TOPLOTNE OPERACIJE

Prenos toplote

Dve osnovne fizičke veličine koje određuju razmenu toplote između dva tela su: količina toplote i
temperatura. Dok količina toplote koju telo poseduje pretdtavlja prost zbir kinetičke energije svih
molekula tela, temperatura je odraz intenzivnosti njihovog kretanja. Dva tela u fizičkom kontaktu
razmenjuju energiju (toplotu) sve dok se intenzivnost kretanja njihovih molekula (temperatura)
ne izjednači. Kažemo da je temperaturna razlika dva tela pogonska sila za razmenu toplote
među njima. Toplota spontano – prirodnim putem, uvek prelazi s tela više na telo niže
temperature.

Proces razmene toplote je stacionaran kada u jednakim intervalima vremena s tela na telo
prelazi jednaka količina toplote, pa toplotni protok nije funkcija vremena:

dQ dQ
= const. ≠ f (τ )
dτ dτ

Primer je kućni hladnjak u kome se automatski održava konstantna temperatura, pri čemu se on
nalazi u okolini u kojoj se temperatura menja malo ili nimalo. U ovom slučaju, konstantnost
pogonske sile (razlike temperatura) uslovljava konstantnost toplotnog protoka iz okoline u
hladnjak.

Proces razmene toplote je nestacionaran ukoliko se toplotni protok menja tokom vremena:

dQ dQ
≠ const. = f (τ )
dτ dτ

Takvu situaciju bismo imali i u gornjem primeru ako bi se temperatura okoline znatno menjala u
toku dana.

Kao i kod drugih vidova energije, pri razmeni toplote između nekog tela i okoline važi poznati
toplotni bilans:

Qdovedeno − Qodvedeno = Qakumulirano

Ukoliko je dovedena količina toplote veća od odvedene, akumulacija je pozitivna – telo se

zagreva, a ako je situacija obrnuta, akumulacija je negativna – telo se hladi.

Količina toplote koju treba dovesti ili od tela odvesti, da bi mu se temperatura promenila za
jedinicu temperaturne skale, naziva se toplotnim kapacitetom tela:
104 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

Q
C=
Δt

Specifični toplotni kapacitet (specifična toplota) pretstavlja toplotni kapacitet sveden na jedinicu
količine tela. Kad se količina tela meri masom (SI-sistem), imamo tzv. masenu količinu toplote:

Q Q
c= =
m ⋅ Δt m ⋅ ΔT

Na osnovu gornje definicije se može izračunati količina toplote koju primi telo mase "m",
masene količine toplote "c" ako mu se temperatura promeni od t1 do t2:

Q = m ⋅ c ⋅ (t 2 − t1 )

Ako dva tela razmenjuju toplotu, tj. prvo telo odaje količinu -Q1 (zato je predznak negativan), a
drugo prima tu istu količinu toplote +Q2 (zato je predznak pozitivan), onda važi:

− Q1 = +Q2 ili Q1 + Q2 = 0

Oba tela zajedno možemo posmatrati kao jedan izolovan sistem koji ne razmenjuje toplotu sa
okolinom, već se toplota samo unutar njega preraspodeljuje, težeći ravnotežnom stanju. To
stanje se ostvaruje kada tela masa m1 i m2, specifičnih toplota c1 i c2, i početnih temperatura t' i
t" dostignu konačnu temperaturu tx. Ova temperatura se lako može izračunati primenom
toplotnog bilansa:

Q1 + Q2 = 0
m1 ⋅ c1 .(t '−t x ) − m2 ⋅ c2 .(t ' '−t x ) = 0

Gornja razmatranja o toplotnom kapacitetu važe ukoliko pri razmeni toplote u sistemu ne dolazi
do faznih transformacija (rastvaranja, isparavanja, topljenja itd.). Najvažnije transformacije ove
vrste su povezane s promenama agregatnog stanja i to – pošto govorimo o namirnicama čiji je
glavni konstituent voda – pre svega, s promenama: led-voda i voda-para (slika 60).

Na dijagramu je pretpostavljeno da se ledu

ohlađenom ispod tačke mržnjenja (tačka a)
konstantno dovodi toplota dok se sav na kraju ne
prevede u pregrejanu paru (tačka f). Uočljivo je da
zavisnost temperature sistema od količine dovedene
toplote pretstavlja izlomljenu liniju s dva platoa. To su
područja u kojima istovremeno postoje dva agregatna
stanja: led + voda (b-c), odnosno voda + para (d-e). U
ostalim delovima dijagrama postoji samo jedno
agregatno stanje: led (a-b), voda (c-d), odnosno para
(e-f).
Slika 60
Kada se ledu dovodi toplota, ona se troši na
intenziviranje vibracije molekula u njegovoj kristalnoj rešetki, što se opaža kroz povišenje
njegove temperature (a-b), sve do dostizanja tačke topljenja (tt), kada vibracije postaju tako
intenzivne da započinje raskidanje međumolekulskih veza. Posle toga se dovedena toplota troši
na dovršavanje ovog procesa, zbog čega temperatura ne raste (b-c) sve dok sav led ne pređe u
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 105

vodu. U tečnoj vodi molekuli imaju mnogo veću slobodu kretanja u odnosu na molekule u
kristalnoj rešetki leda, upravo za onoliko koliko je energije (Lt) bilo potrebno da se kristalna
rešetka razori. Dalje (c-f) se proces analogno ponavlja: dovedena toplota izaziva ubrzanje
kretanja molekula – porast temperature tečne vode do tačke ključanja (ti, tačka d), kada
molekuli, prelazeći u paru (d-e) potpuno raskidaju privlačne međumolekulske sile i zadobijaju
potpunu slobodu kretanja. Nakon toga, dalje dovođenje toplote izaziva samo povećanje brzine
molekula pare i njena temperatura raste (e-f).

