ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ*

Појам и еволуција
Шеф државе је као државни орган претходио парламенту. Он се није везивао
само за једну државну функцију него је истовремено вршио све државне функције.
Такав положај шефа државе карактеристичан је за апсолутну монархију. У управљању
земљом апсолутном монарху помагао је узак круг световних и духовних
великодостојника, оних који су по правилу уживали његово апсолутно поверење. Из
овог облика касније ће произаћи влада. Поделом државних функција на различите
државне органе, шеф државе постаје носилац извршне, а парламент законодавне
функције. Међутим, у земљама у којима се државна власт врши на начелу поделе
власти, сва извршна власт није поверена шефу државе. Систем круте поделе власти,
какав се практикује у председничком систему, карактеристичан је по томе што шеф
државе врши целокупну извршну власт, док државе са гипком поделом власти имају
тзв. бицефалну егзекутиву – извршну функцију врше два државна органа шеф државе и
влада.
Шеф државе је државни орган који представља државу као целину, као лице, па
се отуда још каже да он "оличава државу". Овај орган може бити организован као
монарх или као председник републике, што је иначе основ за поделу државних облика
на монархију и републику. Шеф државе који на тај високи државни положај није биран,
него на њега долази наслеђем, који ту власт врши без ограничења дужине мандата,
формално доживотно, и који је као личност "освећена, неповредива и неодговорна" је
монарх. Шеф државе који се на тај положај бира - посредно или непосредно - од стране
бирача, односно грађана, чији је мандат одређен временски, уз евентуално ограничење
поновног избора и који је уз све то одговоран је председник републике.
Монархија и монарх као шеф државе прошли су кроз одређене облике пре него
што су се усталили у савременом облику уставне парламентарне монархије и уставног
монарха који данас преовлађују у једном броју држава у свету. То су сталешка
монархија, апсолутна монархија и уставна монархија. Сталешка монархија (11. до 15.

*
Хрестоматија, 2020.

1
век), била је израз уситњене политичке организације и развијеног феудалног друштва.
Власт монарха, централна власт, била је слаба и још додатно умањена постојањем
сталешких представничких тела – сталешких скупштина (племства, свештенства и
грађана), које је монарх морао сазивати ради одлучивања, пре свега о питањима из
области јавних финансија. Монарх у сталешкој монархији био је само феудални
владалац. У односу на остале феудалце, он није био суверен него је био "сизерен" док
су остали феудалци били његови вазали. Између монарха и осталих феудалаца није
постојао однос јавно-правне подређености других првоме, него је постојао однос
уговорне подређености. У апсолутној монархији (15. до 18. век) монарх постаје
суверени извор власти у држави. Његова власт постаје неограничена и једина власт у
држави. У управљању државом монарх није ничим везан – отуда назив "апсолутна".
Његова воља је била закон, а грађани су били његови поданици. У уставној монархији
(крај 18. века до данас) власт монарха одређивана је уставима. Она више није апсолутна
него је ограничена политичким слободама грађана и институцијама народног
представништва. Треба разликовати дуалистичку и парламентарну уставну монархију.
У дуалистичкој монархији постоји парламент али нема парламентаризма. Краљ је тај
који поставља министре независно од парламентарне већине, они су за свој рад
одговорни монарху а не парламенту. У парламентарној монархији краљ влада, али не
управља. Влада и министри бирају се од стране парламента и њему су одговорни.
Монархова овлашћења у вези избора и састава као и рада владе су симболична. И власт
краља у законодавству, у облику права на потврђивање закона који су изгласани у
парламенту, постаје чисто формална. У уставној парламентарној монархији монарх је
формални шеф извршне власти.
Председник републике као државни орган разликује се да ли та институција
функционише у председничком или парламентарном систему власти. Решење овог
начелног питања организације државне власти условљава избор и овлашћења
преседника републике као шефа државе. У председничком систему власти, председник
се по правилу, бира непосредно од стране грађана. Он располаже овлашћењима која су
приближна оним којим располаже монарх у дуалистичкој монархији. Насупрот томе, у
парламентарном систему председник републике се, по правилу бира од стране
представничког органа. Он нема више власти од парламентарног монарха, али по
правилу има мањи углед и утицај. У реалним системима председник републике изабран
од стране парламента само на симболичан начин врши овлашћења која су му додељена.
Стварну извршну власт врши влада која произилази из парламента и која парламенту

