Повлачење преко Албаније за време Првог светског рата, неким људима однело је животе,

некима вољење особе, а на некога је оставило дубок траг. Управо је Растко Петровић написао
роман Дан Шести, након преживљене психичке и физичке тортуре у самом рату. Растко пише о
свему ономе са чим се и сам тада сусрео као седамнаестогодишњак. Он, заправо, жели да нам
приближи како је ратно време утицало на све што га је тада окруживало. Управо је сам опис рата,
односно прелазак преко Албаније, описао у првом делу романа, којим се описује Стари свет, док
је послератно стање описано у другом делу романа и означава Нови свет, односно живот у
Америци.

,,Ах, да, живот!...И то што, ето, значи живот не воли живот. Оно што је у мени Ја, мене не воли, па
ипак свом снагом бори се да постоји и даље.“ Стеван Папа-Катић се током свог одрастања сусрео
са безброј ситуација које захтевају изузетну психолошку зрелост и стабилност свога Ја. Могло би се
рећи да ,,живот не воли живот“ у тренуцима када је смрт на корак од њега, када је глад све
присутнија и када је хладноћа све што може да се осети, или ако погледамо још даље, у
детињство, могло би се рећи да ,,живот није живот“ ако протиче без љубави и подршке оба
родитеља.
Стеван, махом трпи ударце које му околина и живот задају, он је, заправо, темељ овога романа,
поред кога други ликови пролазе, срећу се, али се ипак на њега обазиру и везани су за њега неким
везама из прошлости. На почетку, Папа-Катић је био свестан свога порекла, био је свестан да му је
деда био лопов и злочинац и да га је то на неки начин обележило у очима његових пријатеља,
нарочито Смеђег Петра, али и Милана Томића. Смеђи Петар није желео да сакрије мржњу према
Папа-Катићевом деди. Није могао да се помири са тим да је неко био сит, док је он био гладан.
Постојало је у њему нешто што га је одбијало и није му давало права да се изједначи са својим
пријатељима и њиховим судбинама, нешто што је само он могао да разуме, јер је и сам проживео.
Огорченост према рођеној сестри и њеном начину живота, али и осуде, нетрпељивост, чак и
мржња, обузимале су га често, нарочито у тренуцима када је наилазио на њене хаљине.
За разлику од Петра, Стеванов Стари свет, своди се на бекство од смрти, односно на борбу за
живот. Сваки нови дан је само пуко преживљавање, путеви су све тежи, све су већа искушења и
све је већи ризик да ће пасти и да се више неће пробудити. Кроз све то пролази сам, не тражећи
друштво, разговор, додир или туђи глас, сматра да је то пут који човек сам треба прећи, упркос
томе што је још увек млад, жели да верује у себе и свој пут: ,,Ја хоћу да будем сам, да идем сам.
Ако већ, као дечак, ја морам да проведем себе кроз чудо, свестан да је то чудо, онда ћу бар да
разбијем љуску, па да проведем себе сасвим сам. “ Стеванов став да човек може кроз све у животу
проћи сам, доприноси његовој различитости, способности и индивидуалности, и на исти начин
поставља једну основу, по којој ће се он владати када буде старији. Можда му је баш оваква
самосталност и оригиналност, помогла да у средњим годинама живи на начин, који не бисмо
очекивали, читајући све оно што преживљавамо до уласка у Нови, безбрижнији свет. Његова
самосталност почиње доласком до Ругова са дединим пријатељима или породицом, а траје све до
његове смрти.
,,Било је тихо и прозрачно око њега и птице су опет биле ту и сунце је обасјавало бескрајну земљу осенчену
плаветнилом. И као да је све оно што се збило у оркану његове младости, згрчено, ужаснуто, деформисано,
сада поново збива у тишини, у слободном дисању, у елегичности чак, равномерног искуцавања времена.
Као да је прошлост била узбуркано огледало садашњости и да је садашњост била већ пре прошлости и
одувек, на заједничком тлу. “
Све што се догодило у прошлости, свака битка коју је водио са собом, тако и са другима, остаје да
живи дубоко у његовом сећању, али људи којима је био окружен, остају и део новог света, људи
који су се бар једном срели, у будућности се налазе, ако се не нађу, барем стицајем околности
сазнају шта се догодило са онима које су познавали, или са онима, са којима су били блиски.
Сусрет са Тони после двадесет и више година, свакако је на Стевана оставио велики утисак,
помало узнемиријућ. ,,Стеван виде да на њој постоје огромне разлике. Не то што је била старија,
већ савршенија.“ То је први утисак који је Стеван стекао о Тони. На први поглед је помислио да се
Тони исувише променила и да није она стара, али свеједно, лепша него икад. Тони, жена Џека
Гордона, човека који је радио у фабрикама и банкама, за некога ко је није познавао, била је
повучена и не превише емотивна особа. Међутим за Стевана, она је била иста: ,,Била је то она иста
горда девојка, зачудо слична Билу, високог чела, дугог врата и руку, лица које се бледилом
издвајало из тамнине косе. Ко сјајно глатко крило велике ноћне птице. Још увек била је она
буљина, као птица ноћи, грдобна и дивна у исти мах.“ Овај сусрет прошлости и садашњости, донео
је са собом још један прилично неочекиван сусрет. Стеван је упознао Милицу. ,,У ствари, она је
била као какав арханђео светлећи сваком својом честицом у полутами која ју је окруживала.“
Стеван је био опчињен Милицом, а да тога у првом тренутку није био свестан. Када се Милица
појавила, све око ње, а и она сама, доносило је неку светлост. Стеван је био очаран, али у првом