Ceo proces se može i obrnuti ako se pođe od pregrejane pare i sistemu oduzima (od njega
odvodi) toplota.

Uočljivo je da je u temperaturnim intervalima u kojima postoji samo jedno agregatno stanje (led,
voda ili para) svaka razmena toplote sa okolinom praćena promenom temperature sistema.
Stoga se, u takvim slučajevima, razmenjena toplota naziva osetnom. Nasuprot tome, kada su u
sistemu prisutna dva agregatna stanja (led + voda, led + para ili voda + para), toplota dovedena
iz okoline se troši na raskidanje međumolekulskih veza ili se proizvodi pri njihovom obrazovanju
i odvodi u okolinu, a temperatura sistema se ne menja dok se ovaj proces ne završi. Stoga se
takva razmenjena toplota naziva latentnom ili skrivenom toplotom.

Toplota potrebna da se jedinična količina tela prevede iz jednog agregatnog stanja u drugo je
konstantna i karakteristična za svaki materijal jer direktno zavisi od jačine međumolekulskih sila
u njemu. Tako je pri topljenju leda, odnosno pri isparavanju vode, potrebno sistemu dovesti
latentnu toplotu topljenja Lt = 334 KJ/kg, odnosno latentnu toplotu isparavanja Li = 2259 KJ/kg.
Ako se, pak, voda mrzne u led ili para kondenzuje u vodu, ekvivalentne količine toplote se iz
sistema oslobađaju i u ovom slučaju nazivaju: latentna toplota mržnjenja, odnosno latentna
toplota kondenzacije. Dakle, da bi led prešao u vodu, potrebno je uložiti onoliko energije koliko
se oslobodi kada se voda smrzne u led. Slično važi i za procese isparavanja/kondenzacije.

Uzevši u obzir i mogućnost postojanja faznih transformacija u izolovanom sistemu u kome dva
tela izmenjuju toplotu, toplotni bilans takve razmene je:

Q1 + Q2 + ΣL = 0

gde treći član pretstavlja algebarski zbir toplotnih efekata svih faznih transformacija, koje se tom
prilikom odigravaju. Članovi u gornjem izrazu su pozitivni ako se toplota apsorbuje, a negativni
ako se oslobađa.

Kada je reč o namirnicama, posebno o mesu, odmah se mora istaći da voda koju ono sadrži
ima preovlađujući uticaj na njegove termičke karakteristike, prvenstveno zbog svoje relativne
količine (oko 75% supstance mesa), a i zbog činjenice da su i specifična toplota vode
(4,184 kJ/kg·K) i specifična toplota leda (2,092 kJ/kg·K) znatno veće od specifične toplote suve
supstance mesa (0,837 kJ/kg·K).

Na osnovu rečenog se specifična toplota mesa iznad njegov e tačke mržnjenja može prikazati
formulom:

%vode
cm = 3,3472 ⋅ = 0,8368 (kJ / kg ⋅ K )
100

Ako se meso nalazi ispod temperature mržnjenja, deo vode će preći u led, pa gornji izraz
prestaje da važi. Kao kod svih rastvora, ni tečna faza mesa se ne mrzne oštro, već u širokom
temperaturnom intervalu – od oko -10 C do oko -610 C – tako da u tom intervalu u mesu uvek
106 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

postoji mešavina vode i leda, različitog odnosa. Za grube termodinamičke proračune sa

smrznutim mesom (t < -200 C), može se usvojiti da je oko 90% vode prešlo u led, pa bi izraz za
specifičnu toplotu takvog mesa bio:

%vode
cm = 1,4644 ⋅ + 0,8368 (kJ / kg ⋅ K )
100

pri čemu ovde, kao i gore, "% vode" označava ukupnu vodu, dakle zbir količina vode i leda.

Latentna toplota topljenja leda, odnosno smrzavanja vode iznosi 334,4 (kJ/kg), pa se toplota
smrzavanja može analogno prikazati formulom:

%vode
Qsmrz. / odmrz. = 334,4 ⋅ (kJ / kg )
100

Treba istaći da specifična toplota leda iznosi oko jedne polovine specifične toplote vode, što
znači da pri zagrevanju smrznutom mesu brže raste temperatura, nego mesu iznad tačke
mržnjenja. To se, međutim, u praksi ne zapaža jer se tokom zagrevanja smrznutog mesa ono
istovremeno i otapa apsorbujući u tom procesu znatnu količinu toplote, tako da u zbirnom
efektu, odmrzavanje mesa predstavlja dugotrajan proces i stoga (ali ne samo zbog toga), trajan
problem u industriji mesa.

Mehanizmi prenosa toplote

S teorijskog stanovišta postoje tri osnovna mehanizma razmene toplote koje, međutim, u praksi
teško možemo zapaziti u čistom vidu. Najčešće su sva tri mehanizma istovremeno zastupljena,
a u pojedinim situacijama je jedan od njih dominantan, što umnogome olakšava proračune.

