Učenje sa Betovenom

Kao malo dete, Černi je bio veliki poštovalac Betovena i proučavao je njegova dela čim su objavljeni.
Vaclac Krumholz, poznati violinista i mandolinista i bliski prijatelj Betovena i porodice Černi, jednom
prilokom je ljubazno predstavio Černi-ja Betovenu. Betoven, bio je takav zaljubljen u Černija te je
insistirao da mu drži lekcije. Černi je dobio instrukcije na klaviru i kompoziciji iz Betovena; međutim,
Betovenov opsesivan kompozicioni fokus ga je naterao da skrati Černijeve lekcije ili da ih u
potpunosti propusti.

Kao rezultat toga, formalno usavršavanje sa Betovenom trajalo je samo dve godine (1801-1803). Ali
za ovo kratko vreme Černi i Betoven postali su bliski, doživotni prijatelji. Betoven je poverio Černiju
klavirsku transkripciju uvertire svojoj operi Leonora i takođe je Černi lektorirao sve njegove
kompozicije posle op. 53, sonata „Valdstein “. Betoven je očigledno imao veliku veru u Černijeve
sposobnosti pijaniste i kompozitora.

Poznanstvo sa Betovenom, omogućilo je da Černi dobio pristup ogromnoj muzičkoj biblioteci u

vlasništvu Vladinog savetnika Hess-a, gde je mogao slobodno da kopira bilo koju muziku koju je želeo.
Černi je posebno priznao kopiranje svih Bahovih dela i Scarlatti-jevih sonata, ali je sigurno kopirao
mnogo više. Praksa pisanja sve te kontrapunkt muzike ručno imala je dubok uticaj na Černijevo
komponovanje. Nije samo razvio sposobnost za pisanjem brzo, već je stekao i veštine u orkestraciji i
kontrapunktu.

Johan Nepomuk Hummel, takođe poznati pijanista i kompozitor imao je značajan uticaj na još mladog
Černija. Černi je negde sreo Hummela između 1801. i 1804. u jednom od mnogih soarea koje je
ugostila Mocartova udovica Konstanca Mozart . Černija je zadivila jasnoća i elegancija Hummelovih
sviračkih osobina, Hummel je nesumnjivo učio od svog učitelja Mocarta. Nakon što je čuo
Hummelovu igru, Černi je imao „želju za većom jasnoćom i čistoćom“. Černi detaljno opisuje uticaj
Betovena i Hummela „Betovenovo igranje bilo je izuzetno po svojoj ogromnoj moći, karakterističnim
izraz i njegovu nečuvenu virtuoznost i prolazniom radu, Hummelov performanse su bile uzor čistoće,
jasnoće i najgracioznije elegancije i nežnost; sve poteškoće su sračunate na najveće i
najneverovatnije efekate. . .“

Godine 1810., devetnaestogodišnji Černi konačno je mogao da se sretne i upozna sa Muzio Klementi-
em, pijanistom i kompozitorom kome se divio. Černi nije samo pohađao časove zajedno sa
Klementijem, već mu je i bilo dozvoljeno da gleda Klementija kako predaje. Ovo je sigurno imalo
efekte na pedagoška dela koja je Černi objavio za života i produbio uticaj muzike koju je Černi čuo
tokom odrastanja.

2 Učitelj i kompozitor
Černijeva trajna reputacija uglavnom se gradi na njegovim pedagoškim raspravama, etidama i
vežbama sa studentma koje je podučavao, a pre svega Franca Liszt-a i Teodora Leschetitzk-og.
Predavao je učenicima od petnaest i više godina, nudeći časove od jedanaest do dvanaest sati
dnevno, a raspored koji je održavao preko trideset godina. Čerrnijev ogroman broj pedagoških
kompozicije služe kao dragocen zapis o njegovom verovatnom nastavnom stilu i kako on postoji i
utiče na pijanizam danas.

Černi je svoj pristup podučavanju zasnivao uglavnom na pristupu Kement-ja „Upoznao sam se sa
nastavnom metodom ovog proslavljenog majstora i najistaknutiji pijanista svog vremena, i
prvenstveno dugujem ovoj okolnosti da sam kasnije imao sreću da mnoge važne studente obučim do
stepena savršenstva za koji su postali svetski poznati, rekao je Černi“ .

Među njegovim „zvezdanim“ učenicima bili su Teodor Dohler, Stephen Heller, Sigismond Thalberg i
Ninette de Belleville. Godine 1819., otac Franca Liszt doveo je svog sina Černiju, koji se prisetio „Bio
je bledo dete bolesnog izgleda, koje se, igrajući se, njihalo na stolici kao pijano ... Igranje mu je bilo ...
nepravilno, neuredno, zbunjeno i ... sasvim samovoljno bacao prste tastatura. Ali uprkos tome, bio
sam zapanjen talentom koji mu je priroda poklonila“ .

Listz je postao najpoznatiji Černijev učenik. Dete je obučavao delima Betovena, Kementija, Ignaza
Moschelesa i Johanna Sebastiana Bacha. Porodica Lisz živela je u istoj bečkoj ulici kao i Černi, koji je
bio toliko impresioniran dečakom da ga je učio besplatno. Listz je kasnije trebao da se oduži tom
poverenju uvodeći muziku Černija na mnoge svoje Pariske recitale. Ubrzo pre Lisztovog bečkog
koncerta 13. aprila 1823., (njegov poslednji koncert te sezone), Černi je sa određenim poteškoćama
(kao što je Beethoven sve više voleo dečja čudesa) priredio uvod Liszta kod Betovena. Betoven je bio
dovoljno impresioniran mladim Listz-om. Listz je ostao blizak Černiju, a 1852. godine objavio je svoje
delo Études d'exécution transcendante sa posvetom Černiju .

Černi je napustio Beč samo da bi putovao u Italiju, Francusku (1837, kada mu je pomagao Listz) i
Englesku. Posle 1840. Černi se posvetio isključivo kompoziciji. Napisao je veliki broj klavirskih solo
vežbi za razvoj pijanističke tehnike, osmišljenih da pokriju od prvih časova za decu do potreba
najnaprednijeg virtuoza.

Černijev intenzivan nastavnički i kompozicioni raspored ostavio mu je malo vremena za obavljanje

Černi nikada nije gostovao kao izvođački umetnik, što je bio tipičan alat za razvoj karijere i odličan
način za promociju nečije muzike.

Černijevi učenici su svirali njegove vežbe i etide, a javnost je kupila njegove potpurije i fantazije; ovo
je muzika po kojoj je i danas poznat, što nepravedno narušava njegovu reputaciju. Šteta što Černi
sebi nije dao vremena da izvodi i promoviše svoju muziku. Možda bi Černijeve klavirske sonate
postale osnovni element standardnog klavirskog repertoar da su se pravilno promovisale. Tako se
današnji izvođači terete za dužnost izvodeći ove komade i demonstrirajući da je Černi bio daleko
svestraniji kompozitor nego što se ranije verovalo.