Kultura Polisa (41) 2020

ISSN 1820-4589
КУЛТУРА ПОЛИСА, год. XVII (2020), бр. 41

THE CULTURE OF POLIS
часопис за неговање демократске политичке културе

КУЛТУРА ПОЛИСА
The Culture of Polis
часопис за неговање демократске политичке културе
Издавачи: Култура – Полис Нови Сад, www.kpolisa.com;
Институт за европске студије Београд, www.ies.rs
Уредништво: др Србобран Бранковић, др Мирко Милетић,
др Александар М. Петровић, др Славиша Орловић,
др Вељко Делибашић, др Ђорђе Стојановић,
др Милан Суботић, др Александар Гајић,
др Небојша Петровић, др Дарко Гавриловић, др Милош Савин,
др Александра Шуваковић, др Милан Игрутиновић.
Главни и одговорни уредник: др Љубиша Деспотовић
заменик гл. и одгов. уредника: др Зоран Јевтовић
помоћник гл. и одгов. уредника: др Жељко Бјелајац
секретар уредништва: др Александар Матковић
чланови уредништва из иностранства: др Василис Петсинис (Грчка),
др Пол Мојзес (САД), др Павел Бојко (Руска Федерација),
др Марко Атила Хоаре (Велика Британија),
др Татјана Тапавички - Дуроњић (РС-БиХ),
др Давор Пауковић (Хрватска), др Еуген Страутиу (Румунија)
др Даниела Блажевска (Северна Македонија)
др Дејан Михаиловић (Мексико)
прелом и припрема: Милан Карановић
Савет часописа: др Живојин Ђурић, председник;
др Вукашин Павловић, др Илија Вујачић, др Срђан Шљукић,
др Драган Лакићевић, др Јелисавета Тодоровић,
др Радослав Гаћиновић, др Зоран Арацки, др Недељко Прдић,
др Зоран Аврамовић, др Срђан Милашиновић,
др Јоко Драгојловић, др Марија Ђорић,
др Александар М. Филиповић, др Боро Мердовић.
штампа: НС Мала књига +
тираж: 400.
УДК 316.334.56:008
ЦИП - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
3
КУЛТУРА полиса : часопис за неговање демократске
политичке културе / главни и одговорни уредник Љубиша
Деспотовић. – Год. 1, бр. 1 (2004) – . – Нови Сад :
Удружење за политичке науке СЦГ Огранак у Новом Саду;
Stylos, 2004-.- 21 cm
Повремено
ISSN 1820-4589
COBISS.SR-ID 199568391
САДРЖАЈ:
I ИСТОРИЈА И ПОЛИТИКА
Александар Саша Гајић, Колико је данас релевантна
шпенглерова културна морфологија? . . . . . . . . . 11-24
Љубиша Деспотовић / Ђорђе Стојановић,
Европа, скица за једну историју доминације и пропадања . . 25-38
Борислав Д. Гроздић / Александар Стевановић,
Полемике у оквиру православне теорије друштва о рату као
најзаоштренијем облику друштвених сукоба . . . . . . 39-57
Милан Иванић, Културни марксизам – теорија завере или
доминантна идеологија данашњице . . . . . . . . . 59-72
Бојан Ковачевић, Проблем изградње поретка сложених политичких
заједница у упоредном светлу настанка америчке,
немачке и швајцарске федерације . . . . . . . . . . 73-92
Кристина Пејковић,
Биополитика знања/моћи . . . . . . . . . . . . . 93-104
Рајко Петровић, Еволуција каталонског сецесионизма у
постфранкистичкој Шпанији . . . . . . . . . . . 105-124
Небојша Петровић, Гашење грађанских странака у Војводини
након Другог светског рата . . . . . . . . . . . . 125-142
Нада М. Радушки, Положај Срба у Румунији и румунске
националне мањине у Србији . . . . . . . . . . . . 143-156
Милош Томић, Војно-индустријски комплекс као усмеравајући
фактор спољне политике великих сила . . . . . . . . 157-170
Стефан Вукојевић, Критеријуми класификације политичких
странака у постдејтонској Босни и Херцеговини . . . . . 171-186
Петар Б. Богуновић,
Стални рат: Германи и Серби . . . . . . . . . . . 187-234
Ненад Стефановић,
Patria Potestas у римском праву . . . . . . . . . . . 235-244
II БЕЗБЕДНОСТ И ДРУШТВО
Радослав Гаћиновић, Систем као израз уређености одређене
делатности у друштву . . . . . . . . . . . . . . 247-258
Жељко Ђ. Бјелајац / Александар М. Филиповић,
Перспективе заштите деце од злоупотреба на интернету . . 259-271
Зорица (Беба) Бајалски, Превазилажење савременог политичког
насиља уз помоћ преговора . . . . . . . . . . . . 273-284
Мирјана Р. Белић,
Амбер Алерт као помоћ у потражној делатности полиције . 285-292
Лука Филиповић, Отпори реформама радног
законодавства Емануела Макрона – случај штрајка
синдиката железничара, март-април 2018. године . . . . 293-321
. Звонимир Ивановић / Оливер Лајић, Претресање и одузимање
предмета у вези са аутоматском обрадом података . . . . 323-342
Дејан Д. Новаковић / Жељко В. Лазић, Оптимизација модела
управљања ризиком од пожара у установама за
извршење кривичних санкција . . . . . . . . . . . . 343-359
Оливера Павићевић / Љепосава Илијић,
Културолошка димензија у истраживању и третману
злоупотребе психоактивних супстанци
– унапређивање културне компетенције – . . . . . . . 361-372
Биљана Ј. Симеуновић-Патић, Медијски прикази жена и
мушкараца као актера убилачког насиља . . . . . . . . 373-389
Милован Трбојевић,
Корпоративна безбедност на простору Западног Балкана . . 391-402
Марина З. Васић, Систем каријерног напредовања полицијских
службеника у министарству унутрашњих послова . . . . 403-416
Јасмина М. Гачић / Марија Мићовић,
Нови приступи у планирању отпорних градова . . . . . . 417-433
III ПОЛИТИКА И МЕДИЈИ
Дејан Вук Љ. Станковић, Власт, као отелотворење моралног и
политичког зла – слика власти у недељним новинама у
периоду од 2015-2018 године . . . . . . . . . . . . 437-456
Давид Јаноши, Уставне гаранције слободе медија у
Републици Србији и Мађарској . . . . . . . . . . . 457-470
Горан Николић / Марко Маловић,
Могући стратешки одговори Запада на успон Кине ако се њен
снажан економски раст настави . . . . . . . . . . 471-491
Страхиња Суботић,
ЕУ и демократско назадовање Србије . . . . . . . . . 493-506
Павле Ботић,
Иванова Парабола „Велики Инквизитор” . . . . . . . . 507-521
Слободан М. Пенезић,
Спорт као феномен савременог доба . . . . . . . . . 523-547
Ана Билиновић Рајачић / Јована Чикић,
Основе породичне политике . . . . . . . . . . . . 549-558
Дарко Димовски / Милан Јовановић,
Роми као жртве повреде члана 14 у вези са чланом 2 Европске
конвенције о заштити људских права и основних слобода . . 559-574
IV ЕКОНОМИЈА И ДРУШТВО
Дејан Дашић / Марина Ковинић,
Утицај фискалне политике на раст индустријске производње у
Србији у периоду 2010–2017. године . . . . . . . . . 577-589
Павле П. Парницки / Дражен Марић, Форензичка ревизија –
инструмент консолидације пословног галиматијаса у
функцији заштите интереса купаца . . . . . . . . . 591-608
Недељко Прдић,
Историјски значај трговине на београдској берзи . . . . . 609-619
Невена Kрасуља / Ненад Перић, Технострес-појам, облици,
утицај на запослене и начини за смањивање ефеkата дејства . 621-635
Велисав Марковић / Радоје Брковић, Јавно-приватно партнерство у
области здравства у Републици Србији . . . . . . . . 637-652
Нада Миленковић / Бранимир Калаш, Банке версус фондови
ризичног и приватног капитала – супститут или комплемент? 653-663
Владимир В. Козар,
Хуманизација положаја дужника – индивидуални стечај . . . 665-680
Бојана Вуковић / Јасмина Хајнрих,
Поступци и процедуре процене вредности непокретности . . 681-694
V ПРИКАЗИ
Чедомир Антић,
Александар Раковић, Црногорски сепаратизам . . . . . 697-698
THE CONTENT:
I HISTORY AND POLITICS
Aleksandar Saša Gajić,
How relevant is spengler’s cultural morphology today? . . . . 11-24
Ljubiša Despotović / Đorđe Stojanović, Europe - a drawing for
a single history of domination and destruction . . . . . . . 25-38
Borislav D. Grozdić / Aleksandar Stevanović,
Polemics within orthodox christian theory of society about war
as most extreme form of social conflict . . . . . . . . . 39-57
Milan Ivanić, Cultural marxism - conspiracy theory or
dominant ideology of today . . . . . . . . . . . . . 59-72
Bojan Kovačević, Problem of compound political orders building in
the comapartive light of American, German and
Swiss federation making . . . . . . . . . . . . . . 73-92
Kristina Pejković,
The Biopolitics of Knowledge / Power . . . . . . . . . . 93-104
Rajko Petrović,
Evolution of the Catalan secessionism in postfranquist Spain . . 105-124
Nebojša Petrović, Extinguishing the civil parties in Vojvodina after
the Second World War . . . . . . . . . . . . . . 125-142
Nada M. Raduški, Status of Serbs in Romania and Romanian
national minorities in Serbia . . . . . . . . . . . . 143-156
Miloš Tomić, Military-industrial complex as a guiding factor of
foreign policy great powers . . . . . . . . . . . . . 157-170
Stefan Vukojević, Criteria of classification of political parties in
post-dayton Bosnia and Herzegovina . . . . . . . . . . 171-186
Petar B. Bogunović,
Bellum permanens: Germani et Serbi . . . . . . . . . . 187-234
Nenad Stefanović,
Patria Potestas in Roman law . . . . . . . . . . . . 235-244
II SECURITY AND SOCIETY
Radoslav Gaćinović, System as the reflection of orderliness of
a certain practice in society . . . . . . . . . . . . . 247-258
Željko Đ. Bjelajac / Aleksandar M. Filipović,
Perspectives of child protection from the internet misuse . . . . 259-271
Zorica (Beba) Bajalski,
Overcoming Contemporary Political Violence with Negotiations . 273-284
Mirjana R. Belić,
Amber Alert as aid to assisting police activities . . . . . . 285-292
Luka Filipović, Public resistences towards Emmanuel Macron's
reforms of the French public sector – case study of the rail
workers (sncf) strike, march and april of the year 2018. . . . . 293-321
Zvonimir Ivanović / Oliver Lajić, Search and seizure of devices in
relation to the automatic procession of data . . . . . . . . 323-342
Dejan D. Novaković / Željko V. Lazić, Optimization of the fire risk
management model in institutions for performance of
criminal sanctions . . . . . . . . . . . . . . . 343-359
Olivera Pavićević / Ljeposava Ilijić,
Cultural dimension in the research and treatment of the abuse of
psychoactive substances
– improving cultural competence – . . . . . . . . . . 361-372
Biljana J. Simeunović-Patić, Media representations of women and
man as actors or victims involved in homicidal violence . . . . 373-389
Milovan Trbojević,
Corporative security in the region of Western Balkans . . . . . 391-402
Marina Z. Vasić, System of career promotion of police officers in
the Ministry of interior . . . . . . . . . . . . . . 403-416
Jasmina M. Gačić / Marija Mićović,
New approaches for planning the resilient cities . . . . . . 417-433
III POLITICS AND MEDIA
Dejan Vuk Lj. Stanković, Power as the Embodiment of Moral and
Political Evil - Picture of the Government in
the 2015-2018 Weekly Newspaper . . . . . . . . . . . 437-456
David Janoši, Constitutional framework of freedom of the media in
Serbia and Hungary . . . . . . . . . . . . . . . 457-470
Goran Nikolić / Marko Malović,
Possible Strategic Responses of the West to China's Rise if
its Strong Economic Growth Continues . . . . . . . . . 471-491
Strahinja Subotić,
EU and Democratic Backsliding in Serbia . . . . . . . . 493-506
Pavle Botić,
Ivan`S Parable „The Grand Inquisitor” . . . . . . . . . 507-521
Slobodan M. Penezić,
Sport as a phenomenon of contemporary culture . . . . . . 523-547
Ana Bilinović Rajačić / Jovana Čikić,
The basics of family policy . . . . . . . . . . . . . 549-558
Darko Dimovski / Milan Jovanović, Roma as a victim of breach of
article 14 in conjunction with article 2 of the European Convention on
the protection of human rights and fundamental freedoms . . . 559-574
IV ECONOMY AND SOCIETY
Dejan Dašić / Marina Kovinić,
The influence of fiscal policy on the growth of industrial production in
Serbia in the period 2010–2017. . . . . . . . . . . . 577-589
Pavle P. Parnicki / Dražen Marić, Forensic audit – instrument of
consolidation of business galimatias in the buyer's interest
protection function . . . . . . . . . . . . . . . 591-608
Nedeljko Prdić,
The historical significance of trade in the Belgrade exchange . . 609-619
Nevena Krasulja / Nenad Perić, Techno-stress concept, forms,
impact on employees and ways to reduce the effects of action . . 621-635
Velisav Marković / Radoje Brković, Public-private partnership in
field of healthcare in the Republic of Serbia . . . . . . . . 637-652
Nada Milenković / Branimir Kalaš, Banks vs. venture capital and
private equity funds – a substitute or complement? . . . . . . 653-663
Vladimir V. Kozar,
Humanization of the debtor's position – individual bank-ruptcy . . 665-680
Bojana Vuković / Jasmina Hajnrih,
Procedures and procedures for valuation of real estate . . . . 681-694
V REVIEWS
Čedomir Antić,
Aleksandar Rakovic, Montenegrin Separatism . . . . . . . 697-698
I
ИСТОРИЈА И ПОЛИТИКА
АЛЕКСАНДАР САША ГАЈИЋ УДК 130.2:94(4+7)
Институт за европске студије Оригиналан научни рад
Београд Примљен: 11.01.2020
Одобрен: 17.02.2020
Страна: 11-24
КОЛИКО ЈЕ ДАНАС РЕЛЕВАНТНА ШПЕНГЛЕРОВА

КУЛТУРНА МОРФОЛОГИЈА?
Сажетак: Рад проучава значај и утицај Шпенглерове културне морфологије,

објављене пре више од сто година, на савремене друштвене науке и њихова актуелна
истраживања друштвених и историјских процеса. У првом делу рада даје се приказ
друштвеног контекста у коме је настала Шпенглерова «Пропаст запада» као и њен
утицај на савременике у западном свету, а затим се даје приказ Шпенглеровог живот-
ног пута и целине његовог дела. Други део рада посвећен је критичком приказу основ-
них карактеристика Шпенглерове културне морфологије, као и питању колико је она
употребљива за истраживање савремених цивилизацијских токова имајући у виду
њихово коришћење од стране низа научних истраживача. У завршном делу рада се
указује на читав низ савремених друштвених процеса које је Шпенглер антиципирао у
свом кључном делу «Пропаст запада» и могућностима које његова културно-
морфололошки проиступ отвара за њихова даља проучавања.
Кључне речи: Освалд Шпенглер, «Пропаст запада», кутлурна морфологија, ана-
логија, цивилизације, цезаризам
У јулу месецу 1918. године крај Великог рата почињао је да се назире.

Последње преостале енергије уложене у велике немачке офанзиве на Западном
фронту потрошене су на неуспели покушај пробоја ка Ремсу (15-17 јула), на-
кон кога је уследила прва у низу успешних француско-америчких контраофан-
зива. Изложени сталним ударима, Немци били потиснути преко Марне. У овом
периоду на обе линије фронта букнула је епидемија грознице која ће у наред-
них годину дана однети преко 20 милиона живота.
Управо у тим летњим данима у немачким књижарама се појавила прва
књига „Пропасти запада“ Освалда Шпенглера. Овај до тада непознати аутор је
у свом историјско-филозофском дебију храбро устврдио како је западна кул-
тура од времена Наполеона ушла у своју позну, цивилизацијску фазу након
које јој следи неминовно одумирање и крај. „Шпенглерово пророчанство“ би-
ло је подупрто општом теоријом културе (ткз. „морфологијом културе“) која
је, на основу аналогија, уочавала законитости по којима култура, попут свих
живих организама, пролази кроз развојне фазе рађања, раста, зрелости, опада-
ња и смрти.
Александар Саша Гајић, Колико је данас релевантна шпенглерова културна ...
„Пропаст запада“ је представљала праву интелектуалну сензацију тог
доба. За три године, прва књига је доживела више издања у тиражу од 55 хи-
љада примерака, док је друга књига, издата 1922. године, штампана у 50 хиља-
да примерака. Обе књиге су биле у најкраћем року превођене и читане широм
западног света, и међу најшим слојевима и у акдамеској заједници. Практично
да нема значајнијег мислиоца на старом континенту који се у међуратном раз-
добљу није осврнуо на Шпенглерове идеје. „Пропаст запада“ је изазвала бурне
реакције и у САД, одмах по њеном објављивању 1926. године. Књига је
значајно утицала на формирање тадашње младе генерације која ће изнедрити
будуће значајне дипломате, научнике и политичаре као што су били Џорџ Ке-
нан, Ханс Моргентау, Хенри Кисинџер,1Пол Нице и Рајнхолд Нибур. Приме-
тан је и Шпенглеров директан утицај на дела значајних научника међуратног
раздобља, у првом реду Арнолда Тојнбија («Истраживање историје»)2 и Пити-
рима Сорокина („Друштвена и културна динамика“)3.
Истовремено, тадашња америчка академска критика дочекала је Шпен-
глерово дело са неверицом, не знајући шта да ради са књигом пуном дубин-
ских сазнања која је истовремено иновативна и потпуно у нескладу са до тада
написаним и прихваћеним у научном мејнстриму (Стјуарт Хјуџис је нпр. смат-
рао да је књига «сувише метафизичка, превише догматска и, уз све поштовање,
превише екстремна»).4 Једноставно, „Пропаст запада“ је била одвећ подупрта
разним фактима да би била прећутана или олако одбачена као псеудонаучна од
стране научне критике, а опет се у свему косила са погледом на историју и
културу која је преовладавала у САД. Неки међу критичарима, ипак, нису одо-
лели да је дисквалификују због њеног песничког стила, због јаке сугестивнос-
ти и општег утиска да се пре ради о уметничком него о научном делу. Главни
разлог за неприхватање Шпенглеровог дела, међутим, није лежао ни његовом
у стилу, ни методологији, нити у популаризаторима и епигонима који су са
лакоћом у јавности добијали подсмешљиве квалификације „другоразредних
шпенглероваца“ и „пророка пропасти“, већ у њеног садржини која се дубоко
косила са базчним уверењима и дискурсима на Западу: са вером у линерарни
ток историје и њен стални прогрес, као и са убеђењем о утицају индивидуалне
слободне воље на ток историје. И европоцентризам и „амерички ексцептиона-
лизам“5 директно су произашли из прогресивистичке матрице коју се Шпен-
глер намерио оспорити. Због тога је после Другог светског рата, а нарочито
после хладноратовског тријумфа САД, Шпенглер био скрајнут и прећутан у
корист новијих либерално-прогресивистичких теорије друштвених токова чији
је врхунац представљало Фукојамино учење о „крају историје“.6 Податак да су
––––––––––––
1
Кисинџер је, услед фасцинације Шпенглером, за свој дипломски рад на Харварду изабрао да
пише тезу о међусобним утицајима Канта и немачког идеализма на Шпенглера и Тојнбија.
2
Тојнби Арнолд , Истраживање историје i-II, Просвета, Београд, 1970
3
Сорокин Питирим, Друштвена и културна динамика, ЦИД, Подгорица, 2002
4
Merry W. Robert, „Spengler’s Ominous Prophecy“, The National Interest, January/February 2013,no.
123, Washington DC, 2013, стр. 12
5
Lipset Martin Seymur, American Exceptionalism: A Double Edged Sword, Norton and Company, NY,
1996
6
Фукујама Френсис, Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 2002
12
Култура полиса, год. XVII (2020), бр. 41, стр. 11-24
за преко 70 година на енглеском језику објављене само четири веће студије о
Шпенглеру, довољно нам сам за себе говори.
Питања друштвеног пропадања и уочи и током тријумфалног периода
либерализма, међутим, нису престајала да интригирају стручњаке: од Пола
Кенедија („Успон и пад великих сила“)7, преко Џареда Дајмонда («Слом»)8,
Питера Турчина („Рати и мир и рат“)9; Џозефа Теинтера („Колапс комплексних
друштава“)10 до савремених, нешто блажих заговорника деклинизма (Фарида
Закарије, Томаса Фридмана и Мајкла Манделбаума, Едварда Луса).11 Велика
већина њих се тек спорадично дотиче Шпенглера и његовог животног дела.
Међу савременим стручњацима међународних односа, ретки су гласови који
при проучавању цивилизација/култура изговарају његово име; па и тада, као у
случају Роберта Каплана, они говоре о Шпенглеру као о „некада... пренадува-
ном, хипнотичном, дубоком и, у преводу на енглески, повремено неразумљи-
вом аутору“.12
Ко је, уопште, био Освалд Шпенглер? Какво је учење изнето у његовом
делу „Пропаст запада) и колико је оно релеватно за проучавање савремених
историјских токова?
Шпенглеров живот и дело

Освалд Шпенглер је рођен 29. маја 1880. године у Блакенбургу, у цен-
тралној Немачкој (војводство Брунсвик, у близини планина Харц) као друго од
петоро деце (старији брат Бернард умро је убрзо након рођења, док су сва
млађа деца биле сестре). Шпенглери су старином били скромна рударскa по-
родица чији су припадници у временима модернизације један по један постаја-
ли државни службеници: отац Бернард био је секретар у пошти, док је мајка
Паулина потицала из уметнички надарене породице Гранцов, пореклом из
Чешке, која је у 19. веку дала читав низ балерина и плесачица.
У Освалдовој десетој години породица Шпенглер се сели и Хал, универ-
зитетски град, где он завршава гимназију. Већ у том узрасту Освалд показује
јасна интересовања за класичне језике и математику, као и за уметност (поези-
ју, музику итд). Под великим је утицајем Гетеа и Ничеа. Студирао је на више
универзитета (Минхен, Берлин, Хал) где је узимао разноврсне курсеве (мате-
матика, филозофија, историја, језици), али без икаквог јасног усмерења ка јед-
ном научном пољу или дисциплини. Први покушај стицања докторског звања
––––––––––––
7
Кенеди Пол, Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица, 2003
8
Diamond Jared, Slom, Algoritam medija, Zagreb, 2008
9
Турчин Питер, Рат и мир и рат, Порта Либрис, Београд, 2006
10
Теинтер Џозеф, Колапс комплексних друштава, Наклада Јесански и Турк, Загреб, 2007
11
Zakaria Fareed, The Post American World. W. W. Norton & Company, 2008, Friedman Thomas,
Mandelbaum Michael. That Used to Be Us: How America Fell Behind in the World It Invented and
How We Can Come Back. Macmillan. 2011, Luce Edward, Time to Start Thinking: America in the Age
of Descent. Grove Press. 2012
12
Merry W. Robert, „Spengler’s Ominous Prophecy“, The National Interest, January/February
2013,no. 123, Washington DC, 2013, стр. 12.
13
завршен је 1903. године неуспехом (уз образложење да његова теза о метафи-
зичким основама Хераклитове филозофије «мада оригинална, нема довољно
фуснота»). Због овог неуспеха му је трајно имакла академска каријера. Следе-
ће године је, из другог покушаја, одбранио тезу о Хераклиту, а затим и другу
дисертацију из биологије «Развој органа вида у вишим подручјима животињ-
ског царства»), чиме је стекао квалификацију предавача. Радио је као професор
у реалним гимназијама, кратко у Сарбрикену и Дизелдорфу, а потом у Хам-
бургу (1908-1911) где је предавао природне науке, математику и немачку ис-
торију.
Након смрти мајке Паулине 1911. године (отац је умро још 1901),
Освалд Шпенглер стиче наслеђе довољно да води скроман живот. Он напушта
рад у гимназији и сели се у Минхен како би се посветио писању свог животног
дела. Освалд у Минхену води усамљенички живот, прибављајући додатне
приходе држањем приватних часова и писањем за популарне часописе. Када је
1911. године почео да ради на рукопису из кога ће настати „Пропаст запада“
толико је тешко сaстављао крај са крајем да није поседовао ни једну књигу. За
три године први део његовог magnum opus-a био је мање-више написан, баш у
тренутку када је избио Први светски рат. Шпенглер у лето 1914. године дожи-
вљава снажне личне ударце: због срчане мане одбијен је на војној регрутацији,
док издавачи, листом обузети ратном еуфоријом, не показују никакво интере-
совање за објављивање његовог рукописа. Тек почетком 1918, последње годи-
не рата, он проналази издавача. Невероватан успех његове књиге у року од
свега пар месеци као да је представљао заслужену награду за претрпљено
чекање.
Већ следеће, 1919. године Шпенгер пише своју другу, краћу књигу
(„Прусијанство и социјализам“).13 Потом, на крилима свеевропског успеха,
пише и други део „Пропасти запада“ коју завршава 1922. а публикује 1923.
године. И она доживљава бурну рецепцију. У првим годинама Вајмарске репу-
блике, у којој је био проглашен за „водећег филозофа данашњице“, веома је
политички актуелан: објављује бројне текстове у новинама, држи посећена
предавања и истиче се као један од водећих интелектуалаца конзервативног
„Deutche Bewegung“-a у кога су се укључили разноврсни противници либерал-
не демократије. Шпенглер отворено подржава успон генерала Ханса фон Зикта
на место канцелара Вајмарске републике. Од 1925. године поново се враћа
интензивнијем писању и проучавању ранијих периода људске историје - нео-
лита и бронзаног доба. У каснијим годинама, објављује књиге „Човек и техни-
ка“ (1931)14, „Револуција још није завршена“ (1932)15, „Политичкe списе“
(1932)16 и „Година одлуке“ (1933).17 Због последње књиге пада у немилост
––––––––––––
13
Spengler Oswald, Preußentum und Sozialismus, C.H. Beck, Munich, 1920
14
Spengler Oswald, Man and Technic: A Contribution to a Philosophy of Life, tr. C. T. Atkinson,
Knopf, 1932
15
Spengler Oswald, Die Revolution ist nicht zu Ende, Beck, Munchen 1932
16
Spengler Oswald, Politische Schriften Erstdruck, Beck, Munchen 1932.
17
Spengler Oswald, Jahre der Entscheidung (The Hour of Decision tr. CF Atkinson) Knopf, 1933
14
нациста. Иако изразити конзерватнвни мислилац који слави пруски менталитет
(оличен у дисциплини, дужности и оданости ауторитету) и непријатељ Вај-
марске републике, Шпенглер је годинама јавно износио свој крајње неповољ-
ни став о нацистима које је сматрао изданком уличног лумпенпролетеријата и
бесловесних маса (називајући их подсмешљиво „пролет-аријевцима“). Нацис-
тичкој расној доктрини Шпенглер се отворено изругивао, док је Хитлера видео
као хистеричног демагога који није прави херој, онај који је потребан Не-
мачкој, већ тек глумац херојства (називао га је „крештавим тенором“). Због
јавних полемика са Алфредом Розенбергом, официјелним идеологом НСПД-а,
нацисти су (додуше, безуспешно) покушали да спречи његов избор за сенатора
немачке академије.
Током тридесетих година, Шпенглер је успео да се поново запосли, овај
пут у «Ничеовом архиву» којим је руководила Елизабета, сестра славног фило-
зофа. Након доласка нациста на власт, Шпенгерова последња књига „Час од-
луке“ била је у року од три месеца повучена из продаје, а њему је понуђено да
буде кооптиран у режим новонастајућег Трећег Рајха као добро познато јавно
лице широм Немачке. Једноипосатни састанак са Хитлером, приликом кога му
је Шпенглер поклонио примерак своје већ забрањене књиге, није донео никак-
ве промене. Напротив, Шпенглер је био разочаран Хитлеровим мало-
грађанским манирима који су га је само додатно утврдили у убеђењу да се
клони нациста од којих се, сматрао је, није могло очекивати ништа добро.
1935. године, згрожен нацистичким покушајима баналнзације и фалси-
фиковања Ничеовог учења, Шпенглер подноси оставку на радно место у
„Ничеовом архиву“ и повлачи се у усамљенички приватни живот. Приходи од
књига омогућавају му да напокон почне да ужива у својој прикупљеној библи-
отеци, у којој припрема грађу за нова писања. У часовима одмора он се окреће
слушању Бетовена и читању Молијера и Шекспира. Планинари обронцима
Харца у родном крају. Дана 8. маја 1936. године, у педесет и шестог години
живота, удара га инфаркт са фаталним исходом. Само неколико месеци раније,
у једном приватном писму, Шпенгер је изено тврдњу како „од «„хиљадугоди-
шњег Рајха“ за десет година неће остати ни камен на камену». Није дочекао да
види како се ова прогноза буквално обистинила: тачно на девету годишњицу
Шпенглерове смрти, након разорног Другог светског рата, Трећи Рајх је капи-
тулирао након што је буквално био разорен до темеља.
Основe Шпенглерове морфологије култура

