МАТУРСКИ РАД ИЗ ПРАВА

ТЕМА: ИЗБОРИ

0
 САДРЖАЈ

Увод................................................................................................................................2
1. Избори кроз историју.............................................................................................3
2. Врсте избора............................................................................................................4
3. Начела демократских избора.................................................................................7
4. Типологија компетитивних избора.......................................................................8
5. Полукомпетитивни и некомпетитивни избори....................................................9
6. Појам и елементи изборног система....................................................................10
7. Методе расподјеле посланичких мандата...........................................................13
8. Још понешто о изборима.......................................................................................16
Закључак........................................................................................................................19
Литература......................................................................................................................20

1
 УВОД

Избори су поступак којим народ (односно бирачи) повјеравају обављање политичке власти
представничком тијелу, а у многим савременим демократским државама и предсједника државе,
односно државног поглавара, а који онда представљају народну суверену вољу. Избори су због
тога извор и темељ легитимитета цјеловитог система државне власти.

Избори су према томе, уобичајени механизам путем којег модерне демократије бирају чланове
свог парламента, негдје и извршну власт (врло често предсједника државе), а понегдје и чланове
судске власти, тј. судије, али врло ријетко.

Избори се одвијају на националном (државном), као и на локалном нивоу. На националном нивоу

се бирају чланови националног, државног парламента — врховног представничког тијела грађана
те државног поглавара, уколико се он не бира на неки други начин (у парламенту, именовањем од
стране неког тијела, рођењем, као у монархијиама). На регионалном нивоу бирају се чланови
локалног представничког тијела — на примјер општинске, покрајинске, регионалне скупштине те
евентуално други представци — градоначелници и слично.

Осим државних, избори се спроводе и у различитим организацијама и удружењима, политичким

станкама, корпорацијама, итд.

Идеја о изборима оних који су на власти сазријевала је упоредо с развојем теорије о народном
суверенитету као темељном елементу и институционалном извору посредне демократије, односно
представичке владавине.

2
 1. ИЗБОРИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Ширење бирачког права је у корелацији са индустријском револуцијом и ширењем државе-

нације, тј јачањем националне свијести. Прве земље које су донијеле опште право гласа су:
Француска, Њемачка и Швајцарска. Право гласа за жене је прво уведено на Новом Зеланду (прије
1900), а посљедње у Швајцарској 1971. Велика Британија је земља која је посљедња укинула
неједнако бирачко право, 1948. Основна начела изборне слободе изискују да сваки пунољетни
радно способни грађанин има и активно бирачко право (да буде гласач) и пасивно бирачко право
(да буде кандидат за јавну функцију).

Током историје ширење бирачког права до општег права гласа био је дуг и комплексан процес -
на почетку су право гласа имали само пунољетни мушкарци са одређеним друштвеним и
финансијским статусом. Временом се бирачко тијело проширивало, најчешће спуштањем
(касније укидањем) имовинског цензуса, затим и спуштањем границе права гласа, да би у
предвечерје Првог светског рата покрет за женска права успјео да оствари циљ, па сада у великој
већини држава бирачко право имају сви пунољетни радно способни грађани.

Даља начела слободних и праведних избора наводе да избори морају да се одржавају по

предвиђеној периодици или чешће, да се одвијају у атмосфери у којој се поштују основна
грађанска права, да је сам процес гласања слободан и да гарантује тајност.

Коначно, бројање гласова мора бити прецизно, док контролу изборног процеса морају спроводити
организације независне од контроле државе, владајућих структура или учесника у изборном
процесу.

Поштовање наведених начела могуће је и потребно у различитим политичким системима,

независно од тога да ли је земља република или монархија, централистичка, федерална или
конфедерална, да је у земљи снажан парламентарни модел власти или да су овлашћења
предсједника изразито широка.

3
Сва та начела се широм свијета поштују - у начелу. У земљама западне демократије процес је
потпуно у складу са тим начелима, али у остатку свијета врло често се дешавају мање или више
озбиљни пропусти или чак организовано кршење ових правила.

Једно од основних начела слободних избора је правило један човјек - један глас, али се у
посљедњим деценијама оно налази под притиском, с обзиром на правила "позитивне
дискриминације", по којима неке друштвене групе на вјерској, националној, расној или чак
полној основи могу добити гарантовану квоту, у овом случају међу посланицима. Заступници
принципа позитивне дискриминације наводе да тај систем појачава интеграцију мањинских и /
или угрожених друштвених група и њихову већу партиципацију у органима одлучивања.
Противници сматрају да је свака дискриминација лоша, додајући да систем са квотама доводи до
мање ефикасног и корупцији подложнијег система.

