ПРИКАЗИ

УДК 342.8(497.11)”1990/2020”(082)(049.3)
Ђорђе МАРКОВИЋ75
DOI: https://doi.org/10.22182/apdn.342021.8.
Универзитет у Београду
Правни факултет

КАКО, КОГА И ЗАШТО СМО БИРАЛИ –

ИЗБОРИ У СРБИЈИ 1990-2020. ГОДИНЕ

Како, кога и зашто смо бирали – Избори у Србији 1990-

2020. године (ур. Милан Јовановић и Душан Вучићевић),
Институт за политичке студије и ЈП „Службени гласник“,
Београд 2020, стр. 1264.

*
Аутор је асистент на Правном факултету Универзитета у Београду. Електронска адреса
аутора: djordje.markovic@ius.bg.ac.rs

211
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

Поводомобележавањатридеценијеодвраћања вишестраначја
у Србију, у организацији Факултета организационих наука и
Института за политичке студије, у Београду је 9. и 10. децембра
2020. године одржана научна конференција „Избори у Србији
1990-2020“. Овај догађај крунисан је импресивним зборником под
називом: „Како, кога и зашто смо бирали – Избори у Србији 1990-
2020. године“, у саиздаваштву Института за политичке студије
и ЈП „Службени гласник“, а у оквиру библиотеке „Друштво
и наука“, едиције: „Посебна издања“. Уредници су проф. др
Милан Јовановић и доц. др Душан Вучићевић, са Универзитета
у Београду, Факултет политичких наука. Публикација се појавила
пред читалачком публиком у технички изузетно опремљеном
издању, у тврдом повезу, како његов обим од безмало 1300
страница и изискује.
У зборнику се нашло нешто мање од 40 аутора, који су
приложили 35 радова. Радови су подељени у седам целина: I.
Нормативни оквир изборне арене; II. Изборна мотивација и јавно
мњење; III. Изборна комуникација; IV. Избори за председника
Републике, посланике и одборнике; V. Изборни и партијски систем;
VI. Политичко представљање и последице изборног система;
VII. Заштита изборног права и посматрање избора. Последњи
VIII. део зборника, посвећен је Прилозима: извештајима РИК-а
и ПИК-а о резултатима председничких, парламентaрних и избора
за посланике Скупштине АП Војводине.
Зборник у свом првом поглављу доноси правне аспекте у
области избора у ужем смислу (рад Маријане Пајванчић), улоге
медија у изборном процесу (рад Јелене Сурчулије Милојевић),
као и финансирања изборних активности (рад Немање Ненадића).
Тако М. Пајванчић читаоца упућује на најважнија општа и посебна
места у бројним прописима који регулишу ову материју, као и на
саме актере изборног процеса (бираче и политичке странке), уз
индикативан закључак: „Још једном су анализом прописа, који
су у протеклих 30 година регулисали изборе, потврђене више
пута понављане препоруке стручне јавности да су неопходне
озбиљна ревизија изборног законодавства и кодификација
процесног изборног права, ослањањем на властита искуства у
протеклом периоду и на међународне стандарде слободних, фер
и демократских избора. То би захтевало да се о овом важном

212
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

питању отвори широка јавна дебата о томе да се решења граде

у отвореном и партиципативном процесу, а одлука усвоји
консензусом.“ (стр. 49).
За социологе, политикологе, комуникологе, али и све оне који
исказују заинтересованост за ову област, друго и треће поглавље
нуде шест (два рада Зорана Павловића, Бојана Тодосијевића,
коатурски рад Ивоне Живковић и Ива Чоловића, Срећка
Михаиловића и Зорана Ђ. Славујевића), односно, пет радова
(коауторски радови Јованке Матић и Сњежане Миливојевић и
Синише Атлагића и Бојана Клачара, Милице Кулић, Александре
Крстић и Добривоја Станојевића), који обрађују теме које се тичу
свих оних сложених друштвених кретања која се одигравају пре
самих избора. Тако читалац може да пронађе текстове о важним
питањима попут јавног мњења, репутације страначких лидера,
утицаја идеологије на мотивацију бирача да учествују у изборима,
њихову партијску идентификацију, значаја телевизијских спотова
и дуела између кандидата, популизма у обраћању бирачим, итд.
Централни и најобимнији део зборника (око 270 стр.)
представља четврта глава која је посвећена председничким,
парламентарним и локалним изборима. У њој се налази пет
радова. Први и најобимнији (више од 100 стр.) представља
рад Слободана Антонића: Председнички избори у Србији 1990-
2020. У њему нас аутор сликовито и детаљно упознаје са свим
згодама и незгодама председничких кандидата у протекле три
деценије. Иако то није била тенденција ни уставотвораца из
1990., 1992., као ни оног из 2006. године, председник (Савезне)
Републике је у политичком животу био веома значајна, а неретко
и најзначајнија политичка фигура, а самим тим и све што се
дешавало око његовог избора је имало посебан одјек у јавности.
Антонићев приступ који се састоји од мноштва података, веома
уредно и прегледно приказаних, уз илустративне цитате изјава
председничких кандидата, као и других важних актера, буде у
читаоцу снажне сензације, уз евоцирање успомена (различитог
квалитета) о једном прошлом времену. Занимљиво је да се
аутор осврнуо и на улогу тзв. страног фактора у светлу (не)
доприношења изборним резултатима. Тако је, коментаришући
атмосферу током председничких избора 1992. године, у којима
су главни ривали били Слободан Милошевић и Милан Панић,