Osnovni mehanizmi su:

1) Kondukcija ili provođenje

Svodi se na razmenu kinetičke energije između pojedinačnih, slobodno difundujućih (gas,

tečnost) ili oscilujućih (čvrsto telo) molekula u direktnom kontaktu. Stoga se naziva i molekulski
prenos toplote.

2) Konvekcija ili mešanje

Čestice materije (s mnogo molekula) se kreću kroz prostor pod dejstvom mehaničke sile, noseći
sobom toplotnu energiju sadržanih molekula.

3) Radijacija ili zračenje

Prenos se ostvaruje s molekula na molekul putem emitovanja i apsorpcije elektromagnetskih

talasa.

Složeni mehanizmi su:

1) Prelaz toplote

Označava razmenu toplote između fluida i čvrste površine. Sastavljen je od kondukcije i

konvekcije.
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 107

2) Prolaz toplote

Označava razmenu toplote između dva fluida razdvojena čvrstim zidom. Sastoji se od
kondukcije i konvekcije.

Prenos toplote kondukcijom

U čvrstim telima su molekuli raspoređeni po čvorovima kristalne rešetke na međusobnom

rastojanju koje je određeno jačinom međumolekulskih sila, odnosno prirodom supstance. Oni
osciluju oko svojih ravnotežnih položaja sa amplitudom i učestanošću proporcionalnim
temperaturi tela. Ako se molekulima u jednom području tela povisi kinetička energija oscilovanja
(temperatura), njihovo intenzivnije oscilovanje će se mehanički preneti na susedne molekule, sa
ovih na sledeće itd, doći će do prenosa kinetičke energije molekula kroz telo – protoka toplote,
pri čemu molekuli zadržavaju svoja mesta u kristalnoj rešetki). Da bi do prenosa energije došlo,
očigledno je da molekuli moraju stupati u međusobne fizičke kontakte. Brzina prenosa toplote
kroz telo zavisi od veličine i mase pojedinih molekula, kao i sila koje među njima vladaju, i
karakteristična je za svako telo. Kod fluida su međumolekulske sile mnogo slabije nego u
čvrstom telu, tako da se molekuli kreću haotično u svim pravcima, međusobno se sudarajući i
izmenjujući kinetičku energiju. Pri uslovima izjednačene temperature, molekuli fluida se nalaze u
stanju dinamičke energetske ravnoteže, ali kada se u jednom području povisi temperatura,
ravnoteža se remeti. Molekuli s viškom kinetičke energije se sudaraju s drugim, sporijim
molekulima i predaju im jedan deo te energije, pa se tako, u makro-smislu, kroz fluid prenosi
toplota. Treba zapaziti da se ovde radi o mirnom fluidu kod kojeg u uobičajenom smislu nije
moguće primetiti bilo kakvo kretanje. Ono se odvija isključivo na molekulskom nivou. Kao kod
čvrstih tela, i ovde brzina prenosa toplote zavisi od brzine, mase i dosega molekula, što je
uslovljeno prvenstveno prirodom fluida.

Praktično čist fenomen kondukcije možemo ostvariti unutar

čvrstih tela, ali ponekad i u fluidima ako su okolnosti takve
da je sprečeno njihovo kretanje. Ovo se događa, na primer,
u tankim slojevima fluida između dve čvrste površine gde je
zbog visokog trenja kretanje fluida veoma usporeno ili čak
onemogućeno, ili u pojedinim kapima ili mehurićima fluida,
"zarobljenim" čvrstom površinom (na primer, u ćelijskom
tkivu mišića ili u porama izolacionih materijala).

Fenomen čiste kondukcije se može zapaziti i u debljim

slojevima fluida, npr. u sudu čiji se sadržaj hladi kroz dno.
Slika 61 Tu, zbog posebnog rasporeda temperatura – najgušći
slojevi se već nalaze pri dnu – nema pogonske sile za
prirodno mešanje usled razlike u gustinama.

Prenos toplote kondukcijom se opisuje Fourrierovim (Furijeovim) zakonom (slika 61):

Δt Δt
Qτ = λ ⋅ F ⋅ qτ = λ ⋅
Δx Δx

Toplotni protok kroz ravan zid je proporcionalan površini zida (F) i razlici temperatura s dve
strane zida (Δt), a obrnuto proporcionalan debljini zida (Δx). Termin "zid" se može shvatiti i
doslovce, na primer, kao zid od metala, betona i sl, ali i kao sloj fluida.
108 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

Koeficijent proporcionalnosti (λ) se naziva termičkom provodljivošću i, pošto pretstavlja

karakteristiku materijala, utvrđuje se eksperimentalnim putem. U tabeli koja sledi je navedena
termička provodljivost za nekoliko materijala značajnih za industriju namirnica.

Termička provodljivost nekih materijala

Materijal Zapreminska masa Termička provodljivost

(kg/m3) (W/m·K)
Aluminijum 2700 203,5
Bakar 8800 384
Čelik 7850 46,5
Nerđajući čelik 7900 17,5

Beton 2300 1,28

Azbest 600 0,151
Viniplast 1380 0,163
Izolaciona opeka 600 0,116 – 0,209
Penoplast 30 0,047
Staklena vuna 200 0,035 – 0,070
Pluta, ploča 100 0,042
200 0,052
300 0,063
Vazduh 0,026
Voda 0,47 – 0,70
Led 2,33

Materijali čija je provodljivost manja od 0,23 (W/m·K), uslovno se nazivaju izolacioni materijali. U
starijoj literaturi se mogu naći vrednosti za termičku provodljivost (koeficijent termičke
provodljivosti) materijala izražene u (kcal/m·h·0 C). Pretvaramo ih u SI-jedinice množenjem
faktorom 1,163.