2
полички одговара. Како је председник републике лишен стварне власти и политички
неодговоран, сви његови акти, осим оних класичних политичких аката – распуштање
парламента, одређивање мандатара и сл. – морају бити премапотписани од стране
одговорних министара, односно чланова владе над којима парламент може вршити
контролу.
Појавом тзв. мешовитих система председник републике који је непосредно
изабран од стране грађана, постаје и стварни вршилац извршне власти. Њему се
уставом додељују овлашћења за обезбеђивање редовног функционисања јавних власти.
У савременим државама шеф државе је носилац извршне функције државне власти. У
зависности да ли ту функцију врши у целини или је дели са владом, као другим
органом извршне власти, у савременим државама разликујемо моноцефалну,
бицефалну и мешовиту извршну власт. Моноцефална извршна власт подразумева да
шеф државе функционише истовремено као шеф владе, односно врши целокупну
извршну власт. Тај систем карактеристичан је за државе у којима влада као државни
орган формално не постоји, нити има сопствена овлашћења. Бицефална извршна власт
карактеристична је по постојању два посебна државна органа од којих сваки има
сопствену надлежност у области извршне власти. Притом је шеф државе симболични, а
влада стварни носилац извршне власти. То је традиционални облик извршне власти у
парламентарном систему. Прототип мешовитог облика извршне власти
карактеристичан је по томе што влада утврђује и води националну политику, али јој се
у вршењу одређених функција придружује и председник републике који има уставно
овлашћење у одређеним функацијама извршне власти.
Историјски посматрано генеза политичког система Србије показује да су
практиковани различити модели организације власти. Самим тим мењао се и положај
шефа државе од апсолутног монарха до председника републике. Устав Републике
Србије из 1990. године извршну власт је уредио на начелу бицефалне егзекутиве коју
си чинили председник Републике и Влада. Овлашћења председника Републике
потврђивала су да се ради о слабијој грани извршне власти јер је стварна извршна власт
била у рукама Владе која је бирана од стране Народне скупштине и била јој одговорна.
Позиција председника Републике ојачана је непосредним избором од стране грађана
чиме је шеф државе црпио легитимитет на исти начин као и представничко и
законодавно тело, тј. Народна скупштина. То је био повод да се - више због страначких
интереса, а не теоријских аргумената - критикује позиција председника Републике, а
политички систем Србије означава председничким, полупредседничким,

3
цезаристичким или султанистичким. Устав из 2006. године у суштини је задржао такву
позицију председника Републике Србије.

Избор и мандат
Избор председника Републике у систему бицефалне егзекутиве важан је са
становишта легитимности и политичке позиције овог државног органа и његовог
односа са представничким телом и владом. Непосредан избор председника Републике
какав се примењује у Србији, карактеристичан је за државе са мешовитим системом
власти. Такав систем функционише са владом која има сопствену правну егзистенцију
и надлежности, али председник Републике ојачан непосредном народном инвеституром
може постати раван парламенту и у појединим ситуацијама бити изнад владе која није
непосредно бирана.
Председник републике Србије бира се на непосредним изборима, тајним
гласањем. Изборе за председника Републике расписује председник Народне скупштине
90 дана пре истека мандата председника Републике. Ако се мандат председнику
Републике продужи због ратног или ванредног стања, избори за председника Републике
расписују се тако да се одрже најкасније три месеца од дана када престане такво стање.
Исто важи и у случају ако председнику Републике престане мандат пре времена на који
је изабран. У свим случајевима од дана расписивања избора до дана гласања не може
протећи мање од тридесет ни више од шездесет дана. Председника бирају грађани на
основу општег и једнаког изборног права, тако да сваки пунолетан, пословно способан
држављанин Републике, који има пребивалиште у Републици Србији, има право да
бира председника Републике Србије.
Кандидате за председника Републике може да предложи политичка странка која
је регистрована у Републици Србији на дан када је одлука о расписивању избора
објављена у Службеном гласнику РС, коалиција политичких странака и група грађана.
Групе грађана морају бити основане од стране најмање десет бирача чији ће потписи
бити оверени код суда. Група грађана не мора имати посебан назив, али мора имати
писани споразум о оснивању. Предлог кандидата подноси лице, односно највише два
лица ако је у питању коалиција, које су подносиоци овластили. Предлог кандидата
подноси се Републичкој изборној комисији најкасније 20 дана пре дана одређеног за
гласање. Он мора да садржи име и презиме кандидата, пребивалиште, занимање,
јединствен матични број, назив предлагача. Уз предлог кандидата Републичкој
изборној комисији предлагач доставља писмену изјаву кандидата да прихвата

