuju. Ni o Drejkovoj jednačini neću podrobnije izlagati, ali
iz sasvim drugog razloga, koji ću pojasniti u trećem poglavlju: uprkos nespor-
noj istorijskoj ulozi, njena dalja upotreba u današnjoj eri astrobiološke revolu-
cije je, po mom mišljenju, ne samo anahrona već i potencijalno kontraproduk-
tivna, jer bi mogla da obezbedi municiju „fundamentalističkim“ protivnicima
celokupnog poduhvata.3
Fermijev paradoks dotiče mnoga pitanja koja pripadaju različitim tradicional-
nim disciplinama; dovoljno je letimično pogledati pojmove kojima se obično slu-
žimo kako bismo ga formulisali (poput onih pobrojanih u odeljku 1.2): galaksija,
inteligencija, civilizacija, tehnologija, evolucija, međuzvezdana putovanja, starost,
manifestacije, detekcija, naturalizam, kosmološki horizont i tako dalje. Odgo-
varajuće ideje zadiru u ključne koncepte galaktičke i planetarne astronomije,
 Uvo d na napo m ena   |  xv

evolucione biologije, društvenih nauka, komunikacione tehnologije, astronau-

tike, kao i kognitivnih nauka i računarstva. Ali sve je to i dalje samo deo čitavog
raspona problema, budući da se i sam problem i raznovrsna rešenja koja su izneta
u literaturi temelje na određenom broju filozofskih pretpostavki. Postoje, dakle,
i dimenzije koje se odnose na logiku, epistemologiju, pa čak i metafiziku. Kao
što ćemo videti od četvrtog do sedmog poglavlja, upravo nam ta bogata riznica
multidisciplinarnih i multikulturnih resursa koje crpu zasebne eksplanatorne
hipoteze dopušta da kažemo kako je reč o najsloženijem multidisciplinarnom
problemu u savremenoj nauci.
Reč je, uz to, o paradoksu. Paradoks je u isti mah i šala i zbilja. Obično ga
shvatamo kao naizgled neispravan zaključak izveden naizgled ispravnim rezono-
vanjem iz naizgled ispravnog polazišta. Uz malobrojne izuzetke u tamnom vila-
jetu filozofije (koji s jedne strane obuhvataju neobičnu misaonu školu nazvanu
dialeteizam, a s druge neke od slaboumnijih ogranaka postmodernog društve-
nog konstruktivizma), svi će se saglasiti da se negde krije greška, pošto se od
ispravnog ispravnim koracima ne može doći do neispravnog. Stoga je svakako
na mestu da preispitamo i polazišta i metode našeg zaključivanja. Paradoksi nas
neretko upućuju na probleme skopčane s velikim krizama u mišljenju i koncep-
tualnim revolucijama u nauci. U toj dvojnoj ulozi – konstruktivnoj i destruktiv-
noj – delom i počiva njihova privlačnost.
U odgovoru na paradokse, mi prokopavamo tunele kroz duboka, fundamen-
talna pitanja. Takav je bio slučaj sa istorijskim, dobro poznatim Raselovim para-
doksom u teoriji skupova i paradoksom „ultraljubičaste katastrofe“ u ranoj atom-
skoj i kvantnoj teoriji. Čak i kada su unutar vladajuće teorije uspešno razrešeni
– recimo, paradoks blizanaca u teoriji relativnosti – paradoksi su igrali važne
uloge u razjašnjavanju temeljnih nedoumica, te im pripada počasno mesto u
naučnom obrazovanju sve do današnjeg dana. To takođe svedoči da paradoksi
s vremenom evoluiraju.
Fermijev paradoks zasad nije ni blizu pomenute etape – uglavnom zato što
još uvek ne postoji opšta astrobiološka ili SETI teorija. To glavno ograničenje se,
nažalost, zasad većinom i ne primećuje. Kao što sam nastojao da pokažem u
knjizi Astrobiološki pejzaž, astrobiologija je i dalje rascepkana, balkanizovana,
iako ima sve preduslove da preraste u objedinjeno područje sa dubokim unutraš-
njim vezama.4 Naslovni koncept pomenute studije ‒ astrobiološki pejzaž ‒ nisam
predložio kao puku metaforu, već kao radni okvir koji bi nam mogao poslužiti u
organizovanju aktuelnih i budućih istraživanja. Međutim, ta okolnost je bezna-
čajna spram opšte potrebe za većom količinom teorijskog rada kojim bi se moglo
iskovati jedinstvo zasebnih pravaca astrobiološkog razmišljanja i delanja. Može
xvi  |  Uvod na na po mena

biti da takvu potrebu delimično podvlači i Fermijev paradoks – a pojašnjavanje

kako bi se to moglo obistiniti je dopunski cilj ove knjige.
Paradoksi su srodni kontroverznoj naučnoj metodi zvanoj misaoni eksperi-
ment. Otkako je s Galilejem otpočela moderna nauka, misaoni eksperiment je
bio i ostao u temelju velikog dela moderne fizike, a u priličnoj meri je prodro i
u druge naučne discipline. Ne upuštajući se u neugodno epistemološko pitanje
odakle u misaonim eksperimentima potiče uvid5, možemo mirne duše potvrditi
da su u astrobiologiji, kao i u SETI studijama, misaoni eksperimenti krajnje rele-
vantni. Kako se budemo kretali kroz dugi spisak eksplanatornih hipoteza u ovoj
knjizi, potkrepićemo to i odgovarajućim primerima na različitim nivoima.
Već i sama činjenica da je za razrešenje Fermijevog paradoksa tokom posled-
njih sedam decenija predloženo tako mnogo hipoteza zbuniće čitaoca i otežati
ozbiljan istraživački rad. Otud proizlazi potreba da se odgovarajuće ideje bolje
organizuju. Ne bi moglo biti Darvina da pre toga nije bilo Linea, slavno je napi-
sao Klod Levi-Stros. Taj iskaz i ovde važi punom snagom: rad na taksonomiji
obavezno prethodi rešavanju svakog problema koji je složen koliko to Fermijev
paradoks nesumnjivo jeste. Obilje različitih hipoteza iznetih radi odgonetanja
zagonetke neretko prikriva činjenicu da su neke od njih samo različite verzije iste
osnovne ideje, mada se ujedno znatno razlikuju od drugih „vrsta“ iste „faune“.
Očito je da u tom haosu moramo da zavedemo neki red, a jedna od glavnih
poruka ove knjige jeste da bi takva klasifikacija u stvari bila znatno jednostav-
nija nego što se u prvi mah čini. Konkretna taksonomska shema koju ću ovde
predstaviti očigledno je samo jedna od mnogih mogućih; no najpre je važno da
se na to putovanje otisnemo. Niko to nije sročio bolje nego Stiven Džej Guld:6

Klasifikacije nisu tek pasivne alatke za razvrstavanje stvari u svetu koji je objek-
tivno podeljen na očevidne kategorije. Taksonomije su čovekove odluke namet-
nute prirodi – teorije o uzrocima prirodnog poretka. Po tome kako su se klasi-
fikacije menjale kroz istoriju možemo steći najistančaniji uvid u konceptualne
revolucije ljudske misli. Objektivna priroda svakako postoji, ali mi sa njom
možemo da stupimo u interakciju samo posredstvom strukture naših takso-
nomskih sistema.

Razume se, uvek će biti prezrivih kritika u stilu: „ah, eto još jednog pomod-
nog načina da organizujemo svoje neznanje“. Slične kritike su iznošene protiv
Linea, protiv „osmostrukog puta“ i kvarkovskog modela u fizici čestica iz šez-
desetih godina dvadesetog veka, protiv restrukturiranja glavnih ogranaka „sta-
bla života“ koga se osamdesetih godina poduhvatio Karl Voz, protiv periodnog
sistema elemenata Dmitrija Ivanoviča Mendeljejeva vek ranije, kao i u mnogim
 U vod na napo m ena   |  xvii

drugim trenucima u istoriji nauke. Ali organizacija neznanja je za istinsku nauku

podjednako važna kao i organizacija znanja – ako ne i važnija, jer ova potonja,
iako presudna za šire i dublje teorijske sinteze, kao i za rad na obrazovanju i
promociji nauke, ipak, na kraju krajeva, iziskuje da znanjem raspolažemo. Kada
organizujemo neznanje, naprotiv, mi otkrivamo pravac u kom bismo morali da
tragamo za znanjem koje još uvek ne posedujemo. Mada to kartograf možda nije
imao na umu, mape su istraživaču dragocene upravo zato što mu pokazuju gde
tačno leže beline – ili zmajevi – našeg neznanja.
Nadalje, rad na Fermijevom paradoksu bi se mogao uporediti sa čuvenom
klasom matematičkih zadataka koju je popularizovao Martin Gardner i koja se
često označava kao „nerešive zagonetke“, gde igrači nemaju dovoljno informacija
da dođu do rešenja, ali dobijaju dodatna saznanja na osnovu toga što zagonetku
ne mogu da reše ni drugi igrači.7 Ta prelepa ironija – da neznanje u sofisticira-
nom kontekstu rađa znanje – ovde je pojačana i neobičnom podudarnošću da
je arhetipski zadatak te vrste, zagonetku „zbira i proizvoda“, gde prvi igrač zna
samo proizvod dva broja a drugi samo zbir istih brojeva, izumeo niko drugi do
Hans Frojdental. Reč je o holandskom matematičaru koji je u SETI krugovima
stekao veliku slavu time što je šezdesetih godina predložio veštački jezik name-
njen komunikaciji sa vanzemaljskim inteligentnim bićima (LINCOS).8 Ali dok
su „nerešive zagonetke“ u načelu vrlo teške i dotiču opskurna pitanja teorije
brojeva, za naše istraživačke poduhvate postoji još jedna zgodna metafora: igra
podmornica, gde igrači nastoje da jedan drugom potope flotilu na terenu sači-
njenom od kvadratnih polja, poboljšavajući kako vreme odmiče svoje umeće da
pogode gde se brodovi nalaze (igra ima mnogo verzija, uključujući i neke koje
su namenjene samo jednom igraču).9 Iz perspektive igrača, osnovna pravila
igre sadrže informacije o veličini protivničkih brodova, iako su oni nevidljivi;
naš tekući zadatak je da uzmognemo da slična „osnovna pravila“ formulišemo
i kada je reč o potrazi za vanzemaljskom inteligencijom.
Biću potpuno otvoren, što je i neophodno u radu o ovakvoj temi, gde filozof-
ske i estetske preferencije i dalje igraju značajnu ulogu – za razliku od zrelijih,
čvrsto utemeljenih oblasti. Istoričari nauke poput Džona Norta, Helgea Kraga i
Stivena Dž. Dika su u više navrata isticali kako su na danas zrele discipline, kao
što je fizička kosmologija, u ranim etapama filozofska gledišta imala veliki upliv.
Ista pouka neizbežno važi i za astrobiologiju. U skladu s geslom Herberta Bater-
filda da problem nije u samim neobjektivnostima (kojih se i tako ne možemo
sasvim osloboditi) već u izbegavanju da ih izričito priznamo, ja ću odmah priznati
da pomalo naginjem u prilog SETI: smatram da imamo razloga za racionalno
uverenje da inteligentna bića postoje još negde u našoj galaksiji (i, a fortiori, u
xviii  |  Uvod na na po mena

široj vasioni); nimalo se ne slažem sa fundamentalnim tvrdnjama da u Mleč-

nom putu, kao ni bilo gde drugde, naprosto ne postoje plauzibilne mete SETI
poduhvata, bilo da ih izriču tradicionalni skeptici poput Ernsta Majera i Frenka
Tiplera ili nešto moderniji teoretičari „retke Zemlje“. U daljem tekstu ću nasto-
jati da svoje uverenje opravdam razlozima, budući da su ti razlozi povezani s bar
nekim hipotezama koje su dosad iznete kako bi se Fermijev paradoks razrešio.
Daću sve od sebe da što pravičnije predstavim i oprečna gledišta; koliko sam u
tome uspeo oceniće čitalac.
Stoga koristim priliku da se izjasnim kao optimista u pogledu postojanja van-
zemaljske inteligencije, a time i smislenih meta SETI, pre svega zato što mislim
da pridevu „vanzemaljska“ treba umanjiti značaj: iskreno verujem da između
zemaljskog i vanzemaljskog domena ne možemo povući oštru granicu, niti tako
nešto treba činiti. Uz to ne verujem ni da je Zemlja posebna po nekom ključ-
nom svojstvu, po fizičkim, hemijskim ili ma kojim drugim odlikama, kao ni po
svom položaju u prostoru i vremenu, a isto važi i za milijarde drugih planeta u
Mlečnom putu i izvan njega. Ako pogledate kroz prozor svoje kuće i primetite
da napolju pada kiša, zaključićete da je vreme u gradu kišovito; osim ako ste
radikalni skeptik, nećete ograničiti zaključak na desetak metara koje ste nepo-
sredno opservirali. Shodno tome, pragmatično ćete poneti kišobran čak i ukoliko
ste se zaputili daleko izvan sićušnog dela grada koji stvarno vidite kroz prozor.
(Zapazite da možda i grešite: kiša može da prestane pre nego što izađete iz stana,
ili mogu da postoje lokalne anomalije vremenskih uslova koje izazivaju sasvim
lepo vreme u blizini vaše kancelarije. Međutim, izgledi za to nisu veliki, a upravo
nas izgledi zanimaju kada je u pitanju astrobiologija kao istinska nauka.) Oči-
gledno je da ne postoji stvarna, fizička granica između delića grada koji opser-
virate i ostatka grada; a nećete zaključiti ni da vam je kuća ili stan na takvom
mestu da bi vaše opažanje vremenskih uslova bilo izrazito pristrasno. Pragma-
tična odluka da ponesete kišobran na osnovu jedne jedine lokalne opservacije
opravdana je intuitivnim – osim ako niste meteorolog, u kom slučaju i ne samo
intuitivnim ‒ poimanjem da vremenske prilike u načelu variraju na prostornim
i vremenskim skalama koje znatno nadilaze razdaljinu do vašeg radnog mesta
ili vreme potrebno da tamo stignete. Mogli bismo reći da vremenske prilike
uslovljava neki širi proces. Usled tog šireg procesa (koji pritom ne moramo čak
ni da iole detaljno razumemo!) nulta hipoteza glasi da oko vašeg radnog mesta
pada kiša koju još uvek niste opservirali. Isto važi i za kosmički život: opservi-
rali smo život i inteligenciju na određenoj, sasvim običnoj lokaciji u kosmosu
– te sledstveno tome pragmatično zaključujemo da je reč o manifestaciji šireg
procesa, kosmičke evolucije. U pitanju je naprosto generalizacija shvatanja titana
 Uvo d na napo m ena   |  xix

biološke misli poput Aleksandra Oparina, Džona B. S. Holdejna, Sidnija Foksa

i Džošue Lederberga o poreklu života na zemlji: to je zakonomeran proces koji
se odigrava svuda u vasioni gde se steknu potrebni fizički, hemijski i geološki
preduslovi. Otud u astrobiološkoj potrazi nulta hipoteza glasi da život postoji i
izvan Zemlje – gde god su pomenuti preduslovi zadovoljeni. Taj stav ću detalj-
nije razraditi od trećeg do petog poglavlja.10
Još neki argumenti su me uverili u postojanje vijabilnih meta SETI (i time
makar potencijalnih razloga za Fermijev paradoks). S druge strane, naprosto
ne postoji mnogo toga što bi me moglo uveriti u perspektivu komunikacije s
takvim metama (što se nekad nazivalo CETI). Po tom pitanju se izjašnjavam
kao agnostik, jer su, suprotno mnogim gledištima koja se iznose u pop-kultur-
nim raspravama, ovde argumenti skeptika znatno snažniji, te nedvosmisleno
primećujem zaista velike poteškoće pri bilo kakvom pokušaju da sličnu komu-
nikaciju makar tek konceptualno predstavimo. Za početak, mnoge vanzemalj-
ske inteligentne zajednice su do sada mogle i da izumru. Kao što ćemo videti
od prvog do šestog poglavlja, takav scenario ne bi potpuno razrešio Fermijev
paradoks, ali bi nas približio rešenju, a uz to bi nesumnjivo uklonio sve izglede
za CETI. Čak i ako nisu mrtve, mete SETI možda nisu sposobne ili voljne da se
upuste u CETI aktivnosti iz svakakvih razloga, uključujući tehničke, ekonom-
ske ili bezbednosne prepreke. Konačno, čak i ako jesu sposobne i voljne, krajnje
je neizvesno, barem koliko sam u stanju da razaznam na osnovu argumenata
u literaturi, da li bi takva komunikacija bila i uspešna, jer bi kognitivne i biose-
mantičke razlike mogle biti prevelike da bi se uspostavio smislen dijalog. Povrh
svega toga, pitanje o vrednosti koju bi slična komunikacija donela ne bi trebalo
otpisati kao da je odgovor očigledan. Neki od ljudi koji su o tome najpredanije
razmišljali (recimo, veliki poljski romanopisac i filozof Stanislav Lem) upozo-
rili su nas na scenarije u kojima se komunikacija odigrala naizgled uspešno, a
da pritom nije stvorena nikakva istinska, opipljiva vrednost – bilo materijalna,
intelektualna ili duhovna.11
Korolar glasi da bi istorijska praksa SETI mogla biti varljiva ili loše osmišljena
sasvim nezavisno od istinskog astrobiološkog pitanja o gustini posmatrača u stvar-
noj vasioni. U diskusiji za konkretne metode ili protiv tih metoda korišćenih u
SETI od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, priznajem da se umereno pri-
klanjam učesnicima koji se izjašnjavaju protiv. Ali važno je razumeti da se debata
prevashodno vodi na terenu koji je nedvosmisleno izvan astrobiologije, a ponekad
i sasvim izvan nauke. Mislim na pitanja kao što je: u kojoj su meri naše metode za
SETI utemeljene u konkretnoj ljudskoj istoriji i kulturi?; koliko se pouzdano može
identifikovati veštački signal nasuprot šumu iz prirodnih izvora?; da li je ekonomično
xx  |  Uvod na na po mena

da se ovako troše oskudna sredstva namenjena nauci?; i tako dalje. Pojedina pitanja
su očigledno povezana s Fermijevim paradoksom (na primer: treba li da očekujemo
da će vanzemaljska civilizacija sama sebe uništiti pre nego što njena poruka dospe
do Zemlje?). Pa ipak, ne sumnjam da sa empirijskom SETI valja nastaviti, proši-
riti je (premda, što je prilično žalosno, tako nešto u današnjoj finansijskoj klimi
širom sveta ne izgleda verovatno) i obogatiti alternativnim metodama i pristupima
koliko god nam to ograničenja dopuštaju. Mada razlog jednim delom leži izvan
nauke – SETI je, na kraju krajeva, sasvim jeftina po merilima koja važe za empi-
rijske nauke, a nudi i zanimljive uzgredne koristi – drugim delom je veoma znača-
jan sa heurističkog stanovišta. Čak i ukoliko ne uspe, u smislu konkretne detekcije
signala koji nesumnjivo potiče od vanzemaljske inteligencije, svaki svakcijati SETI
projekat u načelu doprinosi smanjivanju sveukupnog parametarskog prostora za
kosmičke civilizacije. To nam omogućava da se za nijansu bolje usredsredimo na
one oblasti astrobiološkog pejzaža koje obuhvataju putanje koje bi vodile ka inte-
ligentnim posmatračima a pritom su saglasne sa svim raspoloživim dokazima. Ovu
važnu heurističku ulogu igraju i čisto parazitski ili arhivski SETI projekti: čak ni
negativni dokazi, s naučnog stanovišta, ne postoje u pravom smislu reči sve dok
se ne prepoznaju kao dokazi.12
Obično nije lako ubediti inteligentne osobe – pa čak ni astronome! – da je Fer-
mijev paradoks ozbiljan problem i da je u poslednje vreme postao još ozbiljniji.
Kako knjiga odmiče, nastojaću da taj početni skepticizam (ne prema vanzemalj-
skoj inteligenciji kao takvoj, već prema uvažavanju Fermijevog paradoksa) malo-
pomalo otklonim, kako redom budemo prolazili kroz različite aspekte pomenute
skupine dalekosežnih pitanja. Zadatak, između ostalog, nije jednostavan i zato
što nam sam problem potura ogledalo: neke od najdublje usađenih predrasuda i
dogmi o vasioni i mestu koje u njoj zauzima život jasno se ispoljavaju u reakcijama
ljudi ‒ kako naučnika tako i laika – kada im se paradoks prvi put predstavi. Kao
što ćemo videti, neke predrasude i dogme motivisane su vannaučnim stavkama
kao što su religijski pogledi; druge su svojstvene modernoj kulturi; treće bi mogle
da vode evoluciono poreklo iz duboke prošlosti naše vrste. Pored toga, nekoliko
čestih logičkih grešaka se uvek iznova javlja u odgovorima osoba koje, primera
radi, smatraju da je Fermijev paradoks „lako rešiv problem“, obično usled toga što
brkaju deo i celinu. Sve nam to nudi pouku koja seže znatno dalje od „pukih“ SETI
ili astrobioloških studija: razrešenje ovog, kao i drugih „Velikih pitanja“ ne nalazi
se tek tamo negde; jednim delom, ono uvek počiva u nama.
U glavnom delu knjige, osmotrićemo sada već obimnu literaturu posvećenu
Fermijevom paradoksu, tragajući ujedno i za klasifikacionom shemom koja
bi nam mogla pomoći da razumemo mnoge postavljene hipoteze. Problem se
 Uvo d na napo m ena   |  xxi