Осмишљавајући свој морфолошки приступ историји култура, Шпенгер
је био убеђен да је на трагу открића које ће донети „коперникански преокрет“
у поимању историје: уместо „птоломејског“, европског, прогресивистичког
приступа који историју види као линеарни пут од старог, преко средњег до
новог века, он је заступао становиште које је разбијало ову схему у корист
полицентричне историје култура. По Шпенглеру, све културе се развијају у
оквиру животних циклуса („историја света је историја култура“). «Суштина
15
овог обрта састоји се у увођењу појмова истовремено, дисконтинуирано и изо-
ловано уместо дотадашње «једноставне праволинијске прогресије». Шпенглер
је дао решење по коме све велике творевине и облици друштва, привреде, по-
литике, науке, уметности и религије настају истовремено у свим културама,
али се тако и завршавају и нестају. То управо значи да унутрашњој структури
једне потпуно одговара структура свих осталих и да нема ни једне појаве од
суштинског значаја у историјској слици једне културе које не би било могуће
наћи и у свим осталим (...) Када Шпенглер налази да се у старом веку могло
наћи једно развиће „које потпуно одговара нашем сопственом“,18 западноев-
ропском, његово схватање о друштву и историји показује се као цикличко и он
се недвосмислено прикључује оној историјској свести која почива на уверењу
да је „број облика светско-историјских појава ограничен, да се векови, епохе,
ситуације, личности по типу понављају.“»19
Методу за морфолошко проучавање култура Шпенглер је пронашао код
Гетеа и Ничеа („од Гетеа имам методу, од Ничеа начин постављања пита-
ња“),20 док његов филозофски оквир потиче из немачког романтизма извученог
из Фихтеове адаптације Канта. Материјални, механички свет феномена
проучавају природне науке, објективно и помоћу експеримента. „Шпенглер
одлази најдаље, тврдећи да је „наука“ о природи (сам Шпенглер ставља навод-
нике) „касни и пролазни феномен, који припада јесени и зими тих великих
животних токова (тј. култура) и да она живи само неколико векова (...) као и да
се у току тих векова њене могућности најзад исцрпљују (...) Тиранија разума
коју ми не осећамо зато што сами представљамо њен врхунац, јесте у свакој
култури епоха на размеђу између човека у пуној снази и старца (...) Њен најја-
снији израз је култ егзактних наука, дијалектике, доказа, искуства, узрочности
(...) егзактна наука иде у сусрет самоуништењу (Шпенглер, 2003а: 512, 571-
572)».“21 Постојање је основни, динамички вид живота, а биће је секундарни,
изведени и статични начин посматрања. Живот и историја не могу се посмат-
рати другачије, већ уз помоћ осећања, интуиције и имагинације, а пре свега
помоћу уочавања симбола. За Шпенглера историја је сагледавање, за разлику
од природе која је сазната.22 Прави метод за изучавање живих, појавних обли-
ка-организама је аналогија. Све што живи, од јединки до виших видова посто-
јања, пролази кроз развојни органски ритам - кроз фазе рођења, раста, зрелос-
ти, старења и умирања. Када Шпенглер употребљава термин „крв“, он нема
расну или расистичку конотацију већ означава живот као отеловљени унутра-
шњи развојни смисао (нпр. неко становништво различитог порекла постаје
„раса“ када усвоји уједињујућу идеју водиљу свог живљења. Због тога, он нпр.
каже да нису арабљанску културу створили Арапи, већ она Арапе).
––––––––––––
18
Шпенлгер Освалд, Пропаст запада, Кристали, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 65.
19
Тартаља Смиља, Скривени круг, Политеа, Београд, 1998, стр. 85.
20
Шпенглер Освалд, Пропаст запада, Кристали, Књижевне новине, Београд, 1989, предговор
другом издању, стр. 31.
21
Шљукић Срђан, «Културе и сукоби: Освалд Шпенглер», Годишњак Филозофског факултета у
Новом Саду, Књига XXXVII, Нови Сад, 2012, стр. 143
22
Шпенглер Освалд, Пропаст запада, Кристали, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 168.
16
„Шпенглер полази од светске историје као од процеса вечитог облико-
вања, чудесног настајања и нестајања и везује ту динамику за органске облике,
за културе као „жива бића највишег ранга.“ Дефинисана као организам, као
„прафеномен“ свеколике прошле и будуће историје свака култура – по Шпен-
глеру – има своју историју која је остварење онога што је њена могућност...
Сада наместо људске историје ступају културни кругови, а историја
човечанства постаје празна реч. Оно што остаје јесте историја једне културе и
заједничке аналогне фазе развоја. Не остаје математика, већ математике, не
број по себи, већ неколико светова бројева.“23 По Шпенглеру, високих култура
које се циклично смењују (пролазећи кроз органски ток рађања, раста, зрелос-
ти (испуњења), опадања и смрти) има осам: вавилонска, египатска, хинду, ки-
неска, мезоамеричка, класична (античка), арабљанска (магијска) и западна
(фаустовска). Јужноамеричку (перуанску) културу Шпенглер није убрајао у
високе културе, док је руску културу (коју, по њему, најбоље изражава „право-
славље Достојевског“) сматрао да је млада, у фази свог уобличења.
Свака од ових култура садржи сопствено виђење простора које произла-
зи из његовог „прасимбола“, онога који изнутра уобличава њен идентитет и
утиче на сваки њен израз. «Египатска душа» себе види како се креће уском
стазом живота како би досегла коначни свој суд, своју судбину. Кинеска кул-
тура живот види као пут (тао) који није одређен нужношћу, већ је само под
утицајем пријатељске природе. Класична античка култура израста из „прасим-
бола“ присуства у садашњости, блиске затворености, дефинисаности. Магиј-
ска, арабљанска култура за свој прасимбол има „свод“, пећину - кроз коју се
неизрецивост божанства спушта и делује на тварни свет. Западна, фаустовска
култура - она које је настала у 10. веку у европском средњовековљу - проис-
тиче из експанзивне „жудње за бескрајем“ услед безграничне усамљености
трагичне западњачке душе.
Високе културе су самосвојне и изоловане; између њих нема суштинског
прожимања и преношења стварног искуства и знања, већ само делимичног
преношења форми, спољашњих утицаја. „Све културе, изузев египатске, мек-
сичке и кинеске, стајале су под туторством старијих културних утисака; стра-
ни елементи појављују се у готово сваком од тих обликованих светова. Фаус-
товска душа готике, вођена већ арабљанским пореклом хришћанства у правцу
страхопоштовања, зграбила је богату ризницу касноарабљанске уметности.“24
Поред периферног преузимања културних форми које се потом превреднују у
складу са оригиналним импулсима произашлим из «прасимбола», Шпенглер
уочава и процесе културних «псеудоморфоза» – случајеве у којима форме јед-
не културе, споља наметнуте, притисну другу културу не дајући јој да природ-
но израсте из свог «прасимбола» и слободно се развија и расте.
Шпенглер дужину животног циклуса једне културе одређује у распону
од 1000-1300 година, већ у зависности од своје посебности и вештине ношења
са проблемима из фаза опадања. Тако је, према Шпенглеру античка култура
трајала од 900 године пре Христа до 100 године по Христу; арабљанска
––––––––––––
23
Тартаља Смиља, Скривени круг, Политеа, Београд, 1998, стр. 88.
24
Шпенглер Освалд, Пропаст запада I, Кристали, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 91.
17
почиње свој живот у првом веку и траје до око 1200 године, док западна, фаус-
товска култура настаје половином 10. века и требала би да, отприлике, постоји
до 2200. године.
Када свака култура иживи и прође свој стваралачки зенит, њене ствара-
лачке способности постепено опадају и она на крају умире. Период културног
опадања Шпенглер види као прелазак културе у цивилизацију, коју дефинише
као крајње и највише вештачко стање у којој живи припадници једне ослабље-
не културе. Неумитни прелаз из културе у цивилизацију Шпенглер аналошки
проналази и у 4. веку пре Христа у антици, и, почетком 19. века, на Западу, у
време Наполеонових ратова. Тада, уместо унутрашњег бујања које престаје,
преостаје још само експанзивна тежња ка спољашњости. Цивилизацију
сачињавају окоштале форме без креативног полета, оне које само успоравају
декаденцију оличену у бројним процесима: кризама, ратовима, у расту мегало-
полиса који исцрпљују земљу и њене преостале виталне потенцијале. Западно
„доба ратујућих држава“ почиње са Наполеоном. «Оно што карактерише напо-
леонизам је одлучујућа улога војске и амбициозних појединаца. Али борбе
(«зараћених држава») још имају неки виши смисао, оне одлучују не само суд-
бину победника и поражених, него кретање културе, односно генерација после
њих. До периода цезаризма сви ови сукоби су разјашњени, а размирице и бор-
бе које ће уследити, не одређују ништа друго до расподелу моћи – «свашта се
дешава и ништа се не догоди»».25
Огромне армије увек су спремне на поход, флоте се стално обнављају;
непрестано постоји надметање у опреми, спремности, бројевима, техници.
Први век овог динамичког, фаустовског облика „ратујућих држава“ завршава
се са Светским ратом. Шпенглер ни на овом месту не оклева да предвиђа на-
редна дешавања и каже да ће, пошто је принцип опште војне обавезе прева-
зиђен, бити уведене мање, професионалне војске. „Доба ратујућих држава“ ће
се наставити, у ратовима ће учествовати цео свет, сви континенти. «Велики
светски градски центри моћи располагаће по својој вољи мањим државама,
њиховом облашћу, њиховом привредом и људима – које ће постати провинци-
ја, објекат, средство за циљ“ (Шпенглер, 2003б: 548-549)».26
Период цивилизације је доба владавине новца и његових полуга моћи,
међу којима Шпенгер идентификује и демократију. Новац влада хаосом, јер у
њему профитира. Житељи цивилизација постају бездушни, обескорењени,
безбожни, који само иште «хлеба и игра» све док се цивилизацијско здање не
сурва, а ове масе се претворе у фелахе – потомке одумрлих култура. Поврат-
ком народа у безисторијско стање културни круг се затвара и све почиње из
почетка.
Пре коначне пропасти, цивилизација доживљава фазу своје позне стаби-
лизације – «доба цезара» који ће солидификовати позно империјална здања
најмоћнијих држава једне позне цивилизације. Ова фаза започиње отпором
––––––––––––
25
Вукадиновић Иван, Савремени цезаризам и крај историје,
https://www.vecnavatra.com/pdf/Cezarizam.pdf, Приступљемо 04.01. 2020
26
Шљукић Срђан, «Културе и сукоби: Освалд Шпенглер», Годишњак Филозофског факултета у
Новом Саду, Књига XXXVII, Нови Сад, 2012, стр. 148
18
«моћи новца» и огледа се у повратку моћи културног прасимбола. Отпор се
постепено претвара у двобој: сукоб у коме «крв», то јест живот, виталитет,
постепено надјачава новац. Победа виталитета се очитава у успону цезара,
вештих војних заповедника и политичких демагога који опчињавају масе сво-
јим успесима. Успону цезаризма допринеће политички хаос унутар и између
држава. «Цезаризмом се назива начин владавине који је, упркос државно-
правној формулацији, по својој унутрашњој суштини ипак потпуно безличан.
Сасвим је неважно да ли Август у Риму, Хоанг Ти у Кини, Амозис у Египту,
Алп Арслан у Багдаду заодевају свој положај у старинске називе. Дух свих тих
облика је мртав. И зато су све институције, ма колико их они брижљиво одр-
жавали, од тог тренутка остале без смисла и без праве важности. Важност има
једино сасвим лична власт коју врши цезар или неко способан уместо њега. То
је повратак из света савршеног по облицима у примитивност, у космичку бези-
сторичност. Биолошки периоди времена опет заузимају место историјских
епоха.»27 Велики и енергични појединци ће се у хаосу издићи до власти у ис-
црпљеним друштвима и, након низа сукоба и преврата, донети какав такав
«универзални мир» који ће масама омогућити периоде мира и жељене стабил-
ности. Ову позну фазу једног културног циклуса карактерише повратак ауто-
ритета и секундарне, «нове» религиозности - то јест покушај повратка култур-
ним изворима и старим симболима вере како би се на тај начин одагнао неиз-
бежан крај. Шпенглер прогнозира да западна цивилизација улази у ову фазу на
почетку 21. века и да ће она трајати још око две стотине године, када очекује
смрт фаустовске културе.
Освалд Шпенглер се не зауставља само на одређивању епохе опадања и
завршетка западне цивилизације, већ прогнозира успон нове, млађе и виталне
културе у Русији. Она се, упркос псеудоморфолошким наслагама западне ци-
вилизације, налази у својој раној, креативној фази уобличавања. Док се то не
догоди, руски народ ће још генерацијама живети у ванисторијској равни, од-
носно бити натеран да - упркос својој простој, примитивној души која се не
уклапа у западне цивилизацијске форме – живи у вештачкој и лажној историји
са својим бајковитим селима и неприродним, на силу подигнутим градовима.
Раздор између Русије и запада је дубљи од верског: он је културни, историјски.
Због тога све разлике између западних народа и њихових националних култура
чине се ништавним када се оне успореде са Русијом. Шпенглер је веровао да је
дубина руске душе нешто што је потпуно изван поимања западног, фаустов-
ског, цивилизованог човека. У првом издању првог дела «Пропасти запада» из
1918. године, Шпенглер је на његовом крају додао и садржај другог дела који
је тек требало да буде написан у наредним годинама, а за чије је завршно по-
главља навео наслов „Русија и будућност“. Међутим, када је 1923. године же-
љно ишчекивани други део његовог животног дела угледао светлост дана, за-
кључно поглавље о Русији је било изостављено. Остала је дилема да ли је -
након свих предвиђања које је у свом magnum opusu изнео - намерно прећута-
––––––––––––
27
Шпенглер Освалд, Пропст Запада III, Кристали, Књижевне новине, Београд, 1989 стр. 205-
206.
19
но предвиђање о Русији било последица само његове несигурности да се упус-
ти њено детаљније образлагање или је превладала Шпенглерова процена да ће
ово ћутање (уз летимично указивање на самосвојност младе руске културе,
попут казивања да је спаљивање Москве пред Наполеоном „моћни симболички
акт примитнвиог народа“) снажније деловати него још неколико десетина на-
писаних страница.
Колика су се Шпенлгерове процене показале исправне и колико су

употребљиве за проучавање савремених цивилизацијских
токова?
И поред прећуткивања и маргинализације Шпенглеровог дела после
1945. године, не може се порећи да су неке од његових идеја извршиле снажан
утицај на развој мисли о друштвеној динамици, на савремене деклинистичке
теорије и посматрање историје и друштва у културно-цивилизацијском кључу.
Шпенглерово одбацивање посматрања света у оквиру универзалне, прогреси-
вистичкп-европоцентричне парадигме у корист мултицентричног културног
приступа (иако се његово име готово нигде есплицитно не наводи) постепено
је почело да преовлађује у неким дисципинама друштвених наука па и у целим
наукама, посебно у савременом проучавању историје, у културологији, а делом
и у међународним односима. Не ради се само о Тојнбијевом покушају да се у
његовом дванаестотомном делу „Истраживање историје“ одговори на неке од
контраверзи Шпенглерове културне морфологије са намером да се она надо-
гради и пружи, ако не јасно линерарно историјско усмерење, а оно континуи-
раност развоја кроз везивање културно-цивилизацијских творевина преко ре-
лигијских фундамената и међусобних културних утицаја.28 Сенка Шпенглеро-
вог дела приметно је утицала на проучавање најшире културне историје код
знаменитог француског историчара Фернана Бродела (од његове знамените
студије „Медитеран“ па (наизраженије) до његовог дела „Историја цивилиза-
ција“)29 и целе „школе анала“. Познато дело „Сукоб цивилизација“ харвард-
ског професора Семјуела Хантигнтона у чијем се средишту налазе најшири
религијско-културни идентитети који превазилазе међудржавне оквире и око
којих се групише низ савремених суверених држава и политичких покрета
директно је под утицајем Шпенгеровог погледа на историју. Штавише, Хан-
тингтон цитира Шпенглера када износи своје уверење којим одбацује широко
распрострањено парохијално уображење како је европска цивилизација Запада
постала универзална цивилизација света, надовезујући на то Броделову тврдњу
како је „детињасто“ веровати да модернизација представља тријумф поједи-
начне цивилизације која ће одвести ка крају мноштва историјских култура.30
––––––––––––
28
Тојнби Арнолд, Истраживање историје i-II, Просвета, Београд, 1970
29
Бродел Фернан, Медитеран i-II, Геопоетика, Београд, 2001; Braudel Fernand, A History of Civili-
zations, Penguin Books, Harmondsworth, Middlesex, 1993
30
Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД Подгорица,
1998, стр. 59.
20
Напротив, Хантингтон - следећи шпенглеровске путоказе - осмишљава своју
чувену тезу како се свет у постхладноратовској епохи не креће у правцу уни-
верзалног либералног мира, већ пут цивизацијских сукоба посебно изражених
дуж додирних простора између различих цивилизација те да ће управо ове
врсте сукоба обележити савремено раздобље. Иако су Хантингонове тезе изне-
те још 1993, у време тријуфализма либералног Запада дочекане са скепсом и
одбацивањем у корист оптимистичко-прогресивистичког универзализма (нај-
снажније израженог у „Крају историје и последњем човеку“ Френсиса Фукуја-
ме)31 историјска дешавања на самом крају 20. и првим деценијам 21. века пока-
зали су да је Хантинтон у многоме био ближи истини од његових противника и
оспораватеља.
Такође, макар то многима не било радо да признају, неке од Шпенглеро-
вих значајнијих процена показале су се прилично тачним. „Као први, Шпне-
глер је са језовитом тачношћу предвидео низ дешавања на Западу током про-
шлог столећа, укључујући успон светских градова и „културу новца“, појав-
љивање снажног феминизма усресређеног на жудње Ибзеновске жене, на сна-
жан утицај новца у политица, на опадање фертилитета и прихватању авангар-
дних културних сензибилитета од стране најширих народних маса, на развија-
ње општег цинизма и космополитизма и приклањања пред уништавањем ста-
рих културних истина. Као друго, Шпенглер нуди моћни закључак када тврди
да све то нису карактеристике и дешавања који се могу пронаћу у растућим
цивилизацијама. Напротив, многи међу њима су знаци културне и друштвене
декаденције и опадања. Премда је прослављана идеја о прогресу закрилила ову
истину од западног друштва, стварност је очигледна: западно културно опада-
ње - онако како је разумевано и предвиђавано од стране Шпенглера – сада је
потпуно.“32
Данас су, уз идеолошке метанарације, све базичне идеје модерног запада
у постмодернизму значајно доведене под знак питања, укључујући ту и идеју
линеарног прогреса. Друштвени пејзаж садашњице не одаје одлике друштве-
ног развоја; читаве генерације одрастају у амбијенту перманентих криза мире-
ћи се са судбином да ће живети горе и теже него њихови родитељи. Демократ-
ске процедуре и форме друштвеног уређење дубоко су компромитоване због
моћи новца и нетранспаретних утицаја пре свега финансијских олигархија које
се упиру да, што је могуће више, контролишу систем који се извгао у „постде-
мократију“33 - у уређење у којој демократске институције слабе а извршна моћ
се концентрише и подвргава вољи мимо изабраних представничких тела.
„Ипак, овде видимо знакове да се земља креће у том правцу, што се огледа у
све већој тенденцији бесправног присвајања власти од стране дела извршне
власти, а на рачун конгреса, као и мирење Конгреса са овим трендом. То се
види и у изузетном отимању дела власти од стране „Федералних резерви“ то-
ком неколико задњих година, чиме је заобиђен процес саглашавања Конгреса
––––––––––––
31
Фукујама Френсис, Крај историје и последњи човек. ЦИД, Подгорица, 2002
32
Merry W. Robert, „Spengler’s Ominous Prophecy“, The National Interest, January/February
2013,no. 123, Washington DC, 2013, стр. 17.
33
Крауч Колин, Постдемократија, Карпос, Лозница, 2014
21
при давању средстава банкама за спровођење политике "квантитативног олак-
шања" у случају губитка новца. Поново, Конгрес је тихо прихватио овај „упад“
у свој уставни домен готово без подизања гласа.“34
Несумњиво, јаз између отуђених олигархија и политичких елита и де-
класираних маса гласача је већи него икада, као и незадовољство које буја а
које погодује настанку и процвату популистичких демократских покрета које
желе да промене овакво заиста невесело стање. Да ли ће овакве тенденције
довести до испуњавања Шпенгерових визија о потпуном колапсу демократије
и успону цезаризма који ће одвести запад у његову позну, империјалну фазу у
епохи после модерности, као и да ли су овакви развојни токови неминовне
последице цикличног развоја друштва а не вољних одлука и друштвеног опре-
дељивања - и даље су предмет контраверзи. Рађање нових популистичких по-
крета усмерених против отуђених олигархија и успон моћних појединаца
склоних демагошком усмеравању масовног незадовољства, које са у другој
деценији 21. века може уочити у крупним политичим догађањима попут дола-
ска Доналда Трампа на место председника САД, успеху „Брегзита“ и таласу
десног популизма у земљама ЕУ, јасни су симтоми који завређују да се
проучавају и кроз призму Шпенглерових аналогија са сличним догађајима и
процесима који су се дешавали у кризним временима неких других цивилиза-
ција и неких других историјских епоха.
Свакако, неке од Шпенглерових важних квалификација остају контра-
верзне и склоне даљем преиспитивању. То се у првом реду односи на природу
цезаризма чији долазак на позном Западу Шпенглер прогнозира као извесан:
нејасно је да ли се ради само повратку облицима личне владавине који прева-
зилазе формалне надлежности функција које ће се у овом случају концентри-
сати, или се ради о групама људи - разним олигархијским круговима које вла-
дају кроз институције не укидајући их већ их декларативно чувајући, док их у
пракси селективно употребљавају или пренебрегавају. Док у савременој поли-
тичкој стварности постоје назнаке да се иде у сусрет првој опцији, друга опци-
ја је мање-више већ вишедеценијска стварност најмоћнијих западних друшта-
ва. У оба вида, „цезаристичко“ концентрисање власти, иза и мимо формално
сачуваног институционалног поретка, суштински је разорно по исти тај поре-
дак. Такође, остаје дилема и колико су у наступајућој друштвеној стварности
ова два вида „цезаризма“ такмаци и непријатељи, а колико могу да савезнички
кохабитирају будући на њихов веома различит однос према жељама маса.
Контраверзно је и питање природе „нове“ религиозности: колико она
представаља истински цивилизацијски повратак изворним спируталним усме-
рењима, а колико само формално позивање на традиционалне вредности и на
обичајност? Колико ова религиозност представља тек пожељни друштвени
чинилац за политичку стабилизацију и конзервацију, а колико продукт потраге
кроз лавиринте духовног синкретнизма којим обилују позна, отуђена цивили-
зацијска здања, која се само представљају древним и изворним? Фундамента-
––––––––––––
34
Merry W. Robert, „Spengler’s Ominous Prophecy“, The National Interest, January/February 2013,
no. 123, Washington DC, 2013, стр. 22.
22
листички покрети и кретања у правцу „десекуларизације света“ иду у прилог
Шпенглеровим предвиђањима. Ипак, она нам остављају низ дилема пред
суочавањем са увидима како се ови процеси дешавају неравномерно, са раз-
личитим интензитетом у оквиру савременог западног друштва (неупоредиво су
израженији у САД него на европском западу). За овакво унутарцивилизацијско
раслојавање по питању повратка религиозности Шпенглерова теорија није
пружила никакве смернице, нити их је очекивала.
Такође, читав низ отворених питања оставља и садржина од Шпенглера
прогонозиране „победе крви над новцем“. Како разумети природу живо-
та/витализма који по Шпенглеру треба да однесе историјску превагу над моћи
новца која злоупотребљава наслеђене облике цивилизацијског функциониса-
ња? Да ли само као победу политичких над економским мотивима, да ли реал-
ног привређивања над финансијским капиталом (укључујући ту и интелекту-
ални, креативни рад уз помоћ савремене технике) и мешетарским паразитира-
њем? Да ли савремене екстрактивне и прерађивачке индустрије заједно са ви-
соко-технолошком производњом представљају стварне наследнике биолошог
витализма кога је Шпенгер пре читав један век везивао за тло, за земљу (као
што је то некада била пољопривреда)? Да ли ће се из њиховог противљења
апстрактном капиталу заиста произићи победа „крви над новцем“ – све то ос-
тају крајње отворена питања, подложна разноврсним тумачењима на које ће
тек будућа времена дати назнаке смисленијег одговора.
Литература:
1. Braudel Fernand, A History of Civilizations, Penguin Books, Harmondsworth, Middlesex,
1993
2. Brodel Fernan, Mediteran i-II, Geopoetika, Beograd, 2001
3. Vukadinović Ivan, Savremeni cezarizam i kraj istorije,
ttps://www.vecnavatra.com/pdf/Cezarizam.pdf
4. Diamond Jared, Slom, Algoritam medija, Zagreb, 2008
5. Friedman Thomas, Mandelbaum Michael. That Used to Be Us: How America Fell Behind
in the World It Invented and How We Can Come Back. Macmillan, 2011
6. Kenedi Pol, Uspon i pad velikih sila, CID, Podgorica, 2003
7. Krauč Kolin, Postdemokratija, Karpos, Loznica, 2014
8. Lipset Martin Seymur, American Exceptionalism: A Double Edged Sword, Norton and
Company, NY, 1996
9. Luce Edward, Time to Start Thinking: America in the Age of Descent. Grove Press. 2012
10. Merry W. Robert, „Spengler’s Ominous Prophecy“, The National Interest,
January/February 2013,no. 123, Washington DC, 2013
11. Sorokin Pitirim, Društvena i kulturna dinamika, CID, Podgorica, 2002
12. Spengler Oswald, Preußentum und Sozialismus, C.H. Beck, Munich, 1920
13. Spengler Oswald, Man and Technic: A Contribution to a Philosophy of Life, tr. C. T.
Atkinson, Knopf, 1932
14. Spengler Oswald, Die Revolution ist nicht zu Ende, , Beck, Munchen, 1932
15. Spengler Oswald, Politische Schriften Erstdruck, Beck, Munchen 1932
23
16. Spengler Oswald, Jahre der Entscheidung (The Hour of Decision tr. CF Atkinson)
Knopf, 1933
17. Tartalja Smilja, Skriveni krug, Politea, Beograd, 1998
18. Teinter Džozef, Kolaps kompleksnih društava, Naklada Jesanski i Turk, Zagreb, 2007
19. Tojnbi Arnold , Istraživanje istorije i-II, Prosveta, Beograd, 1970
20. Turčin Piter, Rat i mir i rat, Porta Libris, Beograd, 2006
21. Fukujama Frensis, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 2002
22. Hantington Semjuel, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID Podgori-
ca, 1998
23. Zakaria Fareed, The Post American World. W. W. Norton & Company, 2008
24. Šljukić Srđan, «Kulture i sukobi: Osvald Špengler», Godišnjak Filozofskog fakulteta u
Novom Sadu, Knjiga XXXVII, Novi Sad, 2012
25. Špenlger Osvald, Propast zapada, Kristali, Književne novine, Beograd, 1989
HOW RELEVANT IS SPENGLER’S CULTURAL MORPHOLOGY

TODAY?
Summary: The Paper examines the significance and impact of Spengler's cultural
morphology (which was published over a hundred years ago) on contemporary social
sciences and their current explorations of social and historical processes. The first part of the
Paper gives an overview of the social context in which Spengler's “The Decline of West”
originated, as well as its impact on contemporaries in the Western world, and then presents
Spengler's life and his complete work. The second part of the Paper deals with a critical
review of the basic characteristics of Spengler's cultural morphology аnd with the question of
how useful it is for the study of contemporary civilizational trends, taking into consideration
that it is used by a significant number of contemporary scientific researchers. The final part
of the Paper highlights the variety of contemporary social processes that Spengler anticipated
in his key work, "The Decline of the West," and the possibilities that his cultural and
morphological approach opens for their further study.
Key words: Oswald Spengler,“The Decline of the West”, cultural morphology,
analogy, civilization, Caesarism
24
ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ∗ УДК 327(497):316.7
ЂОРЂЕ СТОЈАНОВИЋ Прегледни рад
Институт за политичке студије Примљен: 25.12.2019
Београд Одобрен: 18.01.2020
Страна: 25-38
ЕВРОПА, СКИЦА ЗА ЈЕДНУ ИСТОРИЈУ

ДОМИНАЦИЈЕ И ПРОПАДАЊА∗∗
Сажетак: У раду ћемо анализирати два паралелна тока догађања која су мења-
ла суштинску позицију Европе са почетка двадесетог века, од цивилизацијске и култу-
ролошке доминације засноване на хришћанској културолошкој и вредносној матрици,
па све до постепене и дуготрајне фазе пропадања те моћи, и задобијања позиције пот-
пуне континенталне немоћи пред својим наводним атлантистичким геополитичким и
цивилизацијским пријатељем. Након Другог светског рата ти токови биће акцелирани
све до формирања атлантистичког пројекта ЕУ као средства експлоатације и контроле
својих назови европских савезника. Они ће ићи пројектованим смером све до постиза-
ња понижавајуће капитулације европских нација пред атлантистичким левијатаном
које је наступило крајем двадесетог века. Означени процеси посматрања нарочито су
били карактеристични за простор тзв. Западне Европе, и њених сила предводница, јер
се остатак европске политичке и националне конфигурације мало уклапао у означену
континенталну доминацију док је трајала.
Кључне речи: Европа, историја, двадесети век, доминација, империјализам, гео-
политика
Увод
Деветнаести век је продужио своје трајање по неким историчарима и
преко формалне временске границе када је наступила ера двадесетог века.
Ерих Хобсбаум је као најпознатији историчар 20. века највише инсистирао на
тој чињеници сматрајући да је историја двадесетог века остала прикраћена за
готово две деценије временског битисања, у коме је почела губити своја суш-
тинска цивилизацијско-континентална обележја. Није се стога чудити што га је
он пишући његову историју назвао, веома кратким1 двадесетим веком. То пре-
––––––––––––
∗
despotlj@stcable.net
∗∗
Рад је настао у оквиру научно-истраживачке делатности Института за политичке студије, коју
финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја РС.
1
види књигу Е. Хобсбаум (2002) Доба екстрема, историја кратског двадесетог века 1914-1991.,
Дерета, Београд
Љубиша Деспотовић / Ђорђе Стојановић, Европа, скица за једну историју ...
корачење се развукло све до краја Првог великог рата када је и формално за-
вршен први глобални сукоб човечанства у коме је Европа и њене нације била
не само главно поприште великих оружаних сукоба, већ и највеће девастације
свеколике инфраструктуре континента и његових држава почев од привреде, и
финансија па све до демографских, индустријских, саобраћајних, културних па
зашто не рећи и свеукупних културних и националних капацитета друштава
онога времена, коју је свет до тада видео и доживео.
У том рату отпочела је епоха рушења политичке архитектуре 19. века ,
коју је Европа градила као доминантни континент савремене цивилизације,
коју је стварала још од епохе великих географских открића, убрзане индустра-
јализације, грађења нација, колонијализама, империјализма и сличних поли-
тичко-економских процеса. Таква конфигурација моћи савременог света
окончана је одлукама Берлинског конгреса. Многи политички стратези су тада
мислили да је тиме утврђена међународна подела моћи за дужи временски
период трајања. Зато ћемо и ми скицирање њене културно-цивилизацијске,
политичке и социјалне конфигурације почети управо у том периоду постбер-
линске епохе, када је моћ Европе и њених империјалних нација и држава у
односу на друге континенте достигла свој цивилизацијски максимум, окруни-
вши се свеколиком континенталном доминацијом. И таман када будемо завр-
шавали сумирање њених максималних домета, истовремено ћемо морати от-
почети и са бележењем индикатора, такође дугог процеса трајања, који је имао
обрнути смер темпоралног кретања, а који се полако али неумитно одвијао у
правцу губитка стечених историјских позиција геополитичке моћи. Дакле, у
смеру посустајања, стагнације и потпуне политичке немоћи европских нација
пред све доминантнијим и суровијим атлантским хегемоном који је долазио из
Вашингтона. Почећемо дакле, са евидентирањем и бележењем првих знакова
европског замора, губитка темпа њеног колонијалног ширења и империјалне
доминације, уз истовремено подизање других нација и континената а пре свга
Северне Америке и САД, које су неповратно отпочеле процесе пробијања сво-
је континенталне изолације и искорака из географске ограничености те прев-
ладавања геополитичке доктрине изолационизма, назване по свом творцу и
председнику САД - Монро-у, оличене у крилатици Америка Американцима.
Након Другог светског рата ти токови биће акцелирани све до формира-
ња атлантистичког пројекта ЕУ као средства експлоатације и контроле својих
назови европских савезника. Они ће ићи пројектованим смером све до пости-
зања понижавајуће капитулације европских нација пред атлантистичким леви-
јатаном које је наступило крајем двадесетог века. Означени процеси посмат-
рања нарочито су били карактеристични за простор тзв. Западне Европе, и
њених сила предводница, јер се остатак европске политичке и националне
конфигурације мало уклапао у означену континенталну доминацију док је тра-
јала. Тзв. мале или пак младе нације Европе биле су пре свега забављене пре-
вазилажењем своје привредне и политичке неразвијености, те знатним заоста-
јањем за развијеним нацијама и држава европског центра. Све то комбиновано
је пак са оскудним националним ресурсима који би били укључени у борбу за
афирмацију своје тек стечене независности. Са друге стране стајала је и Руси-
26
ја, трома и спора, која је неуспешно трагала за својим империјалним од-
ређењем, јер је од Петрових реформи била у великој мери заглављена између
својих западноевропских „инспирација” и старих самодржавних утицаја голе-
ме традиције православног истока.
Почетак двадесетог века – врх европске доминације и моћи

