ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ИЗБОРНОГ ПРАВА*

Политичка социологија и политикологија применом математичких

модела и симулацијом различитих варијанти изборног система давно су указале
на утицај изборног система, како на партијски систем тако и на конституисање
представничког тела. Покушај да се утицај изборног система на партијски и
парламентарни систем преточе у социолошке законе у суштини није успео.
Дискусију коју је покренuо Морис Диверже о утицају већинског изборног
система, а који је уобличио у три хипотезе, наставили су да проверавају Даглас
Ре, Ђовани Сартори, Дитер Нолен, итд. На основу низа изборних циклуса у
великом броју земаља ови и други теоретичари покушавали су да успоставе везу
између типа изборног система и степена репрезентативности. Сви њихови
налази своде се на закључак да се могу уочити тенденције које одређени тип
изборног система – путем начина кандидовања, поступка гласања, изборне
јединице и посебно формуле за транспоновање гласова у мандате – производи,
али да се оне тешко могу уобличити у законе. Једноставно, велики је број
изузетака који могу демантовати уочене тенденције.1
Изборни систем је неспорно "најманипулативнији" инструмент политике,
како каже Сартори. Генерално посматрано, већинском изборном систему
приписује се да производи двостраначки партијски систем, натпредстављеност
односно потпредстављеност политичких странака, једностраначку хомогену
владу, неадекватну представљеност мањина – политичких, верских,
националних, језичких и сл. Насупрот томе, пропорционални изборни систем
води развоју вишестраначког система, већој сегментацији партијске сцене,
коалиционим владама и адекватном представљању свих интереса у
представничком телу. Овај кроки основних типова изборног система у суштини
је само увод у политичке последице које је изборни систем произвео у
конституисање Народне скупштине Републике Србије у појединим изборним
циклусима.2

* Хрестоматија, 2020.
1
Nohlen, Dieter (1992) Izborno pravo i stranački sustav, Školska knjiga, Zagreb,str. 28.
2
Сартори, Ђовани (2003) Упоредни уставни инжињеринг, "Филип Вишњић", Београд,
стр. 47-53.

1
 Од 1990. године, у девет изборних циклуса, примењени су већински и
различити модели пропорционалног изборног система. Практично, само
изборни циклус 1992. и 1993, као и 2000, 2003, 2007. и 2008. године, одржани су
по идентичним законским правилима. Честе промене изборног система
последице су интензивних партијских сукоба. Штавише, изборни систем
представља једну од осовних линија расцепа на страначкој сцени Србије у
посматраном периоду. На првим изборима 1990. године примењен је већински
изборни систем. На два наредна изборна циклуса 1992. и 1993. године
практикован је пропорционални изброни систем са 9 изборних јединица и
Д'Онтовом формулом за расподелу мандата. На изборима 1997. године повећан
је број изборних јединица на 29, а 2000. године Србија је претворена у једну
изборну јединицу. Остале промене у изборном систему биле су спорадичне и
минорне. Већ из овога се види да је основни конфликт у погледу изборног
система базиран на величини изборне једиице, а да су остали елементи изборног
система који такође имају снажно дејство на резултате изборног процеса –
поступак кандидовања, начин гласања и формула за претварање гласова у
мандате – остали по страни страначких интереса – делом због незнања
партијских стратега и дизајнера изборног система, а делом због изразитог
промовисања изборног модела који одговара уско-страначким интересима.
Изборна пракса Србије веома је инспиративна за проучавање утицаја
изборног система на страначки и представнички систем. Она се у суштини не
разликује од генезе изборног права у осталим посткомунистичким државама. У
погледу конституисања основног типа изборног система, бирачког права,
поступка кандидовања, величине изборних јединица, поступка гласања и
утврђивања резултата избора, изборне администрације, контроле и заштите
изборног права, изборни систем Србије пратио је тенденције које су се одвијале
у већини поткомунистичких држава, а које су се сломом комунизма нашли у
дилеми на који начин конституисати представничко тело, како донети изборни
закон и који изборни систем одабрати. Интересантно је приметити да је
партијска дебата првенствено била сконцентрисана на величину изборне
јединице, односно на тип изборног система – већински или пропорционални. У
суштини, данас, после 22 године реконституисања парламентарне демократије и

2
девет парламентарних изборних циклуса, та дилема се, на специфичан начин,
изнова отвара.3

1. Избори за народне посланике Народне скупштине 1990. године

Први вишестраначки избори за Народну скупштину Републике Србије
одржани су децембра 1990. године, заједно са председничким изборима.
Неколико чињеница упућује на потребу суптилнијег приступа анализи
политичких последица изборног права у овом раздобљу. Прво, социјални миље
у коме су се одвијали вишестраначки избори одликовао се финализацијом
процеса структурних потреса и ломова на политичкој сцени посткомунистичких
држава саме, СФР Југославије и Србије. Друго, реч је о првим вишестраначким,
непосредним, парламентарним и председничким изборима после пет деценија
страначког монизма. Треће, Србија је једина република претходне СФРЈ која је
прво усвојила Устав примерен карактеру и захтевима представничког модела
демократије, па онда организовала изборе. Четврто, Србија је уједно била
последња Република бивше СФРЈ у којој су одржани слободни, непосредни,
општи, тајни вишестраначки избори и практично последња у низу
комунистичких држава. Пето, Србија је тиме дефинитивно заокружила процес
успостављања уставног и државног јединства. Шесто, у том мандатном
периоду, на простору СФРЈ, унутаринституционални, међуинституционални
расколи и конфликти на националној основи пробили су сферу политике и
оквире политичког система и ескалирали у етничке сукобе и грађански рат.
У процесу плурализације до тада једина и владајућа партија Савез
комуниста Србије "од апсолутног господара... постала је само један од учесника
у политичком процесу"4. Опозиционе групе формиране у оквиру
интелектуалних, књижевних и уметничких кругова, постепено се
трансформишу у политичке партије. Опозиција тадашњим комунистима захтева
прво расписивање вишестраначких избора до којих би се дошло путем
институције "округлог стола", а затим доношење новог устава. У осталим
републикама бивше СФРЈ та дилема није постојала. Наиме, опозиционе партије

3
Јовановић, Милан (2004) Изборни системи посткомунистичких држава, Институт за
политичке студије и ЈП "Службени лист СЦГ", Београд, стр. 439-468.
4
Гоати, Владимир (1992) Ефекти већинске демократије на простору Југославије, Социологија,
бр. 3, Београд, стр. 160.

3
биле су јаче од још увек владајућих комуниста који су "плурализацију и
демократизацију" користили као матрицу у коју су ситуирали настојања да
политичке реформе користе као параван за сецесионистичке тежње.5
Дилема је разрешена је референдумом 1. и 2. јула 1990. године. Грађани
су приоритет дали доношењу новог устава, чиме су практично одложени први
вишестраначки избори и Србија "каснила" у процесу демократизације, што ће
касније бити коришћено за етикетирање власти у Србији и саме Србије као
последњег "бастиона комунизма", "противника демократских реформи" и сл.
Референдум је био својеврсна предизборна анкета у којој су социјалисти однели
важну предизборну победу. То је истовремено појачало фрустрације
опозиционог дела вишестраначке политичке сцене, радикализовало и
изоштрило њихове захтеве за убрзаним променама и расписивањем избора и
појачало њено ванинституционално деловање. Политичке мотиве опозиционих
партија за брзо безпоговорно организовање избора треба тражити у тада
доминантном мишљењу у опозиционим структурама да је у Србији потребно
само расписати изборе па да ће се поновити матрица виђена у бившим
социјалистичким државама у којима су комунистичке партије по правилу
доживљавале тотални изборни дебакл, потискиване на маргиналне позиције, чак
ванпарламентарне опозиције или су у потпуности збрисане са политичке
позорнице.6

1.1. Страначки модели изборног система

Расправа о изборном моделу за прве вишестраначке изборе поларизовала
је политичку сцену Србије на присталице већинског и протагонисте
пропорционалног изборног система. На основу резултата које су такви изборни
модели произвели на првим вишестраначким изборима у Словенији, Хрватској,
Босни и Херцеговини, али и другим комунистичким државама, политичке
партије у Србији, са становишта партијских интереса, заузимале су логичне
позиције.

5
Матић, Милан (1990) Изборни систем и демократија, у: Избори у условима вишестраначког
система, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, стр. 16.
6
Јовановић, Милан (1997) Изборни системи – избори у Србији 1990-1996., Институт за
политичке студије и Службени гласник РС, Београд, стр. 127.

4
 Социјалистичка партија Србије определила се за већински изборни
систем и у томе је била усамљена на вишестраначкој сцени Србије. Тај свој став
она је бранила истичући предности већинског система – он је једноставан, свима
разумљив, омогућује грађанима да директно својом вољом бирају народне
представнике и конституишу владу, успоставља јасан мандат и јача однос
између грађана и представника, штити ауторитет посланика и чува га од
притиска партијских централа и утицаја извршне власти. Све то је ситуирано у
контекст већинског начела демократије и потребом да у представничком телу
буде формирана јасна парламентарна већина, способна да изабере стабилну
владу. Истицано је да би било какви експерименти, с многобројним
парламентарним фракцијама, произвели слабе нефункционалне коалиционе
владе, што би било непожељно у условима када се Србија налази на
прекретници и у озбиљним политичким проблемима. Посебно је апострофирано
да такав тип изборног система омогућује кандидовање тзв. независних
кандидата, чиме се оставља простор грађанима који не желе да прихвате
апсолутну доминацију партија у изборном процесу да се организују и истакну
своје кандидате.
Овакав избор социјалиста са партијских позиција био је логичан. СПС је
већ тада имала близу 400.000 чланова, била најмасовнија политичка партија у
политичкој арени. Социјалисти су наследили инфраструктуру, значајан део
кадровског потенцијала и финансијских средстава Савеза комуниста. Уз то је
задржала искусан, образован и добро организован партијски апарат са широком
мрежом активиста, што је представљало немерљиву предност у изборној
кампањи у односу на опозиционе ривале. На свом челу имали су, у то време
неспорно, најпопуларнијег политичара, а по изборним јединицама довољно
угледних појединаца доказаних у својим срединама, способних да однесу
победу по већинском изборном моделу.
Све остале партије предлагале су да се први вишестраначки избори
организују по пропорционалном изборном моделу. Изузетак је била једино Нова
демократија – покрет за Србију, која се залагала за комбиновање већинског и
пропорционалног изборног система. Пропорционалисти су као аргументацију
наводили да је такав изборни систем праведнији, уважава гласове свих грађана,
ствара од парламента реалну слику интереса различитих група грађана, не
ствара победнике и поражене, више одговара хетерогеним заједницама каква је

5
Србија и подстиче формирање коалиционих влада, што би у политичкој
ситуацији у каквој се налази Србија било политички прихватљивије.7
Посматрано са ускостраначких позиција, опозиционе партије су такође
заузеле логичан став. Наиме, оне су све без изузетка биле у почетној фази
форматизовања и егзистирале су практично на лидерским језгрима и на веома
уском кругу активиста скоцентрисаних, пре свега, у Београду и већим градским
центрима. Већина новоформираних опозиционих партија спадала је у категорију
партија – конгломерата. Њихови програми били су резултат еклектицизма, како
политичког тако и теоријског - у настојању да привуку што шири круг бирача.
Генерално, оне нису имале одговарајућу организациону структуру –
организацију, чланство, разгранату мрежу одбора, финансијску потпору,
стручну и активистичку подршку, искуство у формирању и управљању
партијским апаратом у мери у којој то диктирају услови вишестраначког
изборног надметања. Програмски неиздиференциране, међусобно издељене, са
наглашеном хипертрофијом лидерских амбиција, медијски ограничене на
деловање у главном граду – опозиционе партије биле су свесне да само
пропорционални изборни систем може умањити дисперзију њиховог
малобројног бирачког тела. Управо зато су оне од почетка инсистирале за тзв.
варијанту чистог пропорционалног изборног система – једна изборна јединица и
што нижи изборни праг, са што блажим критеријумима за истицање партијских
листа.
Неофицијелни опозициони предлог изборног система ипак је изгледао
нешто блаже. Према том моделу, Србија би имала 11 изборних јединица, бирало
би се 222 посланика, односно један посланик би се бирао на 30.000 уписаних
бирача. Према овом предлогу, мандати би се делили комбинацијом Д'Онтове,
Друпове или Херове квоте. Гласање би се обављало за изборну листу у целини
са могућношћу изражавања преференције за поједине кандидате у оквиру
изборне листе. С обзиром да је овај изборни модел предвиђао велике изборне
јединице – изборне јединице у којима би се бирало преко 10 посланика – оне би
максимално чувале пропорционалност броја гласова и мандата и тако
обезбедиле репрезентативни састав Народне скупштине.8

7
Јовановић, М. (1997) стр. 128-130.
8
Коен, Леон (1990) Како бирати републички парламент, Књижевна реч, бр. 363, Београд.

6
 Власт није прихватила захтеве опозиције и практично је делегатска
скупштина изгласала закон којим је конституисан двокружни већински изборни
систем. По том моделу Србија је била подељена на 250 изборних јединица, у
којима се бирао по један посланик. Услови за истицање кандидатуре били су
пунолетство, пребивалиште и држављанство, а кандидатура би била валидна ако
би је подржало најмање 500 грађана својим потписима. Мандат би припао оном
кандидату који би освојио највећи број гласова у изборној јединици, под
условом да је на изборе изашло најмање 50% уписаних бирача. Уколико се у
првом кругу не би стекли наведени услови и не би био изабран посланик,
организовао би се други изборни круг у коме би учествовала само два кандидата
која су освојила највише гласова у претходном изборном кругу. У другом
изборном кругу мандат би припао кандидату који освоји већи број гласова, без
обзира колико је бирача изашло на биралиште.
Опозиционе партије жестоко су критиковале овај предлог изборног
закона. Претњом да ће бојковати прве изборе, они су властима испоставили
четири захтева: да предизборна кампања траје најмање три месеца; да за
предлагање кандидата буде довољно 50 потписа грађана; да се сва јавна гласила,
а пре свега телевизија, отвори под једнаким условима за све странке, с најмање
два сата вечерњег телевизијског програма за равноправно представљање
страначких програма и директно сучељавање страначких вођа и експерата; да
сви изборни органи морају бити формирани по вишестраначком критеријуму
како би се унапред отклониле сумње у могућност фалсификовања изборних
резултата. При томе опозиција је на овај начин покушала поново да наметне
формирање округлог стола, али то је власт одбила, уз уважавање основних
опозиционих захтева. Тако је за подршку кандидату било довољно 100 потписа,
обезбеђено је представљање свих кандидата на програмима радија и телевизије,
али је вишестраначки састав изборних органа прихваћен тек накнадним
изменама и допунама, после жестоких опозиционих протеста.9

9
Види: Стенографске белешке Већа општина и Већа удруженог рада, од 13. октобра 1990.
године и Службени гласник РС, бр. 1/90 и 12/20.

7
 1.2. Резултати избора
За 250 посланичких места 44 партије, коалиције и групе грађана,
предложили су укупно 1700 кандидата – просечно 6,8 кандидата за једно
посланичко место. Преглед броја кандидата по политичким странкама најбоље
илуструје њихову политичку снагу, организованост и укорењеност у бирачком
телу. Само је СПС истакао кандидате у свим изборним јединицама. Српски
покрет обнове имао је кандидате у 237 изборних јединица, а Демократска
странка у 177 изборних јединица. Интересантно је приметити да је више од
четвртине кандидованих посланика било из категорије групе грађана. Оне су
предложиле 433 тзв. независна кандидата, просечно 1,72 по изборној јединици.
Сваког четвртог кандидата предложиле су групе грађана, а они су углавном
били дисиденти без кандидационе подршке неке од партија или чланови партија
за које су изборни штабови проценили да ће лакше прикупити гласове бирача
уколико наступају као независни кандидати. Међу кандидатима доминирали су
интелектуалци, чак 75% њих имали су факултетске дипломе и долазили из круга
лекара, универзитетских професора, инжeњера, књижевника, адвоката, и сл.10
У бирачки списак било је уписано 7.044.797 бирача, што значи да је
просечно у једној изборној јединици требало да има 28.180 бирача. Због
географских прилика, распореда урбаних и руралних насеља, комуникација и
принципа да се, приликом формирања изборних јединица, не дели територија
општине, забележена су значајна одступања од овог броја. Обично се сматра да
је толерантно одступање од просека + - 10%. Међутим, у Србији је свега 107
(42%) изборних јединица било у том распону, 69 (28%) изборних јединица
имало је знатно мање уписаних бирача од утврђене корекције идеално
утврђеног броја, а 74 (30%) изборне јединице биле су са знатно већим бројем
бирача од идеално утврђеног просека. То је остављало простор за тумачења да
се приликом конструисања изборних јединица радило о џеримандерингу и то у
основном виду – мешањем урбаног и руралног становништва. Таквим кројењем
изборних јединица објективно се могло утицати на повећање или смањивање
изборних шанси одређених политичких актера.11

10
Пеган, Сергије (1991) Плурализација парламента – социјални састав Народне скупштине
Србије, у: Од изборних ритуала до слободних избора, Институт друштвених наука, Београд,
стр. 234-236.
11
Јовановић, М. (1997), стр. 134-135.

8
 То се може поткрепити и емпиријским налазима политичких ставова
грађана који сведоче о значајном утицају степена урбанизованости на страначко
опредељивање гласача. Релација село – град носи собом концентрацију бирача
са одређеним занимањем, а то је такође у знатној корелацији са опредељивањем
гласача. Анкетна истраживања показују да су у првим вишестраначким
изборима социјалисти имали више присталица (32%) у чисто руралним
подручјима од својих ривала СПО (28%) и Демократске странке (12%). У
мешовитим насељима број присталица био је изједначен (око 13%), док су у
градовима (СПО 36%, СПС, 34%) и великим градовима (СПО 23% - СПС 21%) -
социјалисти имали незнатно мање гласача од свог главног опозиционог
противника. Али је зато готово 90% бирача Демократске странке на првим
изборима управо било скоцентрисано у градовима (45%).12 Значајан утицај на
исход избора имао је и ниво економске развијености појединих средина.
Социјалисти су прикупили више гласова у мање развијеним општинама, док је
Демократска странка најбоље резултате бележила у економски најразвијенијим
срединама. 13
Конкуренција није била истоветна у свим изборним јединицама. У само
35 изборних јединица надметало се до четири кандидата. У чак 42 изборне
јединице за посланички мандат конкурисало је по 8 кандидата, а у 12 изборних
јединица по 11 кандидата. То несумњиво потврђује велико интересовање и
жестоко ривалство, што је све резултирало у великој дисперзији гласова. У само
пет изборних јединица – све су биле на територији АП Косова и Метохије - није
било више кандидата због бојкота избора од стране албанске националне
мањине, што је практично деградирало изборно такмичење у овим изборним
једиицама и свело их на специфичан вид именовања.
Гласало је 71,5% уписаних бирача. Убедљиви победници првих
вишестраначких избора били су кандидати Социјалистичке партије Србије. Они
су у првом кругу гласања освојили три пута више гласова од кандидата Српског
покрета обнове и чак шест пута више од кандидата Демократске странке, или
чак дупло више од кандидата обе партије заједно. Социјалистичка партија

12
Михаиловић, Срећко (1991) Предизборно мњење грађана Србије, у: Од изборних ритуала до
слободних избора, Институт друштвених наука, Београд, стр. 89-103.
13
Гоати, Владимир, (1991) Од изборних ритуала до слободних избора, Институт друштвених
наука, Београд, стр. 262-263.

9
Србије није однела убедљиву победу на првим вишестраначким изборима само
захваљујући већинском изборном систему. Њихов успех резултат је широке
подршке коју су имали међу грађанима Србије због политике коју су водили,
угледа лидера и одсуства релевантне опозиције. Међутим, "већински изборни
систем у два круга учинио је изборну победу СПС још убедљивијом".14
Табела 1. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(9. и 23. децембра 1990)
Партије Гласови % Посланици %
СПС 2.320.587 46,1 194 77,6
СПО 794.789 15,8 19 7,6
Самостални канд. 456.318 9,1 8 3,2
ДС 374.887 7,4 7 2,8
ДЗВМ 132.726 2,6 8 3,2
СДА 84.156 1,7 3 1,2
СРСЈ/Војводине/ 71.865 1,5 2 0,8
НСС 68.045 1,4 1 0,4
ССС 52.663 1,0 2 0,8
СДС 32.927 0,6 1 0,4
УЈДИ 24.982 0,5 1 0,4
ДСХ 23.630 0,5 1 0,4
ПДД 21.998 0,4 1 0,4
СЈ 21.784 0,4 1 0,4
ДРСМ 3.432 0,1 1 0,4
Остали 341.732 6,8 - -
*Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 1990.
*Извор: Републички завод за статистику.