Iz tabele se uočava da su termoizolacioni materijali obično porozna tela koja unutar svoje
strukture sadrže imobilizovane mehuriće vazduha. Pošto je vazduh mnogo lošiji toplotni
provodnik od čvrstog materijala, proizilazi da je materijal utoliko bolji izolator, ukoliko je porozniji.
To se jasno vidi na primeru ploča od plute, čija se provodljivost sa sniženjem zapreminske mase
približava provodljivosti vazduha. Čvrsti materijal u izolaciji igra samo mehaničku ulogu – da
održi mehurastu strukturu, a izolacione osobine skoro isključivo zavise od osobina vazduha.
Vrlo ubedljiv dokaz ove postavke je činjenica da porozan materijal sačinjen od srebrnog praha
(najboljeg poznatog provodnika toplote) ima osobine toplotne provodljivosti slične ploči od
presovanih opiljaka plute.

Meso možemo smatrati aglomeratom kapljica vodenih rastvora i masti u matrici sastavljenoj od
ćelijskih opni. Egzaktno izračunavanje njegove termičke provodljivosti na osnovu osobina
pojedinačnih čistih komponenata bi bilo veoma složeno, pa se u praksi postupa na način sličan
postupku kod izračunavanja specifične toplote mesa: smatra se da je termička provodljivost
mesa aditivna funkcija termičkih provodljivosti pojedinačnih komponenata (što je samo
delimično tačno), pri čemu i ovde najveću ulogu igra sadržaj vode. Shodno tome, navodimo
jedan izraz za termičku provodljivost mesa iznad tačke mržnjenja:
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 109

%vode
λ = 0,34 ⋅ + 0,26 (W / m ⋅ K )
100

U smrznutom mesu provodljivost naglo raste jer stvoreni led (vidi navedenu tabelu) ima oko 4
puta višu provodljivost od vode. Budući da se udeo smrznute vode menja s temperaturom,
navodimo samo izraz u kome se predpostavlja da je oko 90% vode u mesu smrznuto, dakle za
temperature, niže od -200 C:

%vode
λ = 1,90 ⋅ + 0,26 (W / m ⋅ K )
100

Upotrebna vrednost navedenih izraza je ipak ograničena jer veća količina masti, odnosno
masnog tkiva ili kostiju može imati znatnog uticaja.

Za praktične ciljeve Fourrierov zakon glasi:

t1 − t 2 t1 − t 2 t1 − t 2
qτ = λ ⋅ = =
δ δ /λ R

gde su t1 i t2 temperature s dve strane zida, δ je debljina zida, λ – termička provodljivost zida, a
R – toplotni otpor zida, prema opštem izrazu za kinetiku procesa. Ovakav pristup nam
omogućuje lakše razmatranje složenijih slučajeva kondukcije.

Na primer, kod ravnog zida površine F, sastavljenog iz više

slojeva različitih materijala različite debljine i različitih termičkih
karakteristika (slika 62), ukupan toplotni protok se može izvesti
na bazi izraza za jednoslojan zid, primenjujući princip ukupne
brzine serijski vezanih procesa. Polazeći od osnovne
pretpostavke da toplotni protok kroz svaki sloj mora biti jednak
(uslov stacionarnosti procesa), proizilazi da je ukupni toplotni
otpor višeslojnog zida jednak zbiru toplotnih otpora pojedinih
slojeva:

δ1 δ 2 δ 3
Rz = R1 + R2 + R3 = + +
Slika 62 λ1 λ2 λ3
t1 − t 2 t1 − t 2
qτ = =
Rz δ1 δ 2 δ 3
+ +
λ1 λ2 λ3

Temperature na granicama pojedinih slojeva se dobijaju, takođe, iz uslova da toplotni protok

kroz svaki sloj mora biti jednak:

δ1
t ' = t1 − qτ ⋅
λ1
δ3 δ2
t ' ' = t 2 + qτ ⋅ ili t ' ' = t '−qτ ⋅
λ3 λ2

Kod višeslojnog zida je važno uočiti vezu između toplotnog otpora svakog sloja i pada
temperature u njemu. Za svaki sloj važi:
110 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

t1 − t ' t '−t ' ' t ' '−t 2

qτ = qτ = qτ =
R1 R2 R3

Izjednačavajući desne strane gornjih izraza dobijamo produženu proporciju:

(t1 − t ') : (t '−t ' ') : (t ' '−t 2 ) = R1 : R2 : R3

Drugim rečima, pad temperature u pojedinačnim slojevima je proporcionalan njihovim toplotnim
otporima. Važi i obrnuto: što je veći toplotni otpor sloja (manja provodljivost), u njemu se
očekuje veći pad temperature.

Kod provođenja toplote kroz jednoslojan i višeslojan ravan zid

je površina kroz koju se toplota provodi (F) bila konstantna za
svaku stranu svakog zida. Kada je, pak, zid zakrivljen ili
predstavlja, na primer, segment cilindrične površine cevi ili
kotla, tada površina kroz koju toplota prolazi postepeno raste
od unutra ka spolja (slika 63). Stoga toplotni otpor cilindričnog
zida opada od unutarnje ka spoljnoj površini, a temperaturni
profil u zidu nije linearan, već predstavlja logaritamsku funkciju
čiji nagib opada ka spoljnoj površini.