На почетку двадесетог века Европа је била континент где су се доносиле
одлуке које је остали део света дочекивао са мање или више „одобравања”. Та
чињеница је говорила о њеној моћи и доминацији, о томе да је Европа већ не-
колико векова, а посебно у деветнаестом постала континент који је предњачио
у скоро свему, особито у индустријском расту и производњи материјалних
добара, у пољу развијених демократских односа, све функционалнијих поли-
тичких институција и социјалних идеологија, особито либерализма, који је
галопирајућим темпом грабио ка будућности и својом визијом идеолошког
напретка. Европа је доминирала и у култури и цивилизацији која је настала у
окриљу све секуларнијег контекста хришћанства и то особито оног који се
тицао западних конфесионалних одређења и припадности. У тој цивилизациј-
ској доминацији, предњачио је Западни свет Европе, или тачније речено неко-
лико великих нација тога дела континента (великих у смислу капацитета који
су се кретали у распону демографског, привредног, технолошког, војног и др-
жавног устројства, који је стварао основу и омогућавао империјалну и колони-
јалну експанзију, далеко изван њихових државних или континенталних грани-
ца) а пре свега Велике Британије, Француске и Немачке. Док су раније колони-
јалне силе попут Холандије, Шпаније, и Португалије на пример, све више та-
вориле и заостајале на том путу империјалне експанзије. Та колонијална ек-
спанзија дела Европе над осталим континентима изузев Северне Америке,
огледала се пре свега у њеној политичкој доминацији. Капацитети западноев-
ропске политичке моћи били су за остатак света неупитни и у том времену
тешко оспориви у тој мери да су се морали хтели то или не повиновати њеном
диктату, као и респектабилној војној сили која је иза ње стајала. Средиште
свеколиког одлучивања, Европа ће убрзо постати континент који полако али
сигурно добија своје такмаце и изазиваче, како у САД на северу Америке тако
и у Јапану на далеком Истоку азијског континента. Узалуд, ће европљанима са
краја деветнаестог и почетка двадесетог века бити утеха , да су светску доми-
нацију полако преузимали углавном „Европљани” који су се под разним окол-
ностима и због својих интереса одселили неколико векова раније на друге кон-
тиненте и тамо потражили животну срећу.
„Своје највеће јединство и снагу она је досегла пре 1914. године, и тада
се извајала од других цивилизација својим истицањем појединца, све већим
раздвајањем друштвених и политичких институција, материјалним благоста-
њем и својом све већом рационалношћу. Европска цивилизација могла би се
окаректерисати и описивањем њених базичних институција, као што су суве-
рена држава, тржиште са својим законитостима и научни метод. Неки су је
27
називали либералном буржоаском цивилизацијом.”2 Таква Европа, била је по-
жељно место за живот, не само многим тадашњим Европљанима, него и дру-
гим народима који су желели да поделе макар део њеног привредног, техно-
лошког и политичког напретка било да се у њој настане или да њен дух и ин-
ституције пренесу у своје у том смислу заостале средине и друштва. Она је
мамила у своје окриље не само империјалним сјајем према индивидуалним
перспективама модернизације и развоја, већ је то „обећавала” читавим нација-
ма и регионима који су о таквом материјалном напретку могли у то време само
да сањају. Самосвест модерне Европе о свом напретку и значају била је таман
толико велика колико и објективно заостајање осталог света за њом. Изузетак
из те еуфоричне слике света чиниле су наравно озбиљне нације и државе Ев-
ропе које су се убрзано припремала за велике светске обрачуне који ће уследи-
ти и после којих ће та иста Европа у великом смислу изгубити не само свој
међународни значај, него и способност да га поврати и тако колико толико
парира све убрзанијем нарастању њених прекоокеанских такмаца.
Европа је своју империјалну доминацију почела да губи онда када је ош-
трицу сукобљавања и своје свеколике надмоћи (привредна, војна, инфраструк-
турна, политичка и сл.) окренула против себе, тачније када су водеће европске
државе и нације почела поновну прекомпозицију геополитичког поретка моћи
између себе , себично се надајући да ће из тих процеса изаћи још јаче и моћни-
је. А из тих сукоба као што сада са подуже историјске дистанце сазнајемо из-
лазили су као губитници готово сви, чак и оне европске силе које су Први ве-
лики рат завршиле на страни победника. Губитник је заправо била цела Европа
јер је небригом и похлепом својих политичких и економских елита прекинула
претходну епоху империјалне доминације која је била заснована на прилично
дугом периоду континенталног мира који је појединим европским нацијама
омогућавао де се развију и подигну капацитете своје колонијалне моћи.
Но подсетимо се на којој политичкој конфигурацији је Европа заснивала
свој убрзани континентални развој. То су свакако била два битна политичка
догађаја у деветнаестом веку која су утврдила међусобне односе и принципе
на којима ће почивати будући односи. Први је Бечки конгрес из 1814-15 , којим
је окончан период великих међусобних ратова, а други је Берлински конгрес из
1878. године чијим ће одлукама бити прекомпонован међународни поредак
моћи како у самој Европи тако и у свету који се налазио под њеном све већом
доминацијом. Нови тек конфигурисани поредак међународних односа беспов-
ратно је отворио процесе настанка нових националних држава међу којима и
Србије и Црне Горе, које су настале као последица националне и државне
еманципације из вишевековног ропства под Османлијама а које су крунисане
стицањем међународно признате државне независности. И тај чин био је нови
међународни доказ да је Европа тога времена прилично доследно, инсистирала
на концепту стварања националне државе, која ће као модел своју пуну еман-
ципацију доживети управо у деветнаестом веку, и који ће стога и захваљујући
превасходно тој чињеници бити проглашен веком нација. Једном отпочео про-
––––––––––––
2
Џ. М. Робертс, (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.11.
28
цес националног диференцирања заснован на секуларном концепту формира-
ња нација, насталих на бази претходне религијско-конфесионалне идентитет-
ске подлоге и поделе, означиће процесе важног националног диференцирања
који у појединим фазама свога развоја неће престати ни до данас. У својој за-
каснелој фази тај процес ће бити заоштрен до екстрема стварањем тзв. синте-
тичких нација као договорних нација, особито малигно на просторима ексјуго-
словенског географског распростирања.3
Дакле, све новонастале европске државе тога времена биле су национал-
не, и то не само оне које су се диференцирале из вишенационалних империја
какве су биле Отоманска или Аустроугарска држава. То су заправо били про-
цеси истинског националног конституисања који су омогућили и државно об-
једињавање једне Велике Британије, Француске, Немачке , и Италијанске на-
ције, као великих нација, које израњају из дубина деветнаестог века, да би сво-
је пуно национално конституисање доживеле потпуним државним конституи-
сањем на самом почетку двадесетог века. Подразумевало се у том времену да
је „држава одговарајући израз нације” а да је нација, нова идентитетска зајед-
ница настала на секуларном концепту јединства једног језика и културне тра-
диције настале на њој. Новонастале националне државе су те које су од прото-
националних покрета преузимале штафетну палицу даљег изграђивања нације
на бази стандардизације језика, јединственог образовног и културног система
и ништа мање значајног заједничког тржишта, правног и политичког система,
те војске, полиције и других националних институција које су се убрзано кон-
ституисале и преузимале улогу консолидације и хомеогенизације своје нације.
Место образовног и научног сектора једне државе-нације имало је ту посебно
и незаобилазно место, а особито нарастајуће националне историје и пратеће
националне иконографије, симбола, и светковина, које су неретко штедро баш-
тиниле претходну етничку и народну обичајност и традицију.4
То је такође, био и период када многе европске нације нису још увек
имале своју државу (Пољаци на пример), и њу ће стећи тек почетком двадесе-
тог века, особито након Другог светског рата, када ће са светскоисторијске
позорнице отићи четири велика Европска царства (Отоманско, Аустроугарско,
Немачко и Руско царство) и са њима у историју и процеси дугог националног
тлачења многих европских нација особито оних словенског етничког порекла
и традиције. Нација ће као и њена држава добити нове стандарде који ће пот-
рајати све дотле док у двадесетом веку нису отпочели за њу погубни процеси
глобализације и наметања глобализма као идеологије те грађења новог свет-
ског процеса као његовог жељеног резултата. Тада ће отпочети потпуно обр-
нути токови разградња модерне националне државе која ће бити проглашена
главном сметњом за глобализовање међународних односа па ће самим тим
постати и главна мета њихове разградње и девастације.5
––––––––––––
3
види у књизи Љ. Деспотовића, Геополитика светосавља, (2019) Каирос, Сремски Карловци,
стр.298.
4
исто, стр.317.
5
виду у Љ. Деспотовић З. Јевтовић, Геополитика медија, (2019) Каирос , Сремски Карловци,
стр.35.
29
Успон Европе: државе, нације, привреда

Успон Европе као континента са краја деветнаестог и почетка двадесетог
века, грађен је на неколико значајних и често паралелних и међусобно испре-
плетаних процеса. Један је свакако изградња модерних нација и њихових др-
жава, успон индустријализације и масовне машинске производње, развој поли-
тичких институција и даља демократизација властитих друштава, демографска
обнова, јачање образаца масовне културе, урбанизација, економске миграције
и сл. У бази као темељу свега наведеног лежао је хришћански културолошки и
цивилизацијски систем вредности који је у својим најбољим и најслободнијим
интерпретацијама омогућавао слободан развој друштва и појединца заснованог
на патенту религијско-конфесионалне толеранције. Верско-конфесионални
ратови који су у претходним вековима мучили Европу, и довели је до руба
демографског слома, превладани су патентом толеранције, и верске сношљи-
вости, као базичним каменог изградње новог поретка мира. Без тог „проналас-
ка”, Европа би и даље таворила у сукобима који би све више тањили и уруша-
вали и онако оскудне потенцијале њеног могућег развоја. Европи је очајно
требао мир, и зато је успон европских нација кренуо још почетком деветнаес-
тог века, али ће тек на његовом крају достићи респектабилне размере па ће у
сам почетак новог двадесетог века пренети не само своју континенталну силу
и надмоћ, већ и јасно издиференциран однос новонасталих нација које су
јачале капацитете своје државности и привреде. Управо на њима оне су гради-
ле нови поредак политичке моћи како на самом континенту, тако још и више у
сусрету и судару са земљама остатка света, још увек неспремног да се са њом
упусти у какву такву равноправну борбу.
Почетак двадесетог века на западу Европе дочекао је нове већ конститу-
исане нације и њихове државе. Холандију и Белгију на пример, које су настале
на остатцима старог Холандског краљевства, али сада као нове нације, иденти-
тетски обликоване око фламанског и валонског идентитетског супстрата који
им је претходио. Иако по многим габаритима и капацитетима мале нације, оне
су заузеле своје место у новој геополитичкој конфигурацији европских односа
суштински дефинисаној још у прошлом веку. У овом контексту нарочито је
занимљив пример Немачке , која је своје државно конституисање као царство
(Рајх), остварила тек 1871 године под Пруском доминацијом и средњевековну
државну и етничку аутархичност превладала националним уједињењем. Иако
бројна националним мањинама, на пример само Пољака у њеном саставу било
је преко 2,5 милиона, затим, респектабилна заједница Француза, Данаца, Лит-
ванаца и др. Ипак, ни та чињеница није могла битно да оспори назначене про-
цесе националног и државног конституисања.
Слична прича понавља се и са Италијом као новонасталом државом ита-
лијанске нације. Није стога згорег на овом месту подсетити на чувену Мацини-
јеву мисао , када је рекао: створили смо Италију, тек сада треба да стварамо
Италијане. У овој кондезованој поруци, садржана је битна истина тога време-
на, да су нације идентитетски производ модерности, чију ће праву консоли-
30
дацију и стандардизацију довршити новонастале националне државе као фи-
нални резултат деловања протонационалних покрета пре тога. И то управо,
преко свога снажног и значајног институционалног апарата власти, превлада-
вајући претходно стање идентитетског плурализма и анархије које се вукло
још из времена средњега века, када је аутархичност трансцедирана једино
споља наметнутим ауторитетом Западне цркве.6
Пример Руског царства пак, у великом смислу деловао је другачије. Овај
државни колос европске и азијске политике истовремено (касније названим у
геополитичком коду Евроазија), постојано је каскао за убрзаним процесима
националног, политичког и привредног напредовања Западне Европе и њених
пробуђених националних држава. Русија се дуго носила са сопственим огра-
ничењима, лутајући за својим геополитичким и привредним одређењем.7 Иако
већински доминантно словенско-православна царевина, у свом непрегледном
територијалном пространству она је обремењена како етничком тако и верско
конфесионалном различитошћу, која није била ни мало за занемаривање. У
свом огромном просторном и државном обухвату она је имала знатан број
националних и верски мањина. Само Пољака унутар њених граница било је
више од 4,5 милиона, па 4,5 милиона Финаца, 2,75 милиона Литванаца, преко
750.000 Немаца, 5 милиона Јевреја, вишемилионска заједница муслимана и сл.
Дакле, бројна и разнолика национална и верско-конфесионална издељеност. У
Русији тога времена изузев царског самодржавља није било другачијег и дру-
гог институционалног фактора који би то мноштво на колико толико прихват-
љив начин национално уобличавао и држао на окупу. Када се томе додају,
прилично привредно заостајање, неразвијеност демократских институција,
ригидност власти и политичка стега, комплетира се слика унутрашњих напето-
сти које су водиле еруптивном сценарију револуционарних сукоба које су пот-
ресале Русију почетком двадесетог века и током Првог великог рата.
Нама географски ближа Аустроугарска монархија била је посебна прича
у том времену. Вероватно ниједна држава тога времена није имала више наци-
оналних мањина у државном оквиру ни по броју ни по врсти. Пуна апсурда, од
којих је вероватно највећи био тај да ни Аустријанци, ни Мађари узети понао-
соб нису били већина у својој државној творевини. „У обе њене половине до-
минантан народ је и сам представљао мањину. У Аустрији Немци су чинили
мање од 36,8 процената становништва. На историјском простору Угарске
Мађари су чинили 41,2 процента укупног становништва...”. 8 Упркос томе не
могу се похвалити да је већински део њеног грађанства у тој држави оствари-
вао минимум националних права које је остатак развијеног и демократског
западног света Европе у то време конзумирао. Особито тегобно то је подносио
словенски корпус нација заробљен у њеним државним стегама, а православни
Срби, нарочито тешко. Чињеница да је негде у то време дошло и до насилног
––––––––––––
6
види у књизи Љ. Деспотовић, Глобализација и геополитика идентитета, (2017) Каирос,
Сремски Карловци, стр.113.
7
види у књизи Џејмс Билингтон , Икона и секира, Рад, Београд, 1988. и Сава Живанов, Русија на
прелому векова, (2002) Службени лист СРЈ, Београд
8
Џ. М. Робертс (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.28.
31
припајања Босне и Херцеговине, чинило је националну ситуацију за Србе не-
подношљивом. Трагични догађаји атентата Гаврила Принципа припадника
организације „Млада Босна” на престолонаследника Франца Фердинанда и
његову супругу , који ће касније послужити као формални повод за от-
почињање сурове и безпримерне одмазде према Србији, само су још једном
показали злоћудност те монархије према словенском живљу, и нужност њене
државне и политичке кончине, што се и десило у финалу Првог великог рата.
Потпуно у складу са духом свога времена (тираноубиство) Младобосанци су
мислили да ће убиством владара решити судбину политичког поробљавања
српског народа и окупације БиХ. 9
Сличну судбину нестанка, доживеће и Отоманска Турска, начета још у
Балканским ратовима а коначно државно докусурена у Првом светском рату,
као насилна, недемократска, заостала и оријентална творевина која се на бру-
талан начин обрачунавала са својим поданицима хришћанске провенијенције,а
међу њима нарочито бестијално према Србима.
Оно што је омогућило темељни успон Европе, а поготово њених запад-
них нација, превасходно је била њена привредна, и технолошка основа која је
чинила базичну подлогу политичке и међународне моћи. Бити велика сила у то
време значило је „ поседовати способност да се води велики рат”. А за то је
поред демографског фактора, привредни и војни био одлучујући. Од тада об-
радивог земљишта у свету, око једне трећине од 2500 милиона јутара налазило
се у Европи.Најнапреднија у оно време, пољопривредна производња је обез-
беђивала све веће количине хране за квалитетну прехрану властитог станов-
ништва али упркос свему није могла да обезбеди довољне количине због све
већег пораста становништва. Са друге стране тај пораст није био последица
само природног прираштаја иако је он за те услове био прилично висок, већ и
убрзаног досељавања становништва јер је узнапредовала индустријска произ-
водња просто гутала новопридошлу радну снагу. „Упркос великом напретку у
европској пољопривреди, Европи је превласт у свету донела индустрија, као
што ће касније то бити случај и са Сједињеним државама. Индустрија је била
највећи појединачни стратешки чинилац који је обликовао економски и друш-
твени живот Европе, а преко ње и света.”10
Основни енергент за покретање све развијеније индустрије био је угаљ.
До 1945 године он ће био неприкосновено најзначајнији енергент упркос све
већој употреби нафте и њених деривата. Главна привредна производња засни-
вала се углавном на парној машини и њеним разним технолошким применама,
али и све већа производња гвожђа и челика почивала је на угљу као енергенту.
То је време такође, и убрзане електрификације континента, али ће озбиљније
размере достићи тек након Другог светског рата. Богата налазишта угља су
осим Велике Британије биле и у Немачкој, нарочито у области Шлезије и сл.
То је подстицало све већу експлоатацију рудног богатства, јер се акцелирани
привредни развој како онај везан за мирнодопску тако и за војну индустрију
убрзано ширио. Отпочела је масовна производња пловећих средстава, тако да
––––––––––––
9
види у књизи Радослав Гаћиновић, Млада Босана, (2018) Евробук, Београд
10
32
су се флоте и флотиле увећавале чак за неколико пута у веома кратком вре-
менском периоду. Морски и речни саобраћај био је неколико пута јефтинији,
од железничког, поготово када је у питању све масовнији транспорт рудног
богатства који је ишао у правцу Западне Европе са њене полупериферије.
„Бродоградња је била велики потрошач челика; целокупна тонажа парних бро-
дова 1914. године само у Великој Британији била је једнака тонажи коју је
имала цела Европа 1880 , а Велика Британија је и даље спуштала у море нових
два милиона тона годишње.”11
Било је то време развијених тржишних односа, почетака истинске глоба-
лизације и масовне индустријске производње. Државе тога, времена нити су
желеле нити су могле да праве препреке слободном протоку капитала, а са
њим и предузетништва, инвестирања и широко распрострањене урбанизације
и кретања људи који су трагајући за послом у окриљима нових индустријских
центара по градовима тражили своју животну срећу и посао. Оно што је посе-
бно обећавало у времену који је долазило, било је вера у чињеницу от-
почињања снажних процеса глобализације у међународним економским одно-
сима. Том оптимизму није могао да одоли ни највећи светски економиста два-
десетог века Џон Мејнард Кејнз који се са дивљењем сећао тих година „као ере
неконтролисане размене новца и робе без царинских препрека”. „У много ве-
ћем степену него данас, то је било време слободног протока капитала, људи и
добара. Једна одлична студија света из 2000. године показује да је пре рата
1914, степен глобализације био већи него данас.”12 То је значило да тадашњи
свет слободне трговине није трпео данашње препреке и ограничења. Капитал
се могао износити, уносити и инвестирати без контроле државе или
међународних банкарски и економских организација, извоз и увоз су били
слободни и лимитирани углавном само проценом степена ризика од куповне
моћи тржишта. „Капитал се могао слободно кретати у потрази за улагањем, а
радна снага се могла селити у потрази за послом. Имовина и лица уживали су
готово потпуну сигурност у Читавој Европи.”13 Лично осећање грађана, да
могу слободно путовати и трговати по Европи и остатку света била је такође
значајан индикатор те слободе. Чињеница је да су многи европски грађани
пропутовали пола света не само без пасоша већ и без било какве личне испра-
ве, осим ако се у њих не рачунају обичне визит карте. „Припадници британ-
ских средњих и виших класа су себе видели како живе у идиличном свету у
коме ће економске реалности спречити европске велике силе да започну
међусобни рат.”14 Ипак како ћемо видети касније, та вера била је у великој
основи једнострано заснована, и није уважавала друге важне факторе који су
били у темељу припрема Првог глобалног сукоба човечанства чија ће главна
арена свеколике деструкције бити управо Европа и њене сукобљене нације.
Улога модерне либералне државе још је у то време била сведена на онај
базични идеал класичног либерализма који је државу видео као „ноћног
––––––––––––
11
12
Фромкин Д. (2006) Последње лето Европе, Жагор, Београд, стр. 19.
13
14
Фромкин Д. стр. 19.
33
чувара” која се има старати за гаранције поштовања власништва и закона, а све
остало требало је препустити деловању тржишта. Стога не чуди став А.Џ. П.
Тејлора , који сведочи да је Енглезу који поштује законе свога времена цео
живот скоро могао проћи а да и не примети да постоји држава. „Могли сте
живети где сте хтели и како сте хтели. Могли сте да одете практично у било
који део света, не тражећи било чију дозволу. У највећем броју случајева, није
вам био потребан ни пасош , а многи га нису ни имали.”15
Све наведено допринело је огромном привредном развоју Европе, какву
модерни свет пре тога није видео. Но, нису се све државе старог континента
једнако развијале, због различитих друштвених, економских и политичких
прилика, све израженија је била подела на неколико група земаља различитог
степена развијености. У прву групу спадају земље чији је индустријски развој
достигао респектабилне размере и које су своју „судбину поистоветиле са суд-
бином своје индустрије.” И у ту групу бу могли сврстати, Велику Британију,
Немачку и Белгију. У другу групу индустријских земаља могли би смо сврста-
ти Француску, Шведску и Холандију, које су имале карактеристику мешовите
привреде и у којој су пољопривредна производња и традиционални начини
привређивања још увек имали значајно место. У трећу групу спадале су све
остале европске земље у којима је пољопривреда била доминантна а индус-
тријска производња у зачетку, аграрни то јест рурални стил живота и даље је
био преовлађујући код већине њених грађана.
Европа и остатак колонијалног света - почетак и

крај европске надмоћи
Европоцентрична прецепција међународних односа у цивилизовани свет
је убрајала само онај остатак култура диљем других континената које су при-
хватиле да се европеизују (читај цивилизују) на начин на који је то одговарао
европским моделима и стандардима али још и више њеним економским и по-
литичким интересима. Резултат такве перцепције али и реалне политике био је
стварна превласт европске културе , институција, економских односа и поли-
тичких интереса, особито у оном делу света који је мимо своје воље колонија-
лизован и коме су наметнути односи сваковрсног потчињава. Иако је део тог
света искрено желео да се модернизује и то пре свега на западно-европски
начин, то сигурно, није било тако што ће задобити статус колоније, а самим
тим постати сировинска база и резервоар јефтине радне снаге. Суровост екс-
плоатационих односа у колонијама није могла бити прикривена принудним и
површним цивилизовањем тога света а још мање идеолошким оправдањима
која су имала намеру да се оправдају социјал-економским дериватима социјал-
дарвинизма. У том идеолошком слепилу корпоративних и политичких елита
Западне Европе, ствари су отишле још даље или још горе, биле су натопљене
све доминантнијим расизмом и брутално апологиране расистички поставље-
––––––––––––
15
34
16
ним расним теоријама. За тим идеолошким трендовима у друштвеним наука-
ма ишла је и геополитика, која се управо у том времену конституисала као
сеоризна синтезна наука која покушава да укаже на значај природно-
географских и друштвено-географских фактора на политику једне земље, ре-
гиона, савеза и сл. Тим путем ишли су и припадници теорије о синтези државе
и тла. За ове теорије и њене заговорнике важи став да је тло на којем живи
један народ проглашено одговорним за његову културу, менталитет, милита-
ристички или пацифистички дух а самим тим и за облике политичких заједни-
ца које ствара па и саме државе напослетку. Припадници ове теорије су под
снажним су утицајем деветнаестовековног билогизма у социологији, те соци-
јалдарвинизма и органицима. За њих је карактеристично схватање државе као
организма укорењеног у тлу, који настаје, расте и развија се попут других ор-
ганизама црпећи снагу за свој раст из тла. Ове теорије су једним делом послу-
жиле и за оправдавања империјалних освајања великих европских нација на
спољнополитичком плану а у сопственом европском дворишту значајних со-
цијалних и економских разлика тога времена.17
Поред јасних и видљивих интереса и империјалних тежњи у покоравању
остатка света који се остваривао кроз бруталну политику колонијалног осваја-
ња и експлоатације, водеће европске земље су преливањем туђег националног
богатства „куповале социјални мир” у својим друштвима. Тај двоструки про-
цес се одвијао у више фаза и димензија. Како код све бројнијих средњих слоје-
ва становништва, тако и код радничке класе, сматрајући и једне и друге, са
аспекта интереса крупног капитала и политичког монопола власти тзв. опас-
ним класама, које се прилично добро могу контролисати „корумпирањем” њи-
хове свести али и отупљивањем реалне политичке и социјалне оштрице. Ре-
зултат је долазио постепено, повећавањем најамнина и општим попуштањем у
сфери социјалних односа, такође и кроз политичке реформе и демократизацију
друштва. Носиоци политичког монопола одлучивања у Европи користили су
читаву палету социјално-економских мера којима су у великој мери успешно
спроводили процесе пацификације сопствених „опасних класа”.
Тако је суштина либералног поретка у финансијском и у политичком
смислу остала недирнута, уз пратеће али обавезно неоправдано присвајање
туђег вишка рада, и очување властитог монопола одлучивања. Дакле, поли-
тички и економски монопол буржоаске елите и једног дела крупне аристокра-
тије која се успешно прилагодила новим околностима сачуван је готово не-
дирнутим упркос чињеници све израженијег јачања других делова грађанског
друштва тога времена. Чак ни парламент који је поготово у Британском
случају постао средиште представничке власти није успео да угрози неприкос-
новену позицију нових финансијских елита модерне. Тако је било и ван њене
матице, колоније су „биле најочигледнији израз политичке превласти Европе.”
Све већи број земаља је примао империјалне окове, а да се томе није могао
супротставити на ефикасан и демократски начин.
––––––––––––
16
види, Џ. Л. Мос (2005) Историја расизма у Европи, Службени гласник, Београд
17
види у књизи Алексадра Дугина, Основи геополитике 1. (2004) Екопрес, Зрењанин
35
Појединачно у колонијалном свету посматрано, ствари су стајале овако:
највећа империјална сила је наравно била Велика Британија, „која је владала
не само највећом ваневропском популацијом окупљеном под сувереном
влашћу једне европске владе у Индији већ и у најмању руку формално најве-
ћом територијом.”18 То су у то време биле и Аустралија, Нови Зеланд, Канада,
затим за пловидбу стратешки важни Гибралтар, Малта и Аден, на Далеком
истоку, Хон Конг, Малезија, на Пацифику Фиџи и сл. Затим на северу Африке
Сиера Леоне, на Атлантику, Антили и Кариби и сл. Била је то како су говорили
сами Британци, империја у којој сунце никада није залазило.
Друга колонијална сила Европе по величини била је Француска. Главне
колонијалне поседе имала је у Африци, где је загосподарила Алжиром, Сома-
лијом, Конгом, Гамбијом, Тунисом и сл. Имала је поседе и у Јужној Америци,
прецизније, Француску Гвајану, али и неколико острва у Атлантику, те проте-
кторате у Азији, Камбоџу и Индокину, и „бројне француске јужнопацифичке
испоставе.”
Сразмерно својој скромној државној снази велика колонијална сила била
је и Холандија и то превасходно захваљујући претходном периоду колонијал-
них освајања. Особито су биле важне њене колоније у југоисточној Азији, нај-
више, Јава и Суматра, затим нешто колонија на Антлантику у Антилима. Шпа-
нија и Португалија су то биле још из периода великих географских открића,
али како смо се ближили нашем времену ефективно су контролисале све мање
територија, јер је процес стицања независности бивших колонија све више
узимао маха, а са друге стране објективно је слабила и државна моћ ове две
некада снажне поморске силе. Шпанија је на прагу двадесетог века још увек
контролисала Кубу и Порторико на Карибима, Рио де Оро у Африци, а на Да-
леком истоку Филипине. Мала је утеха то што је као последица колонијалног
ширења шпанске круне lingua franca у великом делу света а поготово Средње и
Јужне Америке, постао шпански језик. Португал је као колоније контролисао у
Африци, Анголу, Мозамбик и Гвинеју, а на оријенту Макао и Гоу. У Латинској
Америци, некадашњи главни колонијални добитак био је Бразил, територијал-
но и демографски огромна држава, која је и после стицања независности
сачувала не само португалски језик као званични, већ и сва битна културна
обележја свог бившег колонизатора. Немачка и Италија битно су заостајале у
наведеним процесима, пре свега јер су се релативно касно ујединиле у велике
и моћне националне државе, и са још недовољно издиференцираним осва-
јачким капацитетима упустиле у своју колонијалну причу. Управо ће та
чињеница особито у случају Немачког рајха бити кључна у припреми првог
глобалног сукоба, јер се привредно а особито војно узнапредовала Немачка
није мирила са постојећом поделом колонијалног колача нити распоредом
тренутне геополитичке моћи у Европи и свету.
Генерално гледајући „главна улога Европе у светској економији до 1914.
је била улога снабдевача капиталом и индустријском робом; свет је упијао тај
капитал и фабричку робу и снабдевао Европу примарним сировинама.”19 Ев-
––––––––––––
18
Џ. М. Роберт (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.53.
19
36
ропа је била огромно тржиште за примарне производе. Осим сировина увозила
је знатан део хране за своје све бројније становништво. Ипак, изнад свега Евро-
па је свету нудила капитал. „Од 1900. до 1913. европска инострана улагања из-
носила су у просеку 350 милиона фунти годишње...” и углавном стриктно пра-
тила правце њеног колонијалног ширења. „Институције индустријског капита-
лизма постепено су се шириле по целом свету. Банке, Фабрике, деоничарске
компаније полако су почеле да замењују традиционалне економске механизме
Азије и Африке, као што се већ десило у прединдустријској Европи.”20
Поред економских и финансијских институција, Европа је колонизовала
и сферу културно-цивилизацијских односа у земљама које је захватила проце-
сима империјализма. Но тај империјализам је био специфично културно-
цивилизацијски, и огледао се у тихом наметању језика и културе која је на
њему стварана, а агресивним мисионарењем мењан је и религијско-
конфесионални идентитет многих подручја захваћених колонијалном експан-
зијом. Био је то поуздан механизам пацификовања локалног становништва и
њиховог пузећег везивања за Европске узоре, ради лакше контроле и уклапања
у нове форме и стандарде доминације. И што је био особити апсурд, макар на
први поглед посматрано, религијско мисионарење је као нуспроизвод ширило
и културу из које потиче а са њом и процесе све озбиљније секуларизације,
који су некако ишли у пакету као привидно ненаметљиви додатак образовања
и едукације локалног грађанства.
Цео деветнаести век је био век упорног и систематског мисионарења,
чији су зрели „плодови” убирани тек у двадесетом, на начин да господари уз
своју производњу доносе и нова цивилизацијска схватања заснована пре свега
на хришћанском систему вредности. Европе је било свуда од Јапана и Кине до
Аустралије и Канаде, Јужне Америке и Африке. Чинило се тада, да је тај про-
цес „напредовања” остатка света по европским стандардима незаустављив. И
био би, да га нису прекинули безумност самих европских влада и похлепа њи-
хових економско-финансијских елита. Незасити у својим прохтевима, жељни
нових експликација властите моћи и промене постојећег геополитичког порет-
ка којим би се они сами наметнули као доминантне силе које креирају
међународне односе и складу са својим нараслим апетитима и прохтевима.
Европа је тако незнајући то, сама припремала престанак своје доминације и
полако али сигурно гурала себе у поље губитка светске моћи, пропадања, и
потчињавања новим господарима света који су се сигурним корацима профи-
лисали у том правцу. Чини су то у многим аспектима потпуно непланирано,
некада и несвесно. Најбољи пример за такву тврдњу је и ширење национализ-
ма као идеје европских нација из деветнаестог века, којим су се еманциповале
из претходне аутархије и изградиле своје националне државе а помоћу ње и
нове капацитете националне моћи. Али као што то често бива, вирус национа-
лима захватио је и саме колоније, будио национална осећања, потребу за еман-
ципацијом у сваком погледу и скидање ланаца колонијалне експлоатације.
Национални покрети су се ширили попут пожара, а посебно убрзање су добили
––––––––––––
20
37
ставом и политиком америчког председника Вудро Вилсона који је инсистирао
да се покрене процес националног признања и ослобођења великог броја наци-
ја у свету, који ће посебно бити акцелиран и скоро довршен након Другог
светског рата. Не чуди стога став енглеског историчара Џона Робертса који
каже, „иронија и јесте у томе што је једна европска идеја напослетку постала
најмоћнија сила која је разорила колонијалну надмоћ Европе.”21 И да иронија
буде потпуна сматрао је он и то је био јасан доказ о победи европске културе.
„Када су се ваневропске нације побуниле против колонијализма у 20. веку , то
су готово увек чиниле позивајући се на пароле права човека и националног
самоопределења.Тежиле су да се ослободе служећи се европским механизмима
и европским техникама.”22
1. Dž. Bilington (1988) Ikona i sekira, Rad, Beograd,
2. R. Gaćinović (2018) Mlada Bosna, Evrobuk, Beograd
3. Dugin (2004) Osnovi geopolitike, knjiga 1. Ekopres, Zrenjanin
4. Lj. Despotović (2017) Globalizacija i geopolitika identiteta, Kairos, Sremski Karlovci
5. Lj. Despotović (2019) Geopolitika Svetosavlja, Kairos, Sremski Karlovci
6. Lj. Despotović, Z. Jevtović, (2019) Geopolitika medija, Kairos, Sremski Karlovci
7. D. Fromkin (2006) Poslednje leto Evrope, Žagor, Beograd
8. Dž. L. Mos (2005) Istorija rasizma u Evropi, Službeni glasnik, Beograd
9. Dž. M. Roberts, (2002) Evropa 1880-1945, Klio, Beograd
10. E. Hobsbaum (2002) Doba ekstrema, istorija kratskog dvadesetog veka 1914-1991., De-
reta, Beograd
11. S. Živanov, (2002) Rusija na prelomu vekova Službeni list SRJ, Beograd
EUROPE - A DRAWING FOR A SINGLE HISTORY OF

