Политичке странке у уставном систему Републике Србије1

Данас у свету преовлађују устави, иако их је све мање, у којима се странке не

помињу, него су обухваћене и подразумевају се као израз права грађана на синдикалнo
и политичко удруживање. На тај начин, сматра се, политичким странкама препушта се
потпуна слобода делатности. Друга крајност су устави и политичко законодавство
држава који су од политичких странака направили неку врсту државног органа, чији је
рад после начелне уставне регулације, детаљно регулисан законима. По доношењу
устава, те државе донеле су и законе о политичким странкама у којима су уређивана
битна питања у вези са настанком и делатношћу политичких странака. За ову другу групу
држава по бројности одредаба о политичким странкама и о страначком плурализму били
су карактеристични устави бивших социјалистичких земаља.
У ову другу групу држава улази и Република Србија. Већ у првом делу Устава,
Основним начелима, јемчи се и признаје улога политичких странака у демократском
обликовању политичке воље грађана, али се истовремено констатује да оне не могу
непосредно вршити власт нити је потчинити себи. Оснивање политичких странака је
слободно, не подлеже претходном одобрењу власти и саставни је део остваривања
уставом гарантованог права на слободу политичког, синдикалног и сваког другог
удруживања (члан 5). Судијама Уставног суда, судијама и тужиоцима, заштитнику
грађана, припадницима полиције и војске забрањено је чланство у политичким
странкама (члан 55).
Како се види, Устав Републике Србије прихвата најлибералнији систем настанка
политичке странке, систем пријаве надлежном органу управе, искључујући систем
одобрења. Уписом у регистар политичких организација политичка странка стиче
својство правног лица, а поступак оснивања и регистрације детаљније се уређује
Законом о политичким странкама. Закон политичку странку дефинише као организацију
слободно и добровољно удружених грађана образовану ради остваривања политичких
циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима. За
политичке странке важи начело самоорганизовања тј. оне својим основним општим
актом, на демократским принципима уређују своје програмске циљеве и унутрашњу
организацију. Законом је изричито дозвољено оснивање странака само на
територијалном принципу, чиме се у ствари забрањује оснивање странака на

1
Скрипта, 2020.
функционалном, радном, принципу у предузећима, државним установама и
институцијама.
До доношења Закона о политичким странкама маја 2009. године за оснивање
политичке странке било је неопходно прикупити 100 потписа пунолетних грађана што
је говорило о либералном приступу оснивању политичких партија у Србији. Након
измена законске регулативе која регулише област политичког удруживања пооштрени
су услови за регистрацију политиких странака, па данас политичку странку може
основати најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана Србије (члан 8.
Закона о политичким странкама), док је за формирање политичке странке националне
мањине неопходно сакупити 1.000 потписа. Присталице новог закона као основни разлог
за драстично, 100 пута, пооштравање услова регистрације наводе увођење реда на
партијској сцени Србије. Резултат либералног приступа у остваривању права на
политичко организовање који је био прихваћен до измене нормативног оквира јесте
велики број политичких партија које формално делују у партијском систему Србије,
збуњују бираче који нису у стању да препознају странке које одговарају њиховим
интересима и уносе неред у политичку арену. Осим тога, као аргумент се наводи и
спречавање неке врсте партијског предузетништва, јер су појединци либералне услове
регистрације политичких странака искористили за стицање новца из буџета по основу
учешћа на изборима. Замерке критичара новог Закона о политичким странкама своде се
на кршење уставом загарантованог права на слободу политичког, синдикалног и сваког
другог удруживања и готово неиспуњиве услове за оснивање нових странака који воде
страначкој картелизацији и опстанку тренутно најбогатијих и најбројнијих странака на
политичкој сцени.
Политичка странка се уписује у регистар даном подношења пријаве републичком
органу надлежном за послове управе. Пријаву за упис подноси овлашћено лице. Уз
пријаву се подносе записник са оснивачке скупштине, акт о оснивању политичке
странке, изјаве оснивача о оснивању политичке странке заједно са овереним потписима,
потврде о упису оснивача политичке странке у бирачки списак, по два примерка
програма и статута, акт о избору заступника политичке странке и оверена фотокопија
личне карте заступника. Уколико се не поднесу наведени документи, орган управе који
води регистар одбациће пријаву за упис у регистар. Пријава може бити одбачена уколико
се називом политичке странке вређа јавни морал, или је већ уписана организација са
истим називом. Уколико нема пропуста ове врсте, надлежни орган донеће решење о
упису у бирачки списак. Уколико надлежни орган у року од 30 дана од дана подношења
пријаве за упис не донесе решење о одбацивању пријаве или решење о упису, сматраће
се да је пријава прихваћена и организација уписана у регистар. Тиме је законодавац
предупредио могуће злоупотребе адмнистрације у остваривању права на слободу
удруживања.
Закон је предвидео и услове када политичка организација престаје са радом – ако
самостално донесе одлуку о престанку деловања, ако се споји са другом или другим
политичким странкама, ако јој се правоснажном судском одлуком забрани рад. О
престанку рада надлежно лице је дужно да обавести орган управе који води регистар
политичких организација и он ће решењем избрисати такву странку из регистра. Закон
је предвиђао и решење по којем политичка странка престаје са радом уколико на
изборима за Народну скупштину РС и скупштину аутономне покрајине не освоји ниједан
мандат, а након осам година од дана уписа у регистар не поднесе пријаву за обнову уписа
у регистар у којој ће приложити најмање 10.000 изјава чланова политичке странке о
чланству у политичкој странци. Међутим, одлуком Уставног суда поменути члан (чл. 30)
престао је да важи.
Устав Републике Србије познаје и институт „забране деловања“, тј. оснивања и
рада политичких странака. Тај институт утврђује се као недопуштено деловање које има
за циљ насилно мењање уставом утврђеног поретка, кршење Уставом зајемчених
људских и мањинских слобода и права, изазивање и подстицање националне, расне и
верске нетрпељивости и мржње (чл. 5. ст. 3). Према Закону о политичким организацијама
Републике Србије из 1990. године била су предвиђена још три разлога за забрану
политичких странака: 1) ако странка у своје чланство и деловање укључи малолетнике
или их злоупотреби у политичке сврхе; 2) ако се учлани у међународну организацију или
удружење који делују ради остваривања противуставних циљева (насилно рушење
уставом утврђеног уређења или распиривања националне, расне и верске мржње или
нетрпељивости); 3) када стиче средства од страних лица. Међутим, наведени разлози за
престанак рада политичких странака су у новом законском решењу изостављени.
О забрани политичких странака и других удружења (или политичких
организација) одлучује Уставни суд Србије. Устав Републике Србије додељује још
Уставном суду у надлежност да „одлучује о сагласности статута или другог општег акта
политичке странке или друге политичке организације с Уставом и законом“ (члан 167).
По Закону о политичким странкама постојеће политичке организације настављају
са радом ако у року од шест месеци од дана почетка примене закона ускладе свој статут
и друге опште акте са одредбама закона и поднесу пријаву за упис у регистар уз коју ће
приложити најмање 10.000 (1.000 за политичке странке националних мањина) оверених
изјава партијских чланова о чланству у политичкој странци. У противном, политичка
организација ће бити избрисана из регистра.

Финансирање политичких странака

Законом је прецизиран начин финансирања политичких странака у два аспекта –
финансирање редовног рада и финансирање трошкова изборне кампање. Циљ
законодавца је био мотивисан потребама да се уреди ова вечито сива зона у
активностима политичких странака и спрече облици корупције и клијентелизма у
политици, односно фаворизовања имућнијих странака у изборној утакмици и изборним
кампањама.
Странке средства за свој рад тако стичу из јавних и приватних извора. Јавне
изворе финансирања чине средства из буџета Републике Србије, буџета јединица
територијалне аутономије, и буџета локалне самоуправе. Средства из јавних извора
странке добијају и за редовне и за изборне активности.
Приватни извори који су законом дозвољени у прикупљању средстава за рад
странака су разноврснији – чланарина, прилози правних и физичких лица, наследство,
легат, приход од имовине и задуживање код банака и других финансијских организација
у Републици Србији.
Странке које су на изборима освојиле посланичка и одборничка места добијају
средства за редовне активности из јавних извора, односно буџета. Тако се у буџету
Републике, територијалних аутономија и јединица локалне самоуправе одваја по 0,105%
пореских прихода буџета за редовно финансирање странака са парламентарним
статусом. Укупан износ дели се сразмерно броју гласова које су партије освојиле на
изборима, али тако што број гласова оних политичких субјеката који су освојили мање
од 5% гласова на изборима множи са коефицијентом 1,5, а број гласова преко 5%
важећих гласова на изборима множи коефицијентом 1. Средства се из буџета уплаћују
странкама које испуњавају услове најкасније сваког десетог у месецу за протекли месец.
Прикупљање средстава из приватних извора такође је детаљно регулисано.
Чланарина се плаћа у износу који статутом утврди сама странка и ту нема никаквих
ограничења. Странка по овом основу може прикупити нелимитиран износ, чиме се
уствари мотивишу странке да учлањују грађане, труде се да их придобију за свој
програм, подстичу партиципацију, итд. Правна и физичка лица могу дати прилог
политичкој странци – под тим се подразумева и поклон, бесплатне услуге, или пружање
услуга под условима који одступају од тржишних. Странка је дужна да изда потврду о
примљеном прилогу, а правно лице је обавезно да о томе обавести скупштину акционара
и органе управљања. Физичко лице у једној календарској години може дати прилог
странци само у висини 20 просечних плата у републици. Имовину странке чине
непокретности и покретне ствари, а политичка странка може стицати имовину
купопродајом, легатом и наслеђивањем. Приход од имовине чине приходи које странка
остварује од продаје покретне и непокретне имовине, давања у закуп непокретне
имовине коју има у власништву и камате на улоге датих код банака и других
финансијских ситуација у Републици Србији.
Странкама је закон изричито забранио примање финансијске помоћи од страних
држава, страних приватних и физичких лица, анонимних дародаваца, јавних установа и
јавних предузећа, предузећа са учешћем државног капитала, приватних предузећа која
обављају јавне услуге по основу уговора са државним органима и јавним службама за
време док тај уговорни однос важи, предузећа и других организација која врше јавна
овлашћења, верских заједница, приређивача игара на срећу, увозника, извозника,
продавача и произвођача акцизних производа и правних лица и предузетника који имају
доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода. Истовремено странкама је
изричито забрањено да у било којем облику врше притисак на правна и физичка лица у
прикупљању прилога. Посебно је забрањено давање обећања или стављања у изглед
било какве привилегије или личне користи дародавцу политичке странке, као и давање
прилога политичком субјекту преко трећег лица и прикривање идентитета даваоца
прилога и износа прилога. Новчану вредност и друге врсте прилога стечене на начин
супротан наведеним ограничењима политичка странка дужна је да пренесе на рачун
буџета Републике Србије и то у року од 15 дана од дана пријема средстава које је закон
означио као забрањене.
Посебно је дефинисано финансирање трошкова изборне кампање. Закон под
трошковима подразумева све активности у току изборне кампање: рад са бирачима и
чланством; организовање и одржавање скупова; промоцију, израду и поделу рекламног
материјала, брошура, лифлета и публикација; политичко оглашавање; истраживање
јавног мњења, медијске, маркетиншке, ПР и консултантске услуге; спровођење обука за
страначке активности, као и друге сличне активности; остале активности чији су
трошкови недвосмислено повезани са изборном кампањом.
Кад је реч о средствима за трошкове изборне кампање из јавних извора, она се
одређују у буџетима у закону утврђеној висини. Тако буџети Републике Србије,
територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе издвајају 0,07% пореских
прихода буџета за трошкове изборне кампање странака. Средства се издвајају како за
редовне, тако и за ванредне изборе. Овако издвојена средства расподељују се по
посебном поступку – 20% издвојених средстава у буџетима за ове намене у једнаким
износима расподељује се подносиоцима проглашених изборних листа и то у року од пет
дана од дана проглашења свих изборних листа. Преосталих 80% средстава додељује се
подносиоцима изборних листа сразмерно броју освојених мандата и то у року од пет дана
од дана проглашења изборних резултата. У случају одржавања избора по већинском
систему, као на пример на председничким изборима, половина предвиђених средстава
расподељује се у једнаким износима предлагачима кандидата, док се преосталих 50%
додељује предлагачу кандидата који је освојио мандат. Међутим, политички субјекти
који планирају да користе средства из јавних извора дужни су да положе изборно јемство
(изборну кауцију) које им се враћа само уколико на изборима освоје најмање 1% важећих
гласова, односно 0,2% важећих гласова уколико политички субјект заступа интересе
националне мањина. Уколико странка није потрошила средства за изборну кампању у
висини која јој је припала према закону из буџета дужна је да разлику врати у буџет до
дана подношења извештаја о трошковима изборне кампање Агенцији за борбу против
корупције. Кад је реч о прикупљању средстава из приватних извора за покриће трошкова
изборне кампање, закон је утврдио иста ограничења као и за финансирање редовног рада
– највише 20 просечних месечних зарада за физичко и највише 200 просечних месечних
зарада за правно лице.
Средства која се прикупљају по овом основу подносилац проглашене изборне
листе прикупља на посебан рачун код банке. Сва средства из јавних извора која није
потрошио у току изборне камшање, политички субјекат је дужан да уплати у буџет
Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, док је
неутрошена средства прикупљена из приватних извора дужан да пренесе на рачун који
користи за редован рад, до дана подношења извештаја. Да би се спречиле злоупотребе и
утврдила одговорност у трошењу тако прикупљених средстава, законодавац је одредио
да подносилац изборне листе мора именовати лице одговорно за финансијско
пословање, подношење извештаја, вођење књига и контакт са Агенцијом за борбу против
корупције. Странке су дужне да у року од 30 дана од дана објављивања коначних
резултата избора извештај о пореклу, висини и структури прикупљених и утрошених
средстава из јавних и приватних извора за изборну кампању поднесу Агенцији за борбу
против корупције.
 Закон је веома прецизно уредио и вођење књиговодства као и начин финансијске
контроле политичких странака и за кршење те процедуре прописао казнене одредбе које
су углавном новчане природе и крећу се у распону од 200.000 до 2.000.000 динара за
политичку странку, односно 50.000 до 150.000 за одговорно лице.
 Dušan Vučićević & Milan Jovanović
Dinamika političkog organizovanja u Srbiji od obnove partijskog
pluralizma: izborni avanturisti u stilu “pečuraka pre kiše”2

Dvadesetsedmog jula 2020. godine navršilo se tačno 30 godina od formalnog osnivanja

prvih pet stranaka – Socijalističke partije Srbije, Demokratske stranke, Srpske svetosavske
stranke, Narodne radikalne stranke i Stranke samostalnih privrednika i seljaka – u Republici
Srbiji nakon više decenija stranačkog monizma. Od tog trenutka partijski sistem Srbije razvijao
se veoma dinamično te je nakon gotovo 20 godina kroz republički registar prošlo 487 političkih
partija, dok se u saveznom nalazilo ukupno 137 stranaka sa sedištem u Republici Srbiji.
Liberalni normativni uslovi za osnivanje stranaka pooštreni su 2009. godine čime je akterima
postavljena znatno viša barijera za učešće u političkom životu. Na dinamiku političkog
organizovanja nisu, međutim, uticali samo normativni uslovi za registraciju. Istovremeno sa
njima, na različite načine, bilo kao akcelerator ili kao kočnica, na dinamiku partijskog života
uticali su i kontekstualni faktori – demokratizacija i blizina izbora – ali i izborni sistem na
nacionalnom nivou. Nagli porast broja partija koji je usledio nakon 2000. godine, uz
konstituisanje Srbije kao jedne izborne jedinice, doveo je do toga da je fokus izbornog
takmičenja za veliki broj novoosnovanih aktera bio izmešten sa nacionalnih na lokalne izbore.
Iako je u dosadašnjoj domaćoj literaturi o dinamici partijskog organizovanja važio stav da je
izuzetno mali broj partija učestvovao na izborima, istraživanje autora pokazuje da to nije slučaj.
U skladu sa uporednom praksom, i u Srbiji partije su osnivane kako bi se nadmetale na
izborima. Iako se najčešće radi o izbornim avanturistima koji nisu ostvarivali značajnije izborne
rezultate, akteri su političke partije osnivali neposredno pre raspisivanja izbora i pokušavali da
se institucionalizuju upravo borbom za glasove unutar izborne arene.

Prvi deo analize posvećen je normativnim uslovima partijskog organizovanja i efektima

promena koje je doneo Zakon o političkim strankama iz 2009. godine. U drugom delu
ispitujemo efekat kontekstualnih faktora. Jedan od osnovnih ciljeva političkih partija je
osvajanje ili učešće u vršenju vlasti. Kako bi ostvarile svoj cilj partije moraju učestovati na
izborima, pa je i očekivano da nastaju u periodu neposredno pre održavanja izbora. Konačno,
u poslednjem delu analize razmatramo kako je promena broja i veličine izbornih jedinica u
Srbiji uticala na dinamiku partijskog organizovanja i elektivni stranački sistem.

2
Poglavlje u Zborniku radova „Trideset godina višestranačja u Srbiji“ (ur. Slaviša Orlović & Despot Kovačević),
2020.
 1. Od uspostavljanja do ograničavanja višestranačja: zakonska rešenja iz 1990. i
2009. godine

Pad Berlinskog zida 1989. godine simbol je pokretanja tektonskih promena u

geostrateškoj arhitekturi i kritična tačka koje je najavila slom socijalističkih država i pokrenula
proces tranzicije ka liberalnijem modelu društva. Ukidanje monopartizma, osnivanje novih
stranaka i ubrzani procesi reformisanja komunističkih partija, širom bivšeg istočnoevropskog
bloka, prve su konkretne institucionalne promene u tom procesu. I u Srbiji je „uklanjanjem
ideološke i jednopartijske rampe potekla (...) bujica brojnih i različitih interesa i grupa ili proces
cvetanja sto (ideoloških i partijskih) cvetova“.3 Politička elita u Srbiji je, međutim, uspela da
preživi velike i radikalne promene prilagođavanjem sebe i političkog sistema zahtevima
pluralističke evolucije. Tranzicija iz labavo decentralizovanog socijalističkog jugoslovenskog
jednopartijskog režima u višepartijski režim kompetitivnog autoritarizma završena je sa
izborima 1990. godine. U periodu pre održavanja izbora formirano je 77 političkih partija, od
čega ih je 56 bilo upisano u republički registar. Upravo je razjedinjenost i fragmentiranost
opozicije i snažna asimetrija moći između „reformisane“ postkomunističke elite i opozicionih
partija u nastajanju bila jedan od ključnih razloga ubedljive pobede SPS-a i Miloševića na prvim
višestranačkim izborima.

Prve političke stranke Srbija je dobila tek 1881. godine. Istorija pluralizma u Kneževini
i Kraljevini Srbiji, kao i Kraljevini SHS i Jugoslaviji imala je uspone i padove. Od liberalnijeg
pristupa slobodi političkog udruživanja do čestih zabrana rada, opstrukcija partijskog i
političkog života i progona stranačkih lidera. Drugi svetski rat završio se uspostavljanjem
stranačkog monizma. Savez komunista postao je ne samo jedina politička partija već je ustavom
imao poziciju vodeće idejne snage. Insitucionalna memorija stoga nije predstavljala podsticajno
iskustvo za dizajniranje novih političkih institucija, uključujući i partijski sistem. Iako je
Komisija Predsedništva SR Srbije za pitanja društvene reforme konstatovala potrebu za
pluralističkim političkim organizovanjem predlagano je da se novostvorene političke
organizacije uključe u „demokratski dijalog i izgrađivanje zajedničkih stavova u okviru
Socijalističkog saveza radnog naroda“.4 Međutim, čak i taj nemušti nagoveštaj političke
pluralizacije bio je dovoljan da se u okviru omladinske organizacije i intelektualnih krugova sa
dužim disidentskim stažom počnu osnivati nove političke stranke. U iščekivanju zakonskih

3
Vučina Vasović, „Civilno društvo, država i demokratija“, u: Vukašin Pavlović (ur.), Potisnuto civilno društvo,
Eko Centar, Beograd, str. 144.
4
Milan Jovanović, „Pravo na političko udruživanje i osnivanje političkih stranaka u Srbiji – problemi i dileme“,
Arhiv za pravne i društvene nauke 1-2, 2019, str. 33.
rešenja one su se koristile normama kojima se uređivalo osnivanje udruženja građana. Za to
vreme, u drugim jugoslovenskim republikama proces pluralizacije daleko je odmakao.5

Kontradiktoran pristup pluralizaciji u formi bespartijskog pluralizma napušten je na IX

Kongresu Saveza komunista Srbije u decembru 1989. godine. „Savez komunista ne polaže
pravo na politički monopol. Njegova uloga u društvu ne treba da bude ustavom garantovana...
SK Srbije i Republika Srbije nemaju razloga, niti žele da administrativno otežavaju formiranje
političkih partija“.6 Time je komunistička partija od apsolutnog gospodara postala samo jedan
od učesnika u političkom procesu.“7 Kako je na sceni praktično već delovalo nekoliko
„političkih stranaka“ bilo je neophodno normirati procese njihovog osnivanja, registracije i
rada. Zakon o političkim organizacijama usvojila je delegatska skupština, odnosno predstavnici
koji su gotovo listom pripadali vladajućoj komunističkoj stranci. Tim aktom završen je skoro
poluvekovni period monizma i ozakonjeno je višestranačje.

Zakon je imao veoma liberalan pristup osnivanju, registraciji i radu političkih

organizacija. Pod političkom organizacijom je podrazumevao stranke, partije, udruženja,
pokrete i sve organizacije koje dobrovoljno osnivaju građani radi ostvarivanja političkih ciljeva,
a za njeno osnivanje zahtevao samo 100 punoletnih građana. Za registraciju je bilo potrebno
dostaviti imena osnivača, naziv, sedište, osnovne ciljeve, privremeni organ i ime lica
ovlašćenog da podnese prijavu za upis u registar. Rešenje o upisu ili odbacivanju prijave za
upis u registar donosilo se u roku od 30 dana. Prestanak rada predviđen je u slučajevima vlastite
odluke, ako se broj članova smanji ispod broja potrebnog za osnivanje i u slučaju zabrane rada.
Političkoj organizaciji rad je mogao biti zabranjen ako deluje na nasilnom rušenju ustavnog
poretka, ako raspiruje nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost, ako u rad uključi
maloletnike i zloupotrebi ih u političke svrhe i ako se učlani u međunarodne organizacije koje
deluju na ostvarivanju navedenih ciljeva. Uz manje izmene i dopune zakon je ostao na snazi
gotovo dve decenije.8 Liberalni uslovi osnivanja političkih stranaka otvorili su širok prostor za

5
Milan Jovanović, Izbori i izborni sistemi - izbori u Srbiji 19901996, JP Službeni glasnik i Institut za političke
studije, Beograd, 1997, str. 124125.
6
Ibid, str. 126.
7
Vladimir Goati, "Višepartijski mozaik Srbije", u: Miroslav Pečujlić, Vladimir Milić, Vladimir Goati, Srbobran
Branković, Miladin Kovačević (ur.), Rađanje javnog mnjenja i političkih stranaka : analiza empirijskih
istraživanja u Srbiji 19901991, Institut za političke studije, Centar za javno mnjenje i marketing Medium, Pravni
fakultet, Beograd, 1992 str. 160.
8
Zakon o političkim organizacijama, Službeni glasnik RS, br. 37/90, 30/92 - dr. zakon, 53/93, 67/93 i 48/94.
nastanak novih političkih partija, ali i otežali proces institucionalizacije partijskog sistema
Srbije.9

Dve decenije višestranačkog života nalagale su potrebu ažuriranja registra političkih

stranaka. Izmene normativnog okvira u drugim institucijama političkog sistema – izbornom
sistemu, izbornim kampanjama, finansiranju stranaka i izbora, zaštiti od korupcije, itd., koje su
se desile u međuvremenu, diktirale su potrebu redefinisanja i popravljanja normativnog okvira
za korišćenje prava na političko udruživanje. Reforma normativnog okvira proizašla je i iz
potrebe za harmonizacijom propisa koju je Srbija prihvatila u procesu pridruživanja različitim
međunarodnim organizacijama - OEBS, Evropskoj uniji. Tri su najvažnija razloga za donošenje
novog zakona o političkim strankama. Prvi je postojanje dva registra. Veliki broj stranaka (137
sa sedištem u Republici Srbiji) osnovan je po propisima SR Jugoslavije koja se 2003.
transformisala u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora da bi 2006. godine prestala da postoji.10
Drugi razlog je jedan broj stranaka koje su bile u registrima, a faktički nisu imale nikakvu
aktivnost. Broj stranaka koje su bile upisivane u registre je vremenom rastao, a da je
istovremeno vrlo mali broj političkih organizacija brisan iz registra. Kroz republički registar je
prošlo 487, a kroz savezni 137 političkih partija (grafikon 1).11 Treći motiv promene
normativnog okvira za ostvarivanje prava na udruživanje bio je zamišljen kao deo šireg seta
propisa iz političkog sistema (zakona o biračkom spisku, izboru odbornika i poslanika, državnoj
izbornoj komisiji, finansiranju stranaka i izbornih kampanja) od kojih veliki broj i nije usvojen.

9
Despot Kovačević, Institucionalizacija partija i partijskog sistema u zemljama bivše SFRJ (doktorska
disertacija), 2020.
10
Neke od njih (oko dvadeset) istovremeno su bile upisane i u republički i u savezni registar.
11
Podaci se delimično razlikuju od ranije navođenih jer je preciznijim uvidom u registre utvrđeno da se u nekoliko
slučajeva nije radilo o osnivanju novih, već o promeni imena već postojećih organizacija, što nije zabeleženo u
elektronski dostupnim evidencijama nadležnog ministarstva.
 Grafikon 1. Broj partija u registrima
600
487
500
400
300
200 137 123
100
0
RS 1990. JU 1990. RS 2009.

Predlog Zakona o političkim strankama doneo je niz novina. Prva se ogleda u zameni
pojma „politička organizacija“ pojmovima „politička stranaka“ i „stranka nacionalne manjine“.
Politička stranka je definisana kao organizacija slobodno i dobrovoljno udruženih građana
osnovana radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje
građana i učešća na izborima. Ova definicija osim oblikovanja političke volje, što je sadržao i
prethodni zakon, određuje i novu funkciju – učešće na izborima. Ovo je suštinska novina koja
izražava smisao osnivanja, postojanja i delovanja stranaka – izborno nadmetanje za učešće u
vršenju vlasti. Status stranke nacionalne manjine Zakon je dodelio organizaciji čije je delovanje
posebno usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i
unapređenje prava pripadnika te nacionalne manjine u skladu sa ustavom, zakonom i
međunarodnim standardima, a što mora biti posebno uređeno osnivačkim aktom, programom i
statutom političke stranke. Druga važna novina je broj potpisa podrške potrebnih za registraciju.
Predlog zakona povećao je broj potpisa podrške na 5000 za političke stranke i 500 za stranke
nacionalne manjine. Treća novina je detaljno uređen postupak osnivanja i podnošenja
dokumentacije za upis u registar. Uređivanje administrativnih procedura trebalo je da, na
osnovu dvodecenijske prakse, uozbilji postupak osnivanja i rada političkih stranaka. Detaljnije
je utvrđen sadržaj programa, posebno statuta, određivanje lica koje zastupa stranku, mogućnost
da se naziv stranke nacionalne manjine upisuje i na jeziku manjine, dostupnost dokumenata i
podataka o radu stranke, osnivanje teritorijalnih organizacionih jedinica, naziv, vizuelni
identitet, itd. Rok za upis u registar ostao je nepromenjen – 30 dana, a detaljnije su uređeni
rokovi za otklanjanje nedostataka u dokumentaciji podnetoj za upis u registar. Četvrta novina
je postupak spajanja, udruživanja i prestanka rada političkih stranaka. Predlog zakona je sadržao
odredbu po kojoj su političke stranke svake osme godine bile dužne da podnesu prijavu za
obnovu upisa u registar sa izjavama članova stranke u broju koji je zakonom tražen za
registraciju. Stranke koje su osvojile mandate, samostalno ili u koaliciji, na parlamentarnim i
pokrajinskim izborima bile bi oslobođene te obaveze. Ukoliko bi stranka propustila da to uradi
zakon je predvideo pokretanje postupka za brisanje iz registra. Peta novina je detaljnije
propisivanje nadzora nad sprovođenjem zakona i kaznene odredbe.12

Prilikom rasprave u Narodnoj skupštini pobrojane novine privukle su najviše pažnje, ali
se ipak glavna debata vodila oko broja potpisa potrebnih za osnivanje političke stranke. Gotovo
sve poslaničke grupe su se utrkivale u predlaganju da se broj potrebnih potpisa podrške za
registraciju stranaka poveća na 10.000, a za stranke nacionalnih manjina na 1.000 potpisa
građana. Glasovi koji su upozoravali da je to veoma rigidan uslov koji će otežati osnivanje
lokalnih i regionalnih stranaka i ugroziti ustavno pravo na političko udruživanje; da se pokazuje
namera države da restriktivnim merama sprečava korišćenje tog prava, finansijski obeshrabruje
stvaranje novih stranaka u nameri vlasti da se stvori dvopartijski sistem, i sl., bili su usamljeni.
Uglavnom su dolazili iz poslaničkih grupa Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića
i Socijaldemokratske unije Žarka Koraća. Predlagači su isticali kao glavni argument da bi to
istovremeno značilo da će registrovane stranke biti oslobođene prikupljanja potpisa podrške za
izbore. Poslanici Demokratske stranke Srbije su to amandmanom izričito i tražili, a ministar
obećao.13 Zakon o političkim strankama je usvojen sa amandmanima većine, a obećanje
ministra nije ispunjeno.14

Stati na put „kombi“ strankama, izbrisati iz registra stranke koje postoje samo na papiru,
„izbistriti“ višestranačku scenu, sprečiti zbunjivanje birača – samo su neki od argumenata
kojima je branjen pooštreni uslov za registraciju političkih stranaka. Da navedeni argumenti
nisu bili bez osnova govori i podatak da je od svih partija koje su se nalazile u republičkom i
saveznom registru iz 1990. godine samo 72 preregistrovano i upisano u novi registar formiran
prema Zakonu iz 2009. godine (grafikon 2). Po usvajanju Zakona podneto je više inicijativa za
ocenu ustavnosti odredbi kojima se propisuje broj potpisa podrške potreban za registraciju (čl.