4
кандидатуру за председника Републике; уверење о држављанству кандидата; уверење о
изборном праву кандидата; потврду о пребивалишту кандидата; потписе бирача који
подржавају предлог кандидата; писмено овлашћење лица које подноси предлог
кандидата; коалициони уговор уколико предлог подноси коалиција политичких
странака; споразум о оснивању групе грађана, ако предлог подноси група грађана.
Да би кандидатура била ваљана њу мора подржати својим потписима овереним у
суду најмање 10.000 бирача. Потписи бирача прикупљају се на посебним обрасцима
који садрже име, презиме, јединствен матични број грађана. Бирач може потписом
подржати само једног кандидата. Забрањено је да се потписи подршке председничким
кандидатима прикупљају од бирача на радном месту или да се бирачи на било који
начин излажу притисцима да својим потписом подрже нечију председничку
кандидатуру. Подносилац кандидатуре лицима који прикупљају потписе издаје посебно
овлашћење којим се они легитимишу пред грађанима.
Републичка изборна комисија утврђује листу кандидата за избор преседника
Републике најкасније 15 дана пре дана одређеног за гласање и наредног дана објављује
у Службеном гласнику Републике Србије. Редни број кандидата на листи утврђује се
жребом у присуству представника предлагача. Редослед на листи кандидата може се
утврђивати и према редоследу подношења, односно проглашавања кандидатуре или
према броју потписа. Избегавајући оваква решења и опредељујући се за жреб,
законодавац је имао намеру да спречи или бар смањи могућности евентуалне
манипулације са бројем потписа и такмичење политичких страна која ће прва предати
кандидатуру.
Сам предлагач може повући предлог кандидата до дана утврђивања листе
кандидата за избор председника Републике Србије. Ако је кандидата предложила
коалиција политичких странака, предлог кандидата се сматра повученим када и
последња политичка странка која је у коалицији писмено повукла предлог, уколико
коалиционим уговором није другачије одређено. Ако је кандидата предложила група
грађана, предлог је повучен ако Републичкој изборној комисији писмену изјаву о
повлачењу потпише и те потписе у суду овери већина бирача који су основали групу
грађана, односно онолико бирача колико је споразумом о оснивању групе грађана
одређено да може повући предлог. И сам кандидат може одустати од кандидатуре до
дана утврђивања листе кандидата за председника Републике. Одустанак од кандидатуре
изјављује се писмено и оверава код суда.