Ne zalazeći u postupak izvođenja, navodimo izraze:

Slika 63
t1 − t 2
za jednoslojan: Qτ = i
1 d
⋅ ln 2
2πL d1

t1 − t 2
višeslojan cilindrični zid: Qτ = n
1 d 1
⋅ ∑ ln i +1
2πL 1 λi di

gde su t1 i t2 temperature s dve strane cilindričnog zida, L je njegova dužina, λ – termička

provodljivost materijala zida, d1 i d2 – prečnik krivine unutarnjeg, odnosno spoljnog zida, dok se
di i di+1 odnose na prečnik krivine unutarnje i spoljne strane svakog pojedinačnog sloja
višeslojnog zida.

Temperature na granicama pojedinih slojeva se izračunavaju kao i kod ravnog višeslojnog zida,
tj. iz uslova da je toplotni protok (Qτ) kroz svaki sloj jednak.

Prenos toplote konvekcijom

Fenomen prenosa topote mešanjem čestica materije po samoj svojoj prirodi može biti ostvaren
samo kod fluida. Ovde se izuzima specijalni slučaj mešanja praha čvrstog materijala, kod kojeg
je prenos toplote ostvaren komplikovanom kombinacijom konvekcije i kondukcije.

Dok se kod kondukcije toplote u nepokretnom fluidu toplota prenosila sa jednog na drugi
molekul, a sam proces bio ograničen učestalošću njihovih međusobnih kontakata, prenos
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 111

toplote konvekcijom nema ta ograničenja. Naime, masa se kroz prostor može preneti
proizvoljnom brzinom – u zavisnosti od raspoloživih mehaničkih sredstava.

Jednostavnije rečeno, kada se na površinu hladne vode pažljivo unese određena količina tople
vode, ona će se pod dejstvom jake mešalice veoma brzo raspodeliti po celoj raspoloživoj
zapremini suda, tako da će posle vrlo kratkog vremena svuda biti konstantno povišena
temperatura. Takvo izjednačavanje temperature u odsustvu mešanja, dakle konduktivnim
putem, trajalo bi neuporedivo duže.

Iz gornjeg primera sledi zaključak: brzo izjednačavanje temperature označava da je proces

prenosa toplote u posmatranom sistemu brz i obratno: postojanje temperaturnih razlika u
sistemu otkriva postojanje visokih toplotnih otpora između pojedinih tačaka sistema.

U tehnici je u načelu povoljno da se svi procesi, pa i procesi prenosa toplote intenziviraju. Stoga
se pri prenosu toplote kroz fluide uvek gde je to moguće radije koristi konvekcija, nego
kondukcija, pri čemu se istovremeno vodi računa i o utrošku energije potrebne za mešanje
fluida. Zato je uvek poželjnije da se mešanje izvede bez upotrebe mehaničkih sredstava – samo
pod dejstvom razlike u gustini fluida prouzrokovane najčešće temperaturnim razlikama u njemu.
Takva se situacija ostvaruje kod tečnosti u sudu koja se zagreva kroz dno: topliji (ređi) slojevi se
podižu ka vrhu, ustupajući mesto hladnijim (gušćim) slojevima koji padaju ka dnu suda.
Uspostavlja se strujanje čiji je intenzitet srazmeran temperaturnoj razlici dna i vrha suda. Tokom
zagrevanja se ova razlika smanjuje, pa i intenzitet mešanja, odakle je očito da ovakav proces
prenosa toplote prirodnom konvekcijom ima ozbiljnih ograničenja. Stoga se u situacijama gde je
potrebno prenos toplote učiniti intenzivnijim i uopšte, podložnijim regulaciji, uvodi prinudno,
mehaničko mešanje, pa se proces prenosa toplote u takvim uslovima naziva prinudna
konvekcija.

Prenos toplote radijacijom

Na temperaturama iznad apsolutne nule (-2730 C) molekuli svih tela sadrže određeni iznos
kinetičke energije koja se manifestuje kroz brzinu njihovog translatornog kretanja ili kroz
intenzivnost njihovog rotiranja, odnosno oscilovanja, u zavisnosti od toga da li se radi o
gasovima, tečnostima ili čvrstim telima.

Kada se telo nađe u sredini niže temperature, energija njegovih molekula se smanjuje jer se
prenosi na molekule okoline, pri čemu se ova razmena energije može dogoditi u direktnom
sudaru dva molekula (kondukcija) ili putem emitovanja, odnosno apsorpcije elektromagnetnog
talasa (radijacija).

Komentar: Iz kursa Fizike je poznato da čestice na molekulskom, odnosno

atomskom nivou ne mogu izmenjivati proizvoljne pojedinačne količine energije, već
samo u porcijama - kvantirano. Dakle, ni brzina, odnosno intenzivnost rotacije ili
oscilovanja molekula ne mogu da se menjaju kontinualno, već samo skokovito. Pri
takvoj diskretnoj promeni molekul može da smanji svoju energiju emitovanjem
kvanta: elektromagnetnog talasa tačno određene talasne dužine koja odgovara
promeni energije molekula. Identičnu energiju elektromagnetni talas može preneti na
drugi molekul koji mu se nađe na putu.