2. ВРСТЕ ИЗБОРА

Већина савремених демократских система познаје више врста избора:

 предсједнички избори
 општи избори
 прелиминарни избори
 допунски избори
 локални избори
 посредни избори
 референдум

Општи избори је израз којим се у ужем смислу означавају избори за врховне или најважније
органе власти у некој држави. Тај се израз готово у правилу користи за државе са
парламентарним или Вестминстерске системом владавине, те означава изборе за врховно
законодавно тијело или национални (или федерални) парламент, тј парламентарне изборе.

У земљама које имају досљеднију подјелу власти, односно конгресни систем владавине, израз

4
општи избори се користи за изборе за више различитих органа или ниво власти, а који се
одржавају на исти дан. Тако се под општим изборима у САД могу сматрати избори за
предсједника, Сенат и Представнички дом Конгреса, те истовремено одржани избори за органе
појединих држава, округа и градова.

Предизбори или прелиминарни избори (engleski: primaries) су избори на којима се бирају

кандидати који ће се у име одређене политичке странке или групе грађана такмичити на редовним
односно "општим" изборима. Они су карактеристични прије свега за изборе за инокосне органе
власти (предсједник, градоначелник и сл), односно чланове представничких тијела који се по
већинском изборном систему бирају у појединачним изборним јединицама.

Предизбори су карактеристични за САД гдје су се појавили почетком 20. вијека као дио
прогресивних настојања да се сузбије партитократија (квази-демократско уређење у коме се права
власт не налази у институцијама државе већ у рукама политичких партија) и уз њу везана
корупција у тадашњој америчкој политици. Сврха је била омогућити "обичним" члановима или
симпатизерима странке да спријече манипулације страначких босова, односно да кандидати, а на
крају и представници, што је могуће више одражавају вољу бирача. У САД се предизбори
одржавају за већину јавних функција, а зависно од државе постоје различити облици предизбора,
зависно од тога да ли дозвољавају учешће само чланова странке или обичних грађана. Почетком
21. вијека су се предизбори почели користити и у неким европским државама, од чега је
најпознатији примјер Италија.

Посредни избори јесу избори на којима гласачи не бирају непосредно неког функционера него
умјесто тога бирају меније или електоре који ће тај избор учинити у њихово име. То је један од
најстаријих историјски облика избора, те се данас углавном примењује за државне поглаваре или
чланове горњих домова парламената. Најпознатији од свих посредних избора на свијету су
предсједнички избори у САД, јер на њима грађани не бирају непосредно предсједничке
кандидате, него уз њих везане чланове електорског колегијума.

5
Посредним изборима би се условно могли назвати и парламентарни избори у парламентарним
системима у којима премијера неке државе не бирају непосредно грађани, него од њих изабрано
представничко тијело, тј парламент.

Локални избори јесу избори који се у некој држави одржавају за функционере или
представничка тијела на нижим или најнижим јединицама локалне управе и самоуправе, као што
су општине или градови. Зависно од организације државе, могу се одржавати и за одговарајуће
органе на вишим нивоима државе као што су окрузи, жупаније, кантони, области, покрајине или
региони. У другом случају се тада говори о регионалним изборима. Ако је ријеч о најнижим
нивоима, тада се понекад користи и израз комунални избори.

Референдум је облик непосредне демократије, тј облик непосредног учешћа грађана у вршењу

државне власти и доношења политичких одлука. Путем референдума грађани се изјашњавају
(непосредно и тајно) да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или друге одлуке
које су већ донешене или се њихово доношење планира. Референдум може бити у области устава,
законодавства, администрације, финансија или међународног права и односа. По обавезности
одлуке може бити обавезујући и савјетодавни, по времену одржавања претходни или накнадни,
по обавезности одржавања обавезни и факултативни а по дејству одлуке може бити
конститутиван или аброгативан. Референдум је најчешћи облик непосредне демократије и као
такав је предвиђен у великом броју устава у свијету. По учесталом коришћењу референдума
истиче се Швајцарска, као и скандинавске земље.