12
Milan Jovanović, „Pravo na političko udruživanje i osnivanje političkih stranaka u Srbiji – problemi i dileme“,
op.cit., str. 36-37.
13
Zoran Šami: “Nama je ideja bila sledeća: 10.000 potpisa, a onda imamo otvorena vrata za sve izbore, od
predsedničkih, parlamentarnih, pokrajinskih, lokalnih. Dakle, stranka koja je registrovana sa 10.000 potpisa mora
da dobije otvorena vrata i ne mora da skuplja svaki put, za svake lokalne izbore ispočetka potpise.” Milan
Marković: “Nemojte sumnjati u to da će u izbornim zakonima registrovane političke stranke biti oslobođene
kvalifikatornih uslova. Budite sigurni da je to tako.” Zoran Šami: “DSS ostaje pri svom predlogu. Sve je to lepo,
jednog dana ćemo doneti izborni zakon, ali kao pravo političke stranke to mora da se nađe i u ovom zakonu.”
Stenografske beleške sa Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije - Predlog
zakona o političkim strankama (načela) 8. april 2009. godine, str. 189-191.
14
Zakon o političkim strankama, Službeni glasnik RS, br. 36/09 i 61/15 - odluka US
8. i 9) i podnošenje zahteva za obnovu upisa u registar i mogućnost brisanja iz registra stranaka
koje to ne učine (čl. 30. i 36). Ustavni sud je, međutim, odbio zahtev za ocenu ustavnosti odredbi
o broju potrebnih potpisa podrške za osnivanje političke stranke. Stav je Suda da ranija rešenja
sadržana u prvom Zakonu o političkim organizacijama ne predstavljaju „stečeno pravo“ u
odnosu na Ustavom garantovanu slobodu političkog udruživanja, odnosno da nije povređen čl.
20. st. 2. Ustava kojim se garantuje dostignuti nivo građanskih i manjinskih prava, ni čl. 55. st.
2. Ustava koji predstavlja osnov da se način ostvarivanja zajemčene slobode udruživanja
uređuje zakonom. Ustavni sud se u obrazloženju odluke kojom se odbija zahtev za utvrđivanje
ustavnosti navedenih članova pozvao i na dokumente međunarodnih organizacija koji govore
da preporuke o broju članova potrebnih za osnivanje nevladine organizacije ne obuhvataju i
političke stranke i da ne postoji preporuka o broju osnivača političkih stranaka.15

Grafikon 2. Registar političkih partija iz 2009. godine

140 123
120
115
100
80 72
60 51
40
20 8
0
ukupno aktivnih brisanih registrovanih novih

Ustavni sud je, međutim, prihvatio inicijative i članove 30. i 36. proglasio neustavnim.
Naime, Ustavni sud je zauzeo stav da je zakonodavac propisujući obavezu obnove upisa u
registar za stranke koje nisu osvojile mandate na parlamentarnim i pokrajinskim izborima u
roku od osam godina, te da ako to ne učine mogu biti brisane iz registra, zauzeo stav suprotan
ulozi koje stranke imaju u oblikovanju volje (čl. 5. st. 1) i ostvarivanja suverenosti (čl. 2.
Ustava). Sud je stao na stanoviše da je oblikovanje volje građana putem predstavnika u
predstavničkim telima važan, ali ne i jedini način za iskazivanje volje građana, odnosno da u

15
Recommendation CM/Rec(2007)14 of the Council of Europe Committee of Ministers to member stateson the
legal status of non-governmental organisations in Europe,
https://search.coe.int/cm/Pages/result_details.aspx?ObjectID=09000016805d534d; и CDL-AD(2009)021
Mišljenje br. 414/2006 Kodeks dobre prakse u oblasti političkih partija usvojen na 77. plenarnom zasijedanju
Venecijanske komisije, Venecija, 12-13. decembar 2008,
https://www.venice.coe.int/webforms/documents/default.aspx?pdffile=CDL-AD(2009)021-mne 15/11/2019
tom procesu učestvuju i vanparlamentarne stranke. Vezujući oblikovanje volje za uspeh na
izborima, i to samo parlamentarnim i pokrajinskim, a zanemarujući predsedničke i lokalne
izbore, zakonodavac je po mišljenju suda povredio načelo jednakosti svih pred Ustavom i
zakonom, tačnije zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu zajemčenom članom 21. Ustava.
Sudija prof. dr Olivera Vučić u izdvojenom mišljenju stala je na stanovište da je trebalo kasirati
i članove 8. i 9. Zakona o političkim strankama. Ona je smatrala da odluka zakonodavca da 100
puta poveća broj potrebnih potpisa građana za osnivanje stranke „predstavlja nedopustivo
mešanje države“ u slobodu političkog udruživanja te da je to „akt vlasti koji je bitno suspregao
slobodan politički aktivizam građana, narušavajući tako njihovo ustavom ujemčeno pravo na
političko udruživanje“ izlazeći iz granica slobode i kreativnosti zakonodavca.16

Glavno očekivanje zakonodavca – smanjivanje broja registrovanih stranaka – je u

najvećoj meri ispunjeno. Kroz novi registar prošlo je ukupno 123 političkih partija, pri čemu je
osam u međuvremeno brisano tako da se krajem juna 2020. godine u registru nalazi 115 aktivnih
političkih partija (grafikon 2). Kako je novi zakon napravio razliku između političkih stranka i
stranaka nacionalnih manjina i još važnije omogućio osnivanje stranke nacionalnih manjina pod
deset puta lakšim uslovima (1.000 potpisa) nije veliko iznenađenje da je od ukupno 123 partije
čak 74 pripadalo „manjinskim“. Ekspanzija osnivanja stranaka nacionalnih manjina glavni je
razlog zašto očekivanja zakonodavca nisu u potpunosti ispunjena. Ipak, ako se uzme u obzir da
su ukupno 72 političke partije preregistrovane, a da samo 51 suštinski predstavljaju
novoformirane partije možemo reći da je pooštravanje uslova registracije značajno ograničilo
pravo na političko organizovanje (grafikon 3). Interesantno je i da je od 51 novoosnovane
partije u 11 godina (oko 4,5 po godini) samo 18 spadalo u red „građanskih“ (nešto više od 1,5
po godini). A da po novom Zakonu nije lako prikupiti potpise i formirati novu stranku verovatno
najbolje svedoči činjenica da je od tih 18 čak osam promenilo ime. Uz promenu imena praktično
uvek je išla i promena rukovodećeg kadra u već postojećim strankama što pokazuje da se radi
o jednoj vrsti „trgovine partijama“ u kojoj kupac dobija stranku upisanu u registar, a prodavac
poziciju u „novonastaloj“ političkoj partiji.17

U suštini radi se o zloupotrebi prava na političko organizovanje jer se „rentiranjem“

registrovanih političkih stranaka krše zakonske procedure koje garantuju ravnopravnost
političkih subjekata za ulazak u višestranačku arenu. Sumnjivim „kupujem-prodajem“

16
Odluka Ustavnog suda 9. april 2015. godine, Službeni glasnik RS, br. 61/15.
17
Broj “kupljenih” partija bi bio i veći od osam ukoliko bismo u analizu uključili nekoliko manjinskih, ali i neke
partije koje su u novi registar ušle u formi preregistracije, a nakon toga promenile „vlasnika“.
praksama nisu skloni samo javnosti manje poznati pojedinci, već je na opisan način nastalo i
nekoliko relevantnih političkih partija. Boris Tadić je napuštanjem Demokratske stranke čiji je
bio predsednik preko stranke Zeleni Srbije postao stranački predsednik sada
Socijaldemokratske stranke. Aleksandar Šapić je Srpski patriotski savez (SPAS) osnovao preko
partije PULS Srbije, Vuk Jeremić je preuzeo Narodni pokret Srbije i preimenovao ga u Narodnu
stranku, a Dragan Đilas Zelenu ekološku stranku u Stranku slobode i pravde. Na isti način
nastale su i Stranka moderne Srbije preuzimanjem/ustupanjem Socijaldemokratskog saveza,
Samostalna srpska stranka Andrije Mladenovića, Srpska liga Aleksandra Đurđeva, ali i
Demokratski blok, partija odbeglih članova različitih političkih organizacija neformalno
okupljenih unutar grupacije Srbija 21 koja je predstavljala okosnicu predizborne koalicije
Ujedinjena demokratska Srbija na parlamentarnim izborima 2020. U vezi sa poslednjim
primerom posebno je interesantno što se ne radi o preuzimanju „građanske“ partije, već partije
romske nacionalne manjine pod prethodnim nazivom Jekhunto vidimo čaćimasko (Jedinstvena
stranka pravde).

Grafikon 3. Novoosnovane partije od promene zakona 2009. godine

60
51
50
40 33
30
20
18
10
8
0
novoosnovanih manjinskih građanskih kupljenih

Po broju stranaka izgleda da su i nacionalne manjine izuzetno motivisane za politički

život. U realnosti, međutim, veliki broj manjinskih stranaka u registru ilustruje činjenicu da
veliki broj pojedinaca i grupa mehanizam afirmativne podrške političkoj reprezentaciji
nacionalnih manjina vide kao način za izbegavanje dejstva zakonskog izbornog praga i lakšeg
sticanja mesta u predstavničkim telima na svim nivoima vlasti. Za 11 godina u registar je bilo
upisano 13 bošnjačkih partija, po sedam mađarskih, romskih, albanskih, slovačkih i ruskih, pet
vlaških, četiri bugarske, po tri makedonske i bunjavačke, po dve hrvatske, crnogorske,
rumunske, rusinske i grčke i jedna partija goranske nacionalne manjine. Verovatno
najilustrativniji je primer registrovanih stranaka ruske nacionalne manjine kojih je ukupno
sedam i koje su skupile više potpisa podrške za registraciju nego što ima građana u Republici
Srbiji koji su se na poslednjem popisu stanovništva izjasnili kao Rusi (3.247). Neke od stranaka
sa ovim statusom učestvuju na lokalnim izborima u opštinama i gradovima iako u tim sredinama
nema pripadnika nacionalne manjine čije interese zastupaju. Hiperprodukcija stranka
nacionalnih manjina podstiče rasipanje glasova birača iz ovog korpusa i smanjuje mogućnosti
za sticanje parlamentarnog statusa. Fragmentacija višestranačke scene u korpusu nacionalnih
manjina ne samo da unosi nered u višestrančku scenu virtuelizacijom interesovanja nacionalnih
manjina za političku reprezentaciju, nego potencijalno može delovati destabilizirajuće na
stranački sistem u celini. Ove negativne tendencije uočile su i evropske institucije. U konktestu
primene Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina u Srbiji konstatuje se da „postoje
i izveštaji o zloupotrebama donjeg praga za registraciju političkih partija nacionalnih manjina“.
18

O svojevrsnoj navali manjinskih partija u stranački i politički život u poslednjih

nekoliko godina slikovito svedoči i dodatak ovom tekstu u kome prikazujemo učestalost
termina korišćenih u nazivima registrovanih političkih partija u Srbiji od 1990. godine do danas.
Iako termini korišćeni u nazivima ne govore mnogo o ideologijama i programima stranaka koje
su često znale da budu u neskladu ne samo sa nazivima, već i sa politikama za koje su se
zalagale, ali i sa prethodnim imenima koja su koristile,19 upotrebljivani termini mogu da nam
ukažu na koji način su političke partije želele da se legitimizuju pred biračima (slika 1).
Dodatno, praćenje promena u upotrebi različitih termina u nazivima registrovanih partija
pokazuje i poželjene trendove kreiranja legitimiteta. U tom cilju napravljeno je nekoliko
odvojenih jednica analize – od obnove partijskog pluralizma do potpisivanja Dejtonskog
mirovnog sporazuma (slika 2), od Dejtona do 5. oktobra (slika 3), od petooktobarskih promena
do donošenja novog Zakona (slika 4) i od formiranja novog registra do danas (slika 5).20

Očigledno je da su normativni uslovi odigrali značajnu ulogu u dinamici partijskog

organizovanja u Srbiji od 1990. godine do danas. Liberalni uslovi registracije uspostavljeni

18
Resolution CM/ResCMN(2015)8 on the implementation of the Framework Convention for the Protection of
National Minorities by Serbia (Adopted by the Committee of Ministers on 1 July 2015 at the 1232nd meeting of
the Ministers’ Deputies), https://publicsearch.coe.int/#k=CM%2FResCMN(2015)8#f=%5B%5D#s=51.
15/11/2019.
19
Tako je npr. Reformistička stranka 2018. godine postala Konzervativna reformistička stranka – Krst, dok je
nakon nekoliko promena imena Nova socijaldemokratija Srbije 2019. godine postala Konzervativna stranka –
Konzervativci.
20
Analiza je rađenja u softveru Nvivo tako što je sličnim terminima dodeljivan isti nod (oznaka). Npr. termini
socijalistički, socijalistička, socijalisti, socijalizam... su svrstani u jedan nod. Izuzetak predstavljaju Nodovi
„Srbija“ i „srpska“. U prvi su svrstavani svi termini koji ukazuju na geografsku odrednicu, a u drugu oni koji su u
vezi sa nacionalnom.
Zakonom o političkim organizacijama iz 1990. godine i postojanje dva registra (republičkog i
saveznog) doveli su do toga da je za 19 godina formirano više od 600 političkih stranaka.
Isključujući one koje su se nalazile u oba registra radi se o gotovo 32 novoosnovane stranke na
godišnjem nivou. Pooštravanjem uslova za formiranje stranaka 2009. godine i uspostavljanjem
dva tipa stranaka, „građanskih“ i manjinskih, za koje ne važe ista pravila registracije,
zaustavljen je ukupan rast broja novoosnovanih stranaka, a dinamičnost rekompozicije partijske
scene formalno je izmeštena u polje predstavljanja, zastupanja interesa, zaštite i unapređenja
prava manjinskih zajednica. O tome svedoči i udeo manjinskih partija u ukupnom broju partija
u registru (74 od 123 – 60,16%), ali i udeo u novoosnovanim partijama (33 od 51 – 64,71%).
Broj novoosnovanih partija, od 2009. godine do danas, je ipak sa nešto više od 30 po godini
smanjen na manje od pet godišnje. Normativni uslovi nisu, međutim, bili jedini faktor dinamike
partijske scene. U narednim poglavljima analiziramo uticaj kontekstualnih faktora i njihovu
međuzavisnost sa tipom izbornog sistema, odnosno brojem i veličinom izbornih jedinica.

2. Zašto nastaju nove partije u Srbiji?

U uporednoj praksi pre svega su ispitivani faktori koji utiču na nastanak novih
relevantnih partija, onih koje na izborima imaju šanse da preskoče izborne cenzus i osvoje
parlamentarne mandate. Prema teoriji strateškog ulaska, koju je razvio Geri Koks (Gary Cox),
partije će ući u izborno takmičenje samo ukoliko je verovatnoća pobede dovoljno velika da
opravda troškove.21 Pošto su troškovi izbornog takmičenja visoki, jednom kada akteri steknu
dovoljno informacija o potencijalnim šansama za uspeh, broj partija će početi da opada.
Ukoliko se u jednom društvu ne otvaraju nove linije rascepa teško je objasniti zašto se
povremeno pojavljuju novi akteri koji narušavaju uspostavljeni ekvilibrijum. Jedna grupa
objašnjenja razloga izbacivanja partijskog sistema iz ravnotežnog stanja kreće se u pravcu
promena institucionalnog okvira i posebno izbornog sistema,22 druga tvrdi da decentralizacija
igra ključnu ulogu pri nastanku novih partija,23 dok treća ističe značaj „defekata“ na izbornom
tržištu, velikog broja „elastičnih“ glasača i posledičnu neinstitucionalizovanost partijskog

21
Gary Cox, Making Votes Count: Strategic Coordination in the World’s Electoral Systems, Cambridge University
Press, New York, 1997.
22
Simon Hug, „Studying the Electoral Success of New Political Parties“, Party Politics 6, 2000, pp. 187–97;
Margit Tavits, „Party System Change“, Party Politics 12, 2006, pp. 99–119; Niklas Bollin, „New Party Entrance
– Analyzing the Impact of Political Institutions“, Umea Working Papers in Political Science 2, 2007.
23
Pradeep Chhibber & Ken Kollman, „Party Aggregation and the Number of Parties in India and the United
States“, American Political Science Review 92, 1998, pp. 329–42; Pradeep Chhibber & Ken Kollman, The
Formation of National Party Systems: Federalism and Party Competition in Canada, Great Britain, India, and
the United States, Princeton University Press, Princeton:NJ, 2004.
sistema kao ključni faktor.24 U osnovi sve tri grupe objašnjenja leži ideja da će nove partije
nastajati ukoliko su troškovi ulaska mali, a verovatnoća da se pridobije podrška birača i time
osvoje mandati u predstavničkim telima velika.

Navedene pretpostavke o dinamici partijskog sistema ne važe u potpunosti u Istočnoj

Evropi pre svega jer se partije u regionu od 1990. godine razvijaju kao organizacije sa slabim
vezama sa izbornom bazom, malim značajem članstva i dominatnom ulogom partijskih lidera.25
Niski nivoi partijske identifikacije i ukorenjenosti partija u društvo, niska legitimnost političkih
partija, nestabilni modeli partijske kompeticije i visoka izborna volatilnost, kao i važnija uloga
stranačkih lidera spram partijskih organizacija glavni su pokazatelji da partijski sistem u Srbiji
nije institucionalizovan.26 U takvom kontekstu partije nisu posledica postojanja snažnih
društvenih i istorijskih impulsa, već jedna vrsta alatke koja omogućava pojedincima sa
političkim ambicijama da ispune svoje ciljeve.27 Za neke pojedince politička ambicija se svodi
na osvajanje mandata/vlasti, ali ima i onih drugih, za koje je i samo predstavljanje ideja i
politika dovoljno. Međutim, čak i ovi drugi najčešće moraju da oforme partije i učestvuju na
izborima kako bi dobili priliku da javnosti predstave svoje ideje.28

Liberalni normativni uslovi (100 potpisa) koji su postojali u Srbiji po donošenju Zakona
o političkim organizacijama 1990. godine govore nam o tome da je cena strateškog ulaska u
formalni partijski sistem (registar) bila izuzetno niska. Lako formiranje i registracija partije ne
govore nam, međutim, ništa o tome da li su partije zaista pokušavale da javnosti predstave svoje
ideje, učešćem u izborima i izbornim kampanjama. Prethodne studije koje su se bavile
dinamikom partijskog organizovanja u Srbiji uglavnom su isticale da ogroman broj partija iz
registra nikada nije učestvovao na izborima. Kako ta tvrdnja nije u skladu sa teorijskim
pretpostavkama ovaj deo analize posvećen je i elektivnom stranačkom sistemu. Ne samo da
očekujemo da je najveći broj partija iz registra ipak učestvovao na izborima, već i da su partije
u Srbiji formirane najčešće u periodu pre raspisivanja izbora. Takođe nas zanima efekat
demokratizacije i napuštanja hibridnih institucija na dinamiku partijskog sistema. Proces

24
Ignacio Lago & Ferran Martínez, „Why New Parties?“, Party Politics 17, 2011, pp. 3-20.
25
Peter Kopecky, „Developing Party Organizations in East-Central Europe: What Type of Party is Likely to
Emerge?“, Party Politcs 1, 1995, pp. 515-534; Jack Bielasiak, „Substance and Process in the Development of
Party Systems in East Central Europe”, Communist and Post-Communist Studies 30(1), 1997, pp. 23-44.
26
Dušan Vučićević, „Uloga političkih partija u procesu konsolidacije demokratije u Srbiji”, Politička revija
2/2012, str. 31-64; Despot Kovačević, Institucionalizacija partija i partijskog sistema u zemljama bivše SFRJ
(doktorska disertacija), 2020.
27
John Aldrich, Why Parties? The Origin and Transformation of Political Parties in America, University of
Chicago Press, 1995, p. 6.
28
Maria Spirova, Political Parties in Post-Communist Societies: Formation, Persistence, and Change, Palgrave
Macmillan, London, 2007, pp. 15-16.
demokratizacije koji je započeo 2000. godine praćen je i blagom decentralizacijom, pa bi u
skladu sa tim nakon petooktobarskih promena broj partija morao da bude u porastu.
Jednostavno, kada se autoritet i ovlašćenja prenose na niže nivoe vlasti, regionalne i lokalne
partije dobijaju priliku da ostvare veći uticaj.29

Na grafikonu 4. prikazan je broj novoosnovanih partija u svakoj godini od

uspostavljanja višestranačja u Srbiji u sva tri registra, dok su na grafikonu 5. samo podaci iz
republičkih registara. Očekivano, najveći broj partija nastao je u periodu pluralističke revolucije
1990. godine (84 ukupno, 61 u republičkom registru). Već naredne godine brojka
novoregistrovanih pada na 26 (u oba registra), odnosno 15 (samo u republičkom). Ako
posmatramo period od 1991. do 1999. godine svake godine je u proseku registrovano 22,5
partija, ako računamo oba registra, odnosno 15,5 partija samo u republičkoj evidenciji. U
narednih devet godina (2000-2008), u periodu pre pooštravanja uslova registracije i donošenja
novog zakona, broj novoregistrovanih partija se rapidno uvećava. Kako je u tom periodu broj
novoupisanih partija u savezni registar minimalan, intersantno je poređenje sa republičkim
registrom. Sa 15,5 novih partija prosečno po godini broj je, u periodu 2000-2008, uvećan na
30,67, odnosno praktično je dupliran.

Grafikon 4. Broj novoosnovanih partija od 1990. do 2020. godine (republički i savezni

registar)
90
84
80
70
60
50
40 42 43 41
37 38 37 36
34 34
30 30
26 25
20 21 22 22
15 17
10 9 12
8 6 7 8 6
4 3 4 4
0 0 0
1990

2006
1991
1992
1993
1994
1995
1996
1997
1998
1999
2000
2001
2002
2003
2004
2005

2007
2008
2009
2010
2011
2012
2013
2014
2015
2016
2017
2018
2019
2020

29
Pradeep Chhibber & Ken Kollman, The Formation of National Party Systems: Federalism and Party
Competition in Canada, Great Britain, India, and the United States, op. cit., p. 223.
 Grafikon 5. Broj novoosnovanih partija od 1990. do 2020. godine (republički registri)

70
60 61

50
43 41
40
35 36
30 29 28 30
23 23 25
20 20
15 14 16
10 10 10 12 12
6 8 6 7 8 6
4 3 4 4
0 0 0
1990

2003
1991
1992
1993
1994
1995
1996
1997
1998
1999
2000
2001
2002

2004
2005
2006
2007
2008
2009
2010
2011
2012
2013
2014
2015
2016
2017
2018
2019
2020
Iz ugla demokratizacije i decentralizacije interesantna je i geografska distibucija (prema
sedištu organizacije) novoosnovanih političkih partija (tabela 1). Od ukupnog broja
registrovanih partija nešto više od polovine (51,1%) imalo je sedište u nekoj od beogradskih
opština. Međutim, do 5. oktobra 2000. godine znatno veći broj njih je imao sedište u Beogradu
(60,5%), dok se u periodu od 5. oktobra do danas udeo “beogradskih” partija spušta na 43,6%.
Očito je na nagli porast broja novoregistrovanih partija nakon 2000. uticala i decentralizacija
partijskog organizovanja i osnivanje regionalnih, lokalnih i partija koje su zastupale interese
manjinskih zajednica. O tome svedoče i podaci o okruzima u kojima su partije nastajale. Radi
se pre svega o upravnim okruzima na teritoriji Vojvodine, sa sedištem u Novom Sadu, Pančevu,
Zrenjaninu i Subotici, okruzima u kojima teritorijalno koncentrisani žive pripadnici bošnjačke,
albanske i vlaške nacionalne manjine (Raški, Pčinjski i Borski) i okruzima koji obuhvataju
preostala dva najveća regionalna centra (Niš i Kragujevac). Tako su demokratizacija i
posledična decentralizacija političkog odlučivanja imale ulogu akceleratora i dinamično
oblikovale partijski sistem Srbije.
 Tabela 1. Broj partija prema okrugu u kome se nalazi sedište organizacije
okrug broj okrug broj okrug broj
Beograd 345 Kosovski 10 Moravički 6
Južnobački 72 Sremski 10 Severnobanatski 6
Raški 28 Kolubarski 9 Pirotski 5
Šumadijski 24 Mačvanski 8 Pomoravski 5
Nišavski 22 Podunavski 8 Zlatiborski 4
Pčinjski 18 Braničevski 7 Toplički 3
Južnobanatski 15 Zapadnobački 7 Prizrenski 2
Severnobački 15 Jablanički 7 Kosovskomitrovački 1
Borski 11 Rasinski 7 Pećki 1
Srednjobanatski 11 Zaječarski 6 ? 230

U neinstitucionalizovanom partijskom sistemu Srbije najveći broj političkih partija

nastaje sa ciljem ispunjenja političkih ambicija određenih pojedinaca ili grupa. Kako ispunjenje
ambicija, bilo da uključuje osvajanje mandata ili predstavljanje društvenih i političkih ideja
široj javnosti, podrazumeva učešće na izborima očekivali smo da najveći broj partija nastaje
neposredno pre održavanja izbora.

U takvom kontekstu partije nisu posledica postojanja snažnih društvenih i istorijskih

impulsa, već jedna vrsta alatke koja omogućava pojedincima sa političkim ambicijama da
ispune svoje ciljeve.31 Za neke pojedince politička ambicija se svodi na osvajanje
mandata/vlasti, ali ima i onih drugih, za koje je i samo predstavljanje ideja i politika dovoljno.
Međutim, čak i ovi drugi najčešće moraju da oforme partije i učestvuju na izborima kako bi
dobili priliku da javnosti predstave svoje ideje. Kao jedinicu analize uzeli smo iskjučivo
parlamentarne izbore čije se održavanje u Srbiji najčešće preklapalo sa održavanjem opštih
lokalnih izbora, ali i saveznih izbora. Kako je u 30 godina od obnove višestranačja održano
ukupno 12 parlamentarnih izbora praktično smo imali novi izborni ciklus na svake dve i po
godine. Iz tog razloga kreirano je ukupno pet kategorija: stranke nastale u periodu od šest
meseci do održavanja izbora, od šest do 12 meseci, od 12 do 18 meseci, od 18 do 24 meseca i
najmanje dve godine pre održavanja izbora (grafikon 6). Očekivano, najveći broj partija (246),
odnosno 36,45% osnovan je i registrovan u osvit novih izbora. Da su političke partije u Srbiji
nicale kao pečurke pre kiše/izbora još je jasnije jer je u tih šest meseci spadao i period izborne
kampanje, a pošto su izbori raspisivani u proseku dva meseca pre njihovog održavanja, period

30
Dve partije su formirane u selima čija imena se ponavljaju u nekoliko opština u Srbiji, pa nije moguće precizno
utvrditi kojem okrugu pripadaju.
31
John Aldrich, Why Parties? The Origin and Transformation of Political Parties in America, op.cit., p. 6.
koji su akteri imali da formiraju novu partiju, podnesu izborne liste/kandidature i učestvuju na
izborima bio je još kraći.

Grafikon 5. Efekat blizine izbora (parlamentarnih) na osnivanje političkih partija

300
246
250
200
159
150
108
100 87 75
50
0
do 6 meseci 6-12 12-18 18-24 24+

U prethodnim studijama elektivnog partijskog sistema isticano je da je veoma mali broj

registrovanih partija zaista učestvovao na izborima. Procene su se kretale od šezdesetak partija
koje su učestvovale na izborima na svim nivoima vlasti32 do ne više od 50 koje su osvojile
barem jedan odbornički mandat, odnosno najviše stotinak koje su ostavile neki trag u
političkom životu podnoseći barem nekakav izveštaj.33 Precizniji uvidi u izveštaje Republičkog
zavoda za statistiku i Republičke izborne komisije i njihovo poređenje sa podacima iz registara
ukazuju, međutim, da je od 675 registrovanih partija najmanje 446 učestvovalo u najmanje
jednom izbornom ciklusu na izborima za tri nivoa vlasti – saveznom, republičkom i lokalnom.
Taj broj je verovatno i za nekoliko desetina veći iz sledećih razloga: zvanični podaci o
učesnicima i rezultatima lokalnih izbora 2020. godine još uvek nisu dostupni; Pokrajinska
izborna komisija na svom sajtu nema podatke o rezultatima izbora za nekoliko izbornih ciklusa,
a do trenutka završetka ovog teksta nije odgovorila na upit autora za pristup izveštajima;
izveštaji RZZS se odnose samo na opšte lokalne izbore, dok su vrlo često u opštinama i
gradovima u Republici Srbiji održavani prevremeni ili vanredni izbori za koje podaci nisu
dostupni; ne postoje javno dostupne informacije o koalicionim sporazumima potpisanim za
republičke i savezne izbore što otežava identifikaciju svih političkih subjekata koji su

32
Milan Jovanović, Političke institucije u političkom sistemu Srbije, Institut za političke studije, Beograd, 2008,
str. 110111.
33
Siniša Dedeić, „Stranke lažu i koliko ljudi imaju“, http://www.pressonline.rs/info/politika/62739/stranke-lazu-
i-koliko-ljudi-imaju.html. 15/11/2019. „Analogijom s pozorištem i pozorišnim ansamblom moglo bi se reći da
Srbija ima preko petsto registrovnih glumaca. No, u svakoj podeli i (izbornoj) predstavi ansambl ne čini više od
pedesetak glumaca, od kojih bar tridesetak tek povremeno statira ili, u najboljem slučaju, dobije neku epizodnu
ulogu“, Zoran Stojiljković, Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 488.
učestvovali na izborima, dok izveštaj o parlamentarnim izborima 1990. godine navodi samo
ime prvog predlagača kandidata. Bez obzira na navedene probleme, brojka od 446 partija koje
su se u 30 godina od obnove partijskog pluralizma takmičile za poslaničke ili odborničke
mandate baca nešto drugačije svetlo na razloge osnivanja političkih partija. Iako je nesumnjivo
da se u velikom broju slučajeva radilo o izbornim avanturistima, sa malim šansama za izborni
uspeh i osvajanje i vršenje vlasti, političke partije u Srbiji ipak nisu formirane sa ciljem da samo
popunjavaju broj u zvaničnim registrima, već su njihovi osnivači imali ambiciju da se direktno
uključe u politički život borbom za glasove u izbornoj areni. Na kom nivou vlasti su se upuštali
u izbornu trku veliki uticaj je imao izborni sistem na nacionalnom nivou.