suštinski upliće u toliko disciplina i oblasti ljudskog znanja da je u ovom formatu

teško ponuditi išta više od veoma svedene skice. Na samom početku, valja pri-
metiti da nije sasvim iznenađujuće što je nekoliko naučnih hipoteza za razreše-
nje paradoksa kvalitativno formulisano u rekreacionom kontekstu, u umetnič-
kim delima naučne fantastike; možda je astrobiologija u jedinstvenoj poziciji da
ispolji takav uticaj na ljudske umove najrazličitijih inklinacija. Najzad, naučno
interesovanje za pitanja o životu izvan Zemlje umnogome je bilo potaknuto
epohalnim delima poput Rata svetova Herberta Džordža Velsa, 2001: odiseje u
svemiru ser Artura Klarka i Crnog oblaka ser Freda Hojla.
Nakon što predstavim glavne porodice rešenja, kritički ću ih uporediti u sve-
tlu skorašnjih astrobioloških rezultata i metodoloških principa. Iz više razloga
je važno identifikovati hipoteze koje najviše obećavaju kao predmet budućih
istraživanja. Pre svega, neviđena ekspanzija astrobiologije od 1995. godine nao-
vamo nudi nam mogućnost da se uhvatimo ukoštac sa mnogim različitim pita-
njima koja su do pre svega nekoliko decenija smatrana sasvim spekulativnim
i nedodirljivim. Nadalje, neke od perspektivnih istraživačkih strategija podra-
zumevaju detaljno numeričko modeliranje koje se mora obavljati u skladu sa
jasnim teorijskim smernicama, kakve u slučaju hipoteza za razrešenje Fermije-
vog paradoksa još uvek ne postoje. Na kraju, suočavamo se i sa srodnim proble-
mom kvantitativne procene budućih perspektiva čovečanstva, a to je pak, kao
što ćemo obilato videti u osmom i devetom poglavlju, tesno povezano s našim
uvidom u generičke porodice rešenja.
Plan izlaganja je sledeći. Nakon što u prvom poglavlju iznesem uvodne napo-
mene o paradoksu i njegovim različitim verzijama, razmotriću dva ključna
područja predznanja: kosmologiju i astrofiziku (u drugom poglavlju) i filozofiju
(u trećem). U ta dva poglavlja, imenovaću određeni broj postulata koji, strogo
primenjeni, vode paradoksalnom zaključku. Ispostaviće se, prirodno, da napu-
štanjem po jednog od tih postulata možemo da kreiramo četiri porodice reše-
nja paradoksa. Pojedinosti tih porodica ću razmatrati od četvrtog do sedmog
poglavlja. Uporedna analiza dosad ponuđenih rešenja data je u osmom poglavlju,
a neki putevi kojima bi se moglo poći u daljoj diskusiji i proučavanju Fermijevog
paradoksa naznačeni su u završnom, devetom poglavlju. Ono sadrži i podstrek
na delanje i umnožavanje radova u ovoj uzbudljivoj i dalekosežnoj oblasti.
Na kraju, uputno je da kažem nekoliko reči o formatu, tehničkim detaljima,
bibliografiji i izvorima. S vremena na vreme će se usred poglavlja ukazati zasen-
čeni okvir koji sadrži građu zahtevnijeg tehničkog nivoa. No nema potrebe da
vas obuzme panika! Većina okvira sadrži tek malčice složeniju građu, koju je lako
pratiti pomoću dopunske literature preporučene u svakom datom slučaju. Čak
xxii  |  Uvod na na po mena

i ako se ispostavi da nije baš tako, uvek preostaje nada da će se zainteresovani

čitalac vratiti sličnim mestima nakon potonjeg razmatranja i promišljanja.
Kada je reč o ukupnom broju izvora, Fermijev paradoks je bio i ostao intrigi-
rajuća tema, ako ne još od izvornog Fermijevog ručka, a ono u najmanju ruku od
početka SETI ere (1959‒1960), koji su označili projekat Ozma i studija Kokonija i
Morisona. Jednostavna pretraga termina „Fermijev paradoks“ putem Gugla daje
veliki broj rezultata, negde oko 430.000 – iako još uvek manje od preko 40 mili-
ona pogodaka za Britni Spirs, to je podosta za bilo koju makar i izdaleka naučnu
temu. Kao i obično, većina informacija raspoloživih na internetu se kreće u ras-
ponu od nepreciznih, u najboljem slučaju, do krajnje varljivih u najgorem. Neki
resursi mogu biti korisni kao polazna mesta za dublje upuštanje u literaturu, dok
drugi sadrže iscrpnu diskusiju o pojedinačnim hipotezama. Gde god je to bilo
praktično, takve resurse sam pobrojao u spisku na kraju knjige.
Objavljena literatura o Fermijevom paradoksu je znatno narasla tokom posled-
njih pola veka, premda joj je kvalitet sasvim neujednačen. Brinov enciklopedij-
ski članak iz 1983. godine star je preko tri decenije, ali sadrži još uvek najbolji
opšti pregled hipoteza i njihove teorijske pozadine. Bio je to prvi pokušaj da se
u prilično haotično istraživačko polje unese red i umnogome je imao uspeha.
Značajna vrednost Brinovog rada je u njegovom nastojanju da različite hipoteze
klasifikuje prema postojanju ili nepostojanju određene opšte odlike, prevashodno
odlika koje su poželjne sa epistemološkog i metodološkog stanovišta. U vidu
bonusa, Brin je (kao astrofizičar koji je postao pisac) uvrstio i neke ideje koje su
se javile samo u kontekstu fikcije, ali im je inherentna vrednost tako velika da
zavređuju ozbiljno proučavanje. Nažalost, u tome su bili spremni da ga slede tek
malobrojni, što se, uopšte uzev, nepovoljno odrazilo na celokupno područje, a
to ću pokušati da potkrepim i nekim primerima. Razume se, mnoge hipoteze
predložene su tek posle Brinovog pregleda, a što je još važnije, sve naše vidike u
vezi s pitanjima o kosmičkom životu duboko je preobrazio dolazak astrobiološke
revolucije počev od oko 1995. godine; otud je savremena dopuna Brinovog rada
preko potrebna. Ova knjiga je pokušaj da se ta praznina popuni.
Knjiga Stivena Veba Gde su vanzemaljci? Pedeset (/sedamdeset pet) rešenja
Fermijevog paradoksa vredan je doprinos popularnoj astrobiološkoj literaturi
i izvrstan uvod u neke od glavnih tema koje su se ukazale tokom pola veka po
Fermijevim primedbama za ručkom. No knjiga je neminovno podlegla odre-
đenim žanrovskim ograničenjima: primera radi, upravo joj ta lepo zaokružena
brojka u naslovu – pedeset – nameće očigledne granice; u drugom izdanju,
objavljenom 2015, spisak je, štaviše, uvećan za 50%! Taksonomija rešenja bi se
mogla znatno unaprediti; knjiga je bez sumnje namenjena najširoj javnosti, koja
 U vo dna napo m ena   |  xxiii

se veoma slabo razume u astronomiju i druge odgovarajuće naučne specijalno-

sti. Kao popularni uvod, Vebova knjiga je sjajno ispunila svoj zadatak; pa ipak,
širi aspekti problema, koji zalaze u astrobiologiju, filozofiju i studije budućno-
sti, nisu u njoj obrađeni kako dolikuje. Moje je skromno nadanje da će delo koje
držite u rukama doprineti da se taj prazan prostor ispuni.
Knjiga Pola Dejvisa Sablasna tišina: obnova naše potrage za tuđinskom inte-
ligencijom važan je noviji (2010) doprinos ozbiljnoj raspravi o pitanjima koja
okružuju problem vanzemaljske inteligencije i činjenicu da nje naizgled nema.
Knjiga se dotiče nekih pitanja vezanih za Fermijev paradoks, premda ta tema,
uprkos naslovu, nije u žiži narativa. Dejvisova knjiga je bitna iz drugog razloga,
o čemu će biti više diskusije u devetom poglavlju: ona zagovara „radikalno pro-
širenje SETI, ne tako što bi se još više radilo kao do sada (mada je i to dobro),
već preusmeravanjem na potragu za opštim znacima inteligencije“.13 Nemo-
guće je adekvatno proceniti važnost i bezvremenost ovog otrežnjujućeg poziva
pre nego što se u celosti razmotri ozbiljnost Fermijevog paradoksa u njegovim
modernim verzijama. Stoga je to dobar uvod u mnoge teme kojima ćemo se
detaljnije pozabaviti u ovoj knjizi.
ZAHVALNICA

N
ijedan čovek nije ostrvo; to takođe nije nijedna knjiga. Mnogi ljudi su
na ovaj ili onaj način doprineli ovom projektu tokom njegovog gotovo
osmogodišnjeg gestacijskog perioda. Iako bi nesumnjivo bilo prete-
rano ambiciozno navoditi iscrpan spisak, pomenuću bar one čiji je doprinos bio
najveći i najočigledniji, jer je to najmanje što mogu da učinim kako bih vratio
intelektualni i duhovni dug koji se nikada ne može istinski vratiti. Na prvom
mestu sam dužan da spomenem svog oca, Milivoja Ćirkovića, čija mi je pomoć
i podrška u svakom pogledu bila nezamenljiva.
Moj dugogodišnji urednik u Oksfordu, Kit Mensfild, bio je spiritus movens
celokupnog poduhvata; pisanje ove knjige bilo bi naprosto nemoguće bez nje-
gove ljubazne ali nepovlađujuće podrške. Ostatku tima kuće Oxford University
Press, na čelu s Denom Tejberom, Lidijom Šinodži i Kler Čarls takođe iskazu-
jem toplu zahvalnost. Pored toga što je napisao najobuhvatniji pregled teme u
formatu knjige i ljubazno obezbedio prošireno izdanje, Stiven Veb me je u svim
fazama ovog projekta snažno podsticao da s njim nastavim.
Slobodan Popović Bagi, legendarna figura u bolje obaveštenim beogradskim
umetničkim krugovima, uložio je mnogo vremena i energije da bi rukopis izgle-
dao bolje i bio nepresušni izvor ohrabrenja i podrške tokom dugih i teških godina
nastajanja rukopisa. Prirodno je da sam se uvek iznova oslanjao na njegovu lju-
baznu pomoć u prevazilaženju raznih prepreka i neizvesnosti, velikih i malih.
Povratne informacije od prvih koji su ga pročitali bile su suštinski značajne
za ovaj rukopis. Zoran Knežević, Alaster Nan, Srđa Janković, Milan Stojano-
vić, Momčilo Jovanović i Robin Maki ponudili su dragocene komentare koji su
umnogome unapredili kvalitet različitih delova teksta. Branislav Vukotić, kraj-
nje talentovan astrofizičar i astrobiolog, a uz to i prijatelj, doprineo je nekim od
najnadahnutijih ideja i sugestija. Zoran Živković, sjajan pisac i urednik, zadužio
me je na više načina nego što bih ikada mogao ovde nabrojati; možda su ključna
xxvi  |  Zahvalnica

bila njegova ohrabrenja u ne tako retkim trenucima sumnje i nesigurnosti. Slo-

bodan Perović sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu ljubazno mi je
pomagao tokom godina provedenih u radu na ovoj knjizi i obezbedio mi inspi-
rativno kolaborativno okruženje.
Takođe mi je veliko zadovoljstvo da izrazim iskrenu zahvalnost mojim oksford­
skim prijateljima i saradnicima Niku Bostromu, Andersu Sandbergu i Stjuartu
Armstrongu na mnogim prijatnim provokacijama i izazovima, kao i na veli-
kodušnoj tehničkoj pomoći po mnogim pitanjima. Konstruktivne rasprave sa
Polom Gilsterom, Vojinom Rakićem, Karlom Šrederom, Biljanom Stojković,
Evom Kamerer, Dejanom Uroševićem, Džordžom Dvorskim, Ivanom Almarom,
Džonom M. Smartom, Larijem Klesom, Markom Vokerom, Radomirom Đorđe-
vićem, Džordžom Maserom, Stivenom Dž. Dikom, Zoranom Stokićem, Viorelom
Badeskuom, Setom Baumom, Džejkobom Hak-Misrom, Živanom Lazovićem,
Gregorijem Matlovom, Slobodanom Ninkovićem, Aleksandrom Palavestrom,
Aleksandrom Bogojevićem, Gijem Konsolomanjom i Bojanom Stojanovićem
takođe su neizmerno doprinele izoštravanju nekih pogleda koje sam predsta-
vio u ovoj knjizi. Dušan Pavlović je odigrao važnu ulogu u pronalaženju nekih
od manje dostupnih referenci, kao i u očuvanju optimizma u pogledu projekta.
Reči su nemoćne da iskažu koliko toga dugujem mojim dragim prijateljima
i porodici, ljudima koji su mi pružili neverovatnu ljubaznost i podršku u ovom
ili onom trenutku, posebno Zori Ćirković, Mirku Ćetkoviću, Damiru Jelisav-
čiću, Aleksandru Obradoviću, Suzani Cvetićanin, Dejanu (Iliću) Rajkoviću, San-
dri Đorić Jelisavčić, Branislavu K. Nikoliću, Predragu Ivanoviću, Zoni Kostić,
Dušanu Inđiću, Ediju Bonu, Goranu Milovanoviću, Aleksandru Jaćimovskom,
Jeleni Mirković, Milošu Aćimoviću, Edvardu Nalbantijanu, Vladimiru Ljubinko-
viću, Ivani Kojadinović, Ani Eraković, Ireni Diklić, Dragoljubu Igrošancu, Tanji
Milovanović, Duški Kulman, Jeleni Andrejić, Karli Ilić Đurđić, Andrei Subotić,
Nikoli Božiću, Vigoru Majiću, Srđanu Samuroviću, Mileni Jovanović, Sunčici
Zdravković, Mariji Rajičić, Miroljubu Dugiću, Ani Parabucki, Tanji Vukadi-
nović, Marku Stalevskom, Maši Lakićević, Miroslavu Mićiću, Ani Vudrago-
vić, Alekseju Tarasjevu, Ivanu Halupki, Mariji Nikolić, Srđanu Cvetkoviću, Jani
Ristić, Mišku Bilbiji, Milošu Nikoliću, Đorđu Trikošu, Katarini Atanacković,
Sonji Kukić, Bojanu Pavloviću, Mihailu Gajiću i Branku Paviću. Svako puto-
vanje donosi svoje gubitke; ova knjiga duguje mnogo toga mojoj majci, Danici
Ćirković (1935‒2016), kao i nedavno preminulim kolegama i prijateljima Petru
Grujiću, Robertu Dž. Bredberiju, Branislavu Šimpragi i Ljubomiru Aćimoviću,
kojih ću se uvek s ljubavlju sećati po njihovoj ljubaznosti, podršci i drugarstvu
i kada pada kiša i kada sija sunce.
 Z a h valnica   |  xxvii

Važni internet servisi kao što su NASA Astrophysics Data System, ArXiv i Kon-
zorcijum biblioteka Srbije (KOBSON) neizmerno su doprineli ovom poduhvatu,
učinivši dostizanje nužnog stepena obaveštenosti i preciznosti lakšim i uzbud-
ljivijim nego ikad. Koristim priliku i da zahvalim Astronomskoj opservatoriji
Beograd i Institutu za budućnost čovečanstva Univerziteta u Oksfordu na tome
što su mi obezbedili izvanrednu i krajnje inspirativnu atmosferu za rad na ovoj
knjizi. Povremeno boravljenje u Naučnom centru u Petnici pomoglo mi je da
jasnije razmišljam o mnogim pitanjima koja se u knjizi pretresaju.
Najzad, večito nadahnuće za ovakav rad dolazi od mnogih umetnika koji nam
omogućuju da iskusimo lepotu; iskazano veličanstvenim rečima Halila Džu-
brana, „sve ostalo je vrsta čekanja“. Posebno je slušanje muzike za mene oduvek
bilo neizostavni deo doživljaja pisanja. Zato bi eklektički zvučni zapis uz Veliku
tišinu – što je verovatno oksimoron – obuhvatio kompozicije Johana Sebastijana
Baha, Franca Šuberta, Riharda Vagnera, Sergeja Rahmanjinova, Kurta Vajla, Neta
Kinga Kola, Džona Lija Hukera, Leonarda Koena, Dajane Krol, Dejvida Bouvija,
Hozea Felisijana, Karlosa Santane, Ultravox, Television, Nika Kejva i The Bad
Seeds, Garija Mura, Azre, EKV, Arsena Dedića, Suba, Enrika Masijasa, Mistake
Mistake, Bebel Žilberto, Anastasije, Dream Theater i Muse.
Svakako da preostaju mnoge slabosti i neadekvatnosti; za sve njih preuzimam
punu odgovornost.
P O G L AVL J E 1

Uvod
Mnoga lica Fermijevog paradoksa

Z
a svako putovanje je bitan dobar početak. U ovom uvodnom poglav-
lju, ispitaćemo nekoliko istorijski i epistemološki relevantnih definicija
Fermijevog paradoksa, da bismo se zatim usredsredili na najjaču verziju
problema. Detaljno ćemo izložiti skrivene pretpostavke koje su u tu najjaču ver-
ziju ugrađene, a potom ćemo predložiti novu taksonomiju rešenja čiji je temelj
prihvatanje ili neprihvatanje svake navedene pretpostavke ponaosob; tu takso-
nomiju ćemo dalje razvijati kroz naredna poglavlja.