1.3. Политичке последице већинског изборног система

Приликом страначког спорења у процесу усвајања изборног закона у
опозиционим круговима готово као аксиом је понављан став да ће већински
изборни систем разорно деловати на вишестраначку сцену Србије, угасити низ
партија, посебно оних које остају без посланика у парламенту. Прогнозирано је
да ће већински изборни систем механизмом фаворизовања и фабриковања
већине, редуковати вишестраначку сцену на двостраначки систем. Упозоравано
је да ће диспропорција у гласовима и мандатима као логична последица оваквог

14
Гоати, Владимир (1995) Партије и партијски систем Србије, у: Србија између прошлости и
будућности, Институт друштвених наука, Београд, стр. 152.

10
изборног модела довести до једностраначке већине и спречити мањинама да
буду заступљене у парламенту. Насупрот томе, власт оличена у
Социјалистичкој партији Србије очекивала је да ће већински изборни модел
произвести стабилну парламентарну већину, а тиме и стаблину владу.
Очекивања и једних и других актера нису се у потпуности остварила.
Теоретичари изборног система – Ре и Рикер – указују да већински
изборни систем показују тенденцију смањивања броја политичких странака и
образовања двопартијског система. Насупрот њима, Диверже је апострофирао
двокружни већински изборни систем као специфичну подврсту која не
потврђује овакву тенденцију, него напротив, подстиче сегментацију
вишестраначке сцене.
У првим вишестраначким изборима у Србији дошло је до редукције броја
елективних и парламентарних партија. Од 53 политичке партије, колико их је
било регистровано у тренутку расписивања избора, чак 44 су самостално
истакле кандидате, а 9 их је учествовало у изборима путем заједничких
кандидата. Кандидати свега 14 партија освојили су места у парламенту, што
говори да је тек свака трећа партија која је учествовала у изборима успела да
освоји неки од посланичких мандата."Резултати тих избора били су тренутак
истине за политичке партије, одлучан догађај који је унео ред (редослед) у
партијску магму."15
Дебакл опозиције био је очекиван. Наиме, неупућене у карактеристике
двоструког већинског система, опозиционе политичке партије предложиле су
свега 66 заједничких кандидата или 3,8% од укупног броја кандидата и то свега
у 61 изборној јединици, од чега 48 чак у изборним јединицама на територији
Војводине. Једноставно, оне су прецениле своје могућности и допринеле
појединачним кандидовањима даљој дисперзији гласова опозиционо
настројених гласача смањујући шансе за освајање мандата.
Већински избори систем није довео до двостраначког система – чак 15
странака имало је посланике у првом сазиву парламента. Осим тога, две
првопласиране странке СПС и СПО, два главна политичка ривала, заједно су
освојили у првом кругу тек 62% гласова, а тај би проценат морао бити 90 да се

15
Гоати, Владимир (1992) Вишепартијски мозаик Србије, у: Рађање јавног мњења и политичких
странака, Институт за политичке студије, Београд, стр. 170.

11
по дефиницији Ре-а могло говорити о постојању јасне тенденције ка
двопартијском изборном систему.
Већински изборни систем произвео је једностраначку већину преко
механизма фабриковања већине, што је за последицу имало натпредстављеност
СПС у односу на остале политичке странке, односно потпредстављеност низа
политичких партија. То се најбоље види у диспропорцији гласова и мандата, и у
броју гласова који је морала освојити одређена странка за освајање једног
посланичког места. Тако је, на пример, један мандат социјалисте у просеку
"коштао" 12.000 гласова. Српски покрет обнове за једно место у парламенту
морао је освојити 41.000 гласова. Демократе су за један мандат "платиле" пет
пута више од социјалиста, у просеку преко 53.000 гласова.
Интересантно је да већински изборни систем, генерално посматрано, није
довео до потпредстављености националних мањина у Народној скупштини, ако
изузмемо Албанце на Косову и Метохији који су бојкотовали све изборне
циклусе. Тако је, на пример, Демократска заједница војвођанских Мађара, са
2,63 гласова бирача освојила 3,2% мандата у првом сазиву Народне скупштине.
Удео Мађара у становништву у том периоду износио је 3,5%, тако да се не може
говорити о потпредстављености, али може о хомогенизацији гласачког тела на
етничкој основи. Странка демократске акције, са 1,67% гласова освојила је 1,2%
мандата. Према попису муслимани су чинили око 2,5% становништва и може се
говорити о релативној потпредстављености која је пре производ одсуства
територијалне концентрације него потпуног дејства изборног система.
Последица већинског изборног модела била је и хомогена влада. Она
формално није била једностраначка јер је у њеном првом сазиву било неколико
министара који формално нису били чланови Социјалистичке партије Србије.
Истовремено нису се остварила очекивања социјалиста о стабилној влади.
Наиме, у том раздобљу промењене су две владе, а четворогодишњи мандат
прекинут је превременим изборима већ 1992. године.
У првом сазиву Народне скупштине, према пословничким одредбама,
посланичку групу могло је да формира најмање 10 посланика. Наспрам изразите
већине социјалиста само је Српски покрет обнове са 19 посланика испуњавао
услов да формира посебну посланичку групу. Поред ове две посланичке групе,
формиране су још три – Демократска странка, Демократска заједница

12
војвођанских Мађара и Групе грађана, удружиле су се и формирале посебне
посланичке групе.
Већински изборни систем довео је до натпредстављености
Социјалистичке партије Србије, са 46% гласова – они су освојили готово 80%
места у Народној скупштини. Међутим, механизам фабриковања већине у
претварању гласова у мандате није могао деловати и на бирачко тело.
Једноставно, када су били најјачи и имали готово четири петине посланичких
места, социјалисти су под притиском опозиције били принуђени на превремене
изборе и промену изборног система.

2. Избори за народне посланике 1992. године

Изборни циклус за Народну скупштину 1992. године производ је
сложених политичких процеса у овом раздобљу. Прво, процеси насилне
сецесије ескалирали су у отворен грађански рат, што је прву владу ставило у
деликатну позицију решавања сложених политичких и економских проблема
изазваних ратом у окружењу. Друго, потпредстављена опозиција у Народној
скупштини окренула се ванинституционалним облицима политичке акције, што
је повећало тензије на политичкој сцени између власти и опозиције и довело их
до степена када су претиле да се из сфере политике прелити у отворено насиље.
Треће, у међувремену су одржани избори за Савезну скупштину Савезне
Републике Југославије, који су одржани по комбинованом већинско-
пропорционалном изборном систему, а које су бојкотовале све релевантне
опозиционе политичке партије. Четврто, превремени избори наметали су се као
логично политичко решење. То је био основни захтев опозиције која је
инсистирала да се нови избори одрже по пропорционалном изборном систему.

2.1. Округли сто власти и опозиције

Савезна влада, ангажовањем тадашњег председника Добрице Ћосића и
савезног премијера Милана Панића, уз прећутну сагласност власти у обе
републике чланице донела је Резолуцију о организовању Округлог стола власти
и опозиције с циљем да се постигне политички консензус око изборног система.
Опозиција је поново оживела идеју да институција округлог стола има
надуставни и надинституционални карактер, односно да донесе изборни закон и
утврди рокове за расписивање избора. Опозиција је сматрала да је власт слаба и

13
да реално може да прихвати облик "округлог стола" какав је пре практично
више од деценије примењен у Пољској. Међутим, Савезна влада је у својој
Декларацији о неопходним политичким и правним претпоставкама ради
расписивања и одржавања превремених избора од 5. августа 1992. године
одбила такав захтев опозиције и практично стала на становиште "да Округли
сто не може да преузме улогу законодавних и извршних органа власти у
материји избора... већ да треба да буде место где ће заинтересовани политички
чиниоци постићи договор" којим ће се странке власти практично обавезати да
тај договор преточе у конкретна законска решења.16
Декларацијом је било предвиђено да у раду Округлог стола учествују
Савезна и републичке владе и 17 странака, које имају посланике у Савезној и
републичким скупштинама. Позив Савезне владе бојкотовале су из Србије
Странка демократске акције, а из Црне Горе Савез реформских снага –
Коалиција Либералног савеза Црне Горе, Социјалистичке партије, Социјал-
демократске партије реформиста, затим, Независна организација комуниста и
Демократска коалиција, коју су сачињавали Демократски савез Албанаца,
Странка демократске акције и Странка националне равноправности. Рад
Округлог стола праћен је перманентним конфликтима о могућности учешћа
ванпарламентарних партија, независних кандидата и различитих пројеката
изборног система. Суштински опозиција је изашла са старим предлогом -
пропорционали изборни систем с једном изборном јединицом и ниским
изборним прагом, а социјалисти су поновили да остају при већинском изборном
систему и евентуално пристају на његово комбиновање са пропорционалним
изборним моделом. Тежећи компромису СПС је пристао на пропорционални
изборни систем, а онда се тежиште расправе претворило у лицитирање о броју
изборних јединица. Сукоб СПС и опозиције пресекла је Савезна влада
предлажући 9 изборних јединица.17
Округли сто практично је препоручио увођење пропорционалног
изборног система са 9 изборних јединица, висином изборног прага од 5% и
Д'Онтовом формулом за расподелу мандата. Овај предлог практично је
представљао уступак социјалиста и победу опозиције, која, у суштини,

16
Милосављевић, Богољуб, Ненадић, Боса (1992) Изборни систем СР Југославије,
Југословенски преглед, бр. 4, стр. 3-30.
17
Јовановић, М. (1997) стр. 167-176.

14
незадовољна што нису прихваћени њени предлози није потписала закључке
Округлог стола.

2.2. Закон о избору народних посланика

Закон о избору народних посланика конституисао је пропорционални
изборни систем. Посланици су се бирали на основу изборних листа које су
могле да поднесу политичке странке, друге политичке организације и групе
грађана. Листе су морале садржати најмање две трећине кандидата од броја који
се бира у изборној јединици. Назив листе одређивао се према називу партије
или коалиције, а у себи је могао садржати и лично име носиоца листе. Листа је
морала бити подржана потписима хиљадитог дела бирача уписаних у бирачки
списак у изборној јединици. Изборних јединица било је девет. У свакој се
бирало знатно више од 10 посланика, што је максимално обезбеђивало
пропорционалност између бројева гласова и мандата. Изборни праг као лимит за
учешће у расподели мандата износио је 5% важећих гласова у изборној
јединици. Мандати су дељени на основу Д'Онтове формуле. Бирачи су гласали
за листу у целини, а на гласачком листићу навођен је само назив подносиоца
листе и први кандидат на листи. Једна трећина мандата који припада одређеној
листи додељивала се кандидатима према редоследу, а преостале две трећине
распоређивале су политичке странке, односно подносиоци листа сходно својим
интерним правилима.18

2.3. Резултати избора 1992. године

Број поднетих изборних листа (104) за народне посланике најбоље је
демантовао прогнозе да ће већински изборни систем редуковати број партија на
вишестраначкој сцени Србији. Њихов број је порастао у односу на 1990. годину.
Од укупног броја (97) партија уписаних у регистар до тренутка за подношење
листе њих 49 истакло је своје кандидате у некој од изборних јединица. Само
четири странке учиниле су то самостално – Социјалистичка партија Србије,
Српска радикална странка, Српска народна обнова и Савез комуниста – покрет
за Југославију. Главне опозиционе странке формирале су коалицију
Демократски покрет Србије – ДЕПОС, која је истакла изборне листе у свим

18
Закон о избору народних посланика, Службени гласник РС, бр. 79/92.

15
изборним јединицама. Поред њих, за мандате су се надметале и чак 55 листа
Група грађана у некој од изборних јединица. Највише изборних листа Група
грађана било је у изборној јединици број 5. – Ниш, чак 17 и изборној јединици
број 4 – Лесковац, 11 листа.
Бирачко тело у Србији имало је 6.774.995 уписаних бирача. Они су били
подељени у 9 изборних јединица, које су имале од 480.000 до 800.000 бирача, са
изузетком изборне јединице број један – Београд, у којој је било уписано преко
милион гласача. Тиме је испоштован предлог опозиционих партија да се бирачи
групишу у изборне јединице од 350.000 до 700.000 бирача. Што је важније, биле
су то велике изборне јединице у којима је бирано између 22 и 29 посланика.
Изузетак је представљала изборна јединица број један – Београд, у којој се
бирало 46 посланика. Тиме је задовољен један од основних критеријума –
пропорционалног броја гласова и мандата.
Број кандидата је повећан 2,5 пута у односу на изборе 1990. На 250
посланичких места претендовало је чак 4612 кандидата, или више од 18
кандидата на један посланички мандат. Последице повећања кандидата треба
тражити у промени начина кандидовања – појединачне кандидатуре замењене
су кандидатским листама, и у повећаном броју партија, односно предлагача.
Међу кандидатима доминирали су мушкарци (чак 85%), они у старосној доби од
30-49 година (59%). Преко те старосне границе било је чак 25% кандидата, а
само 15,8% кандидата било је у старосној доби до 29 година. Према занимању
доминирали су радници (16,6%) и инжињери (12,4%). Затим су следили
економисти (6,8%), правници и адвокати (око 7,4%), лекари и стоматолози
(4,5%), приватни предузетници (4,4%), земљорадници (4,4%) итд.
Други по реду, а први пропорционални избори, одржани 20. децембра
1992. године, потпуно су променили политичку конфигурацију представничког
тела. Гласало је око 69% уписаних бирача, што је значило извесно повећање
апстиненције иако су и овај пут изборе бојкотовали припадници албанске
националне мањине и делом припадници муслиманске националне заједнице.
Број елективних партија се увећао, а број парламентарних партија је редукован.
Свака 11-та изборна листа освојила је мандате. Статистички посматрано, 8
подносилаца листа – једна листа Групе грађана – поделили су 250 мандата.
Међутим, фактички статус парламентарне партије стекло је 10 партија, јер се се
у оквиру коалиције ДЕПОС мандати делили између Српског покрета обнове,

16
Демократске странке Србије, Нове демократије и тзв. нестраначких личности.
Интересантно је приметити да је пропорционални изборни систем имао јаче
редуктивно дејство на број парламентарних странака него већински изборни
систем по коме је парламентарни статус стекло 15 партија.19
Социјалисти су изгубили готово половину мандата – 93 посланичка
места – у односу на претходни изборни циклус и већину у Републичком
парламенту. Опозиција оличена у Српској радикалној странци, Коалицији
ДЕПОС и Демократској странци имала је широк простор за формирање владе.
Статус парламентарне партије изгубиле су Странка савеза сељака Србије,
Странка Југословена, Српска демократска странка, Народна сељачка странка,
УЈДИ – Удружење за југословенско демократску иницијативу, Партија за
демократско деловање, Демократски савез Хрвата у Војводини, Лига
социјалдемократа Војводине и Народна странка. Странка Демократске акције
бојкотовала је ове изборе. По резултатима се види да пропорционални изборни
систем није испунио очекивања и амбиције великог броја малих партија да
освоје посланичка места.

Табела 2. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије

(20. децембар 1992)
Партије Гласови % посланици %
СПС 1.359.086 28,8 101 40,4
СРС 1.066.765 22,6 73 29,2
ДЕПОС 797.831 16,9 50 20,0
ДС 196.347 4,2 6 2,4
ДЗВМ 140.825 3,0 9 3,6
Српска сељачка странка 128.240 2,7 3 1,2
Коалиција ДС и Реформске
демократске странке Војводине
71.865 1,5 2 0,8

Група грађана
Жељко Ражнатовић - Аркан
17.352 0,3 5 2,0

Демократска реформска
странка Муслимана
6.336 0,1 1 0,4

Остали 663.903 14,0 - -

*Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 1992.

19
Јовановић, М. (1997) стр. 178

17
 2.4. Последице пропорционалног изборног система
Пропорционални изборни систем редуковао је број парламентарних
странака више него већински изборни систем у изборном процесу 1990. године.
Заслуга томе припада величини изборне јединице и дејству висине изборног
прага од 5% важећих гласова. Томе је допринело и одсуство шире коалиције
опозиционих партија. Наиме, велики број опозиционих партија и дисидентских
група из опозиционих партија, које су формирале посебне странке,
пропорционални изборни систем доживљавали су као шансу да стекну
парламентарни статус. У томе их је спречио изборни праг, што је резултирало
већим бројем расутих гласова и слабијим рејтингом опозиционих изборних
листа.
Диспропорција у броју освојених гласова и мандата је значајно смањена.
Резултат тога је боља представљеност партија у Народној скупштини, односно
реалнији однос снага између још увек најбројнијих социјалиста и опозиционих
партија. Међутим, пропорционални изборни систем није успоставио апсолутну
објективну праведну трансформацију гласова у мандате. Тако је Демократска
странка, која је укупно освојила више гласова од Демократске заједнице
војвођанских Мађара добила три посланичка места мање. Демократе је један
мандат "коштао" 32.734 гласа, док су остале странке освајале један мандат са
просечно дупло мање гласова – социјалисти са 13.456, радикали са 14.613,
ДЕПОС-овци са 15.956 гласова, итд. Листа Групе грађана – Аркан освојила је
један мандат са свега 3.465 гласова. Одсуство апсолутне правичности у
расподели мандата видљиво је и на примеру броја гласова партија које нису
ушле у расподелу мандата зато што нису прешле изборни праг. Српска
опозиција – Коалиција ројалиста и Народне странке освојила је укупно 130.139
гласова, више чак од четири изборне листе које су освојиле мандате, али ти
гласови дисперзовани су у 9 изборних јединица и ни у једној нису прешли
изборни праг, тако да су остали без мандата. Други пример је листа Групе
грађана – Дафина Милановић. Ова листа освојила је укупно око 35.000 гласова,
дупло више од листе Групе грађана – Аркан, али је то било недовољно за
учествовање у расподели мандата у изборној јединици број један – Београд.
Социјалистичка партија Србије између два изборна циклуса изгубила је
961.501 гласова. Драматичност убрзаног тренда осипања гласача СПС-а
илуструју подаци од избора за народне посланике децембра 1991. године, до

18
избора за савезне посланике маја 1992. године, када је СПС остала без 27,7%
гласача – губећи месечно око 1,5% бирачког тела. Од маја до децембра исте
године, из редова СПС осуло се још 18,7% гласача, месечно чак 3%! "Кад се
имају у виду први слободни избори одржани 1990. године, релативна победа
СПС на овим изборима има призвук пораза".20
Прави победник првих пропорционалних избора је Српска радикална
странка. Радикали су прва опозициона странка која је освојила више од милион
гласова, што јој је донело чак 73 посланичка места. Коалиција ДЕПОС освојила
је незнатно, тек 3000, гласова више него што је Српски покрет обнове,
предводник ове коалиције освојио две године раније. Да ли је та коалиција
спречила осипање гласача СПО или су странке у коалицији искористиле рејтинг
СПО да стекну парламентарни статус питање је за страначке стратеге. Неспорно
је да је ова коалиција представљала трећу по снази парламентарну групу.
Пропорционални изборни систем произвео је констелацију у Народној
скупштини, која је формално пружала низ могућности опозиционим партијама
за образовање већине. Формално, коалициони капацитети опозиционих партија
били су изразито већи од Социјалистичке партије Србије. Политички,
опозиционе партије нашле су се пред старом дилемом обједињеног деловања,
које нису успеле да реше пре избора, али ни после избора. Анимозитети Српске
радикалне странке, Демократске странке и странака у оквиру коалиције ДЕПОС
спречили су формирање прве коалиционе владе опозиционих партија.
Социјалистичка партија Србије тако је добила шансу да амортизује
изборни пораз, штавише да га претвори у успех и одржи се на власти.
Социјалисти нису ушли у коалицију, али су обезбедили подршку мањинској
влади. Одсуство стабилне парламентарне већине довело је до мањинске
хомогене владе СПС-а. Мандат те владе био је веома кратак. Радикали су
поставили ултиматум влади да у року од три месеца сузбије хиперинфлацију и
стабилизује економске и социјалне прилике у земљи. Затим је уследило низ
афера усмерених на компромитовање власти социјалиста. Међутим, први
обзиљан политички сукоб социјалиста и радикала одиграо се у Савезној, а не у
Народној скупштини, а поводом заједничке седнице оба већа Савезне

20
Гоати, Владимир, Славујевић, Зоран, Прибићевић, Огњен (1993) Изборне борбе у Југославији
1990-1992, НИП Радничка штампа, Београд, стр. 225.