Od uspostavljanja višestranačja Srbija je imala nekoliko većih izbornih reformi. Najpre

je za konstitutivne izbore za Narodnu skupštinu uspostavljen dvokružni većinski izborni sistem.
On je 1992. godine zamenjen proporcionalnim izbornim sistemom sa devet izbornih jedinica,
petoprocentnim izbornim cenzusom, zatvorenim blokiranim izbornim listama i D’Ontovom
formulom za raspodelu mandata. Pre izbora 1997. godine broj izbornih jedinica je uvećan na
29 da bi 2000. godine Srbija bila konstituisana kao jedna izborna jedinica. Iako je u narednih
20 godina bilo manjih promena izbornih pravila poslednja veća dogodila se neposredno pre
parlamentarnih izbora kada je izborni cenzus smanjen na 3%.34 Kakav je efekat izbornog
sistema i veličine izborne jedinice na strategije kandidovanja partija? Ukoliko su političari pre
svega okrenuti narednim izborima i nemaju dugoročniju strategiju, a pritom je jasno ko su
kandidati koji imaju šansu za izborni uspeh, koordinacija na nivou elita biće jednostavna i ne
treba očekivati više od M+1 kandidata na nivou izborne jedinice, pri čemu je M broj poslanika
koji se u izbornoj jedinici bira (kod sistema relativne većine i proporcionalnih sistema), odnosno
broj kandidata koji ulazi u drugi krug (kod sistema apsolutne većine).35 Broj kandidata/partija
koji će učestvovati na izborima ne zavisi samo od veličine izborne jedinice, već i od drugih
izbornih instituta od kojih bi, u proporcionalnim sistemima, jedan od važnijih bila visina
izbornog cenzusa. Strateško glasanje birača i strateška koordinacija elita su, međutim, fenomen
koji važi na nivou izbornih jedinica, te novi akteri koji uzimaju učešće u jednoj izbornoj jedinici
nemaju uticaj na ponašanje birača i partija u drugim izbornim jedinicama.

Ne samo da navedene pretpostavke važe iskjučivo na nivou izborne jedinice, već i

drugačije funkcionišu u postkomunističkim državama koje nekoliko decenija pre pluralizacije

34
Dušan Vučićević, „Reforma izbornog sistema Srbije: od „nema izmena u izbornoj godini“ do „menjamo radi
jačanja demokratije“ u samo nekoliko meseci“, Dijalog o izborima, Fakultet političkih nauka, Fond za otvoreno
društvo, 2020. (u pripremi)
35
Gary Cox, Making Votes Count: Strategic Coordination in the World’s Electoral Systems, op.cit., pp. 159-161.
političkog prostora nemaju višestranačke izbore. Naime, da bi izborna pravila „zakonitije“
uticala na partijski sistem neophodno je da budu ispunjeni i neki drugi uslovi. Jedan od njih je
strukturiran izborni sistem, a drugi ravnomerna raspodela glasova po izbornim jedinicama,
odnosno da ne postoje politički akteri koji imaju teritorijalno skoncentrisanu podršku u
pojedinim delovima države.36 Po uvođenju višestranačja Srbija, logično, nije imala strukturiran
partijski sistem, javnomnenjska istraživanja nisu bila dovoljno razvijena, pa birači, ali i
kandidati nisu imali jasnu sliku ko ima realne šanse za izborni uspeh, dok su pojedine manjinske
zajednice teritorijalno koncentrisane, te je i efekat primene većinskih izbornih pravila bio nešto
drugačiji nego u starim demokratijama. Uvođenje proporcionalnog izbornog sistema pratila je
i podela Srbije na veći broj izbornih jedinica – devet, pa 29. Promena bazične izborne formule
je, međutim, i dalje omogućavala regionalnim i lokalnim partijama da se nadmeću za glasove
na nacionalnim izborima u onim izbornim jedinicama u kojima imaju značajniju podršku
birača. O tome svedoči i ukupan broj podnetih izbornih lista, računajući tu i grupe građana. Na
izborima 1992. bilo ih je 104, na izborima 1993. ukupno 84, a na izborima 1997, čak i pored
bojkota dela opozicije, 89.37 Pretvaranje Srbije u jednu izbornu jedinicu 2000. godine, u kojoj
se bira 250 poslanika, prema Koksovom modelu, treba da uveća broj partija koje se nadmeću
na izborima. Međutim, kako je zadržan izborni cenzus od 5%, a pojedinim partijama sa jakim
regionalnim i lokalnim uporištima veću prepreku predstavlja cenzus na nacionalnom nivou
nego unutar „regionalnih“ izbornih jedinica, očekujemo da novoformirane partije, nakon 2000.
godine, izmeste fokus borbe za glasove sa republičkog na lokalni nivo.

Na grafikonu 6 prikazan je broj partija koji je prvi put učestovao na parlamentarnim

izborima (republičkim i saveznim) održanim od 1990. do danas. Grafikon ne prikazuje ukupan
broj političkih partija koji je učestvovao u svakom izbornom ciklusu (taj broj je veći), već
isključivo prvo učešće.38 Očekivano, najveći broj novoosnovanih partija po prvi put učestvuje
na konstitutivnim izborima 1990. godine, dok se brojevi u toku 90-ih stabilizuju, naročito
ukoliko bismo objedinili savezne izbore 1996. i republičke 1997, kao i savezne i republičke
izbore 2000. koji su organizovani u razmaku od samo nekoliko meseci. Sa pooštravanjem
uslova registracije i posledičnim smanjenjem broja registrovanih partija,broj novih partijskih
izbornih aktera se smanjuje. Na grafikonu 7. su podaci o broju partija koji uzima učešće na

36
Đovani Sartori, Uporedni ustavni inženjering, Filip Višnjić, Beograd, 2003, str. 59-68.
37
Izveštaji Republičkog zavoda za statistiku o parlamentarnim izborima 1992, 1993. i 1997. godine.
https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/izbori/parlementarni-izbori/
38
Još četiri partije su prvo učešće na izborima imale isticanjem kandidata na predsedničkim izborima – tri (Savez
svih Srba sveta, Stranka socijalne pravde, Liberalna stranka) na predsedničkim 1990. godine i jedna (Afirmativna
stranka) na izborima za presednika SRJ 2000. godine.
lokalnim izborima. Ukoliko su lokalni izbori održavani istovremeno sa saveznim ili
republičkim, a partija je učestovala na izborima za sve nivoe vlasti, računato je da je prvo učešće
taj politički subjekt imao na parlamentarnim izborima. Dakle, podaci iz grafikona 7. prikazuju
isključivo novoosnovane partije koje u tom izbornom ciklusu po prvi put učestvuju na izborima
samo na lokalnom nivou. Nalazi su očekivani. Tokom 90-ih, kada veći broj izbornih jedinica
omogućava političkim subjektima da se bore za glasove na nacionalnom nivou, broj
novoosnovanih partija koje donose odluku da po prvi put uđu u izbornu trku na lokalu iznosi
10 (1992), 30 (1996), 17 (2000). Nakon 2000. i uvođenja jedne izborne jedinice veliki broj
novoosnovanih aktera se okreće lokalnim izbornim utakmicama. Na lokalnim izborima 2004.
ih je 77, a 2008. godine 71. Iz ugla naše hipoteze posebno su interesantni nalazi koji se odnose
na 2008. godinu kada su se lokalni i parlamentarni izbori održavali istovremeno. Poređenje
podataka iz grafikona 6. i 7. ukazuje da je od svih novoosnovanih partija u periodu pre
održavanja izbora 2008. godine samo pet prvi put učestvovalo na parlamentarnim, a čak 71
isključivo na lokalnim izborima. Navedeni podaci su u saglasnosti i sa tvrdnjama o uticaju
demokratizacije i decentralizacije na nastanak novih partija nakon 2000. godine, od kojih
najveći broj nema sedište u beogradskim opštinama. „Debeogradizacija“ partijskog
organizovanja, u kombinaciji sa konstituisanjem Srbije kao jedne izborne jedinice i
zadržavanjem cenzusa od 5%, praktično je primorala nove partije da se okrenu onim izborima
na kojima su imale veće šanse za osvajanje mandata – lokalnim. Pooštravanje uslova
registracije 2009. godine vratilo je dinamiku partijskog života na lokalnom nivou u ritam koji
je postojao pre 2000. godine

Grafikon 6. Prvo učešće na izborima (parlamentarni izbori – republički i savezni) – efekat

veličine izborne jedinice i pooštravanja uslova registracije

60
50 54
40
30
20 24
16 17 19
10 14 12 12 13
5 8 5
0 3 2 3

N
 Grafikon 7. Prvo učešće na izborima (lokalni izbori) – efekat veličine izborne jedinice na
nacionalnom nivou i pooštravanja uslova registracije

100

80 77
71
60

40
30
20 17 17
10 10
0
1992 1996 2000 2004 2008 2012 2016
N

3. Zaključak

U prethodnih 30 godina, od obnove pluralizma 1990. godine, partijski sistem Srbije

prolazio je kroz vrlo dinamične promene. O tome svedoči i broj partija koji je osnovan i
formalno registrovan (675), ali i veliki broj partija koji je učestvovao na izborima na tri nivoa
vlasti – saveznom, republičkom i lokalnom (najmanje 446). Na dinamiku političkog
organizovanja u prethodne tri decenije uticaj su imali različiti faktori. Liberalni normativni
uslovi za osnivanje, registaciju i brisanje stranaka iz 1990. godine imali su ulogu akceleratora,
dok je pooštravanje uslova 2009. godine istovremeno predstavljalo kočnicu, usporavajući rast
broja novoosnovanih stranaka, i skretnicu, usmeravajući ih u polje predstavljanja, zastupanja
interesa, zaštite i unapređenja prava manjinskih zajednica. Pritom su političke partije često
predstavljale alatke koje su pojedincima sa politčkim ambicijama omogućavale da ispune
ciljeve, osvajanjem mandata ili barem javnim predstavljanjem političkih ideja, učešćem na
izborima. Otuda ne iznenađuje da je gotovo dve petine političkih partija fomirano u periodu do
šest meseci pre održavanja parlamentarnih izbora. Pored blizine izbora ulogu akceleratora na
dinamičnost partijske scene igrala je i demokratizacija 2000. godine i s njom povezana
decentralizacija političkog odlučivanja koja je ishodovala „demetropolizacijom“ političkog
organizovanja. Efekti kontekstualnih faktora su, međutim, bili ograničeni institucionalnim
faktorima – tipom izbornog sistema i brojem izbornih jedinica. Konstituisanje Srbije kao jedne
izborne jedinice na nacionalnom nivou preusmerilo je fokus novoosnovanih političkih partija
na lokalna izborna nadmetanja. Time je jedna izborna jedinica postala kočnica za elektivni
partijski sistem na nacionalnom nivou, ali akcelerator na lokalnom. Na dinamiku političkog
organizovanja u prethodnih 30 godina stoga su isprepletano uticala tri faktora: normativni
uslovi koji su regulisali osnivanje, registraciju i brisanje stranaka, kontekstualni faktori (blizina
raspisivanja izbora, demokratizacija i decentralizacija) i insitutucionalni faktori (izborni
sistem).

LITERATURA:

Aldrich John, Why Parties? The Origin and Transformation of Political Parties in America,
University of Chicago Press, 1995;
Bielasiak Jack, „Substance and Process in the Development of Party Systems in East Central
Europe”, Communist and Post-Communist Studies 30(1), 1997, pp. 23 – 44;
Bollin Niklas, „New Party Entrance – Analyzing the Impact of Political Institutions“, Umea
Working Papers in Political Science 2, 2007;
CDL-AD(2009)021 Mišljenje br. 414/2006 Kodeks dobre prakse u oblasti političkih partija
usvojen na 77. plenarnom zasijedanju Venecijanske komisije, Venecija, 12-13. decembar 2008,
https://www.venice.coe.int/webforms/documents/default.aspx?pdffile=CDL-AD(2009)021-
mne 15/11/2019;
Chhibber Pradeep & Kollman Ken, „Party Aggregation and the Number of Parties in India and
the United States“, American Political Science Review 92, 1998, pp. 329–42;
Chhibber Pradeep & Kollman Ken, The Formation of National Party Systems: Federalism and
Party Competition in Canada, Great Britain, India, and the United States, Princeton University
Press, Princeton:NJ, 2004;
Cox Gary, Making Votes Count: Strategic Coordination in the World’s Electoral Systems,
Cambridge University Press, New York, 1997;
Goati Vladimir, "Višepartijski mozaik Srbije", u: Miroslav Pečujlić, Vladimir Milić, Vladimir
Goati, Srbobran Branković & Miladin Kovačević (ur.), Rađanje javnog mnjenja i političkih
stranaka : analiza empirijskih istraživanja u Srbiji 19901991, Institut za političke studije,
Centar za javno mnjenje i marketing Medium, Pravni fakultet, Beograd, 1992;
Hug Simon, „Studying the Electoral Success of New Political Parties“, Party Politics 6, 2000,
pp. 187–97;
Izveštaji Republičkog zavoda za statistiku o lokalnim izborima, Republički zavod za statistiku,
https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/izbori/lokalni-izbori/;
Izveštaji Republičkog zavoda za statistiku o parlamentarnim izborima, Republički zavod za
statistiku, https://www.stat.gov.rs/sr-latn/oblasti/izbori/parlementarni-izbori/;
Izveštaji Saveznog zavoda za statistiku o izborima za Veće građana Savezne skupštine, Savezni
zavod za statistiku;
Jovanović Milan, Izbori i izborni sistemi - izbori u Srbiji 19901996, JP Službeni glasnik i
Institut za političke studije, Beograd, 1997;
Jovanović Milan, Političke institucije u političkom sistemu Srbije, Institut za političke studije,
Beograd, 2008;
Jovanović Milan, „Pravo na političko udruživanje i osnivanje političkih stranaka u Srbiji –
problemi i dileme“, Arhiv za pravne i društvene nauke 1-2, 2019, str. 31-52;
Kopecky Peter, „Developing Party Organizations in East-Central Europe: What Type of Party
is Likely to Emerge?“, Party Politcs 1, 1995, pp. 515-534;
Kovačević Despot, Institucionalizacija partija i partijskog sistema u zemljama bivše SFRJ
(doktorska disertacija), 2020;
Lago Ignacio & Martínez Ferran, „Why New Parties?“, Party Politics 17, 2011, pp. 3-20;
Odluka Ustavnog suda 9. april 2015. godine, Službeni glasnik RS, br. 61/15;
Recommendation CM/Rec(2007)14 of the Council of Europe Committee of Ministers to
member stateson the legal status of non-governmental organisations in Europe,
https://search.coe.int/cm/Pages/result_details.aspx?ObjectID=09000016805d534d;
Resolution CM/ResCMN(2015)8 on the implementation of the Framework Convention for the
Protection of National Minorities by Serbia (Adopted by the Committee of Ministers on 1 July
2015 at the 1232nd meeting of the Ministers’ Deputies),
https://publicsearch.coe.int/#k=CM%2FResCMN(2015)8#f=%5B%5D#s=51;
Sartori Đovani, Uporedni ustavni inženjering, Filip Višnjić, Beograd, 2003;
Spirova Maria, Political Parties in Post-Communist Societies: Formation, Persistence, and
Change, Palgrave Macmillan, London, 2007;
Stenografske beleške sa Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine
Republike Srbije - Predlog zakona o političkim strankama (načela) 8. april 2009. godine;
Stojiljković Zoran, Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2008;
Tavits Margit, „Party System Change“, Party Politics 12, 2006, pp. 99–119;
Vasović Vučina, „Civilno društvo, država i demokratija“, u: Vukašin Pavlović (ur.), Potisnuto
civilno društvo, Eko Centar, Beograd, str. 143-152;
Vučićević Dušan, „Uloga političkih partija u procesu konsolidacije demokratije u Srbiji”,
Politička revija 2/2012, str. 31-64;
Vučićević Dušan, „Reforma izbornog sistema Srbije: od „nema izmena u izbornoj godini“ do
„menjamo radi jačanja demokratije“ u samo nekoliko meseci“, Dijalog o izborima, Fakultet
političkih nauka, Fond za otvoreno društvo, 2020. (u pripremi);
Zakon o političkim organizacijama, Službeni glasnik RS, br. 37/90, 30/92 - dr. zakon, 53/93,
67/93 i 48/94;
Zakon o političkim strankama, Službeni glasnik RS, br. 36/09 i 61/15 - odluka US
 DODATAK:

Slika 1. Termini u nazivima partijama (1990-2020)

Slika 2. Termini u nazivima partijama (1990-Dejtonski mirovni sporazum)

Slika 3. Termini u nazivima partijama (Dejtonski mirovni sporazum-“5. oktobar”)

Slika 4. Termini u nazivima partijama (“5. oktobar”-donošenje novog zakona)

Slika 5. Termini u nazivima partijama (od donošenja novog zakona)

 3.2. Faze razvoja partijskog sistema Srbije39

Iako se u primeni modela faznog razvoja partijskog sistema oslanjamo na Bjelašakov teoretski
okvir, faze kroz koje ćemo na deskriptivnom nivou analizirati partijski sistem biće određene preko
ključnih i prelomnih tačaka sistema – fazu razvoja političkog pluralizma u Srbiji koja obuhvata period
od osnivanja prvih partija do Miloševićevog pada (1990-2000), fazu demokratske tranzicije i vladavinu
Demokratske opozicije Srbije, zaključno sa prelomnim izbornim ciklusom 2007/08. godine (2000-2008),
fazu izborne pobede pro-evropske Srbije (2008-2012) i fazu povratka snaga starog režima na vlast
(2012-2019). Iako ove faze u sadržinskom smislu ne odgovaraju Bjelašakovim fazama, one jasnije
ukazuju na mehanizme i podsticaje koji pomeraju partijski sistem kroz faze razvoja. Naravno, na
analitičkom nivou ćemo se oslanjati na Bjalašakov koncept.
U analizi ideoloških pozicija baziramo se na karakteristikama stranaka (samopozicioniranje
stranke, pozicioniranje od strane javnosti i stručnjaka, članstvo u evropskim političkim familijama,
programska i izborna dokumenta, karakteristike biračke baze, itd.), sa posebnim naglaskom na
kampanju kao ključni deo izbornog procesa, tj. na period kada stranke iskazuju svoje stavove, ukazuju
na probleme i značaj koji im pridaju, kao i rešenja koja nam nude. U analizi kampanja oslanjamo se na
sekundarnu građu o izbornim kampanjama koju redovno objavljuje CeSID (u okviru edicije Oko izbora)
i na naše analize koje su obavljene za izborne cikluse nakon 2008. godine u okviru istraživačkog projekta
„Javne politike u izbornoj ponudi“40. Ove analize sadržaja kampanja inspirisane su idejama Manifesto
projekta (Manifesto Project), koji predstavlja veliku bazu izbornih kampanja i ideoloških procena
stranaka na evropskom nivou. Pored analize sadržaja kampanje koja nam daje uvid u osnovne teme
(ideološki profil u užem smislu), analiza kampanje nam omogućava da utvrdimo frekventnost
spominjanja određenog sadržaja (što ukazuje na značaj teme za stranku), ko o tom sadržaju govori i
kako stranke povezuju teme u šire celine, odnosno ideološke okvire. Kontinuitet ovakvih nalaza nam
omogućava da pratimo promene i pomeranja unutar sistema, odnosno kako stranke menjaju
savezništva i protivnike.
Drugi element ideološkog pozicioniranje stranaka predstavlja empirijska građa zasnovana na
javno-mnenjskim istraživanjima rađenim u poslednjih 20-ak godina; ova građa služi nam da povežemo
politička pitanja sa izbornim raspoloženjem građana i da pokažemo na koji način i kada dolazi do
prelivanja glasova, odnosno do odlaska glasača u apstinenciju. Važno je imati u vidu da javnomnenjska

39
Poglavlje u knjizi Dušana Spasojevića i Zorana Stojiljkovića „Između uverenja i interesa: Ideologija i organizacija
u Srbiji“, Fabrika knjiga, Beograd, 2020.
40
Ovaj projekat je sprovođen od 2012. do 2016. godine uz podršku fondacije Konrad Adenauer. Detaljni podaci
iz ovih analiza (po pojedinačnim strankama i koalicijama) su dostupni kroz sledeća izdanja: Stranke i javne politike
- izbori u Srbiji 2016. godine (2017), Izborne ponude i rezultati – evropski izbori i izbori u Srbiji 2014. godine (2014)i
Javne politike u izbornoj ponudi (2012).
istraživanja imaju određena ograničenja zbog niske ideološke profilisanosti stranaka, te da su pouzdana
kada je reč o najistaknutijim pitanjima sa kojima su upoznati i građani koji pasivno prate politiku.
Konačno, dodatni elementi ideološkog profila stranke predstavljaće analize programskih dokumenta i
pozicioniranje od strane stručne javnosti.

3.2.1. Razvoj političkog pluralizma u Srbiji

Politički i stranački pluralizam Srbiji počeo je da se obnavlja u poslednjim godinama postojanja

Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Kao simbolički značajni datumi uzimaju se 6. januar
1989. zbog osnivanje Srpske narodne obnove (predsednik Mirko Jović) kao prve opozicione stranke u
tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji i 27.7.1990. zbog osnivanja Socijalističke partije Srbije, kao
organizaciono gledano, stranke naslednice prethodnog režima (kako je tada prokomentrisao izveštač
sa osnivačke skupštine – u Sava Centar su ušli komunisti, a iz njega su izašli socijalisti). Kako su zakonske
odredbe o formiranju političkih partija bile prilično fleksibilne, ubrzo se pojavio veliki broj registrovanih
partija, a njihov broj je sredinom prve decenije 21. veka stigao do skoro 600 (Goati, 2006).
Razmatranje razvoja partijskog pluralizma u Srbiji sa distance od skoro 30 godina neosporno
zahteva dualnu matricu – prvu kojom razmatramo prvih 10 godina (blokirane, odložene) tranzicije i
drugu, kojom razmatramo period nakon 5. oktobra 2000. Imajući u vidu da se ova dva perioda razlikuju
po brojnim karakteristikama, kao i da je nakon oktobarskih promena došlo do temeljne promene
partijskog sistema, naša pažnja će biti primarno usmerena na poslednjih 20 godina. Ipak, uprkos
analitičkoj prednosti koju dajemo kasnijem razvoju, period između 1990. i 2000. godine se ne može tek
tako odbaciti, pre svega zbog velikog uticaja koji je imao na tok tranzicije u Srbiji. Ovde ne mislimo
samo na političke, ekonomske i društvene posledice događaja iz tzv. „devedesetih“ (a koje i danas u
značajnoj meri određuju teme i tok tranzicije), već i na modele po kojem su osnivane prve partije u
višepartijskom sistemu, na uspostavljene mehanizme i praksu višepartizma, kao i na same odnose
među partijama (pre svega dominaciju nepoverenja i neprijateljstva).
Kao što smo već spomenuli, u komparativnim studijama se koristi koncept tabula rasa da
naglasi slobodu političkih aktera, pre svega političke elite, da formulišu incijalne političke platforme i
linije takmičenja. Nasuprot ovom pristupu, Pantić smatra da su vrednosti u Srbiji „formativno starije
od političkih partija, tj. vremenski prethode osnivanju partija” (Pantić, 2003:123), na osnovu čega
zaključuje da su vrednosti bile važan faktor selekcije simpatizera, ali i da su ubrzo političke partije
počele da oblikuju vrednosti kao sekundarni akteri političke socijalizacije.
Prve linije podela u Srbiji bile su zasnovane na identitetnim pitanjima, što i nije čudno imajući
u vidu raspad Jugoslavije koji je obeležio inicijalni tranzicioni period, a zatim i sukob na Kosovu koji je
bio najvažniji događaj u drugoj polovini devedesetih. Međutim, ideološke pozicije stranaka nisu bile
nepromenljive, čak ni kada se posmatra kratak period, poput prvih 10 godina.
Za razliku od drugih postkomunističkih društava, opozicija u Srbiji nije uspela da nametne
podelu između komunista (starog režima) i anti-komunista (reformskih snaga) kao najvažnije političko
pitanje, ni da eksploatiše nacionalno pitanje (kao uobičajeni deo anti-komunističke platforme), jer je
Milošević kroz „događanje naroda“ i „anti-birokratsku revoluciju“ to već preventivno uradio, a kasnije
i postepeno marginalizovao kritiku sa nacionalnih pozicija. Zapravo, desničarska (anti-komunistička,
nacionalistička, monarhistička i/ili pravoslavna) pozicija koju je zagovarala najvažnija opoziciona
stranka Srpski pokret obnove (SPO) je omogućila Socijalističkoj partiji Srbije da u startu makar formalno
zauzme umereniju i formalno pro-jugoslovensku poziciju (Obradović, 1996; Stojanović, 1996), te da
raspirivanje nacionalizma prepusti drugim akterima (naročito imajući u vidu da su se aktivnosti
nacionalističkih stranaka u drugim republikama prelivale u javni prostor Srbije i obratno). Kako se
razvijao sukob na prostoru bivše Jugoslavije, tako je i SPS sve više preuzimala nacionalističku poziciju,
a Slobodan Milošević ulogu zaštitnika srpskog naroda, ali je inicijalnim manevrom uspeo da kod svojih
birača izgleda kao neko ko reaguje na izlive nacionalizma, separatizma i neprijateljstva prema Srbima
od strane hrvatskih ili slovenačkih nacionalista sa jedne strane, i klerikalizma i srpskog nacionalizma od
strane srpske opozicije (SPO, ali i lidera poput Mirka Jovića ili Vojislava Šešelja). Prvi izbori u Srbiji
održani su u decembru 1990. godine po većinskom sistemu i doneli su pobedu socijalista (46% glasova
i 194 mandata), uz solidne rezultate SPO (16%, 19 mandata) i DS (7%, 7 mandata) i manjinskih stranaka
(tadašnja vodeća mađarska stranka Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara osvojila je čak 8
mandata).
SPS se u prvim godinama tranzicije oslanjao na polje identitetnih politika koristeći raspad
Jugoslavije kao izvor najvažnijih tema. Ekonomske teme nisu predstavljale bitan deo političkog
identiteta, iako je SPS igrao i na kartu straha od promena i zagovarao kontrolisanu i ograničenu
tranziciju. Izborni uspeh SPS je zasnovan na izuzetnoj popularnosti Slobodana Miloševića, koji je od
starta beležio bolje rezultate od svoje partije (što postaje očigledno već od izbora 1992/93.). Zbog
ovakvog ideološkog profila, postojanje Srpske radikalne stranke i njihov položaj kooperativne ili „lažne“
opozicije (Spoerri, 2015) je u velikoj meri pogodovao socijalistima. Radikali su bili zaduženi za otvoreni
nacionalizam i zastupanje „velike Srbije“ kao poželjnog ishoda raspada Jugoslavije, ali i za obračune sa
političkim neistomišljenicima. Takvim imidžom su, u ratnom i kriznom kontekstu, radikali uspevali da
privuku veliku pažnju birača i medija. Na vanrednim parlamentarnim izborima 1992. (nakon formalnog
raspada SFR Jugoslavije) radikali osvajaju 22% (svega 6 procentnih poena manje od SPS), pa pružaju
podršku manjinskoj vladi SPS. Ubrzo dolazi do novih izbora (1993. godine) na kojima SPS osvaja mnogo
više glasova (36%) i utvrđuje svoju vlast; za stvaranje parlamentane većine socijalisti su ipak morali da
„preotmu“ Novu demokratiju Dušana Mihajlovića i njegove poslanike koji su u parlament ušli na listi
opozicione koalicije DEPOS-a.
Opozicione stranke su na različite načine pokušavale da pronađu svoje mesto na političkoj
sceni kojom su od starta dominirali socijalisti. Prve godine tranzicije obeležio je predsednik SPO Vuk
Drašković, „kralj srpskih trgova“, koji se uklapao u imidž intelektualca, umetnika, vernika i desničara
koji ruše komunističke režime širom istočne Evrope. Ipak, konstanto šikaniranje od strane režima,
nepovoljan izborni sistem (prvo većinski, a zatim proporcionalni sa velikim brojem izbornih jedinica) i
dominacija nacionalnih tema, nisu davali dovoljno prostora opoziciji da se razvije i da se približi
preuzimanju vlasti. Ovo se naročito odnosi na pokušaje stvaranja liberalnih, građanskih opcija koje bi
artikulisale nešto drugačije ideje u ratnom kontekstu, kao i na stvaranje ovakvih stranaka na nivou
čitave Jugoslavije (npr. UJDI - Udrženje za jugoslovensku demokratsku incijativu iz kojeg kasnije (na
teritoriji Srbije) nastaje Građanski savez Srbije (GSS)).
O potrazi za adekvatnom taktikom i ideološkom stajnom tačkom dobro govore sukobi i podele
unutar Demokratske stranke. Prvi se javlja sredinom 1992. kada se iz stranke izdvaja grupa koja osniva
Demokratsku stranku Srbije (zbog neslaganja oko koalicije DEPOS i saradnje sa nacionalističkim SPO),
a drugi početkom 1994. kada izbor Zorana Đinđića na čelo demokrata umesto Dragoljuba Mićunovića
označava spremnost stranke da se na pragmatičniji i moderniji način uhvati uključi u političku borbu.
Zahvaljujući nedemokratskim mehanizmima vladavine Miloševićevog režima (odnos prema
opoziciji, civilnom društvu, nezavisnim medijima, a kasnije i prema univerzitetu i drugim institucijama),
ali i smirivanju sukoba na prostoru bivše Jugoslavije i potpisivanju Dejtonskog sporazuma, opozicija je
vremenom uspela da pronađe mehanizme i teme saradnje, kao i da uspostavi demokratizaciju društva
kao osnovni cilj okupljanja. Sve to vodi ka prvom izbornom porazu socijalista na lokalnim izborima
1996. godine (od strane koalicije Zajedno koju su činili SPO, DS i GSS) i tromesečnim protestnim
šetnjama građana zbog odbijanja vlasti da prihvati izborne rezultate. Politička kriza razrešena je
donošenjem Lex spacijalisa kojim su verifikovani izborni rezultati, a opozicija je preuzela vlast u velikom
broju gradova i opština, uključujući i Beograd i Novi Sad. Tromesečni zimski protesti uspostavili su
model za vaninstitucionalnu političku borbu i mehanizam za odbranu izbornih rezultata (Stojiljković,
1998; Spasojević, 2010). Pored toga, protesti su omogućili da unutar opozicionog bloka dođe do
pregrupisavanja i jačanja građanskih i liberalnijih opcija (poput DS, LSV i GSS), kao i do naglašavanja
građanskih i demokratskih ideja kod DSS i SPO.
Ipak, opozicija nije uspela da iskoristi momentum stvoren pobedom na lokalnim izborima.
Nakon preuzimanja lokalne vlasti dolazi do sukoba unutar koalicije Zajedno. Ove podele dovele su do
toga da deo opozicionih stranaka bojkotuje parlamentarne izbore 1997. pod uverenjem da nije došlo
do popravljanja izborih uslova i da se ponovo može očekivati izborna krađa. Na izborima nisu
učestvovale DS, DSS i GSS (kao i još jedan broj manjih stranaka), pa je najveća opoziciona stranka u
parlamentu nakon izbora postao SPO, dok je SRS tokom ovog mandata jasno pokazao svoju bliskost
Miloševiću ulaskom vladu koja se nazivala i „crveno-crna koalicija“ i „vlada nacionalnog jedinstva“.
Ovakav parlament dočekao je početak sukoba na Kosovu koji su u drugi plan pomerili sve stranačke
borbe. NATO intervencija 1999. godine, kao vrhunac sukoba na Kosovu, u značajnoj meri je uticala na
politički rasplet.
Sa jedne strane, bombardovanje je doprinelo utvrđivanju Miloševićevog imidža zaštitnika ili
„oca“ nacije među njegovim biračima. Ipak, niz sukoba na prostoru bivše Jugoslavije u kojima je
„srpska“ strana izašla kao gubitnička, doveli su do toga da se biračka baza socijalista sužava, ali da joj
raste stepen identifikacije sa strankom. Sužavanju biračke baze je doprinela i izuzetno loša ekonomska
situacija, kao posledica međunarodnih sankcija, ali i kriminala, šverca i klijentelističkih veza kojima su
socijalisti motivisali birače. Sa druge strane, opozicija se našla u situaciji da je podržava međunarodna
zajednica koje je učestvovala u bombardovanju Srbije, što je donekle ograničilo korišćenje simbola
poput slogana „Beograd je svet“ koji su bili ideološka i simbolička vodilja građanskih protesta. Konačno,
sukob oko Kosova će uticati na uspostavljanje linije podele koja će deliti staru i novu vlast, ali i stranke
unutar opozicionog bloka. Ova podela unutar opozicije nije bila toliko primetna u petooktobarskom
zanosu, ali se vremenom pokazala kao prilično važna, kao i sam odnos građana Srbije prema NATO
paktu (u širem kontekstu evro-atlantskih integracija).
Imajući u vidu osnovne ideološke i programske pozicije partijski sistem se neposredno pre
oktobra 2000. godine, mogao grafički prikazati u vidu izdužene potkovice (zbog dominacije vrednosnih
tema nad ekonomskim), koja je na donjem, autoritarnom kraju okuplja SRS sa desne i SPS (kao i
koalicionog parnera Jugoslovensku levicu - JUL) sa leve i snažnije strane, dok su se na njenom gornjem
(i prilično suženom) kraju nalazile grupisane opozicione stranke SPO, DS, DSS, GSS i LSV (Stojiljković,
2006:227). Uprkos brojnim ideološkim razlikama među strankama unutar dve krajnje pozicije, odnos
prema Miloševićevom režimu je bio ubedljivo najvažniji kriterijum raspoređivanja, čime se 10 godina
nakon uvođenja višepartizma došlo do binarne situacije karakteristične za istočnoevropske prve
pluralističke izbore (founding elections) – „jedna lista protiv komunista“. Ovoj podeli je doprinela i sve
veća represija od strane režima zbog koje Srbija dobija sve više karakteristika „ogoljenog autiritarnog
poretka“ (Goati, 2006:24).
 Grafikon 8: Partijski sistem Srbije krajem 2000. godine