1.1  Znameniti ručak

Može se reći da je Fermijev paradoks najneshvaćenije od svih „Velikih pitanja“ koja

su postavljana u istoriji nauke, a ujedno i najveći izazov za sve praktične SETI aktiv-
nosti. Kao što je danas već dobro poznato (nakon što je to marljivim istraživačkim
radom ustanovio Erik M. Džons), ključni argument vodi poreklo iz opaske koju je
za ručkom izneo veliki fizičar Enriko Fermi: Gde su svi?1 Dok je Fermi jednog let-
njeg dana 1950. godine ručao u Los Alamosu sa Edvardom Telerom, Emilom Kono-
pinskim i Herbertom Jorkom, razgovor im se u nekom trenutku dotakao poplave
opažanja neidentifikovanih letećih objekata (NLO) širom Sjedinjenih Američkih
Država. Upravo su tih dana nestale i neke kante za smeće u Njujorku, pa je karika-
turista Njujorkera (u dnevnom izdanju od 20. maja 1950) za to nedelo optužio van-
zemaljske posetioce. U opuštenoj atmosferi, Fermi je primetio da bi poseta vanze-
maljaca zbilja mogla da predstavlja jedinstven, zajednički uzrok dveju nezavisnih
empirijskih pojava – u ovom slučaju opažanja NLO i nestanka kanti za smeće – i to
2  |  Uvod

u najboljem duhu naučne metodologije: valja tragati za što manjim brojem uzroka
za što veći broj različitih fenomena. Priča je onda skliznula ka uopštenom pitanju
postoji li ili ne postoji vanzemaljska inteligencija. Iako nisu uzeli ozbiljno pripove-
sti o letećim tanjirima, Fermi i njegovi drugovi su i te kako ozbiljno raspravljali o
temama poput međuzvezdanih putovanja, pa čak i kretanja brže od svetlosti. A onda
je, nakon određene stanke – a verovatno i usred kakve ukusne đakonije, kao što se
dâ zamisliti kada su u pitanju slični presudni trenuci, uvek bliži carstvu legendi i
fantazija nego istorijskih činjenica – Fermi navodno postavio svoje slavno pitanje.
Zbilja, gde su svi? Prijatelji su razumeli da veliki fizičar misli na vanzemaljce.
Fermijevo rezonovanje je, u najkraćim crtama, glasilo ovako: naše astronom-
sko okruženje je veliko kako u prostoru tako i u vremenu, ali je u određenom,
bitnom smislu vremenska skala veća nego prostorna. Od jednog do drugog kraja
naše galaksije ima otprilike 100.000 svetlosnih godina2, što znači da bi vrsti spo-
sobnoj za međuzvezdana putovanja, ukoliko bi putovala sasvim skromnom brzi-
nom od jedan odsto brzine svetlosti, trebalo oko 10 miliona godina da je pređe s
kraja na kraj. Budući da je galaksija nekih hiljadu puta starija od te brojke, svaka
tehnološka civilizacija bi imala na raspolaganju i znatno više vremena da se raširi
i kolonizuje sve planetarne sisteme što postoje u Mlečnom putu. Ako bi jedna
vrsta u takvom poduhvatu omanula, neka druga ne bi. Shodno tome, ukoliko bi
postojao iole značajan broj inteligentnih bića, ona bi već bila ovde. Pa ipak ih ne
opažamo – ni na Zemlji niti igde drugde u Sunčevom sistemu. Za Fermija, kao
i za mnoge potonje mislioce, tako nešto predstavljalo je paradoks.
Ne smemo smetnuti s uma da se sve događalo sedam godina pre Sputnjika 1 i
punih jedanaest godina pre prvog svemirskog leta Jurija Gagarina. Nažalost, Fermi
nije doživeo da posvedoči nijednom od ta dva epohalna događaja za čovečanstvo,
pošto je umro 1954, svega četiri godine nakon ručka u Los Alamosu. No njegova se
moćna intuicija u ovom slučaju izvanredno pokazala, jer nije video nikakav razlog
da međuzvezdana putovanja budu nemoguća (ne vidimo ga ni mi danas, uprkos
upornim tvrdnjama3); čak i ako je potcenio veličinu galaksije, to je u najboljem slu-
čaju učinio za svega nekoliko redova veličine. Bilo kako bilo, Fermi je pronašao način
da jasno i nezaboravno iskaže očiglednu, ali i dalje nedovoljno shvaćenu činjenicu:
čovečanstvo je nova pojava na kosmičkoj sceni; već i samo zbog toga, vanzemalj-
ska inteligencija, ukoliko postoji, najverovatnije je starija od nas. Ako sad ubacimo
savremene vrednosti za starost i veličinu galaksije, ili druge astrofizičke podatke, to
će samo ojačati zaključak – i po svoj prilici još više uvećati starosnu razliku.
Zamisao da čak i vremenske i prostorne skale o kojima ne posedujemo savr-
šeno znanje nameću ograničenja našim konvencionalnim predstavama o pore-
klu i evoluciji inteligentnih bića, toliko je briljantna da joj još uvek nismo sagle-
dali sve implikacije. Nakon što je veliki ruski pionir nauka o svemiru Konstantin
 Znam eniti ru čak   |  3

Edvardovič Ciolkovski 1933. godine4 prvi razmatrao sličan argument u štampa-

nom obliku (premda manje u naučnom, a više u filozofsko-mističkom duhu), da
bi ga zatim u narednim decenijama detaljno razradili Dejvid Vjuing, Majkl H.
Hart, Frenk Dž. Tipler, Glen Dejvid Brin, Stiven Veb i mnogi drugi, on postavlja
strahovit izazov svakom teorijskom okviru koji sadrži pretpostavku o naturalistič-
kom poreklu života i inteligencije.5 Samo po sebi, tako nešto bi moralo da brine i
druge, a ne samo oduševljene pobornike SETI i zaluđenike za naučnu fantastiku,
budući da dovodi u pitanje neke od najdubljih filozofskih, društvenih i kulturnih
temelja moderne ljudske civilizacije. Teško je zamisliti naučni problem koji bi bio
bogatiji i bremenitiji značenjem, ili pak tešnje povezan sa drugim „Velikim pita-
njima“ što su se u nauci postavljala kroz epohe. Fermijev paradoks, uz to, pruža i
sjajnu priliku za obraćanje javnosti, kao i popularizaciju i promociju astronomije,
evolucione biologije, studija budućnosti, filozofije nauke i srodnih područja.
Premda bi dosledno i dubinsko istraživanje istorijata Fermijeve zagonetke pre-
raslo okvir ove knjige, jednog se istorijskog pitanja ipak moramo dotaći, budući
da ono i dalje rađa mnogobrojne pogrešne predstave i zabune. Postoji, naime,
tvrdokorni mit da za Fermijevo pitanje niko nije znao u razdoblju od četvrt veka,
od 1950. do 1975. godine, sve dok o tome nije pisao Hart u radu koji je objavljen
u časopisu Quarterly Journal of the Royal Astronomical Society (a takođe i Vjuing,
u istovremenoj, mada znatno manje poznatoj studiji).6 Skeptici i kritičari Fermi-
jevog problema često se služe pomenutim mitom kako bi tvrdili da ni sam ute-
meljivač nije shvatao problem naročito ozbiljno i da mu je intelektualna istorija
siromašnija nego što isprva deluje.7 Takva tvrdnja je varljiva, a strogo gledano i
netačna; iako je u navedenom periodu zaista objavljeno malo istraživačkih radova,
tako nešto se nipošto ne bi smelo uzeti kao dokaz da su pitanja bila zaboravljena,
zanemarena ili svesno obezvređena. Problem Velike tišine – nazvaću ga jaki FP
(videti odeljak 1.2.3) – razmatrao je 1962. godine Josif Samuilovič Šklovski u svo-
joj dalekosežnoj monografiji, na koju su ga izvesno delom potakli projekat Ozma
i Dajsonova beleška o sferama koje danas nose njegovo ime.8 Premda razrada pre-
cizne i detaljne genealogije ideja vezanih za ovu temu ostaje zadatak za istoričare
nauke, ona nam sasvim sigurno ne bi dala povoda da problem olako odbacimo.
Na Šklovskog je očigledno uticao rad Kardaševa, kodifikovan u članku naslovlje-
nom „Prenos informacija od strane vanzemaljskih civilizacija“ (“Transmission of
Information by Extraterrestrial Civilizations”) iz 1964, mada neformalno poznat
već godinama pre toga; tokom čitavih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina
Šklovski je, u suštini, pisao o problemu Velike tišine ili Fermijevog paradoksa.9
Razmatranja Šklovskog razradio je i proširio Stanislav Lem u zbirci eseja Summa
Technologiae, i to pod sličnim nazivom – „nepostojanje [astroinženjerskih] čudâ“ ili
„ćutanje vasione“. Prilično je zlosrećna okolnost da je ovo Lemovo magistralno delo
4  |  Uvod

objavljeno na engleskom tek 2013. godine.10 Neposredno nakon početnog talasa

debata potaknutih Hartovom studijom iz 1975, Brin je svojim ključnim pregledom iz
1983. doprineo rasprostiranju ne samo Velike tišine kao mema, već i daleko značaj-
nijeg uvida da Velika tišina nije ništa drugo do uopšteni oblik Fermijevog pitanja.
Da se za Fermijevo pitanje znalo unutar naučne zajednice, makar i „u ilegali“,
pokazuje i činjenica da se ser Fred Hojl, koji je u to vreme bio među najistaknu-
tijim figurama u nauci, već sasvim rano pozivao na Fermijev paradoks, premda
pod drugim nazivom. Pošto je imao prilično bliskih kontakata u Los Alamosu
– a i priliku da i sâm ruča s Fermijem!11 – Hojl je očigledno načuo glasine o
ručku iz 1950. godine, pa ga je pomenuo 1964, tokom predavanja u čast Džesi
i Džona Danca na Univerzitetu države Vašington u Sijetlu12 (premda je pitanje
gde su svi? greškom pripisao Teleru!). Potom je, međutim, izvukao veoma bitne
pouke iz tog problema – koji je očigledno smatrao krajnje realnim. O tim ćemo
poukama govoriti u četvrtom poglavlju i drugde.
Pošto mi je strahovito važno da potpuno razjasnim na šta mislim kada govorim
o Fermijevom paradoksu, pokušaću da već na samom početku jasno izložim nje-
gove različite verzije. Kao što ćemo i te kako videti, zabuna koja gospodari litera-
turom o problemu delom potiče upravo od toga što se različite verzije međusobno
mešaju. To ne znači da je problem u celini – pa ni većim delom – semantičke
prirode, da je reč o pseudoproblemu, niti da ga je moguće razrešiti ili izbeći na
filozofskom nivou, kao što su tvrdili pojedini skeptici.13 Dok plovimo ka riznici
istraživanja za koja nam je Fermijevo pitanje dosad pružalo inspiraciju, i još će
je više pružati u budućnosti, valja nam pažljivo krmaniti između Scile simplici-
stičkog prezira prema „lažnom problemu“ i Haribde očajavanja i osujećenosti
pred istinskom složenošću zagonetke i bezbrojnim zamršenim pitanjima što su
s njom povezana. Niko nam, doduše, nije ni obećao bezbedno putovanje.

1.2 Različite verzije paradoksa

Pošto se Fermijeve izvorne primedbe za ručkom katkad uzimaju za autoritativno

tumačenje paradoksa14, vredno je truda da ih ovde jasno formulišemo.

1.2.1 Proto-FP

Proto-FP: Neprisutnost vanzemaljaca na Zemlji u neskladu je s postojanjem

velikog broja vanzemaljskih civilizacija i našim konvencionalnim pretpostavkama
o njihovim mogućnostima.
 Različite ve r zij e pa r a d o ksa   |  5

Svako ko ozbiljno proučava SETI bi u vezi s ovom verzijom paradoksa morao

da obrati pažnju na dve stvari:

1. Sama praksa oslanjanja na „autoritativno tumačenje“ bilo kog slože-

nog shvatanja u nauci krajnje je sumnjiva. Činjenica da koncept nosi
naziv „X“ ne znači da je taj naziv više nego periferno bitan za sam
koncept. Da bih to pokazao, u Astrobiološkom pejzažu sam se poslu-
žio pojmom „Lu Gerigova bolest“15, ali je ovde još relevantniji pri-
mer upotreba termina „kopernikanski“ u opisivanju našeg aktuelnog
modela Sunčevog sistema – o Sunčevom sistemu danas svakako ne
učimo iz Kopernikove knjige. Štaviše, postupati slično danas bi bilo
ne samo naivno i ograničavajuće, već i nedvosmisleno pogrešno; naj-
zad, moderan postnjutnovski pogled na arhitekturu vasione razlikuje
se od prvobitne Kopernikove verzije otprilike isto koliko i od ptole-
mejskog geocentričnog univerzuma. Kružne orbite u današnjem svetu
planetarnih nauka nemaju poseban značaj kakav su imale u Koperni-
kovim spisima, a ni Sunce svakako nije mistički izvor svekolike sve-
tlosti i sveg dobra, kao što je on pisao u delu De revolutionibus. No
čak su i ovakve činjenične i logičke greške neznatne spram okolnosti
da je kopernikanski model Sunčevog sistema godinama, decenijama,
pa i vekovima po smrti Nikole Kopernika bio značajan istorijski feno-
men, do te mere da bi ograničavanje termina „kopernikanski“ na opis
dat u spisu De revolutionibus bilo užasavajuća greška. Slično tome,
danas možete da budete izvrstan relativista a da ne pročitate ni reč iz
Ajnštajnovih izvornih zapisa o toj temi, ili pak istaknuti evolucioni-
sta a da u Postanak vrsta niste ni zavirili. Isto važi i za Fermijev para-
doks; a pošto Fermi, kao što su pojedini kritičari požurili da istaknu,
zapravo nije obavio nikakva istraživanja na datu temu, njegove bi se
opaske za ručkom još manje mogle uzeti za kanonsko gledište o celo-
kupnom problemu nego što bi se gorepomenuta Kopernikova knjiga
mogla upotrebiti kao udžbenik kopernikanskog modela u planetar-
nim naukama (s obzirom da je Kopernik ipak posvetio najveći deo
života marljivom proučavanju kretanja planeta). Najveća moć nauke
leži u mogućnosti uopštavanja; ukoliko se neki argument lako može
dodatno uopštiti – a time i ojačati – naučno je i intelektualno pošteno
jedino suočiti se s najopštijom verzijom, nezavisno od njene istorijske
geneze i evolucije.
6  |  Uvod

2. Fermijeva zapažanja je potrebno nedvosmisleno smestiti u kontekst

našeg tadašnjeg poznavanja fizike, astronomije, biologije, pa čak i
socio­logije. Na njih ga je neposredno potaklo ludilo za „letećim tanji-
rima“ koje tek što beše otpočelo, donevši – barem u očima javnosti
– mogućnost empirijske potvrde davnašnjih pluralističkih spekula-
cija o vanzemaljskom životu i inteligenciji.16 Bile su to u najboljem
slučaju protonaučne spekulacije, daleko od naučne prakse moderne
astrobiologije; a ako smo iole ozbiljni u pokušaju da razrešimo pro-
blem, poželjno je da ga, koliko je god moguće, stavimo upravo u gore-
navedeni kontekst. Takođe moramo imati u vidu da je astronomija u
Fermijevo doba raspolagala tek veoma skučenim znanjem. Koncept
hablovskog širenja vasione još je bio relativno nov i nesiguran, kao što
je 1952. godine pokazao Bade svojom revizijom skale vangalaktičkih
razdaljina.17 Procene starosti vasione, a i galaksije Mlečni put, imale
su raspon nesigurnosti od bar nekoliko redova veličine. Razume se
da se nije znalo ni za jedan planetarni sistem izvan Sunčevog, a čak je
i na rana, lažna opažanja sličnih sistema, poput Van Kempovog, bilo
neophodno pričekati još nekoliko godina.18

Hladni rat je već bio otpočeo, a Drugi svetski rat je svima još uvek prebivao u
svežem sećanju, sa svojim uzdizanjem grube, fizičke sile. Mogla je imati značaja i
ideja o „sferama uticaja“ i njihovom širenju, prirođena hladnoratovskom razmi-
šljanju i nesumnjivo zastupljena u intelektualnoj atmosferi Los Alamosa (među
učesnicima ručka je, najzad, bio i Edvard Teler, prototip za slavnog „doktora
Strejndžlava“ iz istoimenog filma Stenlija Kjubrika iz 1964. godine). I sam feno-
men NLO se s vremena na vreme tumači iz ugla hladnoratovske atmosfere.19
Čak je i nacistička zamisao o Lebensraumu („životnom prostoru“) mogla da
ima određen posredan upliv na razmišljanja koja su usledila tokom opisane pauze
za ručak te 1950. godine. U najprostijoj formulaciji – a nacistička ideologija zna
da zbunjuje i neretko sama sebi protivreči – zamisao glasi da se „rase“ odlikuju
urođenom težnjom da se šire kroz „životni prostor“, čak i ukoliko za tako nešto ne
postoji nikakav poseban ekonomski, vojni ili kulturni podsticaj.20 Uvek je napro-
sto reč o „sudbini“, pri čemu je „višim“ rasama očito suđen znatno veći Leben-
sraum nego njihovim „nižim“ susedima. Mada su ovakve sociobiološke ideje bile
ukorenjene u naivnom i odavno diskreditovanom socijalnom darvinizmu iz vik-
torijanskog doba, ne bi se smela olako potceniti njihova zloslutna prisutnost i u
dvadesetom veku, a naročito u eri Hladnog rata. Žestina mukotrpno izvojevane
bitke protiv nacističkog totalitarizma bila je 1950. godine ljudima još i te kako u
 Različite ve r zij e pa r a d o ksa   |  7

svežem sećanju; dok se u srcu Evrope upravo stvaralo novo, sovjetsko totalitarno
carstvo, čak ni posve liberalnom duhu nije bilo teško da pronađe poneko zrnce
istine u sličnim surovim imperijalističkim idejama. U svemu je, takođe, mogla
da ima udela i dugogodišnja izloženost samog Fermija, kao i njegovog sadruga
za ručkom, Telera, totalitarizmu i klasičnom totalitarnom slavljenju moći, teri-
torijalne ekspanzije i napola mistične „životne sile“.21
Ako neko smatra da sam otišao predaleko, ovde bismo mogli da načas zasta-
nemo i osmotrimo jedno remek-delo kako književnosti tako i futurističkog –
a i astrobiološkog! – razmišljanja: Rat svetova Herberta Džordža Velsa (1897).
Ma šta neko mislio o Teleru i njegovoj nastrojenosti da vodi Hladni rat, niko ne
može poreći da je Vels bio iskreni humanista i da je najveći deo blistave karijere
proveo prilično blizak levom kraju političkog spektra.22 No Rat svetova je, već
od prvog pasusa, napisan kao socijalno-darvinistička pripovest o paralelnoj evo-
luciji. Pošto se Mars – prema tada preovlađujućoj Kant–Laplasovoj kosmogoniji
– obrazovao pre Zemlje, Marsova biosfera i civilizacija bi morale biti starije; a
pošto je ista razlika u starosti dovela i do pogoršanja klime na Marsu, Marsovci
bi imali sva prava da potraže novi Lebensraum na najbližoj nastanjivoj planeti,
što je igrom slučaja naša Zemlja. Taj proces, u suštini, nije ništa nemoralniji, kao
ni moralniji, od krčenja tropskih prašuma da bi se napravilo mesta za nove nase-
obine daleko od plavnih područja; naš današnji plemeniti ekološki senzibilitet
ne bi smeo da nas toliko zaslepi da poverujemo kako bi mnogi smatrali sličan
čin neispravnim čak i danas – a kamoli u viktorijansko doba. (A ne smemo ni
da se zavaravamo da seča tropskih prašuma, isušivanje močvara ili sprovođenje
ma koje druge vrste melioracije ne dovodi do izumiranja na hiljade vrsta, što se
tek odnedavno shvata.) Otud se Vels – suprotno većini trivijalnih modernih ver-
zija njegovih dela – na sve načine trudi da sukob između Marsovaca i Zemljana
ne prikaže kroz moralnu vizuru, odnosno kao zlu, ničim izazvanu agresiju. Za
njega je reč o „prirodnoj“ (što će reći socijalno-darvinističkoj) posledici ogro-
mne intelektualne nadmoći Marsovaca, udružene s imperativom da prežive u
promenljivoj fizičkoj vasioni, što uvek obezbeđuje motivaciju za „kolonijalno“
prisvajanje resursa životnog prostora. Činjenica da takvi postupci uzrokuju lju-
dima neverovatnu patnju i razaranje ne razlikuje se suštinski od bilo kog dru-
gog ekološkog preokreta, niti od okolnosti da se pojedine bube, divlje cvetnice,
pa i pande i polarni medvedi upravo sada, dok čitate ovu knjigu, rvu s rđavim
stranama naših melioracionih poduhvata.
Kasnije ću objasniti na koji način je naše tumačenje logike Fermijevog para-
doksa i dalje pod uticajem sociobioloških pretpostavki ili pretenzija (doduše
u njihovim današnjim, znatno prefinjenijim verzijama23); za naš trenutni cilj
8  |  Uvod

