Page 1 of 5

Друштвене установе и организације - темељи друштвеног поретка

Кад социолози говоре о колективним творевинама друштвеног живота које увек

превазилазе појединца и одређују његово понашање и деловање, онда, поред група,
мисле и на друштвене установе (институције) и друштвене организације. Зато се групе,
установе и организације морају посматрати и дефинисати једне према другима, као и у
односу на друштвено деловање које се у њима одвија. Ове колективне творевине су
трајније од сваког појединца и представљају најтрајније елементе структуре сваког
успостављеног друштвеног поретка.

Што је неко деловање значајније за целину друштва, то је и друштво

заинтересованије да га устали (стабилизује), уреди и уобличи тако да се смање ризиви
случајног или намерног одступања од усвојеног обрасца који је већ доказан као успешан и
функционалан или је само пожељан. Зато си друштвене установе истински обрасци
друштвеног делувања и темељ сваког друштвеног поретка.

Установе имају ону улогу у друштву коју у природи врше нагони (инстинкти).
Установљено друштвено деловање јњ научено,једнообразно, стабилно,искључује лутање,
омогућује уштеде у времену и средствима, сманјује вероатноћу сукобљавања са другима
и повећава изгледе за усаглашавање супростављених интереса. Установе омогућују
аутоматизам и друштвеном деловању и понашању сличан аутоматизму дисања или
ходања, кад човек стално не застаје да размосли како да направи сваки следећи корак.
Кад у једном друштву функционишу установе,онда је у њему уређен начин на који
мушкарац о жена склапају брак, подижу и васпитавају децу,стичу имовину или се
растављају, зна се како се легално послује, како се долази до власти или се власт
препушта другом; како се закони доносе, мењају и примењују: како се стичу проверено
знање и признате диполоме; како се ефикасно лече болесни,кажњавају непослушни или
награђују послушни.

Емил Диркем је први истицао да социологија мора, пре свега другог, да проучава
друштвене установе. За њега су установе типичне „друштвене чињенице“ пошто оне стоје
изнад појединаца, врше на њих принуду и усмеравају деловање и понашање у пожељном
правцу. Овакав приступ функционисању друштвених установа касније су прихватили и
многи функционалисти.

Уструктури сваке друштвене установе увек се разликују један вредносни елемент

(који одређује циљеве) и други нормативни елемент (који указује на правила тј.на начин и
средства) деловања. Да би једна установа рационално функционисала, потребно је да у
њој постоји сагласност о основним вредностима („вредносни конзус“), али да правила
деловања и понашања буду међусобно усклађена тако да, заједно са расположивим
средствима, омогуће остваривање циљева.Исто важи и за односе међу различитим
установама глобалног институционалног поретка,унутар којег је обично пожељан
функционални склад.

Према основним функцијама, у глобалном друштву разликују се следеће врсте

друштвених установа:
Page 2 of 5

1. биолошко-репродуктивне(брак и породица);
2. економске (газдинство, домаћинство, тржиште, новац, предузеће);
3. политичке (држава, странка, лоби);
4. културне, са разним културним функцијама:
 верске (цркве, секте);
 образовно-васпитне (школе);
 здравствене (болнице, амбуланте);
 информативне (штампа, радио, телевизија);
 научне (академије наука, факултети, истраживачки институти, научни
заводи);
 уметничке (позоришта, опере, музеји, галерије);

5.забавно-рекреативне (спортски клубови, кафане, дискотеке и друго).

Све наведене и друге друштвене установе обично чине једну заокружену и

функционалну целину која представља важан структурни сегмент сваког глобалног и(ли)
локалног друштва и означава се као институционални систем. Важан и неизоставан део
институционалног система увек чине и одговарајуће друштвене организације.

Друштвене организације – полуге друштвеног деловања

Друштвена организација је уобличена и устаљена(установљена) мрежа улога и

положаја која одржава на окупу чланове једне групе људи и усклађује њихово узајамно
понашање док заједнички обављају неко друштвено деловање.