Допунски избори је израз којим се у најширем смислу означавају избори који се одржавају ван
уобичајеног или редовног термина за одржавање, а чија је сврха отклањање одређених штетних
посљедица изазваних непредвиђеним догађајима. Као најједноставнији и најчешћи примјер
допунских избора се наводи одржавање поновљених избора на тачно одређеном биралишту на
коме избори у редовном термину нису могли бити одржани, односно одржани су уз
неправилности које их чине неваљанима.

У земљама Вестминстерског система, односно у којима постоји већински изборни систем,

допунски избори су избори за чланове представничких тијела који из разних разлога (смрт,

6
болест, повлачење, одлазак на другу функцију) више не могу вршити дужност. Сврха допунских
избора јест да мјесто у представничком тијелу не остане упражњено. Понекад се за њих у том
случају користи израз специјални избори.

Функције избора су бројне:

(1) омогућавају легитиман избор управљача,
(2) служе за информисање и едукацију грађана о кључним друштвеним питањима,
(3) политичким партијама и лидерима служе као показатељ воље грађана, као и њихових
аспирација,
(4) они су фактор стабилности и "вентили" попуштања напетости и евентуалних политичких
конфликтности у једном друштву,
(5) показатељ демократичности једног политичког поретка.

3. НАЧЕЛА ДЕМОКРАТСКИХ ИЗБОРА

Постоје 4 основна начела демократских избора:

1.Општe бирачко право- Сви грађани имају право гласа и могу бити кандидати на изборима без
обзира на пол, расу, језик, приходе, имовину, занимање, статус или класу, вјероисповјест или
политичко уверење. Ипак, морају бити испуњени одређени услови као што су одређени број
година, држављанство, мјесто становања, као и одређени ниво интелектуалне свијести. Током
историје, ово начело се кршило на 3 начина: а) искључивањем одређених група становништва
(етничке, вјерске мањине, жене, итд) б) утврђивањем цензуса (порез, имовина, приходи) ц)
образовним цензусом

2.Исто бирачко право за све- Глас сваког бирача има једнаку вриједност.Током историје, ово
начело се кршило на 2 начина:
а) класним изборним правом-бирачко тијело се дијели у одређене класе које бирају одређени број
посланика,

7
б) плуралним бирачким правом-један глас више вриједи од другог
3.Право бирача на тајност-друге особе немају увид у одлуку других гласача.Остваривање овог
начела је данас у рукама изборних организација.
4.Непосредно бирачко право- Бирачи сами бирају носиоце мандата, за разлику од посредних
избора који бирају меније. Разликујемо формалне посредне изборе-електори су подређени
бирачима и супстанцијалане посредне изборе-менији су независни и по властитом нахођењу
бирају носиоце мандата.

4. ТИПОЛОГИЈА КОМПЕТИТИВНИХ ИЗБОРА

Постоје компетитивни, полукомпетитивни и некомпетитивни избори. Једино компетитивни

избори су избори типични за демократско друштво. Они подразумевају одређена начела:
1. изборни предлог
2. такмичење кандидата
3. једнаки изгледи у погледу кандидовања
4. слобода избора омогућена тајним гласањем
5. изборни систем који не смије да произведе политички погрешне изборне резултате
6. ограниченост мандата.

4. 1. Конститутивни избори

Резултат избора потврђује легитимност новог режима и служи као референдум о демократији.
Често су прелазни јер се широка коалиција, која се бори на конституивним изборима послије
побједе распадне. Примјер: ДОС, почетни посткомунистички избори у већини источноевропских
земаља деведесетих.

8
 4.2. Реструктуирајући критични избори

Овим изборима се мијења снага странака и редефинишу односи између странака и друштвених
група. Потпуно реструктуирање често траје два или три циклуса критичних избора.
Пример: Амерички предјседнички избори 20-тих и 30-тих година у којима је искована
демократска коалиција „New deal“.

4.3. Нормални избори

Резултат ових избора изражава равнотежу дугорочних страначких лојалности бирачког тијела у
цјелини. Побјеђује водећа странка у страначкој идентификацији. Примјер:Побједа демократа на
предсједничким изборима САД.

4.4. Одступајући избори

На овим изборима, странка природне већине изгуби изборе због чиниоца као што је посрнула
економија или незанимљив кандидат. Примјер: Побједа републиканаца на предсједничким
изборима САД.

4.5. Избори на којима слаби страначка везаност

На овим изборима, најважније странке губе подршку, али не долази до нових расцјепа који би
замјенили постојећи систем. Уобичајено за западне демократије. Примјер: Британски избори
1974. у којима су либерали, мала странка добили велики број гласова због незадовољства бирача
великим странкама.