da formulišemo proto-FP biće dovoljno da istaknem kako nam, iako je Fermi

zastupao opšte gledište da vanzemaljska inteligentna bića ne postoje, smesta
padaju na um još najmanje dva tumačenja. Prvo su italijanski velikan i njegovi
kompanjoni očigledno odbacili još na samom početku ručka, a to je mogućnost
da su NLO zaista vanzemaljski posetioci. Odbacili su ga s punim pravom, u šta
se danas možemo pouzdati još više nego onomad, ali sličnu ideju ipak prihvata
veliki (možda čak i većinski) deo javnosti, te je za takve ljude Fermijev paradoks
sledstveno razrešen od samog početka. O sličnim zamislima ću detaljnije govo-
riti u četvrtom poglavlju, gde ću se baviti solipsističkim eksplanatornim hipote-
zama. Drugo tumačenje glasi da je Fermi bio previše utonuo u materijalističku
naučnu tradiciju da bi makar i načas posumnjao kako rešenje prividnog para-
doksa ne mora nužno da leži u domenu nauke. Stoga je njegova reakcija na isti
osnovni uvid – razlika u nivou znanja kojim je astronomija raspolagala u ono
doba ovde se ne čini tako bitnom – bila sasvim suprotna reakciji Ciolkovskog,
koji je, kao što sam ranije pomenuo, rešenje tražio u napola mističkoj transcen-
denciji svih svesnih bića. Sredinom dvadesetog veka, zamisao da bi napredne
inteligencije tragale za „drugim svetovima“ i transcendentnim Apsolutom umesto
da vršljaju galaksijom i grade međuzvezdanu imperiju, zvučala je nepopravljivo
staromodno, možda čak i srednjovekovno. Ne bez ironije, u krivudavim toko-
vima istorije ideja upravo su misli ruskog pionira astronautike nedavno stekle
ultramoderno otelovljenje u vidu hipoteza singularnosti i informatičkog prelaza,
koje ću detaljno razmatrati u šestom poglavlju.24
Možda je ovo ujedno i najbolji okvir da raščistimo terminološko pitanje koje
se u izvesnim krugovima neminovno pominje u svakoj diskusiji o međuzvezda-
nim civilizacijama ili o kosmičkoj viziji budućnosti čovečanstva: koncept među-
zvezdane kolonizacije. Proto-FP se ponekad shvata kao tvrđenje da vanzemalj-
ska inteligentna bića nikada nisu kolonizovala Zemlju, a ne da je nisu posetila.
Ukoliko je zbilja neophodno naglašavati tako proste stvari (a ja ipak smatram da
nije, barem ne s tačke gledišta inteligentnog čitaoca), koncept kolonizacije vasi-
one načelno označava uspostavljanje i održavanje kolonija ljudi ili drugih inteli-
gentnih bića u inače nenastanjenim vasionskim oblastima (ili, u najmanju ruku,
oblastima nenastanjenim svesnim bićima), kao i crpljenje tamošnjih resursa radi
očuvanja ili daljeg razvijanja napredne tehnološke civilizacije. Tako nešto je, dakle,
u kosmičkim razmerama ekvivalentno kolonizatorskim aktivnostima grčkih gra-
dova-država (Korint, Fokeja, Halkida) i onih feničanskih (Tir, Sidon), koje su,
kad god bi im zapretila prenaseljenost, upućivale neke od svojih građana, obično
pomorskim putem, da na pogodnom mestu osnuju nov grad. Analogija nipošto
nije tek slučajna; kao što ćemo videti u sedmom poglavlju, postoji više konkretnih
 Različite ve r zij e pa r a d o ksa   |  9

fizičkih razloga zašto antički gradovi-države predstavljaju najpribližniju zemalj-

sku analogiju kosmičkoj evoluciji – pod pretpostavkom da ma kakva analogija
tu važi – a svakako znatno bolju analogiju nego nacionalne države ili imperije iz
drugih epoha ljudske istorije. U sličnom maniru, vizionari kosmičke budućnosti
čovečanstva, od Konstantina Ciolkovskog, preko ser Artura Klarka i Džerarda
O’Nila, pa sve do Roberta Zubrina, Reja Kercvejla i Ilona Maska, najavljivali su
kolonizaciju Meseca, Marsa ili drugih planetarnih sistema, čak i međuzvezdanog
i interplanetarnog prostora. Kada naučnici u SETI studijama govore o „koloniza-
ciji“ drugih planeta, planetarnih sistema ili čak galaksija, ili kada ja to činim ovde,
za nas taj termin nema ničeg zajedničkog sa čovekovom prezira dostojnom prak-
som pokoravanja ili porobljavanja starosedelačkih populacija ili nasilnog širenja
uskogrudih religija. Uopštavanje takvih i sličnih gnusnih postupaka na čitavu
vasionu neobuzdan je i sasvim neutemeljen antropocentrizam, a uz to i svedo-
čanstvo da za neke od nas, umesto da se potrude da iščitaju ozbiljnu literaturu o
SETI, uzor kontakta predstavljaju Ratovi zveda ili Svemirski vojnici.25 No slične
iracionalne, nagonske reakcije koje se javljaju već i na sam pomen „kolonizacije
svemira“ u mnogim krugovima su gotovo neizbežne.

1.2.2  Slabi FP

Slabe verzije Fermijevog paradoksa pomaljaju se kada mu pridodamo saznanja

savremene astronomije koja se odnose na Sunčev sistem i pojedine dodatne filo-
zofske pretpostavke. Dokle je neko spreman da u tome ide razlikuje se od autora
do autora, no prototipska formulacija bi mogla da glasi ovako:

Slabi FP: Neprisutnost vanzemaljaca i njihovih artefakata na Zemlji u neskladu

je s postojanjem velikog broja vanzemaljskih civilizacija i našim konvencionalnim
pretpostavkama o njihovim mogućnostima.

Ova verzija se sve vreme podrazumeva u većini popularnih rasprava o para-

doksu i SETI studijama u načelu. Skeptične diskusije kakve su izneli Hart i Tipler
zasnovane su upravo na toj pretpostavci, analiziranoj u svetlu Hartove takozvane
„činjenice A“: neprisutnosti vanzemaljaca u Sunčevom sistemu.26 Pojedinci gaje
sumnju u kojoj se meri možemo pouzdati u pomenutu premisu – mada nas raz-
boritost podseća da smo je prihvatili na osnovu postojećih empirijskih činjenica;
o nekim (većinom tek napola ozbiljnim) pokušajima njenog poricanja govoriću
u četvrtom poglavlju. Premisu slabog FP, razume se, intuitivno potkrepljuje
10  |  Uvod

plauzibilno nagađanje da bi ma kakvu posetu vanzemaljskih inteligentnih bića

Zemlji bilo veoma teško sakriti ili zanemariti. Podjednako je očigledno da slabi
FP omogućava mnogim istraživačima da problem zaobiđu time što će ustvrditi
da greška počiva u našoj pretpostavci da su međuzvezdana putovanja moguća:
ukoliko su, iz nekog zasad nedokučivog razloga, ona neizvodljiva, bilo u fizič-
kom ili u društvenom smislu, rezonovanje koje podupire slabi FP se urušava.
Ironija je da je najubedljiviju formu slabog FP, kao što ćemo videti, iznedrio
SETI skeptik kakav je Tipler.
Ali čak ni mnogi veoma pažljivi posmatrači ne uviđaju jednostavan način da
se Fermijev paradoks neizmerno obogati sadržajem, tako što ćemo ga proširiti
da obuhvati neprisutnost vanzemaljaca na Zemlji i u čitavom Sunčevom sistemu,
dosadašnji neuspeh SETI projekata, kao i mogućnost da se zaobiđe (za neke)
sporno pitanje međuzvezdanih putovanja.

1.2.3  Jaki FP

Ako napravimo odvažan korak i uopštimo slabi FP na sveukupnu sumu naših

astronomskih opservacija, uključujući i negativne rezultate dosadašnjih SETI
pretraga, dobićemo najjaču i najozbiljniju formu paradoksa.

Jaki FP (Velika tišina, Silentium universi): Neprisutnost ma kakvih intencional-

nih aktivnosti, manifestacija ili tragova vanzemaljskih civilizacija u svetlosnom
konusu naše prošlosti u neskladu je sa postojanjem velikog broja vanzemaljskih
civilizacija i našim konvencionalnim pretpostavkama o njihovim mogućnostima.

Implikacije ove verzije znatno su dalekosežnije u poređenju s drugim verzi-

jama, i to iz veoma prostog razloga: ona podrazumeva određene pretpostavke o
svetlosnom konusu naše prošlosti, kolosalnom području prostorvremena koje
obuhvata ne samo Mlečni put već i mnoge okolne galaksije. Njome se, uz to,
uzima u obzir najopštija kategorija aktivnosti koje bi se mogle pripisati van-
zemaljskim inteligentnim bićima (ili, ako upotrebimo pogodan izraz što su ga
predložili Pol i Karen Anderson, sofontima), a ne samo posećivanje ili koloni-
zacija, što se tradicionalno – i varljivo – nalazi u žiži razmišljanja o Fermijevom
paradoksu. I dok detektabilna prisutnost vanzemaljaca u Sunčevom sistemu
implicira intencionalnu aktivnost, u obrnutom smeru implikacija ne važi. Kate-
gorija intencionalnih aktivnosti znatno je šira i obuhvata značajne mogućnosti
u koje, na primer, spada izrada Dajsonovih sfera ili drugih makroinženjerskih/
 Različite ve r zij e pa r a d o ksa   |  11

astroinženjerskih artefakata, poput rudarenja zvezda ili zvezdane regeneracije.

Primer fenomena koji bi mogao da pripada takvoj široj kategoriji jeste neobično
ponašanje tela koje nam u redovnim razmacima zaklanja zvezdu KIC 8462852
(ili, tehničkim rečnikom, „tranzitira“); otkriven 2016. godine, taj objekat je i
dalje krajnje kontroverzan.27
Zbog toga se jaki FP katkad označava i kao „odsustvo kosmičkih čudesa“
ili „astrosociološki paradoks“.28 Prema evokativnim rečima fizičara Adrijana
Kenta, suviše je prokleto tiho u lokalnoj vasioni.29 Slabi FP i proto-FP mogu se
u vidu posebnih slučajeva izvesti iz jakog FP kao najopštijeg slučaja, ukoliko se
naše znanje ograniči na Sunčev sistem ili Zemlju a šira kategorija intencionalnih
aktivnosti na posećivanje ili ostavljanje artefakata na našoj planeti ili u njenoj
neposrednoj blizini (kao što je simbolično predstavljeno na slici 1.1).
Iz oba razloga (usled uzimanja u obzir većeg prostorno-vremenskog volumena
i obuhvatnije kategorije fenomena), premisu jakog FP je – u načelu – lakše opo-
vrgnuti od ma koje alternative, što je, razume se, prema postpozitivističkoj episte-
mologiji prednost koja jaki FP već od samog početka čini „naučnijim“ u prilično
širokom značenju – otud i atribut „jak“. Termin „Fermijev paradoks“ upotre-
bljavaću u tom značenju do kraja knjige, osim ukoliko eksplicitno ne naznačim
drugačije; osim toga, na više mesta pokušaću da pokažem kako istraživanja u
vezi sa Fermijevim paradoksom umnogome predstavljaju traganje za empirij-
skim opovrgnućem eksplanatornih hipoteza – što bi, opet, trebalo da obezbedi
više potpore njegovom naučnom kredibilitetu.
Gorenavedeni način predstavljanja Fermijevog paradoksa donosi krupne i oči-
gledne prednosti koje daleko prevazilaze prezentacioni ili pedagoški nivo. Razlog

Slika 1.1  Shematski

prikaz različitih verzija
Fermijevog paradoksa.
Izvor: ljubaznošću Slobodana Popovića Bagija.
12  |  Uvod

što se problem tako retko shvata ozbiljno jednim delom leži upravo u tome što
se redovno prikazuje u nekoj od slabijih formi. Osnovno intelektualno poštenje
nam, pak, nalaže da svaki problem predstavimo što je moguće snažnije i ubed-
ljivije; U protivnom ćemo se samo rvati s karikaturama problema, „slamnatim
strašilima“ ili zmajevima od papira (što se i tako dovoljno često zbiva na istra-
živačkom frontu, gde je kontekst u najboljem slučaju tek delimično shvaćen, te
nije nimalo lako razlikovati reprezentativne suprotstavljene stavove od njihovih
karikaturalnih verzija). Isto je i sa Fermijevim problemom – neke od konvenci-
onalno predloženih hipoteza ne funkcionišu naprosto zbog toga što su saobra-
žene njegovim slabijim verzijama. Uzmimo da neko proba da razreši problem
posluživši se hipotezom da tuđinaca na Zemlji nema zbog toga što među njima
preovlađuju anaerobni organizmi, pa zato zaobilaze mesta s obiljem slobodnog
kiseonika kao što je površina naše planete. Takva je hipoteza beskorisna, jer se
njome potpuno zanemaruje kontekst što nam ga pružaju formulacije koje su
jače od istorijskog FP; primera radi, sličnom hipotezom ne može se objasniti
neprisutnost tuđinaca na Mesecu, gde slobodnog kiseonika uopšte nema, a ta
činjenica pripada kontekstu koji je uspostavljen slabim FP (i, a fortiori, svakom
jačom verzijom). Iako navedeni primer možda zvuči naivno i nategnuto, isti je
slučaj i s mnogim naizgled znatno prefinjenijim hipotezama, poput pojedinih od
sedamdeset pet rešenja Stivena Veba, kao i mnogih drugih koje su, makar i upola
ozbiljno, iznete bilo u fantastičkim ili u dokumentarnim tekstovima.30

1.2.4 Kardašev-FP

Kao i kod svih velikih zagonetki, postoje i drugi, alternativni načini da se izrazi
ista problemska situacija. Naredna formulacija Fermijevog paradoksa (kojom
ću se u daljoj diskusiji tek povremeno služiti), potaknuta znamenitom Karda-
ševljevom klasifikacijom tehnoloških civilizacija31, zasluženo bi se mogla ime-
novati kao Kardašev-FP:

Kardašev-FP: U Mlečnom putu ne postoji civilizacija tipa 3 na Kardaševlje-

voj skali.

Jasno je da bi civilizacija tipa 3 na Kardaševljevoj skali obuhvatala Sunčev

sistem i okolne planetarne sisteme; međutim, mi to nismo opservirali. Karda-
šev-FP je slabiji od jakog FP, budući da ne isključuje slične ekstremno razvijene
– i potencijalno detektabilne – tehnološke civilizacije u drugim galaksijama.
 Prostorno -vremenske skale i istinska snag a   |  13

Možemo li da budemo sigurni da nijedna civilizacija tipa 3 ne postoji, na pri-

mer, u objektu M31 (u galaksiji Andromeda)? Možemo prilično slobodno odgo-
voriti potvrdno ukoliko podrazumevamo da je tamošnja energetika onakva na
kakvu se obično pomišlja u kontekstu civilizacije tipa 3. Ona se ne može napajati
zvezdanom energijom, pošto bismo u tom slučaju primetili manjak isijavanja
zvezdane svetlosti i neoubičajen odnos mase i sjaja. Ne može se napajati ni kon-
trolisanim gravitacionim kolapsom, pošto brzina obrazovanja zvezda u galak-
siji M31 izgleda savršeno prirodno za galaksiju te veličine i morfološkog tipa (a
dosad, uprkos obilnim posmatranjima, nisu primećene ni bilo kakve dinamičke
anomalije, poput viška tamne materije). Na osnovu toga što je svaki proces pre-
nosa i konverzije energije lokalan, može se prilično bezbedno tvrditi da je koli-
čina energije koja bi stajala na raspolaganju inteligentnom životu u M31 strogo
ograničena.32 To bi, razume se, moglo da potakne dalja pitanja o alternativnim
izvorima energije skopčane s niskom entropijom koje bi napredne civilizacije
mogle da crpe – kao i o mogućnostima da ih detektujemo.
Ali zbog čega bi ma koja verzija Fermijevog pitanja uopšte bila paradoksalna?
Odgovor leži u prostornim i vremenskim skalama koje razmatramo. Upravo se
tom ključnom pitanju sada moramo okrenuti.

1.3 Prostorno-vremenske skale i istinska

snaga jakog FP
U doba Fermijevog ručka tek smo veoma grubo poznavali dimenzije, a još gru-
blje starost Mlečnog puta; slično utoliko pre važi i za arhitekturu vasione u još
krupnijim razmerama. U međuvremenu je protutnjalo nekoliko astronomskih
revolucija, pa usled toga danas imamo neizmerno bolji uvid u ovu očito presudno
bitnu tematiku. Nedovoljno se, nažalost, razumeju i vrednuju fantastični uspesi
astronoma poput Šeplija, Badea, Cvikija, Orta i Binija u utvrđivanju strukture i
evolucije naše galaksije. U svakom slučaju, u njenoj prostornoj građi mogao bi
da se krije ključ (možda čak i glavni ključ, barem unutar okvira nekih od konku-
rišućih hipoteza) za razumevanje raspodele i manifestacija hipotetičkih napred-
nih tehnoloških civilizacija, pod razumnom pretpostavkom da se one rađaju na
nastanjivim planetama koje kruže oko zvezda glavnog niza sličnih našem Suncu.33
O pojedinim relevantnim nalazima u galaktičkoj astronomiji govoriću u dru-
gom poglavlju; zasad nam valja pretpostaviti da smo ispravno procenili dimen-
zije zvezdanog diska naše galaksije i vremenski okvir u kojem ga je datom pro-
sečnom brzinom moguće preći s kraja na kraj.
14  |  Uvod

Ciolkovski, Fermi, Vjuing, Hart, Tipler i njihovi sledbenici temelje svoja gle-
dišta na dve premise:

1. Neprisutnost vanzemaljaca u Sunčevom sistemu (Hartova „činjenica

A“34).
2. Činjenica da su vanzemaljci, ceteris paribus, tokom galaktičke isto-
rije imali više nego dovoljno vremena da nas posete, lično35 ili putem
sondi, bilo konvencionalnih ili autoreplicirajućih.