Liberalno-kosmopolitske
politike

GSS DS
LSV DSS
SPO

Politička Tržišna
alokacija alokacija

SPS SRS

Autoritarno-
suverenističke politike

U odnosu na Bjelašakove faze, partijski sistem Srbije je nakon produžene hegemonijske faze
(započete u vreme dominacije KPS/KPJ), nakon deset godina vlasti SPS i povremenih koalicionih
partnera, došao u fazu polarizacije koju karakteriše skoro potpuna binarnost sistema i podela na dva
bloka. Ova polarizacija je dodatno ojačana postojanjem dva nivoa vlasti – republičkog i saveznog, kao
i linijom podele koja je u Crnoj Gori odvajala vladajući i anti-Miloševićev DPS i opozicioni, ali pro-
Miloševićev SNP.
U kontekstu Kičeltovih modela partijskih sistema, Srbija predstavlja prelazni model između
nacionalno prilagođenog i patrimonijalnog komunizma. Osnovna razlika ova dva sistema se odnosi na
to da li su prisutne jače opozicione grupe koje bi zagovarale redistributivna rešenje (neka verzija
reformisane levice poput hrvatskog SDP) ili se opozicija grupiše samo u protržišnom kvadrantu; druga
važna razlika se odnosi na meru u kojoj su ekonomska pitanja bitna za stranke starog režima (tj. da li
se o njima vodi debata). Sa jedne strane, najvažnija karakteristika u Srbiji je skoro potpuno zakrivljenje
kulturno-vrednosne skale ka nacionalnim pitanjima, po čemu se slučaj Srbije razlikuje od centralno-
evropskih slučajeva. Sa druge strane, postojanje liberalnih i građanskih grupa u opoziciji razdvaja Srbiju
od drugih primera patrimonijalnog komunizma. Drugim rečima, dominacija vertikalne skale i politički
akteri približavaju Srbiju nacionalno-akomodativnom modelu, iako je sadržna osnovne linije podela
(naročito ka kraju Miloševićeve vladavine) bliža patrimonijalnom modelu.
Sukob na Kosovu (1998-1999.) je odložio politički rasplet polarizacije, ali se on pomalo
iznenadno dogodio nakon prevremenih predsedničkih izbora 24. septembra 2000. godine, kada je
kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS, koju su činile skoro sve opozicione partije osim SPO),
Vojislav Koštunica, pobedio Miloševića u prvom izbornom krugu. Rezultate izbora pratila je
kontroverza oko brojanja glasova sa Kosova i Metohije, ali je nakon velikih demonstracija 5. oktobra
Milošević priznao poraz i odustao od tvrdnje da je potrebno održati drugi krug glasanja. Izborna pobeda
i odbrana izborne volje odigrani su po modelu „šarenih revolucija“ koji je podrazumevao postojanje
polu-autoritarnog sistema (ili sistema kompetitivnog autoritarizma) koji vlast dobija na nedovoljno fer
i demokratskim izborima, ujedinjavanje opozicije (iako SPO i DPS Mila Đukanovića nisu učestovali u
DOS-u), korišćenje slobodnih medija na lokalu i ulaganje velikih resursa u kontrolu izbornog procesa
(Spasojević, 2010).
Izbornu pobedu koalicija DOS u velikoj meri duguje akterima civilnog društva. Priča o njihovoj
ulozi je neopravdano svedena na pokret Otpor koji jeste igrao najuočljiviju ulogu, ali nije bio jedini
važan akter. Otpor je na sebe navukao pažnju i represiju režima i doveo ga do apsurda kada je policija
počela da hapsi srednjoškolce i studente širom Srbije zbog majica ili nalepnica Otpora. Javno iznete
optužbe od strane predstavnika vlasti da je reč o terorističkom delovanju su samo povećavali rešenost
i masovnost građanskog otpora. Takođe, od velikog značaja su bile GOTV (get out the vote) kampanje
usmerene na mlađe birače i povećanje participacije pod sloganom „Vreme je“. Brojne javne ličnosti
učestvovale su u kampanji koja se našla u sinergijskom odnosu sa predsedničkom kampanjom Vojislava
Koštunice i doveli do izborne pobede i njene odbrane na ulicama Beograda 5. oktobra 2000. Ova
pobeda je zatim i potvrđena u januaru 2000. kada DOS osvaja dvotrećinsku većinu u parlamentu Srbije.

3.2.2.Vlada DOS i prve godine tranzicije

Rezultati parlamentarnih izbora na kojima DOS osvaja ubedljivu većinu, odnosno preko 170
mandata, potvrđuju staru priča o tome da „ništa ne uspeva kao uspeh“ i podseća nas na anegdotu
Vuka Draškovića da će seljaci glasati za opoziciju kada ona postane vlast. Izborni rezultati pokazali su
odliv glasača SPS u tabor SRS, ali i neočekivanu pojavu Stranke srpskog jedinstva (SSJ, bivša stranka
Željka Ražnjatovića Arkana, koju je predvodio Prelević) koja je uspela da preskoči cenzus.
Period nakon formiranja vlade Zorana Đinđića pokazuje je da je partijski sistem ubrzano ušao
u očekivane faze u prvim godinama postkomunističke tranzicije – fazu fragmentacije i pluralizacije
(Bielasiak, 1997). Međutim, već u ovim fazama se uočavaju specifičnosti srpske tranzicije koje su mogu
povezati sa prvih deset godina višestranačja. Naime, odloženi dolazak na vlast šarenolike koalicije DOS
je doveo do mnogo brže i (ideološki i taktički) dublje podele i fragmentacije partijskog sistema u
poređenju sa drugim istočnoevropskim državama. Ova brzina proizvod je uspostavljenog rivalstva
između najvažnijih partija nove vladajuće koalicije tokom prve tranzicone decenije, ali i ozbiljnosti
problema sa kojima se vladajuća većina suočavala. Za razliku od, na primer, češkog Građanskog foruma
nakon pada komunizma, u Srbiji nije postojao konsenzus o mnogim osnovnim pitanjima – počev od
onih proizašlih iz raspada Jugoslavije (status Kosova, odnos sa Crnom Gorom, pitanja restitucije,
pomirenja i ratnih zločina), preko spoljno-političkog opredeljenja do osnovnih ekonomskih postavki
buduće tržišne ekonomije. Sporenja unutar vladajućeg DOS su, sa druge strane, olakšala povratak na
političku scenu snaga starog režima, što se desilo već nakon prvih izbora posle 2000. Takođe, pošto su
se stranke starog režima vratile u kraćem roku, stepen njihove reformisanosti i otklona od prošlosti je
bio značajno manji od drugih istočnoevropskih stranaka naslednica ancient regime.
Najbolji pokazatelj dubine podela unutar DOS i nereformisanosti različitih snaga starog režima
je ubistvo predsednika vlade Zorana Đinđića, koje je izvršeno uz podršku članova Jedinice za specijalne
operacije, i uz političku podršku pre i nakon atentata stranaka i lidera koji su bili bliski Miloševiću.
Prve godine post-petooktobarske tranzicije obeležili su entuzijazam i velika očekivanja glasača
koalicije DOS, ali i veoma ozbiljni problemi sa kojima se susrela vladajuća većina. Na institucionalnom
nivou su se pojavila dva temeljna problema vezana za proces upravljanja. Prvi problem je bilo
funkcionisanje Savezne republike Jugoslavije, jer je crnogorsko rukovodstvo nastavilo sa udaljavanjem
od nekadašnjih partnera iz srpske opozicije, što će kulminirati 6 godina kasnije na referendumu o
nezavisnosti Crne Gore; ovim problemom je delimično delegitimizovana Koštuničina pozicija
predsednika Jugoslavije, dok je DS pod vođstvom Đinđića vršio sve snažniji uticaj na zakonodavnu i
izvršnu vlast u Srbiji (Goati, 2006). Drugi problem je bio izbor predsednika Srbije koji je bio otežan zbog
ustavnog cenzusa od 50% izašlih birača, pa se deo revolucionarnog zanosa istrošio na čak tri neuspešna
pokušaja. Koštunica je u tim izbornim ciklusima bio najjači kandidat, ali je visok cenzus uz nesređene
biračke spiskove olakšavao opstruisanje izbornog procesa od strane DS i drugih stranaka DOS (iako su
neke stranke formalno podržavale Koštuničinu kampanju). U trećem pokušaju su se izmenile uloge, pa
je DSS bojkotovala duel Mićunovića (DS) i Tomislava Nikolića (SRS).
Ipak, svi ovi „formalni“ problemi su bili posledica ili rezultat konteksta, a ne uzrok; on se nalazio
u ideološkom, taktičkom i upravljačkom sukobu između Koštunice i Đinđića oko brojnih pitanja.
Učestali i neuspeli izborni ciklusi su samo produbljivali sukobe između DS i DSS i ojačavali snage starog
režima. Pored ovih internih problema, nova vlast se suočavala sa teškim izazovima: izolacijom zemlje i
potrebom da se vrati u međunarodne organizacije, teškom ekonomskom situacijom, pitanjima koja
proizilaze iz raspada Jugoslavije (sukcesija, granice, ratni zločini), nasleđenim kriminalnim grupama i
otuđenim centrima moći u vojsci i policiji koji su na kraju i došle glave premijeru. Zapravo, pitanje je da
li bi se i mnogo jedinstveniji i ideološki homogeniji DOS mogao nositi sa svim ovim pitanjima.
Posebno nepovoljna okolnost je što su se ova pitanja pojavila istovremeneo i sa velikom
silinom. Akteri su promovisali određena pitanja u pokušaju da na njima profitiraju, ali se u Srbiji radilo
o postkriznom, postratnom i ranom tranzicionom periodu u kome temeljna pitanja nisu rešena, niti su
uspostavljene osnovne institucije (Srbija nije imala predsednika, a SRJ nije funkcionisala zbog
podeljenosti crnogorskih stranaka u vezi sa budućnošću zemlje). Tako se, na primer, već od samog
početka mandate nove vlade vodila borba oko novog ustava kojim trebalo zameniti tzv. Miloševićev
ustav. Važna pitanja oko kojih su se delile partije ticala su se nacionalnog interesa i toga kako ga
ostvariti (Milošević, 2004). Za deo partija DOS (DS, G17, LSV) preduslov za ostvarivanje nacionalnog
interesa je bilo povećanje životnog standarda, razvoj demokratskih institucija i vrednosti i priključivanje
Evropskoj uniji. Nasuprot toj grupi stranaka, stajale su one koje su definisale nacionalni interes kroz
etničke principe i veću brigu o Srbima van Srbije (DSS), očuvanje zajednice sa Crnom Gorom (SPS) i SRS
koji se i dalje zalagao za stvaranje „velike Srbije“. Ova pitanja bila su podgrevana i ojačavana drugim
povezanim konfliktima – u kontekstu ustavne rasprave pitanja decentralizacije i autonomije su delila
stranke na one kojima je regionalizacija neprihvatljiva jer vodi daljem separatizmu (SRS i SPS), preko
stranaka koje su u decentralizaciji i regionalizaciji videli rešenje za opstanak Kosova u sastavu Srbije
(DSS), do stranaka koje su decentralizaciju videli kao sredstvo uspešnijeg ekonomskog razvoja (DS, GSS,
LSV i G17). Na sličnoj liniji podele možemo posmatrati i rasprave oko Kosova i Crne Gore: na jednom
kraju su SRS i SPS sa dosta rigidnim stavovima o povratku na pređašnje stanje, dok se stranke DOS-a
zalažu za rešenja koja će biti proizvod pregovora sa predstavnicima međunarodne zajednice i Prištine,
odnosno Podgorice. Valja naglasiti da je međunarodna zajednica u odnosu na Kosovo inicijalno
favorizovala ideju „standardi pre statusa“ što je značilo da pitanje statusa nije bilo ključna tema
razgovora i da je cilj da se Kosovo konsoliduje u demokratsko društvo pre otpočinjanja pregovora (to
je davalo određenu taktičku mogućnost strankama da se o pitanju statusa ne izjašnjavaju previše, pa
Kosovo u ovom periodu nije bilo toliko značajno). Na sličan način je najveći deo stranaka imao
ambivalentne stavove o odnosu sa Crnom Gorom – izuzetak su G17 i demohrišćani Vladana Batića
(DHSS) koji su zagovarali odvajanje Srbije i Crne Gore i stvaranje dve samostalne države (Milošević,
2004).
Dakle, pojavile su se brojne teme koje su polarizovale društvo oko osnovnih pitanja. Ipak,
najveći sukobi nastali su prilikom rešavanja konkretnih, svakodnevnih i nasleđenih problema.
Najistaknutije pitanje je svakako bilo hapšenje Miloševića i njegovo izručenje Hagu (jun 2001.) koje je
dovelo do izlaska DSS iz Vlade republike Srbije (avgust 2001.), a zatim do protivustavnog oduzimanja
poslaničkih mandata poslanicima iz DSS pod otužbom da su napustili koalicioni dogovor (prvobitno je
formalni razlog bio neredovan dolazak na sednice) i njihova zamena preostalim poslanicima sa liste
DOS. Ovim sukobom unutar koalicije DOS-a se pitanje Haškog tribunala „zakucalo“ visoko na političkoj
agendi i tu ostalo dok i poslednji optuženik nije uhapšen i izručen. Pitanje saradnje sa Hagom je postalo
simbol političke borbe između DS i DSS jer se na njemu prelamalo razumevanje nacionalog pitanja,
odnos prema međunarodnim akterima, odnos prema postojećem pravnom poretku i odnos prema
nasleđenim kadrovima iz Miloševićevog perioda. Institucionalni oblik konflikta predstavljalo je
sukobljavanje republičke vlasti pod kontrolom DS sa saveznim nivoom, koji je uz pomoć SRS, SPS i
crnogorskih partija kontrolisao DSS (Goati, 2006).
 U širem kontekstu ovaj sukob možemo razumeti i kroz model koji grade Pavlović i Antonić
oslanjajući se na Diveržeov koncept o četiri načelne pozicije u odnosu na društvene promene.
Idealtipske pozicije variraju od (a) krajnje levog položaja koji zagovara da stari poredak treba menjati
što brže i dublje, bez obzira na proceduralne začkoljice jer su postojeća pravila nelegitimna, preko (b)
umereno levog koji podržava ciljeve promena, ali odbija logiku revolucionarnog prava i naglašava
pravnu sigurnost i (c) umereno desnog, koji pravnu sigurnost stavlja iznad korisnosti i pravednosti,
smatrajući da je kršenje ustava uvod u revolucionarni avanturizam, do krajnje desnog položaja (d) koji
se protivi značajnijim izmenama jer je poredak suštinski dobar (Pavlović i Antonić, 2007:257-258).
Prevedeno na odnos DS i DSS, to je duel „pragmatskog, finalističkog legitimizma DS-a i sporovoznog,
legalističkog manira nacional-demokratskog DSS-a” (Stojiljković, 2008:133). Na ovu konceptualnu
podelu Goati dodaje i lične razlike tvrdeći da je „Ðinđić je inklinirao legitimističkom pristupu, odnosno
korenitim promenama “starog režima” ne vodeći uvek računa o poštovanju “nepodnošljivo
nepravednih” pravnih normi koje je oktroisao taj režim”, dok se Koštunica “beskompromisno zalagao
za legalistički pristup, odnosno za poštovanje propisa kao da se 5. oktobra 2000. dogodila rutinska
smena na vlasti u nekoj od zemalja stabilne demokratije” (Goati, 2006: 228).
Važno je napomenuti da su tokom svih ovih sukoba obe stranke bile pod velikom kritikom
javnosti i zahtevima da pronađu zajednički jezik i nastave započeti posao demokratizacije i
transformacije Srbije. U posebno delikatnoj situaciji je bila DSS koja je morala da pravi balans između
korisne saradnje sa strankama starog režima (naročito na saveznom nivou) i opasnosti da bude
kažnjena zbog prevelikog približavanja arhe neprijatelju, jer je, uprkos sukobima unutar DOS, linija
između starog i novog režima i dalje bila neprelazna.
Goati u svojim analizama pokazuje da ovakvi stavovi i taktika DSS nisu neočekivani, budući da
je stranka i pre 2000. imala negativan stav o Haškom tribunalu, a da je posle 2000. srčano zagovarala
odustvo revanšizma. Priliv novog članstva u DSS (mahom iz SPS) i još veće pomeranje glasačkog tela ka
nacionalnim i konzervativnim biračima, dodatno je ojačalo ovu poziciju. Sa druge strane, DS je
zagovarala prevlast međunarodnog prava i brza i efikasna rešenja, bez obzira da li se nekada
sukobljavaju sa nasleđeni sistemom ili ih osporavaju „Miloševićevi kadrovi“. Te debate je dodatno
pojačavala SRS koja je koristila konflikte i sa lakoćom ih pretvarala u provalije koje su nastajale između
stranaka DOS-a. Na sličan način, korišćena su i druga politička pitanja poput prve Parade ponosa (2001),
autonomije Vojvodine ili položaja manjinskih zajednica. Zapravo, uticaj SRS na odnos dve vodeće
stranke vlade se odlično razume kroz Sartorijev koncept „ucenjivačkog potencijala“ – stranka ima ovaj
potencijal (a samim tim i status relevante stranke) ukoliko je reč o stranci opozicije, koja nije usmerena
na vladanje u dužem vremenskom periodu jer nema koalicioni potencijal, a čije postojanje na političkoj
sceni utiče na ponašanje i takmičenje drugih stranaka (Sartori, 2002:113).
 Sve ovo je vodilo ka ubrzanom raspadu DOS. Pored svih linija podela koje je teško popisati, na
intenzitet sukoba su uticale i afere koje su se vezivale za rad vlade. U najvažnije primere spadaju afere
vezane za ministre Perišića (optužbe za špijunažu), Obradovića (optužba za seksualno uznemiravanja)
i Veselinova (saobraćajna nesreća u kojoj je učestvovalo njegovo službeno vozilo), ministarku Mariju
Rašetu Vukosavljević (zloupotreba položaja) i za funkcionere ministarstava Janjuševića i Kolesara (utaja
poreza), kao i afera Bodrum (zloupotreba glasačkih kartica i glasanje u odsustvu poslanika). U mnogim
slučajevima vladajuća većina je prvo ignorisala problem, da bi kasnije reagovala u skladu sa zahtevima
opozicije ili javnosti. Najveći deo političke krivice za ove događaje „naplaćen“ je DS koja bila viđena kao
vodeća stranka vlade, ali su na isti način DS pripisivane i najveće zasluge od strane naklonjenog biračkog
tela.
Nasuprot ovim neslaganjima u temeljnim identitetnim i vrednosnim pitanjima, stranke se oko
ekonomskih tema slagale u velikoj meri jer je postojao konsenzus oko povećanja tržišnog uticaja na
ekonomske tokove. Razlike u rešenjima nastaju tek nakon prvih privatizacija i njihovih efekta, čemu će
doprineti i prve reakcije nazadovoljnih građana zbog „ekonomije „stezanja kaiša“ i smanjenja broja
zaposlenih u društvenim preduzećima“ (Goati, 2006:86) i uključivanje sindikalne scene bliske
socijalistima i radikalima u politička zbivanja. Do parlamentarnih izbora dolazi krajem 2003. godine,
nakon ubistva premijera Đinđića, vanrednog stanja i policijske akcije „Sablja“, izbora Zorana Živkovića
za premijera i afera koje su se nastavile tokom i nakon vanrednog stanja.

3.2.3.1. Vlada Vojislava Koštunice – balansiranje između sukoba i saradnje

Prvo prolazno vreme tranzicione Srbije izmereno je u decembru 2003. na parlamentarnim

izborima. Rezultati su pokazali da stranke nekadašnjeg DOS i dalje imaju većinsku podršku birača
uprkos sukobima i aferama, ali i da se SRS vratio na velika vrata osvojivši 82 mandata. Najsnažnija
stranka u demokratskom bloku je bila DSS (22%), dok su DS i G17 ostvarili skoro identičan rezultat (oko
14%, odnosno 13%). U parlament su ušli i SPO/NS i SPS (obe liste sa oko 8%), čime se, makar
privremeno, pokazala žilavost svih pred-petooktobarskih stranaka. Ispod cenzusa je ostala lista
Tolerancija (4%) koje je okupila brojne manjinske, liberalne (GSS) i leve (SDU) stranke.
Ovi izbori su značajni i zbog toga što su nakon njih uspostavljene dugoročniji odnosi između
aktera. Blok stranaka nekadašnjeg DOS se podelio na tri osnovne grupe: reformsku grupu oko DS (kojoj
su pripadale i manje, ali politički vidljive stranke poput GSS ili LSV), konzervativniju i umereniju grupu
oko DSS i grupu oko G17 koja se profilisala prevashodno preko liberalnih ekonomskih stavova, dok je
u kulturno-vrednosnom polju bila bliža DS. Dinamika unutar ovog trougla odrediće naredne godine
tranzicije i uspeh vodećih partija nekadašnjeg DOS.
 Sa druge strane, stranke starog režima nastavile su rad u novim okolnostima – socijalisti su
pokušavali da sačuvaju stranku balansiranjem između povremene saradnje sa strankama DOS i
zadržavanja nekadašnjih ideoloških pozicija, dok su radikali prigrlili ulogu anti-sistemske stranke i
pozicionirali se kao partija naslednica Miloševićeve politike (Bochsler, 2010; Spasojević, 2011). SRS je
insistirao na ekonomskom protekcionizmu, kontroli nad ključnim resursima od strane države i
„šovinističkoj državi blagostanja“ (Strojarova, 2013:49).
Formiranje manjinske vlade DSS/SPO-NS/G17 (uz podršku SPS) krajem 2003. godine partijski
sistem je ušao u relativno mirnu fazu koja je odložila neizbežne sukobe vodećih stranaka. Naravno,
ispod površine su se odigravali brojni sukobi i pregrupisavanja. Koštuničina odluka da se podrška za
vladajuću većinu dobije od socijalista, iako su na raspolaganju bile mnogo bliže demokrate, izazvala je
tenzije u G17 i SPO, ali i nezadovoljstvo starih birača DSS. Na drugoj strani, ni glasači socijalista nisu bili
oduševljeni zbog ove neočekivane koalicije. Ipak, ovaj aranžman je dao podsticaj socijalistima da se
pomeraju ka centru političke sfere i označio prvo zvanično probijanje granice koja je razdvajala stranke
starog i novog režima.
Privremena podela političke moći i konsolidacija institucija završena je konačnim izborom
predsednika republike sredinom 2004. godine. Pobeda Borisa Tadića, novog lidera DS, je potvrdila da
stranke DOS i dalje imaju većinu u odnosu na stranke starog režima, da glasači DSS-a kažnjavaju stranku
zbog saradnje sa socijalistima i radikalima (kandidat DSS za predsednika Maršićanin je izbore završio
na četvrtom mestu iza Tadića, Nikolića i velikog iznenađenja Bogoljuba Karića) i da podržavaju ideološki
najbližeg kandidata. Tadića su, bez dileme, podržali i birači G17 i koalicije SPO/NS.
Posmatrano iz sistemskog i ideacionog aspekta, konfiguracija partijskog sistema nakon
parlamentarnih i predsedničkih izbora nije bila iznenađujuća. Grupisanje liberalnijih i tržišno
orijentisanih birača na jednom polu i konzervativnije populacije koja je zahtevala snažniju ulogu države
u ekonomiji i zaštitu od tranzicionih nevolja na drugom polu, je u skladu sa iskustvom drugih
tranzicionih država (Kitschelt, 1995; videti grafikon 8), ali i sa očekivanjima domaćih istraživača.
Iznenađenje u ovom kontekstu može biti „odabir“ tema koje su dominirale političkom agendom, kao i
skoro potpuna marginalizacija ekonomskih pitanja. Priča o ekonomiji se svodila na korupcionaške afere
u vezi sa privatizacijama, a veoma retko na privatizaciju po sebi. Drugo iznenađenje, ili bar srpska
specifičnost, je intenzitet identitetnih podela, odnosno stepen antagonizma između aktera. Tu je bilo
reč o dve važne linije sukoba – prva, između stranaka stare i nove vlasti, gde je intenzitet sukoba
podstaknut time što stranke starog režima nisu morale da prolaze kroz lustraciju ili reformu
(„sanaderizovanje“, kako se to jedno vreme govorilo po ugledu na transformaciju HDZ pod Sanaderom
u post-Tuđmanovom periodu), već su nastavile da postoje na sceni skoro bez ikakvih posledica (ovo je
pre svega važilo za radikale, ali i za socijaliste gledano u dužem periodu). Druga linija sukoba izuzetnog
inteziteta se odigravala između stranaka nekadašnjeg DOS i o njoj smo detaljnije govorili na
prethodnim stranama. Iz komparativne perspektive, podela unutar pobedničkog kampa nije
neoubičajena, ali njen intenzitet jeste. Izvori intenziteta su u težini pitanja sa kojim se suočavao
pobednički blok, ukorenjenom nepoverenju između vodećih stranaka i njihovom neslaganju oko skoro
svih pitanja, ali i ucenjivačkom potencijalu SRS koji je sa ugodne distance podsticao sukobe između DS
i DSS. Na ovoj analizi odnosa na liniji DS-DSS-SRS se vidi značaj sistemskog pristupa, ali i eksplanatorna
moć ideacione paradigme (čak i u društvima u kojima partije nemaju razvijene programe i platforme).

Grafikon 8: Kičeltova inverzija na primeru Srbije (2004.)