213
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

аутор описао улогу дела међународне заједнице на следећи

начин : „Дакле, ако Срби изаберу Милошевића, аутоматски следе
нове, тоталне санкције. Ако, пак, изаберу Панића: ’видећемо’,
’размотрићемо’, ’евентуално’, ’постепено’, ’ако се покаже’...
Запад је Србији наменио само штап. А чак се ни са магарцем
тако не поступа. Зато је Милошевић, те 1992. године, убедљиво
победио Панића. Повратио је легитимност и обезбедио мандат
до 1997.“ (стр. 490 и 491).
Следећи у низу и по обиму нешто краћи (око 50 стр.),
али подједнако значајан и занимљив, је коауторски рад Милана
Јовановића и Душана Вучићевића: Избори за народне посланике
Народне скупштине Републике Србије 1990-2020. Рад је подељен
на три велике целине: 1. Доминација социјалиста 1990-2000.
године; 2. Владавина демократа 2001-2012. године и 3. Владавина
напредњака – реафирмација социјалнационалног блока. Читањем
овог рада, уз претходно наведени Антонићев, неко ко нема
никакво предзнање из ове области, стећи ће готово сва најважнија
сазнања о изборним процесима на републичком/државном нивоу,
која могу послужити као полазна основа за даље истраживање.
Као дело које су писали врхунски познаваоци наших изборних
прилика, рад обилује анализама статистичких података, као и
кључних правних норми важних за избор народних посланика.
Читаоцу је пружен својеврсни преглед најважнијих политичких
ставова, кроз изјаве како домаћих и тако и иностраних актера.
Три деценије вишестраначког парламентаризма у Србији, аутори
језгровито описују на следећи начин: „Дванаест изборних
циклуса за национални парламент показују тачност теоријске
парадигме да су изборни систем и однос егзектуиве и легислативе
најважније конституционалне дилеме. На почетку транзиције оне
су у Србији решене, наметањем већине, без ширег друштвеног
консензуса, вољом старих, реформисаних, комунистичих елита.
Институционални дизајн у коме није партиципирала опозиција
праузрок је расцепа на вишестраначкој сцени и генерисања поделе
на два блока: социјалнационални и либерално-демократски.
Тај генетски код у политичком ’ланцу ДНК’ Србије снажно ће
детерминисати понашање актера и политичке процесе у протекле
три деценије.“ (стр. 369).

214
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

Тематику покрајинских избора обрађује рад Јована Комшића:

Избори, аутономије и идеолошко-партијски расцепи. Рад је
извориште вредних података и анализа резултата покрајинских
избора, посебно у светлу права на територијалну аутономију и
сложених мултинационалних и мултиконфесионалних односа на
територији АП Војводине.
Изборни мозаик бива заокружен коауторским радом о
локалним изборима, Милана Јовановића и Петра Матића: Избори
одборника скупштина општина и градова у Србији 1990-2020.
године. На скоро 40 страница, минуциозно је обрађена материја
која се у јавности перципира као мање важна у односу на остале
изборе (председничке, парламентарне, па и покрајинске), што
примћују и сами аутори проблематизујући ову тему питањем
да ли су локални избори „политичка утакмица мањег значаја“.
Препуштајући читаоцу да пронађе одговор на ово и многа
друга питања, издвајамо део закључка који у најкраћем описује
тридестогодишњу праксу локалних избора: „Деперсонализованост
представника, слабљење везе одборника и бирача-грађана,
потенцијални пад изборне партиципације, фрагментираност
страначког система у локалним парламентима, посебно ако
се задржи нижи изборни праг, јачање страначког утицаја и
партократије на локалне политике, неефикасност и нестабилност
органа локалне самоуправе, гравитациони утицај централне
власти на локалну самоуправу у таквом институционалном
амбијенту – само су неке најмаркантније политичке консеквенце
актуелног изборног модела и локалних избора.“ (стр. 714).
Завршни рад ове главе, аутора Богољуба Милосављевића,
обрађује тему непосредног вршења суверености, под насловом:
Референдум и народна иницијатива у Републици Србији: мршави
резултати непосредне демократије. У раду су систематски
обрађени правни оквир ових важних института, као и њихова
пракса, како на државном тако и на покрајинском и локалном
нивоу. Посебно се истиче веома прецизан и сликовит (у виду
табеле) приказ свих одржаних референдума до сада, који
представља право освежење у нашој науци, с обзиром да је веома
тешко прибавити релевантне податке из ове области.
Пети и шести део зборника се баве последицама одржаних
избора. У петој глави је обрађен утицај избора на развој партијског