19
скупштине са скупштинама Републике српске и Републике Српске крајине, на
којој је требало подржати Венс Овенов план за прекид рата у Босни и
Херцеговини. Радикали бојкотују ово заседање и одбацују поменути мировни
план. Истовремено у Народној скупштини ускраћују подршку закону мањинске
владе о ревалоризацији извршених својинских трансформација. Истовремено
радикали формирају владу у сенци и оптужују социјалисте за политичко
менторство и покровитељство неуспелог пуча у Републици Српској; подносе
законодавни пројекат о радио-телевизији Србије којим се предлаже укидање
претплате; уз заоштравање и прекид сарадње у скупштинама локалне
самоуправе. Након десетомесечне подршке СРС оптужује мањинску владу да је
"проистекла из странке која нема јасну концепцију... да је покушала да опљачка
сељаке... уништи производњу... приватизацију препушта стихији и мафији... на
Космету свађа Србе... да је патриотска до национализма само на речима..." и
затражила њену оставку.21
Изјавом партијске централе, социјалисти дан касније одбијају нападе на
Владу, оптужујући радикале за "примитивни шовинизам"; да "уносе злу крв
међу грађане Србије и СРЈ"; да формирају паравојне формације које чине
злочине у Републици српској, итд. те да таква политика "не може да буде
подршка социјалистичкој влади".22
У шестодневној скупштинској дебати остале опозиционе партије нису
подржале Српску радикалну странку у намери да сруши владу. На образложен
захтев Владе, Председник Републике Слободан Милошевић распустио је
Народну скупштину и расписао превремене изборе.
У Народној скупштини, у периоду друге легислатуре, образовано је 7
посланичких група – Социјалистичка партија Србије и Српска радикална
странка формирале су самосталне посланичке групе. То су исто учинили
Српски покрет обнове и Демократска странка Србије, иако су наступали у
оквиру коалиције ДЕПОС, која је такође формирала самосталну посланичку
групу. Демократска странка и Демократска заједница војвођанских Мађара,
заједно са другим посланицима, формирале су своје посланичке групе.

21
Борба, 27. септембра 1993.
22
Борба, 29. септембар, 1993.

20
 Период друге легислатуре је најкраћи период у досадашњој
парламентарној пракси Србије од 1990. године. Трајао је 10 месеци. Први
пропорционални избори донели су нестабилну, мањинску владу са кратким
мандатом и показали да опозиционе политичке партије још увек нису зреле да
преузму власт. Објективно на основу парламентарне снаге оне су биле у
могућности да конституишу парламентарну већину и формирају владу.

3. Избори за народне посланике Народне скупштине 1993. године

Трећи изборни циклус за посланике Народне скупштине Републике
Србије одржан је такође по пропорционалном изборном систему. На резултате
избора утицао је читав низ политичких процеса који се морају имати у виду
приликом анализирања резултата. Прво, то су били трећи по реду избори за
народне посланике за три године функционисања представничке демократије у
Србији; други избори спроведени по пропорционалном изборном систему; и
први избори за који су сви законски елементи изборног такмичења били познати
практично годину дана раније и нису мењани непосредно пред изборе. Друго,
први пут се избори за народне посланике нису одвијали истовремено са
изборима за савезне посланике, одборнике скупштина општина, или
председничким изборима. Треће, то су први избори расписани распуштањем
Народне скупштине од стране Председника Републике, а на образложен предлог
Владе Републике Србије. Четврто, овим изборима мандат претходног сазива
смањен је практично за три године. Пето, избори су одржани у атмосфери коју
су карактерисале последице санкција и изолације земље, ратног окружења,
незабележене хиперинфлације, пада производње, готово потпуног паралисања
свих виталних друштвених функција и сталних претњи социјалне и политичке
експлозије.23

3.1. Резултати избора

У овом изборном циклусу смањен је број елективних политичких
партија. У изборима за народне посланике поднете су 84 кандидационе листе, 20
листа мање него у претходном изборном циклусу. Од тог броја 36 листа поднеле
су Групе грађана, тзв. независни кандидати. Остало су биле кандидационе листе

23
Гоати, Владимир (2001) Избори у СРЈ од 1990 до 1998 – воља грађана или изборна
манипулација: додатак Избори 2000, ЦеСИД, Београд, стр. 101.

21
партија и њихових коалиција, чак 10 партија – СПС, Српска народна обнова,
ДС, Нови комунистички покрет Југославије, СРС, Напредна странка, ДСС,
Странка српског јединства, ДЕПОС, и удружена левица, поднеле су
кандидационе листе у свим изборним јединицама. То је значајно повећање у
односу на претходни изборни циклус, када су то учиниле само четири
политичке групације.
Овај изборни циклус обележио је даљи раст апстиненције. Децембра
1993.године, на биралишта је изашло 61,3% уписаних 7.010.383 бирача, 8,5%
мање у односу на претходне изборе.
Број кандидата (5163) је наставио да расте па је у овом изборном циклусу
било евидентирано три пута више кандидата него на првим изборима. Више од
20 кандидата такмичило се за мандат народног посланика. Број жена међу
кандидатима је незнатно порастао – са 15% у прошлом изборном циклусу на
18%. Старосна структура је остала готово идентична у односу на претходне
изборе. Посматрано по занимањима вредно је једино истаћи раст радника којих
је у овом циклусу међи кандидатима било чак 23,5%.
Овај изборни циклус донео је редукцију елективних и парламентарних
партија истовремено. Како је број кандидационих листа смањен за једну петину
у односу на претходне изборе, редукован је и број листа које су освојиле
мандате. Само 7 кандидационих листа, односно 8 партија укупно, стекло је
парламентарни статус. То је практично смањење за петину у односу на
претходне изборе када је формално парламентарни статус имало 10 партија.
Дакле, није се потврдило очекивање ни тенденција из претходног изборног
циклуса да пропорционални изборни систем води фрагментацији
парламентарног страначког система, односно да ће олакшати стицање
парламентарног статуса мањим партијама.

22
 Табела 3. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(19. децембар 1993)
Партије Гласови % посланици %
СПС 1.576.287 36,7 123 49,2
ДЕПОС 715.564 16,6 45 18,0
СРС 595.467 13,8 39 15,6
ДС 497.582 11,6 29 11,6
ДСС 218.056 5,1 7 2,8
ДЗВМ 112.342 2,6 5 2,0
Коалиција Партије за
демократску активност и 29.342 0,7 2 0,8
Демократске партије Албанаца
Остали 383.862 8,9 - -
* Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 1993.
Штавише, ни једна листа Групе грађана није ушла у расподелу мандата.
Листе тзв. независних кандидата нису освојиле тако импресиван број гласова
као у претходним изборима. Наиме, у изборном циклусу 1993. године листе
Група грађана освојиле су укупно око 17.500 гласова, више од 10 пута мање од
претходног изборног циклуса када су привукле близу 200.000 гласача. Овај
податак сведочи о снажењу партијске идентификације у бирачком телу Србије,
наглом сужавању политичког простора за овакву врсту кандидовања и изразито
мањој спремности грађана да гласају за ове листе и ризикују да њихов глас
пропадне.
Социјалистичка партија Србије на овим изборима однела је убедљиву
победу над својим ривалима. Поправљајући свој рејтинг за око 217.000 гласова
у односу на претходни изборни циклус, социјалисти су освојили 22 мандата
више и приближили се поново апсолутној већини у Народној скупштини.
После социјалиста, највећи скок бележи Демократска странка.24
Захваљујући томе што су више него дупло увећали своје бирачко тело у односу
на претходне изборе, Демократе су, са 6 мандата у претходном сазиву, скочиле
на 29 посланичких места и постали четврта партија по снази у Народној
скупштини. Друго место по броју освојених мандата и освојених гласова
припало је ДЕПОС-у – уједињеној опозицији. Формално друго место по броју
посланика, у ствари прикрива чињеницу да је ова опозициона групација у

24
Гоати, В. (2001) стр. 104.

23
односу на претходне изборе изгубила око 80.000 бирача, што их је "коштало"
пет мандата. Ови гласови и мандати припали су у ствари Демократској странци
Србије која се издвојила из ДЕПОС-а и са 218.000 гласова освојила 7 мандата.
Највећи губитник у изборима децембра 1993. године била је Српска
радикална странка. У жестокој кампањи и политичком обрачуну социјалиста и
радикала, СРС је изашао поражен, а број њихових посланика у Народној
скупштини је преполовљен.
Интересантно је да су и три партије из реда националних мањина успеле
да стекну парламентарни статус – ДЗВМ изгубила је око 28.000 гласова и
четири мандата у односу на претходне изборе, али и поред тога остала је једина
странка из реда националних мањина која је учествовала у свим изборним
циклусима и освајала мандате. Поучени искуством из првих пропорционалних
избора када су наступили самостално и остали без мандата, Партија за
демократско деловање и Демократска партија Албанаца удружиле су се и
освојиле два посланичка мандата.

3.2. Политичке последице

Избори из 1993. године по својим најизразитијим ефектима били су
ближи стандардним учинцима који се приписују дејству пропорционалих
изборних система. У њима ни једна партија није освојила апсолутну већину.
СПС је задржала позицију доминантне партије, али је била принуђена да тражи
коалиционог партнера да би обезбедила парламентарну већину. Истовремено по
први пут на основу коалиције у Народној скупштини формирана је и
коалициона влада.
Годину дана деловања пропорционалног изборног система није
редуковало број регистрованих партија. У време расписивања избора, децембра
1993. године, у регистру политичких организација било је уписано 112 партија.
Само њих 48 поднело је листе у некој од 9 изборних јединица. Мањи број
поднетих изборних листа и пораст броја регистрованих партија није
карактеристика која стоји у корелацији са учинком пропорционалног изборног
система. Она је пре свега производ "слегања" вишестраначке сцене Србије.
Занимљиво је да ни у другом пропорционалном изборном циклусу није
било покушаја чвршћих изборних коалиција. То су учиниле само Народна
странка и Народна радикална странка, као и удружена левица. Центрифугалне

24
силе пропорционалног изборног система свакако нису биле без утицаја на
могућност и коалиционе потребе водећих опозиционих партија. Оно је изостало
због ривалства страначких опозиционих лидера, личних анимозитета и општег
страха да не послуже као подлога за стварање предности друге партије у
опозиционом блоку пре него због ефеката пропорционалног изборног система.
Трећи изборни циклус није донео апсолутну пропорционалност гласова и
мандата, а истовремено је наставио тенденцију смањивања броја
парламентарних партија. Нису се потврдиле бојазни критичара
пропорционалног изборног система да ће он довести до претеране
фрагментације парламентарног страначког система. У Народној скупштини
представнике је формално имало 8 политичких странака, две мање него после
изборног циклуса 1992. године, и чак 7 мање него у првом изборном циклусу
1990. године. Ово је заслуга изборног прага који је ефикасно спречавао
претерану фрагментацију у Народној скупштини. Последица тога јесте велики
број расутих, пропалих гласова, али то је цена за могућност стабилне
парламентарне већине.
Овај изборни циклус потврдио је да су се до тада стабилизовале СПС,
СПО, СРС, ДС, ДЗВМ. Све ове странке у три изборна циклуса очувале су
парламентарни статус и могу се сматрати релевантним политичким странкама.
Директна последица пропорционалног изборног система је прва
коалициона влада. Њу су формирали два жестока изборна ривала –
Социјалистичка партија Србије и Нова демократија. Ова друга наступала је у
оквиру коалиције ДЕПОС, која је словила за главног опонента социјалиста.
Уласком Нове демократије у владу социјалиста, практично је потврђена још
једна карактеристика пропорционалног изборног система – могућност да
политичке странке изиграју поверење својих бирача. Наиме, тешко је веровати
да би гласачи ДЕПОС-а подржали било коју странку у овој коалицији да су
знали да ће правити владу са социјалистима.
Прва коалициона влада није била плод програмских уступака. Њена
окосница био је у ствари програм реконструкције монетарног система и систем
антиинфлационих мера гувернера Народне банке Југославије. Мере и циљеви
тог програма представљали су политичку платформу којом је Нова демократија
правдала своју политичку подршку социјалистима. Иако је за формирање владе
СПС-у недостајало свега три посланичка места, они су коалициону подршку

25
Нове демократије, која је имала шест посланичких места, "платили" са два
министарска портфеља – екологије и технолошког развоја – и једним
потпредседничким местом.
То би био логичан исход и могло би се сматрати "реалном" ценом за
вршење власти да СПС није проширила коалицију. Наиме, без воље грађана и
верификације кроз стицање парламентарног статуса у владу су укључени као
министри кадрови Југословенске удружене левице – политичког конгломерата
са занемарљивим изборним учинком. Томе треба додати и један број
нестраначких личности као и посланика Демократске странке из претходног
сазива Милана Бека, који је добио функцију потпредседника. Наиме, СПС је
покушала да направи владу са Демократском странком али је тај покушај
пропао у последњем моменту због одустајања лидера Демократа Зорана
Ђинђића. Супротстављајући се таквом ставу, главни преговарач демократа, М.
Беко прихватио је место потпредседника Владе.
Иако су у овој влади социјалисти имали већину и држали практично све
кључне ресоре, прва коалициона влада је истовремено и прва влада која је у
досадашњој пракси искористила читав мандат. То је значајно за политичку
праксу и у том периоду имало је посебан политички значај као ширење
могућности коалиционе сарадње различитих политичких партија, међусобног
уважавања различитих ставова и покушаја креирања заједничке политике.
У трећем легислатурном периоду није дошло до повећања броја
посланичких група. У трећем сазиву Народне скупштине деловале су
посланичке групе СПС, СРС, ДС, ДСС и ГСС, СПО, затим Нова демократија и
фракција посланика СПО, као и ДЗВМ са коалицијом Партије за демократско
деловање и Демократске партије Албанаца.

4. Избори за народне посланике Народне скупштине 1997. године

Четврти по реду парламентарни избори за посланике Народне скупштине
одржани су 21. септембра 1997. године. То су први редовни избори после
конститутивних избора одржаних 1990. године. После два циклуса превремених
избора коалициона влада изабрана 1993. године трајала је пуни мандатни
период. Овај изборни циклус није карактеристичан само по томе. Наиме,
најзначајнија новина тог изборног циклуса јесте промена изборног права која се
првенствено огледала у енормном повећању броја изборних јединица. Као

26
последица промене у изборном законодавству на савезном нивоу, број изборних
јединица повећан је са 9 на 29, вољом владајуће коалиционе већине коју су
чинили социјалисти и Нова демократија. Измењен је изборни закон мимо воље
и договора са опозиционим партијама. Опозиционе партије, међу њима и
најутицајније ДС и ДСС, бојкотовале су изборе.
Повећање броја изборих јединица практично је значило смањивање
величине изборне јединице. Уместо великих направљен је низ, четири пута
мањих, изборних јединица у којима се бирало у просеку 4-5 посланика.
Величина изборне јединице која се у изборној теорији мери бројем мандата има
снажно дејство на степен пропорционалности између гласова и мандата. То
дејство може бити толико снажно да поједини аутори (Нолен) сматрају да
изборне јединице те величине у пропорционалном изборном моделу могу
производити ефекте који су идентични или веома блиски већинском изборном
систему. СПС је очигледно имао на уму ову карактеристику изборних јединица
и рачунао да ће тај џеримандеринг омогућити да освоје довољан број мандата да
самостално формирају владу.

4.1. Резултати избора

Тренд повећане апстиненције настављен је и у овом изборном циклусу.
На изборе изашло 57,47% од 7.210.386 уписаних бирача, што је незнатно мање у
односу на претходни изборни циклус и у ствари показује да бојкот избора од
стране опозиције није успео. Томе је свакако допринело учешће Српског
покрета обнове који се није придружио бојкоту опозиционих партија.
Интересантно је да њихово "одсуство" СПО, као водећа опозициона партија и
једина која је из тог блока учествовала на изборима, није искористио, што је
последица збивања на опозиционој сцени на којој су и даље доминирали
конфликти који су кулминирали распадом Коалиције заједно, коју су чинили
СПО, ДС и ГСС. 25
Број кандидата (2533) је готово преполовљен у односу на претходне
изборе. То је првенствено последица бојкота избора од стране најутицајнијих
опозиционих странака. Број жена на кандидатским листама поново је опао на
око 15,2%, остале промене у структури по старости и занимању су занемарљиве.

25
Гоати, Владимир (2004) Партије и партијски систем у Србији, Одбор за грађанску
иницијативу, ОГИ центар, Ниш, стр. 58.

27
 Коалиција левице, коју су чинили Социјалистичка партија Србије,
Југословенска левица, Нова демократија, на овим изборима освојила је највише
гласова и мандата – 32,4% односно 44%. Међутим, то је била Пирова победа, јер
је поменута коалиција остварила слабији рејтинг и у гласовима и у мандатима
него сама Социјалистичка партија Србије у претходном изборном циклусу 1993.
године. Узроке слабијег изборног рејтинга треба тражити делом у отклону СПС
од тврде националне политике, промовисањем Дејтонског мировног споразума
у Босни и Херцеговини, а делом и у негативним последицама економско-
социјалне политике. Ове две чињенице, подстакнуте свакако и тензијама због
бојкота избора од стране опозиције, удаљили су један део бирача од СПС-а.
Осим тога, на то је свакако значајно утицала и сама композиција коалиције која
је у јавности доживљавана као параван за политичку промоцију две мале
партије – ЈУЛ и НД – које нису имале значајније упориште у бирачком телу, а
чији је утицај у претходној влади био немерљиво већи од њиховог изборног
рејтинга.

Табела 4. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије

(21. септембар 1997)
Партије Гласови % посланици %
Коалиција СПС-ЈУЛ-НД 1.418.036 34,20 110 44,00
СРС 1.162.216 28,10 82 32,80
СПО 793.988 19,10 45 18,00
Коалиција "Војводина" 112.589 2,72 4 1,60
Демократска алтернатива 60.855 1,47 1 0,40
Савез војвођанских Мађара 50.960 1,23 4 1,60
Коалиција "Листа за Санџак" 49.486 1,20 3 1,20
Демократска коалиција
14.179 0,34 1 0,40
Прешево-Бујановац
* Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 1997.
Прави победник четвртог изборног циклуса била је Српска радикална
странка. Она је на овим изборима удвостручила број освојених гласова у односу
на претходни изборни циклус (1.162.216 : 595.467). Узроке изборног тријумфа
СРС свакако треба тражити на истом политичком пољу и оним разлозима због
којих су социјалисти доживели пораз. Наиме, радикали су за разлику од
социјалиста истрајали на тврдој националној политици и залагању за "велику"
Србију, критиковали су власт због политике према Србима у Босни и

28
Херцеговини, нису прихватали Дејтонски споразум. Јавномњењске анкете су
одавно детектовале чињеницу о порозности граница у бирачком телу између
социјалиста и радикала. Очигледно је да је у овом изборном циклусу пораст
радикалског бирачког тела узрокована преливањем из бирачког поља
социјалиста, с једне стране, али, и у нешто мањој мери, и бирачког поља
опозиционих партија које су бојкотовале изборе.

4.2. Политичке последице

Бојкот избора од стране опозиције оставио је далекосежне последице на
политичку сцену Србије. Народна скупштина функционисала је са смањеним
политичким легитимитетом због одсуства опозиције. Лишавајући се
институционалних механизама за политичко деловање, опозиционе партије
окренуле су се ванинституционалним средствима политичке борбе. Опозициона
мишљења у парламенту нису била довољно снажна да изврше већи утицај на
парламентарну већину, а њу су чинили социјалисти и радикали.
Директна последица смањења изборног рејтинга коалиције приморала је
СПС да тражи новог коалиционог партнера. То се прво покушало са Српским
покретом обнове, који је, сматрајући да је СПС ослабљен после парламентарних
избора, тражио далеко већи број министарских места него што је СПС у том
тренутку био спреман да уступи. Покушаји два до тада жестока политичка
ривала после дуготрајних преговарања о расподели министарских ресора
завршени су нагло и неуспешно. Социјалисти су врло брзо направили коалицију
са Српском радикалном странком. То је из владе елиминисало Нову
демократију. Нова коалициона влада прокламована је као "влада националног
јединства". Парламентарна већина која је формирала владу бројала је знатно
више посланика од двотрећинске већине, што је обезбеђивало влади комотну
подршку за њену политику, с једне стране, и омогућавало брзо изгласавање
законских пројеката, с друге стране.26
Неспорно је да су се опозиционе партије бојкотом лишиле
парламентарног деловања и да то није био добар политички потез јер су
посвађани и подељени међусобно представљали слабог опонента на
ванинституционалној сцени. Међутим, у јавности се постепено формирала

26
Гоати, В. (2004) стр. 114-118.

29
слика о крњем легитимитету представничког тела, што није остало без утицаја
на наредне изборне циклусе и што ће у пуној мери доћи до изражаја на
представничким изборима за СР Југославију 2000. године.

5. Избори за народне посланике Народне скупштине 2000. године

Мандат четвртог сазива Народне скупштине нагло је скраћен у трећој
години, расписивањем превремених избора, који су одржани 23. децембра 2000.
године. При томе превремени избори нису проузроковани политичким
збивањима у представничком телу или губитком парламентарне већине, него су
дошли као политички ехо збивања на савезној изборној сцени. Октобра 2000.
године, на изборима за председника СРЈ, лидер СПС-а Слободан Милошевић
побеђен је од стране кандидата ДОС-а Војислава Коштунице. Спорења око
резултата првог круга избора били су повод за масовне демонстрације у којима
је практично извршен преврат и на савезном и на републичком нивоу.
Практично, СПС је била присиљена да напусти коалицију са радикалима и да
прихвати ултиматум опозиције о превременим изборима. Пре тога, пала је влада
националног јединства, чиме су се створили услови за превремене изборе.