Pri uobičajenim temperaturama i u normalnim situacijama udeo energije prenesen zračenjem je

beznačajan (prema Stefan-Bolcmanovom zakonu on raste sa četvrtim stepenom apsolutne
temperature), a postaje preovlađujući tek pri visokim temperaturama. Stoga je proces prenosa
toplote radijacijom za oblast tehnologije namirnica od manjeg interesa. Ipak treba obratiti pažnju
112 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

na situacije u kojima su ostali oblici prenosa toplote efikasno suzbijeni, pa zračenje dobija
srazmerno značajniju ulogu. Takav se slučaj može javiti – iznenađujuće – u objektima u kojima
se meso hladi, odnosno čuva u ohlađenom ili smrznutom stanju.

Prelaz toplote

Od mnogobrojnih slučajeva prenosa toplote konvekcijom za praksu je od posebne važnosti

specijalan slučaj razmene toplote između fluida i čvrste površine. Takav proces je kombinacija
kondukcije i konvekcije i nosi naziv prelaz toplote.

Razmotrimo situaciju u kojoj se zagrejani fluid kreće

određenom brzinom duž nepokretne čvrste površine koja ima
nižu temperaturu od fluida (slika 64). Od ranije je poznato da
pri dovoljnoj brzini kretanja u cevi ili oko čvrstih tela fluid struji
turbulentno. Usled velikih razlika u brzini susedni slojevi se,
prevladavajući sile viskoziteta, razdvajaju i snažno vrtlože –
pojedine čestice koje su na početku različitih temperatura
brzo izmenjuju mesta, što dovodi do gotovo trenutnog
izjednačenja temperature – tipična slika brzog, konvektivnog
prenosa toplote. U blizini nepokretnog zida, međutim, brzina
fluida zbog trenja naglo opada, sile viskoziteta preovladavaju i
Slika 64 obrazuje se već poznati laminarni granični sloj. Budući da
ovde nema poprečnog mešanja, nema vrtloga, toplota se kroz
njega na zid prenosi čistom kondukcijom. Uzevši u obzir da je kondukcija spor molekulski
mehanizam, nije iznenađujuće što se u graničnom sloju opaža nagli pad temperature. Dakle,
shodno slici 64, složeni mehanizam prenosa toplote, nazvan prelaz toplote, sastoji se od dve
serijski vezane faze: konvektivnog (vrlo brzog) prenosa toplote iz turbulentnog područja do
graničnog sloja i konduktivnog (sporog) prenosa toplote kroz granični sloj do zida. Pošto je
konduktivna faza uvek mnogo sporija od konvektivne, ona i određuje ukupnu brzinu prelaza
toplote, a očito je da je praktično sav toplotni otpor prelazu toplote skoncentrisan u graničnom
sloju. Stoga se brzina prelaza toplote može svesti na brzinu provođenja kroz granični sloj:

λf
qτ = F ⋅ ⋅ t f − tz
δ sl

gde je F – površina zida; λf – termička provodljivost fluida; δsl – debljina graničnog sloja fluida; tf
– temperatura u turbulentnom području fluida, a tz – temperatura zida.

Problem prelaza toplote bi ovakvim razmatranjem bio sveden na već obrađeni slučaj kondukcije
kroz jednoslojni zid, kada bi debljina graničnog sloja bila poznata i konstantna. Ona se,
međutim, menja s režimom strujanja, a u slučaju prenosa toplote, i sa temperaturnim poljem.
Stoga se količnik termičke provodljivosti i debljine graničnog sloja fluida povezuju u jedinstvenu
veličinu – koeficijent prelaza toplote (α), koji se određuje eksperimentalnim putem. Na taj način
gornji izraz prelazi u tzv. Newtonov zakon prelaza toplote, utvrđen empirijskim putem:

qτ = F ⋅α ⋅ t f − t z

Komentar: U dinamici fluida, gde se radilo o brzinskom profilu fluida koji struji uz zid
cevi, bilo je reči o laminarnom graničnom sloju da bi se istakao režim strujanja u
njemu za razliku od strujanja u turbulentnom području. U nauci o toploti govori se o
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 113

termičkom graničnom sloju jer se radi o karakteristikama temperaturnog profila.

Analogno definiciji laminarnog graničnog sloja (ona debljina sloja fluida u kojoj brzina
opadne za 99% svoje vrednosti), debljina termičkog graničnog sloja se definiše kao
debljina sloja fluida uz zid u kojoj se registruje 99% temperaturne razlike između
fluida i zida. Laminarni i termički granični sloj su analogne veličine, a njihove debljine
su grubo proporcionalne, ali nisu jednake.

Koeficijent prelaza toplote je za različite tipične situacije eksperimentalno utvrđen i uz pomoć

teorije sličnosti iskazan u priručnoj literaturi kroz različite kriterijalne jednačine. Pošto se ovde
radi o toplotnoj sličnosti koja je između ostalog zavisna i od hidrodinamičke sličnosti sistema,
pored poznatih, pojavljuju se i neki novi kriterijumi. Najčešće se koriste:

α⋅l – kriterijum Nusselta koji definiše prelaz toplote

Nu = između fluida i čvrste površine;
λ
Cp ⋅ μ – kriterijum Prandtla koji definiše osobine fluida;
Pr =
λ
l⋅ w ⋅ρ – kriterijum Reynoldsa koji definiše uslove strujanja
Re = kod prinudne konvekcije; i
μ
g ⋅ l3 ⋅ ρ 2 – kriterijum Grashoffa koji definiše uslove strujanja
Gr = ⋅ β ⋅ Δt kod prirodne konvekcije.
μ2