215
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

система. У пет радова (Славише Орловића, Зорана Стојиљковића,

Душана Спасојевића, Деспота Ковачевића и коауторски Душана
Вучићевића и Милана Јовановића), аутори су пробали да дају
одговоре на питања како изборни систем утиче на развој партија,
њихових коалиција, као и идеологија, како се све то одражава на
стварање власти, колико је наш партијски систем стабилан и у ком
правцу би евентуалне реформе могле да се у будућности спроведу.
Шеста глава доноси осам радова који обрађују веома
значајне теме са аспекта демографије, националног и полног
статуса, уставног права и демократије. Тако је приказано како
су у протекле три деценије избори утицали на представање
националних мањина и жена (радови Јелене Лончар), на социјалну
структуру изабраних представника (рад Марка Пејковића),
на демократију (радови Небојше Владисављевића и Душана
Павловића).
Посебно су занимљиви радови који указују колико се у
пракси одступа од уставних и демократских идеала о слободном
представничком мандату (радови Ирене Пејић и Вуја Илића) и
парламенту као верној слици друштва (рад Дејана Бурсаћа). У
том смислу илустративни су подаци које Д. Бурсаћ износи у свом
раду Тридесет година метрополизације парламента, о томе да
иако удео Београда у укупној популацији Србије не прелази 23%
у последњих двадесетек година, удео посланика из Београда у
Народној скупштини се креће у распону од 30,4% (2003) до чак
47,6% (2012), (стр. 905). Одличан приказ питања које је дуго
оптерећивало (оптерећује) нашу парламентарну праксу – „чији је
мандат“, И. Пејић обрађује с теоријског и уставноправног аспекта
износећи оштар, али тачан суд да „Слободан парламентарни
мандат, међутим, не само да не ужива уставне гаранције, већ је
и законским решењима његова суштина потпуно девастирана.
Коначно, парламентарна пракса у једанаест скупштинских
легислатура није допринела да се оснажи индивидуална позиција
посланика као непосредно изабраних грађана.“ ( стр. 956).
Исцрпну хронолошку обраду те парламетарне праксе, кроз
призму страначких одметања током претходне три деценије,
пружа В. Илић, закључујући следеће: „Перспектива страначког
одметања у Србији стога зависи не само од могућности да се
институционалним дизајном утиче на понашање посланика, већ и

216
 АРХИВ, 3-4/2021 - Ђорђе Марковић, Како, кога и зашто смо бирали – избори
у Србији 1990-2020. године (стр. 211-217)

од промене веома негативне перцепције гласача. Боље регулисање

одметања могло би да се постигне на четири начина који се
међусобно допуњују и који су се у неком облику већ показали
ефективни у упоредној пракси. То су договор међу странкама,
санкционисање пребега уз остављање могућности одметања,
укидање подстицаја за опортуно понашање посланика и правилно
информисање и едукација бирача.“ (стр. 984).
Попут првог и последњи део зборника је посвећен пре свега
правним питањима, а то су посматрање и праћење регуларности
изборног процеса (радови Маје Настић и Емилије Орестијевић),
као и његова заштита у управном спору (коаутоски рад Дејана
Вучетића и Дејана Миленковића).
Из овог кратког прегледа и упућивања на неке од радова,
јасно је да се ради о систематској и исцрпној студији о нама и
нашим изборима у протекле три деценије. Мишљења смо да ће он
представљати незаобилазно штиво за све оне који се буду бавили
неким новим анализама и препорукама за унапређење нашег
изборног, а самим тим и политичког, па и уставног система. Какав
ће садржај неког новог зборника поводом будуће годишњице
бити, зависи пре свега од тога како се ће сви актери изборне
утакмице понашати у односу на закључак Д. Вучићевића, и М.
Јовановића дат у њиховом раду Реформе и реформски предлози
за измену изборног система: „Тиме се још једном показало да су
главни актери реформи у претходних 30 година биле политичке
елите, посебно оне које су се налазиле на власти и имале моћ да
реформе спроведу. Остаје да се види да ли ће и у наредних 30
година стручна и академска јавност и пре свега грађани Репубике
Србије дозволити политичким елитама да народне посланике
бирају уместо њих.“ (стр. 838). 1

*
Рад је примљен 24.12.2021. године, а прихваћен на састанку Редакције 21.02.2022. године.

217