5. ПОЛУКОМПЕТИТИВНИ И НЕКОМПЕТИТИВНИ ИЗБОРИ

За разлику од компетитивних избора, на којима бирачи слободно бирају између најмање двије
понуде, кандидата или странке, у полудемократијама и недемократским системима постоје
полукомпетитивни и некомпетитивни избори на којима је ова могућност, на један или други
начин, ускраћена .

9
 5.1 ТИПОЛОГИЈА

1. Доминантна странка

Полукомпетитивни облик избора јер се задржава привид надметања. Владајућа странка се служи
покровитељством, корупцијом, контролом медија, па и намјештањем резултата гласања да би
осигурнала свој останак на власти. Примјер: полудемократије, нпр Египат и Сингапур.

2. Избор кандидата
Полукомпетитивни тип избора јер допушта донекле избор кандидата, али не и странке. Примјер:
мање ауторитарне комунистичке државе (Пољска) иу једностраначким системимау земљама у
развоју (Кенија).
3. Акламацијски избори
Некомпетитивни облик избора са само једним кандидатом. Избор је ограничен на фазу
именовања кандидата. Примјер:тоталитарни режими, нпр Совјетски Савез

6. ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ИЗБОРНОГ СИСТЕМА

Изборни систем представља систем којим се одређује положај свих субјекта у изборном процесу,
одређују њихова права и обавезе, као и међусобни односи. Он прецизира мјере, радње и поступке
неопходне за ефикасно одвијање избора према прихваћеним начелима инормама.

6. 1. Бирачко право

Бирачко право је основни елемент изборног система и оно може бити

активно и пасивно. Активно бирачко право је право грађанина да бира носиоце политичке
власти, а пасивно је право грађанина да буде биран. Опште бирачко право је једно од

10
најзначајнијих обељежја демократских избора и подразумева да сви грађани, без обзира на пол,
расу, језик, приход, имовину, професију, сталеж, класу, образовање, вјеру или политичко
опредјељење имају право да бирају и да буду бирани. За уживање општег бирачког права
уобичајене су сљедеће квалификације: држављанство, пунољетство, пословна способност
(способност за самостално обављање радњи), пребивалиште и регистрација у бирачком
списку.Услов демократских избора је да брачко право буде не само опште већ и једнако.
Једнако бирачко право значи да се оно остварује према начелу "један човјек, један глас" и да глас
сваког бирача има једнаку вриједност.

6. 2. Бирачки списак

Једна од првих етапа изборног поступка је доказивање бирачког права које се врши уписивањем у
бирачки списак. Бирачки списак је јавна исправа која служи за евиденцију бирача. Он је форма
потврђивања да уписана лица имају бирачко право, а неуписана не.

6.3.Изборне јединице

Образовање изборних јединица је једно од најважнијих и најспорнијих питања изборног система,

јер број, величина и границе изборних јединица могу директно да утичу на резултате избора.
Изборне јединице су територијалне цјелине, у чијим оквирима се резултати гласања преводе у
расподјелу посланичких мјеста. Пожељно је да изборне јединице представљају цјелину у
етничком, привредном, комуникацијском, природном и другом погледу. Формирањем изборних
јединица не смије бити угрожена једнакост бирачког права, тј посланик би требало да се бира на
једнак број бирача. Према броју посланика који се у њима бира разликујемо једномандантне
и вишемандатне изборне јединице. Према величини изборне јединице, разликујемо
мале и велике изборне јединице. За већински систем је типичан већи број мањих изборних
јединица, најчешће једномандатних. За пропорцијални систем је типичан мањи број већих
изборних јединица, чак и цијела држава може бити једна изборна јединица.

11
 6.4.Кандидовање

Кандидовање је битна фаза изборног одлучивања у којој се одређују кандидати између којих ће
бирачи на изборима изабрати посланике. Кандидате за посланике могу предлагати политичке
партије или групе грађана. Постоје двије врсте кандидатуре: појединачна кандадатура и
кандидатура листама. Појединачна кандидатура је везана за већински систем и мале изборне
јединице у којима се бира један посланик. На гласачким листићима су имена кандидата и бирачи
се опредјељују за њих превасходно као личности а у другом плану је партијска припадност.
Кандидатура листама је везана за пропорционални систем расподеле власти и веће изборне
јединице у којима се бира више посланика. Партије и групе грађана предлажу листе кандидата у
свакој изборној јединици. Кандидати не учествују у изборној трци као појединци, већ као чланови
партијске екипе. Према начину гласања разликују се затворене и отворене листе кандидата.
На затвореној листи редослијед кандидата се не може мењати а гласање се врши само за листу у
цјелини; партијско вођство одређује редослијед кандидата и бирачи на њега не могу утицати. На
отвореној листи, бирачи се опредјељују не само за листу у цјелини, него својим гласом могу
утицати и на редослијед и коначни избор појединих кандидата.