Liberalno-kosmopolitske
politike glavna osa
osa partijskog
grupisanja u partijskog
razvijenim grupisanja u
demokratijama LSV
GSS
Srbiji
DS

G17

DSS
Politička Tržišna
alokacija alokacija

SPS

SRS

Autoritarno-
suverenističke politike

Ideološki prostor koji

Ideološki prostor koji
zauzimaju stranke “starog
zauzimaju stranke DOS
režima”

Period prve vlade Vojislava Koštunice je nakon početne krize izazvane privremenim prekidom
saradnje sa Haškim tribunalom protekao relativno mirno u odnosu na (ne)stabilnost parlamentarne
većine. Tome je doprineo koalicioni kapital DSS, odnosno postojanje alternativa za stranke u vladi.
Saradnja sa Hagom se nastavila kroz mehanizam „dobrovoljne predaje“ optuženika (uz finansijsku
podršku njima i porodica u zamenu za dobrovoljni dolazak u Hag), što je otkočilo proces Evropskih
integracija (uz parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU). Ipak, tokom mandata ove
vlade odigralo se nekoliko ključnih procesa: održani su prvi pregovori o budućem statusu Kosova,
referendum o samostalnosti Crne Gore i donošenje ustava Srbije. Svi ovi procesi su u sebi nosili i
integrativne i polarizujuće elemente, a politički akteri su, kao i do tada, imali dijametralno suprotne
interese.
Tokom 2006. su prvi put su organizovani pregovori između Srbije i predstavnika prištinskih
vlasti uz posredovanje međunarodne zajednice. Ovi pregovori su označili kraj politike „standardi pre
statusa“ i najavili novu fazu rešavanja Kosovskog pitanja. Imajući u vidu da su pregovori pokazali da
strane nisu spremne za konzensus (Srbija je nudila „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, dok
su Albanci bili zainteresovani samo za nezavisnost), bilo je jasno da ponuđeni sporazum (u vidu
Ahtisarijevog plana) neće biti prihvatljiv za srpsku stranu. Takođe, bilo je jasno da će Kosovo uskoro
proglasiti nezavisnost, te da će Srbija morati da donese odluku o načinu na koji će reagovati na taj akt.
Paralelno sa Kosovskim pregovorima se odvijao i proces osamostaljivanja Crne Gore. Srpske
stranke su, sa izuzetkom G17, bile za opstanak zajedničke države, pa su neke i aktivno podržavali
opozicione stranke u Crnoj Gori. Kada je referendumska struja odnela pobedu osvojivši 55% glasova,
vlada Republike Srbije je nekoliko dana ignorisala tu informaciju odbijajući da reaguje pre zvaničnih
rezultata. Bio je to pokazatelj nemoći i neprihvatanja odluke građana Crne Gore, ali i još jedan neuspeh
za koji je najveću političku cenu sada plaćala DSS, kao stožerna stranka vlade.
Takođe, pažnja javnosti je bila usmerena na proces izrade novog ustava u kojem su učestvovale
sve parlamentarne partije, što je predstavljalo drugi važan korak u rušenju barijere između stranaka
DOS i starog režima (naročito u kontekstu SRS). Proces izrade ustava je bio dosta traljav, skiven od
javnosti, a na kraju i toliko ubrzan da su narodni poslanici predlog Ustava dobili nekoliko sati pre
izjašnjavanja (Orlović et al, 2012). Dogovoreni tekst Ustava predstavljao je balans između tada najjačih
političara – Koštunice i Tadića (Spasojević, 2016), zadržavajući postojeći model semiprezidencijalizma,
uz brojne kompromise oko pitanja Kosova, autonomije Vojvodine i sl. Moglo bi se reći da je svaka
stranka dobila autorska prava nad određenim delom Ustava, što je postalo uočljivo tokom
referendumske kampanje (ustav je morao biti potvrđen na referendumu) kada je svaka partija najviše
reklamirala svoja rešenja, pa je na ovaj način referendumska kampanja postala i najava buduće izborne
kampanje (Stojiljković, 2007:14). Poslednji dani kampanje, uključujući i kampanju za neophodnu
izlaznost tokom dva dana glasanja, stvorili su utisak da “donošenje Ustava ima karakter i značaj
ustavnog plebiscita protiv nametanja rešenja za Kosovo i Metohiju” (Stojiljković, 2007:14), odnosno da
je donošenje ustava predstavljeno kao važan deo borbe za očuvanje Kosova u okviru Srbije.
Konsensualni i kompromisni model rada između skoro svih stranaka, kao i usvojena ustavna
rešenja, rezultirali su nezadovoljstvom dela javnosti i dela članova DS, koji su se profilisali kao
Liberalno-demokratska frakcija unutar DS, a zatim i krajem 2005. osnovali LDP pod vođstvom Čedomira
Jovanovića, dotadašnjeg potpredsednika DS. LDP je nastao kao reakcija na saradnju DSS sa strankama
starog režima, kohabitaciju DS sa DSS, odnos vlasti prema Đinđićevom ubistvu i spori napredak u EU
integracijama zbog neprocesuiranja ratnih zločina. LDP je kao koalicione partnere video deo stranaka
iz koalicije Tolerancija koje nisu uspele da pređu cenzus 2003. godine, a pre svega GSS koji je vremenom
izgubio uticaj, ali je i dalje bio partija sa značajnim kadrovskim resursima. Iako LPD nije mogao da
računa na veliko biračko telo, pojava liberalno-građanske stranke je okupila birače na jednom polu
politike scene (gornji desni kvadrant) i ojačala centrifugalne sile.
 Imajući sve ovo u vidu, može se reći da je Koštuničina vlada iz postojećih uslova izvukla dosta i
osigurala skoro tri godine relativno stabilnog mandata. Jedan od razloga za stabilnost je karakteristika
ove vlade da ”umesto da rešava konflikte, ona ih zaobilazi i odlaže” (Goati, 2006:). Na žalost po DSS,
kraj mandata ove vlade i narednih godinu dana su pokazali da nije moguće zauvek odlagati sukobe oko
temeljnih pitanja, naročito u nepovoljnim okolnostima.
Politika vlade dovela je i do dosta „elegantnog“ raspisivanja prevremenih izbora koji su
predstavljeni kao posledica donošenja novog ustava, pa nisu bili knjiženi kao neuspeh DSS i Koštuničine
vlade, već kao ishod ispunjenog predizbornog obećanja (Stojiljković, 2007b: 10). Ipak, i druge stranke
su želele da daju svoju interpetaciju vanrednih izbora, pa je G17 formalno napustio vladu zbog novog
prekida evropskih integracija (opet zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom u maju 2006.) tvrdeći da je
to izazvalo pad vlade.
Izbori održani u januaru 2007. godine nisu doneli razrešenje prikrivene krize. Zapravo, na „ovim
izborima je došlo do značajnih pomeranja, ali ne i do tektonskih promena u odnosima snaga“
(Stojiljković, 2007:25), što znači da su stranke još jednom uspele da odgode „konačno rešenje“ i
stavljanje birača u „ili-ili“ poziciju. Najviše glasova ponovo dobija SRS, dok su se unutar post-DOS bloka
birači prelili ka demokratama, tako da su nasuprot njihovih 22% glasova, stajale DSS (16.6) i G17 (6.8%).
U parlament su još ušli i socijalisti (5.6%), LDP (u koaliciji sa GSS, SDU i LSV- 5.3%) i nekoliko manjinskih
stranaka zahvaljujući izmeni izbornog sistema i uvođenju prirodnog praga za stranke nacionalnih
manjina (0.4% za jedno poslaničko mesto, što je u praksi značilo između 12 i 15000 glasova).
Period nakon izbora označio je početak političke drame. Iako je javnost sugerisala DSS da su
demokrate poželjan partner, te da im birači poručuju da i dalje postoji blok demokratskih stranaka čiju
saradnju očekuju, DSS je imao dileme oko sastava koalicije i oko toga koliki deo kolača kome pripada.
Koalicioni pregovori su se odužili do samog kraja zakonskog roka, uljučujuči i kratkotrajni izbor
Tomislava Nikolića (SRS) na poziciju predsednika parlamenta glasovima DSS, SRS i SPS. Ipak, nakon
snažnog domaćeg i međunarodnog pritiska, formirana je druga vlada Vojislava Koštunice koju su, pored
DSS, činile liste predvođene DS i G17. Vlada je trajala svega 6 meseci, uz konstantne sukobe DS i DSS,
uključujući i odsustvo podrške DSS tokom Tadićeve kampanje za predsedničke izbore krajem 2007. i
početkom 2008.

3.2.3. Godine raspleta – pobeda pro-Evropske Srbije

Verovatno najuticajnija tipologija partijskih sistema dolazi nam od italijanskog politikoga

Đovanija Sartorija, koga smo već spominjali više puta. Njegova je i sugestija da se nekonsolidovani i
slabo institucionalizovani partijski sistemi ne mogu tek tako upoređivati sa teorijskim modelima. Ipak,
uprkos sugestiji, smatramo da je korišćenje modela umerenog i polarizovanog pluralizma (Sartori,
2002) ima snažan eksplanatorni potencijal u slučaju Srbije. Ukratko govoreći, umereni pluralizam
podrazumeva sistem u kome postoji borba za prevlast između stranke levog i desnog centra, uz
postojanje još 2-4 stranke koje su potencijalni koalicioni partneri (a nekad i one koje donose odluku o
koalicijama); ovaj sistem je zasnovan na centripetalnim silama, odnosno takmičenju koje je usmereno
na centralnog birača, na ideju konsenzusa i stabilnosti. Sve stranke ovog sistema imaju koalicioni
potencijal i skoro sve koalicione kombinacije su moguće, uključujući i veliku koaliciju tj. „svadbu
slonova“ centro-levice i desnice. Ovi sistemi postoje u stabilnim demokratijama, bez velikih ideoloških
podela. Nasuprot ovom sistemu stoji polarizovani pluralizam, zasnovan na velikoj ideološkoj distanci i
centrifugalnom političkom takmičenju. To znači da političke partije zagovaraju suštinski različite opcije,
te da je politička borba bliska logici nultog zbira (zero sum game), odnosno da je prostor za kompromis
strukturno i taktički smanjen. Ovaj sistem karakteriše bilateralna opozicija (postojanje dva ili više
blokova u opoziciji koji ne mogu da sarađuju međusobno) i anti-sistemska opozicija (stranke koje
izražavaju neslaganje sa temeljnim idejama političkog, društvenog ili ekonomskog sistema), kao i
grupisanje dela stranaka u fizičkom centru između spomenutih blokova na polovima (Sartori, 2002).
Orlović (2011:53-58) smatra da partijski sistem Srbije od 2000. do 2006 i nakon toga ima
karakteristike polarizovanog pluralizma jer se DSS i DS smenjuju u poziciji centralne stranke u odnosu
na koje se pozicioniraju bipolarne opozicije (DS i SRS u prvoj fazi, LDP i DSS u drugoj fazi), a da se nakon
formiranja vlade DS-DSS-G17 i kasnije vlade Mirka Cvetkovića prelazi u model umerenog pluralizma.
Ovome doprinosi i institucionalni dizajn i izbor predsednika DS Borisa Tadića za predsednika Srbije od
2004. što uvodi kohabitacioni karakter i podelu izvršne vlasti između DS i DSS.
Mi ćemo interpretirati Sartorijeve modela izvesti na komplementaran, ali nešto drugačiji način,
koji je primarno zasnovan na ideji prelomne tačke (critical junction) i najvećeg stepena polarizacije u
periodu 2007-2008. Ova interpretacija polazi od teze da je centrifugalnost temeljni i distinktivni
element polarizovanog pluralizma, te da mnoge druge karakteristike proizilaze iz nje. Dakle, po našem
sudu, polarizovani pluralizam se u punoj snazi razvija u periodu 2004-2008, sa vrhuncem polarizacije
tokom parlamentarnih i predsedničkih izbora. Uprkos učešću u vladi (drugi mandat Vojislava Koštunice,
2007-2008.), DS istovremeno vodi borbu sa DSS za prevlast unutar demokratskog bloka i sa SRS za
osvajanje vlasti u državi, pa stvaranje ove kratkotrajne vlade ne utiče na smer političkog takmičenja i
prirodu partijskog sistema. Struktura partijskog sistema se može predstaviti modelom trougla ili kao
na grafikonu 9. koji se zasniva na osnovnoj liniji partijskog grupisanja. Dakle, u centru (koji je fizički, a
ne ideološki) se nalaze stranke prve Koštuničine vlade, dok su na polovima bipolarne opozicije SRS i DS,
tj. stranke koje su bliže vladi nego jedna drugoj. Stranke na polovima pokušavaju da nametnu podelu
(centrifugalnost), dok stranke u centru igraju na umerenost i konsenzus (centripetalnost).
 Grafikon 9: Partijski sistem pred izborne cikluse 2007-2008.

G17

SRS DSS DS LDP

NS/SPO

SPS

U odnosu na ovu konfiguraciju, može se postaviti zanimljivo pitanje: da li je sistem stabilan ili
ne? Istorijski gledano, polarizovani pluralizmi su retki i nestabilni, samim tim i kratkotrajni. Ako postoji
stabilnost, ona se zasniva na snazi centra da uveri birače da nije nužno izabrati između dve krajnje
opcije, te da je srednji put ili nekakav middle ground i dalje moguć. Nasuprot centru, polovi partijskog
sistema kod polarizovanog pluralizma ubeđuju birače (pre svega centra), da su neke odluke nužne i da
nije moguće zauvek balansirati između opcija. Zapravo, budućnost ovakvog partijskog sistema zavisi
od umešnosti i snage političkih opcija da dovedu do sledećih alternativnih scenarija: (1) održavanje
statusa quo (istorijski gledano, skoro nemoguća opcija osim u konsocijacionim sistemima koji su
„navikli“ da žive sa dubokim podelama); (2) pobeda centra privlačenjem birača s polova ka strankama
centra (ne nužno sa oba pola podjednako) i (3) pobeda jednog od pola, privlačenjem birača centra ka
tom polu. U dva poslednja slučaja dolazi do smanjenja polarizovanosti i do prelaska u sistem umerenog
pluralizma. Pogledajmo da li nam ovi scenariji pomažu da razumemo slučaj Srbije.
Kako smo pokušali da pokažemo, osnovna politička borba u post-Miloševićevoj Srbiji se vodila
oko temeljnih pitanja – teritorijalne organizacije države, osnovnih vrednosti društva, ishoda tranzicije
i spoljnopolitičke orijentacije. Ova pitanja su bila međusobno isprepletana, ali bez izrazite hijerarhije i
prevlasti jednog pitanja nad ostalima. Međutim, tokom prve Koštuničine vlade postaje sve očiglednije
da su, za početak, saradnja sa Hagom i budući status Kosova uvezana pitanja, te da od njih zavisi
najvažniji spoljnopolitički cilj Srbije – članstvo u Evropskoj uniji (istovremeno i kao samo članstvo, ali i
kao simbol uspešne tranzicije). Pristupni pregovori sa EU su simbolički važni za DSS koja time pokazuje
da nije odustala od „petooktobarskih“ ciljeva, ali su još važniji za DS koja je skoro ceo ideološki profil
simbolički izgradila oslanjajući se na ideju „evropske Srbije“ (uključujući i inicijalno vezivanje
nacionalnog interesa za ekonomski razvoj, ali i kasniju intepretaciju da je pridruživanje EU i “uslov bez
koga se ne može braniti suverenitet nad Kosmetom” (Jovanović 2008b:15)).
 Prekid pregovora od strane EU 2004. godine motiviše DSS da napravi model saradnje sa
Hagom, ali su se stranka i vlada našle u problemu kada je model „dobrovoljne predaje“ presušio i doveo
do nove blokade evropskih integracija zbog neizručivanja Mladića i Karadžića. Istovremeno dolazi do
dodatnog pritiska vezanog za Kosovo; usled neuspeha Bečkih pregovora i odbijanja Srbije da prihvati
Ahtisarijev plan, kosovski Albanci najavljuju da će proglasiti nezavisnost, što samo dodatno polarizuje
političku scenu u Srbiji i pogoduje strankama nacionalne i evro-skeptične provinijencije.
Simbolički gledano, vrhunac polarizacije se odgirao tokom izbora između „evro-centrične“ i
„Kosovo-centrične“ politike, pri čemu modernistički, evrofilni blok uspeva da istovremeno polarizuje
politički spektar jačajući centrifugalne karakteristike sistema (čemu u značajnoj meri doprinosi LDP),
ali i da formuliše sveobuhvatnu poziciji „I Kosovo i Evropska Unija“ uz očiglednu (ali neizrečenu)
prevlast drugonavedenog cilja. Središnji deo partijskog spektra, predvođen DSS, zagovara odvajanje
ova dva pitanja i smatra da se integracije ne mogu nastaviti ako EU podrži ideju nezavisnog Kosova. Na
drugom polu, SRS i SPS pokušavaju da koriste naklonost međunarodne zajedice ka nezavisnosti Kosova
da reaktiviraju stari SPS/SRS narativ o neprijateljstvu međunarodne zajednice prema Srbiji, te da
pokažu da je Miloševićeva politika bila opravdana. Ipak, SRS se trudio i da podseti da su učestvovali u
pisanju ustava, da nemaju načelni problem sa EU intergacijama i da generalno pokažu i nešto
umerenije lice. Zapravo, glavni rivali u ovoj političkoj borbi – DS i SRS, su pokušavali da istovremeno
ubede centar da mora da napravi izbor, ali i da nateraju birače centra da im se privole. Ovo je značilo
da poruke koje se šalju moraju biti složene, ponekad kontradiktorne, te da, na primer, Boris Tadić u
kampanji mora da obezbedi „balansiranje i optimalizovanje, široke, difuzne i čak heterogene podrške
u (pre)širokom luku od pristalica narodnjačke koalicije do fanova Čede Jovanovića“ (Stojiljković
2008b:27).
Simbolička podela na evro- i Kosovo-centrične politike je pojednostavljena, ali vrlo eksplicitno
formulisana podela koja je od Srbije napravila primer podeljenog društva. To se pre svega može tvrditi
zbog društvene ukorenjenosti dva bloka i zbog strukture socijalnih rascepa koji su podržavali ovu liniju
podele. Tako se evro- i Kosovo-centrične politike mogu osloniti na temeljni vrednosni rascep post-
petookobarske Srbije između modernista i tradicionalista koji se nalazi u položaju osnaživanja
(reinforcing cleavages) sa dominantom ekonomskom podelom na dobitnike i gubitnike tranzicije.
Takođe, i ostale linije rascepa (npr. regionalizam-centralizam, postmaterijalizam - materijalizam) dele
biračko telo (ili društvo Srbije) na iste načine i na dva ista bloka (Spasojević, 2016). Mihailović ove linije
označava alternativnim nazivima pokazujući da je reč o podeli između „srpskog evro-kapitalizma“ i
„autohtonog srpskog neo-socijalizma“ (Mihailović, 2008b). Ipak, iako ekonomske teme daju svojevrsnu
dubinu podeli (i značajne taktičke prednosti pro-evropskom delu spektra), pitanje odnosa prema EU je
ključno pitanje i odličan indikator podeljenosti društva, što se veoma lepo vidi iz Mihailovićevih nalaza
o stavovima birača pojedinih partija o članstvu Srbije u EU.
 Tabela 3: Stavovi o EU i izborna orijentacija u Srbiji (2008)
Predominantno Mešoviti Predominantno total
anti-EU odgovori pro-EU
LDP 1 3 96 100
DS koalicija 6 13 81 100
DSS koalicija 30 40 30 100
SPS koalicija 60 16 24 100
SRS 59 30 11 100
Mihailović (2008, 13)

Dakle, podela je postojala na simboličkom, ali i na strukturnom nivou. Takođe, i na nivou partija
koje su se grupisale u tri pozicije. Konačno, iz institucionalne ravni je došao dodatni podstrek
centrifugalnosti i opredeljivanju između dva bloka. Naime, nakon usvajanja ustava (2006), otvorio se
problem redosleda održavanja parlamentarnih i predsedničkih izbora (Stojiljković, 2008), kao i pitanje
da li će oni biti spojeni. Kompromisom se došlo do rešenja da se prvo održe parlamentarni izbori, a
nakon toga i predsednički. Ovo je bitno jer su predsednički izbori po svojoj prirodi centrifugalnog
karaktera, naročito ako dođe do drugog kruga.
Sve ovo stvorilo je uslove da predsednički izbori (održani u januaru i februaru 2008) budu
“prava prilika za eskalaciju pitanja za koja su stranke smatrale da su odlučujuća za budućnost Srbije”
(Mihailović, 2008b:5). Iako se pretpostavljalo da će u drugi krug ići Tadić i Nikolić, druge stranke su
ponudile kandidate svesne da će od preraspodele glasova zavisiti ishod predsedničke kampanje. Nikolić
je, kao i četiri godine ranije bio kandidat SRS. G17 je odmah podržao Tadića, najavljujući tako i koaliciju
na parlamentarnim izborima, a slično su reagovale i mnoge manjiske stranke (SVM i bošnjačke SDA i
SDP). Socijalisti su ponudili Mrkonjića i pokušali da se drže po strani, kao i DSS koja se nalazila na
ekvidistanci u odnosu na oba kandidata. DSS je podržao kandidaturu Velimira Ilića (Nova Srbija) u
nastajanju da “u pitanje dovede procenjenu važnost i referendumsku težinu izbora” (Stojiljković,
2008b:30). Konačno, LDP je kandidovao Jovanovića i promovisao ga snažnom kritikom Tadićeve
kohabitacione politike.
Građani nisu delili stav DSS o malom značaju izbora, pa je visoka izlaznost već u prvom krugu
pokazala da predstoji veoma važna i neizvesna izborna bitka. U drugi krug su skoro poravnati ušli Tadić
i Nikolić, a loš rezultat Velimira Ilića je još jednom pokazao trend opadanja glasova stranaka centra i
povećanu centrifugalnost. U pregrupisavanjima pred drugi krug naročito su značajne bile dve
„odbijenice“: Tadić je odbio podršku LDP i DSS pod objašnjenjima da neće pristajati na njihove ucene i
predloge o programskim dogovorima. Uprkos stranačkim stavovima, sasvim je jasno da je najveći deo
glasača LDP glasao za Tadića, a verovatno i bar trećina biračkog tela DSS/NS/SPO (videti Tabelu 3). U
svakom slučaju, Tadić je odneo tesnu pobedu od 100 000 glasova i po drugi put izabran za predsednika
Srbije.
Svega nekoliko nedelja posle izbora, Kosovo i formalno proglašava nezavisnost (februar 2008.),
a veliki broj zemalja članice Evropske unije podržava akt priznajući Kosovo kao nezavisnu državu i
uspostavlja diplomatske odnose. Takva situacija u prvi plan je stavila reakciju na akt Kosova, odnosno
debatu o tome šta su građani Srbije spremi da urade/žrtvuju da bi pokušali da spreče priznavanje
nezavisnosti? U takvoj situaciji dolazi do taktičkih neslaganja unutar stranaka vlade, što postaje
očigledno tokom velikog mitinga 21.februara pod nazivom “Kosovo je Srbija”, kojem ne prisustvuje
Tadić zbog „ranije preuzetih obaveza“ i posete Bukureštu. Incidenti nakon protesta (napad na
ambasade SAD, Nemačke i Slovenije) izazivaju nove trzavice u vladi, a sukob se fokusira na stav o
skupštinskoj „Rezoluciji o zaštiti teritorijalnog integriteta Republike Srbije u odnosima sa
međunarodnim organizacijama“ koju je predložila SRS. Ministri u vladi se dele oko ovog pitanja i pošto
većina odbija da vlada podrži rezoluciju Koštunica odlučuje “da vrati mandat narodu” usled nedostatka
zajedničke politike. Interpretacije ovoga događaja lepo pokazuju sukobljene interpretacije problema i
podele o kojima govorimo: “premijer je izjavio da je vratio mandat narodu zato što u vladi nije bilo
jedinstvene politike o Kosmetu, a predsednik Republike da je vlada pala zato što nije bilo jedinstvene
politike o daljem procesu pridruživanja EU-u” (Jovanović, 2008:68).
Velika polarizacija i intenzitet izborne kampanje su umanjili “konsensualni” potencijal
vanrednih parlamentarnih izbora (maj 2008.), pa se distanca samo produbila, a karte otvorile do kraja.
Ishod izbora je u značajnoj meri determinisan ranijim predsedničkim izborima, a tri događaja iz finiša
kampanje su predstavljala dodatni podstrek: potpisivanje ugovora o Stabilizaciji i pridruživanju (SSP)
sa EU od strane potpredsednika vlade Božidara Đelića (DS), uz prisustvo predsednika Republike Tadića;
potpisivanje sporazuma o gasno-naftnom aranžmanu sa Rusijom; te potpisivanje sporazuma Zastave,
Vlade Srbije i Fijata o pokretanju nove proizvodnje (Jovanović, 2008: 77). Ovi sporazumi su podcrtali
“evropsku budućnost” Srbije, uvezali je sa idejom o ekonomskom prosperitetu, ali i implicitno pokazali
podršku Rusije takvom razvoju događaja.
U takvoj atmosferi građani na birališta izlaze u relativno velikom broju (izlaznost oko 62%) i
najveću podršku daju listi “Za evropsku Srbiju” koja se nazivala i “mini-DOS” (DS, G17, LSV, SDP – 38%),
listi SRS (29%), listi DSS (11%), a zatim slede SPS (7%) i LDP (5%), kao i manjinske stranke. Posebno
važno za razumevanje ovih izbornih rezultata je da je lista Za evropsku Srbiju značajno uvećala i broj
glasova i broj mandata u poređenju sa izborima iz 2007. Drugim rečima, bilo je jasno koji stranački blok
se nalazi u uzlaznoj putanji, kao i da je koalicija DS sa G17 i drugim strankama stvorila sinergijski efekat
(Stojiljković, 2008).
 Kako to primećuje Mihailović, za razliku od predsedničkih izbora kada “odluka o predsedniku
zavisi od samih birača, na parlamentarnim izborima (kada nijedna stranka/ koalicija nema natpolovičnu
većinu) odluka o postizbornim koalicijama, pa prema tome i o sastavu vlade, zavisi od vođstva stranaka
koje su između.”(Mihailović, 2008). Imajući ovo u vidu, kao i uzlazni trend podrške koalicije oko DS i
značajnu međunarodnu pomoć pro-evropskim snagama u Srbiji, SPS je (kao stranka koja je “između”)
donela odluku da vladu formira sa demokratama, uz sada već čuvenu izjavu lidera Jedinstvene Srbije
Dragana Markovića Palme “da se patriotizam ne sipa u traktore”. Pojednostavljeno govoreći, koalicija
SPS/JS/PUPS je dala prednost pragmatizmu i dobro procenila da se klatno pomera u polje pro-
evropskih snaga koje zagovaraju mekše i umerenije reakcije u vezi sa proglašenjem nezavisnosti
Kosova, odnosno rešenja koja neće u pitanje dovesti odnose sa EU i vodećim zemljama zapada.

Grafikon 10: Posledice centrifugalnosti nakon izbornih ciklusa 2007-2008.

predsednički izbori 2008

G17

DSS
SRS DS LDP
NS/SPO

SPS
parlamentarni izbori 2008

Koalicija socijalista i demokrata bila je iznenađenje za mnoge aktere. Taktički gledano,

demokrate su koaliciju uslovili sklapanjem koalicija na svim nivoima vlasti u pokušaju da socijaliste vežu
za sebe i udalje od DSS ili SRS; sa druge strane, potpisana je Deklaracija o istorijskom pomirenju dve
stranke koja je imala za cilj da pokaže da je reč o dogovoru kojem treba dati šansu. Ipak, ovakav
sporazum nije bio podržan od strane svih članova i simpatizera obe stranke, a i LDP se dodatno
distancirao od DS čemu je doprinelo i iznevereno očekivanje da će stranka ući u vladu nakon izbora.
Ipak, neulazak LDP u vladu je logičan, jer je i ovako broj partija u vladajućoj koaliciji bio veliki (11), što
je još uvek manje od broja partija u koaliciji DOS, ali su “partije međusobno udaljenije, jer se koalicija
prostire s obe strane linije decenijskih političkih konfrontacija” (Stojiljković, 2008:155). Dugoročno
gledano, socijalisti su ovim potezom dobili legitimizaciju i oslobađanje od istorijskog bagaža
„devedesetih“, dok su demokrate poslale signal da se DS bori i za socijalnu pravdu i brine o ugroženim
slojevima stanovništva. Time su pokušali da umanje negativne poene koje su se stranci računali od
strane tranzicionih gubitnika. Takođe, DS je već duže vreme pokušavala da napravi iskorak ka
upražnjenom socialdemokratskom polju (gornji levi kvadrant na Kičeltovom grafikonu) i ovo je bila
jedna od prilika za to. Zapravo, obe stranke nove vlade (DS i SPS), su pokušavale da se
“socijaldemokratizuju” na nivou imidža – DS da dobije redistributivnu dimenziju u ekonomiji, a SPS da
se izdigne ka liberalnom polu kulturno-vrednosne skale. Bez obzira na ove ambicije, koalicionim
sporazumom je formalno završen veliki izborni ciklus 2007-2008.
Gledano iz perspektive partijskog sistema, raspored izbora i borba za predsedničku poziciju u
dva kruga (2007-2008.), kao i parlamentarni izbori 2008. nakon kojih socijalisti formiraju vladu sa
demokratama, vode ka pobedi jednog pola nekadašnje bipolarne opozicije i podstiču prelazak ka
umerenom pluralizmu. Nakon formiranja vlade polovi ostaju asimetrični – na liberalnom kraju ostaje
LDP sa 5%, a na drugom SRS sa skoro 30% glasova, ali je smer takmičenja preokrenut sa centrifugalnog
na centripetalno. Završna faza u ovoj transformaciji, ujedno i u konsolidovanju minimalne demokratije
u Srbiji, dešava se sa podelom unutar radikala i nastajanjem umerene, formalno proevropske Srpske
napredne stranke koja utvrđuje centripetalnost i uvodi skoro 4/5 biračkog tela u politički mainstream.
Svega dve godine nakon vrhunca polarizacije, Srbija je dobila suštinski drugačiju konfiguraciju
partijskog sistema (videti niže u tekstu Grafikon 12), uz značajno smanjenu „verovatnoću da se ponove
napetosti i podeljenosti karakteristične za period polarizovanog pluralizma” (Spasojević, 2011).
Da li je ovakav razvoj događaja bio jedini mogući ishod? Ishod ovih izbornih ciklusa je sličan
ishodima tranzicije u drugim istočnoevropskim državama. Tranzicione snage, privlačnost evropskog
projekta i strah od povratka u krizu, izolaciju i nestabilnost favorizuju ovakav ishod. Ponašanje političkih
aktera u prvim tranzicionim godinama je odložilo ovakav scenario, ali nije moglo trajno da ga anulira.
Sa druge strane, izuzetno je važno da u računicu budućeg razvoja uključimo i „tranzicinu zamorenost“
koja je povećana trajanjem incijalnih faza i odustvom „srećnog kraja“ kao u slučaju centralnoevropkih
tranzicija. Drugim rečima, udaljenost evropske budućnosti verovatno znači da će se privlačnost ovoga
projekta vremenom smanjivati i da će pro-evropske snage morati da pronađu alternativne načine
privlačenja birača.
Pitanje alternativnih ishoda je važno i na nivou taktike pojedinačnih aktera. Rekli smo da se
centrifugalnost polarizovanog pluralizma može razrešiti pobedom jednog pola (što se desilo u slučaju
Srbije) ili pobedom centra. Može se tvrditi da nije bilo drugog mogućeg ishoda od trenutka kada su se
pitanja artikulisala i uvezala na opisani način, odnosno od kada je pitanje evropskih integracija (kao
simbola modernističkih snaga) postalo „pitanje svih pitanja“ i postavljeno u opoziciju kosovo-
centričnim politikama. U takvom kontekstu, a imajući u vidu sled izbornih ciklusa (predsednički, pa
parlamentarni izbori) i niz događaja koji su podsticali centrifugalnost (prekid EU integracija, Kosovska
nezavisnost, pa i ekonomska kriza), DSS nije imala mnogo taktičkih poteza na raspolaganju. Ova pozicija
DSS je i posledica „igranja na jednu kartu“, odnosno prevelikog vezivanja Koštunice za Kosovsko
pitanje, pri čemu se vide sve prednosti „vlasništva nad temom“ (snažana identifikacija sa biračima), ali
i njegove mane (mala mogućnost da se promeni pozicija). Gledano u kontekstu većeg broja izbornih
ciklusa, DSS i DS su imali priliku da drugačije artikulišu svoje pozicije i međusobno takmičenje u ranijim
fazama tranzicije i da aktivnije traže zajedničke elemente. Takva politika bi zasigurno umanjila uticaj
stranaka starog režima i njihov brzi povratak (možda i uslovila transformaciju koja se desila prilikom
osnivanja SNS) i nezadovoljstvo građana ishodima tranzicije. Ipak, ova šansa je propuštena kada su oko
(danas potpuno zaboravljenog) pitanja saradnje sa Haškim tribunalom iskopani preduboki rovovi
između DS i DSS.