Ovo bi, kao što je bilo reči u odeljku 1.2.2, odgovaralo slabom FP. Jaki FP bi
tome dodao još neke komplikacije. Karakteristično vreme koje je prema pome-
nutim istraživačima potrebno za kolonizaciju galaksije odsad ću nazivati Fermi–
Hartovom vremenskom skalom:

tFH = 105 − 108 godina, (1.1)

a ona nam otežava da objasnimo činjenicu da Sunčev sistem (očigledno) još uvek
nije kolonizovan, osim ukoliko bi objašnjenje ležalo u potpunom nepostojanju
vanzemaljskih kultura sposobnih za svemirska putovanja. Za trenutne potrebe
možemo se zadovoljiti time što je pomenuta vremenska skala jasno definisana,
premda nije obavezno i egzaktno poznata, s obzirom na našu neobaveštenost o
mogućnostima i modalitetima međuzvezdanog putovanja. Poređenja radi, pri-
hvaćena procena starosti Sunčevog sistema iznosi36

t⊙ = (4,5681 ± 0,004) × 109 godina. (1.2)

Starost Zemlje kao objekta mase približne današnjoj sasvim je slična i obično
se zaokružuje na 4,5 Ga, o čemu ćemo govoriti u drugom poglavlju. Drastična
razlika u vremenskoj skali između formula 1.1 i 1.2 jedan je od načina da se
iskaže Fermijev paradoks. U odeljku 1.7 videćemo da je brojčana razlika još
veća kada razmatramo starosnu raspodelu zemljolikih planeta u Mlečnom putu;
upoznavanje te raspodele je među najznačajnijim astrobiološkim ostvarenjima
u skorije vreme.
Kao što smo govorili u odeljku 1.2.3, nije nužno da razmatramo isključivo
neposredan fizički kontakt vanzemaljske civilizacije sa Zemljom ili Sunčevim
sistemom (pošto u Sunčevom sistemu ne opažamo nikakve dokaze vanzemalj-
skih poseta; ali to je još uvek čin vere, s obzirom na zapreminu prostranstva koje
sačinjava naš planetarni sistem37). Dovoljno je da razmatramo slabiji uslov: da
 Prostorno -vremenske skale i istinska snag a   |  15

se nijedna vanzemaljska civilizacija zasad ni na koji način ne može detektovati

sa Zemlje. To podrazumeva konvencionalne radio-poruke (ili optičke poruke),
direktno putovanje i postojanje vanzemaljskih artefakata u našoj neposrednoj
blizini (na Zemlji ili u Sunčevom sistemu), kao i mogućnost detekcije astroin-
ženjerskih projekata na međuzvezdanim razdaljinama.38 Rečima velikog pisca
i filozofa Stanislava Lema, autora nekih od najdubljih razmišljanja o ovoj temi,
Fermijev paradoks je sinonim za „odsustvo kosmičkih čudesa“ ili Silentium uni-
versi („kosmičku tišinu“39). Sledeći Brinov40 klasični pregled, možemo da uve-
demo „presek za kontakt“ kao meru verovatnoće kontakta – po analogiji sa
uvođenjem pojma preseka u atomskoj fizici i fizici elementarnih čestica41 – i
da paradoks iznova formulišemo kao pitanje zbog čega je u Mlečnom putu u
sadašnjosti pomenuti presek tako sićušan u poređenju s naivnim očekivanjima.
Na slici 1.2 prikazan je prizor koji je u našoj eri satelita, GPS-a, Međuna-
rodne kosmičke stanice i sličnih pojava već uveliko odomaćen: naša planeta
viđena iz noćne orbite. Praktično celokupno osvetljenje vidljivo na slici plod
je čovekove civilizacije: to je primer intencionalnog – mada i krajnje rasipnič-
kog – ponašanja (na koje ću se osvrnuti u sedmom poglavlju, u vezi sa stre-
mljenjem ka efikasnijem obavljanju proračuna). Razumno je pretpostaviti da
bi neki tuđinski astronom, kada bi zatekao prizor koji podseća na sliku 1.2,
prilično brzo zaključio da je Zemlja nastanjena tehnološkom civilizacijom –
doduše izrazito nezrelom, no tako nešto se i dalje kvalitativno razlikuje od

Slika 1.2  Viđena iz svemira, Zemlja pokazuje nepogrešive znake da je ne samo nastanjiva već
i nastanjena, i to primitivnom (to jest, rasipničkom) tehnološkom civilizacijom.
Izvor: ljubaznošću Evropske svemirske agencije.
16  |  Uvod

mogućnosti da je Zemlja pusta planeta ili da je nastanjuju isključivo organizmi

niskog nivoa kompleksnosti. Naredni korak je da tog hipotetičnog tuđinskog
astronoma odmaknemo negde daleko od Zemljine orbite, najpre na interpla-
netarnu a zatim i na međuzvezdanu razdaljinu. Razlika i nije tako velika kada
se uzme u obzir eksplozivan razvoj posmatračke astronomije kojem svedo-
čimo poslednjih decenija. Možda će ljudima (pod uslovom da pre toga sami
sebe ne unište) biti potrebno još nekoliko decenija, ili čak vekova, da razviju
instrumente kakvima bi se, na primer, zemljolike planete mogle posmatrati s
istom razlučnom moći s kojom danas vidimo Zemlju iz niske orbite. No već
sama činjenica da to nije nemoguće niti bi iziskivalo besmisleno veliku koli-
činu resursa – naprotiv, pomenutu sposobnost uskoro bi moglo da nam podari
nastupanje uveliko istražene interferometrije bazirane na uređajima udomlje-
nim u svemiru, da i ne pominjemo inovativne ideje kao što je korišćenje Sun-
čevog gravitacionog sočiva i tome slično – nagoveštava da je vremenska skala
takvog napretka mala čak i spram ljudske istorije, a kamoli spram evolucione
ili kosmološke skale. Naš izmišljeni vanzemaljski astronom bi na osnovu sve-
tlosti koja u suštini predstavlja vrstu zagađenja, uzgrednu manifestaciju ljudske
civilizacije, mogao da donese zaključak o postojanju i pojedinim osnovnim
odlikama tehnološke civilizacije ponikle na Zemlji.42
Ovde zalazimo u prostrano carstvo kulturnih aspekata Fermijevog paradoksa.
U pojedinim slučajevima istraživanja vezana za sličnu tematiku ometaju nagomi-
lane predrasude prema čitavom polju SETI studija, pa čak i prema astrobio­logiji u
celini. Astrobiološki i SETI krugovi nisu učinili dovoljno da se tim predrasudama
suprotstave i ta okolnost sputava istraživanja sve do dana današnjeg; blistav primer
su večite poteškoće u prikupljanju sredstava za posmatračku SETI.43 Pored opšte
predrasude uperene protiv svakog ko raspravlja o tobože neozbiljnim konceptima
poput „malih zelenih“, dodatni izazov počiva u multidisciplinarnoj prirodi samog
poduhvata, koji neminovno dovodi u kontakt predstavnike naizgled odeljenih i
međusobno udaljenih disciplina kao što su astronomija, društvene nauke, studije
budućnosti i veštačka inteligencija. Pre nego što se stroge barijere među njima naj-
zad probiju, polet se očito umnogome gubi, što, zajedno s drugim poteškoćama,
neretko čini istraživače suviše bojažljivim i konzervativnim. Da bismo SETI vra-
tili – da upotrebimo suštinski konzervativnu metaforu – za svečanu trpezu ino-
vativne i kreativne nauke, moramo se odupreti iznurenosti te vrste.
Moglo bi se tvrditi – što neki filozofski kritičari i čine44 – da to što sam ozna-
čio kao jaki FP nije sasvim pravilno nazivati Fermijevim paradoksom i da nam
je, strogo uzevši, potreban nov naziv, nešto slično Brinovom paradoksu Velike
tišine. Smatram da je takva kritika oličenje jalovog i tendencioznog cepidlačenja
 Prostorno -vremenske skale i istinska snag a   |  17

u nastojanju da se ozbiljna pitanja svedu na semantičke (kvazi)probleme. Mada

slični zahvati imaju dugu i poštovanu tradiciju (posebno tokom srednjeg veka),
valja se odupreti iskušenju da se u njih upuštamo uvek i svuda. Logička struk-
tura svih verzija Fermijevog paradoksa, pa i Velike tišine, istovetna je: ma koliko
bila uopštena definicija manifestacija i tragova kojom se služimo, paradoksalni
zaključci nastaviće da zbunjuju, iz prostog razloga što je izvor zagonetke jedan
te isti – upliv inteligentnih bića na vlastito fizičko okruženje. Dalekosežne posle-
dice koje se odnose na oblik astrobiološke evolucije, budućnost čovečanstva i
„krupnu istoriju“ uloge života i inteligencije u vasioni neće se promeniti. Preci-
znost je jedno, a cepidlačenje nešto sasvim drugo.
Kritika navedene vrste vodi jednom jedinom korisnom zaključku: ukoliko
želimo da razumemo Fermijev paradoks u njegovoj punoj snazi, neophodno je
da posvetimo više pažnje i istraživanja konceptu mogućnosti otkrivanja (detek-
tabilnosti). Dok se proto-FP i slabi FP presudno oslanjaju na koncept međuzve-
zdanog putovanja (zbog čega su neki kritičari i pokušali da ih razreše na osnovu
problema s kojima su takva putovanja povezana45), jaki FP se temelji na detekta-
bilnosti, što predstavlja znatno obuhvatniji koncept. Reč je o jednom od ključnih
koncepata u ovoj knjizi, a rekao bih i u čitavoj potrazi za životom i inteligencijom
izvan Zemlje; i pored toga, dosad mu se nije poklanjalo dovoljno pažnje. Mada
bi bilo preambiciozno očekivati da budemo u stanju da detektabilnost strogo
definišemo u najopštijem značenju, prilično je jasno da na intuitivnom planu –
a time se većina istraživača u svakoj naučnoj oblasti mora zadovoljiti dokle god
se zadovoljavajuća teorija ne razvije – možemo da je sasvim dobro pojmimo.
Detektabilnost inteligentne vrste, što je očigledno, predstavlja metriku koja
nam kaže koliko je lako ili teško izdaleka opaziti da ta vrsta postoji. Ovde bi se
moglo ponuditi i nekoliko daljih preciziranja, mada bi se za svako od njih mogao
osmisliti, ili je već osmišljen, izuzetak. Reč „izdaleka“ se u ovom slučaju odnosi
na međuzvezdane razdaljine, to jest rastojanja između planetarnih sistema u
galaksiji; ona se kreću u rasponu od nepunog parseka do više hiljada parseka.
Prostorne skale o kojima je reč nastojaću da detaljnije objasnim u drugom poglav-
lju, kada budem govorio o galaktičkoj nastanjivoj zoni. Pošto detekcija podrazu-
meva informaciju o postojanju date vrste u bilo kojoj tački svetlosne kupe proš-
losti posmatrača, ne znači obavezno da vrsta postoji u sadašnjem trenutku (koji
se i tako ne može odrediti usled relativističkih ograničenja). Detekcija, dakle,
označava informaciju da vrsta postoji, bez ikakvih daljih, određenijih informa-
cija; zato ona najmanje ograničava od svih zahteva što smo ih razmatrali u vezi
sa SETI. Konačno, pojam lakoće ili težine neminovno je antropocentričan. Da
se poslužimo zemaljskim primerom, ljudskom biću je u mraku veoma teško da
18  |  Uvod

bez pomagala otkrije čak i izuzetno masivnu prepreku kao što je dorski stub,
dok je šišmišu to sasvim lako, budući da je obdaren sposobnošću eholokacije.
Kada se radi o SETI, kriterijumi za lakoću ili težinu ne temelje se samo na poj-
movima što smo ih nasledili iz biološke prošlosti, već i na složenim putevima
kulturne evolucije koji su iznedrili posmatračku astronomiju kakvu poznajemo.
Osoba na koju slučajno naiđemo na ulici, ako je uopšte obaveštena o SETI, naj-
verovatnije će je povezivati s radio-astronomijom, i to iz valjanih istorijskih
razloga; no ti su razlozi sasvim kontingentni – plod su sticaja okolnosti. Lako
je zamisliti alternativni svet u kojem je preovlađujući oblik aktivnosti optička
SETI, infracrvena SETI, SETI posredovana X-zracima, ili čak SETI zasnovana
na neutrinima (uz naklon Stanislavu Lemu; videti odeljak koji sledi, „Stanislav
Lem: Glas gospodara“).46

Stanislav Lem: Glas gospodara

Možda najbolji roman o SETI koji je ikad napisan zaista je zgusnuto štivo, pa bi
nam bila potrebna najmanje još jedna ovakva knjiga da bismo istražili sve motive
i ideje od značaja za ovo polje.47 Tekst je višestruko zahtevan; u njemu gotovo i
nema dijaloga, kao ni manifestne radnje, ako se izuzme pripovest o SETI projektu
koji se ne samo okončao neuspehom, već, štaviše, nikad i nije bio istinski shvaćen!
Da ne otkrivam suviše, u ovom romanu čija se radnja odigrava u doba kada je
neutrinska astrofizika dovoljno napredovala da omogući detekciju potencijalnih
modulacija, naučnici otkrivaju da iz tačke na nebu udaljene nekih 1,5 stepeni od
zvezde alfa Malog psa dopire neutrinski signal koji se ponavlja na svakih 416 sati.
U cilju dešifrovanja tog vanzemaljskog signala u najstrožoj tajnosti se organizuje
projekat po kom je roman i naslovljen, opterećen čitavom hladnoratovskom para-
nojom i nemilosrdnom birokratijom druge polovine dvadesetog veka.
Iako se detektabilnost u načelu uvećava s napretkom naše detekcione tehnolo-
gije, do tog uvećanja dolazi krajnje neujednačeno, u trzajima ili skokovima – što je
intrigirajuća posledica Lemovog scenarija. Iako je moćni izvor „poruke“ u romanu
bio tu više od milijardu godina, postalo ga je moguće registrovati tek pošto je razvi-
jena istančana oprema za detekciju neutrina. Čak je i tada do otkrića signala došlo
sretnom slučajnošću. Otud bismo u racionalnom pristupu SETI – koji se u praksi,
avaj, ne upražnjava tako često – pitanje detektabilnosti morali potpuno odvojiti od
pitanja sinhronizacije (mere u kojoj su nam druge inteligentne vrste savremenici).48
Fermijev paradoks se u Glasu gospodara (za razliku od mnogih drugih Lemo-
vih dela, a posebno njegovog podjednako veličanstvenog romana Fijasko)
ne pominje izričito, i to iz naizgled očitog razloga: „pismo sa zvezda“ je oduvek
 Struktura (i kultu ra) F ermijevo g pa r a d o ksa   |  19

bilo tu. Mogućnost njegovog otkrivanja je pak, barem jednim delom, funkcija
ljudskog istorijskog razvitka. A u kontekstu zapleta romana postoji i sasvim
realna mogućnost da „pismo“ uopšte ne potiče od inteligentnih bića. Knjiga
doseže prelomnu tačku kada se umornim istraživačima predstave tri radikalne
hipoteze, među kojima jedna pripisuje „pismo“ posve prirodnim astrofizičkim
procesima! No čak i u tom revizionističkom slučaju postoje drugi problemi,
posebno u svetlu činjenice da signal ispoljava „biofilna“ svojstva: on potpomaže
složene biohemijske reakcije, pa Lemovi naučnici spekulišu o mogućnosti da je
svojevremeno potpomogao i nastanak života na Zemlji (abiogenezu). Ukoliko
je bilo tako, isto se moralo dogoditi i na mnogim drugim planetama u galaksiji,
što dovodi do zaoštravanja Fermijevog paradoksa.
Postoji tu još jedna ključna lekcija. Mada bi otkriće makar i jednog jedinog van-
zemaljskog artefakta (a Lemova neutrinska poruka se u smislu jakog FP može
posmatrati kao artefakt) značilo veliki korak napred, ono ne bi automatski razre-
šilo problem, barem ne istog časa. Ukoliko bismo, poput protagonista Glasa gos-
podara, zaključili da u galaksiji postoje samo dve civilizacije, mi i zagonetni Pošiljaoci,
tako nešto bi i dalje zahtevalo objašnjenje. U ovom konkretnom kontekstu, nema
praktično nikakve razlike između dve civilizacije i samo jedne (videti odeljak 1.8).

1.4  Struktura (i kultura) Fermijevog paradoksa

Kao što smo videli u odeljku 1.2, ne postoji samo jedan Fermijev paradoks. Ume-
sto toga, može se govoriti o različitim verzijama, kako su se javljale u istoriji i
kako se razmatraju u savremenoj literaturi o toj tematici. Ova zajednička odlika
svih „Velikih pitanja“ u nauci i filozofiji ne bi smela da nas iznenadi; pre bi trebalo
da nas opomene na potrebu da što pažljivije i što preciznije analiziramo i razlu-
čimo radne koncepte. Kada je pitanje pred nama tako bremenito pojmovima čija
su značenja i implikacije fino nijansirani, a upotreba im se razlikuje u naučnom
i svakodnevnom govoru, a takođe i od discipline do discipline, korisno je da se
potrudimo da sagledamo što je moguće širu sliku. Stoga ću ovde predstaviti obu-
hvatnije pretpostavke koje su inherentno prisutne u svim oblicima Fermijevog
paradoksa ali se tek veoma retko izričito navode i pojašnjavaju.
Sve verzije Fermijevog paradoksa o kojima je bilo reči u odeljku 1.2 mogu se
shematski predstaviti na sledeći način:

prostorno-vremenske razmere galaksije + (naizgled) izostanak

detekcije vanzemaljskih civilizacija + dodatne pretpostavke →
paradoksalan zaključak
20  |  Uvod

Pod prostorno-vremenskim razmerama galaksije ovde podrazumevamo naše

shvatanje njene starosti, starosti Sunčevog sistema, kao i (umnogome nepoznate)
starosti drugih planetarnih sistema u Mlečnom putu. Premda se naše astronom-
sko znanje o svemu tome menja i nije ni izbliza potpuno, okvirne vrednosti pri-
lično su nesporne; o tome svedoči činjenica da su se održale kroz sve revolucio-
narne proboje u modernoj astronomiji još od doba Fermijevog ručka.
Premda bi neki mogli poželeti da ospore iskaz da je detekcija vanzemaljskih civi-
lizacija zasad barem naizgled izostala, deluje očigledno da taj iskaz možemo uzeti
za radnu hipotezu (mada bi u ovom kontekstu zapravo bilo bolje reći „radnu činje-
nicu“), a da potencijalno slabljenje te premise uvrstimo među dodatne pretpostavke
u pogledu odnosa između opažanja i stvarnosti. Takav postupak dobro se podudara
s većinom istorijskih shvatanja Fermijevog paradoksa, a ubedljiva većina hipoteza
kojima ćemo se baviti u narednim poglavljima može se pojmiti jedino pomoću takve
premise. Kvalifikacija „naizgled“ ima jasnu namenu da naglasimo kako se bavimo
opservacijama, dok je njihovo tumačenje i dalje u izvesnoj meri otvoreno za preis-
pitivanje. To je naročito važno kada je reč o tematici četvrtog poglavlja.
Moramo, dakle, poći dalje. Jasno je da sadržaj dodatnih pretpostavki mora
biti kontroverzan – i da se u njima nesumnjivo kriju i izvorište i razrešenje
paradoksa. Takođe je jasno da pretpostavke moraju biti makar delimično filo-
zofske, pošto su vezane za odnos našeg empirijskog znanja prema stvarnosti na
kojoj se ono temelji, za promene koje u astronomskim vremenskim razmerama
nastupaju u svetu oko nas, i tome slično. Već je ovde očigledno zbog čega od
početka insistiram na stavu da je čitava skupina problema koji okružuju Fermi-
jevo pitanje neminovno bar jednim delom filozofske prirode.49 Da bismo oce-
nili ozbiljnost zagonetke i valjanost predloženih rešenja presudno je da znamo
koliko dodatnih pretpostavki ukupno ima i kako one glase. Mogli bismo ih dalje
raščlaniti ovako:

dodatne pretpostavke = naučni realizam + naturalizam +

kopernikanizam + gradualizam + ekonomske pretpostavke

Reč je o umnogome raznorodnoj skupini. Ovde ću je dosta detaljno razmotriti

jer je presudna za središnju tezu ove knjige – da je za svako rešenje Fermijevog
paradoksa koje bi funkcionisalo neophodno zauzeti krajnje konkretno filozofsko
opredeljenje. Budući da mogućih opredeljenja baš i nema mnogo – posebno u
poređenju s brojem navodnih rešenja paradoksa iznetih u literaturi – proizlazi
da je i broj rešenja koja obavljaju zadatak znatno manji nego što se konvenci-
onalno smatra. Takođe proizlazi da se mnoge hipoteze znatno manje razlikuju
 Filozo fske p r et po stavke   |  21

jedna od druge nego što bi se na prvi pogled reklo. Takav zaključak podupire
četvorodelnu taksonomiju koju ću izlagati od četvrtog do sedmog poglavlja. Uz
to nam ukazuje da bi polje istraživanja koje obuhvata Fermijev paradoks i SETI
trebalo shvatiti daleko ozbiljnije nego što je obično slučaj; na kraju krajeva, ako
bi zbilja postojalo sedamdeset pet rešenja Fermijevog paradoksa50, lakše bi bilo
odbaciti čitav problem kao isuviše težak ili loše definisan.
Istorijski posmatrano, za slično odbacivanje problema u savremenoj nauci,
a posebno u astronomiji, postoji nekoliko izuzetaka. Nemirov je u preglednom
članku objavljenom 1994. godine pobrojao ne manje od 118 teorijskih rešenja
(!) zagonetke o poreklu gama-bleskova, koji su tokom tri decenije, od sredine
šezdesetih pa sve do sredine devedesetih godina dvadesetog veka, bili potpuno
misteriozni; pritom je spisak svesno ograničio na modele koji su predloženi do
1992. Problem porekla Lajman-alfa apsorpcionih linija u spektrima svih pozna-
tih kvazara (kvazistelarnih objekata) došao je na slično rđav glas jer je o stanju i
poreklu apsorbujućeg gasa izneto na desetine hipoteza, od intergalaktičkih niti
i kaustike crvenog pomaka sve do galaktičkih vetrova iz patuljastih galaksija i
gasnih haloa normalnih sjajnih galaksija.51 Za razliku od primera gama-bleskova,
ova druga zagonetka još uvek nije razrešena, mada je do danas ostvaren ogroman
napredak. No u oba slučaja su svi prihvatali da je reč o vrlo dobro definisanim
istraživačkim pitanjima; uprkos povećem broju sarkastičnih komentara, kao što
je moto citiran na početku Nemirovljevog pregleda52, niko nije istinski sumnjao
u važnost pomenutih problema za odgovarajuće naučne grane i za astronomiju u
celini. U oba slučaja krajnje rešenje je izvesno ili najverovatnije mešovite prirode,
što će reći da podrazumeva najmanje dve hipoteze koje međusobno konkurišu
unutar šireg okvira.53 Mada naše poznavanje astrobiologije u načelu, a posebno
naše razumevanje Fermijevog paradoksa, daleko, daleko zaostaje za znanjem iz
astronomije gama zraka ili proučenošću apsorpcionih linija u spektrima kva-
zistelarnih objekata, navedene istorijske pouke nikako se ne bi smele zanema-
riti. U tom svetlu, kao što ću pokušati da nešto detaljnije obrazložim u devetom
poglavlju, uzevši u obzir nezrelost astrobiologije, u stvari prilično iznenađuje da
ne postoji još više hipoteza za razjašnjenje Fermijevog paradoksa!