Спровођење избора

За спровођење релуларних избора потребно је ангажовање бројних инситуција, органа и служби.

Основни захтјев који се поставља је да органи који спроводе изборе морају бити независна и
непристрасна тијела. Непосредно спровођење избора се састоји у гласању бирача.

6.6 Расподела мандата

Кључну фазу изборног поступка представљају збрајање гласова и расподела мандата између
кандидата према резултатима избора. Разликујемо већински, пропорцијални и мjешовити систем.
Најбољи критеријум разликовања представља циљ који се жели постићи.

12
 6.7 Престанак мандата

Истеком предвиђеног временског рока политичким представницима престаје мандат, па се

организују нови редовни избори. Периодично понављање избора представља политичку контролу
народа над носиоцима власти.

7. МЕТОДЕ РАСПОДЈЕЛЕ ПОСЛАНИЧКИХ МАНДАТА

Кључну фазу изборног поступка представљају збрајање гласова и расподела мандата између
кандидата према резултатима избора. Разликујемо:
 већински,
 пропорцијални
 и мјешовити систем.

7.1.Већински систем

Већински систем је најстарији и најраспросрањенији начин расподеле мандата. Као кључни

регулативни принцип избора, већински систем примјењен је најприје у Великој Британији и САД.
Већински систем се најчешће примјењује у једномандатним изборним јединицама. У том
случају, земља се дијели на онолико изборних јединица колико представничко тијело има
чланова. Мандат се у свакој изборној јединици додјељује кандидату који освоји већину гласова.
Постоје двије варијанте:
Систем реалтивне већине значи да је за представника изабран онај кандидат који добије
највише гласова. Овај систем подстиче на смањивање броја политичких партија и постепено води
двопартизму. Различите партије које имају блиске политичке идеје се повезују и истичу
заједничкој кандидата, јер тако имају више могућности за успјех. На тај начин, овај систем
доводи до елиминисања екстремних и радикалних политичких партија и доприности стабилности
политичког система и лакшем формирању парламентарне већине и стабилне владе.

13
Систем апсолутне већине је систем у коме се мандат додјељује кандидату који добије више од
половине укупног броја гласова. Може се десити да нико од кандидата не добије апсолутну
већину. С обзиром на начин рјешавања такве ситуације, постоје три подваријанте система
апсолутне већине:
(1) организује се други круг гласања у коме учествују само два кандидата са највише освојених
гласова у првом кругу (2) организује се други круг гласања у коме учествују сви кандидати из
првог круга који су прешли одређени праг (3) систем преференцијалног гласања - у овом систему
се кандидати рангирају, ако више од половине гласача не стави једног кандидата на прво мјесто,
кандидат са најмањим бројем гласова се елиминише, а његови гласови се редистрибуирају
осталим кандидатима, према томе ко је стављен на друго место. Тај поступак се понавља док неко
не постигне апсолутну већину. Систем апсолутне већине не доводи до двопартијског система, али
доприности повезивању партија. Он ублажава политичке супротности, маргинализује радикалне
политичке партије и доприности стабилности политичког поретка.

У вишемандатним изборним јединицама, већински систем се примењује у двије верзије: (1)

кандидати су груписани по партијским листама и гласа се за листу у цјелини - листа која оствоји
већину гласова добија све мандате у изборној јединици (2) појединачне кандидатуре и
појединачна гласања - кандидати који добију највише гласова освајају мандат.

7.2. Пропорцијални систем

Пропорцијални систем се историјски касније појавио и конципиран је на основу уочених

слабости већинског система. Највећи број савремених развијених земаља користи овај систем.
Пропорцијалне системе можемо подјелити на екстремне и умјерене.

Екстремни пропорцијални системи имају за циљ да остваре максималну пропорцију освојених

гласова и мандата. Ови системи се базирају на једној изборној јединици и ниском цензусу.
Умерени пропорцијални системи имају за циљ да ограниче утицај мањих партија и они се
заснивају на већем броју изборних јединица и већем цензусу.