3.2.4. Druga smena vlasti i da li je Hantington pogrešio?

Pobeda Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2008. godine je odškrinula vrata „političkom
zemljotresu“; odluka socijalista da formiraju vladu sa demokratama je vrata otvorila širom, a odvajanje
naprednjaka od radikala je konačno potvrdilo da je partijski sistem ušao u novu fazu razvoja.
Kako razumeti nastanak SNS? Prvo, iako je termin i način nastanka partije bio iznenađenje, sam
proces de-radikalizacije (de-šešeljizacije) SRS je bio uočljiv i ranije. Lideri SRS (pre svih Nikolić) su od
odlaska Šešelja u Hag (2003.) pokušavali da pošalju i nešto drugačije signale (izbegavanje tema poput
Velike Srbije, prihvatanje članstva u EU pod određenim uslovima, umereniji ton debate, učestvovanje
u izradi ustava...). Na isti način na koji je modernistički pol tokom Tadićeve druge predsedničke
kampanje istovremeno slao poruke biračima LDP i DSS, radikali su pokušavali da se pozicioniraju na
širem ideološkom polju. To je bilo olakšano strukturom pristalica SRS. Naime, među njima su se
izdvajala dve grupe – prva, motivisana identitetnim (nastavak nacionalističke politike) i druga,
fokusirana na ekonomska pitanja (gubitnici tranzicije), pa bi samo stavljanje naglaska na ekonomske
teme udaljavalo radikale od inicijalnih pozicija. Ipak, na ideološkoj ravni, transfer nije bio moguć bez
simboličkog raskida sa prošlošću (u slučaju socijalista to je bilo udaljavanje od Miloševića).
Drugi važan podsticaj za nastanak SNS je saznanje da SRS „nikada neće doći na vlast“. Izbori
2007/2008. su pokazali da radikali ne mogu da osvoje dovoljno glasova da bi bili koalicioni partner
ostalim strankama čak ni u situaciji koja im izuzetno pogoduje (primat vrlo osetljivih nacionalnih
pitanja). Takođe, sigurno je postojao i podsticaj od strane međunarodnih i domaćih aktera da se
stranka transformiše ka obliku koji bi uvećao koalicioni potencijal i bio prihvatljiv ostalim akterima.
Na osnovu svega ovoga, SNS nastaje krajem 2008. godine, svega nekoliko meseci nakon izbora.
Nakon izbacivanja iz SRS zbog neslaganja sa Šešeljom oko stava prema EU, Nikolić je osnovao Srpsku
naprednu stranku kao narodnu stranku desnog centra koja se zalaže za članstvo Srbije u Evropskoj uniji.
SNS je imao za cilj da se predstavi kao nešto novo, drugačije od radikala i na tome su dosta radili u
prvim mesecima postojanja. Umerena je radikalska retorika, izmenjeni politički ciljevi. Kako to
formuliše Jovanović (2013), „Nikolić je napravio radikale koji mogu da pobede na izborima“.
Istovremeno, SNS se oslanjao na infrastrukturu SRS koju je postepeno preuzimao, iako sam proces nije
bio toliko lak, niti jednosmeran. Aleksandar Vučić se nekoliko nedelja držao po strani vagajući šta da
uradi, dok su neki funkcioneri, poput Martinovića, više puta javno menjali stranu između Šešelja i
Nikolića. Ubrzo je postalo jasno da je najveći deo radikala prešao u novu stranku koja je samim tim
imala olakšan početni položaj. Ipak, to nije bilo dovoljno za uspeh, pa je stranka narednih godina
intenzivno radila na razvoju infrastukture, privlačenju novih ljudi i pripremi za parlamentarne izbore.
Šta je još olakšalo uspešan transfer radikala ka naprednjacima? Za početak, kako smo istakli i
u teorijskom delu, ideološka pozicija stranaka u Srbiji nije snažno determinisana strukturalnim
elementima, već lideri stranaka imaju velikog udela u interpertaciji ideologije. Kao i u slučaju DSS,
utisak je da se stara SRS previše radikalizovala i pomerila ka tradicionalističkom polu (zbog taktike
liderstva stranke), te da je postojao prostor da se stranka približi ideološkom centru. Pomeranje
stranke je bilo moguće i pod starim imenom, ali je pitanje koliko bi bilo delotvorno.
Drugo, nova stranka je podržana od strane ostalih stranaka koje su jedva čekale da se reše
problema zvanog SRS; to se videlo po odlukama administrativnog odbora (koji je omogućio da Nikolić
i drugi poslanici novog SNS zadrže mandate koje su osvojili na listi SRS), ali i kasnije kada je
obelodanjeno da su predstavnici DS vodili tajne pregovore sa rukovodstvom radikala oko ove
transformacije.
Gledano iz ideološke perspektive i perspektive partijskog sistema, nastanak SNS je doveo do
temeljnih promena i potvrdio prelazak iz sistema polarizovanog ka sistemu umerenog pluralizma. U
odnosu na spomenute scenarije prelaska iz jednog sistema u drugi, ovde je došlo do dvostruke
promene – prvo je jedan pol odneo pobedu, da bi onda došlo i do cepanja drugog pola i nastanka nove,
umerenije partije. Konkretnije govoreći, partijski sistem Srbije u periodu nakon izbora 2008. godine
obeležavaju dve velike stranke (DS i SNS) i koalicije koje one predvode, a koje nose između 50% i 60%
procenata biračkog tela. Obe stranke imaju za cilj da se pozicioniraju kao sveobuhvatne partije i da se
obraćaju središnjem braču. Takođe, obe stranke dolaze u centar sa svojih polova. Tadić to izvodi
„mainstreamizirajući“ DS i naglašavajući „državotvorne“ elemente njene politike, balansirajući između
politika (npr. četiri stuba spoljne politike umesto evro-centričnih politika iz pređašnjeg perioda) na
sličan način kao Koštunica, samo sa većim rezervoarom glasova i bez dominacije centrifugalnih sila.
Takođe, tokom Tadićeve transformacije DS prelazi manji ideološki put u poređenju sa rivalskim SNS
koji pravi „kopernikanski“ obrt, ulazeći silovito ka centru političkog polja.
Ovakavi potezi velikih partija koje zauzimaju centar scene, izazivaju reakcije ostalih aktera (i
potvrđuju ideološke i programske komponente partijskog sistema). Za početak, „odlazak u centar“
ostavlja prazan prostor na polovima, pa se na tradicionalističkom kraju, „iza ledja“ SNS javljaju Dveri,
kao nova stranka radikalne desnice. Na modernističkom polu LDP dobija više prostora ka ideološkom
centru i pokušava da ga iskoristi, ali time gubi ideološku oštricu. Ovo postaje očigledno tokom pokušaja
LDP da se nametne u vladavinski aranžman nakon izbora 2012. godine, nakon čega stranka polako gubi
momentum. Snažna kritika, koja se inače neguje na modernističkom polu scene, rezultiraće
smanjenom podrškom LDP i pojavom drugih aktera i incijativa.
Podjednako zanimljiva dinamika se dešava u centru političkog prostora. U ranijim analizama
smo bili fokusirani na DSS kao noseću stranku centra scene, ali se ovde mogu svrstati i G17 (sa
mogućnošću saradnje i sa DSS i sa DS) i socijalisti (manje u ideološkom, više u prostornom i koalicionom
smislu). Ove tri stranke su u prethodnim godinama koristile poziciju između DS i SRS da „naplate“ svoj
koalicioni potencijal, ali se usled centripetalnosti njihova korisnost značajno smanjila. Drugim rečima,
ako ste 2007/8. bili zanimljivi biračima kao „srednji put“ i primer umerenosti i balansa, takav položaj
postaje neprimetan između dve velike koalicije koje zauzimaju ideološke pozicije u centru. Dakle, da bi
ostali na sceni nužno je da (p)ostanete uočljivi za birače. Takvu politiku vidimo kod sve tri stranke. G17
postaje URS (Ujedinjeni regioni Srbije) oslanjajući se na neiskorišćeni rascep centar-periferija i
otvarajući ga u ekonomskom ključu kroz Nacionalni investicioni plan (nasuprot vrednosnoj i
identitetnoj interpretaciji rascepa od strane LSV ili SVM); DSS sve snažnije vezuje svoju poziciju za
pitanje Kosova marginalizujći skoro sva druga pitanja i menja mesta sa SNS odlazeći ka
tradicionalističkom polu scene; konačno, SPS sve jasnije i hrabrije govori o svojim ideološkim korenima,
ističe anti-globalizam i solidarnost, igra na kartu jugo-nostalgije i polako vraća ikonografiju vezanu za
Miloševićev i Titov period (grafikon 12).

Grafikon 12: Centripetalnost i „gužva u centru“ (izbori 2012.)

G17

DSS
SRS SNS DS LDP
NS

SPS

Sve ovo postaje belodano tokom kampanje za redovne parlamentarne izbore 2012. godine
kada se primarna borba vodi između skoro poravnatih koalicija koje predvode SNS i DS, a koje
zagovaraju veoma slične platforme. Konačno, pred te izbore se stidljivo govorilo i o „svadbi slonova“,
odnosno velikoj koaliciji demokrata i naprednjaka nakon izbora što sve potvrđuje centripetalnost
političkog takmičenja.
 3.2.4.1 Izbori 2012. – druga smena vlasti

Za razumevanje ishoda opštih izbora 2012. godine važno je primetiti da je vlada DS/G17 /SPS
izdržala ceo mandat uprkos malim šansama koje su im davane na početku, što govori o stabilnosti
koalicije i solidnim temeljima na koje je bila postavljena. Ipak, rezultati vlade Mirka Cvetkovića nisu bili
najbolji, kako u pogledu ekonomije (što se donekle može objasniti globalnom ekonomskom krizom),
tako i u pogledu Evropskih integracija i stanja demokratije.
Ukratko rečeno, Srbija je napravila značajne korake hapšenjem preostalih optuženih pred
Haškim sudom, ratifikacijom Sporazuma o prodruživanju sa EU i ulaskom na belu Šengensku listu. Sa
druge strane, stanje demokratije nije bilo na očekivanom nivou. Uticaj predsednika Tadića (koji je
istovremeno bio predsednik države i stranke) je bio prejak i onemogućavao je samostalan rad izvršne
vlasti. Partijska disciplina i centralizacija je povećana kod svih partija, što se prenosilo i na rad
institucija. Ovaj trend je bio najočigledniji u parlamentu koji se skoro u potpunosti pretvorio u glasačku
mašineriju (Stojiljković, Lončar i Spasojević, 2015). Istovremeno, vrh DS (ali i drugih vladajućih stranaka)
je vršio snažan uticaj na medije i njihovu uređivačku politiku. Sve ovo je podsticalo kritičke tonove od
strane liberalnih i građanskih krugova. Na to se nadovezala Tadićeva taktička odluka da „skrati
mandat“, odnosno da podnese ostavku na mesto predsednika kako bi objedinjavanjem izbora podigao
rejting DS. Neki su čak smatrali da Tadić nema pravo na još jedan mandat, uprkos donošenju novog
ustava (Slavujević, 2017).
Najveći problemi uočeni su u ekonomskom polju, gde se usled krize jasno osetio manjak
ulaganja. Tokom četiri godine mandata vlade „stopa nezaposlenosti porasla sa 14,4% na 24,4%, uz
istovremeni rast broja penzionera. Javni dug se gotovo udvostručio – porastao je sa 8,8 na 14,4 milijardi
evra, a da nije došlo do odgovarajućih pomaka u rastu proizvodnje i razvoju infrastrukture. Na drugoj
strani, prosečna plata sve manjeg broja zaposlenih, njih jedva 1,75 miliona, je pala sa 409 na 333 evra
uz tendenciju da se, sa padom kursa dinara, i dalje topi i obezvređuje“ (Stojiljković, 2012: 21).
Vlada DS/G17/SPS nije napravila jasan napredak u polju na osnovu kojeg je dobila mandat -
Evropske integracije su napredovale dosta sporo, a naročito od kada su jasno uslovljene kooperativnim
stavom vlade oko kosovskih pregovora. Tokom madnata vlade uspostavljene su administrativne
linije/granični prelazi između Srbije i Kosova, čemu su se snažno protivili kosovski Srbi podržani od
strane opozicionih stranaka, uključujući i naprednjake. Sa druge strane, međunarodna zajednica je
vršila snažan pritisak da se deinstaliraju preostale „paralelne“ srpske institucije na severu Kosova i da
se integrišu u sistem pod upravom Prištine. Iako je mandat koji je dobila DS omogućavao da dođe do
takvog koraka (iako uz značajan politički rizik), modernistička elita u Srbiji je nastavila ono što je
Mihailović (2008b) nazvao „krajem privikavanja da je Kosovo izgubljeno i podizanjem nada da je moguć
reverzibilni proces“. To je dovelo do smanjenja međunarodne podrške DS (simbolično se to desilo
tokom pres konferencije koju su 2011. držali Tadić i Angela Merkel), ali i značajnog dela podrške od
strane birača. To smanjenje se očitavalo na dva načina – kao prost odliv glasača, ali i kao smanjenje
intenziteta podrške preostalog biračkog tela, što će se jasno videti na predsedničkim izborima.
Najuočljivi vid tog trenda je kampanja tzv. „belih listića“ koja se pojavila neposredno pred
izbore 2012. godine. Zagovarači ove kampanje, koji su mahom dolazili iz građanskih, liberalnih i
nedvosmisleno modernističkih krugova, smatrali su da su se političke elite odmetnule od građana, te
da izbor zapravo više i ne postoji. Drugim rečima, pozivali su građane da ponište glasački listić, ne
glasaju ni za koga i time pokažu nezadovoljstvo političkom ponudom. Iako broj birača koji su prihvatili
poziv nije bio toliko veliki (broj nevažećih listića se sa 2.4% u 2008. povećao na 4.2% u 2012. godini),
kampanja je privukla veliku pažnji i sasvim sigurno uticala na izborno raspoloženje birača DS, G17 ili
LDP, kao i na smanjenje motivacije za glasanje.
Ekonomski i politički kontekst je u velikoj meri uticao na izgled predizborne kampanje. Za
razliku od skoro svih dotadašnjih kampanja, izbore 2012. godine nije obeležilo nacionalno pitanje, ni
debata o spoljnoj politici ili ratnim zločinima. Ova kampanja bila je usmerena na ekonomiju kroz pitanja
borbe protiv korupcije i kriminala, pitanja siromaštva i nezaposlenosti. Tek u drugom redu su se
postavljala pitanja vezana za regionalne odnose, budući status Kosova ili evropske integracije, pa se
može s pravom reći da je recesioni i krizni kontekst predstavljao osnovnu karakteristiku izbora
(Slavujević, 2012).
Sam sadržaj kampanje je, pomalo cinično, ali prilično precizno opisao Jovanović (2012: 16-17)
rečima da su „u raznim, retoričkim i marketinškim varijacijama na temu svi nudili rešenja za privlačenje
stranih investicija, favorizovanje malih i srednjih preduzeća, podsticali preduzetnike na otvaranje novih
radnih mesta, dotacije poljoprivrednicima, pokretanje i finansiranje infrastrukturnih objekata, reformu
poreskog sistema, sveobuhvatan i izdašniji sistem socijalne zaštite, departizaciju javnih preduzeća i
ustanova, decentralizaciju države, efikasniju, profesionalniju i manju administraciju i sl.”. Jasno je da
su i ranije kampanje bile uniformne u polju ekonomskih politika, ali je tek sa izostankom velikih
(identitetnih) tema situacija postala ovako očigledna i pomalo komična.
Konkretnije govoreći, vladajuće stranake su tvrdile da je njihova zasluga što situacija nije još
gora i da su vladine mere spasile zemlju od bankrota, te da bi im trebalo pružiti još jednu šansu
(Spasojević, 2012:53). Sa druge strane, SNS, koji je nastupao iz pozicije “ključnog opozicionog
pretendenta na vlast” najavljuje “radikalni obračun sa korupcijom i kriminalom” i preispitivanje politika
subvencije i privatizacije, ali i smanjenje administracije sa fokusom na agencije i broj poslanika
(Stojiljković, 2012:18). Time se naprednjaci istovremeno obraćaju i gubitnicima tranzicije, ali i malim
privrednicima i privatnicima koji su smatrali da država previše troši, kao i da subvencijama favorizuje
strane ulagače. Za razliku od SNS i DS koje su se obraćale “središnjem biraču”, socijalisti su nastavili
svoju re-ideologizaciju kroz teze da je “Srbiji potrebna socijalna pravda”, te da mora biti zamenjen
neoliberalni sistem uveden 5. oktobra zasnovan na ideji “uzmi, ukradi i beži”; socijalisti flertuju sa
nostalgijom za Titovim vremenom i zagovaraju ekonomski suverenizam odbacujći saradnju sa
Međunarodnim monetarnim fondom (Spasojević, 2012).
Posmatrano iz šireg konteksta razvoja partijskog sistema i ideološke profilisanosti stranaka,
socio-ekonomske teme su često korišćene kao nadogradnja osnovnih identitetskih pozicija. Tako
demokrate i liberali vide ekonomski razvoj kao posledicu evropskih integracija, dok DSS svoj
evroskeptični i proruski stav dodatno ojačava obećanjima o ruskim kreditima i suspenziji Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju. Socijalisti koherentno razvijaju svoju alter i anti globalističku poziciju kroz
protivljenje diskursu štednje i poručuju da se srpski radnici „saginjati neće” (Spasojević, 2012: 71). Ovo
je važan nalaz jer nam pokazuje da moramo biti oprezni kada razmatramo značaj ekonomskih tema i
stepen profilisanosti partija, jer je jasno da su one često sekundarnog značaja i izvedene iz utemeljenih
identitetnih pitanja.
Izborni ciklus 2012. godine odlučen je, baš kao i prethodni, rezultatom predsedničkih izbora.
Parlamentarni izbori pokazali su relativno očekivano stanje: koalicije koje predvode SNS i DS osvojile
su približno jednak broj glasova (26% prema 24%), dok su u parlament ušle i SPS (14%), DSS (7%) i LDP
(6.5%) i URS (5%), uz već uobičajane manjinske predstavnike (SVM, SDP, SDA i albansku PPD). Ipak,
pravi izborni zemljotres se desio kada je u drugom krugu predsedničkih izbora Nikolić pobedio Tadića
za 66000 glasova i time najavio promenu vladajuće većine. Nephodni korak u istom smeru je učinio
Dačić kada je zatražio poziciju premijera za sebe i uslovio DS, da bi u kasnijim pregovorima iskoristio
rastuću netrpeljivost između DS i URS (exG17) i omogućio formiranje koalicije SNS/SPS/URS pod
njegovim rukovodstvom. Ulazak URS u vladu je bio veliko iznenađenje zbog oštre kampanje koje su
protiv Dinkića vodili iz SNS, ali je time izbegnut imidž „vlade starog režima“ i koaliranje sa sada otvoreno
evro-skeptičnom DSS, čime bi politički položaj nove vlade bio mnogo teži.
Gledano iz ideološke perspektive, najvažniji ishod izbora je stvaranje proevropskog „političkog
mainstreama iza koga stoji kvalifikovana većina građana“ kao posledica „reformske programske
evolucije – „hadezeizacije“ naprednjaka“ (Stojiljković, 2012:16), čime je od strane birača verifikovana
ova ideološka transformacija. Uzgred rečeno, odličan izborni rezultat socijalista (i na parlamentarnim i
predsedničkim izborima) je takođe vid potvrde da su birači prihvatili i nagradili odluku iz 2008. da se
formira vladajuća koalicija sa demokratama. Dodatni podsticaj evro-konsenzusu daje i prvi izborni
neuspeh Radikala koji ostaju ispod cenzusa (4.6%), zajedno sa novom strankom krajnje desnice -
Dverima (4%).
Drugi važan ishod izbora je kraj dominacije identitetskih i vrednosnih tema. Ipak, kod ovog
nalaza bi trebalo biti nešto oprezniji. Prvo, o pravom kraju identitetnih pitanja možemo da govorimo
ako bi se pojavile nove teme koje će zauzeti mesto nekadašnje podele na „evro“ i „kosovo-centrične“
politike. Na ovim izborima se to nije desilo, što znači da su identitena pitanja pomerena u drugi plan,
ali da ih ne možemo zanemariti. To se jasno vidi kroz determinisanost ekonomskih ideja (nekadašnjim)
vrednosnim stavovima. Drugo, identitetna pitanja nisu ustupila mesto ekonomskim temama u punoj
meri, odnosno na način na koji bi mogli da tvrdimo da je „politika interesa“ zamenila „politiku
znamenja“ (Pavlović i Antonić, 2007). Partije nisu u dovoljnoj meri iskoristile šansu da se profilišu na
ekonomskoj skali, da uspostave veze sa interesnim grupama i ojačaju svoju „ukorenjenost“ kroz socio-
ekonomske teme. Ako ovo pitanje pogledamo iz perspektive potražnje, ne može se reći ni da su akteri
civilnog društva (interesne grupe, sindikati, strukovna udruženja...) dali podsticaj partijama, odnosno
da su jasno artikulisali svoje zahteve koje bi partije eventualno podržale i zastupale. Mezzo nivoi na
koje bi se oslonila srpska politika i dalje nisu dovoljno snažni i ostavljaju dosta prostora partijama i
njihovim liderima da sami artikulišu programe i odaberu ključne teme.
Zašto je došlo do većeg uticaja ekonomskih tema? Osnovni cilj SNS je bio da se prikažu kao
nova stranka koja je raskinula sa radikalskom tradicijom, pa im je odgovaralo da se smanji udeo tema
po kojima je stara stranka bila profilisana. Istovremeno, naprednjaci su znali da njihovi birači nisu mogli
biti posebno motivisani pro-evropskim temama, iako im one nisu predstavljale problem. Sa druge
strane, i pro-evropske stranke su želele da umanje spominjanje EU vs. Kosovo dileme jer se na tom
terenu nikada nisu osećale ugodno, niti su od Tadićevog ulaska u ideološki centar mogle da profitiraju
na tim idejama među svojim biračima (iako catch-all politika jeste dovodila nove birače iz „centra“).
Identitetna pitana su bila bitna krajnjim strankama koje su preuzele ovu liniju borbe (DSS, LDP, SRS i
Dveri), ali ovog puta nižeg značaja za partijski sistem i za ishod izbora.
Budući da je promena parlamentarne većine bila veoma važna za razvoj partijskog sistema,
možemo se (kao i u slučaju 2007/08.) upitati da li je bio moguć alternativni scenario? Nikolićeva pobeda
je bila zaista tanka (iako ne mnogo manja od Tadićeve iz 2008.) i na nju je uticalo više faktora. Prvo,
između dva kruga iznete su optužbe za izbornu krađu koje su motivisale birače naprednjaka. Drugo,
kampanja belih listića je u drugom krugu delom postala i „kampanja za Nikolića“, što je doprinelo da
mali deo birača promeni tabor. Treće, dobar rezultat u prvom krugu je opustio Tadićeve birače, jer su
smatrali da je sve već rešeno (verovatno najindikativniji simbol ovog razmišljanja je naslovna strana
NIN-a sa Nikolićevom slikom i natpisom „gubitnik“ štampana tri dana pre drugog kruga izbora).
Verovatno bi drugačiji pristup DS između dva kruga mogao delimično da promeni izborni ishod.
Da li je bilo moguće formirati vladu DS-SPS-URS uprkos Nikolićevoj pobedi? Pozicione stranke
prošle sasvim solidno na izborima i zadržale su veći deo biračkog tela. Ovaj uspeh je bio veći ako imamo
u vidu ekonomsku krizu i izborne rezultate drugih evropskih vlada. Ipak, odnosi između stranaka vlade
su bili toliko loši da nisu mogli da dovedu do sporazuma. Takođe, nezadovoljstvo građana je raslo i
moralo se pre ili kasnije reflektovati na izborne rezultate. Period nakon izbora 2012. i kriza u koju je
zapala DS, pokazuje da su socijalisti još jednom dobro pročitali trendove i mogućnosti koje im pruža
raspored političkih snaga (to naravno ne znači da bi DS nužno upala u krizu da je ostala na vlasti, već
da je postojala velika verovatnoća da se to dogodi).

3.2.4.2. Vladavina SNS kroz kontinuirane izborne kampanje

Bez obzira na alternativne scenarije, Srbija je nakon 12 godina dočekala povratak snaga starog
režima u izvršnu vlast, uz dodatak URS-a i stranaka nacionalnih manjina. Kao i tokom procesa izgradnje
SNS i njene „de-Šešeljizacije“ i de-radikalizacije, i nova vlada je bila pod lupom javnosti zbog odgovora
na pitanje od milion dolara – da li je zaista došlo do promene? Imajući to u vidu, nije čudno da je vlada
SNS/SPS/URS bila veoma oprezna oko početnih koraka, naročito onih sa velikim simboličkim značajem.
Prvi veliki ispit bilo je sprovođenje Briselskog sporazuma, za koji je Nikolić rekao ga država mora
poštovati zbog preuzete obaveze (ministar Vulin je Srbima sa Kosova poručio da „briselski sporazum
ne moraju da vole, ali da moraju da ga poštuju“). Nova skupštinska većina je podržala sporazum, a
zatim je i Vlada omogućila integrisanje „paralelnih“ institucija na severu Kosova u sistem pod
kontrolom Prištine, pa su Nikolić i Vučić dobili značajne pohvale od strane međunarodne zajednice, a
Dačić bio poređen sa De Golom. Važan pozitivan poen za novu vladu je bilo i održavanje Prve parade
ponosa.
Ipak, najvažniji pokazatelj transformacije radikala u naprednjake, a ujedno i veoma snažno
pogonsko gorivo nove vlade, su bile ekonomske teme koje su dominirale mandatom 2012-2014.
Ekonomske teme su otvarane u okviru borbe protiv korupcije koju je predvodio prvi potpredsednik
vlade i novoizabrani predsednik naprednjaka Aleksandar Vučić (Tomislav Nikolić je podneo ostavku
nakon što je izabran za predsednika Srbije, čime je izbegao kritiku javnosti zbog obavljanja dve
funkcije). Svakako najvažniji događaj u ovom periodu je spektakularni proces protiv Miroslava
Miškovića, vlasnika Delte, čime je poslata poruku da niko nije nedodorljiv, pa čak ni najbogatiji i
navodno najmoćniji građanin Srbije. Miškovićevo hapšenje podiglo je rejting SNS i Vučića sa izbornih
24% na preko 40% -„rejting koji je SNS stekao tim hapšenjem i sveukupno čestim hapšenjima različitih
poznatih i manje poznatih lica, omogućio im je stabilnu podršku u dužem periodu“ (Klačar, 2014: 8).
Narativ o “pljačkaškoj privatizaciji” praćen tabloidnim kampanjama protiv opozicionih lidera postao je
kamen temeljac SNS ideologije, oslanjajući se na biračko telo koje ionako inklinira konzervativnim
idejama „reda i zakona“.
Ekonomske politike dobile su dodatni podsticaj nakon istupanja URS istupila iz vlade (2013.),
kada su ekonomska ministarstva poverena tzv. ministrima ekspertima – Saši Raduloviću i Lazaru
Krstiću, koji su vreme provedeno u vladi iskoristili da označe javnu potrošnju za najveći problem i da
zagovaraju restriktivnije politike (Spasojević, 2014). Kako je već ranije uveden solidarni porez na plate
u javnom sektoru, ove ideje nisu naišle na podršku većine u vladi, pa je Saša Radulović ubrzo prešao u
opozicione redove i pokrenuo grupu građana Restart (kasnije nazvanu Dosta je bilo). Ovaj programski
sukob ukazao je na ograničenu rešenost naprednjaka da sprovode odlučne reforomske poteze, kao i
na ideološku taktiku SNS – „zadržati svoju centralnu (neopredeljenu) politiku, pokušavajući da odigraju
na tankoj liniji između neophodnih reformi i činjenice da bi najveći deo SNS biračkog tela bio ugrožen
većim stepenom liberalizacije i smanjenjem budžetskih davanja” (Spasojević, 2014: 46).
U uslovima dominacije SNS i ekonomskih tema uokvirenih korupcijom, došlo je do raspisivanja
vanrednih parlamentarnih izbora u mertu 2014. godine. Razlog za njihovo raspisivanje je bila želja
naprednjaka da verifikuju povećanje političke moći i da preuzmu vlast u skladu sa udelom podrške u
biračkom telu. Iscenirani sukob sa socijalistima je bio samo povod, a izborni rezultati su pokazali ono
što smo mogli i da očekujemo – u parlament su ušle koalicija oko SNS (48%) i SPS (14%); opozicioni blok
su predstavljale demokrate (6%), od kojih se nekoliko nedelja pred izbore odvojio Tadić (i na izbore
izašao kao Nova demokratska stranka, kasnije preimenovana u Socijaldemokratsku stranku - SDS) i sa
LSV i LDP prešao cenzus (6%). Rezultati su bili takvi da su naprednjaci mogli vladati bez socijalista, ali
su procenili da nije dobro „odgurati“ ih ka opoziciji, pa smo dobili sličnu vladu kao i pre izbora, uz
značajnu prevagu naprednjaka u broju ministarstava.
Šta su doneli vanredni izbori? Pre svega, svest o dominaciji SNS u političkom životu i prve
naznake smanjenja kvaliteta demokratije (Stojiljković i Spasojević, 2014: 109-111), kao i skoro potpunu
atomizaciju i parlamentarnu marginalizaciju opozicije. Odluka Borisa Tadića da formira SDS
neposredno pred izbore podelila je biračko telo demokrata i bliskih stranaka na dve polovine, ali i
zasigurno ostavila deo razočaranih birača van izbornog procesa. Izbori 2014. su doneli značajne
promene i na ideološkoj ravni – u parlament nije ušla ni jedna jedina anti-EU ili EU-skeptična partija
(DSS, SRS ili Dveri) koje su zbirno predstavljale 10- 15% biračkog tela, čime je značajno smanjena
reprezentativnost parlamenta; sa druge strane ideološkog spektra, u parlament nije ušla ni evro-
entuzijastična LDP (3%). Istovremeno, na obodima partijskog sistema pojavio se određeni broj novih
aktera (Dosta je bilo, Dveri), koji nisu uspeli da preokrenu proces sužavanja ideološkog prostora koji
zauzimaju parlamentarne stranake (grafikon 13).
 Grafikon 13: Sužavanje ideloškog prostora nakon vanrednih izbora 2014.