U gornjim izrazima α predstavlja koeficijent prelaza toplote; λ je termička provodljivost fluida; μ

je dinamički viskozitet fluida; Cp predstavlja molarnu specifičnu toplotu fluida pri konstantnom
pritisku; ρ je gustina fluida; β je koeficijent termičkog širenja fluida; w je brzina fluida; Δt je
razlika temperatura u fluidu, a l je karakteristična linearna dimenzija sistema. Kao i obično,
pobrojani kriterijumi su povezani kriterijalnom jednačinom koja se zbog potrebe određivanja
koeficijenta prelaza toplote prikazuje kao zavisnost kriterijuma Nusselta od drugih kriterijuma
sličnosti:
Nu = K ⋅ Re a ⋅ Gr b ⋅ Pr c

U nastavku je u cilju ilustracije prikazano nekoliko konkretnih izraza zasnovanih na gornjoj

kriterijalnoj jednačini koji se primenjuju na različite tipične situacije prelaza toplote koji su od
značaja za industrijsku primenu.

Sledi izraz koji važi za prelaz toplote s fluida koji struji kroz cev na unutarnji zid cevi, pri Re >
10.000:
0 , 25
⎛ Pr ⎞
Nu = 0,021⋅ ε l ⋅ Re ⋅ Pr ⋅ ⎜⎜
0 ,8
⎟⎟
0 , 49

⎝ Prz ⎠
gde je εl – popravni koeficijent čija vrednost zavisi od odnosa dužine i prečnika cevi; on uzima u
obzir poremećaj režima strujanja izazvan mesnim otporom ulaza u cev. Fizičke karakteristike
fluida koje ulaze u sastav kriterijuma biraju se za srednju temperaturu fluida, osim za kriterijum
Prz, kod koga se biraju za temperaturu zida.

Za gasove, uz korišćenje koncepcije o idealnom gasnom stanju, gornja formula se uprošćava,

pa za vazduh ona glasi:
Nu = 0,018 ⋅ ε l ⋅ Re 0,8

Kada je Re < 10.000, odgovarajuća formula za vazduh izgleda:

114 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

Nu = 0,129 ⋅ εl ⋅ Re 0,33 ⋅ Gr 0,1

Iz poređenja s prethodnom formulom se vidi da je opao uticaj kriterijuma Re koji definiše uslove
prinudne konvekcije i istovremeno porastao uticaj prirodne konvekcije obuhvaćene kriterijumom
Grashoffa.

Izrazi, koji važe za prelaz toplote sa spoljne površine cevi na okolni vazduh:

– za prirodnu konvekciju:

Nu = 0,46 ⋅ Gr 0,25

– za prinudnu konvekciju (200 < Re < 200.000):

Nu = 0,21 ⋅ ε ϕ ⋅ Re 0,65 (koridorni raspored)

Nu = 0,37 ⋅ ε ϕ ⋅ Re 0,8 (šahovski raspored)

gde je εϕ – koeficijent čija vrednost zavisi od ugla ϕ koji čini osa cevi s pravcem strujanja
vazduha. Poslednja tri izraza zapravo važe za snop cevi koje mogu biti raspoređene direktno
jedna iza druge u smeru strujanja vazduha (koridorni raspored) ili "cik-cak" (šahovski raspored).
U turbulentnom režimu situacije nisu jednake jer kod koridornog rasporeda prisustvo jedne cevi
remeti obrazovanje graničnog sloja na narednoj cevi niz tok.

U tabeli koja sledi su date okvirne vrednosti koeficijenata prelaza toplote za tipične situacije.

Tipični koeficijenti prelaza toplote

Tipična situacija α (W/m2·K)
gasovi – prirodna konvekcija do 10
gasovi – pridnudna konvekcija do 100

organske tečnosti 50 – 1500

voda 200 – 10.000

voda koja ključa 500 – 10.000

voda koja se kondenzuje 4000 – 15.000

organske pare koje se kondenzuju 500 – 2.000
Budući da su voda, vodeni rastvori i vodena para najčešći nosioci toplote u industriji, u tabeli se
nalaze i odgovarajuće vrednosti za koeficijente prelaza toplote. Uočljivo je da se maksimalne
vrednosti ostvaruju pri ključanju vode, odnosno kondenzaciji vodene pare.

Prelaz toplote pri ključanju vode

Pri ključanju vode učestvuju različiti mehanizmi prenosa, ali se on fenomenološki ipak tretira kao
prost prelaz toplote. Na slici 65 su prikazane različite faze ove pojave uz predpostavku da se
voda nalazi u kontaktu s horizontalnom čvrstom površinom preko koje se vrši zagrevanje. U
prvoj fazi, kada je razlika temperatura čvrste površine i vode mala (Δt je od oko 0,1 do oko 10
C), usled zagrevanja dolazi do prirodne konvekcije; kako temperaturna razlika raste, tako se i
 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote 115

strujanje ubrzava, debljina termičkog graničnog sloja smanjuje, a koeficijent prelaza toplote
raste.