DOMINATION AND DESTRUCTION
Summary: In thiswork we will analyze two parallel streams of events that changed
the essential position of Europe from the beginning of the twentieth century, civilization and
cultural domination based on the Christian cultural and value matrix to the gradual and long-
lasting phase of decay of that power and the acquisition of a position of complete continental
powerlessness in front of his supposed Atlantic geopolitical and civilizational friend. After
World War II these flows would be accelerated until the formation of the EU's Atlantic
project as a means of exploiting and controlling its titles of European allies. They will go
along the projected direction until the humiliating capitulation of European nations before
the Atlanticist Leviathan, which emerged at the end of the twentieth century was achieved.
The marked observation processes were especially characteristic of the so-called space.
Western Europe and its leading powers because the rest of Europe's political and national
configuration did not fit into marked continental domination for a while.
Key words: Europe, history, twentieth century, domination, imperialism, geopolitics
––––––––––––
21
22
38
БОРИСЛАВ Д. ГРОЗДИЋ∗ УДК 271.2:316.48
АЛЕКСАНДАР СТЕВАНОВИЋ Прегледни рад
Правни факултет за привреду и правосуђе Примљен: 02.12.2019
Нови Сад Одобрен: 23.01.2020
Страна: 39-57
ПОЛЕМИКЕ У ОКВИРУ ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОРИЈЕ

ДРУШТВА О РАТУ КАО НАЈЗАОШТРЕНИЈЕМ
ОБЛИКУ ДРУШТВЕНИХ СУКОБА
Сажетак: У овом раду аутори разматрају особености православне теорије

друштва у њеном односу према рату као најзaоштренијем облику друштвених сукоба.
На самом почетку рада разматрају се три полемике у оквиру православне теорије
друштва у вези неколико значајних питања везаних за рат. Прво питање односи се на
убиство у рату, са становишта православне теорије друштва, као и сукобљена аргу-
ментација у прилог томе да ли убиство представља грех и захтева посебно окајавање
или, напротив, не само да није грех, већ се и похваљује. Потом се разматра полемика
између светог Кирила (Константина) и Сарацена у којој се образлажу разлози због
којих би хришћани требало да иду у рат, као и њихова дужност да љубе само своје
личне непријатеље, а не и непријатеље Божје и Његове творевине н земљи. На крају је
дата полемика између толстојевског пацифизма и бројних руских мислилаца, из које се
може видети да се пацифизам одлучно одбацује и наводе разлози, не за праведан рат
као у западној теолошкој и теоријскоj римокатоличкој и протестантској традицији, већ
и аргументи који га оправдавају. Између осталог, рад показује да хришћанске догме и
канони представљају само границе за размишљање, оквир за полемике, поготову када
је у питању за хришћане један од најсложенијих питања као што је рат.
Кључне речи: рат, православље, полемика, оправданост
Увод
Друштвени сукоби у савременом свету постају све масовнији, интензив-
нији, деструктивнији, што намеће потребу њиховог сталног, како практичног
сузбијања и превазилажења, тако и теоријског разматрања и изучавања. Рат
као најзаоштренији облик друштвених сукоба, свеприсутан у међуљудским
односима, јесте реалност са којом и у којој живимо, без икаквих изгледа за
његово ишчезавање и нестајање. Као да је иманентан друштвеној заједници и
њен стални пратилац кроз историју.
––––––––––––
∗
borislav.grozdic@gmail.com
Борислав Д. Гроздић / Александар Стевановић, Полемике у оквиру православне ...
Теоријско промишљање о рату можемо пратити још од античке филосо-
фије, док научно проучавање, односно систематичан и методолошки одређени
приступ почиње у XX веку. Лепо је речено да колико је крви проливено у ра-
товима, ништа мање није потрошено ни мастила да се та сложена друштвена
појава разуме и објасни. Као такав, рат је предмет више различитих наука, али
његово озбиљно изучавање захтева интердисциплинарни приступ: антрополо-
шки, историјски, социолошки, политиколошки, психолошки, економски итд.
Као што наш савремени философ Богољуб Шијаковић каже: „Данас нам је
заиста неопходна једна интегративна практичка философија која би обједини-
ла етику, политику и право и која би своје идеале-водиље црпила из оне ан-
тропологије у чијем средишту је идеја човјека суштински одређеног неповре-
дивим достојанством и слободом” (Шијаковић 2017: 39). Наш приступ том
феномену у овом раду биће ограничен превасходно на православно разумева-
ње и претежно социолошки аспект.
У том смислу, методолошки приступ у овом раду састојаће се од препо-
знавања друштвених чињеница и норми, које у православним друштвима
утичу на доживљавање рата као појаве и одређују начине његовог вођења, као
и само функционисање друштва у ратним условима у целини. Од изузетне
важности у разумевању православно-социолошког приступа рату и ратовању
биће разумевање позиције личности појединца у његовом амбивалентном од-
носу одговорности према сопственој заједници и могућности да у рату почини
убиство.
Попут осталих религија и идеологија, и православље итекако има шта да
каже о рату и ратовању, и то у једном специфичном приступу у односу према
хришћанским деноминацијама као што су римокатолицизам и протестантизам,
у чијем окриљу је однегована и развијена тзв. „теорија праведног рата”, која је
на Западу широко прихваћена и изван религијских оквира, у савременим
научним теоријама. Разуме се да на ову тему ни изблиза није све речено и по-
ред више значајних савремених покушаја (Orthodox Christian Perspectives on
War, edited by Perry T Hamalis and Valerie A Karras; Angelici Lioy „The Just War
of Eastern Christians and the Holy War of the Crusaders”, The Ethics of War. Sha-
red Problems in Different Traditions; Yuri Stoyanov (2009): „Norms of war in Eas-
tern Orthodox Christianity”, World religions and norms of war, на српском језику
Никодим (Богосављевић), Хуманизам, екуменизам, пацифизам; Православље и
рат, зборник радова, прир. Борислав Гроздић; Јован Бабић, Огледи о одбрани
и други).
Овај рад има за циљ да размотри и представи плодове неколико полеми-
ка, односно дијалога у оквиру православља о неким значајним питањима рата
и ратовања, као и образложи теоријски оквир о коме се о рату може говорити у
оквиру ове традиције. Такође, истражује сложена питања везана за рат и рато-
вање у оквиру хришћанства, односно православља, која су била, или су још
увек, предмет различитих, па и супротних погледа. Анализираћемо и система-
тизовати аргументацију којом су се православни мислиоци у тим полемикама
служили.
40
Полазимо од основне етичке и друштвене противречности рата – убис-
тва у рату. Какав је православни поглед на тај поступак? Расветљавањем овог
питања продубљује се спознаја о православном погледу на рат и ратовање
уопште. Осим плодова, уобличених ставова, у најкраћем ће се показати и пу-
теви, односно аргументација како се до њих дошло, јер је, осим давања одго-
вора на неко питање, веома корисно представити и дијалог о том проблему.
Колико год то необично изгледало, став Православне цркве о неким питањима
често је резултат сучељавања аргумената у полемици.
Под полемиком (од грч. πόλεμος, polemos – суочавање, конфликт, рат)
подразумеваће се сучељавање различитих погледа, схватања, мишљења у тео-
лошким, философским и научним расправама. Превасходно ће се пратити по-
лемике у оквиру православља, а не оне између православних и осталих
хришћанских конфесија (римокатолицизма и протестантизма) или православне
и других религија. Изузетак је само полемика Светог Кирила са Сараценима
зато што се у одређењу односа православља према политичком насиљу, кон-
кретно рату, по правилу наводи управо ова аргументација. Приликом предста-
вљања полемика фокус ће бити, како би рекао Иван Иљин1, само на „предмет-
ној расправи о истини”, дакле, апстраховањем свега осталог што излази из тог
оквира или пада испод моралног нивоа. Дакле, у праћењу сучељавања раз-
личитих мишљења о оправданости примене силе у оквиру православља, ус-
редсређује се на аргументацију полемичара, а не на карикирање, иронију и
сарказам, које полемике често садрже, с циљем обезвређивања супротног гле-
дишта и његове веродостојности, као и угледа и интегритета личности са којом
се полемише.
На први поглед може да чуди и збуњује чињеница да у оквиру правосла-
вне теорије о друштву не постоји један, јединствен и недвосмислен став о тако
значајном питању као што је оправданост примене силе, већ се о томе, изгледа,
трајно води полемика. У православној традицији важи пословица да се прили-
ком уласка у цркву скида капа а не глава, јер догме и канони представљају
широки оквир, границе за промишљење, а не за круто држање стриктних про-
писа. Полемика, стога, врло често подразумева оспоравање одређених аргуме-
ната без вређања, па и навођења њихових заговорника.
Под ратом подразумевамо масовни оружани сукоб, међудржавни или у
коме је држава једна од сукобљених страна. Рат подразумева непријатељства
само између народа, нације, етничких или религиозних група, а не између по-
јединаца, грађана као чланова друштва. Будући да се хришћанство уопште, а
––––––––––––
1
Иван Иљин (1883–1956) је био руски религијски философ, политички и религиозни мислилац и
идеолог Белог покрета. Потиче из племићких породица и по очевој и по мајчиној линији. Због
бескомпромисног супротстављања бољшевицима и марксистичкој идеологији протеран је из
Русије 1922. године. Рад и борбу наставља најпре у Немачкој, одакле због фашиста и фашизма
прелази у Швајцарску. Правник по образовању, веома плодан писац, а нека од његових најз-
начајнијих дела су Пут духовне обнове, О супротстављању злу силом, У потрази за правед-
ношћу, хришћанско-политички есеји о историји, друштву и култури, и друга. Од 1993. године
почело је објављивање Иљинових сабраних дела у десет књига, чиме је заокружен рад на њего-
вој рехабилитацији, и сматра се да је он сада у Русији најчитанији и најомиљенији философ.
41
православље посебно, често представља као пацифистичко становиште, које се
апсолутно противи свакој примени силе, значајно је истражити утемељеност
овог становишта у православној теорији друштва. Тај став можемо пратити све
од ране Цркве до данас. Потребно је значајно размотрити да ли свака употреба
силе од стране хришћана представља одступање од основних хришћанских
догми и канона и издају Христове поруке и понашања објављених и описаних
у Светом писму, односно кључних хришћанских порука о миру, ненасиљу,
љубави, слободи, правди. Којим аргументима се брани граница употребе силе
коју би било потпуно нерационално померати?
Обрађена су различита, па и супротстављена гледишта, најпре у раној
Цркви, у канонима Православне цркве, тј. схватања светих отаца Василија
Великог, Атанасија Великог и других, као и чувена полемика светог Кирила са
Сараценима, а затим и полемике у Руској православној цркви многих руских
мислилаца и религијских философа са толстојевским пацифизмом.
Да ли је рат ситуација која хришћанина ослобађа

заповести „не убиј”?
Једна од тековина античке и римске философије у вези са разумевањем
рата и ратовања јесте разлика између „праведног рата” (jus ad bellum) и „пра-
ведности у рату” (ius in bello). Под праведним ратом се подразумева заштита
државе од агресије, напада или, у крајњем случају, заштита угрожених суседа.
Праведност у рату забрањује војничку поквареност, вероломство, тј. издају,
насиље над рањеницима и заробљеницима, мародерство и слично. У хришћан-
ској мисли се етичке дилеме везане за ратовање јављају у још заоштренијем
виду, јер, с једне стране, Христово учење забрањује насиље, посебно оружано,
што се јако истицало у раној Цркви заступањем идеје o Христовом миру. С
друге стране, када је хришћанство постало државна вера, свети Оци су почели
да траже аргументе у корист оружане заштите отаџбине, Цркве и хришћанских
светиња.
У раној Цркве, до прве половине IV века, нема познатих значајних поле-
мика у вези с применом силе од стране хришћана. Безмало постоји општа са-
гласност о томе да се у наведеном периоду хришћани апсолутно противе рату,
који по себи нарушава једну од Божјих заповести – „Не убиј!” – јер живе у ан-
тихришћанској и освајачкој држави. Ранохришћански писци који се отворено,
у својим списима противе оружаној борби, па и самом војничком позиву су:
Свети Јустин Философ, Папије, Тертулијан, Кипријан, Лактанције, Ориген,
Атанасије, Свети Иполит Римски, Татијан Асирац, Климент Александријски
(Михалик 1976: 145). У својим ставовима против учешћа хришћана у ратовима
полазе од библијских поука и порука.
Свети мученик Јустин Философ проповеда: „Ми који смо испуњени ра-
том, узјамним крвопролићем и сваким злом, променили смо своја војна ору-
жја, наше мачеве на рала, а наша копља на оруђа за обраду земљишта” (Нико-
42
дим 2015: 18). Тертулијан, позивајући се на Христове речи: „Ко се мача лати,
од мача ће и погинути”, тврдио је да хришћанима није допуштено да се боре -
оружјем, према томе, или војну службу морају одмах напустити, као што су -
многи учинили, или морају прибегавати разним увијањима, да се не би што
учинило против Бога. Хришћани ни у ком случају не смеју учествовати у рату,
тврдио је и Ориген, чак иако је реч о самоодбрани. Допуштено им је само да
молитвом одвраћају непријатеља од своје отаџбине. Ориген, дакле, не признаје
и не прихвата чак ни могућност одбрамбеног рата. По Лактанцију, заповест
„Не убиј!” апсолутно није допуштено кршити, чак ни у рату: „Треба бранити
право не на убијање, него на умирање. Ако неко жели да брани веру помоћу -
туђе патње и туђе крви, тај је не брани, него је прља” (Михалик 1976: 176).
Усвајајући ове и њима сличне ставове, многи тадашњи војници и војско-
вође хришћани су у римској војсци страдали, најсвирепије мучени, зато што су
одбијали да приношењем жртава изразе поштовање и веру у римска паганска
божанства. Дакле, у прва три века у Цркви постоји јединствен негативан одго-
вор на питање ангажовања хришћана у ратовима, које је у то време водила
антихришћанска Римска империја. Међутим, после 313. године, када се хри-
шћанству даје и признаје слобода јавног исповедања, а нарочито после 323. го-
дине, када оно постаје једна од религија у Римској империји, долази до про-
мене у хришћанском односу према рату.
Хришћани су дошли у нову, до тада непознату ситуацију, о којој у Бо-
жјем откривењу, у Јеванђељима нема експлицитних ставова, јер више не живе
у незнабожачкој и богоборачкој држави, већ у својој, хришћанској држави. У
тој се ситуацији етичко питање, питање оправданости и допустивости учешћа
у рату пренело са појединца на заједницу.У царству које је постало хришћан-
ско, долази и до промене односа Цркве према ратовима које то царство води.
Не поставља се више питање учествовања хришћана у војсци и ратовима, већ
само да ли они због убијања непријатеља подлежу епитимији2, односно забра-
ни причешћивања. Питање се поставља: може ли хришћанин, чак и у рату,
мирне савести да одузме живот другом човеку?
Као прворазредно питање тада се за хришћане поставило питање функ-
ционисања заједнице, пошто су већ вековима били без државе као њеног инс-
трумента. Чињеница да је дотадашња хришћанска заједница, Црква, изишла из
позиције директне супротстављености државној организацији, у позицију пот-
ребе за осмишљавањем начина на који држава функционише, што је условило
развој посебних друштвених теорија, које су повезивале хришћанство и начин
функционисања државе. У том смислу, суштински се мења и однос који је
дотадашње хришћанско схватање имало према рату као задатку државе.
––––––––––––
2
Према православном схватању, под епитимијом се подразумевају одређене мере које предузи-
ма духовник (свештеник) према покајнику (било да овај добија или не добија опроштај грехова),
углавном с циљем да се постигне духовно оздрављење, као и да се покајник заштити од духов-
ног зла и сваког могућег понављања греха. Према томе, епитимија није казна која би требало да
задовољи нечију увреду или да умилостиви увређену Божју правду, него је то лековито средство
које треба да пробуди свест онога који је починио одређену повреду канона и обезбеди душевно
оздрављење грешника кроз духовну борбу покајања.
43
Православна традиција чува различито становиште у вези са убиством у
рату. То питање не губи на актуелности, јер православни учествују у оружа-
ним сукобима широм света, с том разликом што су убојна средства далеко
моћнија: артиљерија, авијација, дронови итд. Како православни хришћанин
живи по окончању оружаних сукоба са свешћу да је у борби морао да убија?
Не у пљачки, из освете и слично, већ из дужности, у борби. Једна је ствар шта
ће урадити држава, да ли ће му доделити ордење, одликовања или га заборави-
ти, као што је српска држава у новом веку по правилу чинила са онима коју су
је стварали и бранили. Питање је како на то гледа Црква. О томе у канонима
Православне цркве налазимо ставове светих Отаца, учитеља Цркве, светог
Атанасија Великог (296–373), светог Василија Великог (330–379), светог Гри-
горија Богослова (329–390), светог Григорија Ниског (335–394) и других, као и
неколико саборских одлука светих Отаца. Међу њима постоје разлике.
У канонима, односно правилима Православне цркве налазимо јединс-
твен став о томе да постоји разлика између убистава: да убиство може бити
хотимично, близу хотимично и нехотично. Убиство у рату се без изузетка сма-
тра хотимичним, тј. убиством са умишљајем. Тако, на пример, Свети Василије
Велики тврди: „Сасвијем је, пак, хотимично, нити икаквој сумњи подлежи оно
што бива од разбојника или у вријеме непријатељских ратова; јер они убивају
ради новца, кријући се од суда, а ови у ратовима изводе убијства с одлучном
намјером, не да заплаше или да доведу кога на прави пут, него да убивају про-
тивнике” (Законоправило 2004: 505).
Канони одређују и какво покајање је прописано за убиство и како се за
почињено убиство третирају клирици (свештена лица), а како лаици (световна
лица). У зависности од намере с којом је убиство почињено, предвиђене су,
условно речено, различите санкције, односно епитимије (запрећења) (Grozdić
2010: 87–104). Нема разлике у погледу на то да уколико клирик почини убис-
тво, без обзира на то да ли хотимично или нехотично, црквеним канонима је
предвиђено да се рашчини. Ни рат није ситуација која клирика ослобађа такве
санкције. Сматрамо да се клирик може определити да се у рату прихвати ору-
жја, али то значи да се одриче свештеничке службе. Историја Цркве, па и наша
национална историја, познаје различите примере у вез са тим.
Кад је реч о мирјанима, најстроже санкције за намерно убиство, према
томе и за убиство у рату, предвиђене су правилима Првог помесног сабора
анкирског - доживотна епитимија: „Онај ко је хотимице починио убиство, на
крају живота да се удостоји причешћа” (Милаш 1895: 22). Према схватањима
светог Василије Великог, која су врло брзо преточена у званична правила, тј.
постала део канона Православно цркве, епитимија за хотимично убуство, где
као што је речено, спада и убиство у рату, износи 20 година. Свети Григорије
Ниски прописује десет година епитимију.
Различит, скоро супротан став у вези са убиством у рату је став Атанаси-
ја Великог, који дословно гласи: „Јер и у многом другом, што у животу бива,
ми налазимо разлику како кад бива: тако, убивати није допуштено, али убива-
ти у рату непријатеље и законито је и достојно похвале, и ради тога, који се
одликују у рату, удостојавају се великих почасти и споменици им се подижу,
44
који казују њихова славна дела”. А затим се додаје: „Таким, ето, начином једно
исто у неким приликама и у извјесно време није допуштено, а у другим прили-
кама и у друго вријеме допуштено је и прилично” (Милаш 1895: II, 330).
Најзначајнијим се сматра 13. правило светог Василија Великог у вези са
убиством у рату: „Ако војник у рату за благоверје убије, три године да не при-
ми причешће” (Милаш 1895: 367), а тумачи се на следећи начин: „Убиства која
бивају у рату свети оци не сматраху убиствима, јер и Атанасије Велики у Пос-
ланици Амону монаху говори да су велике части достојни они који у ратовима
храброваше, и лепо је подизати им споменике који говоре о њиховој храбрости
како убијају противнике и творе дело законито и похвале достојно. А ни овај
велики муж не одбацује њихов суд, зато што за целомудрије и благоверије
храбар убија у рату, али саветује, говорећи да је добро за таквог да три године
само причешће не прими због тога што има нечисте руке” (Законоправило
2004, 509–510).
За такав савет оправдање се проналази у Старом завету (4 Мој 31, 17–
34)3, а сматра се изразом тежњи да се самим војницима олакша терет на души,
тј. кривица због проливања људске крви. У истом тумачењу се наводе и запа-
жања Зонаре4 и Валсамона5, који тврде да се савет Василија Великог нигде
није заиста употребљавао, већ је као реално мерило служио став Атанасија
Великог: „Убивати није допуштено, али убивати у рату непријатеље и зако-
нито је и достојно похвале”. Валсамон, штавише, наводи примере свештених
лица која су у ратовима учествовала и непријатеље убијала, пак ипак нису за
то лишена била права свештенодејствовања, него су се и награда удостојавала.
Значајно да се из најдубље српске православне традиције држи савета
Василија Великог, који Свети Сава уноси у Законоправило, а изоставља став
светог Атанасија Великог. Рат је за хришћане у духовном и моралном смислу
најтежа ситуација, не због свих напора и страхота које са собом носи, па и ри-
зика да се погине, већ због убиства другог. Зато је дубоко оправдан савет све-
тог Василија Великог, и хришћани уколико убија, мора да буде спреман на
наведену епитимију, како не би изгубио из вида да је убио човека.
Пишући о духовном компромису, што подразумева да човек прихвата-
јући учешће у рату као нужно, свесно одступа од моралног савршенства, Иљин
––––––––––––
3
Старозаветна препорука онима који су убили гласи: „А ви останите изван окола седам дана;
сваки који је убио кога и који се дотакао убијенога, очистите се трећи дан и седми дан, себе и
рубље своје. (Који се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана. 4 Мој 19, 11). И
све хаљине и све ствари кожне и све што је од костријети и све судове дрвене очистите. И рече
Елеазар свештеник војницима, који бијаху ишли на војску: Ово је наредба и закон што је Господ
заповједио Мојсију: Злато, сребро, мјед, гвожђе, коситер и олово. Што год подноси ватру, про-
пустите кроз ватру и очистиће се, али пошто се очисти водом очишћења; а што год не подноси
ватре, пропустите кроз воду. И оперите хаљине своје седми дан, и бићете чисти; и онда ћете ући
у окол” (4 Мој 31, 19–24).
4
Јован Зонара (1081–1118) – један од тројице најзначајнијих тумача црквених канона (Аристин,
Зонара, Валсамон), познат по томе што се није ограничавао само на изношење, тј. интерпретаци-
ју смисла канона, већ је тражио и мотиве због којих је одређени канон донет, усаглашавао их и, у
случају сукоба канона о истом предмету, одређивао предност једних у односу на друге.
5
Теодор Валсамон (1143–1180), трећи коментатор канона.
45
сматра да то не гаси глас савести, који је најпотребнији управо владару и рат-
нику. Занимљив је његов став да је после рата потребно покајање, не само по-
јединаца, непосредног учесника, већ шире друштвене заједнице, читавог наро-
да, јер је такође на разне начине (са)учесник: „Било би значајно и веома благо-
творно ако би се традиција тог прозрења обновила и поново успоставила у
православној црквеној традицији нашег времена, али не као трогодишња заб-
рана причешћа, већ као црквено озакоњеног покајања, које би на крају рата
извршио читав народ, а нарочито војници” (Иљин 2001: 145).
Полемика о примени оружане силе између светог Кирила и

Сарацена
Став Православне цркве према рату као таквом не треба поистовећивати
са црквеним канонима који се односе на убиство у рату. Свакако најчешће
навођени аргументи су из познате полемика о примени оружане силе хришћа-
на између светог Кирила и Сарацена. У Житију светог Ћирила налазимо не-
колико веома значајних, па зато тако често навођених, ставова о хришћанском
схватању рата и ратовања. Непознати писац наведеног житија (настало убрзо
после 869. године), по свој прилици, савременик Ћирилов, описује како С-
арацени6 полемишу са Философом, како се Ћирила (Константина) називали
постављајући му следеће питање: „Ако је, дакле, Христос ваш Бог, зашто не
чините као што заповеда?” У јеванђељским књигама је, наиме, написано: „Мо-
лите се за непријатеља, добро чините онима који вас мрзе и прогоне, и окре-
тајте образ ономе који вас удара. Ви пак, не радите тако, већ оштрите супротно
оружје против оних који вам тако чине”. Константин одговара најпре по-
стављајући им питање: „Када су у закону две заповеди, ко извршава закон: да
ли онај ко испуњава једну или онај који обе? Одговорише они да онај који
испуњава обе. А Философ продужи: – Бог је казао ‘Молите се за оне који вас
вређају’. Он је опет ракао: ’Од ове љубави нико већу не може испољити у жи-
воту него да душу своју положи за пријатеља’. Ради ближњих својих ми то
чинимо да не би заједно са телесном ропством и душа њихова заробљена била-
” (Климент Охридски, Константин Преславски и непознати писци 1964: 63).
Ћирило, дакле, покушава да разреши уочену, по његовом тумачењу, са-
мо привидну противречност у Божјим заповестима. Он не одступа од Христо-
вог учења о љубави према непријатељима, тврдећи, ипак, да се то учење одно-
си на појединце, те да је реч о љубави према личним непријатељима. Међутим,
када је реч о непријатељу који угрожава заједницу, нацију, отаџбину, Цркву,
онда је, напротив, хришћанска дужност супротставити му се, јер се онда борба
води ради одбране и заштите својих пријатеља, па, дакле, и из љубави према
ближњима, а не због пуке, нехришћанске мржње према непријатељу. Христов
позив на љубав према непријатељима, ипак, искључује љубав према злу.
––––––––––––
6
Агарени и Сарацени је средњовековни назив за Арабљане, који су – према I Мојсијевој књизи,
глава XVI – потомци Авраамове слушкиње Агаре. Агарјани се зову и Исмаиљћани, пошто су
потекли од Исмаила, сина Авраама и Агаре.
46
У спису се, дакле, отвара питање о томе на које непријатеље се односи
Христов позив да их љубимо. Искључује се могућност љубави према сваком
непријатељу. Христос, позивајући на љубав према непријатељима и праштање
увреде, говори о „непријатељима својим”, о онима „који вас куну ... који вас
мрзе ... који вас вређају” (Мт 5, 43–47; Лк 6, 27–28), што, чини се, подразумева
личне непријатеље. Тако, на пример, и свети Теодосије Печерски каже: „Жи-
вите у миру не само с пријатељима, него и са непријатељима; али само са
личним непријатељима, а не и с непријатељима Божјим” (Иљин 2001: 108).
Христос, заиста, никада не позива на свеобухватну и свеопшту љубав према
непријатељу, ма какав он био, тј. на љубав према непријатељима Божјим, на
љубав према онима који мрзе Бога и уништавају дело Божје на земљи.7 На-
против, о таквима је Христос говорио с презрењем, разобличавајући их.
Полемике с толстојевским пацифизмом