Liberalno-kosmopolitske
politike

DS LDP

G17
DS

NDS URS
SVM
DSS
Politička SNS
Tržišna
alokacija SPS alokacija

DSS
Pozicija stranke
nakon 2000

Pozicija stranke
SPS nakon izbora 2013
SRS
Ideološki prostor koji
zauzimaju parlamentarne
stranke nakon izbora
Autoritarno- 2014
suverenističke politike

Na sličan način nastavilo se i u periodu koji je usledio nakon izbora – SNS je izborom Vučića za
predsednika vlade nastavio da raste i da preuzima poluge moći, odnosno da slabi one koje nije mogao
da kontroliše; odnosi u vladajućoj koaliciji su se i dalje predstavljali kao problematični uz konstantu
pretnju novim izborima, iako i za ove iz 2014. nije postojao valjan razlog, niti su izbori izmenili sastav
vladajuće koalicije. Opozicija je, sa druge strane, bila u sve većem problemu da nađe stajnu tačku
otpora dominaciji SNS, čemu je naročito doprinelo previranje među strankama. Podeljenost
demokrata i odsustvo vodeće/stožerne stranke opozicije ohrabrila je nove aktere, pa su sve glasniji bili
oni koje su ostali ispod cenzusa – Dveri i Dosta je bilo, ali i radikali ohrabreni Šešeljevim povratkom iz
Haga. DS je nastavila sa ubrzanom promenom lidera, pa je Đilasa (izabranog 2012.) na mestu
predsednika zamenio Bojan Pajtić.
Period nakon izbora obeležen je i velikim svetskim događajima – migrantskom krizom,
odlukom građana Velike Britanije da napuste EU i odlukom građana SAD da za predsednika izaberu
Donalda Trampa. To je promenilo odnose koje je Srbija imala sa okolinom – Evropska unija se posvetila
svojim problemima i umanjila entuzijazam za proširenje, ali je porasla cena kooperativnog odnosa
prema Briselu koji je srpska vlada pokazala u migrantskoj krizi (nasuprot nekim državama članicama iz
istočne Evrope koje su otvorile anti-imigracioni front prema Briselu) i drugim pitanjima (nastavak
pregovora s Kosovom). Ovaj kontekst stvorio je ideju stabilokratije (stabilocracy) koja podrazumeva da
su vlasti u Briselu (i drugim evropskim prestonicama zainteresovanim Balkanu) trenutno više
zainteresovane za stabilno i kooperativno funkcionisanje zemalja zapadnog Balkana, a manje za do
tada primarna pitanja demokratije i ljudskih prava (Bieber, 2018). Iako ova teza u sebi sadrži značajan
stepen pojednostavljenja, sigurno je da deo podrške koji su Vučić i SNS dobijali iz evropskih prestonica
zavisi od sposobnosti da održavaju region u stabilnim okvirima, kao i od percepcije da je Vučić sposoban
da sklopi i sprovede dogovor sa Kosovskim Albancima.
Ideja stabilokratije i stabilnosti regiona bila je u napetosti sa unutrašnjim političkim poretkom
koji je sve jasnije pokazivao znake erodiranja demokratije. Prvo, najočiglednija kriza demokratskih
institucija se videla kroz marginalizacija opozicije u parlamentu (kroz procedure ubrzanog donošenja
zakona i zloupotrebu parlamentarnog postupka); drugo, parlamentarna većina je ignorisala zahteve i
predloge kontrolnih i regulatornih tela (zaštitnik građana i poverenik za informacije) koja imaju za cilj
da spreče kršenje zakona, koncentrisanje političke moći ili koruptivne aktivnosti; treće, SNS je već u
ovom periodu stekao veliku medijsku prednost, kako u redovnom izveštavanju, tako u pokrivanju
izbornih kampanja i/ili plaćenom oglašavanju. Na ovo bi trebalo dodati činjenicu da se stil vladanja SNS
zasniva na proizvodnji kriza i medijskoj tenziji, što se najbolje videlo kada su 2016. ponovo raspisani
parlamentarni izbori, samo dve godine nakon prehodnih. Formalnih razloga za izbore nije bilo. Suštinski
razlozi za izbore su bili želja SNS da profitira nad razjedinjenom opozicijom i da omogući da Aleksandar
Vučić, kao najpopularniji političar, aktivno učestvuje u kampanji za predstojeće redovne pokrajinske i
lokalne izbore.
Ipak, izbori nisu doneli naprednjacima očekivani rezultat, iako nisu imali ni mnogo razloga za
nezadovoljstvo. Lista SNS je u zbiru osvojila manje mandata sa sličnim brojem glasova kao 2014.
godine, Socijalisti su smanjeni na 11% prelaskom PUPS-a u koaliciju sa SNS, Demokrate (6%) i
SDS/LSV/LDP (5%) su ostali iznad cenzusa, a u parlament ušle i liste koje su ostale ispod cenzusa u
prethodnom pokušaju – Radikali, predvođeni povratnikom iz Haga Šešeljem (8%), Dveri i DSS u koaliciji
(5%) i Dosta je bilo (6%) u samostalnom nastupu. U širem izbornom kontekstu trebalo bi dodati da su
naprednjaci prvi put preuzeli vlast u Vojvodini i centralnim beogradskim opštinama, što je
predstavaljalo poslednju polugu vlasti koja nije bila pod njihovom kontrolom.
Izbori su pored ovih rezultata doneli i dva važna događaja. Prvi se tiče izbornog procesa –
naime, RIK je utvrdio da koaliciji Dveri/DSS nedostaje 1 (jedan) glas za prelazak cenzusa, što je izazvalo
ogorčenost, ali i solidarnost u opozicionim krugovima pa su DS i SDS pozvali glasače da na ponovljenim
izborima na nekoliko biračkih mesta glasaju za Dveri/DSS. Ovaj događaj je pojačao otpužbe za
neregularnost izbora, ali i postavio temelje za koordinisanu akciju ideološki heterogenih opozicionih
partija. Drugi događaj nema direktne veze sa izborima – u izbornoj noći su nepoznata lica maskirana
fantomkama porušila nekoliko kuća i privrednih objekata u naselju Sava Mala. Policija nije reagovala
na pozive građana, pa se ceo događaj pretvorio u veliku aferu vezanu za kontroverzni projekat Beograd
na vodi. Ovaj događaj postao je simbol suspenzije pravne države i nedodirljivosti funkcionera SNS, iako
je Vučić rekao da su odgovorni za rušenje u samom vrhu beogradske vlasti. Ovaj događaj imao je za
posledicu višemesečne proteste građana Beograda predvođenih Inicijativom Ne da(vi)mo Beograd!
 Konačna faza potpunog preuzimanja vlasti od strane SNS se desila 2017. godine kada je već
politički marginalizovani Tomislav Nikolić prinuđen na političku penziju i ustupanje mesta
predsedničkog kandidata SNS Vučiću. Vučićev prelazak sa mesta premijera na mesto predsednika
(mandat je osvojio već u prvom krugu sa 52% glasova) nema mnogo smisla iz institucionalne vizure jer
je premijerska pozicija snažnija od predsedničke. Ipak, ustavni dizajn ni do tada nije sprečevao SNS da
ga krši, pa nije ni nakon izbora sprečio Vučića da sa pozicije predsednika nastavi da snažno utiče na
vladu i njene politike. To je, uostalom, radio i Boris Tadić iako je imao slabiju poziciju i u odnosu prema
izvršnoj vlasti i prema stranci. U ovakvim situacijama, kako ćemo detaljnije pokazati u narednom
poglavlju knjige, dolazi do prezidencijalizacije političkog sistema zasnovane na objedinjavanju dve
predsedničke pozicije – predsednika Srbije i predsednika vodeće stranke u vladi (Spasojević i
Stojiljković, 2019).
Predsednički izbori potvrdili su ranija saznanja o dominaciji SNS i korišćenju državnih resursa
(funkcionerska kampanja) u stranačke svrhe i izuzetnu neravnopravnost kandidata u izbornom
procesu. Istovremeno, izborni rezultat Saše Jankovića (16%), koga je podržala DS i deo istaknutih
intelektualaca, pokazuje da se polako artikuliše određeno nezadovoljstvo. Sa druge strane, uspeh
fiktivnog i satiričnog kandidata Ljubiše Preletačevića Belog (9%) podseća na ogromni prezir građana
prema postojećim elitama. Nakon izbora su izbili protesti „Protiv diktature“, po ugledu na „Not my
president“ proteste u SAD, ali su nakon nekoliko nedelja utihnuli bez jasnog rezultata. U narednom
odeljku knjige ćemo se detaljnije baviti ideološkim profilima novih kandidata i pokreta i njihovim
uticajem na partijski sistem.
U analizi dosadašnjeg perioda pod vlašću SNS moramo i da otvorimo pitanje iz podnaslova –
da li je Hantington bio u pravu? Naime, jedan od uobičajenih kriterijuma demokratizacije je i tzv. „test
druge smene vlasti“, odnosno trenutak kada snage koje dođu na vlast posle demokratske revolucije ili
„founding elections“ siđu sa vlasti (Hantington, 2004). U Srbiji se to desilo 2012. godine, odnosno
godinu dana kasnije kada je i URS izašao iz vlade i u njoj ostavio samo stranke i lidere starog režima. Na
prvi pogled Hantignton je bio u pravu, jer su petooktobarski pobednici vlast napustili mirno i uz
poštovanje prvila igre. Takođe, socijalisti i naprednjaci započeli svoju vladavinu poštujući poredak i
demokratska načela (iako se, sa vremenske distance, može tvrditi da je u odnosu na DS i njene kadrove
od samog starta pređena granica i da su se koristila institucionalna i vaninstitucionalna sredstva kako
bi se naprednjaci razračunali sa starim rivalom). Ipak, vremenom je naprednjačka vlast sve više
pokazivala nedemokratske tendencije, manjak tolerancije za protivnike i pluralizam, kao i za osnovna
ustavna pravila. Jednom rečju, SNS je u sebe i svoju sferu uticaja usisao skoro sve političke i društvene
institucije i stavio ih pod kontrolu. Zapravo, može se reći da od izbora 2016. Srbija više ne ispunjava ni
minimalne kriterijume fer i poštenih izbora; ova neravnopravnost aktera postala je očigledna tokom
predsedničkih izbora, pa nije iznenađenje da je Fridom Haus u izveštaju za 2018. godinu Srbiju
klasifikovao kao „delimično slobodnu zemlju“ (Freedom House, 2019), prvi put nakon odlaska sa vlasti
Slobodana Miloševića.
Ovakav način vladanja nije bez pandana u Evropi, jer se Srbija pod SNS može porediti sa
Mađarskom pod Orbanom i Poljskom pod vlašću PiS-a. Zajednička crta ovih lidera u istočnoj Evropi je
populističko razumevanje politike i vlasti, pa zbog toga u sledećem odeljku detaljnije posmatramo
način vladanja SNS, ali i razvoj partijskog sistema Srbije iz vizure populizma.
Kako je došlo do pada demokratskih standarda? Prvo, reč je postepenom procesu nagrizanja
demokratskih institucija i sužavanja mogućnosti da se javi organizovani otpor. Prvo je delegitimizovana
opozicija, što je izazvalo pojavu novih političkih aktera. Novi i stari akteri u opoziciji nisu umeli da
sarađuju, pa su se žestoko sukobljavali i/ili razmatrali saveze sa naprednjacima. Ipak, već od izbora
2016. godine uspostavljena je jasnija linija podele. Nakon opozicije, naprednjaci su se fokusirali na
nezavisna i regulatorna tela i postepeno ih preuzeli pod svoje, postavljajući kooperativne ljude na čelo
ili u upravne odbore. Istovremeno, SNS je radio na razvoju kooperativnog civilnog društva, kroz
vezivanje postojećih organizacija ili masovno stvaranje novih (Spasojević, 2017). Deo procesa
koncentrisanja moći je i talas privatizacije medija, kada je najveći deo lokalnih i nacionalnih medija
prešao pod direktnu kontrolu SNS.
Način preuzimanja medija govori o mehanizmima koje koriste naprednjaci – nije reč o direktnoj
sili ili državnoj prinudi poput one koju je koristio Milošević (iako ima i primera klasičnog zastrašivanja),
već o korišćenju sofisticiranijih mehanizama u novom, formalno demokratskom i tržišnom, okruženju.
Tako se npr. finansiranjem civilnog društva ili medija resursi raspoređuju bliskim organizacijama i
aktivistima, dok se opozicioni iili nezavisni akteri finansijski iznuruju i stavljaju pod pritisak poreskih ili
inspekcijskih organa. Konačno, koncentrisanje moći je bilo moguće jer su naprednjaci koristili rupe u
sistemu koje su već bile otkivene, kao i malverzacije koje su ranije korišćene, ali su uzurpaciju podigli
na znatno viši nivo i za to nisu pod pretnjom kazne od strane biračkog tela (što bi bio slučaj kod stranaka
bivšeg DOS, poput DSS ili DS).
Šta nam ovo govori o stanju demokratije u Srbiji? Prvo, da demokratija ni za vreme prethodnih
vlada nije bila konsolidovana, niti utemeljena iznad izbornog nivoa, iako je u pitanju bio nesumnjivo
demokratski poredak. Jedan od osnovnih preduslova funkcionisanja demokratije u takvom
institucionalnom kontekstu bila je kakva-takva ravnoteža ključnih snaga, koja je polako počela da
nestaje tokom vlade demokrata, socijalista i G17 (Vladisavljević, 2019). Takođe, razvoj institucija koje
su imale za cilj da prodube kvalitet demokratije i da je osiguraju je bio prespor i traljav. To je omogućilo
da, jednom kada na vlast dođe koalicija koja nema za cilj da poštuje demokratska načela, institucije
pruže ograničen, ali neubedljiv otpor. U kontekstu Hantigntonove teze, jasno je da minimalna
demokratija nije izdržala test. Ipak, ukoliko bi pogoršanje demokratskih standarda imalo cenu koja će
se pokazati na nekim narednim izborima i ukoliko bi opozicija koristila demokratske mehanizme da
sruši vlast, onda bi mogli da prihvatimo stav da jednom osvojena sloboda ne može tako lako da se
izgubi.

3.2.5. Izazovi populizma i anti-partizma

Izbori 2014. su predstavljali sleganje terena nakon izbornog zemljotresa iz 2012. godine
(Klačar, 2014). Nakon izbora 2016. godine Srbija je ušla u novu fazu razvoja partijskog sistema, koja i
dalje traje, što otežava njeno razmatranje. Verovatno najvažnija karakteristika sadašnje faze je upitan
demokratski karakter društva, čime se makar delimično vraćamo na sve ograde koje smo postavljali
prilikom analize partijskog sistema u devedesetim godinama. Druga karakteristika je rekonfiguracija
partijskog sistema ka modelu sistema sa predominatnom partijom, odnosno partijom koja ima
pretenziju na glasove polovine aktivnih birača. Treća karakteristika je postojanje atomizovane i
podeljene opozicije, koju čine stare partije koje prolaze kroz organizacionu i ideološku krizu i nove
partije koje se još uvek nisu konsolidovale. Četvrta karakteristika je povećanje ideološke heterogenosti
partija vlasti i opozicije, kao i pojava populističkih i anti-partijskih ideja na svim stranama političkog
spektra. U ovom poglavlju ćemo, kroz deskripciju sadašnje faze razvoja partijskog sistema, pokušati da
detaljnije analiziramo ove karakteristike.

Grafikon 14: Sužavanje ideološkog prostora 2000-2018. i nastanak novih partija.

Liberalno-kosmopolitske
politike

LDP

Ne DS LDP
davimo
Beograd
G17

DS
URS
DSS DjB
Politička SNS Tržišna
alokacija SPS alokacija

SNS DSS

Dveri SRS
Ideološki prostor koji
zauzimaju
SPS parlamentarne stranke
SRS
Stranke osnovane
posle 2008.
Autoritarno-
partikularističke politike
 Pođimo od partijskog sistema u načelu – od izborne 2014. godine Srbija najviše odgovara
modelu sistema sa predominenatnom strankom. Ukratko, Sartori ovaj sistem razvija po primeru
skandinavskih zemalja u kojima jedna partija (tj. socijaldemokrate) u više izbornih ciklusa osvaja
nadpolovičnu većinu ili je postiže sa manjim brojem koalicionih partnera (Sartori, 2002). Imajući u vidu
da se u koaliciji oko SNS nalaze partije koje bi teško samostalno postojale u statusu relevante partije
(sa eventualnim izuzetkom SPD ili PUPS), ovu koaliciju možemo tretirati i kao jednu partiju. Osnovne
karakteristike sistema sa predominantnom partijom su da se na skoro svim izborima unapred zna
pobednik izbora, te da se preostale partije bore za poziciju koalicionog partnera ili najveće opozicione
partije (koja u demokratskom sistemu ipak ima veliiki uticaj), dok su retko su u stanju da formiraju
vladajuću koaliciju. U idealtipskim skandinavskim prilikama važan deo dominancije vodeće partije je
povezan sa ideologijom, jer njena ideologija postaje ideološki mainstream čitavog društva, pa se i
državne politike poistovećuju sa tim ideološkim pravcem (Sartori, 2002).
Već na prvi pogled imamo tri ograde pri klasifikovanju Srbije u ovu grupu partijskih sistema –
(1) ako Srbija nije kompetitivni/demokratski sistem, onda partijski sistem mora biti klasifikovan u
njegov nedemokratski pandan – sistem sa hegemonijskom partijom41, a ne u sistem sa
predominantnom strankom; (2) bez obzira na tačku (1), nije prošlo dovoljno vremena, ni izbornih
ciklusa da se može govoriti o ustaljenom obliku partijskog sistema, i (3) u Srbiji SNS nema jasno
prepoznatljivu ideologiju, koja je važna u drugim sličnim slučajevima (npr. u slučaju crnogorske DPS to
bi bila ideje crnogorske državnosti i članstva u NATO, dok je u Mađarskoj Fides profilisan kao
konzervativna i nacionalistička stranka). Ipak, najpraktičnije je porediti partijski sistem Srbije sa ovim
modelom, uz spomenute ograde.
Nakon izbora 2014. je došlo do izrazitog sužavanja ideološkog prostora, ali su se na obodima
ideološkog prostora javile reakcije na dominaciju sveobuhvatnih ideja i centripetalnog takmičenja.
Kako nakon izbornih ciklusa 2016-2017. izgleda partijska scena iz ideološke perspektive? Za početak,
SNS je zauzeo centralni prostor partijskog sistema i čvrsto se usidrio oslanjanjući se na pro-evropsku
agendu sa jedne strane i umerenu verziju starih radikalskih ideja, sa druge strane. Ovakva pozicija
podrazumeva zauzimanje izuzetno širokog ideološkog prostora (šire od uobičajenog razumevanja
sveobuhvatnog pristupa) koji u sebi sadrži brojne kontradiktorne ideje. Činjenica da je u koaliciji sa SNS
i anti-evropska stranka poput SNP najbolje pokazuje ovu kontradiktornost. Takođe, ideološke
kontradiktornosti unutar SNS se neguju i promovišu podelom uloga, pa se zna koji ministri promovišu

41
Ovaj sistem podrazumeva dominaciju jedne partije unutar nekompetitivnog sistema; iako izbori postoje,
opozicija je ili preslaba da bi ugrozila dominantnu partiju ili je reč o lažnim opozicijama ili partijama satelitima
vladajuće stranke (Sartori, 2002).
koje ideje i na koji način se održava ukupni balans. Dakle, ovakav ideološki profil nije proizvod
slučajnosti, već strategije. Šta SNS dobija ovim pristupom?
Prvo, SNS je nastao iz SRS i bilo im veoma važno da se udalje od radikalskog nasleđa. To je
značilo da se vrednosna pitanja pomeraju u drugi plan, što je odgovaralo i drugim partijama. Nakon što
se SNS utvrdio u položaju „nove stranke“ i nakon što je različitim merama marginalizovao najveće
protivnike, SNS je mogao da se, u određenoj meri, vrati svojim korenima i da se osloni na stare
radikalske ideje u novom ruhu (umerenija formulacija, pozivanje na mir i dogovor, uz zajedničku
evropsku budućnost). Takva pozicija, puna kontradiktornosti je, istini za volju, moguća samo u sistemu
u kojem je opozicija slaba i u kojem vladajuće partije imaju veliki uticaj na medije (i ograničavaju
propitivanje ideoloških nekonzistentnosti).
Drugo, ovakva pozicija SNS je izuzetno važna zbog pacifikacije opozicije i otežavanja da se stvori
ideološki profilisan otpor. To je, na primer, jedan od razloga vezivanja socijalista za SNS i u situacijama
kada nisu neophodan partner. Za SNS je važno da ima ideološki podeljenu opoziciju – sa jedne strane
desne stranke koje ih kritikuju zbog Kosova i spoljne politike, sa druge strane liberalno-građanske
stranke sa kritikom zbog sporog pridruživanja EU. Sve dok je opozicija u ovakvoj konfiguraciji,
verovatnoća za njihov uspeh i zajediničku akciju koja bi motivisala birače sa obe strane ideološkog
prostora je veoma mala. Dakle, sve dok se SNS drži centra i uživa formalnu podršku iz Brisela, šansa da
se protiv njega formira nekav novi DOS, te da se Vučić prezentuje kao novi Milošević nisu preterano
velike.
Sve ovo nas vodi ka trećoj i četvrtoj tački iz uvoda ovog odeljka i pitanju da li su nove stranke i
populističke ideje koje se pojavljuju u poslednjih godina u stanju da značajnije izmene konfiguraciju
partijskog sistema?
Za početak, podsetimo da populizam razumemo kroz ideacioni pristup, odnosno kao ideologiju
koja tvrdi da je društvo podeljeno na pošten, moralan narod i otuđenu i korumpiranu elitu. Ovo je srž
populizma, koja se ojačava kombinovanjem sa drugim idelogijama ili ideološkim pozicijama (Mudde,
2004). Već na prvi pogled se vidi da populističke ideje mogu imati plodno tlo u Srbiji gde postoji
tradicionalno nizak stepen poverenja u političare i političke institucije, pa se s pravom postavlja pitanje
da li je uopšte moguća politika u Srbiji bez primese populizma (Stojiljković, Spasojević i Lončar, 2015)?
Nasuprot istorijskom utemeljenju populizma, naša teza je da se situacija značajno menja nakon
svetskog talasa populizma, te da se kod skoro svih novih aktera u Srbiji uočavaju populistički elementi.
Dodatno, ovi novi akteri postaju sve uticajniji, što se jasno vidi i iz donje tabele (utisak se može menjati
u zavisnosti od toga da li SNS tretiramo kao novu stranku ili partiju naslednicu, ali za ovu raspravu to i
nije toliko bitno).
 Tabela 4: Sastav Narodne skupštine Republike Srbije 2008. i 2018. godine.
2008. 2018.
Socijalistička partija Srbije 7% (koalicija sa PUPS-JS) 11% (koalicija sa JS)
Demokratska stranka 38% (koalicija sa G17) 6%
Demokratska stranka Srbije 11% (koalicija sa NS) 5% (koalicija sa Dveri)
Srpska radikalna stranka 29% 8%
Liberalno demokratska partija 5% 5% (koalicija sa SDS)
Srpska napredna stranka / 48%
Dosta je bilo / 6%