 Друштвене организације посредују између друштвених група и друштвених

установа тако што омогућују да организована група обавља установљену
делатност. Ако је установљено да неку важну друштвену делатност треба да
обавља са одређеним циљем на одговарајући начин, онда је то у стању да чини
само добро организована група људи у којој се тачно зна ста ко ради и како треба
да ради. Организација групе је, у ствари, формализација различитих улога и
положаја појединаца који сачињавају сваку групу. Без унутарње поделе рада
(улога), без устаљених и формализованих положаја, група није у стању да ефикасно
делује.
 Група без унутарње организације јесте само случајан скуп (агрегат) појединаца,
који није у стању не само да делује него ни да опстане. Неорганиозована група,
брзо се распада, јер она нема везивног ткива које би држало на окупу њене
чланове. Неписане и писане друштвене норме или правила деловања и понашања
сваког појединца у групи сваке групе у глобалном инститиционалном систему
представљају то везивно друштвено ткиво. Зато друштвене норме чине основни
елемент сваке друштвене организације.
 Социолози су одавно уочили да је мала и добро организована група скоро увек
моћнија од веће, али лоше организоване или дезорганизиване групе. Сликовито
речено, друштвене оргнизације се и могу назвати „полугама друштвене моћи“
пошто је „моћ групе у њеној организацији“. Теоретичар политичких елита Роберт
Page 3 of 5

Михелс (1876-1936) ово је назвао „гвозденим законом олигархије“ који важи за

све организације у историји. Он је тврдио да се свака организација (па и
демоктарска) постепено извргава у „олигархију“ (грч. Oligoi-мало њих; archo-
владам, дакле, владавина мале групе људи) пошто се на врху сваке организације
нужно одвија концентрација моћи.
 Пошто се неорганизована група брзо распада, то се организација узима као
трајнији елемент друштвене структуре. Зато су, у начелу, друштвене организације
трајније и општије од друштвених група и пролазније од друштвених установа.
Установљену делатност и пожељне циљеве једном је лакше, ефикасније и
рационалније остварити са једном организацијом, адруги пут, у другачијим
околностима, са неком другом. Рационална друштвена организација мора да се
прилагођава друштвеним актерима (особинама групе која делује), друштвеним
околностима, расположивим средствима и одабраним и постављеним циљевима,
повезујуци их у процесу ефективног друштвеног деловања. Отуда и кажемо да
друштвена организација увек повезује конкретну групу и апстрактну установу у
стварном друштвеном животу.
 Друштвене организације посредују између друштвених група и друштвених
установа тако што омогућују да група обавља установљену делатност. Ако је
установљено да неку делатност теба вршити на одређен начин, онда такву
делатност може да врши само да одговарајући начин организована група, група у
којо се тачно зна шта ко ради и како ради. Организација је неопходан елемент
формализације односа у свакој групи. Неорганизована група не само да није у
стању да ефикасно делује него не може ни да опстане. Она се без организацијe
брзо распада, јер нема везивног ткива које чланове једне групе држи на окупу. Ту
улогу имају неписана и писана правила понашања сваког члана групе, која
прописују њихова међусобна права и обавезе и уређују начин на који група треба
да врши своју функцију у друштвеном систему.

Покажимо то на примеру школе као установе, организација које у школи делују и

група које се организују. Школа као установа којој је основни друштвени задатак да
ученицима преноси проверено знање из најважнијих обаласти и да их васпитава да
постану корисни чланови друштва, у модерним друштвима има одговарајућу форму која
се не мења сваке школске године, па ни сваке деценије. Структура школске наставе
познаје наставне предмете, наставне часове и друге облике рада. Од тога, као од једне
константе, полази организација наставе која мора да се прилагођава броју ученика, броју
и величини просторија, материјалним и наставним средствима, броју и структури
наставника. У истој врсти школе организација наставе се може знатно разликовати (по
радним сменама или не, по броју и величини одељења, по оптерћености натавника и
др.). Ученици могу имати своју посебну (спортску или омладинску) организацију,
наставници такође, (наставничкоп веће, синтикат). Коначно конкретне групе ученика и
наставника мењају се сваке школске године, тако што јеедни одлазе, а други долазе - док
школа као установа са својом органозацијом остаје и траје.
Page 4 of 5

 Друштвене организације се, дакле, увек појављују да би повезале конкретну групу

и апстрактну установу. Зато се типологија организација у основи поклапа са
типологијом група и установа. Када се посматрају заједно сродне установе и са
њимаповезане организације и групе, уочавају се три најважнија, међусобно
комплементарна функционална подручја, без којих није могуће ниједно друштво.
То су привреда, политика и култура.