5.1. Промене изборног закона

Ослабљени социјалисти прихватили су захтев опозиције, а њега су
здушно подржали и радикали, да се измени број изборних јединица и Србија
сведе на једну изборну јединицу. Поред ове значајне измене, која, у ствари,
представља централни политички захтев и циљ опозиционог деловања у првој
деценији вишестраначја у Србији, измењен је и читав низ других изборних
института. Они су се углавном односили на непристрасност, објективност и
ажурност изборне администрације, гарантовање тајности бирачког права и
контроле изборног процеса у циљу спречавања манипулација током гласања и
утврђивања резултата гласања.
Једна изборна јединица производи дејство максималне
пропорционалности између броја гласова и мандата. У садејству са природним
изборним прагом такав модел изборног система назива се чист, потпун или
екстреман пропорционални изборни систем. Међутим, задржавањем законског
изборног прага од 5% важећих гласова таква варијанта изборног система је
изостала. Дејство овако конструисаног изборног система на изборима 2000. није

30
се могло у потпуности сагледати. Сама измена има више чин политичког
тријумфа коалиције ДОС и детронизације целокупног институционалног
аранжмана успостављеног под влашћу социјалиста, него потпуне изборне
реформе. Променом изборног система ДОС је у ствари хтео да нагласи
политику дисконтинуитета са претходном влашћу. Расправе о моделу изборног
система није било – ни у политичким ни у стручним круговима. Заглушујућа
реторика победника сваку дилему потисла је у други план. Зато ће прави ефекти
овог изборног система доћи до пуног изражаја тек у наредном изборном
циклусу када су партије које су чиниле ДОС наступале појединачно, а сама
коалиција престала да постоји.

5.2. Резултати и последице избора 2000. године

Пети по реду парламентарни избори одржани су два месеца после
октобарског преврата 2000. године, 23. децембра. Излазност (57,72%) је била
незнатно (0,32%) већа у односу на претходне парламентарне изборе, али и
драстично мања у односу на изборе за председника СРЈ три месеца пре када је у
Србији на биралишта изашло чак 72,5% бирача. На петим изборима 14 странака,
окупљених у Демократску опозицију Србије, освојило је готово двотрећинску
већину – 64,6% гласова и 70,4% мандата, или 176 посланичких места.
Потврђујући правило да "ништа не успева као успех", ДОС је на тим изборима
освојио чак 20% - 300.000 више гласова – у односу на септембарске изборе за
Савезну скупштину. Према раније потписаном споразуму унутар ове коалиције
мандати су подељени тако да су ДС и ДСС добили по 45 места, ГСС, СДП и НД
по 9 места, Нова Србија 8 места, Демохришћанска странка Србије 7 места,
Демократска алтернатива, Савез војвођанских Мађара и Лига социјалдемократа
Војводине по шест места, Покрет за демократску Србију пет места,
Демократски центар, Социјалдемократска унија, Коалиција Војводине и
Реформисти Војводине по четири места, Коалиција Санџак два, Српски покрет
отпора, Лига за Шумацију и Асоцијација самосталних и независних синдиката
по једно место.
СПС је претрпела највећи дебакл до тада, освојивши само 13,5% гласова.
У односу на савезне изборе, који су одржани у септембру исте године, СПС је
изгубио 20% гласова или близу један милион бирача – са 1.479.583. спали су на
515.845 гласова. Неколико разлога пресудно су утицали на "изборни бродолом"

31
СПС. Прво, један број бирача придружио се новом победнику ДОС-у. Друго,
један број присталица СПС-а разочаран бројним аферама, уплашен жестоким
нападима и прогонима СПС разочарао се и апстинирао у изборима. Трећи
чинилац треба тражити у незадовољству чланова и симпатизера, што на петом,
ванредном конгресу није дошло до коренитих програмских и кадровских
промена у страначком врху. Гласачко тело социјалиста делом се прелило на
победничку страну ДОС-а, нашло излаз у апстиненцији а делимично гласало и
за две дисиденске партије – Демократску социјалистичу партију и Српску
социјалистичку партију, које су укупно освојиле око 3% гласова. 27
СРС је такође претрпела осипање бирачког тела. У апсолутном износу
посматрано, они су на децембарским изборима имали готово једну трећину
мање гласова него на изборима одржаним два месеца раније (322.333 : 472.829).
Међутим, релативно посматрано, они су изгубили 1,5% гласова. Разлози
осипања радикалског бирачког тела слични су као и код СПС. Они су делили
судбину млађег коалиционог партнера у влади и сносили последице бројних
афера с једне стране, и политичког реваншизма, с друге стране. Поједини
истраживачи развијају хипотезу да је дошло до трансфера дела радикалског тела
Странке српског јединства, која је на тим изборима освојила 199.849 гласова и
тако стекла парламентарни статус.
Политички посматрано, можда највећи губитник децембарских избора
2000. године јесте Српски покрет обнове. Са освојених 114.296 (3,7%) гласова,
СПО је остао без мандата, а његово гласачко тело практично се преполовило у
односу на септембарске изборе одржане исте године. Релативно посматрано,
осипање бирачког тела СПО-а равно је оном који су преживели социјалисти.
СПО је очигледно платила кратко учешће у Савезној влади 1999. године, али и
одбијање да у оквиру коалиције ДОС учествује у изборима. 28

27
Гоати, В. (2004) стр. 59.
28
Гоати, В. (2004) стр. 60.

32
 Табела 5. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(23. децембар 2000)
Партије Гласови % посланици %
ДОС 2.402.387 64,40 176 70,4
СПС 515.845 13,50 37 14,8
СРС 322.333 8,50 23 9,2
ССЈ 199.847 5,30 14 5,6
СПО 114.296 3,70 0 0
ДСП 31.758 0,85 0 0
ССДП 29.383 0,78 0 0
ЈУЛ 14.317 0,37 0 0
* Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 2000.
С обзиром на то да су странке националних мањина такође учествовале у
коалицији ДОС, као и низ малих странака, оне су стекле парламентарни статус и
штавише, одговарајућа министарска места, чак и потпредседничка места у
Влади и по систему плена бројна места у низу јавних институција.
Коалиционим наступом изостао је ефекат учинка једне изборне јединице и
високог изборног прага. Његово дејство је било поништено.
Резултат ових избора био је велики дисбаланс између позиције и
опозиције у Народној скупштини, готово раван оном из 1990. године, с једном
битном разликом – 1990. године тај дисбаланс остварила је једна странка СПС -
применом већинског изборног система - а 2000. коалиција чак 14 странака - у
пропорционалном изборном систему с једном изборном јединицом.
У петој легислатури, која је конституисана јануара 2001. године,
образоване су четири посланичке групе – група Демократска опозиција Србије
са 176 седишта, група Социјалистичка партија Србије са 37 посланика, група
Српска Радикална странка са 23 посланика и група Странка српског јединства са
14 посланика. Већ у првој години мандата дошло је до издвајања посланика
Демократске странке Србије у посебну посланичку групу, тако да је посланичка
група ДОС-а функционисала са 132 посланика, што је чинило и парламентарну
већину која је пружила подршку Влади. Тај поступак је најављивао процес
разграђивања Демократске опозиције Србије, што се потврдило оснивањем
посебних посланичких група – Демократске алтернативе и Демохришћанске
странке Србије.

33
 Ови избори нису по први пут довели до формирања коалиционе владе,
али по први пут владу су чинили представници чак 18 политичких партија и
различитих организација. Чак ако оставимо по страни програмске и политичке
разлике – у коалицији су биле формално декларисане конзервативне и
демократске странке, монархистичке и републиканске, левичарске и
десничарске – лидерске сујете, било је јасно да функционисање владе у таквим
околностима неће моћи да се одржава само на полету рушења претходног
режима и освајања власти.29
Коалициона влада, декларишући се као реформска, повукла је низ
непопуларних потеза, активирајући процесе транзиције, што је за последицу
имало губитак радног места великог броја људи, отежано запошљавање,
повећање социјалних разлика, итд. Изостала је очекивана, дуго најављивана и
обећавана помоћ из иностранства за покретање привреде, са чиме су лидери
ДОС наступали у предизборној кампањи, с једне стране, а истовремено нису се
смањили притисци тзв. међународне заједнице на Србију и нове власти и поред
беспримерне кооперативности и прихватању свих захтева и диктата, почев од
сарадње са Међународним судом у Хагу до спровођења низа реформи које
грађани нису прихватали. Ипак, мандат те владе није прекинут због њене
политике него због убиства Премијера Зорана Ђинђића од стране криминалних
кругова.
Стара влада са новим премијером у настојању да се обрачуна са
атентаторима, упоредно настављајући непопуларну економску политику, увела
је практично ванредно стање и низом законских одредби суспендовала и
прекршила одређене одредбе Устава, што јој је додатно оборило рејтинг у
јавности, довело до осипања посланичке подршке, а затим и парламентарне
већине, тако да је дошло до превремених избора.

6. Избори за народне посланике Народне скупштине 2003. године

Шести парламентарни избори одржани су 28. децембра 2003. године по
истоветном законском изборном моделу. На њима је учествовало 19 изборних
листа. Изборне листе подносиле су појединачно партије и коалиције, а
куриозитет представља чињеница да су носиоци чак три изборне листе били

29
Гоати, Владимир (ур.) (2002) Партијска сцена Србије после 5. октобра 2000, Институт
друштвених наука и Friedrich Ebert Stiftung, Београд, стр. 46

34
појединци против којих је Хашки трибунал подигао оптужнице – Слободан
Милошевић, Небојша Павковић и Војислав Шешељ.
Превремени избори резултат су распада коалиције ДОС, изазваног
директно учинцима влада које су произишле из парламентарне већине
Демократске опозиције Србије. За непуне три године, готово двотрећинска
већина у Народној скупштини се истопила, међусобно поделила и поново
завадила, што је довело до превремених избора с једне стране, и успоставило
битно другачију констелацију актера у изборној утакмици, децембра 2003.
године. Томе треба додати и низ узастопних неуспелих изборних циклуса за
избор Председника Републике Србије, одржаних током 2002. и 2003. године.
Дотадашњи коалициони партнери постали су острашћени изборни ривали у
надметању за ову функцију извршне власти. Резултати председничких избора
представљали су неку врсту изборног барометра и оријентира за наступ на
парламентарним изборима с једне стране, а с друге стране, они су представљали
политичку кампању за парламентарне изборе.
Овај изборни циклус одвијао се потпуно према неизмењеним правилима
изборног закона из 2000. године, који је конституисао Србију као једну изборну
јединицу и изборни праг од 5% важећих гласова као лимит који се морао
испунити да би се учествовало у расподели мандата. Политичке странке,
посебно мале странке, и странке националних мањина, биле су свесне да ће
изборни праг представљати баријеру које оне неће моћи да прескоче и због тога
су покушавале коалиционим наступима и то су чиниле са променљивим
успехом.

6.1. Резултати и последице

Највећи успех на овим изборима постигла је Српска радикална странка,
освојивши највећи број гласова и чак 82 мандата. Овакав успех радикала
најављивао је и број гласова који је њихов кандидат за председника Републике
освајао у изборним циклусима. Интересантно је приметити да је СРС остварио
изборни скок без озбиљније кадровске промене, без програмских иновација и у
одсуству лидера В. Шешеља који је добровољно отишао у Међународни
трибунал у Хагу. Успех радикала лежи у последицама економске и социјалне
политике владе с једне стране, одсуству консолидације Социјалистичке партије
Србије и растућем незадовољству у јавном мњењу. Радикали су били најжешћи

35
критичари влада Ђинђића и Живковића, изузетно активни у Народној
скупштини и остали су принципијелни у својим основним програмским
опредељењима. Чињеница је да су радикали реториком ублажили поједине
политичке ставове који су на политичкој сцени деловали као екстремизам и на
тај начин придобили свакако један број гласача. Не треба занемарити ни
чињеницу да један број бирача мањих странака, нпр. ССЈ, са сличним
националним програмом, није хтео да њихов глас "пропадне" гласањем за
странку која није имала шансу да пређе изборни праг и да су се такви гласови
прелили СРС.
Другопласирана Демократска странка Србије освојила је знатно мање
гласова него што је прогнозирано јавномњенским анкетама. Узроке треба
тражити у напуштању коалиције ДОС и жестокој кампањи коју су чланице ове
коалиције водили против ДСС и њеног лидера, неадекватној изборној кампањи
и неуспеху на председничким изборима. Један део бирача у ДСС је видео
главног кривца за лоше резултате ДОС-ове власти и напуштање ове коалиције
тумачио као издају опозиционих интереса и пружање шансе радикалима и
социјалистима да се консолидују и поново дођу на власт.
ДС је доживео пораз на овим изборима. Практично шести парламентарни
циклус представља тек треће по реду парламентарне изборе на којима је ова
странка наступила самостално, ако занемаримо чињеницу да је и овај пут
практично имала подршку Странке демократске акције. С обзиром да су ефекти
две ДОС-ове владе у јавности првенствено везивани за Демократску странку, да
су се у бројним аферама углавном појављивали чланови те странке итд., овакав
изборни резултат може се сматрати изненађујуће добрим. Аналитичари указују
да највећу заслугу за то има победа Бориса Тадића на председничким изборима
и одстрањивање из руководства активиста за које је јавност везивала све афере
које су приписиване Демократској странци.
Невладина организација Г17 плус постигла је одличан резултат. Делујући
као странка са позиције цивилног сектора, преко својих кадрова контролишући
значајне полуге финансијске власти и моћи, промовишући се као организација
која је практично срушила претходну владу – Г17 је у ствари поцепао гласачко
тело демократа. Изборни успех свакако је подстакао политичке амбиције и
определио ову организацију да прерасте у политичку странку, што је јединствен

36
пример на нашој политичкој сцени и редак пример у вишестраначкој пракси
посткомунистичких држава компаративно посматрано.
Коалиција Српског покрета обнове и Нове Србије омогућила је да
парламентарни статус стекну присталице два до тада посвађана СПО лидера: В.
Драшковића и В. Илића. Заборављајући на поделе и увреде они су схватили да
је коалиција једина шанса и искористили су је, освајајући 22 посланичка места и
потврђујући да програм изворног СПО још увек има довољан број симпатизера
који је одржавају изван изборног прага.

Табела 6. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије

(28. децембар 2003)
Партије Гласови % Посланици %
Српска радикална странка 1.056.256 27,6 82 32,8
Демократска странка Србије 678.031 17,7 53 21,2
Демократска странка 481.249 12,6 37 14,8
Г17 плус 438.422 11,5 34 13,6
СПО-НС 293.082 7,7 22 8,8
СПС 291.341 7,6 22 8,8
Заједно за толеранцију 161.765 4,2 - -
Демократска алтернатива 84.463 2,2 - -
За народно јединство
(ССЈ и НСС)
68.537 1,8 - -
Отпор 62.545 1,6 - -
Самостална Србија (ДХСС) 45.211 1,2 - -
СНС – Н. Павковић 27.596 0,7 - -
Либерали Србије 22.852 0,6 - -
Реформисти СДП Србије –
19.464 0,5 - -
Војводине

Одбрана и правда
18.423 0,5 - -
(Обрадовић – Боровић)
Привредна снага Србије и
дијаспора
14.113 0,4 - -
Лабуристичка партија Србије 4.666 0,1 - -
Југословенска левица 3.825 0,1 - -
Савез Срба Војводине 3.711 0,0 - -
Савет Срба Војводине 3.005 0,1 - -
* Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 2003.

37
 СПС је на овим изборима наставила тренд осипања гласова и мандата,
изгубивши преко 200.000 гласова и 15 места у парламенту. Бројне афере које су
теретиле истакнуте функционере СПС за злоупотребу власти, политички
реваншизам, неприлагођеност и несналажење у деловању у опозиционим
условима допринели су даљој атрофији страначке организације, осипању
активистичког језгра и бирача. Томе треба додати и бледе наступе посланика
СПС-а у Народној скупштини и у самој јавности. Међутим, с обзиром да су
готово сви политички актери на вишестраначкој сцени били усмерени против
социјалиста, да је та странка доживела незабележен пад политичког рејтинга,
осипања чланства и бирача, прогоне лидера итд. може се сматрати да је
задржавање уопште парламентарног статуса представљало успех, јер је циљ
странака окупљених у ДОС био да СПС елиминише са парламентарне
политичке позорнице.
Мале странке платиле су данак дејству изборног прага од 5%. Странке
националних мањина, окупљених у коалицију Заједно за толеранцију, затим
Демократска алтернатива, итд., остале су ван парламента. По први пут у краткој
историји парламентаризма у парламентарним клупама нису седели
представници националних мањина из реда странака које претендују да
заступају њихове интересе. Умањена репрезентативност Народне скупштине по
овом критеријуму коригована је укључивањем припадника нациналних мањина
и чланова ових странака у институције извршне власти, али је и наговестила
потребу промена у изборном систему, што је нова власт и учинила укидајући
законски изборни праг за странке националних мањина. Ово решење није
идеално јер отвара питање принципа представљања у законодавном телу, с једне
стране, а с друге стране, отвара могућност арбитрирања која странка
представља националне мањине и који орган ће то одлучивати.
Дејство једне изборне јединице и петпроцентног изборног прага оставило
је ван парламента Демохришћанску странку Србије, Реформисте Војводине,
Лабуристичку партију Србије, Грађански савез, који су укупно освојили мање
од три процента гласова иако су у претходном парламентарном сазиву имали
значајан број посланика, а лидери тих партија у извршној власти вршили
миистарске функције у важним ресорима, правде, спољних послова и слично.
Ови избори су практично показали да су несразмерно подршци грађана

38
поједине странке у претходном изборном сазиву оствариле несразмеран утицај у
извршној власти у односу на свој рејтинг и углед у бирачком телу.
Овакав резултат избора показао је да је за парламентарну већину,
односно коалициону владу, потребно најмање три странке. Одлука бирача
оставила је различите могућности постизборног коалиционог обједињавања које
је било ограничено већ унапред датим предизборним обећањима ко са киме неће
у опозицију. Водеће странке ДОС-а – ДСС и ДС, заједно са Г17 и коалицијом
СПО- НС имали су довољну већину за формирање владе. Међутим, разлике
испољене током трогодишњег вршења власти појачане у председничкој и
парламентарној изборној кампањи и наглашене условљавањем Демократске
странке Србије онемогућили су да ове странке формирају владу. Због сукоба у
тзв. демократском блоку скочио је уцењивачки потенцијал СПС-а. СПС је
практично подржала мањинску коалициону владу ДСС, Г17 плус и коалиције
СПО-НС. На овај начин СПС је потврдила своје опредељење за парламентарни
систем власти, функционисање политичких институција и политичко решавање
конфликата, с једне стране, а с друге стране, тражила шансу да рехабилитује
своју важност на политичкој позорници и преко подршке мањинској влади
врати се на листу политички релевантних странака у Србији.
Већина аналитичара је предвиђала брзи крај и кратак мандат овој влади
која је успела да уђе у завршну, четврту годину свог мандата и поред бројних
афера, жестоких политичких напада и политичких несугласица у оквиру
коалиционих партнера.
У шестој легислатури у Народној скупштини образовано је шест
посланичких група: Српска радикална странка са 82 посланика, Демократска
странка Србије са 53 посланика, Демократска странка 37 посланика, Г17 плуса
са 31 послаником, Социјалистичка партија Србије са 22 посланика и Српски
покрет обнове – Нова Србија са 22 посланика. У међувремену, већ 2005. године,
долази до прегруписавања, тако да 9 посланика напушта посланички круг
Српског покрета обнове, формира посебну посланичку групу и посебну партију.
Истовремено, редове радикала напушта један посланик, који са посланицима
Социјалдемократске партије формира посебну посланичку групу. И овај сазив
Народне скупштине оптерећен је проблемом са мандатима. Поједини посланици
напустили су посланичке групе, односно партије са чије листе су изабрани у
парламент и многи од тих потеза имаће судски епилог.

39
 7. Избори за народне посланике Народне скупштине 2007. године
Седми по реду парламентарни избори одржани су у атмосфери
политичког тријумфа власти због новодонетог Устава Републике Србије 2006.
године. Потврђен на референдуму вољом грађана, са низом стручних и
политичких примедби, више новодонети него нови по решењима, без јавне
расправе - Устав, и све око њега што се догађало на политичкој сцени, омогућио
је најдужу предизборну кампању. Влада, којој су многи прогнозирали кратак
век тако је остварила своје темељно изборно обећање, које је сматрала
довољним да покрије одлазак Црне Горе из нежељене државне заједнице.
Отпочео је процес преговора о "коначном статусу" Косова и Метохије. Процес
приватизације ближио се крају. Покренут је процес разговора око
придруживања Европској унији. Истовремено је Влада која је на претходним
изборима бирачима слала поруку да јој је Хаг "последња рупа на свирали", пред
Међународни трибунал послала највећи број осумњичених. Влада је успешно
одолелa низу афера.
Изборни систем остао је у основи непромењен, али са једном важном
иновацијом - укинут је праг за листе странака националних мањина. То је
отворило низ могућности за њихово позиционирање у изборној арени које није
морало да се ослања искључиво на коалиционе наступе.
Број поднетих изборних листа је незнатно - за једну листу - порастао у
односу на претходни изборни циклус. Пет коалиција и једна група грађана
Бранко Павловић "Зато што мора боље", уз озбиљан наступ ромских партија
куриозитет је овог изборног циклуса.