Pođimo još jednom od trenutno najvažnije partije u Srbiji - u najvažnijim crtama smo opisali
ideološki profil naprednjaka, ali se postavlja pitanje da li kod njih vidimo populističke ideje i da li su one
od značaja za ideološki profil? SNS nastupa iz pozicije „pokreta nezadovoljnih“ (Jovanović, 2013:13)
koji obećava obračun sa korupcijom i značajno smanjenje troškova jer je, kako SNS tvrdi u prvoj
kampanji,„javni sektor preglomazan i prepun kadrova vladajuće koalicije” (Spasojević, 2012:54). Ova
antikoruptivna i neoliberalna pozicija produbljena je tezama o neophodnosti promene mentaliteta
(Vučić je često s divljenjem govorio o “protestantskom duhu” koji nedostaje građanima Srbije) i
merama vlade zasnovanim na štednji u javnom sektoru. U interpretaciji ovih problema uočavamo jasne
populističke elemente – SNS nastupa kao stanka običnog naroda i govori protiv otuđene elite koju čine
DS i G17 (kao stranke simboli petooktobarskih promena, ali i tranzicione korupcije), tajkuni koji su se
obogatili u sumnjivim privatizacijama (sa naglaskom na Miškovića) i međunarodna zajednica koja na
sve to gleda blagonaklono. U ovom tematskom okviru SNS se naslanja na postojeće nezadovoljstvo
građana, koristi kritike koje dolaze iz EU i okreće ih u svoju korist (npr. priča o 24 sporne privatizacije)
i domaćih organizacija civilnog društva (npr. kritika Društva sudija Srbije zbog loše reforme sudstva ili
kampanja za „bele listiće“) u pokušaju da profitira na veoma niskom stepenu poverenja u institucuje i
lošoj oceni stanja demokratije u Srbiji. Zapravo, u klasičnom populističkom narativu, SNS se pozicionira
kao stranka koja brani demokratski režim od uzurpatora koji su prevarili narod.
Ipak, ne želimo da tvrdimo da je SNS isključivo populistička stranka, već da su populističke ideje
uočljiv i važan deo njihovog ideološkog profila, kao i da naprednjacima daju određeni legitimitet,
osvežavaju staro radikalsko ruho i pojačavaju identifikaciju među biračima. Dobar primer ovog
populističkog „osvežavanja“ stare ideologije je i razumevanje drugog (the Other). Ovo pitanje je
osetljivo i naprednjaci činili sve da ga izbegavaju u želji da naglase svoju de-radikalizaciju; sa druge
strane, novo biračko telo nije toliko drugačije od starog radikalskog i određena doza neprijateljstva
prema drugima je morala biti zadržana – dve osnovne outgroups za SNS su međunarodna zajednica i
zemlje/narodi regiona. Ipak u odnosu na oba „neprijatelja“, u poređenju sa SRS, naprednjaci imaju
mekšu poziciju, koriste nejasnije formulacije i pokušavaju da naprave gradaciju između “neprijatelja”.
Tako se istovremeno afirmativno govori o EU integracijama, ali se Brisel kritikuje za rigidan ili čak anti-
srpski stav; o uticajnim državama članicama (npr. Nemačkoj ili Austriji) naprednjaci govore u
superlativima. U odnosu na regionalne teme, SNS ističe da je za pomirenje i regionalnu saradnju, ali
istovremeno kritikuje položaja Srba u Hrvatskoj koji „ne doprinosi regionalnoj saradnji i unapređenju
odnosa dve države” (Stojiljković A., 2012). Ova slojevitost (i delimična kontradiktornost) poruka
vremenom sve više raste, pa će se unutar stranke javiti podela posla u odnosu na komunikaciju sa
različitim ciljnim grupama. U najvećem broju slučajeva će Vučić biti zadužen za pomirljive tonove i
smirivanje strasti, dok će njegovi bliski saradnici imati ulogu pokretača verbalnih sukoba (npr. ministri
Vulin i Stefanović tokom migrantske krize u odnosu prema zvaničnom Zagrebu). To naravno ne znači
da od Vučića nikada nećemo čuti oštrije izjave; naprotiv, u odnosu prema opoziciji skoro svi
predstavnici SNS su podjednako ratoborno nastrojeni.
Populističko kod SNS možemo posmatrati kroz način vladanja i razumevanja politike (o čemu
dosta govori i pomenuti odnos prema opoziciji). Kako je reč o desnom populizmu, SNS dolazi u sukob
sa principima liberalne demokratije i idejama pluralizma, kao i Fidesa i PiS (Spasojević, 2019). Ti sukobi
su kod SNS najuočljiviji u odnosu prema opoziciji ili civilnom društvu, kao i regulatornim i nadzornim
telima uvedenim nakon 2000. godine. U skoro svim ovim konfliktima SNS se poziva na vlast većine i
podrškom naroda opravdava nedostatak poštovanja političke manjine ili razumevanja za kritike i
zahteve koji dolaze od ombudsmana ili poverenika za informacije od javnog značaja. Kao i u slučaju
poljskog PiS, kada su u poziciji da postavljaju nove rukovodioce ili upravljačke organe institucija,
nameštenje dobijaju kadrovi bliski vladajućim partijama, čime se gubi nezavisnost i smisao ovih tela.
Neprijateljski odnos je posebno vidljiv i prema predstavnicima nezavisnih i istraživačkih medijskih kuća
koje SNS optužuje za napade na narod i državu, neprijateljsko delovanje i finansiranje iz inostranstva.
Ovi napadi se orkestirano iniciraju od strane lidera ili organa SNS, ali i tabloida koji su bliski stranci.
Ako su sučeni kritikama, neprednjaci se sakrivaju iza teze da nema ozbiljnijih prigovora o
načinu njihovog vladanja od strane EU, te da oni vode državu u dobrom pravcu (ova pozicija je donekle
dovedena u pitanje izveštajem Evropske komisije o napretku Srbije iz juna 2019, na šta ćemo se vratiti
malo kasnije). U odnosu međunarodne zajedinice prema SNS se najbolje vidi zašto je pojam
stabilokratije postao tako popular i uticajan.
Nešto drugačija interpetacija populizma u srpskim okolnostima se može videti na primeru
stranke Dveri koja je formalno registrovana 2015. (iako od 2012. ima političku organizaciju koja
učestvuje na izborima) i koja se može razumeti kao suverenistički i tradicionalistički odgovor na
petooktobarske promene. Dveri su zanimljive jer su, za razliku od većine partija u Srbiji, nastali iz
društvenog pokreta Dveri i potisnutog, u javnosti slabo prisutnog, desnog, nacionalističkog i
konzervativnog civilnog društva. Dveri su, zbog ovakve osnove, po organizacionom modelu slični
poljskim populistima ili italijanskim grass-root partijama-pokretima.
Za razliku od starih desničarskih stranaka u Srbiji koje svoje pozicije primarno grade na
nacionalizmu, pitanju statusa Kosova i anti-evropeizmu i koje u ideološkom kontekstu razumemo kao
ishod raspada Jugoslavije, Dveri su primarno profilisane kao društveno konzervativnu partiju
zasnovanu na pravoslavlju, tradiciji i porodičnim vrednostima. To ne znači da se Dveri ne zalažu sa
opstanak Kosova u sastavu Srbije, niti da su evrofilni, već da su kulturno-vrednosni stavovi o društvenim
pitanjima u prvom planu ove stranke (Vukov, 2013). Stranka nastaje u upražnjenom ideološkom
prostoru koji nastaje povlačenjem SNS ka centru i smanjenjem političkog uticaja SRS.
Dveri su najbolji primer nove desnice i desnog populizma u Srbiji. Snažan diskurs o
“odnarođenim elitama” koje su preuzele vlast nakon 2000. godine Dveri čini najbližim idealtipskom
modelu zapadno-evropskih desnih populista; ova bliskost ojačana je idejom o Briselu kao centru moći
koji nameće vrednosti suprotne narodnom i većinskom uverenju, ali i snažnim anti-imigrantskim
stavovima (iako je migrantsko pitanje u Srbiji ostalo perfireno, čak i tokom dve godine migranstke
krize). Dveri se i u ekonomskim politikama slažu sa zapadno-evropskim pandanima zagovarajući
ekonomski protekcionizam i olakšavanje položaja domaćim privrednicima u odnosu na globalnu
konkurenciju. Populistička dimenzija očituje se i u činjenici da Dveri „oštro kritikuju ne samo vladajuće
stranke, već i ceo partijski i stranački sistem” (Vukov, 2013:414).
Upravo na kritici partijskog i političkog sistema je nastao još jedan novi politički projekat –
Dosta je bilo. Ovu grupu građana osnovao je Saša Radulović, ministar finansija u kratkotrajnoj vladi
SNS-SPS (nakon izlaska URS iz vlade). Radulović je u vladu ušao kao nepartijska (ekspertska) ličnost, ali
nije bio nepoznat javnosti jer je pisao blog o ekonomskim temama. Nakon izlaska iz vlade Radulović je
kritikovao “nesprovođenje najavljenih reformi, partijsko zapošljavanje i visok nivo korupcije i
netransparentnosti u celokupnom radu Vlade” (Avakumović, 2017:161), čime je definisao i buduću
ideološku poziciju DjB – naglasak na transparentnosti i odgovornosti, utemeljen u idejama
meritokratije (kao negacije stranačkog zapošljavanja i postavljanja nestručnih ljudi na javne funkcije) i
neoliberalizma (fokusiranog na kritiku visokih subvencija koje Srbija daje stranim investitorima). Uspeh
DjB i visok intenzitet podrške koji su imali među članovima i biračima, pokazuju da su odabrane teme
dosta dugo potiskivane sa političke agende, ali da su (iako sa različitim interpretacijama) prisutne kod
većine novih stranaka. Tako na primer, DjB deli ideju smanjenja javnog sektora i kritiku
subvencionisanja stranih poslodavaca sa SNS (naročito u opozicionoj fazi SNS), dok sa Dverima deli
kritiku partijskog i političkog sistema. Ipak, kako se DjB u svom anti-partizmu ne poziva na narod, niti
zagovara antipluralističke ideje, stranka se ne može klasifikovati kao populistička. Takođe, igranje na
kartu meritokratije, obrazovanja i stručnosti, DjB daje određenu dozu elitizma, što se u vidi i u načinu
predstavljanja ideja, ljudima koji istupaju ispred stranke, ali i iz profila biračkog tela.
 Tri stranke analizirane kroz populistički okvir predstavljaju najvažnije nove aktere nastale
nakon 2008. godine. Ipak, ovaj spisak ne bi bilo opravdano zatvoriti bez dva kandidata koja su igrali
značajnu ulogu na predsedničkim izborima 2017. godine i jedne nove građanske liste koja je
učestvovala na lokalnim izborima u Beogradu 2018.
U medijskom smislu najviše pažnje je privukla pojava Ljubiše Preletačevića Belog, fiktivnog
kandidata (koga je na izborima “igrao” Luka Maksimović) i predsednika fiktivne stranke SNP (Sarmu
prob’o nisi). Beli je, nastupajući iz satirične pozicije, imenom, imidžom i „argumentacijom“ kritikovao
korupciju, profesionalizaciju politike, učestalu praksu preletanje iz stranke u stranku i otuđenost
političara od građana. Njegova parodijska (i izuzetno viralna) kampanja bila zasnovana na sloganu
“Samo jako” i uključivala je očigledno preterana obećanja biračima, lažnu kupovinu glasova i
malverzacije, kao i brojne parodije na uobičajene kampanje u Srbiji. Beli je na predsedničkim izborima
2017. osvojio 9,5% glasova, iako je bio kritikovan od strane opozicione javnosti kao neko ko skreće
pažnju birača sa pravih tema. Ipak, kao kandidat koji je otvoreno kritikovao Vučića nije bio aktivno
napadan od opozicionih kandidata, a lider DjB Saša Radulović je čak podržao njegovu kanididaturu
(nakon što je propao njegov plan da se opozicija ujedini oko zajedničkog kanidata). Pojava Belog nam
u značajnoj meri govori o stepenu nepoverenja građana u političke aktere i potrazi za novim opcijama,
ma kako komične i neutemeljene one bile. U ideološkom smislu, Beli se više može razumeti kao simbol
anti-partizma i prezira ka političarima, a manje kao eksponent populizma, iako se u njegovim idejama
(ma kako parodijske bile) mogu uočiti populističke dimenzije.
Kao svojevrsni kontrateg populističkom talasu u Srbiji možemo uzeti kandidaturu Saše
Jankovića na predsedničkim izborima. Janković je 8 godina radio kao prvi izabrani zaštitnik građana, ali
je najveću pažnju javnosti privukao nakon afere Savamala ušavši u sukob sa Vučićevom vladom pri
pokušaju da natera nadležne organe da sprovedu istragu. Janković je na predsedničkim izborima
nastupio uz podršku Demokratske stranke i brojnih istaknutih intelektualaca bliskim građanskom,
liberalnom krilu, ali i drugim strankama nekadašnjeg DOS. Jankovićev ideološki profil nije bio
populistički; ipak, i kod njegove kandidature se uočavaju elementi nezadovoljstva postojećim
strankama – on nastupa kao novo, ne-političko lice, kao stručnjak dokazan u svojoj oblasti, a podrška
Demokratske stranke (od izuzetnog značaja u smislu infrastrukture, političkog iskustva i rada na terenu)
se taktički skriva zbog lošeg rejtinga. Njegova kandidatura zanimljiva je i iz perspektive DS koja je
procenila da je bolje da podrži kandidata koji odgovara njenom biračkom telu, nego da po svaku cenu
traži kandidata u svojim redovima. Ovo nam indirektno potvrđuje i da je svest o krizi starih partija
prisutna i unutar njih, te da su u određenim okolnostima spremne na ustupke i fleksibilne poteze. Ipak,
nakon relativno uspešne kampanje, Janković je odlučio da osnuje Pokret slobodnih građana (PSG) iz
kojeg je svojevoljno otišao nekoliko meseci kasnije u političku penziju.
 Konačno, izbori za skupštinu grada Beograda (uvek od velikog značaja zbog političkog,
ekonomskog kapitala prestonice i velikog broja birača) doneli su pojavu nove leve grupacije –
građanske liste Ne da(vi)mo Beograd! Ova lista izrasla je na protestima protiv projekta “Beograd na
vodi” i afere Savamala, ali je i ranije kritikovala urbanistička rešenja, podređenost krupnom kapitalu,
mala ulaganja u javne prostore i opštu komercijalizaciju grada. Imajući to u vidu, Ne da(vi)mo Beograd
je po svom ideološkom profilu bliska španskim građanskim inicijativama Ahora Madrid (Madrid sada)
i Barselona en comu (Barselona za nas) i predstavlja levu varijaciju populizma koja insistira na
otuđenosti političkih elita, distanci od političkih partija i uvođenju građana (budući da je termin narod
u srpskom jeziku prepoznat kao deo nacionalne, suverenističke tradicije) u politiku.

3.2.5.1. Uticaj populizma na partijski sistem u Srbiji

Detaljnije poređenje 6 spomenutih aktera bilo bi neopravdano i teško izvodljivo zbog velike
razlike u njihovoj političkoj moći, periodu postojanja i razvijenosti ideoloških platformi. Za ovu analizu
najvažnije je bilo ukazati na zajedničke motive koji stoje iza ovih kanidatura, na ideološke koncepte
koje dele, ali i na različite interpretacije sličnih problema.
Imajući u vidu izneto, može se govoriti o veoma različitim razumevanjima populizma, kao i
ideološkim pozicijama koje su blizu populističke, ali ne spadaju u nju. Iako Srbija nije u prvom planu
međunarodnih izveštaja i istraživačkih tekstova kada se govori o poslednjem talasu populizma, više
nego očigledno je da se populističke ideje lako uočavaju kod novih aktera, kao i da ideacioni pristup
ima zanačajan eksplanatorni potencijal u odnosu na aktuelnu fazu razvoja partijskog sistema. To
naravno ne znači da među starijim strankama ne postoje populističke ideje – na kraju krajeva, Mude
klasifikuje SRS kao populističku stranku (Mudde, 2000), ali se kod novih stranaka ove ideje uočavaju u
većoj meri. To je pre svega posledica podsticajnih uslova koji postoje na političkoj sceni – sa jedne
strane, izuzetan stepen nepoverenja u političke aktere i uverenje u otuđenost i korumpiranost
političkih (ali i ekonomskih) elita, i sa druge strane, izuzetno sužen ideološki prostor što omogućava da
“tanke” populističke ideologije i izborne platforme ne deluju nerazvijeno.
U odnosu na savremeni talas populizma slučaj Srbije je zanimljiv jer pruža brojne varijacije
populističkih politika. U poređenju sa drugim istočnoevropskim zemljama, Srbija ima zajedničke
karakteristike sa Mađarskom i Poljskom, jer se u sve tri zemlje na vlasti nalaze populističke stranke koje
dominiraju partijskim sistemom. Ipak, slučaj SNS je dodatno intrigantan jer je SNS formalno pro-
evropske orijentacije i jer, za razliku od Fidesa i PiS-a, pokušava da izbegne identitetna pitanja kao
osnovnu liniju prepoznavanja. Ova taktika je posledica transformacije SNS ka centru političkog spektra
i pokušaja da se umanji ideološki prtljag. Ipak, ideološki profil SNS nije tako jednostavan – niti je u
pitanju samo populistička stranka, niti su se u potpunosti odrekli nacionalističke politike i prihvatili pro-
evropsku agendu. Zapravo, reč je o dobro osmišljenom programskom balansu koji stranka održava;
činjenica da je SNS zauzeo centar političke scene, da ima veliku podršku birača i slabu i podeljenu
opoziciju joj olakšava takvo ponašanje. Naravno, ne smemo zaboraviti medijsku dominaciju koja
omogućava ovakav ideološki profil. Konačno, primer SNS nam pokazuje adaptabilnost populizma, kao
i mogućnost da se populističke ideje zadrže i kada stranka dođe na vlast.
Stranka koja se najviše uklapa u dominantni model savremenih populističkih stranaka su Dveri
– stranka nove desnice, koja promoviše pravoslavne vrednosti i anti-imigrantske stavove. Stranka je
zanimljiva zato što kombinuje uobičajene nacionalističke elemente sa društvenim konzervativizmom,
što nije bio slučaj kod SRS i SPS. Na drugoj strani političkog spektra pojavila se inicijativa Ne da(vi)mo
Beograd koja intepretira populizam na levom krilu kroz anti-elitističku i anti-partijsku poziciju,
participaciju građana i direktnu demokratiju.
Konceptualna mapa populizma u Srbiji nam omogućuje i da ukažemo na granice između
populizma i sličnih pojava. U ideloškom smislu to je najočiglednije kod Dosta je bilo čiji anti-partizam i
želja “da ovi odu, a da se oni ne vrate” (slogan sa poslednjih beogradskih izbora) nisu podržani anti-
elitističkim stavovima an general, niti pozivanjem na narod, što nam omogućava da ih razdvojimo od
populističke grupe. Sa druge strane, nacionalističke ideje i korišćenje koncepta “drugog” kod SRS ili SPS
(što često koriste u spoljno-političkim ili regionalnim pitanjima) nisu po sebi populističke ukoliko
nedostaje interpretiranje podeljenosti društva kroz opoziciju narod-elita.
Teško je proceniti domet populističkog talasa u Srbiji. Ako se fokus stavi na SNS i populističke
elemente, jasno da oni objašnjavaju značajan deo i uspeha i ideologije, ali i način vladanja SNS. Ovo je
posebno značajno zbog sve češćeg isticanja savezništva koje SNS pravi sa Orbanom, ili zapadno-
evropskim populistima kao što su austrijski premijer Kurc ili italijanski ministar policije Salvini.
Postojanje vladajućih populista i činjenica da su naprednjaci iskoristili prvi nalet populističkog
talasa, otežava uspeh drugih stranaka na populističkim osnovama. Dveri su za sada u najboljem
položaju, jer deluju kao stranka koja ima šansu da preživi inicijalnu fazu konsolidacije. Njihov ulazak u
Savez za Srbiju pokazuje koalicioni potencijal i povezanost sa drugim strankama; opasnost za Dveri je
da “pomeranjem ka centru” izgube deo svoje baze, kao što se već desilo prilikom prerastanja u stranku
ili izbacivanjem radikalnijih poslanika. Ipak, deluje da je Obradović uočio ideološku nišu u kojoj su Dveri
relativno bezbedne i bez konkurencije. Dugoročno je pitanje da li se u Srbiji može graditi stranka
desnice prvenstveno na idejama društvenog konzervativizma ili su nacionalna pitanja i dalje jedini pravi
pokretač birača u ovom ideološkom polju.
Druge stranke koje smo obradili u populističkom ključu za sada nisu pokazale dovoljno da bi ih
ozbiljnije razmatrali. Poslanički klub DjB se raspao na pola mandata, kao i čitava organizacija, pa je
pitanje da li je išta ostalo od velike energije koja je donela izborni census 2016. godine. Na isti način je
prošao i Saša Janković, iako deluje da “njegov” PSG ima neke šanse pod rukovostvom glumca Sergej
Trufunovića. To nas vraća na pitanje: da li ideje anti-partizma mogu da donesu prevagu opozicionim
partijama? To je dilema koja će, makar do prvih izbora, ostati na snazi i za novi levi blok – Građanski
front, formiran oko inicijative Ne Davimo Beograd, kraljevačkog Lokalnog fronta i niškog Udruženja
stanara.

3.2.6. Koji su mogući pravci daljeg razvoja?

Partijski sistem Srbije je u početnim fazama razvoja pratio očekivane faze i bio lako uporediv
sa drugim istočnoevropskim sistemima. Ipak, u svojoj kasnoj fazi struktuiranja, javila su se odstupanja
koja možemo povezati sa vlašću SNS. Gledano iz Bjelašakove perspektive, partijski sistem je nakon faze
pluralizacije trebalo da uđe u poliarhijsku fazu koja podrazumeva uspostavljanje jasnih i trajnih veza sa
civilnim društvom i konsolidaciju pluralističke demokratije. U realnosti, došlo je do konsolidovanja
jedne dominantne stranke, sa jedne strane i atomizacije stranaka opozicije, sa druge strane.
Modernistički deo partijskog sistema je, dakle, regresirao ka stadijumu fragmentacije. Situacija je
dodatno zaoštrena opadanjem kvaliteta demokratije, što znači da će se čitav sistem bar još neko vreme
nalaziti u stanju nekonsolidovanosti i slabe institucionalizacije. Naravno, između stanja demokratije i
stepena institucionalizacije stoje jake kauzalne veze.
Gledano iz ideološke perspektive, partijski sistem se od izbora 2014. godine kada je došlo do
najvećeg sužavanja ideološkog prostora nalazi u postepenoj ekspanziji. Povećanje ideološke distance
za sada nije dovoljno da preokrene smer takmičenja iz centripetalnog u centrifugalni. Za ovo je zaslužna
taktika najjače partije koja zauzima široki prostor centra političke scene. SNS je tokom poslednjih
godina vlasti „unapredio“ svoj sveobuhvatni pristup tako da on danas ne podrazumeva samo
„pomeranje u centar“ iz nekadašnje radikalske pozicije, nego i zastupanje skoro svih mogućih
ideoloških pozicija (naročito ako se posmatra celokupna izborna/vladavinska koalicija oko SNS).
Takođe, uže jezgro SNS ideologije se poslednjih godina pomerilo ka radikalskim korenima, pre svega u
vezi sa Kosovom i regionalnim temama. To pokazuje da se SNS oseća sigurno u svojoj poziciji, te da je
prošla faza „dokazivanja“ raskida sa radikalima.
Postoje tri važna preduslova koja omogućuju ovakvo pozicioniranje SNS: (1) skoro potpuna
dominacija nad medijskim sistemom i odsustvo političke debate koja bi pokazala slabe tačke SNS
pozicija, (2) legitimitet koji SNS dobija od međunarodne zajednice, u stabilokratskom okviru i kroz
uverenje da će pregovori s Kosovom dati neki rezultat tokom mandata SNS i (3) večiti klijentelistički
karakter vlasti u Srbiji i mogućnost da se proizvodnjom poslova, stranačkim zapošljavanjem i
patronažama kupi izborna podrška. Svaki od ova tri preduslova u nekom trenutku može prestati da
postoji (ili se umanjiti u nekoj meri), što će uticati na SNS da ponovo re-definiše ideološke prioritete.
 Lagodna pozicija SNS omogućena je i stanjem opozicije. Naravno, položaj opozicije
prvenstveno proizilazi iz nedemokratskog karaktera poretka i medijske i institucionalne
marginalizacije, ali se opozicija suočava i sa drugim problemima. Gledano iz ideološke pozicije, opozicija
je grupisana u blokove duž skale modernizam - tradicionalizam, a blokovi su ispresecani i dodatnim
linijama podele. Jedna linija se tiče populističkog izazova, odnosno podele između novih i starih partija,
a druga odnosa prema vlasti. Tako na primer, tradicionalistički blok u sebi sadrži SRS (koja se prema
SNS odnosi kao i nekada prema socijalistima, i nalazi se u poziciji „lažne opozicije“) i DSS, ali i novije
stranke Dveri i SPAS42. Na modernističkoj strani, pored DS i SDS, tu su i Pokret slobodnih građana i
Građanski front, ali i LDP i LSV čiji je odnos prema SNS u najmanju ruku neodređen. Konačno, negde
između ova dva bloka nalaze se Narodna partija, Stranka slobode i pravde, Pokret za preokret, Dosta
je bilo, Stranka moderne Srbije i još neke manje stranke. Skoro da svaki deo široke vladajuće koalicije
ima ideološki pandan u opozicionom bloku. Ovakva „paralelna“ konfiguracija skoro da onemogućava
ideološke rasprave i programske borbe, forsira personalizaciju politike i fokusiranje na stav prema
Vučićevoj vlasti.
Kako se iz ove situacije dalje može razvijati partijski sistem? Pre svega, jedan deo tema koje su
oblikovale scenu tokom poslednjih 10-ak godina je izgubio na privlačnosti i potrebno je pronaći nove
teme ili načine da se stare reartikulišu. Na primer, odnos prema EU je dugo godina bio najbolji prediktor
biračkog opredeljenja. Nakon što su naprednjaci prihvatili EU intergacije i nakon što je proces
integracija usporen i stavljen pod znak pitanja krizom same Unije, ovaj politički simbol je izgubio na
značaju i privlačnosti kod birača. To ne znači da je razlika između modernističkog i tradicionalističkog
dela političkog spektra nestala, već da modernističke stranke moraju da pronađu novi način
artikulisanja “evropskih” poruka. Sa druge strane, pitanje Kosova se nakon nekoliko godina vratilo pri
vrh agende; o razlozima se može debatovati, ali se čini da postoji rastući pritisak međunarodne
zajednice na Beograd i Prištinu da dođu do dogovora. Iako je 2008. javnost podržala DS u sklapanju
sporazuma sa Prištinom, a zatim i 2013. SNS za Briselski sporazum, tradicionalističke snage i dalje mogu
da izvlače određenu izbornu korist iz Kosovskog pitanja. Ipak, dosadašnji razvoj partijske scene nam
pokazuje da se ta korist postepeno smanjuje.
U kontekstu smanjenja značaja starih tema, može se tvrditi da će se otvoriti mesto za nove
ideje. Populistički nalet poslednjih godina pokazuje određen broj novih ideja; ipak, neuspeh nekih
stranaka (poput DjB) da se konsoliduju će u obeshrabriti i poskupeti nove pokušaje. Istovremeno,
deluje da stare opozicione partije pokušavaju da se pregrupišu i ponovo postanu relevantan protivnik
SNS. Ujedinjavanje različitih delova DS ili stvaranje Saveza za Srbiju mogu biti najave takvih trendova.

42
U ovom odeljku ćemo izlistati sve stranke koje su aktivne na sceni u vreme pisanja knjige, bez obzira da li bi
ispunile stroge kriterijume relevantnosti.
 Kao i do sada, istraživači javnog mnenja i političkih partija će ukazivati na značaj ekonomskih
tema i na upražnjeno mesto socijaldemokratske pozicije, ali i na ograničenja aktera da zauzmu to
mesto. Ipak, kao i do sada, utisak je da će partije ići utabanim stazama i reciklirati postojeće narative.
Ovaj pristup će biti ojačan ukoliko se nastavi produbljivanje krize demokratije, jer će u takvoj situaciji
ideološke i programske koncepcije još jednom otići u drugi plan, a podela u odnosu na vladajuću većinu
(tzv. regime cleavage) preklopiti čitavu scenu kao i u slučajevima izbora 1996, 2000. ili 2012. godine.
Da li bi bilo moguće formulisati neke konkretnije scenarije? U pojednostavljenoj verziji, razvoj
partijskog sistema možemo posmatrati kroz položaj ključne stranke. Naprednjaci već nekoliko godina
imaju predominantan položaj, pa je zadržavanje tog statusa preduslov stabilnosti sistema; ipak, budući
da SNS nije institucionalizovana stranka jer previše zavisi od Vučića i njegovog (izbornog) uspeha, kao
i da je kriza demokratije sve dublja, nije tako izvesno da će naprednjaci i dalje moći da balansiraju
između multiplikovanih zahteva bez većih troškova i posledica.
Mogli bi da kažemo da na njihov status utiču dva potencijalna pritiska: domaći i spoljni. U
elemente domaćeg pritiska spada sposobnost opozicije da se efikasnije suprotstavi vladajućoj većini;
imajući u vidu razvoj situacije, ovaj otpor mora u značajnoj meri biti artikulisan vaninstitucionalnim
mehanizmima, poput građanskih protesta s kraja 2018. godine, što znači da će zahtevati određeni
angažman i trošak građana. Spremnost na ovo će, pored sposobnosti opozicionih aktera da motivišu
građane, zavisiti od njihove procene da je moguće da opozicija pobedi vlast (tj. izvesnost uspešnog
ishoda), te da li su životni uslovi ugroženi u meri da je neophodno političko agnažovanje? Na primer,
iako su građani koji su zainteresovani za politiku vrlo nezadovoljni stanjem demokratije, njihov broj
nije dovoljan i potrebno im je omasovljenje. Opoziciji bi posao olakšalo pogoršanje međunarodnog ili
ekonomskog položaja (npr. kao u slučaju ekonomske krize s kraja devedesetih). Ipak, stepen siromaštva
u Srbiji nas konstanto podseća da troškovi socijalnog mira nisu toliko veliki, naročito u iole povoljnim
međunarodnim okolnostima.
Elementi spoljašnjeg pritiska se odnose na međunarodnu zajednicu i njihove želje i planove u
vezi sa dva važna procesa: pregovorima Beograda i Prištine i daljim Evropskim integracijama. Oba
procesa su važna za SNS, ali bi se moglo tvrditi da u oba procesa imaju za cilj da izbegnu brze i konačne
odluke. Drugim rečima, SNS odgovara da se pregovori sa Kosovom (ili bar primena dogovorenih
sporazuma) rastegnu još neko vreme, dok je za EU integracije važno da se kako-tako kreću unapred
(naročito imajući u vidu manjak entuzijazma na obe strane). U međunarodne aktere treba ubrojati i
organizacije poput MMF čije prisutvo utiče na percepciju stabilnosti i daje legitimitet ekonomskim
merama vlade. Takođe, deo ove jednačine je i već tradicionalno balansiranje između EU i Rusije, što sa
napretkom u pristupnim pregovorima i pri zategnutim odnosima Moskve i Brisela postaje sve teže.
Naravno, između spoljne i unutrašnje dimenzije postoji jasna veza; što je opozicija jača, to će SNS biti
podložniji pritiscima međunarodne zajednice i obratno.
 U odnosu na ova dva pritiska, a imajući u vidu stanje partijskog sistema, možemo da
formulišemo 4 načelna scenarija, dva vezana za vlast, a dva usmerena na opoziciju (iako su oni, naravno
u stanju zavisnosti).
Prvi scenario možemo nazvati “stabilokratski status quo” i podrazumeva srednjoročnu
nepromenljivost situacije, odnosno situaciju poput Mađarske u kojoj vladajuća stranka suštinski nije
ugrožena od opoziconih aktera. Do nje može doći ukoliko SNS nastavi da dominira političkom scenom
i ako uspe da izbegne veliki međunarodni pritisak, tj. ako zadrži stabilokratski okvir u kome Brisel ili
Vašington u Vučiću vide pouzdanog partnera. Konkretnije, do ovoga može doći u slučaju sklapanja
dogovora sa Prištinom ili nastavka pregovara na nivou koji bi zadovoljio međunarodnu zajednicu.
Dodatni preduslov za ovaj scenario je da opozicija ostane razjedinjena po linijama koje smo spomenuli,
odnosno da glavna opoziciona koalicija ne pređe oko 25% glasova, čime bi se stvorili uslovi da socijalisti
počnu da razmišljaju o promeni strane. Dakle, za ovaj scenario je važno da SNS ostane u centru spektra,
odnosno da opozicija ostane ideološki heterogena.
Drugi scenario, „radikalizacija naprednjaka“ podrazumeva da SNS bude suočen sa
konsolidacijom opozicije i/ili pritiskom da ispuni nešto oko Kosova, pa odustane od saradnje sa
međunarodnom zajednicom i klizne ka starim radikalskim pozicijama. Ovaj scenario će uvek biti na
raspolaganju SNS, ali je važno naglasiti da nakon njega nema povratka na umerene pozicije. Da je SNS
izveo ovaj scenario 2012. godine, verovatnoća za uspeh bi bila mala, jer su birači dali podršku
promenjenom SNS i ne bi tako lako podržali povratak starog ruha. Ipak, nakon 7-8 godina vlasti i
konstantne kampanje koja u mnogim elementima podseća na stare radikale, moguće je zamisliti
scenario radikalnog skretanja u desno. Dugoročno gledano, ovaj scenario bi značio politički ćorsokak
za Vučića, ali je pitanje koliko bi vremena bilo potrebno da se okupi opozicioni blok sposoban da pobedi
naprednjake. Ipak, ovakva ideološka promena bi verovatno ubrzala proces i stvorila povoljnije uslove
za opoziciju (uključujući i međunarodnu podršku).
Treći scenario, “stvaranje novog DOS-a”, je delimično komplementaran sa “radikalizacijom
naprednjaka”, mada je moguće da se desi i bez reideologizacije SNS. Ovaj scenario je delimična izmena
stanja kakvog ga danas vidimo – sa jedne strane su naprednjaci i socijalisti, sa druge ujedinjena
opozicija koja ima veći izborni potencijal od onoga što krajem 2019. pokazuju istraživanja javnog
mnenja. To znači da bi opozicija morala bolje da iskoristi svoje šanse i mobiliše građane, pri čemu bi
preduslov ikakvog uspeha bilo stvaranje široke koalicije, odnosno novog DOS-a. Preduslov ovog
scenarija je stvaranje „režimskog rascepa“ (regime cleavage), što znači da bi osnovna linija saradnje
opozicije bila kritika Vučića i pokušaj da se on poistoveti sa nekadašnjom Miloševićevom pozicijom.
Ipak, iako je DOS bio heterogena koalicije, neki zajednički ideološki blok je postojao, ili je sama
kampanja bila tako postavljena da su mnogi u nju učitavali svoje vrednosti. Dakle, za uspeh ovog
scenarija biti potrebno još nešto, osim nezadovoljstva postojećim stanjem.
 Četvrti scenario, nazvan “dve kolone” je zasnovan na ideji da se opozicija podeli na dva
ideološka bloka – jedan bliži tradicionalističkom polu i drugi bliži modernistima. Na ovaj način bi birači
bili motivisaniji da glasaju za ideološki homogenije stranke, odnosno manje demotivisani ideološki
neprihvatljivim koalicionim partnerima. U ovaj scenario se uklapa i pojava novih aktera – iako je za
sada samo Građanski front ima nekakvu šansu da se profiliše, pre svega zbog utemeljenosti u biračkoj
bazi, civilnom društvu i određenom iskustvu aktivista, kao i zbog toga šta je ideološki prostor za ovakvu
opciju godinama otvoren. Varijacije ovog scenarija bi, naravno, zavisile i od reakcije vlasti – u slučaju
sklapanja sporazuma o Kosovu, potencijalno nezadovoljstvo bi ojačalo tradicionalistički blok, dok bi
nevolje u evropskom projektu, snažile modernističko krilo. Ipak, ovakav scenario podrazumeva
značajne probleme oko eventualnog formiranja vlade koja bi bila formirana od stranaka iz dve kolone,
da ne govorimo o sprovođenju politika. Ipak, u ovom scenariju bi osnov saradnje bilo ponovno
uspostavljanje demokratskog poretka, kao i u trećem scenariju.
Ovakvo razmatranje alternativa nas vodi do još jedne nepoznate – naime, da li će SNS nakon
što dođe do prve izborne krize, doživeti brz pad (poput brzog rasta) ili će biti u stanju da zadrži podršku
još neko vreme? Pitanje se može postaviti i iz drugog ugla: da li bi SNS bio u stanju da vlada sa manjom
podrškom i u koalicijama u kojima ne bi bio toliko dominantan? Za sada smo videli da je to problem,
pre svega zbog želje da se kontroliše svaki deo političkog procesa i zbog neutoljive žeđi za političkom
moći. Ipak, do sada nismo videli kako Vučić razmišlja u situaciji kada je prinuđen da podeli vlast ili da
izgubi neku polugu moći pa bi procena o tome bila čista spekulacija.