Бирократија - између службе и господарења

Бирократија је пратећи управни слој свих досадашњих држава. Да би вршила своје
функције,држава мора да поседује апарт јавне власти (администрацију) као групу људи и
организацију која у друштвеној подели рада немају других задатака осим да служе (отуда
термин „службених“) обављању државних функција: управно-административних, војних,
полицијских и судских. То су функционални сектори (државни ресори) у којима се
обликују разна чиновничке скупине, које се једним именом означавају као државна
бирократија. У новије време увећава се административно-управни апарат и у недржавним
политичким, привредним и културним установама и организацијама, тако да бирократија
постаје скоро универзалан проблем савремених друштава.
Сам израз „бирократија“ потиче од речи биро (франц. bureau - канцеларија) и
кратеин (грч.валдати) и означава „владавину (људи из) канцеларије“.Следи да
бирократија није само технички административни апарат државе већ и релативно бројан
(и све бројнији) друштвени слој чиновника који располаже сразмерно великом
друштвеном моћи, јер је најближи монополу власти. Кад чиновници престану да буду
службеници и постану господари, тада заслужују да се назову бирократијом.

Два схватања бирократије

Најпознатија два схватања бирокртаије формулисали су Карл Маркс и Макс Вебер.
Карл Маркс је приказао бирократију као посебан, привилегован слој који се
представља као носилац општих друштвених интереса, а у ствари користи ауторитет
државе да у тајности остварује своје посебне интересе.
Макс Вебер је смтрао да је бирократија нужна последива успостављања модерне
правне државе у новог типа „легалне владавине“, односно владања уз ослонац на писано
право (а не ауторитет вође или на традиционалне обичаје). Уз такву власт нужно се везује
слој школованих стручњака, који су позвани да строго, непристрасно и формално
примењују прописе, да извештавају налоге својих претпостављених и остварују
чиновничку каријеру, према заслугама за функционисање целог система.
Макс Вебер говори о идеалном типу бирократије, а Карл Маркс о бирократији као
реалном друштвеном слоју, тако да се њихова схватања не морају једно другом само
супростављати (што се најчешће чини), већ се могу међусобно и допуњавати. И један и
други су допринели да се боље сагледа феномен бирократије у савременим друштвима:
Маркс да се боље уоче проблеми са бирократијом, а Вебер да се схвати функционална
нужност и велики значај бирократије у рационализацији управљања модерним
државама.
Page 5 of 5

За своје функционисање држава увек од својих држављања (посланика или

грађана) узима разна добра, сакупља и наплаћује порезе и таксе. За то су јој потребни
службеници, али парадокс бирократске улоге састоји се у чињеници да се добар део
прикупљених материјалних добара троши на издржавање тих слижбеника. Тако је
државна бирократија, бар једним својим делом, сама себи циљ. Отуда и општа повика на
бирократију, али ни то бирократији много не смета, јер се и та околност може искористити
да се она увећа: јављају се нови службеници којима је „радни задатак“ да „контролишу
контролоре“, па се примају у службу чак и они кој треба да раде на „смањивању
администрације“. Британски социолог Н. Паркинсон је уочио појаву да бирократија сама
себи увећава послове. Зато је ова тенденција увећане бирократизације друштва названа
„Паркинсоновим законом“. Овим се изврће у своју супротност принцип јавне рационалне
управе јавним пословима који је Вебер везивао за идеалног бирократу. То су и други
уочили. Истовремено се предвиђа и да би се будућа друштва могла угушити у „свопштој
бирократизацији света“.
Ово је вероватно једно од песимистичких претривања (негативна или црна
утопија), каква се увек јављају кад се истраживачи будућности суоче са појавом која се
тешко конролише и усмерава. Бирократизација је типично таква појава јер, по
дефиницији, бирократа је службеник претворен у господара, контролор кога треба
конролистаи. Проблем се не решава запошљавањем новог контрлора, јер се ни он не би
смео оставити без контроле. Веровало се да јавно мњење и јавност уопште аутоматски
ограничавају бироктартију, али то се показало нетачним. Наде у „слободну јавност“
изневерене су онда када се показало да неки нови службеници (у средствима масовног
информисања) више котролишу јавност него што она контролише њих. Штавише, они
производе „јавност“ онакву каква је потребна њиховим „газдама“. Тако се поново долази
до суштине пробелма - до потребе да контролишу „газде“ (центри моћи), а то је проблем
сличан „квадратури круга“. Тај проблем није технички, већ је пре свега политички и тиче
се карактера целокупног политичког система и питања у којој мери је он демократски, а у
којој није. Бирократизација, дакле, није феономен одвојен од осталих друштвених
процеса, него је само један њихов аспект.

 Питања:
Какав је социолошки значај појма друштвене установе? Образложи.
Из чега се састоји свака установа?
Које су врсте друштвених установа?
Зашто се каже да друштвене организације посредују између друштвених група и
друштврних установа?
Шта значи синтагма „гвоздени закон олигархије“? Покушакте да образложите на
конкретним примерима.
Шта су друштвене организације?
Какав је однос друштвених група,установа и организација?