1.5  Filozofske pretpostavke

A sada, evo male najave onog što sledi. Mada ću o filozofskim preduslovima
Fermijevog paradoksa detaljnije govoriti u trećem poglavlju, korisno je da ovde
ukratko predstavim glavne igrače u toj igri.
22  |  Uvod

Pod „naivnim“, „neposrednim“, „zdravorazumskim“ ili „naučnim“ realiz-

mom podrazumevam radnu filozofiju najvećeg dela nauke (a i svakodnevnog
života) koja implicira da oko nas postoji materijalni svet sačinjen od objekata što
zauzimaju prostor i traju određeno vreme, posedujući svojstva kao što su veli-
čina, masa, oblik, tekstura, miris, ukus i boja.54 Ta se svojstva uobičajeno opažaju
korektno i pokoravaju se zakonima fizike kakve trenutno poznajemo (uzimajući
u obzir, razume se, specifična ograničenja). Iako se nakon pomnijeg istraživanja
može ispostaviti da su pojedina naša poimanja bila netačna – čvrsta tela se, pri-
mera radi, većinom sastoje od praznog prostora – dovoljna nam je neka veoma
slaba verzija realizma, a upravo to obično nosi oznaku naučni realizam.
Mada je realizam pretrpeo prilično udaraca u dugoj istoriji filozofije, a posebno
u modernoj epistemologiji koja je usledila nakon kvantne revolucije u fizici, i dalje
je reč o glavnom stožeru praktično celokupne nauke. Položaj realizma unutar
naučnog metoda može se razumeti putem analogije sa jednostavnom njutnov-
skom (ili, još bolje, galilejskom) mehanikom u običnom životu svakog od nas –
fizičara koliko i ostalih. Iako na intelektualnom nivou možemo da pojmimo da
Njutnova mehanika, strogo govoreći, nije ispravna i da – ukoliko smo fizičari
– danas posedujemo znatno bolja oruđa da se nosimo s pojavama, što će reći
relativnost i kvantnu teoriju, očigledno je da se Njutnovom mehanikom ipak
služimo dok se trudimo da ne prospemo kafu, kada skačemo u vodu, ili pak na
igralištu ubacujemo loptu u koš. Slično tome, mada smo intelektualno svesni da
nas neposredni realizam može zavarati, posebno ako ga primenimo na egzotične
oblasti poput nelinearne dinamike, crnih rupa, kosmologije ili prirode svesti, i
dalje smo skloni da se na realizam oslanjamo i da svako drugo tumačenje empi-
rijskih podataka odmeravamo u poređenju s njim. To što mnogi naučnici, kada
im se postavi izričito pitanje, ne podržavaju jače verzije realizma (već umesto
toga zastupaju razne instrumentalističke doktrine), ne znači da pomenuti veoma
slab naučni realizam ne primenjuju u svom svakodnevnom radu.
U konkretnom slučaju Fermijevog paradoksa, glavna premisa koja proizlazi
iz naučnog realizma glasi da nikakvi tragovi vanzemaljskih civilizacija nisu
detektovani, ni posredno ni neposredno (Hartova „činjenica A“). U četvrtom
poglavlju razmatraću konkretne hipoteze koje se kose sa ovim realističkim gle-
dištem; ekstreman primer takvog antirealističkog shvatanja – obilno zastupljen
u pop-kulturi i očigledno zanimljiv sa društvenog stanovišta – jeste tvrđenje
da su, suprotno naučnom konsenzusu, pojedini ljudi u dosluhu s vanzemalj-
skim posetiocima koji se inače ne mogu detektovati i da s njima, štaviše, kuju
zaveru.55 Kao što ćemo bez poteškoća uvideti, sve slične hipoteze spadaju u
stvari koje bi mlađi među nama nazvali „uvrnutim“. (Samo po sebi, to nije
 Filozo fske p r et po stavke   |  23

protivargument; kao što je Nils Bor slavno upozorio ambicioznog mladog

kolegu, vaša teorija možda nije dovoljno sumanuta da bi bila istinita. Srećom,
postoje drugi kriterijumi.)
Gotovo je podjednako lišena kontroverze doktrina naturalizma, to jest
zabrana pozivanja na natprirodne činioce i događaje u naučnim objašnjenjima.
U vezi s naturalizmom u nauci i filozofiji postoji ogromna literatura, ali je zasad
dovoljno reći da naturalizam implicira kako su nastanak života (abiogeneza) i
nastanak inteligencije (noogeneza) na Zemlji ili ma gde drugde rezultat prirod-
nih procesa.56 Reč je o opšteprihvaćenom gledištu, ako se izuzme mala skupina
naučnika koji zastupaju „inteligentni dizajn“ i slične konstrukcije; čak i istomi-
šljenici velikog francuskog biologa, nobelovca Žaka Monoa, koji veruju da je
abiogeneza ekstremno malo verovatna (i da su samim tim izgledi da drugde u
galaksiji postoji život zanemarljivi), prihvataju da je do takve „sretne zgode“ na
Zemlji došlo prirodnim putem.
Valja, međutim, primetiti da se naturalizmom, kako je ovde definisan, ne
odbacuje postojanje natprirodnog u nekom primerenom metafizičkom smislu.
Insistira se samo na tome da natprirodno ne pripada naučnom objašnjenju. Eto
zbog čega „argument“ da su tako brojni naučnici lično pobožni – koji često
iznose kreacionisti i zagovornici inteligentnog dizajna – naprosto predstavlja
non sequitur, logičku grešku. Taj argument ne bi ni zavredeo našu pažnju da ne
postoji loše shvaćena mogućnost da bi metafizičke hipoteze u kojima figurira
„niži“ ili naturalistički Dizajner (oličen, na primer, u moćnom računarskom
programeru iz neke napredne civilizacije koji je našu vasionu stvorio u vidu
simulacije) barem načelno mogle da razreše Fermijev paradoks. Postoje i srodne
debate o dva tipa naturalizma, ontološkom i metodološkom. O tome će biti više
reči u četvrtom poglavlju.
Naučni realizam i naturalizam su metodološke pretpostavke kojima se obično
služimo u svakom naučnom istraživanju. Kao takve, one se u istraživačkim publi-
kacijama gotovo nikad ne navode izričito, niti se o njima raspravlja. No u dovoljno
čudnovatom kontekstu verovatno ih moramo razmatrati podjednako iscrpno (ili
ne) kao i sve druge pretpostavke. A ja hoću da pokažem kako Fermijev paradoks
uistinu spada u najčudnovatije kontekste svih vremena. Time je uloga sličnih
filozofskih pretpostavki strahovito proširena. Nema u tome ničeg novog pod
suncem: dok je kosmologija bila mlado područje koje su mnogi videli kao granu
apstraktne matematike, filozofska razmatranja imala su kolosalan značaj, kao što
je u svojim istorijskim studijama dokumentovao Helge Krag.57 Postoje određeni
razlozi da povučemo analogiju između stanja u kosmologiji u doba Fridmana,
Edingtona i Lemetra i današnjeg stanja u astrobiologiji. Stoga se može očekivati
24  |  Uvod

da će filozofski problemi imati udela u daljem razvoju događaja u astrobiologiji

i SETI studijama.58
Za razliku od gorepomenutog para filozofskih pretpostavki, kopernikani-
zam i gradualizam predstavljaju unekoliko specifičnija načela koja ne potiču
toliko iz opšte epistemologije koliko iz iskustva što smo ga stekli kroz istoriju
fizike kao nauke. U užem smislu, prema kopernikanizmu (često nazivanom i
„načelo mediokriteta“, „načelo tipičnosti“ i slično) Zemlja, Sunčev sistem ili naša
galaksija nisu ni u čemu posebni u poređenju sa širim skupom sličnih objekata
u čitavoj vasioni. U nešto širem smislu, kopernikanizam znači da ni u čemu
nismo posebni ni mi kao posmatrači: naš položaj u vremenu i prostoru, a takođe
i unutar apstraktnih prostora fizičkih, hemijskih, bioloških i drugih parametara,
tipičan je ili blizak tipičnom. Stoga su (u sprezi s naučnim realizmom) tipične i
naše opservacije, uključujući i sve naučne rezultate.
Ovde valja izneti dve značajne napomene, koje ću detaljnije izložiti u trećem
poglavlju:

1. Ova načela ne impliciraju da je naš položaj unutar pomenutih pro-

stora nasumičan. Jasno je da ne može biti tako, jer bi se nasumično
odabrana prostorna lokacija praktično izvesno zadesila negde u inter-
galaktičkom prostoru, koji ispunjava 99,99... odsto zapremine vasione.
Ovo je davnašnji izvor zabune i zato je kopernikanizam najsvrsishod-
nije primenjivati u sprezi s nekim načinom da se izraze opservacioni
selekcioni efekti, obično poznati pod varljivom oznakom antropski
princip.
2. Šta je tipično i kako se to operativno definiše? Naučnike takvo pitanje
obično ne muči previše, budući da po pravilu postoji određeni teo-
rijski uvid u posmatranu problemsku situaciju, što daje makar i grub
nagoveštaj očekivane raspodele. U uprošćenim slučajevima je odgovor
jasan: ako neka pojava sledi normalnu raspodelu (Gausovu ili „zvo-
nastu“ krivu), tipične vrednosti su one u blizini maksimuma ili cen-
troide; ako je pak raspodela uniformna, tipična je svaka vrednost date
promenljive unutar odgovarajućeg opsega. Opet i opet, u neobičnim
problemskim situacijama – kao što je Fermijev paradoks – uvid nas
lako može izneveriti.

Gradualizam se, s druge strane, često izražava geslom „sadašnjost je ključ

prošlosti“ (i, shodno tome, „prošlost je ključ budućnosti“). Ova paradigma, poni-
kla u devetnaestom veku u geološkim naukama zahvaljujući radovima Čarlsa
 Filozo fske p r et po stavke   |  25

Lajela – nakon čega ju je njegov najpoznatiji učenik, Čarls Darvin, proširio na

nauke o životu – trpi žestoke kritike tokom poslednjih četvrt veka. I mada je još
uvek nije nedvosmisleno istislo nekadašnje suparničko stanovište, katastrofizam,
sve se više govori o novoj, neokatastrofičkoj paradigmi, koja istorijski uspeš-
nim odlikama gradualizma priključuje nove, dramatične podatke o epizodama
masovnog izumiranja, velikim kataklizmama zemaljskog i vanzemaljskog pore-
kla, naglim promenama faune, krupnim prelazima između evolucionih režima
i isprekidanim ravnotežama.59 Na tu ćemo se novu paradigmu, neizmerno zna-
čajnu za SETI, vratiti u trećem i šestom poglavlju.
Ekonomske pretpostavke prve će pasti na um prosečnoj osobi na koju
naiđemo na ulici ukoliko joj izložimo Fermijev paradoks. Jesu li međuzvez-
dana putovanja uopšte izvodljiva? Možda je kolonizacija svemira nepraktična
za sva inteligentna bića u svim epohama. Ili se možda omiljena obitavališta
vanzemaljaca dramatično razlikuju od onih u žiži SETI studija i potraga? Šta
je sa astroinženjerskim artefaktima – ne isključuje li ih možda analiza troš-
kova i koristi? A iznad svega (i veoma bitno sa stanovišta studija budućno-
sti ovde na Zemlji), da li je moguće da aktivnosti kakve bi se najverovatnije
mogle detektovati na međuzvezdanim razdaljinama nose krupne, pa i egzi-
stencijalne rizike po inteligentna bića koja ih upražnjavaju? Sva nas ova pita-
nja navode da posumnjamo u vlastitu intuiciju, kako u pogledu vasione oko
nas tako i u pogledu sposobnosti koje pripisujemo naprednim tehnološkim
civilizacijama. Neke hipoteze koje se temelje na takvim sumnjama razmotri-
ćemo u sedmom poglavlju.
Najzad, potrebno je pojasniti ulogu ne-ekskluzivnosti (ili, prema jednom
delu literature, „tvrdoće“60). Koncept ne-ekskluzivnosti uveo je i u velikoj meri
detaljno razmatrao Brin u svom dalekosežnom preglednom članku iz 1983.
Prema njegovoj formulaciji, reč je naprosto o primeni načela kauzalne škrto-
sti na skup hipoteza za razrešenje Fermijevog paradoksa: prednost treba dati
onim hipotezama koje podrazumevaju manji broj lokalnih uzroka. Paradoks
upadljivo neće biti razrešen postulatom da je određena drevna civilizacija sama
sebe uništila u nuklearnom holokaustu. Razrešiće ga, naprotiv, hipoteza da sve
civilizacije podlegnu samouništenju neposredno nakon što razviju nuklearno
naoružanje. Osnovni nedostatak takvog rešenja je očigledan: ono iziskuje da
veliki broj nezavisnih lokalnih uzroka deluje jednoobrazno. Drugim rečima,
takvo objašnjenje je ekskluzivno (ili „meko“). Ako imamo imalo izbora, trebalo
bi da damo prednost ne-ekskluzivnim („tvrdim“) rešenjima, to jest rešenjima
koja se temelje na što manjem broju nezavisnih uzroka. Na primer, hipoteza (o
kojoj ćemo detaljnije govoriti u odeljku 1.9) da bi blesak gama zračenja bio u
26  |  Uvod

stanju da u velikom delu galaksije izazove masovno izumiranje i tako zaustavi

razvitak u pravcu naprednog tehnološkog društva, dosta je ne-ekskluzivna.
Ne-ekskluzivnost je, očigledno, veoma poželjno svojstvo hipoteza.

Ne-ekskluzivnost i vrednost N
Već je i na osnovu malopređašnje uprošćene skice jasno da ne-ekskluzivnost
nije moguće razdvojiti od opšte astrobiološke pozadine. Kada kažemo kako
priželjkujemo mali broj nezavisnih uzroka, važno je znati da tačno značenje
reči „mali“ presudno zavisi od odgovarajuće astrobiološke problematike; od
nje, na primer, zavisi da li ćemo očekivati da u Mlečnom putu u zadatom vre-
menskom periodu ponikne 10, 1000 ili 1.000.000 tehnoloških civilizacija. Pret-
postavimo da hipoteza H1 objašnjava nepostojanje manifestacija (ili razrešava
neku drugu dovoljno jaku verziju Fermijevog problema) u 80 odsto slučajeva;
jasno je da će se njen učinak dramatično razlikovati pri N = 10 posmatranih
situacija u poređenju sa N = 1.000.000. U prvom slučaju, s obzirom na ogra-
ničenost našeg astronomskog znanja, čini se sasvim prihvatljivim da zaključimo
kako smo nesumnjivo razrešili paradoks, pošto bi preostale dve civilizacije
lako mogle da ostanu neprimećene u bezmernom prostranstvu galaksije, čak
i ukoliko pripadaju tipu 2 po Kardaševu; utisak je da tu nisu potrebne nikakve
dodatne eksplanatorne hipoteze. U drugom scenariju je, pak, teško prenebre-
gnuti preostalih 200.000 tehnoloških civilizacija, te su za objašnjenje Fermijevog
paradoksa neophodne dodatne eksplanatorne hipoteze H2, H3 i tako redom.
Gorepomenuto se mora imati na umu, posebno ako dopuštamo moguć-
nost „mozaičkog“ rešenja, gde različite eksplanatorne hipoteze delimično
doprinose ukupnom ishodu. Takvo je, na primer, rešenje (#50!) kojem Veb
daje prednost u svojoj knjizi iz 2002.61 Premda može da deluje realističnije i
prijemčivije zdravom razumu pozvati se na veći broj hipoteza kada je pro-
blem koji rešavamo očigledno veoma složen, razmatranje ne-ekskluzivno-
sti ujedno podvlači i činjenicu da je lanac jak samo onoliko koliko i najslabija
karika. Ne-ekskluzivnost svake od hipoteza koje zajedno sačinjavaju moza-
ičko rešenje mora se odvagati zasebno. S nekim primerima za to srešćemo
se u osmom poglavlju.

Ne-ekskluzivnost se može shvatiti i drugačije – kao finije sito kroz koje se

skup logički koherentnih i empirijski neopovrgnutih hipoteza mora prosejati
kako bi se ove rangirale prema izgledima istinitosti. U daljem tekstu ćemo se
sretati s hipotezama različitog stepena ne-ekskluzivnosti i primetiti da se one
značajno grupišu prema naučnim konceptima koje dotiču. Očito je da je za
 N ulta h i poteza   |  27

predmet budućih istraživačkih programa najbolje odabrati hipoteze koje odli-

kuje što veća ne-ekskluzivnost; zato se heuristička uloga ne-ekskluzivnosti ne
sme prenebregnuti.

1.6  Nulta hipoteza

Kao što je u nauci neretko slučaj, možda nam je neophodna nulta hipoteza spram
koje ćemo odmeravati rezultate svojih istraživanja. Suprotno onome što prvo
pada na um, za nultu hipotezu neću uzeti Fermijev zaključak – da vanzemaljskih
inteligentnih bića zbilja nema. Za to postoji nekoliko razloga. Pre svega, mada
nije sporno da predstavlja rešenje paradoksa, sličan banalni iskaz ne bi naročito
doprineo napretku našeg razumevanja; na sreću, danas imamo čitavu porodicu
hipoteza „retke Zemlje“ kojima nastojimo da odgovorimo na očigledno pitanje:
zašto, moliću lepo, u okolini nema nikog drugog kad smo (realistički i naturali-
stički) očito u okolini mi? O pomenutoj porodici međusobno srodnih hipoteza
govoriću u petom poglavlju. Pod brojem dva, u skladu s levi-strosovskim motom
s početka knjige, da bismo se mogli nadati kako ćemo izgraditi istinsku naučnu
teoriju o odeljku astrobiologije koji se bavi fenomenima visoke kompleksnosti
(a taj odeljak, u dobrom i rđavom, predstavlja SETI), najpre moramo da imamo
taksonomiju. Ovde je u pitanju taksonomija ideja.
Pretpostavimo da na ulici pronađemo neku obrazovanu osobu i upitamo je šta
misli o Fermijevom paradoksu. Najverovatnije će u izlaganju nastupiti trenutak
kada će naša sagovornica ili sagovornik protestovati što smo pitanje formulisali
kao paradoks. Stoga ću „nultu hipotezu“ u ovom konkretnom domenu izričito
navesti i nadenuti joj specifičan naziv:

Hipoteza pustinjaka: Inteligentna bića nikada se ne šire izvan matičnog

planetarnog sistema, ne komuniciraju, niti na ma koji drugi način postaju pod-
ložna detekciji na međuzvezdanim razdaljinama.