Савремено доба је донело нове моменте у разумевању односа који једна
православна заједница има према рату. У православљу код Руса налазимо про-
блематизовање питања: може ли рат да представља вишу религиозну санкци-
ју? Да ли је хришћанин дужан да своју отаџбину штити оружјем или мора да
изабере друге методе борбе? Како је дужна да се у случају (могућег) рата пос-
тави Црква и какав треба да је њен став у вези са ратом и ратовањем? Размиш-
љања Н. А. Берђајева, С. Н. Булгакова, Б. П. Вишеславцева, В. В. Иванова, И.
А. Иљина, Л. П. Карсавина, Н. О. Лоског, Ф. А. Степуна, Е. Н. Трубецкоја, Г.
П. Федотова, П. А. Флоренског, Г. В. Флоровског, С. Л. Франка, В. Ф. Ерна и
других знаменитих руских мислислаца везана су не толико за успех или неус-
пех руске армије у одређеном историјском моменту, односно војно-
политичких задатака или циљева Русије у одређеном рату, колико за сам појам
рата као сложеног социјалног и моралног феномена, који анализирају, не само
из философско-религиозне перспективе, већ дају и значајне социолошке увиде.
У руској православној традицији неговано је схватање о правилима по-
нашања војника у рату у смислу да бити савршен војник значи бити и савршен
хришћанин. Такво схватање доминира у Русији током XVII и XVIII века, које
су, потом, развијали водећи руски мислиоци XIX века: А. С. Хомјаков и сло-
венофили К. Н. Леонтијев, Н. Ј. Данилевски, Ф. М. Достојевски, В. С. Солов-
јов. Сажето, њихово схватање рата изражавају следећи ставови: 1) Русија је
независна, али није милитаристичка сила (словенофили); 2) њени национални
циљеви и политички задаци су Европи страни, неразумљиви (Данилевски); 3) с
обзиром на историјску мисију Русије - да је позвана да изгради својеврсну
православну федерацију, заједницу свих православних држава света - није
––––––––––––
7
Занимљиво је да на исто питање протестантски мислилац Р. Баинтон даје потпуно супротан
одговор. Наиме, питајући се на које се непријатеље мисли када се каже„љубите непријатеље
своје”, да ли на државне или личне, Баинтон закључује: „[…] никада ниједан Јеврејин није рекао
да личног јеврејског непријатеља треба мрзети. Према томе, речи се односе на државног непри-
јатеља којег треба волети” (Баинтон 1995: 55).
47
искључена могућност да ће тај позив морати да штити или брани чак и ору-
жјем (Леонтијев); 4) док год су људи тако склони греху, ратова неће нестати,
али се они не могу и не смеју оцењивати као да су сви исти, јер њихове после-
дице и резултати могу бити и корисни (Достојевски); 5) виша религиозна сан-
кција за војску и војнике јесте служење Христу (В. С. Соловјов).8
За разлику од западне етичке традиције, у којој се могу пратити три ста-
ва или три правца мишљења у моралној оцени рата – пацифизам, реализам и
апологија рата, А. А. Скворцов тврди да се руска философија, до двадесетог
века, није бавила разрадом теорије праведног рата, те у оквиру ње није посто-
јала ни нека посебна наука или теорија о рату, већ су размишљања у вези са
моралном оценом рата од почетка била укључена у општи контекст руске пра-
вославне културе, примењујући традиционалне хришћанске норме и идеале и
на живот и понашање људи у рату.9
Током своје историје руска религиозна философија почиње да сматра
морално оправданим само рат чији је циљ заштита виших, духовних светиња, а
то су, како сматрају И. А. Ильин, Н. А. Берђајев, Л. П. Карсавин, А. А. Кер-
сновски и други, отаџбина, живот и мир. Циљ таквих ратова није, по њиховом
мишљењу, убијање или искорењивање, уништавање претпостављених непри-
јатеља, већ победа и трајни или, још боље и још далекосежније, вечни мир.
Ради појашњења социолошког смисла рата неопходно је, по наведеним
ауторима, указати не само на праведност или исправност његовог циља, него и
на његово морално значење. Наиме, иако од рата нема ничег страшнијег, он, с
друге стране, даје најизразитије, најузвишеније примере самоодрицања зарад
ближњих, што је уједно основни етички парадокс рата: „У рату […] се догађа
тако велико добро као што је жртвовање свог живота за друге” — говорио је Л.
П. Карсавин.
Толстој је тврдио да у рату нема, нити може бити нешто добро, јер се
масовна убиства не могу оправдати никаквим узвишеним циљевима, као што
су одбрана отаџбине, очување мира и слично. За Толстоја убиство је убиство,
без обзира на који начин се описивало, правдало, маскирало, речју, то је наси-
ље, а насиље је увек зло. Човечанство је кренуло путем осветничког насиља, да
на насиље одговора насиљем, по принципу „зуб-за-зуб”, покушавајући да ра-
товима спречи нове ратове, а суштина хришћанства је одговорати ненасиљем
на насиље, љубављу, праштањем и жртвовањем савладавати зло.
Толстој и његови следбеници су сваку употребу силе називали насиљем
и сваку спољашњу присилу и спречавање одбацивали као врсту насиља. За
њих је свака примена силе зло, а проблем несупротстављања „злу силом” фор-
мулисали су као проблем несупротстављања „злу злом” или враћање „зла за
зло”. Поистовећујући примену силе са „сатанским злом” а њено коришћење
„ђавољим путем”, према толстојевском схватању, примена силе је забрањена
––––––––––––
8
А. А. Скворцов, „Этические проблемы войны в русской религиозной философии XX века”,
Сектор этики Института философии РАН, Этическая мысль, Масква. 2001.
https://iphras.ru/uplfile/root/biblio/em/em2/13.pdf, (Приступљено 30.07.2017.)
9
Исто
48
једном заувек и без изузетка; према томе, боље је умрети или бити убијен него
употребити силу. Поједностављено, Толстој и његови следбеници најпре изје-
дначавају употребу силе с насиљем, а затим насиље са злом, из чега следи да је
свака употреба силе зло. Толстој спада у ред оних мислилаца који се апсо-
лутно противе рату у име старозаветне норме „Не убиј”, што изражава у -
својим делима Севастопољ и Рат и мир и у другим.
Социолошка анализа функционисања човека и друштва, коју поставља
Л. Н. Толстој, често се идентификовала са изворно православним становиш-
тем, па је проблем што су се Толстојева схватања врло често представљала као
узорно православна, па је управо та његова позната пацифистичка теорија о
апсолутном непротивљењу злу, с краја XIX века, испровоцирала у Русији
значајно теолошко и философско (етичко) продубљивање православног стано-
вишта о рату и ратовању. Плејада значајних руских философа и мислилаца у
XX веку: В. Соловјов Н. А. Берђајев, С. Н. Булгаков, Б. П. Вишеславцев, В. В.
Иванов, И. А. Иљин, Л. П. Карсавин, Н. О. Лоски, В. В. Розјанов, Ф. А. Сте-
пун, Е. Н. Трубецкој, Г. П. Федотов, П. А. Флоренски, Г. В. Флоровски, С. Л.
Франк, В. Ф. Ерн и други, разобличавајући Толстојев пацифизам као неправо-
славно становиште, са различитих аспеката анализирају сложени феномен
рата.
Полемишући са Толстојевим схватањем, Владимир Соловјов (1853–
1900) пише: Три разговора, Повјест о антихристу и Оправадање добра, твр-
дећи – држати се заповести „Не убиј” апсолутно, не признајући никакве изузе-
тке, пре је будистичко а не хришћанско становиште. Износи аргументе према -
којима хришћанска заповест „Не убиј”, иако је апсолутна, не значи да се у од-
ређеним ситуацијама од ње не може одступити, што опет не значи да њено ва-
жење престаје као апсолутно. Хришћанска је дужност да се помагне жртви
насиља, а на који начин ће се помоћи зависи од унутрашњих и спољних усло-
ва; неспорно је само – дужност помоћи остаје (Соловјов 1989: 47). Правилно р-
асуђујући, жртви насиља можемо помагати саветима, речима, молити за ми-
лост или претећи насилнику, молитвом Богу или применити силу. Суштина је
да се употребе примерена средстава у датим околностима. Неспорно је једно:
мирно гледати жртву насиља, а можемо да је одбранимо, није хришћански. „Ја
морам помоћи онима који су у невољи. Ето шта ми говори моја савест” (Соло-
вјов 1989: 41), изричит је Соловјов.
Питање личне заштите Соловјов је, слично Светом Кирилу, повезао са
заштитом заједнице, наводећи пример када се феудални кнезови из Кијева, до-
следно поштујући хришћанске заповести о ненасилном противљењу неприја-
тељу, нису одазвали на позив Великог кнеза да крену у рат против Половаца.
Брига о ближњима и заједници обавезује хришћане да је бране и силом (Со-
ловјов 1989: 48). Сучељавајући три различита гледишта, које назива: „религи-
озно-животно” (како каже, припада прошлости); „културно-прогресивно” (које
је владало у његово време), и „апсолутно-религијско”, коме, како је тврдио,
још предстоји да покаже свој одлучујући значај у будућности, Соловјов анали-
зира питање рата и мира. По сопственом признању, Соловјов заступа последње
49
од поменута три гледишта, признајући релативну истину и двама првим гледи-
штима (Гроздић 2001: 69–72).
Соловјов уочава да је у историји православног хришћанства рат сматран
као добра, важна и племенита делатност, да су хришћански народи гајили ве-
лико поштовање за војну вештину, наводећи као аргумент чињеницу да су
највећи број православних светаца чинили ратници (Соловјов 1989: 8–39).10
Соловјов даље наводи да се, по религиозно-животном становишту, на рат од-
једном почело гледати као на велико зло, које се само у изузетним случајевима
нужде може трпети као привремено зло, док, по „културно-прогресивном” -
схватању, до тако нагле промене у ставу према рату није дошло одједном, већ
поступно, јер су увек постојала гледишта која су осуђивала рат.
У расправи Соловјов најоштрије полемише са толстојевским гле-
диштем, које апсолутно негира рат, тврдећи да се злу ни у ком случају не сме -
супротстављати силом и представља се као аутентично хришћанско. Дужност
помагања човеку у невољи Соловјов логички доследно проширује на општи
план и уводи дужност заштите заједнице и државе, из чега произлази
хришћанско и православно оправдање одбрамбеног рата, па закључује: „Апсо-
лутно је погрешно само начело зла и лажи, а не такви начини борбе с њим као
што су мач војника или перо дипломата: та оруђа треба да се оцењују по својој
стварној сврсисходности у датим условима, и сваки пут је од њих боље оно -
чија је употреба умеснија, то јест оно које успешније служи добру” (Соловјов
1989: 29), чиме утемељује став да оправданост рата зависи од тога да ли је тај
рат у служби добра и категорички одбацује ставове који рат означују као апсо-
лутно зло, независно од тога из ког се разлога води.
Протојереј Валентин Павлович Свенцицки (1881–1931)11, о коме се код
нас мало зна, један је од оних оригиналних мислилаца који су се недвосмисле-
но и експлицитно супротстављали толстојевском пацифизму, остваривши
значајан утицај на Берђајева (Филозофија слободе, Филозофија слободног духа)
и И. А. Иљина (О супротстављању злу силом). У тексту под називом „Општи
положај Русије и задаци Добровољачке армиј,12 отац Валентин је изнео став да
––––––––––––
10
На истом месту Соловјов објашњава да војни позив - с променом односа према рату, тачније, с
променом става по коме се рат потпуно осуђује - губи на својој „светости”, ексклузивности и из-
узетности.
11
Валентин Павлович Свенцицки учествује у грађанском рату у Русији као свештеник Беле
армије и са личним ратним искуством 1919. године у Ростову објављује две брошуре: „Општи
положај Русије и задаци Добровољачке армије” и „Рат и Црква”, у којима износи недвосмислен
став да се бољшевизму треба супротстављати силом. По завршетку грађанског рата Свенцицки
не емигрира, него остаје у Русији и 1920. године враћа се у Москву. Песник и религиозни писац
А. А. Солодовников је за протојереја Свенцицког рекао да је био „један од најсветлијих предста-
вника московског мученичког духовништва за Православну цркву између 20-их и 30-х година
XX века”.
12
http://az.lib.ru/s/swencickij_w_p/text_0170_zadachi_dobrarmii.shtml, (Приступљено 11.07.2018.)
У Великом хришћанском катихизису Православне васељенске источне Цркве митрополита Фи-
ларета (Дроздова), у вези са шестом заповешћу „Не убиј”, да ли је свако одузимање живота
противзаконито убиство, само пише да није противзаконито убиство уколико се живот одузима
по дужности: 1) Када се преступник кажњава смрћу према пресуди и 2) Када се убијају неприја-
тељи у рату за цара и отаџбину.
50
се насилницима мора пружити отпор оружјем, јер је, по његовим речима, по-
беда над насилницима био први неопходан услов спасавања руског народа, а
да се након тога унутрашњим снагама поведе борба за спасење духа. Анализи-
рајући значење моралне норме "Не убиј” и разматрајући начине за победу над
насилнцима, Свенцицки закључује да је пропуштање заштите невиног еквива-
лентно убиству13, уводећи тако принцип дужности учествовања у борби про-
тив насилника, тако што ће се у тим случајевима определити за убиство прес-
тупника: „Ја подижем мач на насилника да се његов мач не спусти на невину
жртву. Узимам на себе крст неизбежног убиства како би од два убиства изаб-
рао оно које пада на преступника, а не на праведника,”14 пише Свенцицки.
У тексту под називом „Рат и Црква”15 Свенцицки одмах на почетку на-
води проблем с којим се скоро сваки свештеник, а посебно војни, суочава и
често смућује: у Јеванђељу је речено „Не убиј”, „Ко се мача лаћа од мача ће и
погинути”, „Љубите и непријатеље своје”, а свештеници се моле за победу у
рату, благосиљају убиство и рат. Веровао је да је благосиљање рата понекад
„превасходна дужност Цркве“. Нема никакве сумње да је Православна црква
дубоко у праву у свом односу према рату. Хришћанство принципијално не
негира рат. С хришћанске тачке гледишта није сваки рат зло. Може да буде
такав рат чији благослов није „компромис”, већ неизоставна, превасходна ду-
жност Хришћанске цркве. Толстоја назива једним од највећих непријатеља
Цркве.
Николај Берђајев (1874–1948) се често спомиње као мислилац „криву-
даве” духовне биографије. Наводимо само неколико кључних теза из његовог
опуса: „Мале (су) снаге разума” како би до краја проникао у суштину фено-
мена рата; „Рат је израз ирационалности живота, он казује гласно да је немо-
гуће живот рационализовати у целини – без остатка” (Берђајев 1990: 193); „Рат
је експериментално оповргавање рационалистичког погледа на историју, јер да
би ратовали, народи морају периодично да полуде” (Берђајев 1990: 190), пише
Берђајев. Оштро критикује пацифизам и, према његовом мишљењу, он пред-
ставља идеал спољашњег мира и „буржоаски идеал земаљскога благостања,
испод кога кључају мржња и злоба” (Берђајев 1990: 190), лаж и неистина, спо-
љашња обмана. Пацифизам жели да отклони последицу, а да остави узрок. „-
Пацифизам потчињава историју апстрактном морализму или апстрактном со-
циологизму” (Берђајев 1990: 190). Он не само да не може спречити рат, већ уг-
лавном означава ниже стање свести. „Постоји мир који је подлији од рата, зато
није допуштено по сваку цену куповати мир”, тврди Берђајев (Берђајев 1990:
190).
Семјон Људвигович Франк (1877–1950) придружује се критикама против
Толстоја. Полемишући о теми насиља и оправданости рата, сматрао је да је рат
често нужан, јер зло, које он назива тамом, никада не може бити у потпуности
побеђено, али не може ни да превлада (Франк 2004: 113). Када је реч о супрот-
––––––––––––
13
Исто, (Приступљено 11.07.2018.)
14
http://az.lib.ru/s/swencickij_w_p/text_0170_zadachi_dobrarmii.shtml, (Приступљено 11.07.2018.)
15
Исто, (Приступљено 10.07.2018.)
51
стављању злу, Франк указује на то да се нужно мора правити разлика између
суштинског превладавња зла, које се остварује по правилу само добрим, и за-
штите света од зла. Закључује да је рат условљен квалитетом људског духа и
карактера, али да је и победа у рату условљена квалитетом духа и људског
карактера, јер, по његовом мишљењу, и победа и пораз у рату значе нешто
више од физичке превласти, својствене животињском свету. Упозоравао је на
то да државе не би требало да улазе у савез са било ким само због тога што су
суочене са опасношћу, рачунајући на моћ савезника, јер, по његовим речима,
„ортаклук са злим доноси свима ортацима зло”. Пишући о смислу рата, Иљин
сматра да оправдати рат значи доказати да се он води због исправне ствари
(правога дела), да је условљен неопходношћу заштите људског живота или
остварења објективних вредносних начела за људски живот. То да је нешто
објективно вредно значи да су те вредности једнаке за све. Дакле, оправдати
рат значи пронаћи такве основе које би биле обавезне за све, чак и за против-
ника. Аргументи за оправдање рата морају бити такви аргумената с којима би
се и противник сагласио (Франк 2005: 404, 408). Таквом анализом рата Франк
се придружио групи оних мислилаца који рату не одричу сваку вредност, већ
праведност рата цене по мотивима за улазак у рат и по сврси којој рат служи, а
прихватљива сврха може бити само љубав према добру и борба против истин-
ског зла.
Митрополит Антоније (Храповицки) (1863–1936) одлучно се противи
толстојевом учењу као неправославном. Значајан је митрополитов текст
„Хришћанска вера и рат” у коме приказује сву сложеност питања о оправда-
вању рата с хришћанске тачке гледишта. Најпре многим примерима из Је-
ванђеља поткрепљује став да хришћани не гледају на државу као на негативну
појаву. Даље, Свето писмо не одређује законе нити правила државног поретка,
већ само личног и црквено-друштвеног живота, па стога сматра да је бесмис-
лено постављати питање о забрањености рата за хришћанску државу у Је-
ванђељу.
Полемишући о заповести „Не убиј закључује да се овом заповешћу заб-
рањује само лично убиство, узроковано мржњом или самовољом. Митрополит
Антоније је сматрао интелектуалним непоштењем манир заговорника апсолу-
тне забране убиства који су аргументацију извлачили из старозаветне заповес-
ти „Не убиј”, а који су се у исто време ограђивали од осталих старозаветних
норми које у појединим случајевима оправдавају убиство. Аутор тако зак-
ључује да, с обзиром на то да је новозаветна Црква духовно царство које не
претендује да уређује државни поредак, Нови завет не забрањује хришћанима
да испуњавају своје дужности према држави, па тако ни да се удружују ради
физичке самоодбране и учествују у рату.
Одговарајући на аргумент заступника теорије о забрани рата у хришћан-
ству, да је рат неспојив са општим духом хришћанства које пропагира љубав
према свима и братство свих народа, митрополит Антоније истиче да су ова
дубоко религиозна осећања често присутнија у ратним него у мирнодопским
условима, наводећи многе примере одбрамбених ратова на које је народ доб-
ровољно пристајао, без икакве спољне принуде, па на крају закључује да, иако
52
је рат зло, он представља мање зло него избегавање рата и предавање варвари-
ма, утемељујући тако морално обавезу појединца да учествује у одбрамбеном
рату. На тај начин је један од највећих теолога 19. и 20. века, А. Храповицки,
аргументовано поткрепио своје закључке о забрани убиства када је узроковано
мржњом и самовољом, али се оправдава као убиство непријатеља у праведном
одбрамбеном рату (Храповицки 1916).16 Митрополит јасно и недвосмислено
тврди да рат јесте „велико зло”, али да је учешће у њему обавезно ради откла-
ња још већег зла.
Иван Иљин је посебно значајну књигу за ово питање које разматрамо О
супротстављању злу силом објавио у Берлину 1925. године. У њеном уводу је
истакао да је написана поводом грозних и судбоносних дешавања обрушених
на Русију и оповргава „све лажне основе, заблуде и предрасуде на којима је
почивала идеологија претходне руске интелигенције”, супротстављајући им
васкрслу религиозну и државну мудрост и силу „источног Православља а по-
себно руског Православља”. Основни задатак наведене књиге није само анти-
теза толстојевству („погребење балсамованог толстојевства”), већ и антитеза и
синтеза истинског решења, које подразумева супротстављати се увек љубављу:
а) самоусавршавањем, в) духовним васпитањем других и с) мачем (Иљин 2001:
6-9). Тражио је решење лично је сматрао да је оно садржано у древном духу
православља.
Неке од основних Иљинових идеја су: уколико за човека у овом свету
нема вредности које су достојне одбране, онда се он из света повлачи и не по-
диже мач; ко је одбацио свет, одбацио је и мач (мада не мора да важи обратно);
међутим, логично је да онај ко користи добра овог света, тај треба и да га бра-
ни; монаси прихватају свет кроз крст, не поричући га као толстојевци, него га
молитвено преображавају. Према Иљину, хришћанинов вечни узор је Христос,
те он као његов следбеник прихвата свет. Међутим, хришћанин не прихвата
зло у том свету, већ се против њега бори и спреман је на жртву како би одбра-
нио дело Господње. Он наводи да могућност преображења злочинца личним
примером представља пуко маштање, јер је неопходно да се злочинац лично,
сам од себе, преобрази. Веома ретко се дешава да се зао човек потпуно преоб-
рази. Због тога се против злога прибегава мачу. Иљин, даље, истиче да је при-
бегавање мачу нужан духовни компромис како би се злочинац спречио у по-
ништавању света Божјег. Иако је овај пут – пут силе – праведнику тежак и
одбојан, он, да не би оставио на цедилу своје ближње, постаје крив и неправе-
дан, и ово свесно прихвата. Требало би напоменути да се прихватање мача не
приписује Богу (Иљин 2001: 137–147).
У прилог овоме Иљин наводи да Христос никада није осудио мач (у
смислу државне организације, законске одмазде за недела, као ни у смислу
војничке службе). Ипак, Христос није дозволио да га свети ратници бране
мачем, мада је, истовремено, давао благослов да се следбеници Христови жрт-
вују у борби како не би своје ближње оставили на цедилу. Према Иљину, мач
––––––––––––
16
Храповицки, А., Хришћанска вера и рат, објављено у „Пастырь и паства”, број 40/41, 1916,
стр. 1073-1092.
53
би требало да носе најбољи, јер само они су спремни на жртву. Овим ставом
он следи ону изворну идеја аристократије и витештва по којој се право на
власт и углед темеље на самопожртвованој храбрости, тј. на спремности на
саможртвовање. Наиме, племићи и витези стичу своја права бранећи своју
заједницу до крви.
Пишући О супротстављању злу силом, Иљин истиче да злочиначко на-
сиље и присилно дејство према насилнику никако не могу бити изједначени. С
једне стране, насилник гледа на жртву само као на предмет, док онај ко при-
мењује силу против злочинца, тог истог насилника посматра као човека и ње-
говим обуздавањем настоји да помогне његовом самообуздавању и самоизгра-
дњи (Иљин 2001: 20–27).
Што се апсолутних пацифиста тиче, Иљин наводи да су они наивни у
интелектуалном и политичком погледу, али и да представљају друштвену опа-
сност, посебно у случајевима када је неопходно бранити заједницу. С друге
стране, пацифисти петоколонаши који свесно раде за супротну страну, иду
путем Јуде. Иљин сматра да је онај ко се бори протв зла, морално трагичан, а
ако то не учини, он је кукавица. Имајући ово у виду, може се рећи да је човек
дужан да се бори (Иљин 2001: 159–167).
Закључак
Из свега реченог може се закључити да теорија православног друштва и
државе, нарочито у вези са ратом и начином његовог вођења, оставља и даље
отвореним низ питања на које би требало дати одговоре. Једно, за хришћане од
посебног значаја, јесте питање убиства у рату. Канони Православне цркве јед-
нодушно и једномислено сматрају да је то хотимично, намерно убиство или
убиство са умишљајем. Такође, јединствен је став да уколико то учине клири-
ци, свештена лица, да буду одлучени, односно не могу после тога чинодејство-
вати. За мирјане изгледа да су се у православној традицији очувала два раз-
личита становишта: 1) Светог Атанасија Великог, који је тврдио да убијати
није допуштено, али убијати у рату непријатеље не само да је допуштено, већ
је и похвале достојно, и да се зато они који се истакну у рату, удостојавају ве-
ликих почасти и споменици им се подижу, који казују њихова славна дела. 2)
Светог Василија Великог, који саветује да војник који убије у рату, по дужнос-
ти и нужди, у борби а не у пљачки, не из освете и хира, како каже, „целомуд-
рија и благоверија ради”, односно за праву веру хришћанску, ипак три године
да не прими свето причешће. Убиство у рату јесте достојно похвале, али сва-
како захтева духовно очишћење.
Важно је што је гледиште Василија Великог сачувано у православном
духу и традицији до наших дана. Свети Сава у Законоправилу изоставља став
светог Атанасија Великог, а уноси 13. правило светог Василија Великог. Та-
кође, унесено је и у Номоканон који се додаје Великом требнику. У том духу и
И. Иљин сматра да је после рата потребно покајање, не само за војнике
учеснике, већ за ширу друштвену заједницу, за читав народ.
54
Из полемике светог Кирила са Сараценима најзначајнији су следећи ста-
вови: уколико је неко лично угрожен, према слободној вољи, може да се опре-
дели хоће ли се супротстављати или пострадати, али уколико су угрожени
његови ближњи, онда хришћанин, не само да има право, већ и несумњиви ду-
жност да се злу супротстави примереним средствима, што подразумева и фи-
зичку силу – мора се помоћи онима који су у невољи, на то нагони хришћанска
савест; брига за ближње подразумева пре свега бригу за њихову душу, односно
за праву веру; дужност хришћана да љубе непријатеље односи се само на
личне непријатеље, а не непријатеље вере, отаџбине, породице, природе итд.
Уколико бисмо полемику руских мислилаца са толстојевским пацифиз-
мом свели на најзначајније ставове који из ње произлазе, онда би то било сле-
деће. Узрок рата је грех, односно рат између људи; држава је последица
човековог рата против Бога, дакле, последица греха. Пацифизам је за правос-
лавне наивност и у интелектуалном и политичком смислу, али истовремено и
велика друштвена опасност ако је потребно бранити друштвену заједницу –
отаџбину. Ако је судити по православним светитељима, односно по томе из
којих друштвених сталежа, група су канонизовани, у православној традицији
се војничка-ратничка вештина посебно поштовала – од свих светаца скоро
половина су клирици и монаси, а половина ратници – војсковође и војници
(Гроздић 2013). Насилницима се мора пружити отпор и оружјем као први не-
опходан услов да би се у миру унутрашњим снагама повела борба за спасење
душа. Ако се логично и нужно прави разлика између суштинског превладава-
ња зла, које се остварује по правилу само добрим, и заштите света од зла,
онда је примена физичке силе и учешће у рату оправдано. У Јеванђељима се не
могу наћи сви одговори у вези са ратом, јер уређују лични и црквено-
друштвени живот, а не и државни, у чије „послове” спада и рат. На крају, онај
ко користи добра овога света, тај треба и да га брани; злу у себи у око нас се
увек треба супротстављати, а прибегавање мачу је духовни компромис који
хришћанин по нужди прихвата. Постоји суштинска разлика између
злочиначког насиља и присилно дејство према насилнику, па зато треба прави-
ти разлику између појмова насиље и присиљавање. За разлику од римокатоли-
цизма и протестантизма, у оквиру православља није развијана тзв. „теорија
праведног рата”, већ превладава став да је рат увек велико зло, али у њему се
мора учествовати да би се спречило још веће зло.
1. Grozdić, Borislav (2010): „Nomokanon Svetog Save o ubistvu u ratu”, Theoria 4, (53).
Београд, 87-104
2. А. А. Скворцов, „Этические проблемы войны в русской религиозной философии
XX века”, Сектор этики Института философии РАН, Этическая мысль, Масква.
2001. https://iphras.ru/uplfile/root/biblio/em/em2/13.pdf
3. Babić, Jovan, (2018): Ogledi o odbrani, Službeni glasnik, Beograd
4. Bainton, Ronald (1995): Hrišćanski stavovi o ratu i miru, Alfa i Omega, Beograd
5. Berđajev, Nikolaj (1990): Filozofija nejednakosti, Mediteran – Oktoih, Beograd
55
6. Bogosavljević, Nikodim (2015): Humanizam, ekumenizam, pacifizam, Autor, Ribnica
7. Grozdić, Borislav (2001): Pravoslavlje i rat, NIC Vojska, Beograd
8. Grozdić, Borislav (2013): Sveti ratnici – žitija svetih vojskovođa i vojnika, MC Odbrana,
Beograd
9. Zakonopravilo Svetoga Save na srpskoslovenskom i srpskom jeziku, 1, preveo i priredio
M. M. Petrović, Eparhija žička – manastir Žiča, Manastir Žiča, 2004.
10. Iljin, Ivan, (2001): O suprotstavljanju zlu silom, Zepter Book World – NIC Vojska, Beo-
grad
11. Kliment, Ohridski, Konstantin, Preslavski i nepoznati pisci, (1964): Ćirilo i Metodije,
Žitija, službe, kanoni, pohvale, prir Đ. Trifunović, preveli I. Grickat, O. Nedeljković, Đ.
Trifunović, SKZ, Beograd
12. Milaš, Nikodim (1895): Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, I i II, Naklada knjiža-
re A. Pajevića, Novi Sad
13. Mihalik, Mječislav (1976): Moral i rat, VIZ, Beograd
14. Полторацкий, Николај (2007): „И. А. Ильин и полемика вокруг его идей о
сопротивлении злу силой”, И. А. Ильин, О сопротивлении злу силою, Про ет
Цонтра: полемика вокруг идей И. А. Ильина о сопротивлении злу силой, Айрис-
Пресс, Москва
15. Sv. Justin Filosof, Dijalog s Trifonom, 110; prema: Petrovskiй, dostupno na
https://svetosavlje.org/humanizam-ekumenizam-pacifizam/18/
16. Solovjov, Vladimir (1989): Tri razgovora, Gradac, Čačak
17. Frank, Semjon (2004): Svelost u tami, Logos – Brimo, Beograd
18. Франк, Семјон (2005): „О поисках смисла војни”, Руские философи о војне, ур. И.
С. Даниленко, Москва-Зуковскиј, Кучково поле, 2005, 404, 408.
19. Храповицки, Антоније (1916): „Хришћанска вера и рат”, „Пастырь и паства”,
број 40/41.
20. Šijaković, Bogoljub (2017): „VARIA POLEMOLOGICA”, Pravoslavlje i rat, Zbornik
radova, prir. B. Grozdić, IFDT Univerziteta u Beogradu i MC „Odbrana”, Beograd, 39-65
21. Orthodox Christian Perspectives on War, (2017): edited by Perry T Hamalis and Valerie
A Karras, Univesity of Notre Dame Press, Notre Dame, Indiana
22. Lioy, Angelica (2006): „The Just War of Eastern Christians and the Holy War of the Cru-
saders”, The Ethics of War. Shared Problems in Different Traditions, ur. R. Sorabji & D.
Rodin, Oxford, Routledge, , 30–43.
23. Stoyanov, Yuri (2009): „Norms of war in Eastern Orthodox Christianity”, World religions
and norms of war, Popovski, Reichberg and Turner (eds), United Nations University
Press, 166-218
24. Hippolyte de Rome, Les Canons, ed. R .G. Coquin, PO 31, fasc. 2, Paris 1966, 369; pre-
ma: Petrovskiй I., Otlučitь ili proslavitь?, dostupno na
https://svetosavlje.org/humanizam-ekumenizam-pacifizam/18/, 7.9.2018.
Интернет извори
1. http://az.lib.ru/s/swencickij_w_p/text_0170_zadachi_dobrarmii.shtml
2. https://iphras.ru/uplfile/root/biblio/em/em2/13.pdf
56
POLEMICS WITHIN ORTHODOX CHRISTIAN THEORY OF

SOCIETY ABOUT WAR AS MOST EXTREME FORM OF
SOCIAL CONFLICT
Summary: In this paper authors are trying to explain specific elements of Orthodox
Christian theory of Society in its relation to the war as the most extreme form of social
conflict. It consists of an introduction, analysis of three significant polemics in the Orthodox
Christian theory of the Society containing some important questions about the war and the
Conclusion. In the Introduction, an analysis of the war as a social fact is presented, with a
special attention to the Orthodox Christian attitude. Also, numerous relevant authors that
dealt with the theme are listed. The second part - Is the war a situation which liberates the
Christian of the duty „You shall not kill”, refers to the status of the murder in war from the
position of the Orthodox Christian theory of Society. Some opposing arguments are
presented, one of which considers murder as a sin, demanding repentance, and the other
which considers murder in war as justified, even welcoming. In the third part - Polemics
about the use of armed force between St. Cyril and the Arabs, polemics between St. Cyril
(Constantin) and Arabs is given, explaining reasons why Christians should go to war, and
their duty to love only their personal enemies, and not the enemies of God and His creation
on Earth. At the fourth section - Polemics with Tolstoy`s pa-cifism, polemics between
pacifism of Leo Tolstoy and numerous Russian thinkers is given. There is an explanation
why in Orthodox Christian theory of Society pacifism must be rejected, enumerating reasons
for justifying war with special emphasis on difference between Orthodox Christian tradition
on one side, and Western theologi-cal and theoretical Roman Catholic and Protestant
tradition stance on the other side. Special attention is dedicated to theoretical views of Ivan
Ilyn. In the Conclusion of the paper it is explained why Orthodox Christian theory of Society
contains mostly favorable attitude to the participating of the individual in war and that
Christian do-gmas and canons present only limits for argumentations and frames for
polemics, in this, for Christians, very complicated question such as a war is.
Key words: War, Orthodox Christianity, polemics, justification
57
МИЛАН ИВАНИЋ∗ УДК 141.82:316.716
Агенција Радио Новости плус Прегледни рад
Одобрен: 26.02.2020
Страна: 59-72
КУЛТУРНИ МАРКСИЗАМ – ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ ИЛИ

ДОМИНАНТНА ИДЕОЛОГИЈА ДАНАШЊИЦЕ
Сажетак: Рад обрађује појам културног марксизма. Сам термин је контровер-

зан, с обзиром да не постоји консензус да ли је у питању систем идеја и веровања који
је доминантан данас или је реч о теорији завере коју промовишу конзервативни ауто-
ри. Теоретичари Франкфуртске школе су, посебно после одласка у Сједињене Аме-
ричке Државе, дефинисали одређене идеје које су имале великог утицаја на левицу од
1968. године до данас. Широм Европе и САД постоје бројни примери законских ре-
шења која се могу довести у везу са тим учењем. У раду је посебна пажња усмерена на
ставове о политичкој коректности, породици, хришћанству и глобализму. Док су ове
идеје у западним земљама присутне последњих деценија, оне су све више заступљене
и у Србији.
Кључне речи: Културни марксизам, Франкфуртска школа, левица, политичка
коректност, породица, хришћанство, глобализам
Културни марксизам представља „контроверзан“ појам који, у зависнос-

