Živela u susedstvu dva puža.

Kuće su im bile baš preko puta: jedna s jedne strane staze

ispod žbuna, druga s druge strane, kraj kamena. Ovi puževi susedi bili su vrlo mirne
životinjice, nisu voleli mnogo da šetaju, skoro uvek su bili pred svojim kućicama posmatrajući
šumske prolaznike: žute ili crne mrave s tovarom na leđima, prolećne bube pod crvenim
oklopima ili neke druge putnike. A ako bi se katkad i rešili da pođu u šetnju, svoje su kuće
uvek na leđima nosili, bojeći se da ih neko ne ukrade.
Object 1

Nјihovi susedi su im se smejali, zbog ove obazrivosti. Zeba, koja je stanovala na grani hrasta
iznad njih, uvek im je podruglјivo dovikivala:

– Zašto ne uprtite na leđa i dvorište?

Može vam i njega neko ukrasti.

Ali se puževi nisu osvrtali na ove podruglјive zamerke. Nekako su sigurniji bili kad kuću
ponesu na leđima. Ako im se desi da ih mrak uhvati negde nasred polјa, ne moraju da se
brinu; uvuku se samo u svoju kuću i na miru prospavaju noć. Uzalud bube u crnim oklopima
obilaze oko njih, kuckajući na vrata, čudeći se otkud iznenada da niknu kuće nasred ravni,
puževi ćute unutra i ne otvaraju im. Može se ma šta oko njih događati, oni u svojim
lјušturama ostaju mirni kao u tvrđavi.

Ali jednog dana puž koji je stanovao ispod žbuna pomisli:

– Zašto, zbilјa, uvek nosim kuću na leđima? Hoću i ja jednom slobodno, bez tereta, da se
prošetam.

Htede potom da pozove i svoga suseda da zajedno pođu, te izviri kroz prozor, ali je sused sa
svojom kućom bio već nekud otišao. Puž ispod žbuna onda iziđe iz svoje kuće, dobro zatvori
na njoj vrata i prozore, da se lopovi ne bi uvukli unutra, i pođe sam u šetnju. Bio je mnogo
srećan što se rešio na ovo junaštvo. Peo se uz šiblјe, zavlačio duboko u busenje trave, peo se
uz kamenje koje bi našao na putu i gde ga sve nije bilo. Tako je sve do same noći ostao u
polјu.
Međutim, čim je on izišao u šetnju, slučajno tuda naiđe žuti mrav, starešina susednog
mravinjaka, i zakuca na vrata puževe kuće, u želјi da se s njim malo porazgovara. Ali mu se
niko ne odazva. Žuti mrav pomisli da puž možda još spava, pa doviknu:

-Ustaj, lenštino, sunce je već davno odskočilo.

Kad vide da se puž opet ne odazva, prisloni uvo na vrata osluškujući da li zaista spava.
Iznutra se nije čulo nikakvo disanje i mrav onda proviri kroz prozor. Možete zamisliti koliko se
žuti mrav začudi kad vide puževu kuću praznu. I mada nije bio brblјivac, pojuri u mravinjak
da ovo čudo ispriča svojoj zadruzi. I ostali se mravi mnogo iznenade i raznesu za tili čas tu
vest kroz celu šumu.

Odmah se oko puževe kuće iskupi gomila sveta: bube, ptičice, stršlјeni, ose, leptiri. Svi su
redom virili kroz prozor, lupali na vrata, tražili puža u okolnoj travi; potom je otišao svak na
svoju stranu.

Kraj kućice su ostale samo dve nepoznate bube. To su bile neke lutalice što su putovale oko
sveta. Čim su od mrava čule da je puževa kuća ostala prazna, rešile su da je ukradu, da je
odnesu do šumskog potoka, pa da tamo načine od nje čamac u koji bi sele i nastavile svoje
lutanje po svetu, jer im je vrlo teško bilo da stalno idu peške.

Kad ostalo društvo ode, reče jedna buba:

– Kućica je divna, laka je kao pero, moći ćemo od nje čamac napraviti.

– I dosta je velika – dodade druga – možemo obe u nju stati. Hajde brzo da je prenesemo na
obalu.

Onda požure i prenesu je na obalu potoka, gde od nje načine čamac, otisnu se niz vodu i
otplove u bogzna koje daleko jezero ili more. A siroti puž kad se vratio iz šetnje i video da su
mu ukrali kuću, mnogo je plakao. Tražio ju je po svoj okolini, pitao poznanike, ali mu niko
nije umeo reći ko je kuću ukrao. Sused mu je vrlo rado hteo ukazati  gostoprimstvo, ali je i
sam jedva mogao da stane u svoju lјušturu.

Tako je puž, koji se samo jednom usudio da svoju kuću ostavi samu, celog života ostao
beskućnik, i morao se potucati tražeći prenoćišta u lišću, travi, krunama cveća i glavicama
zelјa. Ostali puževi ga prozovu Golaćem, pa su se posle tako zvala i njegova deca i unučići i
sve potomstvo, jer im u nasleđe nije mogao ostaviti kuću, kao što su drugi činili.

•
Oceni ovo (35 Glasovi)