тренутку ни самом себи није признао. Милица је представљала нешто ново и чисто, нешто што
светли и мења све око себе. У великој мери је заслужна због тога што је његов Нови свет, постао
боље место, и што је поред свих остварења на пољу науке, успео да себи нађе уточиште поред
такве особе. Иако се на почетку стиче утисак да је Стеван способан да самостално иде кроз живот,
рат, да се сам бори са недаћама и олујама, да му не треба нико, и да му чак присуство других
отежава борбу и опстанак на том неизвесном Старом свету, топлина коју је неочекивано добио за
узврат свакако је пожељна.
Постоји још један сусрет људи који су имали заједничку прошлост, то је сусрет Тони и Драгише.
Срели су се дан пред венчање Тони и Џека, што и није био прави и нарочито згодан тренутак да се
сретну двоје људи који су имали заједничку прошлост. Овај сусрет је Драгиши, на неки начин,
значио и остварење једне старе визије, желео је одавно да је помилује по врату. То је била једна
од жеља, још из времена када је са Јованом Тасићем у једној црногорској варошици долазио до
њене породице у стан. Тада му није допустила да је пољуби, али након толико времена, након
двадесет и више година, добио је прилику и за то. Њена искреност, према тада будућем мужу, у
потпуности је нешто што нас осваја, исто тако као Џеково виђење тога. У њиховом разговору
видимо поштовање, зрелост, љубав, а у њој видимо жељу за новим почетком, са новим људима.
Стеван је у једном каталогу видео да је Андрејка директор једног економског часописа, а да је
Милан Томић у Шпанији. Сазнао је и да је Драгиша Стевановић одржао збор владине странке у
Јужној Србији, а да се Стеван Џамић састао са шефовима Хрватске сељачке владе због споразума
странака опозиције. Сви Стеванови другови, сем Јована, преживели су превлачење преко
Албаније и снашли се у новом или старом окружењу, сви ће заувек делити исту прошлост и бити
повезани јединственим везама и у будућности.
,,Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од
нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у покретима својих
руку нпр. Или у жељи да задовољиш своју страст за певањем. Ако си рођен сувише рано или ако одвише
рано почнеш да трошиш на неопходна и неизлечива задовољавања богатство, које међувремено стичеш,
али не у довољном темпу, или ти је поверено или си га наследио, знај, да нема више могућност повратка,
чак ни по преживљеној катастрофи и разочарењу, чак ни надовршење младости-на које мислиш да још увек
имаш права и које да ти је остало. Од сад носиш увек собом нове хоризонте, већ загорчане, које си отворио
својом неизбежном великодушном лакомисленошћу и раскошћу. “ 1
Све оно што је човек једном видео, чуо, све оно са чим се сусрео, памти цео живот. Човек је чист,
невин заштићен само у мајкином стомаку, све након рођења је другачије, прети нам, заражени
смо утицајима спољашње средине, заражени смо туђим погледима, речима, поступцима, никада
се више не можемо вратити, регенерисати, никада не можемо сва стечена искуства избрисати, јер
самим напуштањем мајке, ми смо другачији, отиснути у свој свет, стиснути правилима и идемо
путем који нам је додељен. Још пре него што смо се родили, наша животна прича негде је
записана и ништа је не може кориговати, улепшавати или поново скројити. Управо је у томе и
суштина повезаности песама Откровења и Старог и Новог света овог романа, са том разликом што
се у песми Једини сан, пориче постојање тог другог, Новог света, негира се сама замисао неког
паралелног или будућег света, док се у Растковом роману, визија Новог света ствара у очима
главног јунака релативно рано, односно при преживљеном превлачењу преко Албаније.
Мада је мотив смрти свакако заједнички и роману и песмама, примећујемо да је за Растка
неизбежан, у истој мери као и мотив рађања и живота, ова два мотива непрекидно се преплићу и
међусобно су неискључиви и зависни један од другога, заједно чине основу, тему и поруку песама
Откровења, али и поруку Старог света, препуног умирања, и Новог света, препорођеног, колико
осиромашеног жртвама рата, губитка крова над главом, губитка материјалног и духовног, толико
обогаћеног новим приликама, новим шансама за живот, новом шансом да се живот продужава
колико год је то у рукама човека, колико год јем огуће и докле нам је једном давно записано.

1
Ако упоредимо ову мисао Откровења и Стеванове мисли, и уопште енергију која га води у Дану шестом,
можемо приметити сличност. Наиме, Растко говори о предностима старијег доба, о опасностима које
лакомисленост и исхитреност доносе, о томе колико је у будућем времену тешко исправити грешке и лоше
потезе направљене у прошлости. Говори о нашој немогућности да испрва видимо колико су остварљиве
наше жеље, да ли са собом још увек носе опасност или штету, по нас саме, или људе око нас. Човек увек са
собом носи последице лоших одлука, живи са њима, али никада не добије још једну прилику да лошу
одлуку промени и да је учини бољом. Духовни живот зависи од физиолошког, исто као што Стари свет
зависи од Новог света, Растко заправо потенцира везе, како оне међу људима, тако и временске и
просторне везе.
,,А ја сам у стању да пођем за пуком
Из собе своје која нема прозора,
Треба мишљу и вољом да их пробијем,
Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
Тамо где кроз три облака пуца из револвера;
Дубина мокра која зору потера,
Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.“