5
 Изборе за председника Републике спроводе органи који спроводе изборе за
народне посланике. У том поступку сходно се примењују одредбе закона који уређује
поступак избора народних посланика. Грађани гласају за председника Републике
заокруживањем редног броја кандидата који стоји испред његовог имена. Неважећим се
сматра гласачки листић који није попуњен или листић који је тако попуњен да се
поуздано не може утврдити за ког кандидата је бирач гласао. Републичка изборна
комисија дужна је да најкасније у року од 96 сати од затварања бирачких места објави
коначне резултате избора у Службеном гласнику Републике Србије.
Изборни систем за избор председника Републике Србије не подразумева више
цензус излазности. За председника Републике изабран је кандидат који добије већину
гласова бирача који су гласали, без обзира колико бирача је изашло на биралиште.
Уколико ниједан кандидат не добије већину гласова бирача који су гласали, гласање се
понавља. У другом кругу који се организује у року од 15 дана од дана првог гласања
учествују два кандидата која су добила највећи број гласова или више кандидата
уколико су освојили највећи и исти број гласова. На гласачком листићу на поновљеном
гласању прво се наводи име кандидата који је у првом изборном кругу добио највећи
број гласова. На поновљеном гласању за председника Републике изабран је кандидат
који је добио највећи број гласова. У случају да у периоду између првог и другог круга
гласања неко од кандидата изгуби бирачко право, изборни поступак поновља се у
целости. Поступак избора председника детаљно је уређен посебним законом.
Председник Републике Србије бира се на мандат од пет година. Мандат почиње
да тече од дана полагања заклетве пред Народном скупштином која гласи: „Заклињем
се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике
Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању
људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању
мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно
испуњавати све своје дужности.“ Исто лице не може више од два пута бити бирано за
председника Републике Србије. Мандат председника Републике Србије престаје из три
разлога – истеком времена на које је изабран, оставком или разрешењем. Председник
Републике оставку подноси тако што обавештава јавност и председника Народне
скупштине. У том случају председнику Републике Србије мандат престаје даном
подношења оставке како је предвиђено Уставом. Међутим, Закон о председнику
Републике прописује да у овом случају мандат председника Републике престаје кад
оставка „приспе у Народну скупштину“.

6
 Председнику Републике Србије мандат не може истећи док траје ратно или
ванредно стање. У тим случајевима мандат се продужава по сили Устава и траје
најкасније три месеца од дана када престане ратно или ванредно стање. Председник не
може поднети оставку нити бити разрешен у времену када му је мандат продужен из
наведених разлога.
Председник Републике Србије ужива имунитет као и народни посланици.
Располаже имунитетом неповредивости и имунитетом неодговорности. О имунитету
председника Републике одлучује Народна скупштина.
Иако и Устав из 1990. и Устав из 2006. године изричито прописује да
председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну
делатност, готово сви изабрани председници задржавали су лидерске позиције у својим
политичким странкама. Закон о председнику Републике прописао је да је он дужан да
се повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција.

Замењивање председника Републике

Када је преседник Републике спречен да обавља своју дужност или му мандат
престане пре истека времена на коме је биран замењује га председник Народне
скупштине. Председник Народне скупштине може замењивати председника Републике
најдуже три месеца. Председник Народне скупштине дужан је да распише изборе за
председника Републике који се морају одржати у року од три месеца од када је он
почео да замењује председника Републике. Док замењује председника Републике
председник Народне скупштине располаже са свим овлашћењима које Устав Републике
Србије прописује као надлежности шефа државе – представља Републику Србију у
земљи и иностранству, прима опозивна и акредитивна писма страних дипломатских
представника, расписује изборе за Народну скупштину, предлаже кандидата за
председника Владе, врши надлежности у области одбране и командује Војском Србије.
Истовремено, он је дужан да распусти Народну скупштину у свим случајевима у којима
је то дужност председника Републике и да сваки изгласани закон прогласи указом.
Интересанто је да законодавац није прописао да председник Народне скупштине када
замењује председника Републике располаже и суспензивним ветом. С обзиром да је
таксативно набројао сва овлашћења осим овога, очигледно је да председник Народне
скупштине када замењује шефа државе не располаже одлажућим ветом у поступку
проглашења закона изгласаних у Народној скупштини. На тај начин се избегава
могућност да се у ситуацујама када се функција председника републике и председника

7
народне скупштине концентришу у једној личности спречи проглашавање закона,
односно блокира законодавна функција представничког тела.