Postoje načini da hipotezu pustinjaka dodatno preciziramo. Budući da ne

uviđamo – danas kao ni u Fermijevo doba – nikakav fizički razlog iz kojeg bi
kretanje (ili čak i samo slanje poruka!) preko međuzvezdanih razdaljina bilo
nemoguće, hipoteza pustinjaka zapravo označava da oni uistinu nemaju
želju da se šire niti da obznane svoje postojanje. Pod „fizičkim razlogom“ podra-
zumevam bilo šta što bi univerzalno važilo svuda u galaksiji u svim epohama.
Ukoliko bi, protivčinjenično, disk Mlečnog puta bio ispunjen međuzvezdanim
28  |  Uvod

kamenjem veličine klikera s gustinom od oko jedan na kubni kilometar, ma kakva

međuzvezdana putovanja (osim veoma sporih) bila bi nemoguća; ukoliko bi pak
međuzvezdana prostranstva prožimala preterana količina vrele plazme, nemo-
guće bi bilo odašiljati radio-poruke velikog dometa. No znamo da pomenuto nije
istina. I mada nikad ne valja biti sasvim dogmatičan u pogledu mogućnosti da se
kakav egzotičan fizički efekat krije u dubinama međuzvezdanog prostora, tako
nešto je, blagodareći nizu uspeha u galaktičkoj astronomiji i astrofizici tokom
prošlog veka, u najmanju ruku ekstremno malo verovatno.
Drugi aspekt problema ogleda se u pitanju ima li nečeg univerzalnog u samoj
kulturnoj evoluciji i nije li upravo to nešto, kojim slučajem, prepreka ispunja-
vanju preduslova za putovanje ili slanje poruka preko međuzvezdanih razda-
ljina. Činjenica da takav činilac onemogućavanja dosad nismo uočili, niti ga
možemo zamisliti, ne znači nužno da on ne postoji. S druge strane, već i sam
pogled na sliku 1.2 reći će nam da je sličan prigovor, barem u određenim gra-
nicama, nevažeći: mi smo, recimo, vasioni već obznanili vlastito postojanje,
kako u vidljivom delu elektromagnetnog spektra tako i u opsegu radio-talasa.
Talasni front koji nosi informaciju da postojimo širi se brzinom svetlosti kroz
čitavu galaksiju i mi protiv toga ne možemo baš ništa.62 U skladu s najosnov-
nijim kopernikanskim shvatanjem, isto važi i za sve druge tehnološke civili-
zacije, barem u nezrelim etapama kulturne evolucije poput one u kojoj smo
mi danas. Zašto ih onda nismo detektovali – jesu li nam možda „oči i uši“ u
ovom trenutku naprosto nedovoljno osetljive? To bi značilo da možemo da
iščekujemo veliko otkriće (i razrešenje Fermijevog paradoksa) svaki put kada
u upotrebu uđe neki novi, osetljiviji astronomski detektor. Tako nešto bi, samo
po sebi, posedovalo značajne i razgranate implikacije, o kojima ćemo detalj-
nije govoriti u devetom poglavlju.
Sama hipoteza pustinjaka nije ništa novo; osim što se pominje u pregle-
dima literature63, ona u izvesnom smislu predstavlja i podrazumevanu reakciju
na Fermijev paradoks, naročito ako je izložena u SETI verziji:64 oni naprosto ne
žele da komuniciraju (s nama)! Hipoteza je bila zastupljena i u promišljanjima
„očeva osnivača“ SETI o galaktičkom klubu naprednih civilizacija.65 Poput Sparte
u doba helenizma, Kine pod dinastijom Ming (posle istraživačkih putovanja Ženg
Hea iz petnaestog veka, koja su posmatrana kao aberacija) ili dinastijom Čing,
Japana za vreme šogunata Tokugave ili totalitarnih „pustinjačkih kraljevstava“
Albanije (1945‒1990) i Severne Koreje (1953‒danas), vanzemaljska društva ne
žele da imaju bilo kakav dodir sa spoljašnjom vasionom.66 Verziju hipoteze
pustinjaka za koju se može reći da je ekstremna opisao je u naučnofantastič-
noj prozi Greg Igan u romanu Inkadescencija i noveli Jahanje krokodila:67
 N ulta h i poteza   |  29

Disk Mlečnog puta pripadao je Amalgamu, čije su se raznolike predačke vrste prak-
tično stopile u jedinstvenu civilizaciju; ali središnje ispupčenje [galaksije] beše nasta-
njeno bićima koja su odbijala čak i da komuniciraju s drugima oko sebe. Svi poku-
šaji da se u Ispupčenje pošalju sonde – da i ne govorimo o inženjerskim sporama
neophodnim da bi se izgradila infrastruktura nužna za putovanja – učtivo su iako
bespogovorno osujećeni i sonde su, kao uljezi, smesta otpremljene natrag. Uzdignuti
su održavali svoju tišinu i izolaciju još od doba pre no što je Amalgam i postojao.

Suprotno iskustvima iz ljudske istorije, gde izolovana društva obično zaostaju za

svojim susedima, Iganovi Uzdignuti predstavljaju primer tehnološki nadmoć-
nih sofonata-pustinjaka.68
Zapazite dva važna detalja u vezi s hipotezom pustinjaka koji se u većini
diskusija tendenciozno ignorišu:

1. Naglasak na volji. Hipoteza implicira da napredne tehnološke civi-

lizacije, uprkos evolucionom poreklu koje je najverovatnije krajnje
heterogeno, poseduju jedinstvenu volju koja se može nametnuti svim
pojedincima i grupama unutar njih. Reč je o prilično strogom ogra-
ničenju, i to iz sledećeg jednostavnog razloga. Ako uzmemo ljudsku
istoriju kao analogiju, istoriju tehnološkog progresa pratilo je osnaži-
vanje pojedinaca i grupa, kako u društvenom smislu tako i u pogledu
kontrole nad prirodnim okruženjem. Prosečan pojedinac u Evropi
2018. godine ima na raspolaganju isto onoliko resursa koliko su, na
primer, 1218. imali pripadnici aristokratije, pa čak i kraljevske loze –
a možda i više. Moderni pojedinac pritom svakako može računati i
da će imati znatno više vremena da se pomenutim resursima služi, s
obzirom na to koliko se životni vek produžio.
2. Hipoteza pustinjaka ne podrazumeva tek pasivno suzdržavanje
od aktivnosti kao što su kolonizacija i komunikacija. Kao što reko-
smo, postojanje tehnološke civilizacije izaziva detektabilne promene
u fizičkom okruženju, bilo da je u pitanju čovekova današnja civili-
zacija ili neka naprednija. Mada te promene zahvataju mnogo nivoa,
radi jednostavnog primera možemo se poslužiti noćnim sjajem Zemlje
(slika 1.2). To je generički proizvod urbanizacije koji u krajnjoj liniji
vodi poreklo od umnožavanja stanovništva i uvećavanja industrij-
skih aktivnosti. Jasno je, dakle, da hipoteza pustinjaka impli-
cira aktivno onemogućavanje barem određenih generičkih aspekata
napredne tehnologije. Ona iziskuje neprestani trud i utrošak resursa
30  |  Uvod

kako bi se status pustinjaka dugoročno održao. Izuzev ukoliko ne bi

došlo do stvaranja singltona, ili pak uspostavljanja totalne društvene
kontrole nad tačkom 1 nekim drugim putem, čini se da nema nika-
kvog načina da se opisana situacija razvije.69

Posvetio sam dosta pažnje hipotezi pustinjaka zbog toga što je reč o veoma
važnoj studiji slučaja – ne toliko za istraživanje samog Fermijevog paradoksa
koliko za njegov prijem u specijalizovanoj i laičkoj javnosti. Pitanje na koje se
obično sleže ramenima u pomanjkanju odgovora (zašto bi oni uopšte želeli da
komuniciraju ili da se manifestuju?) u stvari se odnosi na sasvim konkretan scena-
rio s velikim brojem dodatnih pretpostavki, a taj scenario ne zadovoljava većinu
deziderata navedenih u odeljku 1.5. Potpuno je razumno reći kako su, kada se
sve sagleda, izgledi da hipoteza pustinjaka bude istinita već sada veoma mali
u poređenju s mnogim drugim predloženim rešenjima. To pokazuje koliko su
uobičajene, svakodnevne predstave o Fermijevom pitanju neobjektivne.
Ta neobjektivnost očito ima dva izvorišta, koja nam opet jasno razotkriva hipo-
teza pustinjaka. Prvo se sastoji u preteranom uprošćavanju. Kada se osobe koje
prvi put čuju za Fermijev paradoks pozivaju na neki vid hipoteze pustinjaka,
to je zato što misle kako je problem znatno jednostavniji nego što zapravo jeste.
Zamisao da vanzemaljci ne žele da komuniciraju veoma je privlačna u svojoj jed-
nostavnosti. Drugo izvorište neobjektivnosti je u antropocentričnom konceptu
volje i voljnosti. Budući da smo svi iskusili da neki ljudi ne žele da komuniciraju s
nama iz razloga koji nam neretko deluju zagonetno, iracionalno ili neobjašnjivo,
skloni smo da takvo ponašanje projektujemo i na vanzemaljska inteligentna bića.
Tako nešto će nas u većini slučajeva navesti na sistematsku grešku.
Problem sa „ksenosociološkim“ hipotezama (na primer, hipotezom pusti-
njaka, hipotezom zoo-vrta ili hipotezom zabrane, koje ću, između
ostalih, opisati u četvrtom poglavlju) leži u tome što se temelje na nedokučivim
detaljima društvene organizacije naprednih tehnoloških civilizacija. O generič-
koj organizaciji ljudskih društava znamo tako malo da svako slično tvrđenje u
još opštijem, astrobiološkom kontekstu mora zvučati besmisleno i time ozbiljno
umanjiti kredibilitet sličnih hipoteza.
Ipak, nemaju sve hipoteze te vrste istovetan status. Mera „ksenosociološke“ spe-
kulacije u njima očigledno varira. Jedno je postulirati jednoobrazno ponašanje koje
premošćava hiljade parseka, milione godina i nezamislivu raznolikost evolucionih
parametara, kao što je slučaj kod hipoteze pustinjaka, a nešto je sasvim drugo
očekivati da postoji usaglašenost potencijalno nevelikog broja nezavisnih aktera
kakvu iziskuje „održavanje zoo-vrta“ u hipotezi zoo-vrta.
 Zašto b aš sada ?   |  31

1.7  Zašto baš sada?

Među glavnim stavovima koje zastupam u ovoj knjizi je i taj da je Fermijev para-
doks u poslednje vreme postao znatno ozbiljniji, pa čak i uznemirujuć. Uzrok
tome, naravno, nisu nikakve stvarne promene astrobiološke slike o Mlečnom
putu, već napredovanje našeg uvida u astrofizičke i biološke osnove života i inte-
ligencije do kojeg je otprilike došlo počev od sredine devedesetih godina prošlog
veka, kada je otpočela astrobiološka revolucija.
Ključni primer fascinantnog novog rezultata u astrobiologiji jeste rad Čarlsa
Lajnvivera o starosnoj raspodeli stenovitih planeta u Mlečnom putu.70
Konkretno, njegovi proračuni pokazuju da su stenovite planete počele da se
obrazuju pre više od 9 Ga i da je njihova srednja starost:

tmed = (6,4 ± 0,9) × 109 godina, (1.3)

što znatno nadilazi starost Sunčevog sistema datu jednačinom (1.2). Sada
možemo, makar u grubim crtama, da kvantitativno formulišemo Fermijev para-
doks; glavni uvid koji time dobijamo ogleda se u tome da je starosna razlika
tmed − t⊕ = (1,9 ± 0,9) x 109 godina velika u poređenju sa Fermi–Hartovom vre-
menskom skalom iz relacije (1.1):

tmed − t⊕ >> tFH (1.4)

To znači da je od Zemlje starija ogromna većina nastanjivih planeta, a ne samo

one najstarije (o čemu ću detaljno govoriti u drugom poglavlju). Ako je tako,
naivni kopernikanizam nam smesta sugeriše da razvojne etape u kojima se nalaze
biosfere ovih planeta, pa i etape koje je dosegla evolucija tamošnjih naprednih
tehnoloških civilizacija, u proseku, moraju biti naprednije od etape u kojoj je
trenutno Zemlja, i to srazmerno razlici datoj relacijom (1.4).

To predstavlja paradoks.

A taj paradoks poslednjih decenija lagano narasta, zahvaljujući više nezavisnih

linija naučnog i tehnološkog napretka, kao što su:

• Otkriće preko 4.800 ekstrasolarnih planeta (zaključno sa 19. oktobrom

2021), pri čemu se nove otkrivaju gotovo svakodnevno (radi najno-
vijih podataka videti adresu: http://exoplanet.eu). Mada su neke od
ovih planeta „vreli Jupiteri“, te nisu pogodne za život kakav poznajemo
32  |  Uvod

(neki njihovi sateliti bi to, doduše, mogli biti71), otkriveno je da mnogi

drugi daleki svetovi spadaju u sisteme sa stabilnim cirkumstelarnim
nastanjivim zonama.72 Popis obuhvata i spektakularna otkrića kao
što je sistem TRAPPIST-1 sa šest planeta, od kojih se za tri veruje
da se nalaze unutar cirkumstelarne nastanjive zone.73 Čini se da nas
jedino selekcioni efekti i ograničenja današnjih instrumenata dele
od otkrića hiljada i hiljada uistinu zemljolikih planeta, što se oče-
kuje od orbitalnih opservatorija naredne generacije. Pored toga, rela-
tivno obilje planeta bespogovorno pobija stare kosmogonijske hipo-
teze kojima se obrazovanje Sunčevog sistema posmatralo kao redak
i praktično neponovljiv događaj. Slične hipoteze su katkad korišćene
kao argument u prilog skepticizmu u vezi sa vanzemaljskim životom
i inteligencijom.
• Napredak u razumevanju hemijske i dinamičke strukture Mlečnog puta i
njegove galaktičke nastanjive zone.74 Značaj te okolnosti nije moguće pre-
naglasiti, jer jasno pokazuje da stanovište koje se temelji na naivnoj vari-
janti naturalizma, gradualizma i kopernikanizma mora biti neispravno,
s obzirom da bi prema takvom stanovištu u Mlečnom putu moralo da
postoji na milione planeta naseljenih milijardama godina starim super-
civilizacijama, što je u očiglednoj suprotnosti s opservacijama.
• Potvrda brzog nastanka života na ranoj Zemlji;75 Ta brzina dalje obez-
beđuje snažnu probabilističku podršku ideji da na mnogim planetama
u Mlečnom putu obitavaju makar najprostiji oblici života.76
• Otkriće ekstremofila i daleko veće opšte otpornosti prostih oblika života
na stresne činioce okruženja nego što se ranije smatralo mogućim.77
To važi za predstavnike sva tri glavna domena zemaljskog života (Bac-
teria, Archaea i Eukarya), što pokazuje da su kosmička staništa života
verovatno neuporedivo brojnija i raznovrsnija nego što se konvencio-
nalno zamišljalo.
• Napredak u našem poimanju molekularne biologije i biohemije, i sled-
stveno veće pouzdanje u teorije o naturalističkom poreklu života, odno-
sno abiogenezi.78 Isto se, premda u nešto manjoj meri, može reći i o našem
shvatanju porekla inteligencije i tehnološke civilizacije – noogeneze.79
• Eksponencijalni razvoj tehnološke civilizacije na Zemlji, koji se naročito
ispoljava kroz Murov zakon i druge pomake u informacionim tehnolo-
gijama.80 S tim je neposredno povezano i pitanje astroinženjerstva: za
čovekove aktivnosti uskoro će prestati da važe energetska ograničenja,
baš kao što naše računare memorijska ograničenja danas manje sputavaju
 Zašto b aš sada ?   |  33

nego ranije. Nema razloga da očekujemo da će drugde razvoj tehnološ-

kih civilizacija zaobići pomenuti osnovni trend.
• Napredak u poimanju izvodljivosti međuzvezdanih putovanja, kako u
klasičnom smislu81 tako i u efikasnijem vidu slanja paketića materije koji
nose zapis na međuzvezdane razdaljine.82 Poslednji rezultat je posebno
značajan jer pokazuje da je, suprotno konvencionalnoj skeptičnoj mudro-
sti koju su delili i neki od pionira SETI, više nego smisleno odašiljati
(najbolje ekstremno minijaturizovane) međuzvezdane sonde, makar i
samo komunikacije radi.
• Teorijsko utemeljenje mnogih astroinženjerskih/makroinženjerskih pro-
jekata koji su potencijalno podložni detekciji sa međuzvezdanih razda-
ljina.83 U tom pogledu posebno je značajna moguća kombinacija astro-
inženjerstva i digitalnih projekata naprednih civilizacija, poput one što
su je koncipirali Anders Sandberg i saradnici.84
• Napredak u sagledavanju svemira izvan naše galaksije. To nam je donelo
obilje informacija o drugim galaksijama, među kojima su mnoge slične
Mlečnom putu, a da pritom nije pronađena ni jedna jedina civilizacija
Kardaševljevog tipa 3, uprkos tome što je, doduše tek letimično, pregle-
dano prostranstvo ogromne zapremine.85

Mada je bez sumnje prilično raznorodan i umnogome spekulativan, gorepo-

menuti spisak novih okolnosti (potpuno nepoznatih u doba prvobitnih zapažanja
Ciolkovskog i Fermija, pa čak i docnijih osvrta Vjuinga, Harta i Tiplera) svakako
svedoči da je Fermijev paradoks, više od osamdeset godina nakon Ciolkovskog i
više od šezdeset nakon Fermija, i dalje s nama – te da, štaviše, predstavlja dosad
najveću zagonetku i najozbiljniji izvor nespokojstva.
Iskušenje je da spisku pridodamo još jednu stavku, i to potpuno drugačije
vrste. Empirijska činjenica da su ljudska bića preživela već gotovo tri četvrti
veka od izuma prvog istinskog oružja za masovno uništenje daje nam makar i
maglovit bajesovski argument protiv ideje – koja je u doba Fermijevog izvornog
ručka preovladavala – da su tehnološke civilizacije sklone da same sebe unište
istog trena kad otkriju nuklearnu energiju ili bilo koju drugu tehnologiju koja
pruža mogućnost globalnog masovnog razaranja. Ovo je u tesnoj vezi s ključ-
nim pitanjem verovatnoće različitih evolucionih putanja naprednih civilizacija,
o čemu ću detaljnije govoriti u osmom poglavlju. Zasad bih samo naglasio da
to što smo dosad preživeli uprkos stalnoj pretnji nuklearnog pustošenja nikako
ne sme da nas navede da prenebregnemo istinu kako se čovečanstvo još uvek
nije ni upola domoglo bezbednosti.86
34  |  Uvod

Spisak takođe pokazuje kako je duboko i neopozivo pogrešna veoma rasprostra-

njena predstava (posebno u popularnoj štampi) da se poslednjih godina u SETI stu-
dijama ne događa ništa novo niti zanimljivo. Problem je, međutim, jednim delom u
tome što usled raširenih predrasuda nije lako zapaziti da su mnoga ekstremno zani-
mljiva nova događanja relevantna za SETI. Očigledno je da, pored „pošasti novinar-
stva“ (kako to naziva Nasim Nikolas Taleb87), pozamašan deo odgovornosti za opi-
sano žalosno stanje stvari pada na glavninu SETI zajednice, koja je tokom poslednjih
nekoliko decenija, kao što su mnogi primetili, bila prilično nekomunikativna.88
Na slikama 1.3 i 1.4 shematski je prikazana verzija Fermijevog paradoksa
zasnovana na Tiplerovom scenariju. Ona podrazumeva autoreplicirajuće

Slika 1.3  Shematski prikaz Fermijevog paradoksa u modelu sa sporim Fon Nojmanovim
sondama koji obično rezultira niskom vrednošću za Fermi–Hartovu vremensku skalu
kolonizacije Mlečnog puta. Gore su prikazani prvi koraci, nakon čega pangalaktička ekspanzija
brzo napreduje ka poznim koracima, sve vreme u skladu sa sićušnom Fermi–Hartovom
vremenskom skalom. Označene su i razmere nekih od odgovarajućih vremenskih intervala.
Izvor: ljubaznošću Slobodana Popovića Bagija.
 Zašto b aš sada ?   |  35

Slika 1.4  Detaljan prikaz vremenskih skala koje su relevantne za uprošćeni model kolonizacije
galaksije prikazan na slici 1.3.
Izvor: ljubaznošću Slobodana Popovića Bagija.