ти од идеолошког опредељења појединца који га употребљава, често има са-
свим различито значење. Сам термин се најчешће користи у Сједињеним Аме-
ричким Државама, али је све чешће у употреби и у Европи. Google Trends по-
казује да је претрага појма „културни марксизам“ од новембра 2008. до новем-
бра 2016. године порасла, а 1. априла 2018. године, Google-ова претрага овог
појма дала је 1, 490,000 резултата за 0, 37 секунди (Mirrlees, 2018: 55).
Конзервативци под појмом „културни марксизам“ подразумевају систем
идеја које су продукт Франкфуртске школе и критичке теорије. Они сматрају
да је та идеологија данас доминантна у САД и већем делу Европе (првенствено
ЕУ). По њиховом мишљењу, ово учење директно напада и ради на уништава-
њу западне (иако би правилнији израз био европске, традиционалне) културе.
С друге стране, левичари у културном марксизму виде десничарску теорију
завере. Како тврди Џамин, падом Берлинског зида комунистичка претња је
––––––––––––
∗
milan-ivanic@hotmail.com
Милан Иванић, Културни марксизам – теорија завере или доминантна идеологија ...
нестала, а ипак, само неколико година касније, појавила се литература која
тврди да борба још увек није готова, а на много начина претња је прешла са
економске у културну арену (Jamin, 2018: 6). Дакле, десничарима је био потре-
бан „непријатељ“ како би сачували друштвени статус. Левичари често вуку
паралелу између „културног марксизма“ и термина „културни бољшевизам“
који је коршћен од стране национал-социјалистичке пропаганде у Немачкој.
Међутим, другим појмом национал-социјалисти су означавали само уметничке
правце које су прогласили „дегенеративним“, тако да изједначавање ова два
термина није оправдана. Такође, чињеница је да појам културни марксизам
користе многи – од етаблираних политичких теоретичара до маргиналних екс-
трамних група и појединаца. Левица то користи како би дискредитовала упот-
ребу појма. Тако је Андерс Брејвик у свом манифесту „2083: Европска декла-
рација о независности“ позвао белце да узму оружје против „културних марк-
систа“ (Mirrlees, 2018: 49). Међутим, употреба одређеног појма од стране од-
ређених екстремиста, не може да дискредитује сам појам.
С друге стране, мноштво идеја које су представили теоретичари који се
сматрају творцима културног марксизма, данас је општеприхваћено.
Франкфуртска школа
Када говоре о културном марксизму, конзервативни аутори углавном
полазе од Антнија Грамшија и његове књиге „Писма из затвора“. По њиховом
мишљењу, Грмши разочаран стањем у СССР-у и социјалистичком револуци-
јом у тој земљи, долази на идеју како да те идеје на други начин интегрише у
западном свету.
Уместо да прво преузму власт и наметну културну револуцију одозго,
тврдио је Грамши, марксисти на Западу морају прво да промене културу; тада
би моћ пала у њихове кругове попут зрелог воћа. Али за промену културе пот-
ребан је „дугачак марш кроз институције“ - уметност, биоскоп, позориште,
школе, факултети, семинари, новине, часописи и нови електронски медиј, ра-
дио (Buchanan, 2001: 77). Дакле, схвативши да је комунистичка идеја компро-
митована стањем у СССР-у, Грамши је сматрао да марксисти не могу на исти
начин доћи на власт у западним земљама, па је предложио другу стратегију.
Неопходно је било инфилтрирати се у институције културе и одатле преузети
власт. Он је написао да је најважнија мисија социјализма била „заробљавање
културе (Buchanan, 2001: 95).
Разлози за овакав став су прагматични. Грамши је познат по својој тео-
рији културне хегемоније као средства за класну доминацију. По његовом ми-
шљењу, нови „комунистички човек“ морао је да буде створен пре него што је
било која политичка револуција могућа. То је довело до усредсређивања на
напоре интелектуалаца у областима образовања и културе (Raehn, 1997: 2).
Дакле, према Грамшију, капиталистички систем се одржава користећи културу
као средство за свој опстанак. Стога марксисти треба да преузму културне
институције и културу искористе у своју корист.
60
Грамшијеву идеју наставио је Институт за друштвена истраживања и
група теоретичара познатијих као Франкфуртска школа. Под Хоркхајмеровим
вођством Франкфуртска школа је започела преусмеравање марксизма у правцу
културе [...] Старим марксистима непријатељ је био капитализам; новим марк-
систима непријатељ је била западна култура. За старе марксисте пут ка власти
био је насилно свргавање режима, као у Паризу 1789. и Санкт Петербургу
1917. За новог марксисту, пут до власти био је ненасилни и захтевао је децени-
је стрпљивог рада (Buchanan, 2001: 78-79). По доласку Национал-
социјалистичке немачке радничке партије на власт, теоретичари окупљени око
Франкфуртске школе напуштају Немачку и селе се, већином, у Сједињене
Америчке Државе. Тамо, уз помоћ разних фондова, шире утицај Института за
друштвена истраживања и додатно развијају своје идеје.
У односу на класични марксизам, који историју друштва гледа кроз бор-
бу класа, теоретичари Франкфуртске школе задржавају уверење да историју
покрећу односи моћи, али уместо класне, предност дају припадности неким
другим групама – дефинисаних нацијом, расом, религијом, полом, сексуалним
опредељењем итд. Дакле, место угњетача (који су према класичном марксис-
тичком учењу буржоазија односно власници средстава за производњу) заузи-
мају припадници већине, док место потлачених (према класичном марксис-
тичком учењу – пролетаријат односно радничка класа) заузимају припадници
мањинских група. С друге стране, у складу са критичком теоријом, коју су
развили теоретичари Франкфуртске школе преиспитује се и критикује сваки
аспект и елеменат друштва, а првенствено оно што тлачитељима (односно ве-
ћини) омогућава да задрже надређену позицију у односу моћи. На „мети“ кри-
тике нашли су се култура, традиција, друштвени поредак... Зато не треба да
чуди што су критичку теорију конзервативци дефинисали као деструктивну
критику главних елемената западне културе, укључујући хришћанство, капи-
тализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијерархију, морал, традицију,
сексуалну суздржаност, оданост, патриотизам, национализам, наследство, ет-
ноцентризам, конвенције и конзервативизам (Raehn, 1997: 2).
При томе теоретичари Франкфуртсе школе, као и следбеници њиховог
учења, показали су висок степен нетолеранције према различитим ставовима.
На први поглед, то може да изгледа чудно јер се левица представља као правак
толеранције, али у стварности су само селективно толерантни када је реч о
стварној различитости (Breshears, 2016: 11). То се најбоље види из концепта
„ослобађајуће толеранције“ коју је дефинисао Херберт Маркузе, а коју је обја-
снио као нетолеранцију према покретима са деснице и толеранцију према по-
кретима са левице (Wolff, Moore, Marcusе: 1965: 109). Дакле, критике које су
Франкфуртска школа и њени настављачи исказивали нису биле истог интензи-
тета према свима.
Политичка коректност
Једно од основних обележја културног марксизма је политичка корект-
ност. Она је толико везана за културни марксизам да многи теоретичари ста-
61
вљају знак једнакости између та два појма. Тако Вилијам С. Линд наводи да је
„политичка коректност“ у ствари културни марксизам (Lind, 2004: 5). Како се
дошло до тог закључка? Према једној од дефиниција, политичка коректност
представља избегавање израза или поступака који могу изгледати као да њима
хоће да се изопште, маргинализују или увреде људи који су социјално угроже-
ни или дискриминисани.1 На Западу, а све више и у другим деловима света, у
јавности се форсира коришћење нoвих речи које треба да замене старе „поли-
тички некоректне“ изразе. Тако на пример у САД је израз „црнац“ постао неп-
рихватљив и њега је заменио назив „Афро-американац“, док се у српском јези-
ку, противно свим правописним правилима, покушавају наметнути женски
облици назива занимања („политиколошкиња“, „психолошкиња“...). Дакле,
попут „новоговора“ у Орвеовој 1984.2 измишља се нови језик који мора да се
користи уколико не желите да вас оптуже за дискриминацију.
„Политички коректан“ значи понашати се у складу са одређеном социо-
политичком идеологијом или гледиштем, посебно са либералним гледиштем
које се бави промовисањем толеранције и избегавањем увреда по питању расе,
класе, пола и сексуалне оријентације.3 Већ из дефиниције овог појма може се
видети да је политичка коректност намењена заштити оних који припадају
групама дефинисаним нацијом, расом, религијом, полом, сексуалним опреде-
љењем, односно управо оних које су прваци Франкфуртске школе дефинисали
као „нове пролетере“ и потлачене. Међутим, главни проблем са политичком
корктношћу је што је она, практично, оружје за борбу против неистомишље-
ника. Политичка коректност је културни марксизам, режим кажњавања несла-
гања и стигматизације друштвене јереси као што је инквизиција казнила вер-
ску јерес. Његов заштитни знак је нетолеранција (Buchanan, 2001: 89-90). То
практично значи да ће се сваки аргумент који не одговара политичком мејн-
стриму прогласити за „политички некоректан“ и, као такав, не само невредан
одговора, него и подложан осуди. За заговорнике политичке коректности оз-
начавање одређених мисли, говора и поступака „политички некоректним“ је
ефикасан начин за цензурисање супротстављених ставова или забрану свега
што сматрају (1) конзервативним и реакционарним - било политички, друш-
твено, морално или религиозно; или (2) неосетљивим или дискриминаторским
према одређеним мањинама којима је загарантована посебна заштита (Breshe-
ars, 2016: 1-2). Иронично, под плаштом борбе за слободу и равноправност про-
тив тоталитаризма, настаје цензура својствена управо тоталитарним режими-
ма. Политичка коректност, практично, подразумева губитак слободе изража-
вања, контролу мисли, инверзију традиционалног друштвеног поретка и, на
крају, тоталитарну државу (Raehn, 1997: 5). То се посебно види тамо где, по
дефиницији, цензуре не би требало да буде – на универзитетима. Тоталитарна
––––––––––––
1
Види The Free Dictionary [Internet]. "political correctness". American Heritage® Dictionary of the
English Language, Fifth Edition, Houghton Mifflin Harcourt Publishing Company, 2011, URL:
https://www.thefreedictionary.com/political+correctness, приступљено: 5.12.2019.
2
Види Orvel, (1968)
3
Види The Free Dictionary [Internet]. "political correctness". American Heritage® Dictionary of the
English Language, Fifth Edition, Houghton Mifflin Harcourt Publishing Company, 2011, URL:
https://www.thefreedictionary.com/political+correctness, приступљено: 5.12.2019.
62
природа политичке коректности може се приметити у кампусима где је она
преузела факултет: елиминисана је слобода говора, штампе, па чак и мисли
(Lind, 2004: 5-6).
Може се рећи да је постала уобичајена појава да професори и научници
трпе санкције и да им се одузимају титуле због резултата до којих су дошли у
својим радовима, а који нису у складу са мејнстрим идеологијом. Тако су но-
беловцу Џејмсу Вотсону, једном од научника који је открио структуру ДНК,
одузете све почасне титуле због изјава да су разлике међу расама условљене
генетиком4. Ричарду Лину је одузета титула професора емеритуса на Универ-
зитету у Алстеру због радова у којима је проучавао разлике између етничких
група.5 Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, је оптужен
за дискриминацију ЛГБТ популације због изношења свог мишљења у листу
„Политика“ и неким научним радовима.6 Професори и научници су „на удару“
уколико изнесу мишљење које није у складу са доминантном идеологијом у
медијима и на друштвеним мрежама7, имају потешкоће да пронађу издавача за
своје књиге а неке књижаре одбијају да продају њихова дела.8 С друге стране,
већи број професора на универзитетима на Западу се декларишу као левичари,
па чак и марксисти, него конзервативци или десничари. То се посебно односи
на друштвене науке.9 Они студентима тумаче стварност из своје перспективе и
упознају их са литературом аутора са којима деле мишљење, док друга дела
занемарују па чак и забрањују. Такође, професори који се не подржавају доми-
нантну идеологију су изложени бројним притисцима од стране левичарских
студентских удружења, који ометају предавања и траже отказе „политички
некоректних предавача“. Све то је навело енглеског аутора Питер Хиченса да,
говорећи о стању у својој земљи, закључи да је политичка коректност најнето-
лерантнији систем мисли који доминира на Британским острвима још од Ре-
формације (Hitchens, 2000: iv).
Посебно је занимљива дискредитација политичких противника лепље-
њем етикета којима се служе поборници политичке коректности. На први по-
глед, напади ad hominem и дискредитација противника као таквог, уместо ње-
гових аргумената, не може се везати за следбенике само једне идеологије и
таквом понашању су склони људи различитих светоназора. Међутим, у случају
културног марксизма би се могло рећи да је то плански и смишљени начин
борбе против неистомишљеника. То се посебно односи на употребу етикета
као што су „фашиста“, „екстремиста“, „екстремни десничар“ и сл. Јер оз-
начавање партије као екстремно десничарске значи индиректно позиционирати
––––––––––––
4
https://www.euronews.com/2019/01/13/nobel-prize-winning-scientist-stripped-of-last-honorary-titles-
over-racist-comments, приступљено: 10.12.2019.
5
https://www.bbc.com/news/uk-northern-ireland-43768132, приступљено: 10.12.2019.
6
http://www.novimagazin.rs/vesti/glic-misa-djurkovic-tekstom-u-politici-diskriminisao-lgbt-
populaciju, приступљено: 10.12.2019.
7
https://www.theguardian.com/us-news/2019/nov/22/indiana-university-bloomington-eric-rasmusen-
racist-sexist-tweets, приступљено: 10.12.2019.
8
https://www.thepostmillennial.com/major-new-zealand-book-store-bans-jordan-petersons-book-in-
shocking-act-of-censorship/, приступљено: 10.12.2019.
9
https://www.campusreform.org/?ID=7678, приступљено: 11.12.2019.
63
је као део проширења фашизма и његових злочина, морално је дисквалифико-
вати и искључити из демократске политичке арене (Mammone, Godin, Jenkins,
2013: 39). Исто важи и за појединце који нису поштеђени ових етикета.
Све ово додатно добија на значају ако се зна да су представници Франк-
фуртске школе значајан део свог рада посветили фашизму, његовом дефини-
сању и критици.10 То је разумљиво с обзиром на њихово искуство са режимом
у Немачкој од 1933. године. Међутим, може се рећи да су они термин фашизам
користили првенствено као средство којим се обрачунавају са политичким
противницима. Дакле, позиционирајући себе на страну антифашизма они су
себи дали за право да сваког са ким се не слажу прогласе за фашисту (односно
следбеника идеологије према којој већина има негативан став) и тиме га дис-
квалификују. То је ишло тако далеко да су сви који су одгојени у традицио-
налној породици или исказују нека верска уверења проглашени фашистима.
Разлог за ово је једноставан. Називајући непријатеља расистом или фашистом,
више не треба да одговарате на његове аргументе. Он мора да брани свој лик.
На суду, оптужени је невин док се не докаже да је крив. Али ако је оптужен за
расизам, хомофобију или сексизам, данас постоји претпоставка кривице. Не-
виност мора бити доказана од стране оптуженог изван сваке разумне сумње
(Buchanan, 2001: 90). Занимљиво је да „фашистичка етикета“, ипак, није краци-
ја Франкфуртске школе. Овакав начин борбе настао је у СССР-у 1943. године.
У једној од препорука својим члановима московског Централног комитета се
наводи: Чланови и фронталне организације морају стално срамотити, дискре-
дитовати и деградирати наше критичаре. Кад опструкционисти постану пре-
више иритантни, означите их као фашисте или нацисте или антисемите... Асо-
цијација ће, после довољно понављања, у јавности постати „чињеница“ (Goo-
de, 1999: 10).
Поред оптужбе за фашизам, неки од представника Франкфуртке школе
отишли су корак даље па су све своје противнике проглашавили болесним. На
пример, према Адорну, само ментално здрава особа је „истински либерал“ -
жестоко независна, толерантна (осим, наравно, према традиционалистима) и
посвећена егалитаризму и „социјалној правди“ (како је то дефинисала ради-
кална левица) (Breshears, 2016: 35). Он је у једној од најзначајнијих књига која
се веже за Франкфуртску школу, Аутортатна личност11, представио Ф-скалу,
односно тест личности, на основу које је, наводно, могуће утврдити склоност
појединца ка ауторитарном понашању. Сам назив Ф-скала није била само
скраћеница за „фашистичку скалу“, како се то обично представља, него и ин-
синуација на Ф дијагнозе, односно скуп дијагноза које у психијатрији описују
девијацију духа и свести. Како је приметио Бјукенен, од 1960-их, брендирање
противника као мрзитеља или ментално болесних најефикасније је оружје у
арсеналу левице (Buchanan, 2001: 82). Иза тога, наравно, не стоји никаква уте-
мељена стручна медицинска анализа, а разлог може да се дефинише речима
психолога Томаса Саса: Ако желите да омаловажите шта особа ради... назови-
те је ментално болесном (Sykes, 1992: 54).
––––––––––––
10
Види: Reich, (1933) и Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson, Sanford, (1950)
11
Види Adorno, Frenkel-Brunswik, Levinson, Sanford, (1950)
64
Породица
Друга специфичност културног марксизма је изразито негативан однос
према традиционалној, нуклеарној породици. Овакав став потиче из класичног
марксизма, односно Енгелсових размишљања о породици. Основни поли-
тичко-теоријски циљ који он има на уму, модерним речником бисмо могли да
формулишемо као деконструкцију, или деструкцију идеје о универзалности
моногамне породице [...] Енгелс такође настоји да дезавуише моногамни брак
на сваки могући начин, посебно нападајући романтичарске и хришћанске идеје
о браку као светој заједници испуњеној љубављу, одговорношћу, верношћу,
пожртвовањем, узношењем жене на пиједестал итд (Ђурковић, 2018: 17). На-
равно, овакав став се заснива на марксистичком погледу на свет као вечној
борби потлачених и тлачитеља. Однос мужа и жене у моногамној породици
дефинише се као први класни однос у коме је мушкарац буржуј, а жена под-
јармљени пролетер. Стога је у марксизму било потпуно логично да се класни
рат, који је подстицан унутар појединачних држава и нација, пренесе и на про-
стор породице, то јест да се наводни породични пролетери подстакну на побу-
ну и класни рат против својих буржоаских подјармљивача: мужева (Ђурковић,
2018: 18). Културни марксисти прихватају такав став, али се не заустављају на
њему. Према њиховом учењу породица није само место „класног рата“ него,
на неки начин, извор зла, односно место одакле потиче неправда и неједнакост
у друштву. За Вилхелма Рајха, породица је ауторитарна држава у малом (Re-
ich, 1993: 30). Тамо где марксизам напада породицу на економским основама
као „буржоаску институцију“, Рајх је осудио традиционални „патријархални
брак и патријархалну породицу“ као дом буржоаске сексуалне репресије и ipso
facto ауторитаризма, који води ка фашизму (Bolton, 2018: 277-278). Он тради-
ционалну породицу види као извор одакле потиче ауторитаризам и као такву,
оруђе којим се „тлачитељи“ одржавају свој положај. Рајх то описује на следећи
начин: Пошто се ауторитарно друштво репродукује у индивидуалним структу-
рама маса уз помоћ ауторитарне породице, следи да политичка реакција мора
ауторитарну породицу посматрати и бранити као основу „државе, културе и
цивилизације” (Reich, 1993: 104). Дакле, с обзиром да је традиционална поро-
дица само средство којим се ауторитаризам одржава, логичан закључак је да је
треба уништити како би се „пролетери“ ослободили. Као могуће решење Рајх
види урушавање фигуре оца у породици и повратак матријархалном моделу
који је заснован на природном закону, за разлику од патријархалне организа-
ције која је заснована на подели класа (Reich, 1993: 146). До сличног закључка
долази и Адорно који, по већ објашњеном моделу преписивања „медицинских
дијагноза“, децу одраслу у партијархалним, традиционалним породицама про-
глашава за болесну. Он је тврдио да је плодно тло за "ауторитарни синдром"
патријархална породица на челу са "строгим и далеким" оцем. У таквим сце-
наријима, тврдио је он, деца потискују своје урођено непријатељство док пос-
тају пасивна/агресивна, што ствара озбиљне менталне поремећаје попут садо-
мазохизма. Насупрот томе, породице ментално здраве деце биле су више мат-
65
ријархалне, мање конвенционалне [...] У таквим породицама [...] мајка је била
снажна и независна и очигледно [...] доминантна (Breshears, 2016: 36). У скла-
ду са тим на Западу је објављен својеврсни рат мушкарцима.12 Уведен је тер-
мин токсична мушкост (Toxic masculinity) који се свакодневно употребљава
како у „стручној“, тако и у широј јавности. Њиме се наводно означавају „нега-
тивне особине“ мушкараца, а у ствари представља све њихове традиционалне
карактеристике. Поред тога, Америчко удружење психолога представило је
нове смернице за терапеуте који раде са дечацима и мушкарцима, упозоравају-
ћи да су екстремни облици неких „традиционалних“ мушких особина повезани
са агресијом, мизогинијом и негативним здравственим исходима.13 Ради се
заправо о покушају да се потпуно промени став и понашање какво се до сада
од мушкарца очекивало. То је заправо напад на мушкост и стварање мушкара-
ца који ће бити што је могуће мање мужевни. Тај напад се спроводи на више
„фронтова“: од озбиљне пропаганде кроз масовне медије у којима се сви муш-
карци представљају као насилници (наводећи екстремне примере који се поис-
товећују са целим мушким родом) до неких, само на први поглед, баналних
као што су законско регулисање удварања на основу којег сваки удварач може
да буде оптужен за сексуално узнемиравање, и захтева да мушкарци седе ску-
пљених ногу14 или да дечаци у школама носе женску одећу или мокре седећи
као девојчице.15 Дакле, циљ је уклонити све мушке особине и начине понаша-
ња. С друге стране, пред жене се поставља идеал јаке, пословне и самосталне
жене којој је каријера на првом месту, а породица небитна. Док се агресивност
и спремност на ризик (што је кључ успеха у сваком пословању) код мушкараца
представљају као негативне особине и „токсична мушкост“, од модерне жене
се управо те особине захтевају.
Такође, један од видова напада на традиционалну породицу је креација
бројних „дечјих права“ као средства заштите од родитеља, а првенствено оца
као „буржуја“ односно „тлачитеља“ у односу на жену и децу који представља-
ју „потлачени пролетеријат“. Деца се у школама уче да пријављују родитеље
уколико сматрају да нешто није у реду. То неодољиво подсећа на Орвелову
1984. где су деца била најбољи доушници и где су родитељи морали да пазе
шта говоре пред њима како не би били пријављени.16 Такође, доносе се закони
против физичког кажњавања деце, на основу којих и најблажи облик казне за
непослушно дете може да резултује санкцијама које иду и до одузимања дете-
та.17 Практично се родитељима одузима било каква васпитна улога, а на сцену
––––––––––––
12
https://www.spectator.co.uk/2019/01/the-unending-war-against-masculinity-and-men/, приступље-
но: 15.12.2019.
13
https://www.theatlantic.com/health/archive/2019/02/toxic-masculinity-history/583411/, приступље-
но: 15.12.2019.
14
https://nypost.com/2019/07/19/manspreading-chair-wins-award-for-forcing-dudes-legs-together/,
приступљено: 15.12.2019.
15
https://www.euronews.com/2013/03/08/has-swedish-feminism-gone-too-far, приступљено:
15.12.2019.
16
Види Orvel, (1968)
17
http://www.politika.rs/scc/clanak/313834/Kako-da-odbranim-svoju-porodicu, приступљено:
15.12.2019.
66
ступају центри за социјални рад и бројне невладине организације које се „боре
за права детета“ и постају задужени за васпитање.18 Овај тренд је, од земље до
земље, присутан у мањој или већој мери. У Србији и источноевропским зема-
љама он је још у повоју. С друге стране, у већини западних земаља „права де-
тета“ су попримила неслућене размере. Тако су на пример службеницима нор-
вешке Службе за заштиту деце (Barnevernet) дата овлашћења да на основу
слободне процене одузимају децу родитељима. Захваљујући томе они су оду-
зимали децу зато што су сматрали да их родитељи „индоктринишу“ хришћанс-
твом19 или зато што је мајка ћерки купила јефтине медењаке, па су на основу
тога проценили да нема довољно новца да се брине о детету.20
Поред тога, сексуализација деце је још један од облика напада на тради-
ционалну породицу. Још је Ђерђ Лукач, као комесар за културу у Бела Куно-
вом режиму, покренуо радикални програм сексуалног образовања у мађарским
школама. Деца су подучавана о слободној љубави, сексуалном односу, ар-
хаичној природи породичних кодекса средње класе, о застарелости моногамије
и о неважности религије, која човеку ускраћује свако задовољство. Жене су,
такође, позване да се побуне против тадашњих сексуалних обичаја (Buchanan,
2001: 75). Теоретичари Франкфуртске школе су само додатно разрадили и об-
разложили неопходност сексуализације деце. Тако је Рајх сматрао да сузбија-
ње природне сексуалности деце и адолесцената служи обликовању људске
структуре на такав начин да масе људи постану вољне присталице и репродук-
тори механичке ауторитарне цивилизације (Reich, 1993: 322). Он додаје да
морална инхибиција дечије природне сексуалности, чија је последња фаза оз-
биљно нарушавање дечије гениталне сексуалности, чини дете плашљивим,
стидљивим, плашљивим од ауторитета, послушним, „добрим“ и „питомим“ у
ауторитарном смислу речи (Reich, 1993: 30). Логично решење, према Рајху, је
деловати у супротном смеру – сексуализовати децу од најраније доби, како би
се „ослободили“ и не би постали аутократе. Јер, према његовим речима, меха-
низам који чини масе људи неспособним за ослобађање је социјално сузбијање
гениталне сексуалности код мале деце, адолесцената и одраслих. Ово друш-
твено сузбијање није део природног поретка ствари. Оно се развио као део
патријархата и стога га је могуће елиминисати, фундаментално говорећи (Re-
ich, 1993: 218). Данас, Светска здравствена организација препоручује да сексу-
ално образовање детета почне од рођења и да не треба чекати одређену старо-
сну границу када дете треба да учи о сексуалним односима.21 Док се у Србији
предлаже се да сексуално образовање у оквиру којег се подстрекују и хомосек-
суални односи, уводи у вртиће за децу стару само три године22, у Великој Бри-
––––––––––––
18
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srpska-deca-u-paukovoj-mrezi.html?alphabet=l
19
https://www1.cbn.com/cbnnews/world/2019/july/norwegian-nightmare-barnevernet-preys-on-
children-and-parents-nbsp. приступљено: 15.12.2019.
20
https://www.bbc.co.uk/news/resources/idt-sh/norways_hidden_scandal, приступљено: 15.12.2019.
21
http://www.euro.who.int/en/media-centre/sections/press-releases/2010/10/new-european-guidelines-
on-sexuality-education-experts-say-sexuality-education-should-start-from-birth, приступљено:
18.12.2019.
22
https://www.detinjarije.com/seksualno-obrazovanje-za-trogodisnjake-u-srpskim-vrticima/, приступ-
љено: 18.12.2019.
67
танији и Португалији овај предмет почињу да уче деца у четвртој години.23 За
то време у Норвешкој се праве цртани филмови на тему полних органа и секса
за децу најмлађег узраста, док им се у школама показују експлицитне фото-
графије полних органа, па чак и живи модел.24 Истовремено постоји тежња да
се спречи било какав утицај родитеља. Тако је, после тужбе брачног пара из
Швајцарске који није желео да њихова седмогодишња кћер похађа часове сек-
суалног образовања, Европски суд за људска права донео одлуку да деца мора-
ју учествовати у образовању, чак и ако се то родитељима не допада.25
Борба против традиционалне породице огледа се и у промоцији хомосе-
ксуалних бракова. Тражи се изједначавање истополних заједница са класичном
породицом, стицање свих породичних права за њих, укључујући и могућност
усвајања деце и сурогат материнства као начина да стекну потомство
(Ђурковић, 2018: 16). Међутим, када се једном постигну одређени помаци на
том путу, захтеви се повећавају. Прокламовани циљ је универзализација так-
вих пракси, односно кретање ка друштву у коме ће сви грађани практиковати
нестабилне, динамичне, флексибилне полне и родне идентитете. Традицио-
нална породица, дефинисана као брак жене и мушкарца, разумљиво представ-
ља највећу препреку у реализацији таквих настојања (Ђурковић, 2018: 16).
Промоција хомосексуалности се врши на разне начине: од сексуалног образо-
вања, геј парада до поп културе. Тако је 2018. године постављен рекорд, када
је у питању број улога хомосексуалаца и транссексуалаца у филмовима и сери-
јама које су приказиване на телевизијама у САД.26
Хришћнство
Антирелигијски став је чврсто везан за марксистичко учење. Познати су
Марксови ставови о религији. Исто мишљење деле и марксистички теоре-
тичари касније. С обзиром да углавном делују у земљама у којима је хришћан-
ство доминантна религија, своју критику првенствено усмеравају на ту страну.
Грамши је у својим Затворским свескама указао на чињеницу да је комплетан
западни свет натопљен по дубини са два миленијума хришћанства. Дакле да су
све друштвене институције, појаве и пре свега општа културна и вредносна
атмосфера тада били фундирани и обојени хришћанском религијом (Ђурковић,
2018: 13). Он је такође закључио да све док радници имају хришћанску душу,
они неће одговарати на револуционарне апеле (Raehn, 1997: 2). Исте ставове
заступају и представници Франкфуртске школе и ту се види континуитет мар-
ксистичког односа према религији. Дакле, преузима се Марксов став да је ре-
––––––––––––
23
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3342839/da-li-je-seksualnom-obrazovanju-mesto-
u-skoli.html, приступљено: 18.12.2019.
24
https://www.srbijadanas.com/zena/porodica/hteli-ste-lekcije-o-sksu-evo-vam-roditelji-sta-kazete-na-
ovakav-cas-seksualnog-obrazovanja-video-2016-11-29, приступљено: 18.12.2019.
25
https://www.sueddeutsche.de/bildung/schule-pflichtfach-sexualkunde-1.3831180, приступљено:
18.12.2019.
26
https://www.theverge.com/2018/10/26/18028908/glaad-report-television-tv-2018-lgbtq-diversity-
gay-bisexual-trans-media-representation, приступљено: 20.12.2019.
68
лигија опијум за народ, односно средство којим буржоазија одржава свој пов-
лашћени положај, с тим што сада постоји додатни разлог за критику хришћан-
ства. Оно је, наиме, доминантна религија у Европи и САД и као таква спада у
„већину“ која је опресивна према „мањинама“ којима је, стога, потребна заш-
тита. Хоркхајмер сматра да је хришћанство изгубило функцију изражавања
идеала до те мере да је постало ортак државе (Horkheimer, 2002: 129). Он дода-
је да је хришћанство одавно препознало задатак породице да одгаја мушкарце
да живе под ауторитетом у друштву (Horkheimer, 2002: 99). Дакле, док је
хришћанство средство којим владајућа класа одржава свој повлашћени поло-
жај, црква је њен саучесник који залагањем за очување традиционалне поро-
дице ствара масе људи које се повинују ауторитарном систему.
Глобализам
Један од битних аспеката културног марксизма који примећују теоре-
тичари који су изучавали ову тему је глобализам. Циљ је да се рушењем наци-
је, националног идентитета, граница и државе дође до глобалног друштва. Ка-
ко би се то остварило неопходно је створити глобални melting pot, како
„грађане света“ не би „делиле“ различите традиције, историје, обичаји, мента-
литети и све оно што их чини посебним у односу на друге. У складу с тим,
Фром је дефинисао „истинског револуционара“ као индивидуалисту који се
„еманциповао“ од оданости породичном наслеђу, својој националној држави,
раси, својој странци и религији (Breshears, 2016: 50). Данас имамо примере да
се сваки облик национализма и традиционализма проглашава за фашизам.
Свака веза са традицијом проглашава се за ретроградност, а сваки облик љуба-
ви према сопственој нацији и народу за екстремизам. Истовремено, Шведски
одбор за образовање предлаже да се из школа потпуно избаци историја старија
од 18. века и да се ученици концентришу на Холокауст, Хитлера и Други свет-
ски рат, те да се више времена у образовању посвети питањима полова, кли-
матским променама и миграцији.27
Ипак, круцијалан резултат глобализације је то што би уз глобално друш-
тво дошло до стварања јединственог глобалног тржишта, које првенствено
одговара мултинационалним компанијама. Управо ту долазимо до одговора
зашто разни мултинационални фондови, велике корпорације и организације
подржавају и промовишу културно марксистичко учење. Освалд Шпенглер је
писао да „не постоји пролетерски, чак ни комунистички покрет, који није ра-
дио у интересу новца“. Франкфуртска школа и културни марксизам као њен
производ потврђују ту констатацију.
Када су теоретичари Франкфуртске школе напустили Немачку и дошли
у САД 1933. године, основали су тзв. Универзитет у егзилу, који је радио у
склопу Нове школе за друштвна истраживања. Универзитет у егзилу су, из-
––––––––––––
27
https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:821864-SVEDjANI-IZBACUJU-IZ-SKOLA-
ISTORIJU-PRE-18-VEKA-Deca-ce-uciti-samo-o-Holokaustu-Hitleru-i-Drugom-svetskom-ratu, прис-
тупљено: 25.12.2019.
69
међу осталог, финарсирали милионер Хирам Хали, један од власника нафтне
компаније Галф Оил и Рокефелерова фондација (Bolton, 2018: 278). Занимљиво
је да је Џорџ Сорош 1980. године награђен почасним докторатом Нове школе
(Bolton, 2018: 279). Такође, конференције социјалних истраживања Нове шко-
ле за друштвена истраживања, које су покренуте 1988. године, финансирају
Отворено друштво, Рокефелерова фондација итд, уз институционалну сарадњу
Института за отворено друштво, Азијског друштва и др (Bolton, 2018: 279).
Финансирање левице од стране фондација и појединаца чије се богатство
процењује у милијардама долара, на први поглед може да изгледа нелогично.
Међутим, ако знамо да се та левица залаже за брисање граница, националног
идентитета и припадности, као и долазак великог броја миграната који пред-
стављају јефтину радну снагу, ствари постају јасније. Важно је напоменути да
кад одвојеност и неукорењеност омогућавају несметано кретање радне снаге,
људи постају економске јединице као део глобалног производног процеса.
Када левица напада сва ограничења имиграције као „расизам“, „ксенофобију“
и „фашизам“, њени заговорници раде управо оно што међународни капитали-
зам жели [...] Стога није случајно да овај обрнути облик „левице“ финансирају
Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, Национална задужбина за
демократију, Рокефелерова фондација, Movements.org и стотине других НВО-а
и фондација (Bolton, 2018: 273). На први поглед може изгледати чудно што
такви фондови финансирају, наизглед, покрете, пројекте и организације које
немају ништа заједничко. На пример, Сорошева Фондација за отворено друш-
тво финансира организације за помоћ мигрантима, за легализацију марихуане,
за права сексуалних мањина, „Окупирајмо Вол стрит“ итд. Али, како то при-
мећује америчко-израелска ауторка Каролин Глик, чињеница је да пројекти
подржани од Сороша имају основне заједничке особине… Сви они раде на
слабљењу способности националних и локалних власти западних демократија
да подржавају законе и вредности својих нација и заједница... Другим речима,
њихов циљ је да поткопавају западне демократије и онемогуће владама да
одржавају ред или да друштва задрже свој јединствени идентитет и вреднос-
ти.28 Све ово је у складу са културно марксистичким погледом на државу и
нацију, које према том учењу представљају средства којима „буржазија“ одр-
жава свој повлашћени положај.
Закључак
Културни марксизам представља нешто измењену и надограђену верзију
класичног марксизма. Иако теоретичари леве провенијенције тврде да је посто-
јање плана за инфилтрацију у институције и преузимање власти „изнутра“
ништа више до теорија завере, неоспорно је да бројне идеје које су припадни-
ци Франкфуртске школе промовисали од 30-их година прошлог века, данас
општеприхваћене. Од политичке коректности која је достигла неслућене раз-
––––––––––––
28
https://www.jpost.com/Opinion/Our-World-Soross-campaign-of-global-chaos-464770, приступље-
но: 27.12.2019.
70
мере, преко урушавања традиционалне, нуклеарне породице, напада на цркву
и религију, поткопавања нација и државног суверенитета - свугде може да се
види утицај учења поменутих теоретичара.
Културне институције и образовање су, може се слободно рећи, већином
преузете од стране елемената који следе идеје Франкфуртске школе. Поп кул-
тура такође. Већина познатих личности је на председничким изборима у САД
2016. године подржала Хилари Клинтон29, коју су Трампове присталице често
оптуживале да је представник културног марксизма. Слична је ситуација и у
Европи. Јавне личности, уметници, глумци, певачи итд. када се политички
активирају, углавном подржавају кандидате и партије који заступају мејнстрим
идеологију.
Када говоримо о конкретним политичким снагама, може се рећи да је
левица потпуно преузела шездесетосмашку идеологију и идеје Франкфуртске
школе. Данашњи левичари су потпуно занемарили права радничке класе и
фокусирају се само на права мањина, заштиту животне средине и сл. Изузетак
су само маргиналне групе које су остале верне класичном марксизму, али оне
нису релевантни актери у политичкој утакмици. На истом становишту стоји и
тзв. центар на политичком спектру. С друге стране, једини отпор културном
марксизму данас се види у десним, популистичким покретима. Они, послед-
њих неколико година, остварују све боље изборне резултате. Од резултата
политичке борбе између ових актера, зависи и опстанак система каквог данас
знамо.
Такође, треба истаћи да се систем вредности који је доминантан данас на
Западу значајно разликује од онога у другим деловима света. Уколико САД
изгубе позицију најмоћније светске силе, а на њено место закораче неки други
геополитички актери, може се очекивати да дође и до промене система вред-
ности и доминантне идеологије.
1. Adorno, T, W, Frenkel-Brunswik, Else, Levinson, Daniel J, Sanford, Nevitt (1950), The
Authoritarian Personality, Harper & Brothers, New York
2. Bolton, K, R, (2018), Cultural Marxism: Origins, Development and Significance, The
Journal of Social, Political, and Economic Studies, Washington, DC
3. Breshears, Jefrey, D, (2016), The Origins of Cultural Marxism and Political Correctness,
The Areopagus, Atlanta, http://www.theareopagus.org/blog/wp-
content/uploads/2017/04/Origins-of-Cultural-Marxism-2-Article-Revised.pdf (pristuplje-
no: 19.11.2019.)
4. Buchanan, Patrick (2001), The Death of the West, St. Martin's Press, New York
5. Goode, Stephen, (1999) “Radical Leftovers”, Insight on the News,
https://www.questia.com/read/1G1-57800502/radical-leftovers, (pristupljeno:
21.10.2019.)
6. Hitchens, Peter, (2000), The Abolition of Britain, Quartet Books Limited, London
––––––––––––
29
https://www.forbes.com/sites/natalierobehmed/2016/11/10/celebrity-endorsements-did-not-help-
hillary-clinton-win-the-election/#33666d3b5d47, приступљено: 28.12.2019.
71
7. Horkheimer, Max, (2002), Critical Theory: Selected Essays, The Continuum Publishing
Company, New York
8. Jamin, Jérôme, (2018), Cultural Marxism: A survey, Religion Compass, 12:e12258,
https://doi.org/10.1111/rec3.12258, (pristupljeno: 12.12.2019.)
9. Lind, William, S, (2004), “Political Correctness:” A Short History of an Ideology, Free
Congress Foundation, (2004), Washington D.C.
10. Mammone, A, Godin, E, Jenkins, B, (2013), Varieties of right-wing extremism in Euro-
pe, Routledge, Abingdon
11. Orvel, Džordž, (1968), 1984, Jugoslavija, Beograd, 1968.
12. Raehn, Raymond, V, (1997), The Historical Roots of “Political Correctness”, Free Con-
gress Foundation, Washington D.C.
13. Reich, Wilhelm, (1993), The Mass Psychology of Fascism, The Noonday Press Farrar,
Straus and Giroux, New York
14. Sykes, Charles J, (1992), A Nation of Victims: The Decay of the American Character, St.
Martin’s Press, New York
15. Tanner, Mirrlees, (2018), The Alt-Right’s Discourse of “Cultural Marxism”: A Political
Instrument of Intersectional Hate, Atlantis Journal, Halifax, Issue 39.1, p. 49-69
16. Wolff, Robert, Paul, Moore, Barrington, Jr, Marcuse, Herbert, (1965), A critique of pure
tolerance, Beacon Press, Boston
17. Đurković, Miša, (2018), Komunističke osnove savremenog razaranja porodice, Kultura
polisa, br. 37, str. 11-26
CULTURAL MARXISM - CONSPIRACY THEORY OR DOMINANT