Овлашћења и акти
Уставом је детаљно утврђен каталог надлежности Председника Републике
Србије и његов однос према другим државним органима. Због непосредног избора,
овлашћења председника Републике Србије су већа од овлашћења шефа државе у
парламентарном систему. Он је државни орган представљања државе Србије, државни
орган који оличава стабилну, неоперативну егзекутиву, насупрот влади која оличава
ефективну егзекутиву и државни орган са посебним овлашћењима у тзв. стањима
нужде. У свом првом својству - органа који представља државу - председник Републике
Србије обавља послове из области односа Републике Србије са другим државама и
међународним организацијама, додељује одликовања и признања утврђена законом и
даје помиловања. У другом својству - као државни орган који оличава стабилну,
неоперативну, егзекутиву - он проглашава законе указом, предлаже Народној
скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша мишљење представника
изборних листа и судије Уставног суда. У трећем својству - као државни орган са
посебним овашћењима - председник Републике има овлашћења у два степена стања
нужде: ванредном и ратном стању. Председник Републике проглашава ванредно стање
заједно са председником Народне скупштине и председником Владе уколико Народна
скупштина није у могућности да се састане. Ванредно стање се проглашава у случају
када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана и Народна скупштина је
проглашава својом одлуком која може остати на снази најдуже 90 дана и још једном
бити продужена на исти рок. Председник Републике Србије заједно са председником
Народне скупштине и председником Владе доноси одлуку о проглашењу ратног стања
када Народна скупштина није у могућности да се састане. И у случају ванредног стања
и у случају ратног стања могу се доносити акти contra constitutionem, тј. могу се
прописати мере одступања од људских и мањинских права. Одлуку о томе у случају
ванредног стања доноси Влада, својом уредбом уз супотпис председника Републике, а у
случају ратног стања председник Републике, председник Народне скупштине и
председник Владе. Све мере прописане у периоду ванредног или ратног стања
потврђује Народна скупштина кад буде у могућности да се састане. Истовремено, као
лице које командује војском, поставља, унапређује и разрешава официре војске Србије,

8
председник Републике има значајна овлашћења у домену мобилизације, организације
припреме за одбрану и сл.
У законодавном процесу председник има посебну улогу зато што је одређен да
врши промулгацију закона усвојених у Народној скупштини Републике Србије. Устав
је функцију председника оснажио суспензивним ветом у процесу проглашавања закона.
Институт суспензивног вета који је уведен Уставом 1990. године и био ограничен на
седам дана, а по коме је председник Републике могао - без образложења - вратити закон
усвојен од стране Народне скупштине на поновно разматрање и који је био жестоко
критикован, Уставом из 2006. године је додатно оснажен. Наиме, председник
Републике је дужан да најкасније у року од 15 дана од дана изгласавања закона,
односно најкасније у року од седам дана ако је закон донет по хитном поступку, донесе
указ о проглашењу закона или да закон, уз писмено образложење, врати Народној
скупштини на поновно одлучивање. Ова уставна одредба не утврђује разлоге због којих
председник Републике може привремено обуставити ступање закона на снагу, али је то
учињено Законом о председнику Републике. Наиме, он прописује да председник
Републике може вратити Народној скупштини изгласани закон на поновно одлучивање
у неколико случајева – ако сматра да закон није сагласан са Уставом, ако сматра да је у
супротности са потврђеним међународним уговорима, ако сматра да је у супротности
са општеприхваћеним правилима међународног права, ако сматра да при доношењу
закона није поштована процедура прописана за доношење закона и уколико сматра да
закон не одређује неку област на одговарајући начин. Иако је ово широк спектар
условљавања коришћења суспензивног вета, скоро да је законски и непотребан, он у
ствари упозорава да председник мора имати образложење зашто закон враћа
скупштини на поновно разматрање. При томе је закон изричито прописао да
председник не може Народној скупштини вратити на поновно одлучивање закон који
су грађани потврдили на референдуму, било пре његовог доношења, било после
његовог доношења. Уколико Народна скупштина одлучи да поново гласа о закону на
који је председник вратио на поновно одлучивање, закон се изгласава већином од
укупног броја посланика. Тиме је суспензивни вето председника Републике добио на
снази, али је уставотворац остао недоречен. Односно, сасвим је могуће да у реалности
настане ситуација да Скупштина одлучи да не гласа о примедбама председника
Републике и да закон поново проследи на његово проглашавање. Председник је дужан
да прогласи поново изгласан закон. Уколико он не донесе указ о проглашењу закона у

