Ilustrovaćemo napred rečeno na

jednom konkretnom primeru:

Ranije je jedan naš proizvođač privrednih vozila

postavio jednostavan zadatak: Razviti furgonski tip
karoserije na kamionskoj šasiji za prevoz određenog
broja trkačih konja. Projektant se našao pred
zadatkom za koji su mu bile potrebne dopunske
informacije, pored onih koje je imao u svom
bogatom iskustvu radeći na razvojno-istraživačkim
zadacima u oblasti privrednih vozila:
•Kolika je prosečna težina trkačkih konja?
•Koje su prosečne gabaritne dimenzije konja?
•Kolika je potrebna količina vazduha u jedinici
vremena (npr. za jedan čas), za normalno disanje
konja?
Da bi prikupio potrebne informacije bilo je
neophodno da se prouči odgovarajuća naučno
stručna literatura iz ove oblasti, ili, što je bilo kraće,
da se konsultuju stručnjaci iz ove oblasti. Već u
prvom kontaktu; sa novim informacijama pojavila
se potreba i za dopunskim informacijama koje nisu
bile sagledane u momentu dobijanja zadatka. Na
primer, kako se konj ponašao kada ima osećaj da
mu je nesigurna podloga pod nogama, što je slučaj
pri prevozu konja vozilom?
Odgovor na ovo pitanje bio je: konj je uznemiren,
diše ubrzano pa mu je potrebna znatno veća
količina vazduha od normalne. Kolika?
Ako se radi o jednoj sasvim novoj oblasti
istraživanja preporučujemo da istraživač pristupi
po sledećem redosledu informisanja:

1. Proučavanje savremenih i poznatih enciklopedija,

udžbenika ili monografija;
2. Proučavanje jednog osnovnog dela u vezi
problema istraživanja;
3. Proučavanje bibliografije naznačenih u
prethodnom delu;
Prva navedena faza informisanja treba
da izostane ukoliko predmet
istraživanja predstavlja širu ili užu
oblast specijalizacije istraživača.
4. Proučavanje nekoliko vodećih naučno-stručnih
časopisa iz oblasti postavljenog zadatka odnosno uočenog
problema istraživanja; pri kome se proučava i bibliografija
pročitanih članaka. Ovde spada obavezno proučavanje
referativnih žurnala koji, kao što je poznato, u skraćenom
obliku daju kratak sadržaj naučnoistraživačkih radova
većine vodećih časopisa u svetu;

5. Konsultovanje naznačenih članaka navedenih u literaturi iz

prethodne faze informisanja;

6. Kontaktiranje sa istraživačima i proizvođačima opreme i

instrumentacije. Ova faza je neobično važna, jer mnogi
radovi nisu publikovani. Uspostavljanje kontakta sa
drugim istraživačima u mnogome može da nam skrati
proces istraživanja.
Informacije koje dobijamo od drugog istraživača uvek su
rezultat prethodno izvršenih selekcija.
Svakako da je najveći problem koji se pred istraživača
postavlja kako doći najbržim i najkraćim putem do potrebnih
informacija, kada se zna da se danas iz raznih oblasti naučnih
i stručnih disciplina pojavljuje godišnje nekoliko miliona
natpisa.

Polazimo od dela autora A1. Navedena literatura kojom se autor

A1 služi data je pod A2, B1, C1,... itd. Ako dalje koristimo literaturu
koja se navodi u izvoru B1 imamo A2, D2, G1,... itd. Uži izbor
literature vršimo na taj način što ćemo se zadržati na najčešće
ponovljenim izvorima.
Dokumentaciju treba posmatrati kritički iz dva
razloga:

Prvo, ne mora sve da bude tačno u tom radu;

treba obratiti pažnju na polazne elemente,
učinjene pretpostavke, primenjenu metodu;
vrednost autora, podudarnost rada po sadržaju
sa nekim drugim radom, vreme kada je rad
nastao, da li se radi o slučajno ili uzgredno
dobijenom rezultatu, itd.

Drugo, istraživač mora da sačuva nezavisan

duh, da ne padne pod uticaj nekog rada, čime bi
znatno umanjio sopstvenu sposobnost kreiranja.
MOGUĆNOST SISTEMATIZACIJE INFORMACIJA

Uglavnom se sve informacije mogu odlagati po:

•autorima,
•predmetima,
•nazivima (časopisi obavezno).

Najšire rasprostranjen sistem klasifikacije jeste

UDK - Univerzalna Decimalna Klasifikacija, koja je
razrađena i usvojena kao međunarodni standard
od FID-e (Federation International de
Documentation).
Mi ćemo se u okviru našeg izlaganja zadržati malo
detaljnije na sistemu UDK.