14
Постоје два основна модалитета пропорцијалних система:
(1) систем изборног количника
(2) систем највећег количника.
Систем изборног количника подразумјева утврђивање броја гласова ( квоте) коју партијске листе
морају достићи да би освојиле један мандат. Најчешће се примјењују Херова квота и Хагенбах-
Бишоф.

Херова квота се добија када се укупни број гласова у изборној јединице подјели са бројем
посланика који се у њој бира. Тај број показује колико гласова вриједи једно посланичко мјесто.
Често се деси да на тај начин остане 01:00 број нераспоређених мандата. За рјешење такве
ситуације се најчешће користи метод највећег остатка (нераспоређени мандати припадају редом
оним листама које, након подјеле мандата према квоти имају највећи остатак неискоришћених
гласова).

Хагенбах-Бишоф квота се израчунава тако што се укупан број гласова у изборној јединици
подјели са бројем посланичких мјеста увећаним за један. Систем највећег количника омогућава
да се директно подјеле сви мандати. Овај систем се често назива и Д'Онтов систем. Број гласова
који је добила свака листа у изборној јединици се дијели бројевима 1, 2, 3, све до броја посланика
које се бира у тој изборној јединици. Добијени количници се сређују по величини, при чему се у
обзир узима онолико највећих количника колико се посланика бира у изборној јединици. Постоји
и варијација овог система, Сент - Лагијев систем, који функционише као Д 'Онтов, само уз
другачије дјељитеље.

Предности већинског система су : Лак за разумјевања, обезбјеђује непосредну везу кандидата и

бирача, обезбјеђује да се изаберу најугледнији и најспособнији људи, посланик је зависнији од
бирача, олакшава образовање стабилне парламентарне већине и владе Мане већинског система
су : Омогућава велику диспропорцију броја мандата и гласова, онемогућава представљање
мањина.
Предности пропорционалног система : Омогућава вијерно представљање расположења бирача,
олакшава представљање мањина. Мане пропорционалног система : Тешко образовање
парламентарне већине а као резултат тога доводи до лабавих коалиционих влада

15
 8. ЈОШ ПОНЕШТО О ИЗБОРИМА

8.1. ЋОРАВА КУТИЈА

Ћорава кутија је гласачкa кутијa коришћена на територији ФНРЈ, а затим и СФРЈ од почев 1944.
године на изборима које је у то вријеме организовала власт. Постојала је у Србији до средине
педесетих година.

Гласање се тада није обављало уз помоћ гласачких листића, јер је неписменост била на високом
нивоу. Гласање се обављало уз помоћ гумене куглице са државним грбом. Величина куглице је
била око 1 cm у пречнику. На столу, на гласачком месту постојао је већи број гласачких кутија које
су биле доста дубоке тако да се кроз округли отвор на врху могла рука завући у кутију до изнад
лакта, а да се не додирне дно кутије. Сваки кандидат или партија које је учествовала на изборима
је имала „своју“ видно обељежену кутију.

„Ћорава кутија“ је била за уздржане гласаче. Гласање се обављало тако да би гласач послије
идентификације, као и данас, добио гумену куглицу. Потом би пред члановима изборне комисије
гласач у сваку кутију завлачио руку, при томе држећи све вријеме стиснуту песницу у којој се на
почетку гласања налазила куглица. На крају послије задње кутије гласач је показивао отворену
шаку изборној комисији као доказ да је куглицу спустио у једну од кутија, тј. да је гласао.

Гласачке куглице су биле од гуме да се не би чуо звук приликом спуштања у једну од кутија.
Кутије су имале такво дно да гласачи нису могли да варају тј. да заграбе куглице и пребаце их у
другу кутију.За то су се најчешће побринули представници изборних комисија, углавном чланови
КПЈ. Бројање гласова се сводило на бројање куглица.

16
 8.2. ЏЕРИМАНДЕРИНГ(ЕНГЛ. GERRYMANDERING)

Џеримандеринг (енгл. Gerrymandering) представља прекрајање граница изборних јединица, али

тако да онај ко врши прекрајање добије већину гласова унутар новоформираних изборних
јединица. То је политички пристрасна подјела и облик манипулације којом се границе изборних
јединица свјесно повлаче тако и успостављају према одређеним политичким интересима како би
се манипулисало изборним резултатима.