9
Уставом предвиђеном року, закон ће указом прогласити председник Народне
скупштине.
Председник Републике Србије може распустити Народну скупштину у два
случаја. У првом случају он може, али и не мора, односно Уставом није обавезан,
распустити Народну скупштину на предлог Владе. У овом случају, он има слободу да
цени аргументацију Владе, може да прихвати али и да одбије њен предлог. Међутим,
председник је дужан да у року од 72 сата донесе указ о захтеву Владе. Указом он може
распустити Скупштину или јавност и Владу обавестити о томе да не прихвата Владин
предлог. Председник Републике неће уопште разматрати предлог Владе да се Народна
скупштина распусти ако је Народној скупштини поднет предлог о изгласавању
неповерења влади, ако Народна скупштина није прихватила Владин одговор на
интерпелацију или ако је Влада поднела предлог да се гласа о поверењу владе. У
другом случају, он је дужан да распусти Народну скупштину у случајевима који су
одређени Уставом. Председник Републике дужан је да распусти Народну скупштину
уколико она у року од 90 дана од дана свог конституисања не изабере Владу, или ако не
изабере нову владу у року од 30 дана од дана када је претходној влади престао мандат.
Председник Републике доноси указе, одлуке, правила, наредбе, наређења и
друге правне акте који су одређени законом. Указом он проглашава закон, распушта
Народну скупштину, поставља и опозива амбасадоре Републике Србије, даје
одликовања и поставља, унапређује и разрешава официре војске Србије. Одлуком
председник Републике расписује изборе за народне посланике, предлаже Народној
скупштини кандидата за председника Владе, даје помиловања, именује генералног
секретара председника Републике, шефа Кабинета председника Републике, саветнике
преседника Републике и друге функционере у Генералном секратаријату и одлучује у
питањима за која не доноси друге правне акте. Надлежности у области одбране
председник Републике остварује доношењем одлука, правила, наредби, наређења и
других правних аката који су одређени законом. Акти председника објављују се у
Службеном гласнику Републике Србије, односно у Службеном војном листу.

Генерални секретаријат
Услове за извршење функције и надлежности преседника Републике обезбеђују
Влада, министарства и други државни органи. Они су дужни да се старају о седишту
председника, резиденцијалном простору, протоколарним објектима, објектима за
боравак председника Републике и чланова његовог домаћинства у земљи и

10
иностранству, радног простора за генерални секретаријат и војни кабинет. Средства за
рад председника Републике и Генералног секретаријата обезбеђују се у буџету
Републике Србије на предлог председника Републике Србије.
Служба која пружа стручну и техничку подршку у обављању својих функција
председнику Републике организована је у Генерални секретаријат. На челу овог органа
налази се генерални секретар кога именује и разрешава председник Републике. Он има
иста овлашћења као и министар у вођењу министарстава. Поред генералног секретара и
његовог заменика, послове који су непосредно повезани са функцијом и надлежности
председника Републике Србије извршавају шеф кабинета и саветници председника
Републике. Ради се о функционерима које поставља и разрешава председник
Републике. У раду председнику Републике помажу и радна тела које образује
генерални секретар по налогу председника Републике. Радна тела разматрају поједина
питања из надлежности председника Републике, дају предлоге, мишљења и подносе
стручне анализе.

Права по престанку мандата

Права која произилазе из радног статуса, здравственог и пензионог осигурања,
детаљно су уређена Законом о председнику Републике. Тако је изричито прописано да
председник коме је престао мандат има право на почасни назив „бивши председник
Републике“, као и право да присуствује државним свечаностима у складу са
протоколом. Истовремено, он има право на плату у износу плате председника
Републике све док се не запосли или док не испуни услове за пензију, али највише шест
месеци од дана када му је престао мандат и то право се може изузетно продужити још
за шест месеци. У случају да се у том року не запосли, он има право на месечно
примање у висини 80% плате председника док се не запосли или не испуни услове за
пензију, што практично значи све док не стекне услове за пуну или инвалидску пензију.
У случају да се председник запосли на месту на коме прима плату мању од 80% плате
председника Републике, он има право на посебно месечно примање у висини разлике
до висине 80% плате председника Републике. Исте одредбе важе и у случају пензије.
Пензија „бившег председника Републике“ не може бити мања од 80% плате
председника Републике.
Бивши председник истовремено има право на канцеларијски простор, на
саветника, секретара, службени аутомобил и возача на онолико времена колико је
трајао његов мандат. Бивши председник Републике има право на посебно обезбеђење