7.1.Резултати и последице
Распоред оних који би се могли сматрати губитницима и добитницима у
овом изборном циклусу може се релативизовати. Избори су довели до померања
на политичкој сцени, али не и до тектонских потреса који би резултирали
променом власти.
Српска радикална странка остала је појединачно најутицајнија. Иако су
бројни аналитичари ауторитативно тврдили да су радикали достигли свој
максимум, да у бирачком телу нема простора за њихов даљи раст, они су
апсолутни победник последњег изборног циклуса. Са освојених 29% гласова
(1.156.000) они су успели да за читавих 100.000 глсова поправе свој рејтинг у

40
односу на претходне изборе, што их је учинило странком која контролише
готово трећину места у Народној скупштини.
Табела 7. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(21. јануар 2007)
Партије Гласови % Посланици %
Српска радикална странка 1.153.453 29,00 81 32,0
Демократска странка 915.854 23,08 64 25,6
Демократска странка Србије-
667.615 16,82 47 18,8
Нова Србија
Г17 плус 275.041 6,93 19 7,6
Социјалистичка партија Србије 227.580 5,73 19 7,6
Либерално демократска партија
-Грађански савез Србије-
Социјалдемократска унија-Лига
социјалдемократа Војводине 214.267 5,40 15 6,0
Савез војвођанских Мађара 52.510 1,32 3 1,2
Коалиција Листа за Санџак 33.823 0,85 2 0,8
Унија Рома Србије 17.128 0,43 1 0,4
Коалиција Албанаца Прешевске
долине
16.973 0,42 1 0,4
Ромска партија 14.631 0,36 1 0,4
Српски покрет обнове 134.147 3,38 0 0
Партија уједињених пензионера
Србије и Социјалдемократска 125.342 3,15 0 0
партија

Покрет снага Србије 70.727 1,78 0 0

Бранко Павловић 15.722 0,39 0 0

Коалиција Мађарска слога 12.940 0,32 0 0
Коалиција "Војвођанске
партије"
7.359 0,18 0 0
Демократска заједница Србије 5.438 0,13 0 0
Социјалдемократија 4.909 0,12 0 0
Реформистичка странка 1.881 0,04 0 0
* Извор: Службени гласник Републике Србије бр. 16/2007
Демократска странка је знатно поправила свој изборни скор. Освојивши
скоро дупло гласова више него у претходном изборном циклусу демократе су
потврдили статус странке у успону. Ово је највећи скок у броју гласова између
два изборна турнуса који је остварила нека странка у досадашњој изборној
пракси парламентарних избора у Србији од 1990. године и његову важност не

41
умањује предизборна крипто-коалиција демократа са Листом за Санџак Расима
Љајића. Тај резултат наговештава померања у бирачком телу које може имати
дугорочне ефекте. Демократска странка која је политички креирала две изразито
либерално оријентасина владе, са бројним аферама, успела је да се у два
изборна круга потпуно ревитализује. Разлоге треба тражити у подршци коју њен
лидер, председник републике Србије Борис Тадић ужива међу бирачима, али и
заокрету ка социјалдемократији.
Коалиција окупљена око Либерално демократске странке Чедомира
Јовановића прескочила је изборни праг, али очигледно не на рачун бирача
демократа. Ова коалиција освојила је нешто више гласова него Коалиција
"Толеранција" на претходним изборима. Захваљујући гласовима коалиционих
партнера, превнствено Лиге социјадемократа Војводине Ненада Чанка, а не
Грађанског савеза Наташе Мићић и Социјалдемократске уније Жарка Кораћа,
они су стекли парламентарни статус.
Коалиција Демократске странке Србије и Нове Србије подржана
Српским демократским покретом обнове, отцепљеном фракцијом СПО, и
Јединственом Србијом - освојила је приближно исти број гласова као и 2003.
године. Наступајући са позиција власти "народњаци" су очигледно очекивали
бољи рејтинг заборављајући правилност да бирачи у транзиционим државама
често кажњавају оне који врше власт.
Г 17 плус изузетно ангажованом кампањом и крајњим напорима лидера
успела је да остане изнад изборног прага и остане фактор са значајним
коалиционим капацитетом и уцењивачким потенцијалом.
Социјалистичка партија Србије наставила је да клизи наниже и остане
без петине бирача који су 2003. гласали за њене листе. Бирачи нису препознали
бојажљиви заокрет СПС који се очитује избором подмалађеног руководства и
постепеним дистанцирањем од култа Слободана Милошевића. Очигледно да
СПС није капитализовао подршку мањинској влади Војислава Коштунице или
њени бирачи то нису позитивно вредновали.
Ово су први избори у којима се може оцењивати дејство позитивне
дискриминације нациоанлних мањина преко укидања изборног прага за њихове
изборне листе. Од шест мањинских листа пет је успело да пређе природни
изборни праг који је износио око 16.000 галсова и седне у парламентарне клупе.
По једна мађарсака - Савез војвођанских Мађара - бошњачка - Листа за Санџак -

42
албанска - Партија за демократско деловање и Демократска унија Прешевске
долине - и две ромске - Унија Рома др Рајка Ђуриђа и Ромска партија Срђана
Шајина - освојиле су посланичке мандате. За око 3.000 гласова природни
изборни праг није успела да пређе само један мањинска листа која је
учествовала на овим изборима - коалиција Мађарска слога Пала Шандора и
Андраша Агоштона.
Српски покрет обнове, са око 3,4% гласова, по други пут је остао ван
Народне скупштине чиме је наговестио да криза која дуже траје у овој водеђој
опозиционој странци с почетка 90-тих година, није превазиђена. Поделе пред
саме изборе, прелазак млађих активиста у друге странке само су последица
неслагања с политиком председника странке који је у претходној влади имао
истакнуту позицију министра спољних послова.
Покрет снага Србије Богољуба Карића није успео да сачува гласове које
је њен оснивач освојио на председничким изборима. Изборни неуспех ове
странке показује дејство лидерства и новца у политици. Оног момента када се
срушила позиција у Телекому, када је угашена БК Телевизија, када је власт
покренула истраге, а лидер странке побегао из земље - странку у успону
напустили су и гласачи.
Изборно-страначки инжињеринг Небојше Човића, бившег
потпредседника владе није дао резултате. Његова Демократска иницијатива
удржила се са Социјадемократијом, парастранком Богољуба Карића која се
одметнула финансијско творцу, и придобила Партију уједињених пензионера.
Колико је веровала у њихове гласове види се по томе што је коалиционом
партнеру препустила прво место на листи. Освојених 3,15% гласова није било
довољно за улазак у Народну скупштину, али јесте ослабило социјалисте чији
гласачи традиционално долазе из ове категорије.
Треба имати у виду да би ове две политичке групације имале посланике
да је изборни праг био нижи, рецимо 3%, колико је износио на изборима за
одборнике скупштина општина и градова. Тиме би и распоред снага и
коалицини потенцијали изгледали другачије, јер би повећање
пропорционалности, односно улазак ПСС и ПУПС у законодавно тело, ишло
првенствено на уштрб броја мандата најбоље пласираних странака.
Распоред снага у Народној скупштини и без тога је дао доста обрта и
контрадикција у конституисању парламентарне већине и формирања владе.

43
ДСС је иако скромног изборног учинка показао снагу коалиционог капацитета.
Четворомесечно преговарање о влади са демократама ушло је у завршницу
давањем подрше лидеру СРС Томиславу Николићу за председника Народне
скупштине. Тиме је послато драматичано упозорење демократама да њихов
сјајан изборни резултат може остани неупотребљен, односно да ДСС има и
другачије могућности за формирање владе. Кампања која је покренута у
медијима против могућности коалиције са радикалима показале је дубину
страначки раскола. Потискивање најснажније странке, прављење коалиционих
валада које нису производ стабилних странака може имати далекосежне
последице. После свега Србија је добила још једну коалициону владу
састављену од представника пет странака. Трзавице које су обележиле њено
формирање наставиле су се и у функционисању. То потврђује кашњење у
доношењу закона и сам квалитет законских пројеката. Први велики тест ове
владе био је крај рунде преговора о коначном статусу Косова и Метохије и
сетови закона о локалној самоуправи, председнику Републике, Војсци и
расписивање избора.

8. Избори за народне посланике Народне скупштине 2008. године

Осми по реду избори за народне посланике Народне скупштине
Републике Србије расписани су одлуком председника Републике 13. марта 2008.
године. Користећи своје уставно овлашћење да може распустити Народну
скупштину, на образложен предлог Владе30, шеф државе, Борис Тадић, је донео
указ, пошто му је три дана раније, 10. марта, Влада упутила предлог да распусти
Народну скупштину, јер више нема јединствену и заједничку политику.
Истовремено са парламентарним изборима одржани су и избори за одборнике
скупштина општина и градова, као и избори за посланике Скупштине АП
Војводине.
8.1. Политички и нормативни оквир
Србија је у превремене изборе ушла непуних 17 месеци од претходних
избора одржаних јануара 2007. године. Иако је Влада на почетку мандата
деловала хомогено, до првих озбиљних размимоилажења долази у вези са
датумом расписивања и одржавања председничких избора. Након усвајања

30
Устав Републике Србије члан 109. став 1, Сл. гласник РС, бр. 98/06

44
пакета закона у Народној скупштини – Закон о војсци Србије, Закон о одбрани,
Закон о избору прдседника Републике, Закон о председнику Републике Србије –
стекли су се услови за расписивање избора. Они су раписани одлуком
председника Народне скупштине, Оливера Дулића, 12. децембра 2007. године,
чак пре него што су неки закони ступили на снагу и без знања партнера у Влади.
Раписивање председничких избора и одлука ДСС-а и НС-а да не дају
подршку Борису Тадићу у другом изборном кругу представљају прве озбиљне
конфликте који су начели ионако крхко поверење коалиционих партнера. Сукоб
се одмах пренео на питање Космета и придруживање ЕУ. Иако је у периоду
кохабитације ДС-а и ДСС-а мукотрпно изграђивана јединствена политика према
Косову и Метохији за коју је Влада успевала да добије подршку и најзначајниих
опозиционих странака у представничком телу, све време је била присутна
разлика која је постепено од нијанси у реторици прерастала у озбиљне
програмске и политичке расколе који ће се показати непремостивим и
узроковати превремене парламентарне изборе. Разлике у тумачењу Споразума о
стабилизацији и придруживању, посебно члана 138 ССП-а31, се продубљују
након што је ЕУ понудила Србији потписивање Прелазног политичког
споразума којим би се омогућила примена неких одредби ССП-а и пре његове
ратификације. Све ово резултирало је „враћањем манадата народу“ Војислава
Коштунице, што је објаснио недостатком једниствене политике Владе о
Космету, док је према председнику Републике Влада пала зато што није било
јединствене политике о даљем процесу придруживања ЕУ. Тако је окончан
мандат друге владе В. Коштунице чиме је формално престао период тзв.
кохабитације председника Републике, Бориса Тадића, и председника Владе,
Војислава Коштунице, који је трајао непуне четири године.
Нормативни оквир по коме су се одвијали ови парламентарни избори
успостављен је 2000. године. Евиденција бирача, изборни поступак, овлашћења
изборних органа, услови кандидовања једна изборна јединица, 5%-ни изборни

„Овај споразум се примењује, с једне стране на територије на које се примењују уговори

31

којима се оснивају Европска заједница и Европска заједница за атомску енергију и у складу са

условима утврђеним тим уговорима и на територију Србије, с друге стране. Овај споразум се не
примењује на Косову које је тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом
Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године. Ово не доводи у питање
садашњи статус Косова нити одређивање његовог коначног положаја према истој Резолуцији.“
www.parlament.sr.gov.yu – приступљено 3. септембра 2008. године.

45
праг, Д'Онтова формула за расподелу мандата – основне су карактеристике
изборног система по коме су одржана четири изборна циклуса 2000, 2003, 2007.
и 2008. године. Ова решења новелирана су 2004. године одредбама којима је
суспендовано дејство изборног прага за листе националних мањина.
За изборни циклус 2008. године, у нормативном смислу,
карактеристично је што се по први пут могла применити одредба Устава
Републике Србије, из члана 102, став 2, по којем је посланик слободан да својом
вољом, под условима утврђеним законом, неопозиво стави на распологање свој
мандат странци са чије листе је изабран за народног посланика, а која је од
стране стручних и научних кругова оцењена као суспендовање слободног
мандата и уставна верификација праксе бланко оставки, којима се посланици
претварају у делегате којима се на тај начин доводи у питање имунитет
неодговорности, као и одредбе о суверености грађана и њихових представника
Што се тиче нормативног оквира, можемо констатовати да се изборна
утакмица у мајским изборима 2008. године одвијала по правилима која су дуго
позната свим кључним актерима изборног процеса – бирачима, кандидатима,
партијама и медијима. Познавање нормативног оквира, његова примена у дужем
временском интервалу и бројним изборним циклусима, без обзира на уочене
мањкавости (пре свега у домену финасирања странака и њихових изборних
кампања, као и улоге медија у изборним кампањама), резултирало је мањим
бројем кршења изборног поступка и одсуством злоупотреба које би довеле у
питање регуларност изборних резултата.
8.2. Резултати и последице
За 250 места у Народној скупштини на мајским изборима 2008. године
подршку грађана тражило је 3137 кандидата сврстаних на 22 изборне листе.
Само на седам изборних листа истакнуто је 250 кандидата. Од изборних листа
које је потврдила Републичка изборна комисија, чак 10 је било из редова
националних мањина, односно оних на које се није односила клаузула о
законском изборном прагу као предуслов за учешће у расподели мандата. Број
изборних листа у односу на претходне изборе 2007. године увећан је за две, а у
односу на изборе 2003. године за три изборне листе.
Све изборне листе су испоштовале законску одредбу по којој на листи
мора бити најмање једна трећина мање заступљеног пола, односно жена, с тим
што је видљиво да су поједине задовољиле законску форму, док су неке од

46
листа пропорционално већим бројем жена међу кандидатима тражиле
могућност привлачења гласова бирача из ове полне категорије у бирачком телу.
Изборни актери, кроз изборну кампању и изборна обећања, настојали су
да те ставове заоштре и створе референдумску атмосферу о неколико кључних
тема које су доминирале у јавности. Споразум о стабилизацији и придруживању
Европској унији, нафтно-гасни споразум са Русијом, Уговор о концесионој
изградњи аутопута Хоргош-Пожега и Косово и Метохија – теме су које су
доминирале у обраћању бирачима и око којих су се кристализовале и
поларизовале политичке позиције актера у овим изборима.
Уобичајен одзив бирача, победа листе За европску Србију, наставак
раста броја гласова радикала, лош изборни резултат коалиције окупљене око
премијера Коштунице и позиције коалиције СПС-ПУПС-ЈС да буду „језичак на
ваги“ за формирање парламентарне већине и владе – главни су резултат избора
2008. године.
Регионално посматрање излазности, односно апстиненције бирача,
анализирано по окрузима, показује да је одзив бирача незнатно већи у
Војводини (61,7%), него у Централној Србији (61,3%), а посебно на Косову и
Метохији (45,8%). Од бирача који су уписани у бирачке спискове у
иностранству гласало је тек нешто више од једне трећине (36,5%).
Изборни праг од најмање 5% гласалих успело је да пређе само 5 од 22
изборне листе. Међутим, како изборни праг не важи за листе националних
мањина, укупно 8 листа успело је да освоји мандате и стекне парламентарни
статус, док је ван парламента остало чак 14 изборних листа. Највећи број
мандата освојила је листа За европску Србију – 102, док је другопласирана
Српска радикална странка освојила 78 места, коалиција ДСС-НС 30, коалиција
СПС-ПУПС-ЈС 20, а Либерално-демократска партија 13 посланика.

47
 Tабела 8. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(11. мај 2008)
(11. мај 2008) Гласови % Посланици %
Партије
За европску Србију 1.590.200 38,40 102 40,8
Српска радикална странка 1.219.436 29,45 78 31,2
Демократска странка Србије-
480.987 11,61 30 12
Нова Србија
СПС-ПУПС-ЈС 313.896 7,58 20 8
Либерално демократска партија 216.902 5,24 13 5,2
Мађарска коалиција 74.874 1,81 4 1,6
Бошњачка листа за европски
Санџак
38.148 0,92 2 0,8
Покрет снага Србије 22.250 0,54 0 0
Коалиција Албанаца Прешевске
долине
16.801 0,41 1 0,4
Народна сељачка странка 12.001 0,29 0 0
Реформистичка странка 10.563 0,26 0 0
Ромска партија 9.103 0,22 0 0
Покрет Моја Србија 8.879 0,21 0 0
Уједињени Власи Србије 6.956 0,17 0 0
Грађанска иницијатива
5.453 0,13 0 0
Горанаца
Роми за Рома 5.115 0,12 0 0
Унија Рома Србије 4.732 0,11 0 0
Војвођанска партија 4.208 0,10 0 0
Народни покрет за Србију 3.795 0,09 0 0
Црногорска партија 2.923 0,07 0 0
Савез бачких Буњеваца 2.023 0,05 0 0
Патриотска странка дијаспоре 1.991 0,05 0 0
*Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 2008

Највећи број гласова бирача и највише освојених мандата одредио је

евроинтегристе победницима мајских избора. Листа За европску Србију није
имала довољно гласова за формирање парламентарне већине ни са посланицима
мањина и ЛДП-а. Суверенистички блок, до објављивања изборних резултата
хомоген, није издржао под притиском неочекивано великог изборног успеха
демократа, неочекивано слабијег резултата СРС-а и варљивог јединства
коалиције окупљене око СПС-а. Избори су донели још један расцеп на

48
политичкој сцени Србије. Постизборни савез социјалиста и демократа највећи је
резултат овог изборног циклуса. Он ће неминовно отворити процес
реконфигурације партијског система на елективном и парламентарном нивоу са
несагледивим последицама. Стабилност и дуговечност власти произашле из
„брака“ политичких ривала која је у изборној кампањи називана „научном
фантастиком“ зависиће од брзине испуњавања датих обећања, подршке – пре
свега финансијске – ЕУ која је утицала на њено формирање исто толико колико
је „дувала у леђа“ евроинтегристима у изборној кампањи, снаге опозиције,
искрености и вештине нових коалиционих партнера да одбију покушаје оног
дела политичке јавности која ту коалицију сматра „неприродном“.