IDEOLOGY OF TODAY
Summary: This paper deals with the concept of Cultural Marxism. The term itself is
controversial, given that there is no consensus whether it is a system of ideas and beliefs that
is dominant today or whether it is a conspiracy theory promoted by conservative authors. The
Frankfurt School theorists, especially after moving to the United States, defined certain ideas
that had a great influence on the Left from 1968 to the present. Across Europe and the United
States there are numerous examples of legal solutions that can be linked to these teachings.
In this paper, special attention is focused on the attitudes of political correctness, family,
Christianity and globalism. While these ideas have been present in Western countries in
recent decades, they are increasingly present in Serbia as well.
Key words: Cultural Marxism, Frankfurt School, Left, Political Correctness, Family,
Christianity, Globalism
72
БОЈАН КОВАЧЕВИЋ∗ УДК 316.334.3:94(4)
Факултет политичких наука Прегледни рад
Одобрен: 22.02.2020
Страна: 73-92
ПРОБЛЕМ ИЗГРАДЊЕ ПОРЕТКА СЛОЖЕНИХ

ПОЛИТИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА У УПОРЕДНОМ СВЕТЛУ
НАСТАНКА АМЕРИЧКЕ, НЕМАЧКЕ И
ШВАЈЦАРСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
Сажетак: Како федералне нације решавају задатак помирења друштвених,

економских, језичких и културних различитости својих саставних јединица? Да ли је
зарад очувања сложеног поретка нужно деполитизовати различитости и преместити их
у приватну сферу? У којој мери идеје и визије утичу на процес изградње федералних
нација? Какву улогу игра спољашња претња, стварна или измишљена? Која је права
стратегија изградње сложеног поретка између партнера неједнаке политичке, војне и
економске снаге? Ово су питања на које у чланку тражимо одговор у светлу упоредног
искуства изградње америчког, немачког и швајцарског федералног поретка.
Кључне речи: федерализам, нација, поредак, САД, Швајцарска, Немачка
Увод – Француска револуција, федерализам и проблем изградње

поретка
Европљани данас живе у времену системске кризе. Њене праве размере
показало је поновно отварање питање “Зашто смо заједно?” у оквиру држава
чланица Европске уније. Иза леђа равнодушних грађана процес европских
интеграција подрио је друштвене уговоре који су на окупу држали њихове
националне заједнице (Kovačević 2017, 101-161). Ескалацију кризе јавних ду-
гова 2009. године пратило је нагло јачање сецесионистичких покрета у Ката-
лонији, северу Италије и Шкотској (Kovačević 2014). Становнике Каталоније
од Шпанаца као и становнике региона Венето од Италијана одваја другачији
поглед на свет, обликован историјом, културом, обичајима, цивилизацијским
достигнућима, степеном индустријског развоја. Зашто би се Каталонци и Ве-
нецијанци и даље покоравали одлукама централних власти које више нису у
стању да граде путеве, спречавају неограничени прилив миграната, професо-
рима у школама гарантују добре плате и свим грађанима обезбеђују квалитет-
но бесплатно лечење. Можда би им заиста било боље уколико њихови региони
––––––––––––
∗
kovacevic.bojan.bg@gmail.com
Бојан Ковачевић, Проблем изградње поретка сложених политичких заједница у ...
постану независне државе? Истовремено, велик број грађана окупљених на
трговима европских престоница, Атине, Мадрида, Рима, Париза, отпочели су
протесте због укидања темељних претпоставки државе благостања која је до
недавно успевала да задржи на окупу њихове колективне и индивидуалне раз-
личитости. Мирни протести на којима грађани, у околностима примене риго-
розних мера штедње, заједно са водећим мислиоцима политике и друштва рас-
прављају о ишчезлим претпоставкама заједничког живљења ушли су у нову
фазу у зиму 2018/19 године. На улицама Париза појавили су се љути људи
обучени у жуте прслуке који у дивљачком бесу разбијају излоге и пале ауто-
мобиле на улицама француске престонице (Halimi 2019). Жути прслуци насли-
кали су Французима највећу опасност која вреба са рушевина досадашњих
националних темеља политичког заједништва, опасност пада у понор природ-
ног стања. Темељи политичког заједништва урушени у оквиру држава чланица
нису пренети на наднационални ниво. Процес европских интеграција који је
свим својим учесницима дуго времена доносио корист није происходио успос-
тављањем новог европског друштвеног уговора који би заменио оне старе,
националне. Криза је оголила потпуно одсуство солидарности међу европским
народима. Спремности да се зарад општег добра жртвује партикуларни инте-
рес више нема ни у оквиру појединачних држава чланица. Солидарности нема
ни код добитника процеса интеграције ни код њених губитника. У Европи
више нико није спреман да одустане од својих пролазних жеља, амбиција, ци-
љева зарад трајног добра заједнице.
Тиме је пред теоретичаре и политичке делатнике постављена стара ди-
лема од које су и једни и други бежали у деценијама материјалног благостања
у Европи - дилема изградње политичког јединства из несагледивих раз-
личитости друштвених група. Наиме, главни актери процеса европских инте-
грација и недаровити научници који су њихове успехе описивали поверовали
су да стварају нешто што никада раније није постојало и што ће на крају обес-
мислити све класичне проблеме политичке мисли. Сличну веру имали су и
остали револуционари у историји, вођи Француске револуције, руски бољше-
вици и Мусолинијеви фашисти. Криза је, међутим, расветлила баналност уве-
рења да ће се функционалистичка логика преливања која објашњава стварање
царинске уније, заједничког тржишта и монетарне уније једноставно потврди-
ти и на проблему стварања европске нације. У овом чланку полазимо од стано-
вишта да нема ничег суштински новог у науци о политици. Ради се увек о ис-
тим старим проблемима који се у различитим епохама прерушавају у нове
одоре. Због тога се насупрот европским револуционарима и њиховим научним
следбеницима окрећемо прошлости. Искуство стварања француске, америчке и
швајцарске нације стављамо у упоредни контекст. Циљ нам је састављање
огледала које ће истраживачима политике увеличати изазове данашњег европ-
ског федералног поретка у настајању и показати неке од смерница за његово
одржање. Враћамо се модерном историјском искуству разрешења старог проб-
лема изградње јединства из различитости.
Човек не може изабрати оца или мајку, општину, град, провинцију, зем-
љу у којој ће се родити, историју своје домовине, религију, обичаје својих пре-
дака или матерњи језик. Припадност породици, граду, провинцији, држави,
74
конфесионалној, културној или језичкој групи није ствар слободног избора већ
питање корена и прошлости. Ове различите али међусобно испреплетене заје-
днице играју конститутивну улогу у обликовању наших погледа на свет, инте-
реса, веровања, амбиција, ставова или страхова. Питање које постављамо јесте
шта чини интегративно начело које ове разнолике колективе сједињује у је-
динствено политичко тело.
У свету националних држава одговор је дала Француска револуција.
Идеја да је сваки човек рођен слободан и једнак са осталима убедила је Фран-
цузе да превазиђу постојеће територијалне, класне и језичке различитости и да
утемеље своје политичко јединство на филозофским начелима које је тадашња
епоха изнедрила на позорницу историје. Хомогенизовани уверењем да свака
власт своје порекло мора имати у народу, француски револуционари избриса-
ли су претходне друштвене везе које су почивале на привилегији рођења. Када
је ураган Револуције завршио свој посао заједничка прошлост, обичаји и тра-
диција више нису представљали нити довољно чврсте да одрже јединство на-
рода. Стабилност поретка апсолутистичке монархије заувек је изгубљена.
Очување политичког јединства почиње да зависи од свакодневне дораслости
грађана задатку колективног организовања културног, економског и поли-
тичког живота друштва (Renan 1996).
Након Револуције историја никада није престајала да тестира способност
народа да себе изнова ствара и потврђује као нацију. У поређењу са предвид-
љивошћу и сигурношћу коју је својим поданицима пружала апсолутистичка
монархија, стални идеолошки сукоби око услова прихватања колективно оба-
везујућих одлука могу изгледати као непрекидни прерушени грађански рат
(Козелек 1997). У времену, пак, у којем су филозофи имали моћ да преокрену
ток историје а грађани поверовали да политика може не само да промени
друштво већ и да морално усаврши људску природу, идеје су имале више ути-
цаја на мишљење и деловање појединаца него конкретно историјско искуство.
Французи су поверовали Русоовом филозофском увиду према којем се човек
може покоравати само оним законима које је сам донео (Ruso 1993). Монарх је
трајно ослобођен одговорности да штити безбедност, власништво и живот
својих поданика. На месту његове суверене одлуке у спору о правичном и доб-
ром угњездила се непредвидљива, емаципаторска волонтé генерал. Општој
вољи препуштено је уређивање свих кључних сегмената колективног живота.
Отиснувши се у политичку авантуру доношења општих норми Французи су
постали свесни свог политичког постојања и преображени су у нацију.
Француска нација настала је захваљујући смелости самосвесних грађана
да од историје, друштва и политике затраже више од онога што им је пружао
Ancien Régime, да затраже остварење универзалне идеје слободе. Истовремено,
пак, француска нација рођена је у одређеним границама већ постојеће центра-
лизоване државе. Наиме, у деценијама које су Револуцији претходиле, устано-
ве старог света - скупштине провинција, диети сталежа, локални магистрати,
регионална административна тела и судови – биле су лишене свог изворног
смисла и испражњене од историјског садржаја (Tokvil 1994). Избрисана је ау-
тономија територијалних и функционалних заједница, градова, провинција,
75
општина, сталежа. Много пре него што је опат Сјејес (Sieyès) обзнанио свету
да уставотворна власт нације, поувоир цонституант, не може бити ограничена
(Sieyès 1989), неспутана воља чланова Краљевог савета уређивала је све
кључне сфере заједничког живљења. Деценијама раније него што ће Робеспјер
са својим следбеницима преузети све управљачке задатке, Краљев савет већ је
играо улогу врховне судске, законодавне и извршне власти. Другим речима, у
тренутку када је нација на престолу заузимала место краља и његовог Савета
сви претходни међустепени власти између државе и појединца већ су били
ишчезли.
Управо је одсуство таквог централизованог државног апарата оно што
проблем изградње поретка у федералној држави чини суштински различитим у
односу на француско искуство. Док је француска држава претходила рођењу
француске нације, федералне нације настајале су паралелно са својим држава-
ма. То је основни разлог због ког питање изградње јединства из различитости у
процесу настанка сложених политичких заједница није могло добити одговор
сличан ономе који су дали француски револуционари. Ни једна филозофска
идеја није довољно заводљива да убеди народе претходно суверених држава да
се потпуно одрекну свог колективног идентитета. Сељаци, грађани, племићи
старог режима у Француској равнодушно су посматрали како Краљев савет
одузима надлежности њихових локалних заједница (Tokvil 1994, 53-144). За
разлику од њих припадници сложених нација не могу никада избрисати из
колективног памћења искуство крвавих ратова вођених за слободу својих ста-
рих домовина. Они ће се, такође, тешко одрећи ефикасних управљачких струк-
трура својих претходних држава које су им вековима пружале поредак и бла-
гостање (Ziblatt 2006). Тако изгледи на успех Ренановог плéбисците de tous les
jours, који изгледају неизвесно када се питање “Зашто смо заједно?” односи
само на појединце, постају још мање предвидљиви када се у потрагу за одго-
вором појединцима придруже и њихове заједнице.
Па ипак, неке федералне нације успеле су да преживе све до данашњих
дана. Како су у томе успеле? Како су решиле задатак трајног помирења гео-
графских, политичких, друштвених, економских, језичких и културних раз-
личитости својих саставних јединица? Да ли је зарад очувања поретка нужно
деполитизовати различитости и преместити их у приватну сферу? У којој мери
идеје и визије утичу на процес изградње федералних нација? Какву улогу игра
спољашња претња, стварна или измишљена? На који начин национално једин-
ство може бити остварено у одсуству великих уједињујућих политичких
начела? Која је права стратегија изградње сложеног поретка између партнера
неједнаке политичке, војне и економске снаге? Ово су питања на које у чланку
тражимо одговор у светлу упоредног искуства изградње и одржавања аме-
ричког, немачког и швајцарског федералног поретка.
Федерализам и поредак у Сједињеним Америчким Државама

Насупрот вођама Француске револуције, очеви оснивачи САД-а нису ве-
ровали да друштво може бити усавршено кроз политику. Далека им је била и
76
идеја да се људски дух може непрестано развијати према смерницама неког
филозофско-политичког пројекта. Схватање које им је, пак, било највише
страно јесте да неограничена воља нације може грађанима донети слободу.
„Чини се да је господин Тирго (Turgot) различитог мишљења те се залаже за
’скупљање све власти у једном центру, у нацији’. Лако је разумети како сва
власт може бити сакупљена у ’једном центру’ у деспотији или монархији; али
како је то могуће учинити када се очекује да тај центар буде нација то је већ
теже појмити“ (Adams 1794:6). Насупрот Француској револуцији која је била
руковођена апстрактним идеалом слободе, Америчка револуција била је ус-
редсређена на одбрану већ остварене слободе заштићене законима досељеника
Новог света.
Оно што је Американце ујединило у побуни против британског краља
било је убеђење да сваки човек има одређена неотуђива права међу којима су
право на „живот, слободу и тежњу за срећом“(Declaration of independence, 4
july 1976). Тај чувени кредо, вера у индивидуализам, постигнуће и једнакост
прилика, остао је до данас интегрални састојак америчког идентитета (Huntig-
ton 2004:66-8). Насупрот Русоовој идеји волонтé генерал, пак, амерички кредо
није био довољан да створи нацију. Концепт слободе развијен у предвечерје
Француске револуције био је нераскидиво везан за филозофско обећање према
којем је друштво могуће уредити на начин да подстакне трајни развој људског
духа (Condorcet 1988). Франуска идеја слободе била је, дакле, везана за нешто
што још увек не постоји, али нешто толико велико и привлачно за што би љу-
ди могли пожелети да жртвују све оно што су изградили у прошлости. Најз-
начајнији део овог обећања био је да народ свестан свог политичког постојања,
нација, може изградити идеалну политичку заједницу. Амерички кредо, пак,
није био толико заводљив. Није могао навести становнике бивших колонија да
униште политичке и правне установе које су до тада изградили. Штавише,
Американци су веровали да управо захваљујући својим законима и консолидо-
ваном систему власти могу живети у складу са националним кредом.
Док су Французи очекивали од већ постојеће централизоване државе да
оствари апстрактну идеју универзалне слободе, Американци су се плашили да
би централизована држава могла уништити ону слободу за коју су се већ избо-
рили у побуни против краља Велике Британије и Ирске. Уколико, пак, остану
разједињени, страховали су становници колонија, њихови схватање света и
начин живота могли би ишчезнути у хаосу унутрашњих сукоба. Кредо би мо-
гао пасти и као жртва страних освајача, великих сила тог доба које су у аме-
ричкој разједињености виделе прилику за остварење својих амбициозних гео-
политичких циљева. Свест о томе гурнула је Американце у потрагу за постоја-
нијим темељима политичког јединства.
Становници америчких колонија нису били принуђени да своје јединс-
тво граде на рушевинама старог режима. Насупрот Француској револуцији
која је друштво гурнула у природно стање, Америчка револуција је само “ос-
лободила моћ склапања уговора и устава онако како се та моћ манифестовала
већ у најранијим данима колонизације” (Arendt 1973:168). У први мах, међу-
тим, ослобођена уставотворна моћ била је довољна само за стварање лабаве
77
уније. Одредбе о конфедерацији (1781-1787) оставиле су практично недирну-
том суверену власт држава (Fabbrini 2007:33-4). Решење се показало као неза-
довољавајуће. До средине 1780тих сепаратистички покрети, територијални
спорови, претње стране инвазије, јавне политике недовољне да очувају јединс-
тво уније и кохезију у појединачним државама чланицама били су само неки
од изазова успостављеном конфедералном поретку (Rakove 1990). Тмурне
друштвено-политичке прилике биле су довољне да натерају учеснике уставне
конвенције из 1787. године да сачине текст новог устава. Па, ипак, иако вели-
ки, изазови тог времена нису били довољни учеснике конвенције приморају да
се одрекну самосталне политичке егзистенције држава које су их као своје
делегате у Филаделфију послале.
Кредо, страсна вера у републиканизам и индивидуализам била је зајед-
ничка становницима свих америчких држава. Оно, пак, око чега се будући
грађани САД-а нису слагали био је облик политичког јединства који би могао
поуздано заштитити њихов кредо. Различита очекивања које су државе имале
од Уније происходила су из великих разлика у величини, култури, географској
позицији, броју становника, структури економије и политичких установа. Ове
задате различитости биле су толико значајне да никаква политичка визија није
могла убедити Американце да их се одрекну. Стога су очеви оснивачи били
приморани на компромис у неким темељним питањима, попут оног о ропству
или представљености држава у Сенату (Dahl 2001:12-15). Највише што је по-
литичка теорија могла у том тренутку да уради било је да осмисли управљачки
систем који различитости не игнорише већ их окреће једне против других како
би се заштитила сфера индивидуалних слобода.
Иако плод политичког генија, ово решење није успело да разреши пи-
тање “Ко смо ми, народ САД-а?”. Да ли је то народ сачињен од свих Америка-
наца као појединаца или су то народи појединачних држава? Америчка идеја
федерализма не обећава грађанима да ће делујући колективно, као нација, сте-
ћи прилику за непрекидно морално и духовно усавршавање. Оно што
грађанима обећава политичка визија Медисона, Хамилтона и Џеја (Hamilton,
Medison, Džej, 1981) јесте да ће њихове неискорењиве мане и слабости бити
ограничене, дисциплиноване и стављене под контролу. То, међутим, није било
довољно да их преобрази у нацију. За разлику од Сјејеса који је могао да про-
гласи апсолутну супериорност француске нације као pouvoir constituant, аме-
рички очеви оснивачи били су приморани да оставе отвореним кључно устав-
но питање крајњег извора политичке власти.
Чувени амерички кредо и Устав САД-а заиста нису били довољни да
створе Американце. Ово потврђује чињеница да су сви велики политички рас-
цепи, спорови и сукоби од Грађанског рата 1861-65, преко реформи New Deal-
а па све до грађанских побуна 1960тих, увек одражавали супростављена ту-
мачења уставне природе САД-а (Fabbrini 2007:258-61). Који су то онда додат-
ни састојци лепка који све до данас Американце држи на окупу?
Према неким ауторима управо су расправе и сукоби око исправног ту-
мачења Устава оно што је грађане САД-а учинило свесним колективног поли-
тичког постојања и преобразило их у нацију. “Кроз уставну дебату, Американ-
78
ци су одредили своје различитости али и научили да цене своје сличности.
Постали су јединствена нација грађана који и даље припадају различитим (те-
риторијалним, етничким, језичким) заједницама. Уставна дебата створила је
уставни народ” (Fabbrini 2007:260-1). Заиста, велике политичке дебате у окви-
ру сложене заједнице САД-а увек су биле вођене позивањем на Устав. Устав је
омогућио супростављеним странама у питањима заштитних царина, ропства у
XИX или спору око прерасподеле богатства у XX веку, да говоре истим јези-
ком. Ови сукоби нису могли бити разрешени кроз нормални политички процес
просто зато што су велике разлике између држава чланица САД-а учиниле
њихове грађане и управљачке елите невољним да препусте некој будућој по-
литичкој већини уређивање питања од виталног економског или друштвеног
интереса.
Теза да је америчка нација рођена кроз уставне дебате заслужује пажњу
и има извесно утемељење у историјској стварности. Ми, међутим, сматрамо да
основни аргумент на којем она почива није одржив. Прво, потцењује се
чињеница да су темељне дилеме у погледу односа између федерације и феде-
ралних јединица разрешене силом мача у току Грађанског рата 1861-65. Тачно
је да су и након овог рата културне, социјалне и економске разлике између
Севера и Југа опстале па се можда чак и продубиле. Оно што је, пак, кључно
јесте да су ове различитости након 1865. године трајно раздвојене од амбиције
да затраже суверена права. Други проблем са аргументом уставног патриотиз-
ма у случају САД јесте што се он усредсређује само на актере у политичком
процесу које су креатори Устава познавали, односно грађане као појединце,
федералне јединице и федералну државу. Међутим, од почетка XX века друга
моћна страна у уставним споровима појавила се у арени америчке политичке
историје. Ради се о великим индустријским и финансијским корпорацијама,
учесницима који долазе из сфере приватних интереса са амбицијом да свој
поглед на свет наметну остатку заједнице и о којима очеви оснивачи нису мо-
гли знати ништа (Berle 1955). Након што су поражени у спору око Неw Деал-а
велике корпорације усредсређују своје снаге на спречавање отвореног устав-
ног спора који би подстакао неку нову масовну мобилизацију грађана (Wolin
2008, 95-113). У томе успевају. Наравно, тешко би било измерити прави степен
удела великих корпорација у обликовању уставног преображаја америчке фе-
дерације у другој половини XX века. Па ипак, остаје чињеница да су се, након
периода борби за заштиту људских права 1960тих година, све трансформације
уставне природе САД-а одиграле у одсуству било каквих великих дебата које
би привукле пажњу јавности онако како је то био случај са New Deal одлуком
(Wolin 2008, 131-58).
Неки други аутори тврде да је англо-протестантска култура најзначај-
нији састојак лепка који Американце држи на окупу (Хунтигтон 2002). Према
овом становишту језик, схватање света, религија и радна етика првих досеље-
ника у северноамеричке колоније наследиле су све потоње генерације Амери-
канаца. Претпоставка је да је култура белих протестаната, досељеника са ен-
глеског говорног подручја омогућила Американцима да превазиђу своје раз-
личитости и створе јединствену нацију. Американци су с времена на време
79
морали бити подсећани на свој национализам и патриотизам. Подсетник је
стизао у облику унутрашњих или спољних егзистенцијалних сукоба. Наиме,
према овој линији размишљања америчка нација је заправо рођена тек након
краја Грађанског рата. “Грађански рат, Џејмс Расел Ловел (James Russel Lowel)
једном је закључио, био је ‘скупа ствар да би се направила нација’. Али нацију
је направио. Америчка нација у рату је рођена и у потпуности је заживела тек у
деценијама које су након рата следиле. Исто важи и за амерички национали-
зам, патриотизам и безрезервно поистовећивање Американца са својом домо-
вином” (Huntigton 2004:119).
У току Првог а нарочито након Другог светског рата, амерички патрио-
тизам добио је нови замајац. Заједничка англо-протестантска култура,
Грађански рат и два светска рата у XX веку несумљиво су допринели иденти-
фиковању Американаца са својом државом. Међутим, од 1960тих раст само-
свести нових субнационалних колективних идентитета утемељених на раси,
сексуалном опредељењу, полу или етницитету почео је да нагриза слику Аме-
риканаца као грађана, појединаца, обликованих културом, језиком и кредом
очева оснивача. Претња страном инвазијом која би могла угрозити стари аме-
рички кредо постајала је све удаљенија од стварности како се крај Хладног
рата приближавао. Па ипак, упркос неким суморним прогнозама било би пре-
терано тврдити да су у политичкој стварности ови нови “изазови за амерички
идентитет” (Huntigton 2004:141-77) на опипљив начин угрозили успостављени
федерални поредак. То само значи да наша листа састојака америчког нацио-
налног лепка још увек није комплетирана.
Последњи састојак односи се на визију која је променила политички
идентитет Американаца у другој половини XX века. Већ у току Хладног рата
нација је хомогенизована вером у историјску мисију спашавања света од “сила
зла” (Wolin 2008: 15-40). Од краја Хладног рата, Американци су уживали све
економске и безбедносне повластице империјалних грађана једине светске
супер силе. То је учврстило њихову свест о одабраности, изузетности. Чак и
након коначног слома комунизма, страх није престао да усмерава политичко
деловање нације. У глобализованом свету, претња за грађане САД-а може до-
ћи са било које тачке на кугли земаљској. То је навело политичке елите да по-
верују како свет може постати безбедно место за живот само онда када сви
други народи своја веровања, традицију, политичке, друштвене и економске
установе прилагоде америчком схватању демократије и слободног тржишта
(Robinson 1996). Висок ниво религиозности може донекле објаснити због чега
су Американци у толикој мери били подложни да прихвате црно-белу слику
света о народу одабраном да спаси човечанство од зла (Huntigton 2002). Након
терористичких напада 11. септембра ова нова визија усмерила је сва значајнија
кретања америчке унутрашње и спољне политике (Fabbrini 2007: 163-70). Рат
против тероризма од тада траје непрекидно. Овај невидљиви непријатељ може
доћи са било које стране света у било ком тренутку. Та борба ујединила је све
делове америчког друштва, све гране власти, интелектуалну елиту, политичке
партије и медије (Wolin 2008: 184-210).
80
Тако се проблем изградње јединства из различитости у случају САД-а
разрешава на парадоксалан начин. Наиме на први поглед делује да непрекидно
растућа културна, језичка и етничка различитост заједница које чине америчко
друштво, њихова све слабија веза са схватањем живота белих протестаната,
очева оснивача САД-а, може представљати трајни извор нестабилности и
претњу поретку. Па ипак, испоставља се да је управо та све сложенија разно-
врсност друштвених група оно што штити нову уједињујућу националну визи-
ју обликовану на почетку XXI века. Наиме, одлучујуће обележје америчког
федералног управљачког система јесте то што успева да различитости инсти-
туционално окрене једне против других у циљу обесхрабривања демократије и
подривања наде грађана да кроз политику могу променити нешто значајно за
свој живот (Kovačević 2017, 35-40). Политички паралисани страхом, религијом
и сложеним управљачким системом данашњи Американци остају недорасли
колективном преиспитивању империјалне визије коју обликују и промовишу
њихове политичке елите. Захваљујући томе, данашњи федерални поредак оста-
је на безбедној удаљености од изазова сличних онима из времена Грађанског
рата или масовне мобилизације грађана у јеку кризе 1930тих година.
Федерална обележја политичког јединства Немаца