11
полиције и војске једну годину по престанку мандата. Овај рок се може продужити
уколико постоје оправдани разлози и уколико је бивши председник са тим сагласан. У
остале привилегије бившег председника Републике Србије спада право на дипломатски
пасош, заштиту, помоћ и услуге дипломатско-конзуларних представништава Србије у
иностранству. Наведена права по законском аутоматизму не припадају бившем
председнику Републике који је разрешен. Народна скупштина, својом одлуком о
разрешењу, може одредити да разрешеном председнику припадну поједина или сва
права која су наведена.

Положај и одговорност
Положај шефа државе у систему власти одређен је, између осталог, обликом и
начином реализовања његове одговорности. У монархији шеф државе није одговоран за
своје поступке – он не подлеже ни политичкој ни кривичној одговорности. У
председничком систему, шеф државе као облик моноцефалне егзекутиве, не може бити
политички одговоран, тј. не може бити смењен пре истека времена на које је изабран.
Шеф државе који мандат добија на општим непосредним изборима не може политички
одговарати пред органом какав је парламент који потиче од истог демократског извора
– непосредне воље бирача. Он може одговарати само пред бирачима уколико постоји
установа опозива, однсоно уколико се кандидује за обнављање председничког мандата.
Још је Монтескије истицао да овакав однос законодавне и извршне власти,
потпуне организационе одвојености једне од друге, представља најбољу гаранцију
ефикасности власти али да истовремено укључује ризик од злоупотребе власти због
претеране концентрације власти у домену једног државног органа. У председничком
систему власти шеф државе подлеже кривичној одговорности која је по правилу
одређена Уставом. И парламентарни систем власти председника Републике чини
политички неодговорним, односно он ће одговарати кривично уколико је то Уставом
предвиђено. Неодговорност председника Републике у председничком и
парламентарном систему заснива се на различитим претпоставкама. У председничком
систему извршна власт у целини је неодговорна парламенту зато што је потпуно
независна од законодавне власти и равноправна с њом. У парламентарном систему
власти председник Републике није политички одговоран, али зато одговорност извршне
власти пред парламентом преузима на себе Влада, тако што формално председник
владе или ресорни министар или пак влада у целини премапотписују акте преседника

12
Републике. Другим речима, у парламентарном систему одговорност председника
Републике пред парламентом реализује се као одговорност владе.
У уставном систему Републике Србије председник може политички одговарати
само због повреде Устава. Поступак за разрешење председника Републике због повреде
Устава може да покрене Народна скупштина на предлог најмање једне трећине
народних посланика. Да ли је председник Републике повредио Устав одлучује Уставни
суд најкасније у року од 45 дана од кад је поступак разрешења покренут. Уколико
Уставни суд донесе одлуку да је председник Републике повредио Устав, њему
аутоматски неће престати мандат. Да би он био разрешен, о томе треба да се изјасни
Народна скупштина, односно за његово разрешење мора да гласа две трећине народних
посланика. Уколико је Уставни суд својом одлуком утврдио да председник није
повредио Устав, поступак разрешења се обуставља.
Интересантно је да је уставотворац изоставио институцију премапотписа иако је
у критици претходног Устава институција премапотписа истицана као највећи
недостатак који је чинио председника Републике неодговорним. Пропуштајући да се
институт премапотписа уврсти у новодонети Устав 2006. године, уставотворац је
задржао у основи позицију слабо одговорног председника Републике, везујући га
искључиво за повреду Устава. Недостатак институције премапотписа додатно је
оснажио функцију председника Републике.

13