9. Избори за народне посланике Народне скупштине 2012. године

Изборни календар је наговештавао да ће се парламентарни избори 2012.
године одржати истовремено са изборима посланика Скупштине АП Војводине
и одборника у већини општина и градова, као и 2008. године. Међутим, изборна
сцена се додатно усложила расписивањем превремених избора за председника
Републике. Термин истовременог одржавања избора на свим нивоима није
производ случајности. Напротив. Он је пажљиво и намерно одређен вољом
владајуће Демократске странке из неколико прозаичних разлога за које све
странке на власти верују да ће им бити додатни адут пред бирачима. Први се
огледа у образложењу да трошење пуног мандата парламента и владе значи
стабилност власти, уз очекивање да ће јавно мњење то разумети као подршку
бирача странкама владајуће коалиције, као израз надмоћи над опозиционим
ривалима и већом шансом за изборни успех и добијање још једног мандата и
останак на власти. Други разлог је увереност демократа, вероватно заснована на
интерним истраживањима јавног мњења, да ће одржавање избора на свим
нивоима додатно хомогенизовати присталице своје политике. Зато је супротно
духу Устава, председник Републике Србије и Демократске странке Борис Тадић,
изазвао институционални вакуум „скраћивањем“ мандата и расписивањем
превремених избора за шефа државе.
9.1. Политички и нормативни оквир
Политички актери припремали су се четири године за мајски улазак у
изборну арену. Власт је имала пун мандат да спроведе програм око којег се
формирала парламентарна већина, а опозиција исто толико да критикама укаже

49
бирачима на слабости те политике и да се наметне као реална алтернатива. Тај
интервал је богат бројним догађајима и процесима од којих су неки имали улогу
епизоде, а други имају дуже трајање и дугорочније последица на понашање
бирача.
Тектонско померање у политичкој арени у сегменту страначког система
прва је карактеристика друштвеног контекста и одвијало се у два корака. Прво
је формирана влада Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, а
затим је дошло до сукоба у Српској радикалној странци. Оба ова процеса
произвела су дисбаланс у страначком систему у корист евроинтегриста у односу
на суверенисте, два доминантна блока на политичкој позорници формирана и
јасно профилисана после 2000. године у контексту односа према решавању
проблема нелегалне сецесије Космета и придруживања ЕУ. Социјалисти су се
после дужег периода вратили у власт и дошли у прилику да јасније
репозиционирају своје место на страначкој сцени, побољшају међународну
репутацију отварањем процеса уласка у Социјалистичку интернационалу,
амортизују стигматизацију из деведесетих и тако зауставе вртоглави пад
рејтинга који је претио да их потисне испод изборног прага. Демократе су
задржале позицију водеће странке у формирању владе и обезбедиле останак на
власти, добијајући могућност да се из центра политичког спектра помере у лево
и доследније профилишу као странка која је на социјалдемократским
позицијама.
Други тектонски удар у страначком систему започео је у марту 2008.
године, пред изборе, када је Маја Гојковић, потпредседница СРС, напустила
радикале и основала Народну партију, а наставио се у септембру, када је
Томислав Николић, заменик председника СРС, поднео оставку на све функције
у странци. Вољом лидера Војислава Шешеља, који је из Хашког затвора
управљао странком, искључен је из партије Николића је, међутим, подржало
двадесетак посланика који су формирали посебну посланичку групу која је
прећутном подршком владајуће већине успела да сачува мандате и тако се
институционализује као фракција која ће врло брзо прерасти у нову странку,
исисавајући матичној странци чланство, бираче и утицај. У основи оба процеса
био је однос према интеграцији у Европску унију. Преласком социјалиста у
блок евроинтегриста и јасним позиционирањем СНС за чланство Србије у ЕУ,
евроскептици остају у маргиналној мањини. Истовремено уз незнатна кадровска

50
освежења и социјалистима и преображеним радикалима преведеним у СНС
почиње да расте изборни рејтинг.
Други аспект друштвеног контекста јесте политика Владе у глобалној
економској кризи и њен утицај на привреду Србије. Влада није схватила размере
првог таласа економске кризе која је од 2008. године захватила САД и низ
држава ЕУ и системом домина се проширила на цео свет. Пројектовани циљеви
на почетку мандата који коинцидирају са почетком кризе, управо то показују.
Практично ниједан прокламовано економски циљ (пад незапослености, раст
БДП-а, повећење животног стандарда) Влада није успела да оствари. Напротив,
кумулација негативних трендова резултирала је падом стандарда и повратно
снажно утицала на незадовољство грађана и критике Владе. Истовремено је
функционисање и стање политичких институција (доминација егзекутиве над
законодавним телом, доминација шефа државе, Бориса Тадића, над Владом и
парламентарном већином, реформа правосуђа из 2009. и однос према судској
власти, проблеми у раду независних тела, јачање контроле над медијима)
указивало на успоравање и девијације у процесу консолидовања демократије.
Мандатни период Владе на међународном плану био је у знаку изборне
крилатице „и Косово и ЕУ” и обележен проблемом статуса Косова и Метохије и
настојањима да Србија стекне статус кандидата за чланство у ЕУ и добије датум
за отпочињање преговора. Скупштина Косова је 17. фебруара 2008. године
акламацијом усвојила декларацију о независности, а покушај Србије да пред
међународним судом у Хагу тај акт прогласи нелегалним са становишта
међународног права осујећен је. Истовремено Србија је прихватила мисију ЕУ
на Косову и Метохији и тако смањила улогу ОУН у решавању овог проблема.
Под императивом убрзавања „европског пута” отпочет је дијалог око решавања
„техничких питања”, који је завршен бројним компромисима које су све стране
различито тумачила. Србија је хапшењем и испоручивањем Радована Караџића
и Ратка Младића завршила обавезе према Хашком трибуналу, али је тек на крају
мандата Владе, 1. марта 2012, добила статус државе са којом ће се разговарати о
чланству.
Изборни модел успостављен 2000. године био је на снази и на овим
парламентарним изборима - једна изборна јединица, затворена блокирана листа,
5%-тни изборни праг који не важи за листе странака које представљају
националне мањине и расподела мандата Д'Онтовом формулом. Једина промена

51
нормативних правила односила се на расподелу мандата. Одредбе изборног
закона по којима су странке самостално расподељивале мандате Уставни суд
прогласио је неуставним, па се изменама изборног закона мандати додељују
кандидатима по редоследу на листи. При томе се мора водити рачуна да свако
треће посланичко место припада мање заступљеном полу. Међутим, ипак је
промењено неколико закона који тангирају приступ изборној арени па су по тој
логици утицали и на парламентарне изборе – Закон о политичким странкама,
Закон о јединственом бирачком списку, измене у контроли финансирања и
медијском праћењу изборних кампања.
9.2 Резултати и последице
За места у Народној скупштини претендовало је 18 изборних листа, у
оквиру којих је било постројено 93 организација - 54 партије, од 89 уписаних у
регистар, и 39 удружења и група грађана. Од 18 изборних листа, 11 је наступило
самостално, од којих су три партије (два мањинске) ушле у парламент.
Самосталан наступ већине од утврђених изборних листа ишао би у прилог
тврдњи да пропорционални изборни систем смањује потребу изборних
коалиција. Међутим, то је привид. У преосталих седам колационих листа било
је сврстано 45 партија и 37 група грађана, удружења грађана, избеглица,
предузетника и сл., и свих седам листа освојило је посланичке мандате.
Карактеристика ових избора је стапање предизборне и изборне кампање
за локалне, покрајинске, парламентарне и председничке изборе. Предизборна
кампања започела је знатно раније, почетком априла 2010. године. Петицијом
СНС-а и Нове Србије са милион потписа и низом масовних митинга захтевано је
расписивање превремених парламентарних избора. На то се надовезује
спектакуларни штрајк глађу Томислава Николића у априлу исте године, као
радикалан чин протеста због одбијања власти да распише превремене изборе.
Владајућа већина остала је чврста у намери да потроши читав мандат и у томе је
успела. У том периоду није била актуелна идеја да се одрже и превремени
председнички избори јер је мандат Б. Тадићу истицао 2013. године. Проценом
изборних стратега ДС-а да би истовремено одржавање избора на свим нивоима
имало синергијско дејство на њихов рејтинг, односно да ће вођење кампање од
стране лидера повећати број гласова за њихове изборне листе, трасиран је пут да
Тадић оставком на место председника створи правни основ за опште изборе и то
је учињено. Расписивање председничких избора у јеку изборне кампање за

52
одборнике и посланике аутоматски је довело до промене изборних кампања. До
тада претежно програмске, замењују се лидерским кампањама.
Tабела 9. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(6. мај 2012)
Листе Гласови % Посланици %
Покренимо Србију (СНС) 940.659 24,04 73 29,2
Избор за бољи живот (ДС) 863.294 22,06 67 26,8
СПС-ПУПС-ЈС 567.689 14,51 44 17,6
Демократска странка Србије 273.532 6,99 21 8,4
Преокрет (ЛДП) 255.546 6,53 19 7,6
Уједињени региони Србије 215.666 5,51 16 6,4
Српска радикална странка 180.558 4,61 0 0
Двери за живот Србије 169.590 4,33 0 0
Савез војвођанских Мађара 68.323 1,75 5 2
Покрет радника и сељака 57.199 1,46 0 0
Комунистичка партија 28.977 0,74 0 0
Странка демократске акције
27.708 0,71 2 0,8
Санџака
Све заједно 24.993 0,64 1 0,4
Ниједан од понуђених одговора 22.905 0,59 1 0,4
Социјалдемократски савез 16.572 0,42 0 0
Коалиција Албанаца Прешевске
13.384 0,34 1 0,4
долине
Реформистичка странка 8.867 0,23 0 0
Црногорска партија 3.855 0,10 0 0
*Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 2012.

Мања излазност на биралишта, пораз владине коалиције окупљене око

ДС, значајно осипање броја бирача два главна изборна ривала, напредњака и
демократа, велики раст гласова коалиције окупљене око социјалиста, крах
радикала који су отишли у ванпарламентарну опозицију и значајан успех
покрета Двери, као новог субјекта на политичкој сцени, најмаркантнији су
резултати редовних ђурђевданских парламентарних избора 2012. године. На
биралишта је укупно изашло 57,8% уписаних бирача, 4% или око 150.000
бирача мање него на претходним. Неколико је фактора који су утицали на мању
излазност: пад стандарда грађана, разочараност у изборну понуду, одсуство
активног учешћа цивилног сектора у мотивисању бирача да искористе изборно
право и кампања „белих листића“. Чак је 11 изборних листа, од чега пет

53
мањинских, стекло парламентарни статус, али је било чак 465.518 бачених
гласова.
Радикали, најмонолитнија и најјача опозициона странка готово читаву
деценију, остали су испод законског изборног прага. Отцепљено крило у
новоформираној СНС придобило је готово све: чланове, бираче, посланичке
мандате и медијску пажњу. Губитком сваког трећег бирача у односу на изборе
2008. године демократе су после радикала највећи губитници мајских избора,
иако су освојили само 2% гласова мање од напредњака. Уз напредњаке,
победником избора могу се сматрати и социјалисти. Они су у односу на изборе
2008. они су увећали свој изборни рејтинг за око 80%. У Народну скупштину су
ушли и Демократска странка Србије, Либерално деморатска партија (у
коалицији Преокрет) и Уједињени региони Србије (коалициони савез десетина
група грађана и регионалних странака окупљених око Г17.
Странке националних мањина освојиле су очекивани број места у
Народној скупштини. Територијално и политички концентрисаније мањине,
попут мађарске националне заједнице, оствариле су максималан резултат. По
први пут, користећи мањкаве одредбе о регистрацији политичких странака који
омогућава странкама националних мањина упис у регистар полититичких
странака по блажем критеријуму, а што повратно значи избегавање услова
законског изборног прага, једна странака, Ни један од понуђених одговора, која
формално заступа влашку националну заједницу, стекла је парламентарни
статус отварајући полемике о законској регулативи која уређује политичко
организовање и изборни систем.
Девети по реду парламентарни избори донели су промене на политичкој
сцени Србије које резултати гласања и расподела места у Народној скупштини
нису наговештавали. Демократска Странка је могла задржати власт са
претходним коалиционим партнерима и поред лошег изборног резултата.
Међутим, Б. Тадић је, охрабрен победом у првом кругу председничких избора,
одбио понуду и захтев коалиционих партнера и дојучерашњих „природних
савезника” за формирање парламентарне већине и Владе одмах по одржаним
изборима. Одлуку о томе одложио је за крај другог круга председничких избора.
Изгубивши Мандат председника Републике Тадић је изгубио партнере,
могућност да формира Владу и на крају место председника ДС. Релативни
изборни неуспех претворио се у општи пораз. Супротно, освојивши мандат

54
шефа државе, Т. Николић је постао апсолутни победник – формирао је Владу,
преузео чланство и бирачко тело СРС и новоосновану СНС довео до позиције
најснажније политичке странке. Као и 2008. године коалиција окупљена око
социјалиста поново је направила политички преокрет. „Стратешко” партнерство
са демократама развргнуто је на основу вртоглавог изборног раста и понуде
премијерског портфеља који се политички тешко одбија. Владина већина,
окупљена око СНС, СПС и УРС, била је идеолошки амалгам конзервативних,
либералних и социјалдемократских идеја на којима странке које је формирају
инсистирају само декларативно и програмски. Политички, она је цементирана
освајањем власти, прагматизмом са јаким популистичким елементима.

10. Избори за народне посланике Народне скупштине 2014. године

Десети по реду избори за народне посланике у Народној скупштини
Републике Србије од поновног увођења вишестраначја одржани су 16. марта
2014. године. Иако је владајућа коалиција имала комотну већину потребну за
спровођење реформи и без обзира на то што у њој није било превеликих сукоба,
девети сазив српског парламента трајао је краће од две године. У готово четврт
века новије српске парламентарне историје само су два изборна циклуса, 1997. и
2012. године, одржан након истека уставом утврђеног четворогодишњег
мандатног периода српског парламента. Због тога расписивање ванредних
избора 29. јануара 2014. не представља појаву која је страна српској
парламентарној пракси. Ипак, избори су расписани у ситуацији када је Влада
уживала подршку како у земљи тако и у иностранству, а ни разједињене и
ослабљене опозиционе странке нису исказивале озбиљне захтеве за
проверавањем изборне воље грађана. Стога основни разлог за расписивање
нових избора лежи у структуралном недостатку који је имала извршна власт
формирана 2012. године. На њеном челу налазио се Ивица Дачић, вођа
социјалиста, мањег коалиционог партнера, док су се напредњаци са скоро 10
посто више гласова имали положај првог потпредседника Владе и већи број
министарских места. Како су истраживања јавног мњења показивала константан
раст подршке напредњацима и Александру Вучићу, одлука председништва
Српске напредне странке да се иде на нове изборе није представљала
изненађење. Иако је формално постојала и могућност да се у парламенту
формира нова већина без напредњака, социјалисти су прихватили рукавицу

55
бачену у лице те је на Владин предлог председник Томислав Николић распустио
парламент и расписао ванредне изборе. Превремени парламентарни избори
одржани су истовремено с изборима за Скупштину града Београда и локалним
изборима у четири општине.
10.1. Политички и нормативни оквир
Владу формирану након избора 2012. чиниле су: Српска напредна
странка, Социјалистичка партија Србије, Партија уједињених пензионера
Србије, Јединствена Србија, Уједињени региони Србије, Нова Србија, Странка
демократске акције Санџака и Социјалдемократска партија Србије. На њеном
челу се налазио Ивица Дачић који је као главне приоритете у уводном обраћању
Народној скупштини навео: привредни опоравак (смањење буџетског дефицита
и јавног дуга, повећање БДП-а, пад незапослености, подстицаје извозницима и
пољопривреди) без штедње, решавање косовског проблема, јачање регионалне
сарадње и ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању и
отварање преговора о чланству у ЕУ, борбу против криминала и корупције,
рационализацију државне управе и улагање у инфраструктурне пројекте.
Иако ни напредњаци ни социјалисти у кампањи нису инсистирали на
нужности започињања дијалога између Београда и Приштине, у октобру 2012.
године у Бриселу су започели преговори Ивице Дачића и косовског премијера
Хашима Тачија, уз посредништво високе представнице ЕУ за спољњу политику
и безбедност. Циљ преговора била је нормализација односа Србије и Косова*,
која је представљала основни услов за даљи напредак Србије у процесу
европских интеграција. Након десет кругова преговора, 19. априла 2013.
потписан је Бриселски споразум којим се Србија обавезала на укидање српских
институција на северу Косова који ни de facto ни de jure није био под контролом
Приштине. Споразумом је заузврат било предвиђено оснивање Заједнице
српских општина помоћу које би преостали Срби на Косову задржали одређени
степен аутономије, а све то након одржавања локалних избора на северу по
косовским законима. Бриселским споразумом имплицитно су признате косовске
институције, закони и устав, чиме је учињен још један корак на путу
признавања независности, а кооперативни српски званичици су након
одржавања локалних избора у новембру као награду 20. децембра 2013. добили
датум за отварање преговора о чланству у ЕУ. За коначну одлуку о почетку
преговора и ступању на снагу ССП-а три месеца раније кључна је била процена

56
Немачке о напретку у односима Београда и Приштине. Тако су преображени
радикали, до 2012. оштри критичари било каквих разговора с косовским
институцијама, у сарадњи са социјалистима остварили оно што демократе у
претходним годинама нису успевале – формално започети преговоре с ЕУ и
добити једногласну подршку западноевропских влада и Сједињених Држава.
Промени односа Европе и САД према Србији додатно је допринела и даља
нормализација односа са свим државама у региону.
Осим реконцептуализације страначке политике СПС-а и СНС-а,
променама у страначком, али и политичком систему кумовале су и смене на
челу Демократске странке, у којој је Тадића заменио дугогодишњи београдски
градоначелник Драган Ђилас, и СНС-а у којем је Николића заменио Вучић.
Иако Николић није био подложан уставној обвези подношења оставке на место
председника напредњака, вођен предизборним обећањем да ће за разлику од
Тадића бити „председник свих грађана Србије“, препустио је управљање СНС-
ом Вучићу. Показаће се да ће таквим чином положај предедника Републике
бити враћен у уставне оквире. За разлику од Тадића, који је од 2008. у
комбинацији са слабим премијером био кључна фигура на политичкој сцени,
Николић ће губљењем контроле над страначким апаратом поново помакнути
клатно од председничке према парламентарној фази српског полупредседничког
уставног аранжмана.
Одређени помаци, на којима су напредњаци темељили свој оптимизам
пред изборе, постигнути су у борби против организованог криминала и
корупције. Одмах након формирања Владе створена је радна група која је имала
задатак да испита 24 спорне приватизације, на које је била упозорила и
Европска комисија, а крајем 2013. завршене су предистражне радње у свим
предметима и подигнуте оптужнице. Током 2013. почело је и суђење Мирославу
Мишковићу, власнику компаније Делта, за утају пореза и незаконито извлачење
новца из путарских предузећа, решен је случај убиства новинара Славка
Ћурувије из 1999. године, те су подигнуте оптужнице у афери Агробанка. Влада
и Вучић успешно су се представили грађанима као оштри борци против
криминала, корупције и привредних малверзација, чиме су напредњаци
муњевитом брзином капитализовали свој положај у Влади. Наравно, опозиција
их је оптуживала за селективност и медијски линч против политичких
противника.

57
 Кејнзијанска економска политика, прокламована на почетку мандата
Владе, није дала резултате. Јавни дуг у 2013. години скочио је са 17,671 на
20,088 милиона евра, односно удио јавног дуга у БДП-у са 59,3 на 61,2 посто.
Буџетски дефицит износио је 173,668 милиона динара, смањен је број
запослених особа с 1.727.000 на 1.715.000, а реалне стопе раста плата и пензија
биле су негативне (-1,5 односно -3,4). Рационализација државне управе није
спроведена, а настављена је и пракса запошљавања према страначким
критеријумима, тако да је у јавном сектору, према проценама, у јануару 2014.
радила 781.000 људи. У 2013. забележен је реални раст БДП-а од 2,0%, а
охрабрујући су били и раст индустријске производње и пораст извоза, што је
донекле ублажило спољноотрговински дефицит. Негативну економску слику
додатно је појачао застој у реализацији великих инфраструктурних пројеката,
попут изградње гасовода Јужни ток. Незадовољство економским кретањима
било је очито и у редовима владајуће коалиције те је, након неколико месеци
најава, 1. септембра 2013. спроведена реконструкција Владе, при чему су ресоре
финансија и економије од Уједињених региона Србије, који су у мањој или
већој мери креирали економску политику Србије последњих десетак година,
преузели напредњаци. Кључне економске ресоре добиле су дотад широј
јавности непознате нестраначке особе, Лазар Крстић и Саша Радуловић. Ипак,
реконструисана Влада није дуго потрајала. Убрзо су се појавиле прве пукотине
у њеном функционисању. Реформска политика коју је заговарао нови министар
привреде Радуловић, а која је била усмерена на укидање дотадашњег модела
привлачења страних улагања политиком субвенционисања и на гашење свих
институција које су подршку привреди осигуравале новцем свих пореских
обвезника, доживела је пораз након што ниједан од четири закона на чијем је
усвајању Радуловић инсистирао није ушао у парламентарну процедуру.
Министар привреде поднео је оставку и за заустављање реформи оптужио
Вучића, али његова оставка није ни прихваћена јер су у међувремену расписани
нови избори. Тако је након само 18 месеци и два кабинета, Србија, оптерећена
економским проблемима, али с побољшаним спољнополитичким положајем,
ушла у изборе од којих се нису очекивале турбулентне промене.
Нормативни оквир за спровођење избора није значајно мењан и избори
су одржани по истом изборном моделу као и претходни.

58
 10.2. Резултати и последице
Увидом у попис објављених изборних листа тешко је утврдити све
странке, покрете, савезе и групе грађана које су учествовале на изборима. Од 19
листа (12 „грађанских“ и седам мањинских) само је њих осам самостално
наступило на изборима – пет листа политичких странака и три групе грађана.
Закон о политичким странкама усвојен 2009. године, чији је првенствени циљ
била стабилизација страначког система и смањење броја политичких странака,
очигледно није постигао потпуни учинак. За мање од пет година у новом
регистру нашле су се укупно 94 политичке странке, од којих су најмање 42
директно (формирањем предизборних коалиција) или индиректно
(постављањем кандидата на листе других странака) учествовале на изборима.
Очигледно је да је страначки систем Србије далеко од жељеног степена
институционализованости. Велики број изборних странака унутар различитих
коалиционих аранжмана не само да уноси неред у изборну понуду и отежава
доношење изборне одлуке већ и малим странкама без подршке у бирачком телу
омогућава долазак до мандата преко криптокоалиција, што води претераној
фракционализацији парламента и отежава његово функционисање и формирање
стабилних владиних већина.
Изборна кампања трајала је кратко, али је представљала кулминацију
низа кампања вођених од избора 2012. године, које су се слиле у једну
перманентну кампању. Кампања је, мада у мањој мери него 2012, била претежно
негативна, а често и „прљава“, а у њој су, као и у највећем броју претходних,
доминирале страначке вође. Тако је економска и социјална агенда кампање била
у функцији промоције лидера, па су „гласачи знали за кога су гласали, а тек
после избора сазнаће и то за шта су гласали“.
Релативно ниска излазност и велик број пропалих гласова, доминација
напредњака и солидан резултат коалиције око СПС-а, изборни бродолом
демократа и улазак у парламент листе окупљене око Бориса Тадића, тектонски
поремећаји на српској страначкој сцени у облику губитка парламентарног
статуса ДСС-а, ЛДП-а и УРС-а, останак ван парламентарних клупа свих
странака које се противе уласку Србије у ЕУ и добар резултат листа
националних мањина само су неке од карактеристика резултата ових избора.