Slika 65

Kada Δt dostigne vrednosti između 1 i 100 C, dolazi do izdvajanja gasova rastvorenih u vodi,
kao i pojedinih mehurova pare koji se obrazuju na grejnoj površini. Mehurići se naglo otkidaju od
grejne površine razbijajući granični sloj uz nju i isplivavaju dovodeći tečnost u intenzivno
mešanje, zbog čega koeficijent prelaza toplote naglo raste. Ova se faza naziva mehurastim
ključanjem. Kada s daljim porastom temperaturne razlike izdvajanje mehurova postane toliko
intenzivno da je cela grejna površina potpuno prekrivena njima, koeficijent prelaza toplote naglo
počinje da opada jer je tečnost od površine sada odvojena neprekidnim filmom pare koja je
znatno lošiji toplotni provodnik od vode. Ova se faza naziva filmskim ključanjem. S daljim
povišenjem temperature grejne površine u odnosu na vodu film pare postaje sve deblji, a prelaz
toplote sve sporiji, ali njegovo usporavanje ne ide tako brzo kako bi se na osnovu debljine
stvorenog filma pare očekivalo. Temperatura grejne površine je u ovoj oblasti već i u
apsolutnom smislu visoka, pa značajan deo toplote s grejne površine na vodu počinje da se
prenosi mehanizmom zračenja. Stoga stvarna situacija u ovoj fazi odgovara punoj liniji na
dijagramu, a ne isprekidanoj koja prikazuje hipotetičku situaciju – kada ne bi bilo prenosa
toplote zračenjem. Dakle, formalno se celokupni fenomen tretira kao prost prelaz toplote, pa su i
podaci u dijagrami iskazani na taj način.

Iako gornji prikaz daje samo kvalitativnu sliku fenomena ključanja, ipak se nameće zaključak da
povišenje temperature grejne površine u cilju intenziviranja ključanja ima smisla činiti samo u
fazi mehurastog ključanja. Dalje povišenje temperature grejača izaziva obrnut efekt – ulazak u
fazu filmskog ključanja i sniženje koeficijenta prelaza toplote.

Prelaz toplote pri kondenzaciji vodene pare

Kako je već naglašeno, voda i vodena para su osnovni nosioci toplote u industriji kako zbog
raspoloživosti, tako i zbog dobrih toplotnih osobina ovog radnog medijuma. Među tečnim
fluidima, voda po svom toplotnom kapacitetu stoji na samom vrhu, što praktično znači da se
toplom vodom može preneti više toplote, nego istom količinom većine drugih zagrejanih
tečnosti. Pa ipak, kad uporedimo količinu toplote koju pri kondenzovanju oslobodi 1 kg vodene
pare (2260 kJ), s količinom toplote koju preda 1 kg tečne vode pri hlađenju od 1000 C do 200 C
(334 kJ), očito je da vodenoj pari kao nosiocu toplote treba dati prednost gde god je to moguće.
Stoga se mnogi uređaji konstruišu namenski za zagrevanje vodenom parom, a fenomenu
116 TOPLOTNE OPERACIJE - Prenos toplote

kondenzacije vodene pare na čvrstoj površini posvećuje posebna pažnja. U ovom smislu se
razlikuju dva, s gledišta industrijske prakse značajno različita tipa kondenzacije pare: kapljičasta
i filmska kondenzacija (slika 66). Ako je neka (hladna) vertikalna površina po svojoj prirodi
hidrofobna, tj. voda je ne kvasi, tada će molekuli pare na njoj kondenzovati u kapi koje za nju ne
prianjaju (slika 66 a). Kapi će pod dejstvom gravitacije spontano spadati s površine oslobađajući
je za pristup novih količina vodene pare. U slučaju da je površina hidrofilna, tj. voda je kvasi,
obrazovane kapi će se zadržavati na površini i međusobno spajati sve dok se na površini ne
obrazuje kontinualan film kondenzata koji se lagano sliva niz površinu (slika 66 b). Nove količine
vodene pare se neće kondenzovati na slobodnoj površini zida, već na spoljnoj površini sloja
kondenzata i uvećavati njegovu debljinu, a oslobođena toplota kondenzacije će na svom putu
do čvrste površine morati da savlada dodatni toplotni otpor, izazvan laminarnim slojem vode.
Očito je s gledišta brzine prenosa toplote filmska kondenzacija nepovoljniji slučaj, pa se stoga
teži da se površine za toplotnu izmenu s kondenzujućom vodenom parom učine veštački
hidrofobnim – da se "zamaste". To se postiže specijalnom pripremom površine: nanošenjem
tankog sloja silikonskih premaza.

Na ovom mestu treba pomenuti još jedan detalj

koji je vezan za prelaz toplote pri kondenzaciji
vodene pare. Voda iz koje se dobija vodena
para sadrži izvesnu količinu rastvorenih
atmosferskih gasova koji se pri ključanju
izdvajaju i mešaju s vodenom parom. Kada se
takva smeša dovede do površine za toplotnu
razmenu, onda para kondenzuje i kondenzat
se sliva niz površinu, a atmosferski gasovi
zaostaju u njenoj blizini. Budući da pod ovim
uslovima ne kondenzuju, oni se u inženjerskoj
praksi nazivaju permanentnim gasovima. Pošto
nove količine vodene pare stalno stižu na
Slika 66 površinu, a kondenzat se stalno odvodi,
koncentracija permanentnih gasova raste i
vremenom stvara gasoviti sloj kroz koji para mora da prodifunduje da bi stigla do čvrste
površine, što usporava celokupan proces prelaza toplote. Da bi se ova pojava predupredila, ceo
uređaj se povremeno produvava vodenom parom, kako bi se nagomilani permanentni gasovi
ispustili u atmosferu. Iz istog razloga se kondenzat najčešće recikluje ponovo u parni kotao,
čime se problemi vezani za permanentne gasove eliminišu.