Fon Nojmanove sonde; nakon lansiranja, takve sonde crpu resurse planetar-
nih sistema u kojima se zateknu radi proizvodnje vlastitih kopija.89 Jasno je da
eksponencijalno širenje kojim se odlikuje ovaj vid kolonizacije dovodi do naj-
nižih vrednosti za Fermi–Hartovu skalu (1.1). Međutim, važno je razumeti da
Fon Nojmanove sonde nisu obavezan preduslov za Fermijev paradoks, već ga
samo zaoštravaju. Paradoks će i dalje predstavljati strahovit izazov čak i ukoliko
se u nekom trenutku ispostavi da je stvaranje Fon Nojmanovih međuzvezdanih
sondi neizvodljivo, nepraktično ili neprihvatljivo iz nekih drugih razloga (recimo
zbog opasnosti koju bi one predstavljale po vlastite tvorce, o čemu su pojedini
autori spekulisali; videti hipotezu smrtonosnih sondi u šestom poglavlju).
O detaljima određenih scenarija govoriću u zasebnim poglavljima, u funkciji
specifičnih filozofskih pretpostavki.
Svuda ću u knjizi upotrebljavati još jedan značajan koncept, a to je napredna
tehnološka civilizacija.90 Mada bi svakako bilo preuranjeno da ovde ponudim
ma kakvu formalnu definiciju, što bi predstavljalo zadatak za društvene nauke,
pod naprednom tehnološkom civilizacijom podrazumevaću hipotetičko druš-
tvo inteligentnih bića, bilo biološke ili nebiološke prirode, koje poseduje unu-
trašnju stabilnost dovoljnu da u najmanju ruku opstane tokom perioda ravnog
Fermi–Hartovoj vremenskoj skali i da uz to održava dovoljan stepen tehnološke
sofisticiranosti da bi moglo da upražnjava SETI programe ili da za njih bude
vijabilna meta. Napredna tehnološka civilizacija može se shvatiti i kao uopštenje
civilizacije Kardaševljevog tipa 2, one koja celokupnu energiju matične zvezde
36  |  Uvod

iskorišćava u industrijske ili kulturne svrhe.91 Postoji neizmerno obilje zamislivih

oblika (i možda još više zasad nezamislivih) koje bi napredna tehnološka civili-
zacija mogla da poprimi: mogla bi da bude biološkog ili postbiološkog porekla,
da naseljava jedan ili više planetarnih sistema, da se sastoji od velikog ili malog
broja jedinki i tako dalje. Međutim, pretpostavivši dugoročnu kontinuiranu sta-
bilnost nismo pretpostavili samo tehnološki kapacitet kakav iziskuje suočava-
nje sa fizičkim i ekološkim izazovima na opisanim vremenskim skalama, već i
kolosalnu količinu znanja koje bi se s vremenom moglo sakupiti, uključujući i
poznavanje astrobiološkog statusa mnogih galaktičkih lokaliteta. Sve će to igrati
značajnu ulogu kad budemo ustanovljavali da li određene hipoteze namenjene
razrešenju Fermijevog paradoksa, o kojima će biti reči od četvrtog do sedmog
poglavlja, zadovoljavaju naše filozofske i metodološke deziderate.
Napredne tehnološke civilizacije bile bi, ukoliko postoje, prvenstvene mete
svakog praktičnog SETI poduhvata, iz očiglednog razloga što bi nam njihova
dugovečnost trivijalno olakšala da se s njima vremenski uskladimo. Mada bi
trebalo da nam energija koju takve civilizacije koriste, slično kao kod konven-
cionalno zamišljenih civilizacija tipa 2.x, pomogne da ih detektujemo, sam čin
detekcije mogao bi da podleže snažnim selekcionim efektima; neke od takvih
civilizacija mogle bi ponešto i preduzeti kako bi smanjile svoju efektivnu detek-
tabilnost, pa bi nam time mogle podariti i određene hipoteze za razrešenje Fer-
mijeve zagonetke. Odlike detektabilnosti biće detaljnije razmatrane u sedmom
i osmom poglavlju.

1.8 Dva je isto što i jedan: Fermijev paradoks

i uspeh SETI
Među desetinama predrasuda, pogrešnih predstava i zbunjujućih iskaza koji
se često iznose u vezi s Fermijevim paradoksom, postoji jedna veoma raspro-
stranjena slepa mrlja od ogromnog značaja – kako teorijskog tako i praktičnog.
Mnogi autori su skloni da neki vid uspeha SETI poduhvata pogrešno protumače
kao razrešenje paradoksa. To proističe iz uobičajenog uskog sagledavanja samog
problema – nerazlikovanja šireg pitanja od onog što sam u odeljku 1.2.1 nazvao
proto-FP. Mada bi nam pružio neku vrstu jedinstvenog odgovora na Fermi-
jevo izvorno pitanje, uspeh SETI u detekciji jednog vanzemaljskog signala ne bi
razrešio paradoks u njegovim jačim formulacijama. Naivno nadanje u suprotno
izražava, na primer, protagonista intrigantnog romana Adama Robertsa Stvar
po sebi:92
 Dva je isto što i j e dan   |  37

„Najjednostavnije rešenje za to s Fermijem“, rekoh jednom prilikom, „bilo bi da

naprosto uhvatimo žagor vanzemaljaca pomoću naših pametnih mašina. Gde
su vanzemaljci? Tu su.“
„Nemoj da živiš u iščekivanju“, reče on.

S druge strane, filozof Dejvid Lem opaža koliko je pomenuto pitanje suptilno, te
u uvodu svoje značajne knjige o filozofskim aspektima SETI piše:93

Argumenti u ovom stilu neretko se pozivaju na pojam poznat kao „Fermijev

paradoks“, nazvan tako po italijanskom fizičaru Enriku Fermiju, koji je na argu-
mentaciju da je galaksija naseljena ETI [vanzemaljskim inteligentnim bićima]
uzvratio: „Gde su oni?“ I mada bi jedan jedini potvrđeni kontakt razrešio pro-
blem, ipak postoji intelektualni zahtev da SETI istraživači odgovore na činjenicu
da je vasiona dosad ostala nema.

Od početka nam, dakle, mora biti jasno sledeće: kada se postavi u najjačem, najri-
goroznijem obliku, Fermijev paradoks predstavlja problem koji daleko, daleko nadi-
lazi uprošćena nadanja u uspeh SETI i bojazni od njega. Suprotno većini viđenja,
primera radi, otkriće jednog jedinog veštačkog signala ne bi razrešilo paradoks.
Ono bi dramatično izmenilo pozadinu problema i naša razmišljanja o srodnim
pitanjima, a svakako bi ujedno opovrglo i neke od hipoteza koje su dosad pred-
ložene da bi se paradoks razrešio – ali ga ne bi razrešilo jasno, nedvosmisleno i
neopozivo, kao što je, na primer, otkriće kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog
zračenja (KPZ) sredinom dvadesetog veka okončalo „veliku kosmološku kontro-
verzu“ između teorija Velikog praska i stacionarnog stanja.94 Ovim ne želim da
umanjujem značaj takvog otkrića: uspeh SETI bi nesumnjivo predstavljao jedan
od najvećih trijumfa u istoriji čovečanstva, s kojim bi se možda mogli meriti jedino
nastanak jezika, začeci poljoprivrede i industrije, prvi letovi u svemir i tek pregršt
sličnih trenutaka od strahovitog i neprocenjivog značaja. No čak ni slična epohalna
pobeda nauke i razuma neće odgovoriti na sva naša pitanja o odnosu života i uma
prema vasioni u najširim okvirima, niti će, što valja podvući, nužno rasvetliti ras-
podelu života i uma na krupnim prostornim i vremenskim skalama.
Dosta je lako zamisliti scenario u kojem nam detektovani SETI signal o pome-
nutoj raspodeli ne bi saopštio mnogo toga (te stoga ne bi mnogo doprineo ni
razrešenju Fermijevog paradoksa). Ukoliko bi, primera radi, signal poticao od
zemljolike planete udaljene od nas nekoliko kiloparseka koja kruži oko neupad-
ljive zvezde slične Suncu, i ako bi signal imao takva-i-takva svojstva koja odra-
žavaju tehnološku civilizaciju okvirno sličnu današnjoj ljudskoj, dijagramu koji
38  |  Uvod

opisuje raspodelu inteligentnih živih bića u galaksiji (ili sveukupni astrobiološki

pejzaž95) u suštini bismo dodali tek podatak o još jednoj tački, veoma nalik onoj
za koju već znamo. I mada bi u svakom slučaju bilo mnogo bolje imati podatke o
dve tačke nego o jednoj jedinoj, očigledno bi i dalje postojao ogroman broj mogu-
ćih krivih („astrobioloških teorija“) koje kroz ove dve tačke prolaze, obuhvatajući
ih ili objašnjavajući. Hajde da takvom scenariju damo i konkretan naziv:

Puki kontakt: čovečanstvo detektuje signal nesumnjivo veštačkog porekla

koji dopire sa planete slične Zemlji u planetarnom sistemu sličnom Sunčevom
koji se nalazi dovoljno daleko u galaksiji. Iako signal nije dešifrovan, njegovu
jačinu, spektralna svojstva i ostalo najlakše je objasniti pretpostavkom o tehno-
loškoj civilizaciji nalik na današnju ljudsku.96

Očigledno je da bi nas puki kontakt nagnao da istog trena odbacimo sve

hipoteze kojima se postulira jedinstvenost Zemlje ili njene biosfere u galaksiji ili
poznatoj vasioni (up. hipoteze o kojima se govori u petom poglavlju). Sam kon-
takt bi ojačao naše uverenje u kopernikansku pretpostavku da je Zemlja zaista
tipična u astrobiološkom pogledu koliko je to i u planetološkom i kosmograf-
skom. Možda bi uz to (zavisno od vremena realizacije) isti scenario opovrgao još
neke hipoteze kojima se pretenduje na razrešenje Fermijevog paradoksa, kao što
je zamisao da sve tehnološke civilizacije neminovno unište same sebe pre nego
što postanu sposobne da valjano komuniciraju na međuzvezdanim razdaljinama
(up. šesto poglavlje). Svejedno, srž paradoksa ostala bi neizmenjena čak i nakon
što se puki kontakt odigra. Velika tišina tad ne bi bila tako potpuno i zago-
netno tiha kao ranije, ali bi i dalje iziskivala objašnjenje. Gde su znatno starije
galaktičke civilizacije, one bliske Lajnviverovoj granici iz relacije (1.3)? Gde su
tragovi njihovih astroinženjerskih projekata? Zbog čega one nisu posetile Sunčev
sistem i kolonizovale ga radi resursa? Ovakva fermijevska pitanja puki kontakt
ostavlja bez odgovora. Na sličan način, hipoteze iznete u literaturi radi razjaš-
njenja Fermijevog problema, izuzev onih koje ovaj scenario izričito opovrgava,
uglavnom bi ostale netaknute. U tom smislu, budući da je paradoks u suštini sta-
tistički problem (ili „problem velikih brojeva“), broj dva je dovoljno blizak broju
jedan! Dve civilizacije u inače praznoj galaksiji neznatno su manja zagonetka od
jedne civilizacije u inače praznoj galaksiji – ali tek sasvim neznatno.97
Razume se, informacije koje bismo primili u slučaju da uspešno dešifrujemo
međuzvezdanu poruku mogle bi nam razrešiti problem, posebno ukoliko bi poruku
uputila starija i mudrija galaktička civilizacija sa znatno boljim empirijskim uvidom
u istinski astrobiološki pejzaž. Ipak, tako nešto daleko prevazilazi scenario pukog
 Dva je isto što i j e dan   |  39

kontakta i shodno tome ima manje izgleda da se u našoj budućnosti obistini.

Pritom bi se moglo smatrati i svojevrsnim varanjem – ili bar jasnim priznanjem
da su naše kognitivne sposobnosti nedovoljne da bismo došli do ispravnog odgo-
vora. U suštini se ne bi mnogo razlikovalo od molitve za iznenadno natprirodno
prosvetljenje.98 Sličnom očajničkom savetovanju uvek se možemo vratiti ukoliko
svi naši pokušaji da pronađemo odgovarajuće rešenje jednom budu iscrpljeni.

Slika 1.5  Čovek s novinama, slika Renea Magrita (1928).

Izvor: ljubaznošću galerije Tejt modern.
40  |  Uvod

Takva perspektiva je zasad udaljena, kao što ćemo do kraja ove knjige obilato
pokazati. Istinska lekcija ovde glasi da nam je na polju SETI potreban napredak i
na empirijskom i na teorijskom planu. Uprkos svom izuzetnom značaju, empi-
rijski uspeh neće razrešiti čak ni današnje „velike zagonetke“, a kamoli sutra­
šnje. Upravo je stoga Fermijev paradoks takva sveobuhvatna misterija, enigma
uistinu kosmološkog domašaja i transgeneracijskog značaja, koja u samoj svojoj
formulaciji objedinjuje središnje koncepte svakog iole ozbiljnog razmišljanja o
svetu: vasionu, život, um i tehnologiju.
Fermijev paradoks je paradoks odsustva. Poput znamenite slike Renea Magrita
Čovek s novinama, on dovodi u pitanje naše konvencionalno poimanje reči,
intuitivnih predstava i realnosti (slika 1.5). Kao i „nastanjena vasiona“, koncept
„čovek s novinama“ odsutan je sa tri od četiri kvadranta slike, ali je prisutan u
naslovu dela. Ko se i na najletimičniji pogled ne bi zapitao zbog čega ga u dru-
gim savršeno „nastanjivim“ odeljcima nema? Ili zašto ga uopšte ima i na tom
jednom? Uznemirujućoj prirodi slike doprinosi i to što kvadranti nisu istovetni,
već samo veoma slični. Svaki kvadrant ponaosob savršeno legitimno nagoveštava
nešto svakidašnje, uobičajeno, konvencionalno, nimalo kontroverzno; zajedno,
oni odaju subverzivni utisak „velike zagonetke“. Upravo je tako i sa Fermijevim
paradoksom: svaka od pretpostavki koje ga sačinjavaju može biti prozaična i
konvencionalna, no zajedno predstavljaju duboku zagonetku, misteriju koja
podriva naizgled glatko tkanje naučnog narativa. Time je astrobiologija uputila
kopernikanizmu poslednji i možda najveći izazov – da li mu se, nakon planetarne
i galaktičke astronomije, evolucione biologije, biohemije, kognitivnih nauka i
računarstva, s Fermijevom zagonetkom zamah napokon istrošio?

1.9  X-faktori i kormilarenje svemirskim

brodom Zemlja
Ljudi koji odbacuju Fermijev paradoks i sva istraživanja vezana za SETI kao
„puku naučnu fantastiku“ (kao da bi tako nešto promenilo inherentnu vrednost
ideja!) ili „nebulozno teoretisanje“ (kao da postoji išta praktičnije od dobre teo-
rije!) nepromućurni su i očekuje ih neugodno iznenađenje. Ako se makar i mal-
kice držimo kopernikanizma – a određene manje ustupke u suprotnom smeru
na koje su pojedini u tom pogledu spremni razmotriću u petom poglavlju –
očigledno bi trebalo da rezonujemo kao da je čovečanstvo tipičan predstavnik
skupa svih inteligentnih vrsta koje su naturalistički evoluirale u svim epohama.
Zato, ukoliko postoji određeni razlog (označimo ga slovom X) koji onemogućava
 X -faktori i kormilarenje svemirskim brodom Zemlja   |  41

drugim, znatno starijim inteligentnim vrstama da budu podložne detekciji, isti

taj razlog X mora da deluje i na čovečanstvo. Primera radi, ako pretpostavimo da
X, kao što su u doba hladnog rata tvrdili mnogi pesimisti, glasi:

• X: tehnološke civilizacije imaju sve izglede da same sebe unište putem

nuklearnog rata,

tada se ne može izbeći zaključak da i čovečanstvo ima sve izglede za nuklearno

samouništenje. Iako „svi izgledi“ i dalje nisu isto što i „izvesnost“, reč je o veoma
slaboj utehi, jer (kao što ćemo videti u šestom poglavlju) frakcija civilizacija
koje izbegnu nuklearni holokaust mora da bude odista mala da bi se objasnila
opservirana Velika tišina. Isto važi i za mnoge druge postavke u vezi sa X, kao
što su, recimo, sledeće:

• X1: tehnološke civilizacije sklone su da izumru usled globalnog efekta sta-

klene bašte koji njihove industrijske aktivnosti neminovno uzrokuju
• X2: tehnološke civilizacije imaju sve izglede da podlegnu spoljašnjim
prirodnim rizicima poput udara kometa ili asteroida, ili pak obližnjih
supernovih i bleskova gama zračenja
• X3: tehnološke civilizacije imaju sve izglede da ostanu zarobljene u per-
manentnoj totalitarnoj državi, možda nastaloj kao odgovor na druge
egzistencijalne (na primer, ekološke) rizike, usled čega se napredak nauke
zaustavlja i sva svemirska istraživanja zabranjuju
• X4: tehnološke civilizacije imaju sve izglede da pokušaju da se rašire vasio-
nom, no takav poduhvat guta suviše resursa pa su takve civilizacije sklone
da pretrpe neuspeh i vrate se u preindustrijsko/primitivno stanje.

Sličan spisak bi mogao da obuhvati gotovo sve uobičajene sugestije za razreše-

nje bilo koje verzije Fermijevog paradoksa, te ćemo ih detaljnije razmatrati od
četvrtog do sedmog poglavlja. Jednostavnim kopernikanskim rezonom, sve se
pomenute sugestije mogu primeniti i na budućnost čovečanstva, pošto je čove-
kova tehnološka civilizacija – očito i nužno – najmlađa u čitavom skupu. Otud
mnogi od mogućih razloga za odsustvo detekcije ili smanjen presek za kontakt
još uvek nisu na delu, ali će to u budućnosti s visokom verovatnoćom biti.99
Ovo jednostavno, gotovo trivijalno svojstvo Fermijevog problema – da pred-
stavlja neku vrstu „magičnog ogledala“ u kome možemo da vidimo budućnost
vlastite vrste – dugo su zanemarivali kako istraživači tako i šira javnost. Moglo
bi se spekulisati da bi rasprostranjenija zainteresovanost za ovu ključnu sponu
42  |  Uvod

dovela i do snažnije motivacije za rad na temeljima astrobiologije i SETI, kao i

do znatno bržeg napretka u SETI teoriji i modeliranju. Ukoliko nam je stalo do
budućnosti čovečanstva (a to svako od nas može etički definisati na razne uver-
ljive načine kao što su „vrednost budućih generacija“, „briga o našim unucima“,
„odgovornost prema potomstvu“ i slično100) – tada moramo da marimo i za
Fermijev paradoks! Taj zaključak je neumitan čak i ako potpuno razumemo da
je svaki argument o budućnosti čovečanstva koji potiče od analize Fermijevog
paradoksa u biti probabilistički: nije nam sudbina da se obistini određeno Xk,
već su samo svi izgledi da će se obistiniti neko od njih (ono odgovorno za istin-
sko rešenje, ili barem neku istinsku kombinaciju rešenja). Probabilistički argu-
menti su i tako, u odsustvu metafizičkog determinizma, sve što imamo na ras-
polaganju u studijama budućnosti. I nikakva retorika ili nipodaštavanje naučne
fantastike neće učiniti da iščeznu.
Kao što je naglasio veliki vizionar Ričard Bakminster Fuler: „U vezi sa sve-
mirskim brodom Zemlja postoji jedna izuzetno važna činjenica: uz njega nismo
dobili uputstvo za rukovanje.“101 Sa sličnom nevoljom će se najverovatnije suo-
čiti i upravitelji svih ostalih biosfera u galaksiji. Lišeni takvog uputstva, možemo
samo da se trudimo da kormilarimo rukovodeći se racionalnim pravilima proba-
bilističke navigacije; a ako stvarno želimo da se provučemo kroz tesnac između
Scile i Haribde koji očekuje sve galaktičke civilizacije, bolje bi nam bilo da izvu-
čemo sve moguće pouke iz Velike tišine.102