59
 Tабела 10. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(16. март 2014)
Листе Гласови % Посланици %
Коалиција око Српске напредне
1.736.290 48,35 158 63,2
странке
СПС-ПУПС-ЈС 484.607 13,49 44 17,6
Демократска странка 216.634 6,03 19 7,6
Коалиција око Нове
204.767 5,70 18 7,2
демократске странке
Демократска странка Србије 152.436 4,24 0 0
Двери 128.458 3,58 0 0
ЛДП-БДЗС-СДУ 120.879 3,36 0 0
Уједињени региони Србије 109.167 3,04 0 0
Савез војвођанских Мађара 75.294 2,10 6 2,4
Доста је било 74.973 2,09 0 0
Српска радикална странка 72.303 2,01 0 0
СДА Санџака 35.157 0,98 3 1,2
Партија за демократско
деловање
24.301 0,68 2 0,8
Трећа Србија 16.206 0,45 0 0
Руска странка 6.547 0,18 0 0
Црногорска партија - Броз 6.388 0,18 0 0
Патриотски фронт 4.514 0,13 0 0
Листа националних заједница 3.983 0,11 0 0
Ромска дем. странка - Словачка
дем. странка
3.182 0,09 0 0
*Извор: Извештај Републичке изборне комисије, 2014.

На биралишта је изашло укупно 53,09% уписаних бирача, око 5% мање

него 2012. Разлози за пад излазности вероватно леже у лошој економској
ситуацији и паду стандарда грађана, као и у извесности изборног исхода, с
обзиром на то да су се избори свели на надметање за „Вучићеву најбољу
удавачу“ и борбу за прелазак одређених странака преко изборног прага, што је
додатно демотивисало бираче.
Чак и уз овако низак одзив бирача, само четири листе успеле су да пређу
изборни цензус, а ниједна од њих на изборима није наступила самостално. Осим
њих, мандате су освојиле још три странке националних мањина – мађарске,
бошњачке и албанске. Тако је од 19 изборних листа само њих седам стекло
парламентарни статус, а укупно је било 699.036 пропалих гласова. Изван

60
парламента, први пут од оснивања, остали су ДСС, УРС и ЛДП. Због изборног
неуспеха оставке на места председника ДСС-а и УРС-а поднели су Војислав
Коштуница и Млађан Динкић. Иако улазак у Народну скупштину само четири
грађанске листе на први поглед ствара утисак укрупњавања страначке сцене,
претерана парламентарна фракционализација само је благо ублажена јер се на
тим листама налазило 24 различитих странака, покрета и удружења.
Апсолутни победник избора 2014. била је Српска напредна странка.
Напредњаци су за мање од две године на власти успели удвостручити број
освојених гласова. Ако се томе дода да су социјалисти изгубили само око 80.000
бирача, готово невероватно делује чињеница да су странке које су чиниле
окосницу претходне Владе, без обзира на негативне економске показатеље,
успеле ојачати бирачку подршку. Вртоглави пад ДС-а након 2012. настављен је
и на овим изборима. Демократе су изгубиле више од 600.000 бирача, а још
поразнији је податак да је изван Београда ДС успео освојити мање од 130.000
гласова. Изборном краху демократа умногоме су допринеле и унутрашње
турбуленције и кадровске смене, али и одлука Тадића да уочи избора изађе из
ДС-а и формира властиту листу. Илустративан је и податак да у парламенту
није седео ниједан заступник који се противи чланству Србије у ЕУ. Странке
које су инсистирале на територијалном интегритету Србије и оспоравале
одредбе Бриселског споразума – ДСС, Двери, СРС – укупно су освојиле више од
10% гласова, али је њихов разједињен изборни наступ евроскептике оставио без
представника.
Овим изборима потврђена је промена власти странака ДОС-а из 2012.
године. Власт имају две странке које су доминирале политичким институцијама
90-тих, али у промењеним улогама. СПС је доминантну позицију из претходног
периода заменио улогом мањег партнера у владиној коалицији. У односу на
изборе 2012. извршена је персонална рокада на функцијама у Влади и стварна
моћ заснована на изборној вољи нашла је свој израз у политичким
институцијама. Персонално посматрано Александар Вучић и Ивица Дачић
ротирали су се на месту премијера и првог потпредседника владе. Опозиција
није само минимизирана чињеницом да владајући напредњаци сами имају
готово двотрећинску већину у парламенту. Она је изразито фрагментисана,
безидејна, још увек опхрвана сукобима старих страначких елита око лидерских
позиција. Три релевантне странке, ДСС, ЛДП и УРС, изгубиле су

61
парламентарни стаутус. Два политичара која су више од деценије активно били
у политици на истакнутим функцијама, Војислав Коштуница и Млађан Динкић,
отишли су у политичку пензију. Слаба опозиција није у могућности да утиче на
владине одлуке и политику. Сходно томе, власт нема зебњу од свргавања. Ради
се о теоријским премисама, много пута практично верификованим, а које имају
снагу аксиома у функционисању демократија. Таква стања нису добар амбијент,
посебно за неконсолидоване демократије у које спада и Србија.

11. Избори за народне посланике Народне скупштине 2016. године

Једанаести по реду избори за народне посланике од поновног увођења
политичког плурализма одржани су 24. априла 2016. године. Иако је владајућа
коалиција имала комотну парламентарну већину, и овај сазив српског
парламента је, попут претходног, трајао краће од две године. Док су се разлози
за расписивање нових избора пре две године могли тражити у структуралном
недостатку који је имала претходна влада, овог пута је у узроке њиховог
одржавања теже проникнути. Стога једини разлог за расписавање нових избора
треба тражити у процени Александра Вучића да због најављених реформи,
отпуштања у јавном сектору и даље нормализације односа са Приштином,
постоји опасност од опадања подршке напредњацима у наредном периоду, те да
је боље, док је та подршка још увек стабилна, обезбедити нови четворогодишњи
мандат. Олакшавајућу околност представљала је и чињеница да су за 2016.
годину већ планирани покрајински и локални избори, па је обједињавање избора
на више нивоа могло бити правдано смањењем трошкова. Такође, очекивало се
да би истовремено одржавање избора увећало шансе напредњацима да по први
пут освоје већину и у Скупштини АП Војводина. Тако је председник Републике
Томислав Николић, на образложен предлог Владе, распустио Народну
скупштину и 4. марта 2016. расписао превремене парламентарне изборе који су
одржани истовремено са покрајинским и локалним (изузетак су представљали
избори за Скупштину града Београда, али не и београдске општине, где
превремених избора није било).
11.1. Политички и нормативни оквир
Претходни избори у Србији, одржани 16. марта 2014. године, у
потпуности су остварили очекивања оних који су њихово расписивање и
иницирали, напредњака и Александра Вучића. У експозеу новог мандатара

62
Александра Вучића изнетом пред народним посланицима као приоритети нове
владе наведени су: наставак борбе против организованог криминала и
корупције, наставак преговора о чланству у ЕУ, даља нормализација односа са
Приштином, повратак међународног кредибилитета Србије, развој приватног и
смањење броја људи у јавном сектору, консолидација буџета, заустављање раста
јавног дуга и смањење фискалног дефицита, реформа судског, здравственог и
образовног система, реализација нових инфраструктурних пројеката са
посебним нагласком на пројекту „Београд на води“.
Највећи учинак влада је имала на пољу фискалне консолидације. Јавни
расходи и прходи су доведени у нешто усклађенију раван, па је буџетски
дефицит смањен са 6,6% у 2014. на 3,7% у 2015. Међутим, консолидација
буџета је извршена пре свега уштедама на расходној страни, односно смањењем
пензија и плата у јавном сектору виших од 25.000 динара. Овим мерама терет
фискалне консолидације је пребачен на грађане који су тиме додатно
осиромашени. Уштеде на другим пољима нису вршене. Дуго најављивана и
обећана реформа администрације, јавних предузећа, предузећа у стечају и оних
са већинским власничким уделом државе није урађена. Тако је према проценама
Фискалног савета укупна уштеда постигнута умањењем плата и пензија
„поједена“ од стране нереформисане државне и јавне управе, великих
„губиташа“ међу јавним предузећима и пропалих државних фирми. Одређени
макроекономски показатељи у периоду 2014-2016. су били охрабрујући.
Инфлација је била прилично ниска, а незапосленост је, барем према званичним
статистикама, у благом, али континуираном паду. Ипак, јавни дуг је у том
периоду стално растао да би на крају 2015. износио 77% БДП-а (61,2% на крају
2013), док је привредни раст, према проценама, у 2015. био испод 1%.
Негативну економску слику додатно је употпунило заустављање неких
инфраструктурних пројеката, попут одустајања Русије од изградње гасовода
„Јужни ток“, а Србију су у пролеће 2014. године погодиле и разарајуће поплаве.
Борба против корупције представљала је једну од главних тема на којој је
СНС однела победу на изборима 2014. Реални ефекти најављених
антикорупцијских мера били су, међутим, веома ограничени због чега је
Европска комисија у извештају за 2015. годину ову област оценила као једну од
најлошијих. Знатно већа пажња је посвећена медијски испраћеним,
бомбастичним хапшењима, него системским и институционалним решењима, а

63
изостале су и пресуде на највишем нивоу, као и судски епилози у вези са 24
спорне приватизације.
Дијалог са Приштином је, уз повремене застоје, настављен. Августа 2015.
у Бриселу су потписана четири споразума које су званичници ЕУ означили
кључним у нормализацији односа Србије и Косова, али и као неопходан услов
за наставак европских интеграција. Ипак, Споразум о оснивању Заједнице
српских општина који су српски званичници представљали као предуслов
опстанка преосталих Срба на Косову није примењен, а Уставни суд Косова је
касније оценио да тај Споразум није усклађен са косовким уставом.
Истовремено, Уставни суд Србије се прогласио ненадлежним за оцену
уставности Бриселског споразума. Тако је званични Београд, осим критика из
редова дела опозиције да учествује у заокруживању косовске државности, био
суочен и са чињеницом да делови договора постигнутог у Бриселу који су се
јавности могли приказати као победа српске стране нису спроведени. Ефекат
потписивања Бриселских споразума тако се, чак две године након формалног
покретања приступних преговора са ЕУ, свео на отварање прва два поглавља, 32
посвећеног финансијској контроли и 35 у којем ће се пратити напредак у
постпуку нормализације односа са Косовом.
Кључни успеси српске владе тако би се могли тражити на
спољнополитчком плану. Поред отварања првих преговорачких поглавља
Србија је успевала да води балансирану спољну политику и избегне увођење
санкција Русији. У исто време дипломатским активностима спречено је
чланство Косова у УНЕСКО, а организовањем 22. министарске конференције у
Београду завршено једногодишње председавање ОЕБС-ом. Похвале српској
влади из света стизале су у више наврата – од доприноса у ублажавању
украјинске кризе, хуманог понашања за време мигрантске кризе до јачања
сарадње у региону, што је посебно наглашено након одласка Александра
Вучића у Сребреницу и инцидента у Поточарима, као и посете албанског
премијера Едија Раме Београду после прекида фудбалске утакмице између
Србије и Албаније у Београду.
И док је у пољу спољне политике било успеха, унутрашњу политику
владе премијера Вучића обележиле су озбиљне оптужбе, сукоби са независним
институтцијама, гафови и афере. Влада је оптуживана за стављање под контролу
највећег броја медија, неке емисије скинуте су са програмских шема, а

64
политички противници и носиоци независних функција били су мета
таблоидних листова. Одржавање параде поноса скрајнуто је у други план због
туче жандарма који су је обезбеђивали и војних полицајаца који су били у
пратњи премијеровог брата Андреја Вучића. Медијски је нападан, због
поступака које је покретао, и Заштитник грађана Саша Јанковић, а јавност је у
једном периоду била заокупљена афером „Плагијат“ у којој је неколико
професора Универзитета у Београду оптужило двојицу високих функционера
власти (Синише Малог и Небојше Стефановића) и једног опозиције (Александра
Шапића) за кршење принципа академске честитости. За пад хеликоптера који је
упркос отежаним метеоролошким условима покушао слетање на београдски
аеродром један део јавности окривио је двојицу министара који су, у српско-
холивудском маниру, очекивали пријем животно угрожене бебе окружени
фоторепорерима. Ипак, све наведено, уз привремено пуштање Војислава
Шешеља на слободу из Хага, вишемесечне штрајкове адвоката и просветара
који су блокирали део правосудног и образовног система, сексистички испад
министра одбране и тврдње опозиције о штетности пројекта „Београд на води“,
није, према истраживањима јавног мнења, довело до пада популарности
Александра Вучића и његове владе.
У таквој ситуацији, већ негде у току 2015. године, постало је јасно да
Србија може да очекује нове изборе. Изузев напердњака и, у одређеној мери,
социјалиста, све остале релевантне политичке партије преживљавале су тешке
тренутке. Највећи број њих је неуласком у Народну скупштину остао вез
стабилних извора финансирања (ДСС, УРС, ЛДП), а турбуленција је било и у
ДС-у где је Драгана Ђиласа на месту председника наследио покрајински
премијер Бојан Пајтић. Расуло у редовима опозиције и неспособност да се
направи отклон од политике која је на изборима 2014. доживела дебакл
предстваљали су, практично, додатне узроке расписивања нових избора. Тако је
Вучић, без икакавих притисака опозиције и страха од изборног неуспеха због
неиспуњених предизборних обећања, на седници Главног одбора СНС-а,
одлучио да се иде на превремене изборе како би влада добила пун мандат за
спровођење тешких реформи до 2020. године које би је довеле пред врата ЕУ.
Освајач шампионског наслова знао се пре него што је и трка почела, а
истраживаче и аналитичаре, као и политичаре, заокупио је исход борбе за

65
опстанак у којој се није знало које ће још партије, осим напредњака и
социјалиста, успети да „прескоче“ изборни праг.
Нормативни оквир, као и пре претходних избора, није мењан.
11.2. Резултати и последице
За места у Народној скупштини такмичило се укупно 20 изборних листа,
од чега је чак осам тврдило да заступа интересе националних мањина. Само њих
десет наступило је самостално – седам листа политичких странака (од којих
само радикали не спадају у мањинске партије), као и три групе грађана.
Преостале листе представљале су коалиционе савезе различитих странака и
удружења или су се на њима налазили представници других странака. Тако су
нпр. напредњаци формирали широку предизборну коалицију у којој су се
поново нашли СДПС, СПО, Нова Србија, Покрет социјалиста, Покрет снага
Србије, али и некадашњи партнери социјалиста, ПУПС, и новооснована Српска
народна партија и политички покрет Самостални ДСС. Конгломерат партија на
листи СНС-а додатно су употпунили кандидати Народне сељачке странке и
удружења Коалиција избеглица у Србији. Летимичан преглед списка учесника
избора 2016. и најмање 58 различитих актера показује да је партијски систем
Србије и даље далеко од пожељног степена институционализованости.
Додатни хаос изазвале су и одлуке РИК и Управног суда. Тако је најпре
РИК донела одлуку да неким листама не призна статус мањинских (Руска
странка, Републиканска странка, Српско-руски покрет), да би Управни суд као
другостепени орган у поступку заштите бирачког права одлуке РИК-а оборио.
Једна листа је одбачена јер су се у називу налазила само презимена, а не и имена
двојице носилаца, да би се након проглашења збирне изборне листе
испоставило да је Републиканска странка, којој је Управни суд доделио статус
мањинске партије, фалсификовала један број потписа, али да не постоје правни
механизми којим би се спречило њено учешће на изборима. Све наведено, уз
одбацивање још пет поднетих листа, представљало је само увод у расуло које ће
наступити у изборној ноћи и данима који су уследили.
Изборна кампања је трајала кратко, била тематски сужена и програмски
сиромашна јер су теме попут корупције, владавине права, здравства и
образовања остале на маргинама. Доминирале се економске теме попут
отварања нових радних места, успеха у економским реформама, подстицаја
предузетницима, плата и пензија. У другом плану су биле спољнополитичке

66
теме при чему је Косово, осим код једног броја мањих десничарских партија,
готово ишчезло из јавног дискурса. Тон изборној кампањи давао је премијер
Вучић, хваљен у сопственим и изјавама својих партијских колега, а критикован
од стране опозиције. Тако су и ову, као и многе претходне кампање, обележили
доминација страначких првака (лидерске кампање), неравноправан третман
власти и опозиције у једном броју медија, по чему су се посебно истицале ТВ
Пинк и дневни лист Информер, коришћење државних функција и организовање
псеудодогађаја у изборне сврхе.
Нешто већа излазност и много мањи број расутих гласова у односу на
2014, доминација напредњака, релативно добар резултат коалиције око СПС-а и
огроман скок радикала (чиме су странке политичара који су доживели потпуни
пораз на изборима 2000. године освојиле више од две трећине гласова), улазак у
парламент демократа и изборне листе Чеда-Борис-Чанак, изненађујући резултат
покрета Доста је било, понављање избора на 15 бирачких места након којих су,
уз подршку великог броја опозиционих партија, у парламентарне клупе
„ускочили“ ДСС-Двери, добар резултат листа националних мањина, оптужбе за
изборну крађу, ново пребројавање гласова и „несналажење“ РИК-а, само су
неки од главних резултата априлских избора у Србији.
На биралишта је изашло укупно 56,07% уписаних бирача, око 3% више у
односу на 2014. годину. Мали број „бачених“ гласова и њихов добар распоред
међу опозиционим партијама довео је до тога да је чак седам грађанских
изборних листа успело прећи изборни праг, три више у односу на 2014. Осим
њих мандате је освојило још пет странака националних мањина – по једна
мађарска, албанска и словачка и две бошњачке. Тако је од 20 изборних листа
чак њих 12 стекло парламентарни статус, а укупно је било 130.247 пропалих
гласова, око 470.000 мање него на претходним изборима.
Победник избора 2016. године била је Српска напредна странка.
Напредњаци су успели да за две године, и поред бројних непопуларних мера и
афера које су их пратиле, увећају број гласова за око 100.000. Од 175 локалних
самоуправа у Србији највећи број гласова нису имали само у девет (Сурдулица
– СПС; Бачка Топола, Ада, Кањижа и Сента – СВМ; Сјеница и Тутин – СДА
Санџака; Бујановац и Прешево – ПДД). Ипак, не може се рећи да су напредњаци
апсолутни победници ових избора и да су остварили зацртане изборне циљеве.
Због знатно мањег броја „бачених“ гласова укупан број мандата који су

67
освојили пао је за 27 (са 158 на 131), при чему СНС самостално контролише
само 98 од 250 места колико има Народна скупштина. Солидан резултат
остварили су социјалисти. Благи пад у броју гласова коалиције око СПС-а може
се тумачити и преласком Партије уједињених пензионера у изборни блок
напредњака. Свеукупно, партије које су чиниле окосницу претходне владе
успеле су да увећају изборну подршку. Вртоглави пад ДС-а који је започео на
изборима 2012. на овим изборима је заустављен. Очување парламентарног
статуса за Демократску странку представљало је успех, али је највећи проблем
представљао губитак власти у АП Војводина и великом броју београдских
општина. Изборни цензус је успела да „прескочи“ и листа Бориса Тадића,
Чедомира Јовановића и Ненада Чанка, пре свега захваљујући гласовима које јој
је донела Чанкова Лига социјалдемократа у Војводини.
Tабела 11. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(24. април 2016)
Изборна листа Број гласова % Број мандата
Коалиција око Српске напредне странке 1.823.147 48,25 131
Коалција око Социјалстичке партије Србије 413.770 10,95 29
Српска радикална странка 306.052 8,10 22
Доста је било 227.626 6,02 16
Коалиција око Демократске странке 227.589 6,02 16
ДСС-Двери 190.530 5,04 13
ЛДП-СДС-ЛСВ 189.564 5,02 13
Савез војвођанских Мађара 56.620 1,50 4
Бошњачка демократска заједница Санџака 32.526 0,86 2
СДА Санџака 30.092 0,80 2
Зелена странка 23.890 0,63 1
Партија за демократско деловање 16.262 0,43 1
Левица Србије 35.710 0,94 -
Заветници 27.690 0,73 -
У инат – сложно за Србију 17.528 0,46 -
Руска странка 13.777 0,36 -
ГГ За препород Србије 13.260 0,35 -
Српско-руски покрет 10.016 0,27 -
Дијалог – млади са ставом 7.744 0,20 -
Републиканска партија 4.522 0,12 -

Поред напредњака највећи успех на овим изборима постигла је листа

политичког покрета бившег министра привреде Саше Радуловића, Доста је
било. Основан непосредно пред изборе 2014. године, када је успео да освоји око
2% гласова, покрет је успео да без страначке инфраструктуре, новца, великог

68
простора у медијима, користећи интернет и друштвене мреже, привуче велики
део разочараних бирача демократа и либерала и постане, по броју освојених
гласова, четврта политичка снага у Србији. Велики успех остварили су и
радикали. Иако им је неколико месеци пре избора, према истраживањима јавног
мнења, предвиђана борба за цензус, они су, на крилима ослобађајуће пресуде
Војиславу Шешељу у хашком трибуналу само две седмице пре одржавања
избора, успели да увећају изборни резултат чак четири пута.