Појам џеримандеринг настао је спајањем презимена гувернера Масачусетса Елбриџа Џерија и

речи саламандер која на енглеском језику значи даждевњак, а употребљен је први пут како би се
описао неправилан облик изборног округа (а који је подсећао на даждевњака) који је 1812. године
пролазио Масачусетсом, а ступио је на снагу и изгласан на Џеријеву иницијативу. Циљ тог
подухвата био је долазак на власт помоћу неутрализације изборног потенцијала политичког
противника.

У принципу се џеримандеринг спроводи на два начина: паковањем и разбијањем (енглески

термини су packing i cracking). Циљ је да у срединама са подјељеним гласовима на најбољи начин
искористите предност већинског система, смањите број гласова ваше странке који "пропадају", а
повећате тај проценат противнику.

Када пакујете, границе прекрајате тако да на некој територији гласове за опозицију што више
концентришете у једну изборну јединицу, у којој већ рачунате на пораз. У тој изборној јединици
опозиција победи убједљиво, али заузврат владајућа странка може да рачуна да ће уз мању
разлику у гласовима освојити већину у више изборних јединица.

При разбијању циљ вам је да језгра опозиционих гласова подјелите на више изборних јединица,
у којима ће их прегласати бирачи владајуће странке из непосредног окружења.
Америчка држава Охајо идеалан је примјер за то, као држава у којој су демократе и републиканци

17
традиционално равноправно подјељени. По правилу у Америци и Британији центри градова
гласају за љевицу (демократе / лабуристе), а предграђа за десницу (републиканце /
конзервативце). Спретним кројењем граница владајући конзервативци су у Коламбуса разбили
либералско језгро на три изборне јединице (окрузи 7, 12, 15) у којима десничарска већина из
предграђа настањених средњом класом апсорбује те гласове. Насупрот томе, на сјеверозападном
крају исте државе крајеви који гласају за демократе су скупљени у три изборне јединице (двије у
центру Кливленда, и једну која обухвата Акрон и Јангстаун), чиме је републиканцима остављен
широк простор у предграђима, где и невеликом већином стабилно владају.

Наравно, демократе раде то исто у другим државама (границе калифорнијских изборних округа
су вјероватно најбесмисленије, мада титулу шампиона свакако носи четврти округ у Илиноју.
Устав САД дозвољава да се џеримандеринг спроводи у пракси, па се нико на релевантним
мјестима не буни.

18
 ЗАКЉУЧАК

Избори су институционализоване процедуре или опште прихваћени формализовани поступци,

признати правилима организације за агрегирање изражених бирачких преференција
нарочите врсте (Mackenzie, 1968,1). Оксфордски енглески ријечник каже да је
избор формално бирање особе на положај и функцију било које врсте, гласањем
бирачког тијела. Ова врло уопштена дефиниција показује да људи могу бити бирани у
разна удружења, тимове или клубове једнако као што су појединци бирани у
парламенте или локалне и регионалне органе власти.

Избори су несумњиво један од најзначајнијих дијелова демократског политичког система. Они су

најважнији облик партиципације грађана и партиципација у којој социјално–структурална
позиција не игра улогу. Избори служе за стварање представничких тијела или за постављење
особа на изборну функцију. На изборима се одлучује о кандидатима, али и о стручним питањима.
На изборну вољу грађана утичу политичке странке и политичке и неполитичке организације
својим приједлозима.

Избори и изборни системи кључни су чинилац у изградњи демократског поретка

модерних држава. Демократска репрезентација и демократски поредак
незамисливи су без избора и без надметања друштвених и политичких снага за
политичку власт. Слободни, компетитивни избор битна је карактеристика демократских
друштава.

19
 ЛИТЕРАТУРА

1. Electoral Design Reference Materials from the ACE Project

2. Scottish Social Attitudes Survey, 2003.
3. Handbook of Electoral System Choice
4. "Изборни систем." Википедиа
5. Уставно право проф. др Ратко Марковић

20
Матурски рад-

Подаци о матурском раду

Оцјена писаног дијела рада Одобрио и прегледао рад

______________________ ____________________
( Описно и нумерички)

Коментар ментора:

Питања за усмени део:

Питања за усмени дио:

1.
2.
3.

Оцјена из усменог дијела ______________________________ ( Описно и нумерички)

Укупна оцјена:_____________________________________

Чланови комисије:

1.
2.
3.

21
22