Политичке снаге које се противе уласку Србије у ЕУ ојачане су и

уласком коалиције ДСС-Двери у парламент и то тек након понављања избора на
15 бирачких места. Наиме, након што је РИК објавила резултате избора
неколико дана након њиховог одржавања испоставило се да изборни праг
износи 188.534,75 гласова, да коалиција ДСС-Двери има 188.534 гласова, те да
се за мање од једног гласа налази испод цензуса. Хаотичну ситуацију у РИК-у у
који су још током ноћи упали водећи опозициони прваци додатно су
употпунили извештаји о притисцима који су вршени на бираче, сведочанства о
гласању методом „бугарског воза“, катастрофално попуњени записници са
бирачких места или, на пример, податак да је на изборном месту 9 у општини
Лепосавић на Косову и Метохији, где гласа председник Извршног одбора СДС-
а, његова листа освојила нула гласова. Проблеми су решавани у ходу –
отварањем џакова са листићима, новим пребројавањима, анулирањем резултата
на неким бирачким местима и поништавањем и понављањем на њих 15. Тек
након поновљених избора и позива опозиционих лидера властитим бирачима да
на њима заокруже листу ДСС-Двери, без обзира на програмска и идеолошка
неслагања, коалиција је ушла у републички парламент.
Након избора формирана је коалицона влада на чијем се челу, као
премијер, поново нашао Александар Вучић. Према саставу она се није много
разликовала од претходне, а министарска места заузели су представници СНС,
СПС, ПУПС, СПДС, Покрета социјалиста, као и нестраначке личности.

12. Избори за народне посланике Народне скупштине 2020. године

Дванасети по реду избори за народне посланике Народне скупштине
одржани су у специфичној атмосфери из више разлога. Најпре, ово су први
избори одржани после пуне четири године од организовања претходних.

69
Председник Републике најпре је расписао изборе за 26. април 2020. године.
Међутим, само десетак дана након тога, због ширења вируса Covid-19, уведено
је ванредно стање. То је у пракси значило обустављање изборних радњи, након
што је неколико листа поднело потписе за кандидатуру и проглашено од стране
РИК-а. Нека правила су у ходу мењана, нпр. овера потписа подршке
кандидатури омогућена је и у општинским и градским управама, а не само код
јавних бележника како би се у току трајања епидемије олакшало кандидовања
изборних листа, што је водило серији скандала и међусобних оптужби да је
СНС појединим листама скупљао потписе. Изборе је обележио и бојкот од
стране већег броја релеватнтних опозиционих партија, први после 1997. године,
али и излазак на биралишта у атмосфери у којој су постојале сумње у званичан
број заражених. По укидању ванредног стања одређен је нови датум избора – 21.
јун 2000. године. Парламентарни избори одржани су истовремено са
покрајинским и изборима у великом броју локалних самоуправа (не и у
Београду), а и поред изостанка већег дела опозиције, обележио их је велики број
нерегуларности и приговора на непостојање фер услова.
12.1. Политички и нормативни оквир
У току трајања једанаестог сазива Народне скупштине Србија је имала
две Владе. Прво је формирана Влада на челу са премијером Александром
Вучићем, да би након председничких избора 2017. године премијерка постала
Ана Брнабић. Период 2016-2020. обележило је све веће назадовање демократије
(democracy backsliding), погоршавање изборних услова, све негативнији
извештаји Европске комисије о напретку Србије, посебно у областима
владавине права, праводсуђа и демократије, негативне оцене међународних
евалуатора (Freedom House, V-dem, BTI, Репортери без граница) које на крају
11. сазива Србију сврставају у категорију хибирдних режима, али и снажнији
отпор грађана недемократској власти.
Протести су отпочели већ у изборној ноћи 24. априла 2016, када су
представници опозиције оптужили власт за изборну превару и захтевали ново
пребројавање гласова. Током изборне ноћи, док је опозиција оптужила режим за
изборну крађу, владавина закона је практично суспендована у центру Београда.
На подручју планираном за изградњу Београда на води, десетине
униформисаних људи, под фантомкама и са грађевинским машинама, срушили
су зграде које су се ту налазиле. Грађанима који су били тамо забрањено је

70
кретање, одузети су им телефони и СИМ картице, док су чувари избачени из
зграда, а један од њих је био везан. На позив грађана, полиција је одбила да
изађе на терен, а накнадни Извештај Заштитника грађана утврдио је да је акција
координисана. Иако је премијер Вучић месец дана касније сугерисао да је за
рушење одговоран врх београдске власти, до данас нико није одговарао за
поменути случај. Поменути протести праћени су серијом нових, организованих
од локалних и грађанских иницијатива и опозиционих политичких партија, и
трајали, у различитим формама, све до избора 2020.
На председничким изборима у Србији 2017. године, који су били велика
увертира за редовне опште изборе 2020. године, премијер Вучић је у првом
кругу остварио убедљиву победу. Према извештајима ОЕБС-а и домаћих
посматрачких мисија, изборе су пратиле бројне неправилности -
неуравнотежено медијско извештавање, притисци на бираче, пре свега на
запослене у јавном сектору и кориснике социјалне помоћи, који су били
присиљени да фотографишу гласачке листиће као доказ за кога су гласали, као и
злоупотреба јавних ресурса током кампање. Притисци међународне заједнице и
ЕУ, међутим, били су слаби, и влада је последњих година постепено преузимала
сва контролна тела и агенције именовањем лојалних појединаца. Правни оквир
се није битно променио, чиме је формално одржана демократска фасада режима,
али су институције нагло престале да раде свој посао. Центар јавне сфере био је
затворен не само за опозиционе политичаре, већ и за било какве критику, док су
универзитетски професори, глумци, истраживачки новинари и друге јавне
личности које су се усуђивале да оспоравају потезе режима у таблоидима под
контролом владе пролазили кроз кампање дискредитовања и подривања
кредибилитета.
Главно питање које су представници опозиције покренули на
постизборним протестима у престоници, који су се интензивирали на јесен 2018.
и пролеће 2019. године, било је исто оно које је опозиција упутила Милошевићу
током 90-их - захтев за једнаким приступом медијима свих изборних субјеката.
Стога су исти проблеми - питања инструмената контроле медија и
професионалних новинарских стандарда - које су политички субјекти и стручна
јавност идентификовали пре тридесет година и даље били релевантни. У односу
на период Милошевићеве владавине, главна разлика је у томе што је
мобилишућа улога „традиционалних“ медија пребачена са јавних сервиса на

71
комерцијалне телевизије са националном фреквенцијом и на јефтине дневне
новине. На другој страни остали су недељници, један кабловски канал,
друштвене мреже и неколико локалних ТВ канала, који чине периферију јавне
сфере. Стога би било погрешно говорити о забрани слободе говора у Србији.
Једноставно, она се, што је једна од карактеристика хибирдних режима,
истискује на периферију јавног простора. Влада је, међутим, настојла да освоји
и периферију јавне сфере о чему сведоче и интензивне активности на Твитеру
које је владајућа странка предузела како би се супротставила поменутим
протестима током 2018. и 2019. године. Ове активности биле су део Вучићеве
кампање „Будућност Србије“ спроведене са превасходним циљем да се умањи
значај ових протеста, али и да се промовише економска политика Вучића и
Владе Србије. Кампања председника државе и владајуће странке, вођена 2018.
обиласком бројних округа у Србији, настављена је током већег дела 2019.
Кулминирала је масовним окупљањем њихових присталица организованим у
виду спектакла у априлу 2019. у Београду.
Преузимање кључних канала комуникације и довођење независних
регулаторних и контролних тела под контролу обесмислило је и дебату у
парламенту. Иако је парламент наставио да игра подређену улогу доминантној
извршној власти током 2000-их, о кључним политичким питањима и правцима
за развој земље (нпр. ЕУ интеграције, статус Косова) увек се расправљало у
парламенту. Од 2012. године у парламенту је све мање дијалога, па је он
изгубио своју делиберативну функцију (од 2013. године, када је потписан
Бриселски споразум, до 2020. није било расправе о Косову иако су јавности
„представљане“ идеје о различитим решењима за будући однос Београда и
Приштине, посебно председника). У последњој фази, крајем 2018. године,
режим је потпуно обесмислио рад парламента тако што су представници
владајуће већине подносили на стотине бесмислених амандмана на законе. Ово
је у основи одузело опозицији време за расправу, на пример о Закону о буџету,
док би после расправе представници СНС повукли своје амандмане о којима се
касније није гласало у парламенту. Како је крајем јесени започела нова серија
грађанских протеста, опозиција је у фебруару 2019. одлучила да напусти
заседања парламента и потпуно се окрене ванинституционалној борби. Бојкот
парламента пратило је потписивање споразума према којем ће опозиција
бојкотовати наредне изборе уколико не буду постигнути поштени услови за

72
њихово одржавање. Према домаћим посматрачима, локални избори одржани
2018. године (у марту у Београду и у децембру у неколико општина) били су
далеко од испуњавања стандарда слободних и поштених, па је у почетком лета
2019. формиран стручни тим састављен од универзитетских професора и
истраживача избора са циљем да напише списак препорука за побољшање
квалитета изборног процеса. У фокусу препорука налазиле су се области које у
хибридним режимама онемогућавају равноправно надметање власти и
опозиције.
Иако су препоруке о побољшању изборног законодавства игнорисане
само неколико седмица касније отпочели су разговори власти и опозиције на
Факултету политичких наука, настављени касније, у окрњеној форми због
одбијања дела опозиције која је прогласила бојкот да у њима учествује, у
Народној скупштини и под покровитељством европских парламентараца.
Решења о којима се разговорало и која су предлагале домаће невладине
организације које се баве посматрањем избора односила су се искључиво на
бочне арене изборног система – бирачко право, бирачка евиденција, изборни
органи, финансирање кампања, представљање у медијима – и поправљање
изборних услова у циљу одржавања слободних и поштених избора. Иако ни на
том плану није постигнут озбиљан напредак јер су промене биле пре свега
техничког карактера, само неколико седмица пре расписивања избора, у
Народној скупштини, значајно је промењен нормативни оквир изменама Закона
о избору народних посланика, Закона о локалним изборима (промене су се
односиле и на покрајинске изборе). Промена изборних закона 2020. представља
највећу промену изборних правила од 2000. године и увођења једне изборне
јединице јер је њом измењен један од кључних изборних института – изборни
цензус. Правдајући промену већим степеном инклузивности, а заправо у циљу
увлачења већег броја актера у изборну трку, режим је снизио изборни цензус са
5% на 3%.
Да је режим реформи изборних правила приступио искључиво са једним
циљем и не обраћајући пажњу на реалне недостатке указују и преостале две
промене. Формално гледано, на предлог опозиционе посланице, увећан је удео
представника мање заступљеног пола на изборним листама са 33% на 40%. Док
је претходно решење подразумевало да се на сваком трећем месту на листи мора
наћи представник мање заступљеног пола ново је утврдило да се у сваких пет

73
места мора наћи њих двоје. У пракси, међутим, у општинама које имају мале
локалне скупштине, постоји могућност да број одборница буде и мањи ако
партије њих кандидују на позицијама 4 и 5, 9 и 10. Друга промена је била још
непромишљенија. Наиме, у правне акте који регулишу изборе на националном,
покрајинском и локалном нивоу, унета је одредба непозната у упоредној пракси,
којом се изборни количници мањинских листа у поступку расподеле мандата
увећавају за 35%. Практично, ова промена је значила да се број гласова
мањинских листа пре расподеле увећава за 35%. С једне стране, измена би
омогућила да у национално мешовитим општинама мањинска изборна листа
освоји већину мандата у односу на „грађанску“ листу у хипотетичкој расподели
гласова 33%/44%. С друге стране, изборне листе које на локалним изборима
наступају као грађанске, попут Социјалдемократске партије Србије Расима
Љајића, биле би у неравнопраном положају у односу на листе Муамера
Зукорлића и Сулејмана Угљанина. Када је у СДПС-у уочен потенцијални
проблем, реаговало се, те је само десетак дана након измена усвојено и
аутентично тумачење Закона о локалним изборима у парламенту према коме се
наведена одредба – увећање за 35% – односи само на листе које имају мање од
3% гласова. Ни аутентично тумачење није међутим лишено апсурда јер ће по
новелираном решењу мањинска партија која освоји између 2,5% и 3% гласова
имати више мандата од оне која добије поверење 3-3,5% бирача на изборима.
Промену нормативног оквира пратило је, због избијања епидемије вируса
корона, увођење ванредног стања и полицијског часа које је омогућило
представницима власти да још више заузиму канале комуникације ка грађанима.
Током ванредног стања, национални медији су у продуженом ударном термину
(од 16:30 до поноћи) имали 91% извештаја о државним и владиним
званичницима. Извештаји су били пристрасни у корист званичника, док су
актери који су се одлучили за бојкот имали мало времена (4%) и третирани су у
негативном тону. Стога није изненађујуће што је подршка режиму порасла још
више од завршетка ванредног стања. Затварање грађана у домове викендом и од
17.00 сваког дана и борба против вируса корона тако су постали савезници
председника Вучића у пропагандном цунамију који је трајао више од три
недеље.
Што се тиче средстава и облика промоције, предизборна кампања у
Србији била је сведена на минимум. Готово да није било великих промотивних

74
скупова и владајућа странка је донела одлуку да их не одржи, вођена наводном
бригом за јавно здравље. Кампања, међутим, није прошла без новина у погледу
промоције. По први пут је у Србији одржан онлајн скуп. Два таква догађаја
одржана су у организацији владајуће странке путем Фејсбука, Инстаграм налога
„Александар Вучић“ и апликације Zoom. Први од ова два догађаја најавио је
почетак кампање, а други њен наставак. Говор је пратило хиљаде грађана
уживо, у конференцијској емисији. Ово окупљање је у значајној мери
организовано на исти начин када су у питању окупљања на отвореном - у виду
спектакла. Показујући снагу организације, легитимитет и успех лидера и кроз
присуство публике која настоји да покаже да су организатор скупа и његова
политика прихваћени, реализована је основна функција изборног спектакла -
идеализација стварности.
12.2. Резултати и последице
За места у Народној скупштини, и поред бојкота већег дела опозиционих
партија, такмичила се 21 изборна листа. Интересантно је да су на овим изборима
учествовале само четири листе које заступају интересе националних мањина
(дупло мање него 2016) тако да је чак 17 листа спадало у тзв. грађанске. Само
њих девет наступило је самостално – шест листа политичких партија (Српска
радикална странка, Савез војвођанских Мађара, Српски патриотски савез –
СПАС, СДА Санџака, Српска странка Заветници и Руска странка), као и три
групе/удржења грађана (Покрет слободних грађана, Доста је било –
Суверенисти и 1 од 5 милиона). На појединим коалиционим листама налазило
се десет и више различитих политичких субјеката, нпр. „Александар Вучић – за
нашу децу“, Уједињена демократска Србија, „Чедомир Јовановић – Коалиција
за мир“.
Рекордно ниска излазност, велики број расутих гласова упркос
снижавању изборног цензуса на 3%, доминација напредњака, солидан резултат
коалиције око СПС-а, прелазак цензуса само још једне „грађанске“ изборне
листе (СПАС), одличан резултат мањинских партија (захваљујући и промени
изборних правила којима се њихови изборни количници увећавају за 35%),
изборни бродолом свих опозиционих и „опозиционих“ партија које су одлучиле
да изађу на изборе, понављање избора на чак 234 бирачка места, оптужбе за
изборну крађу, кашњење при објављивању кончаних резултата избора, спорост
у конституисању парламента, избору председника и потпредседника Народне

75
скуштине и Владе, неки су од главних резултата избора 2020. у Србији, првих
пост-корона парламентарних избора одржаних у свету.
На изборе је изашло укупно 3.221.908 гласача, односно 48,93% од
укупног броја уписаних. У односу на изборе 2016. гласало је око 560.000 бирача
мање, а кључне разлоге рекордно ниске излазности треба тражити у бојкоту
избора дела опозиционо и анти-режимски настројених гласача и страху
изазваном епидемијом вируса корона. Највиша излазност забележена је на
Косову и Метохији (57,85%), затим у региону Шумадије и Западне Србије
(53,5%), Јужне и Источне Србије (52,72%), Војводине (50,3%), док је најнижа
излазност била у Београду (38,27%). Интересантно је и да је удео неважећих
гласачких листића био чак 3,67%. Испод цензуса од 3% је остало чак 14
изборних листа тако да је укупан број бачених гласова био чак 533.708 (на
изборима 2016, са цензусом од 5%, 130.247).
Несумњиви резултатски победник ових избора је Српска напредна
странка. Напредњаци су освојили готово два милиона гласова (1.953.998), чак
130.000 гласова више него на претходним изборима, и увећали број мандата за
57 (са 131 на 188). Остаје наравно дилема да ли у СНС-у могу бити у
потпуности задовољни исходом јер је чин снижавања изборног цензуса у
предвечерје избора оставио утисак да и они желе по неку опозициону партију у
посланичким клупама. Изборни инжењеринг, међутим, није остварио свој
примарни циљ. Социјалисти су увећали број мандата за три (са 29 на 32), али је
укупан број гласова који су освојили мањи за готово 80.000 (скоро 20%) што
указује на постепено осипање њихове бирачке подршке и преузимање бирача,
који су се од 2016. вероватно „прелили“ СНС-у. Делимично задовољан
изборним резултатом може бити и СПАС Александра Шапића (мада је изгубио
општину Нови Београд) који није успео да прескочи стари, али јесте нови
изборни цензус, сакупи 3,83% гласова бирача и освоји 11 мандата.
Изборне листе које су заступале интересе националних мањина
оствариле су одличан резултат. Све четири листе прешле су природни праг који
је због вештачког увећања количника од 35% био додатно снижен. Савез
војвођанских Мађара је освојио девет мандата, листа „Академик Муамер
Зукорлић – Само право – Странка правде и помирења – Демократска партија
Македонаца“ четири, СДА Санџака и листа „Албанска демократска алтернатива

76
– Уједињена долина“ по три, тако да су мањине у новом сазиву парламента
представљене са укупно 19 посланика.
Tабела 12. Освојени гласови и мандати у Народној скупштини Србије
(21. јун 2020)
Изборна листа Број гласова % Број мандата
Коалиција око Српске напредне странке 1.953.998 60,65 188
СПС-ЈС 334.333 10,38 32
СПАС 123.393 3,83 11
За Краљевину Србију (ПОКС-МФ) 85.888 2,67 -
Суверенисти (ДЈБ) 73.953 2,30 -
Метла 2020 72.085 2,24 -
Савез војвођанских Мађара 71.893 2,23 9
Српска радикална странка 65.954 2,05 -
Покрет слободних грађана 50.765 1,58 -
Српска странка Заветници 45.950 1,43 -
М. Стаматовић - Здраво да победи - Д.
Јовановић - Боља Србија - Здрава Србија 33.435 1,04 -
Зукорлић - СПП - ДПМ 32.170 1,00 4
Уједињена демократска Србија 30.591 0,95 -
Албанска дем. алтернатива - Ујединњена
долина 26.437 0,82 3
СДА Санџака 24.676 0,77 3
Покрет Левијатан - Живим за Србију 22.691 0,70 -
ГГ 1 од 5 милиона 20.265 0,63 -
Ч. Јовановић - Коалција за мир 10.158 0,32 -
Народни блок 7.873 0,24 -
Нек маске падну - Зелена странка - Нова
странка 7.805 0,24 -
Руска странка 6.295 0,20 -

Од осталих листа најближи преласку цензуса били су: Покрет обнове

Краљевине Србије – Монархистички фронт (2,67%), Суверенисти (Доста је
било) (2,30%) и листа Метла 2020 окупљена око Демократска странке Србије
(2,24%). Веома слабе резултате оствариле су и листе на којима су се налазили
политичари који су некада били чланови Демократске странке – Уједињена
демократска Србија (0,95%), Чедомир Јовановић – Коалиција за мир (0,32%) и
Нек маске падну – Зелена странка – Нова странка (0,24%). Далеко испод цензуса
остале је и Српска радикална странка (2,05%), али и Покрет слободних грађана
Сергеја Трифуновића (1,58%) чији је претходни лидер Саша Јанковић на
председничким изборима 2017. освојио 16,35% гласова.
Иако представнике у новом сазиву Народне скупштине имају само три
грађанске и четири мањинске листе при чему листа окупњена око Српске

77
напредне странке контролише више од ¾ посланичких мандата (75,2%) у
тренутку писања овог прилога још увек није изабрана нова Влада Републике
Србије. Народна скупштина је конституисана 3. августа, али још увек, више од
110 дана од датума одржавања избора, нису изабрани председник,
потпредседници и генерални секретар Народне скупштине.

78