Процес политичког уједињавања Немачке завршен је 1871. године успо-
стављањем немачке националне државе. Створен је Рајх. Преношење сувере-
ности на федералну државу представљало је преображај без историјског пре-
седана за независне монархије, које су вековима постојале као политички, еко-
номски и административно самодовољне целине. У тренутку уједињења све
јединице које су улазиле у Рајх имале су своје уставе, парламенте и ефикасну
администрацију (Ziblatt 2006, 112-20). Све државе имале су управљачке капа-
цитете да одрже поредак, разрежу и прикупе порезе, граде путеве, музеје, по-
зоришта, одређују школске програме, уређују културни живот и воде рачуна о
економији. Деценијама пре револуционарног рођења француске нације, про-
винцијални магистрати, сталешке скупштине, племићи старог режима у Фран-
цуској нису више испуњавали дужности заштите својих поданика. Насупрот
томе, политичке власти немачких држава уживале су у тренутку националног
уједињавања пуну лојалност и поверење својих друштава. Чињеница да су
интеграцију оствариле консолидоване државе, које су грађани прихватали као
легитимне, представља важно заједничко обележје процеса изградње америчке
и немачке нације. То је уједно и оно што чини одлучујућу разлику у односу на
француско искуство.
Истовремено, пак, чињеница да је немачко политичко уједињење оства-
рено независно од било каквог креда или филозофске идеје јесте оно што из-
градњу немачке нације чини посебном у односу на француско и америчко ис-
куство. Наиме, до почетка 1870тих година сви велики хуманистички и либе-
рални пројекти били су дискредитовани у конзервативним немачким монархи-
јама (Croce 1991,301-23). Било је то време у којем је приступ природних наука
успоставио доминацију над филозофском, моралном и политичком сфером. У
81
историјском контексту великог тријумфа материјализма као погледа на свет,
емпиријска стварност потиснула је значај филозофских обећања. За Немце су
кључна обележја ове задате стварности били заједнички језик, култура и исто-
ријско сећање. За разлику од тога шта значи бити Американац или Француз,
бити Немац није никад значило дељење заједничких уверења или политичких
начела. Бити Немац одувек је био просто одраз емпиријске стварности (Ples-
sner 1959).
Међутим, поред овог снажног искуственог аргумента у прилог интегра-
цији, историјска стварност немачких монархија 19. века била је обележена и
другим друштвеним, економским и геополитичким чиниоцима који су пред-
стављали брану стварању федералне државе. Разлике у структури економије
између немачких северних друштава у процесу захуктале модернизације и
индустријализације и економски традиционалистичких и статичних друштава
југа била је прва велика препрека тржишној и монетарној интеграцији (Ziblatt
2006, 32-56). Друга се односила на супростављене политичке амбиције држава.
У случају трговачки и војно доминантне Пруске економски мотив за стварање
ширег националног тржишта био је удружен са амбицијом Пруса да предводе
уједињену Немачку у преобликовању европског политичког простора. Друге
економски модернизоване али мале и војно слабе државе, попут Бремена и
Хамбурга, залагале су се за тржишну интеграцију али су оклевале да се поли-
тички подреде вођству Пруске. Коначно, државе попут Баварске, које су биле
војно и политички моћне али са недовољно конкурентном економијом, нису
прихватале ни тржишну интеграцију ни национално уједињење под пруском
хегемонијом. Поред ових унутрашњих геополитичка стварност поставила је и
две тврде спољашње препреке уједињењу. Прво, свесни да би уједињена Не-
мачка највероватније угрозила равнотежу моћи у Европи установљену 1815.
након коначног Наполеоновог пораза, Француска и Велика Британија проти-
виле су се стварању немачке националне државе (Schulze 1994,209-42). Друго,
уколико је само задата емпиријска стварност заједничког језика и културе тре-
бало да оправда политичко уједињење Немаца онда је Аустријанце било тешко
искључити из тог подухвата. Тиме се, међутим, у средишту политичког спора
нашло питање вођства, будући да ни Пруска ни Аустрија нису биле спремне да
мирно прихвате уставно подређену улогу у будућем царству (Boldt 1990).
Конзервативне немачке политичке елите нашле су се тако пред задатком
мирења ових супростављених обележја чињеничне стварности. У том послу, за
разлику од француских револуционара и америчких очева оснивача, нису мо-
гли да рачунају на помоћ надахњујућих политичких идеја. Каква је била улога
федерализма? Чињеница је да немачки федерализам има дубоке историјске
корене (Whaley 2002). Међутим, покушаји пруских елита да легитимизују сво-
ју хегемону улогу у процесу изградње нације имали су мало тога заједничког
са федералном традицијом старог Рајха који се распао 1806. године. Модерна
немачка верзија федерализма била је раздвојена од идеје индивидуалних сло-
бода, што чини суштинску разлику у односу на амерички случај. Додуше, по-
кушај да се у Немачку пренесе либерални модел САД-а учињен је у тексту
федералног устава из 1849. године кроз уношење концепата народне суверено-
82
сти и владавине права (Boldt 1990:262). Међутим, због непомирљивих поли-
тичких амбиција Аустрије и Пруске пропао је овај либерални уставни експе-
римент. Тиме је уверење да Немачка може бити уједињена захваљујући поли-
тичким начелима на дуже стазе откачено од живота друштва.
За немачку елиту федерализам је просто представљао прагматични одго-
вор на изазове емпиријске стварности Европе XИX века. У покушају да поли-
тички дорасту тренду модернизације економије и процеса производње, не-
мачке државе под вођством Пруске успоставиле су 1834. године заједничко
национално тржиште. Након војне победе Пруске над Аустријом 1866. године
највећи број монархија које су се претходно противиле немачком уједињењу
постале су свесне војних, административних и економских предности удружи-
вања са Пруском, силом којој се дивила читава тадашња Европа. Коначно, у
предвечерје рата против Франуцске током 1870. и 1871. године владари после-
дње четири монархије које су се противиле уједињењу, Баден, Хесен, Виртем-
берг и Баварска, схватили су да је за њих боље да прихвате Бизмаркову устав-
ну визију јединства него да остану без заштите пред инвазијом Француза. То је
за последицу имало уговор које су те четири државе потписале са Северноне-
мачком Конфедерацијом, чиме је 16. априла 1871. године уједињено модерно
немачко царство са великим амбицијама ступило на тло историје.
Две трећине укупног становништва новоствореног Рајха живело је у
Пруској која је због тога имала доминантну улогу у Бундесрат-а, горњем дому
федералног парламента, центру доношења свих важнијих политичких одлука.
Овакво решење супротно је америчком искуству. Свих тринаест америчких
држава, без обзира на број становника и ниво економске развијености, имало
је једнаку тежину у процесу националног уједињавања. Иако је Пруска играла
доминатну улогу у законодавном процесу на националном нивоу, државе су
сачувале висок степен аутономије у спровођењу федералних политика. За раз-
лику до америчког искуства, пак, аутономија федералних јединица није била
оправдана либералном идејом система вертикалних кочница и равнотеже. Би-
змарков Рајх био је велика сила без идеје државе (Plessner 1959, 48-57). Пруска
није привукла остале државе еманципаторском политичком визијом, већ вој-
ним победама, управљачком ефикасношћу, модерном економијом и поли-
тичком супериорношћу. То што су државе задржале висок степен администра-
тивне и финансијске аутономије није представљало уступак који говори о пру-
ској слабости. Напротив, била је то ствар прорачуна прагматичних Пруса пре-
ма којем ће се ефикасне управљачке структуре држава показати корисним у
успостављању националног јединства. Наиме, поред етничке хомогености на-
рода Рајху био је неопходан и емпиријски легитимитет резултата националних
политика. Ову врсту легитимитета било би тешко остварити да су државе биле
лишене аутономије да прикупљају порезе, преносе финансијска средства у
федерални буџет, ефикасно спроводе националне политике и одржавају поре-
дак и стабилност у оквиру својих граница.
Још једна важна разлика у поређењу са америчким случајем јесте што је
политичка форма немачког уједињавања била искључиво ствар преговарања
између елита. Очеви оснивачи прве немачке националне државе, монарси, ни-
83
су морали да пишу Федералистичке списе како би своје јавности убедили да
прихвате националну интеграцију. Иако их грађани нису изабрали на демо-
кратским изборима, представници држава у преговорима о политичкој форми
Рајха могли су да рачунају на пуну лојалност и подршку својих поданика. Била
је то специфична верзија пермисивног консензуса коју је искуство Немачког
Рајха оставило науци о политици. Још мање је било потребе за уставном кон-
венцијом или бескрајним расправама о месту суверености у оквиру будуће
сложене политичке заједнице. Становници држава свесрдно су прихватили и
подржали уједињење а да при том никада нису добили прилику да се о њему
изјасне на демократском референдуму. Насупрот француском и америчком
искуству изградње нације, немачка нација створена је “револуцијом одозго”
(Schulze 1994,243). За разлику од Американаца и Француза, Немцима није би-
ло потребно филозофско оправдање државе. Говорили су истим језиком, дели-
ли историјска сећања, веровали у исте митове, били поноси на исте ратне херо-
је, дивили се истим филозофима и обожавали исте песнике, писце и музичаре.
Ова чињеница задата историјом, заједно са хладним здраворазумским про-
рачуном да ће им уједињење донети сигурност и материјално благостање, била
је довољна да прихвате трајно политичко јединство.
На место демократског устава у случају немачког уједињења нашао се
низ уговора испреговараних и закључених међу монарсима. Насупрот либе-
ралном уставном експерименту из 1849. године чији су аутори покушали да
заобиђу монархе, идеја народне суверености није добила никакав израз у Ус-
таву Рајха из 1871. године. Након победе над Аустријом 1866. године Пруска
је била довољно моћна и популарна да јединство наметне аустријским савез-
ницима међу немачким монархијама. Па ипак, Бизмаркова стратегија била је
да преговара о условима будућег политичког јединства са сваком од побеђених
држава. Бизмарк не трага за политичким визијама и не даје идеолошка обећа-
ња која би оправдала уједињење. Његаа занимају састојци који већ постоје у
политичкој стварности. Попут Макијавелијевог Владаоца, он се усредсређује
на техничку страну проблема стварања државе. Његов инжењерски приступ
заиста у великој мери подсећа на начин на који су највећи ренесансни уметни-
ци, архитекте и научници решавали сложене задатке својих професија. Треба-
ли су му поуздани партнери и он их проналази у управљачким елитама које су
њихова друштва прихватала као легитимне. Политичке вође појединачних
држава имале су довољно инфраструктурног капацитета да националне одлуке
спроводе у оквиру својих заједница (Ziblatt 2006,121-8). То је разлог због ког
монарси добијају кључну улогу у структурама одлучивања Рајха. Због истог
разлога се администрацијама бивших независни администрација поверава за-
датак имплементације националног законодавства. Залажући се за федералну
форму уједињања Бизмарк истовремено покушава да умири страхове других
европских сила. Унитарна Немачка са свим важним надлежностима централи-
зованим у рукама Пруске управљачке елите изгледала би заиста застрашујуће
за Французе и Британце тог доба.
Према неким ауторима управо је ово одсуство идеје о држави гурнуло
Немце у ратне авантуре у првој половини XX века (Plesner 1959). Па ипак, чак
84
ни после Другог светског рата немачка нација није добила неко више морално
оправдање. Нова уставна правила заједничког живота западних Немаца обли-
ковали су ратни победници Британци, Американци и Французи. Ови западни
очеви оснивачи послератне Немачке следили су исти техницистички приступ
као Бизмарк, иако за постизање супротних циљева. Са једне стране, циљ је био
подела Пруске и трајно ограничење њеног утицаја. Истовремено, намера тво-
раца новог устава била је да спрече превелику концетрацију моћи у рукама
било ког будућег политичког вође. Са друге стране, нови устав требало је да
подстакне привредни опоравак у ратом опустошеној Немачкој, да јој омогући
да поново постане самодовољни ентитет. У ту сврху успостављена су ригидна
правила која сферу економских слобода штитите од превеликог утицаја поли-
тике. Спровођење националних политика поново је поверено ефикасним ад-
министрацијама покрајина. То су сад биле нове територијалне јединице чије су
границе одредили савезници одмах након рата следећи логику техно-
менаджерске ефикасности, игноришући при том старе историјске линије поде-
ле између немачких монархија. Баш попут Бизмарка у предвечерје национал-
ног уједињења 1871. године, западни савезници одмах су схватили да су им
потребни веродостојни административни извођачи радова како би могли ефи-
касно да управљају окупираним зонама (Johnson 1999, 31-2)
Што се тиче поражених Немаца, они су прихватили нова правила игре
заједно са сликом света према којој су компромитовали своје историјско право
да управљају сами собом као нација (Foucault 2008, 75-100). Међутим, управо
су та нова правила омогућила Западној Немачкој да се опорави запањујуће
брзо. Како су друштвене и економске користи живота под новим ордолиберал-
ним уставом постајале све опипљивије Немци су почињали да га интериоризу-
ју, да га прихватају као да су га сами донели. Основном закону који су саста-
вили странци испрва је недостајао демократски легитимитет. Током времена,
пак, уставно решење задобило је висок степен емпиријског легитимитета, ле-
гитимитета резултата, захваљујући социјалним, економским и политичким
благодетима које су почеле да се осећају у свим деловима земље и међу свим
друштвеним класама.
Чак и моменту поновног уједињења након пада Берлинског зида Немци
нису одлучили да промене постојећа уставна правила (Johnson 1999, 34-5). Као
и у тренутку стварања Рајха 1871. године, јединство народа је 1990. године
једноставно узето као емпиријска чињеница задата заједничким језиком, кул-
туром и историјом. Поново уједињени Немци су одлучили да задрже постојећу
либералну уставну архитектуру. Утемељујући акт њиховог заједничког жив-
љења није донела уставотворна власт, pouvoir constituant, у смислу опата Сјеје-
са. Па ипак, живећи у складу са Основним законом који су им својевремено
наметнули странци Немци поново успевају да постану економски најнапред-
нија и политички доминатна европска нација.
Политичко и поредак у процесу изградње швајцарске нације

Попут француске нације и швајцарска нација рођена је на темељу поли-
тичке одлуке. Политичко увек значи отпочињање, ризик, авантуру, искорак у
85
непознато, могућност грешке. Оно, међутим, увек значи и спремност да се
преузме одговорност за судбину заједнице. Швајцарска нација настала је као
последица спремности дотадашњих независних држава да се залете у авантуру
политичког за то преузму одговорност и успоставе трајно јединство, федерал-
ни поредак. Због тога Швајцарцима добро одговара назив Wilensnation
(Töpperwien 2001, 244-6). За разлику од француског случаја, пак, швајцарску
нацију нису створили појединци гурнути у природно стање. Револуционарна
идеја изградње политичког јединства еx нихило нема ништа заједничко са
швајцарским искуством и схватањем политике. Уместо појединаца, нацију су
створили кантони, већ постојеће и функционалне заједнице. Покушаји ради-
калних елита, углавном из протестантских кантона, да на темељу републикан-
ских идеја политички уједине Швајцарце нису успели (Rougemont 2002, 84-
106). Мреже грађанског друштва које су ове елите успоставиле “биле су суш-
тински елитистичке и нису успеле да интегришу становништво различитих
језичких заједница” (Kriesy i Treschel 2008, 7). Ширење унитаристичких и ли-
бералних идеја рурални католички кантони видели су као непосредну претњу
њиховом схватању света обојеном религијом и традицијом и као подривање
њихове економске самоодрживости. Као одговор они су прво формирали по-
себну тајну заједницу Sonderbund, потом су напустили Диет и коначно крену-
ли у рат против протестантских кантона. На све то били су спремни само зато
да одбране свој начин живота који су одредили историја, религија, култура,
језик.
У Sonderbund рату, који је трајао двадесет шест дана, конзервативни
кантони поражени су до ногу. Ипак, оно што су победници овог кратког рата
са релативно мало жртава научили било је да Швајцарци никада неће пристати
да својевољно жртвују своју обогаћујућу културну, језичку и конфесионалну
различитост зарад апстрактних политичких начела. Истовремено, рат је пора-
жену страну учинио свесном превеликих трошкова тврдоглаве одбране суве-
рености на уштрб материјалног благостања. Насупрот француском искуству,
политичка одлука о формирању швајцарске нације била је одвојена од идео-
лошких премиса. Кохерентни теоријски концепти Хобса, Лока или Русооа ни-
су били од велике помоћи кантоналним саветницима, градоначелницима, ви-
соким функционерима који су у Берну током три месеца, пет дана недељно,
скрупулозно састављали уставни текст. Заокружене политичке визије нису
биле од користи приликом настојања да се помире сучељене страсти, интереси
и веровања оних који су се залагали за чвршће национално јединство и оних
који су бранили аутономију својих локалних заједница. Швајцарски Устав из
1848. године није представљао остварење било какве одређене визије човека и
друштва. Уместо тога, био је то компромис утемељен на прагматичном саме-
равању притивречних обележја изнијансиране друштвене стварности. Устав је
представљао симултану победу захтева за новим националним јединством и
жеље за очувањем старе кантоналне аутономије.
Одсуство великих политичких начела које дели већина становништва
представља заједничко обележје швајцарског и немачког искуства изградње
нације. У оба случаја аргументи у прилог националног јединства происходили
86
су из прагматичне рачунице економских и безбедносних користи од уједиње-
ња. Швајцарска Конфедерација из 1815. године није била у стању да одговори
на изазове доба убрзане индустријализације европских друштава (Rougemont
2002:90-2). Кантони нису могли да се договоре о увођењу царина према Фран-
цуској. У оквиру саме Конфедерације било је више од четири стотине раз-
личитих намета, укључујући кантоналне, градске па чак и феудалне. Како би
избегли све многобројне препреке трговини индустријалци који су извозили из
једног кантона у други били су принуђени да шаљу своју робу преко францус-
ких или немачких градова. Кантони нису могли да се договоре чак ни о зајед-
ничким стандардима за мерење квалитета пољопривредних и других произво-
да. Све то заједно испоставило се као прескупо за економију. Истовремено,
ово инсистирање на исувише ригидно схваћеној кантоналној суверености под-
ривало је изгледе за одржање швајцарске неутралности.
Било како било, ови очигледни функционални аргументи за уједињење
нису били довољни за Швајцарце. За разлику од Немаца, Швајцарци не говоре
и не пишу истим језиком, не воле исте песнике и не диве се истим ратним хе-
ројима. Због тога су митови који славе национално уједињење попут оног о
Вилијаму Телу, могли имати само врло ограничен успех у стварању осећања
припадности швајцарској нацији (Töpperwien 2001:268-71). Чак и данас проте-
стантски, католички, француски, немачки и италијански Швајцарци остали су
равнодушни једни према другима. Док су немачки делови земље временом
развили виши степен националног идентитета, кантони у у којима се говори
француски одувек су се мање идентификовали са швајцарском нацијом (Kriesy
1999: 21-2). За већину Швајцараца њихови кантони су и даље једина истинска
домовина у романтичарском смислу те речи (Rougemont 2002: 109-14). За раз-
лику од онога шта значи бити Немац, бити Швајцарац никада није било само
пуки одраз емпиријске стварности. Још мање је то било ствар снажних зајед-
ничких уверења или политичких начела. Шта је онда ујединило ове етнички
разноврсне народе и њихове кантоне у јединствену политичку заједницу?
Насупрот немачком случају и слично француском искуству, швајцарска
нација је стално морала бити потврђивана и изнова стварана кроз активно
учешће грађана у политичком процесу. За разлику од поданика у немачким
монархијама, грађани швајцарских кантона никада не би допустили елитама
без демократског легитимитета да у њихово име одлучују о будућности поли-
тичког уједињења. У одсуству монарха и њихових централизованих админис-
трација, швајцарски кантони неговали су вековима традицију комуналне демо-
кратије која је подразумевала републиканска обележја грађанске партиципаци-
је на свим нивоима власти (Elazar 1992: 27). У сагласности са овом добро уте-
мељеном демократском праксом Устав из 1848 године ступио је на снагу тек
пошто га је већина кантона и две трећине становништва прихватило на рефе-
рендумима. Па ипак, у оштрој супротности са француским револуционарним
схватањем, колективну судбину Швајцараца нису обликовали појединци који
су се одрекли својих разноликих колективних идентитета. Штавише, само за-
хваљујући припадности некој од кантоналних, конфесионалних или језичких
заједница неко може постати швајцарски грађанин. Баш као и у немачком
87
случају, ова врста припадности није слободно изабрана већ је задата пореклом.
Швајцарска је једина земља на свету у којој општина одлучује о нечијој подо-
бности да постане грађанин државе. Одлука се доноси тек након детаљне и
студиозне процене интегрисаности кандидата у локалну заједницу и познава-
ња локалних обичаја и начина живота (Kriesy 1999: 17). У швајцарском
случају, дакле, нација просиходи из веома озбиљног приступа различитостима
(Fleiner 1989). Управо из овог разлога манихејска подела на етничке и
грађанске нације не може објаснити швајцарско искуство.
Важна разлика у односу на немачки случај јесте што ни један кантон ни-
је играо хегемону улогу у процесу изградње швајцарске нације. Без обзира на
величину, економску развијеност и војну моћ, швајцарски кантони добили су
једнака права у новој федералној структури. Ово је одражено, између осталог,
и у једнаком броју гласова који сваки кантон има у горњем дому федералног
парламента. Равноправан третман федералних јединица представља важно
заједничко обележје швајцарског и америчког модела нације. Још једна зајед-
ничка карактеристика јесте што ни у једном од ова два случаја није постојао
хомогенизирајући састојак, попут етничке хомогености на пример, који би био
довољно снажан да потисне колективне различитости. За разлику од немачког
случаја, америчка и швајцарска нација нису биле чињенице стварности, разу-
мљиве саме по себи, већ их је било неопходно створити из постојећих раз-
личитости.
Сама стратегија односа према различитостима, пак, оно је што суштин-
ски разликује амерички и швајцарски процес изградње нације. За очеве осни-
ваче САД-а колективне различитости у оквиру федерације биле су само пого-
дан инструмент за ограничавање сфере политичког и заштиту сфере индиви-
дуалних слобода. Амерички кредо изискује да сви колективни идентитети
осим америчког буду потиснути у приватну сферу. У америчком случају неп-
ремостиве географске, социјалне и културне различитости служиле су да заш-
тите вредности индивидуализма. У швајцарском случају, пак, различитости
као такве имају највишу вредност. Управо је то разлог због ког у политичкој
пракси неко може постати Швајцарац искључиво као протестант или католик
који говори италијански, фрацуски или немачки или тако што у потпуности
прихвати вредности и начин живота неке од ових заједница.
Ипак најважнија разлика између два модела јесте што у случају САД-а
различитости служе како би се обесхрабрила демократија, док у Швајцарској
успешно помирење различитости изискује активно политичко учешће грађана
у свакодневном животу заједнице. Иако говоре различите језике и узајамно се
игноришу, Швајцарци су постали свесни свог колективног политичког посто-
јања кроз учешће у свим одлукама важним за њихов заједнички живот. Иако
читају новине и гледају телевизијске вести на различитим језицима они су
научили да заједнички обликују општи интерес федерације. Претходно смо
показали да англо-протестантска култура, грађански рат, религија, страх од
стварне или измишљене спољне претње и империјална политичка визија пред-
стављају неопходне састојке лепка који Американце држи на окупу као нацију.
Швајцарцима ништа од од тога није било потребно. Уместо да штите своје
88
национално јединство подстицањем страха од спољашње претње, усвајањем
слике о себи као изузетном народу или деполитизујући различитости, Швај-
царци су одавно навикли да кроз непосредну демократију себе стално изнова
проналазе и потврђују као нацију. Додуше, швајцарски мит о Вилијему Телу,
националистичке идеје радикалних елита, Други светски рат и Хладни рат
донекле су допринели јачању националног идентитета (Kriesy i Treschel 2008:
10-16). Па ипак, Швајцарци су превасходно захваљујући својој специфичној
верзији федерализма и демократије тако дуго успевали да остану политички
уједињени (Kovačević 2017, 41-44).
Џон Стјуарт Мил (John Stuart Mill) једном је записао : “Заједничке уста-
нове су скоро немогуће у земљи састављеној од различитих националности. У
народу у ком нема осећаја братске припадности (fellow-feeling), посебно ако
његови припадници читају и говоре различите језике, јединствено јавно мње-
ње, нужно за функционисање представничке власти, не може постојати” (Mill
1865: 308). Насупрот Немцима, Италијанима, Данцима или Французима,
Швајцарци никада нису развили осећај “братске припадности”. Упркос томе,
они су од 1848. године стално изнова показивали да могу да делују колектив-
но, као успешна европска нација. Успоставили су и одржали национално је-
динство без помоћи заједничке културе, религије, политичких начела, хегемо-
не државе, сталне спољне претње или уједињујуће политичке визије. Како би
преживели као нација нису морали да превазиђу и политички неутралишу сво-
је колективне различитости. Напротив, швајцарски етнички разноврсни демои
добили су прилику да стално изнова преговарају о претпоставкама национал-
ног јединства користећи инструменте федерализма и непосредне демократије.
Због тога аутори закључују да сам појам “нација Швајцарцима не стоји баш
најбоље” (Burgess 2006: 103). То је, међутим, такође разлог због чега у епохи
захуктале глобализације, која доводи у питање функцију и смисао националне
државе, управо швајцарски модел изградње нације пружа бројне корисне
смернице (Fleiner i Basta Fleiner 2009: 651-64, Töpperwien 2001: 301-11).
Закључак
За очеве осниваче САД-а искуство претходних облика републиканске
власти било је од највећег значаја. Веровали су да се само из конкретног исто-
ријског искуства може научити о предностима и манама одређеног облика
владавине. Идеолошка обећања која најављују бескрајни процес усавршавања
друштва и човекове природе остају изван домета здраворазумских разматрања.
Стога су они студиозно проучавали историју демократских, аристократских и
монархистичких држава као и мишљења великих филозофа о њима од антике
до модерних времена (видети нпр. Adams 1794).
Насупрот њима, очеви оснивачи данашње Европске уније од почетка су
веровали да њихов пројекат нема историјског преседана, што га чини sui gene-
ris. Овај приступ претпоставља заобилажење свих темељних питања поли-
тичке мисли укључујући и проблем изградње сложене политичке заједнице.
Предуго су се главне архитекте европског пројекта надале да ће настанак ев-
89
ропске нације следити исту баналну функционалистичку логику којом су њи-
хови научни следбеници објаснили настанак заједничког тржишта и монетарне
уније. Неуспех уставног пројекта 2005. године, пак, обзнанио је да се проблем
заједнички свим покушајима изградње сложених нација Европљани више не
могу игнорисати: Како изградити трајно политичко јединство од претходно
независних држава чије су задате различитости дубоко укорењене у историји,
обичајима, језику, култури и географији?
Релевентност америчког, немачког и швајцарског искуства за ЕУ огледа
се првенствено у чињеници да су у сва три случаја нација и федерална држава
морали бити изграђени истовремено. Додајући француско искуство у упоредну
перспективу у чланку смо показали разлику између нација које су настале у
већ постојећим државним границама и оних изграђених од претходно поли-
тички заокружених јединица. Оно што сто смо видели јесте да јединство сло-
жених заједница може бити постигнуто на различите начине. Федерални поли-
тички поредак може настати на уштрб демократије или захваљујући демокра-
тији. Може бити формиран захваљујући равнодушности грађана спрам демо-
кратије. Федералне нације могу се родити из рационалне калкулације економ-
ских и безбедносних користи или уз помоћ политичких уверења, креда, које
дели већина становништва. Федерални поредак може бити успостављен за-
хваљујући политичким амбицијама хегемоне државе или захваљујући једна-
ком третману воља федералних јединица у процесу уједињавања. Сложене
нације могу происходити из етничке истоврсности или у њеном одсуству. Неис-
корењве колективне различитости саставних јединица могу бити премештене у
приватну сферу или, пак, бити непосредно укључене у управљачки процес.
Основни увиди овог чланка нису превасходно намењени историчарима.
Закључци до којих смо дошли анализирајући у упоредном контексту искуство
настанка француске, америчке, немачке и швајцарске нације намењени су, пре
свега, истраживачима и политичким учесницима уставних преображаја кроз
које данас пролазе грађани држава чланица Европске уније. Њихов свет суве-
рених и независних држава ишчезао је. Старе европске националне заједнице
деле судбину сличну оној провинција, општина, градова и сталежа у францус-
ком Старом режиму. У модерним државама питање политичког јединства раз-
решио је народ који је у одсудном историјском тренутку постао свестан свог
политичког постојања, преобразио се у нацију и почео да доноси опште норме.
Процес европских интеграција структурно је укинуо могућност пустоловној
општој вољи Француза, Португалаца, Италијана да одређује претпоставке за-
једничког живљења у оквиру националних граница. У међувремену, пак, на
позорници историје нису се појавили политички самосвесни Европљани дора-
сли задатку одлучивања о колективној судбини. Нови европски свет се и даље
ствара. На том путу искуство настанка федералних нација може имати двос-
труки значај. Прво у његовом огледалу виде се само кључни изазови данашње
Европске уније. Огледало не препознаје покушаје решавања проблема кроз
реформу постојећих институција у складу са досадашњом логиком технократ-
ске револуције. Друго, у одразу огледала сачињеног од старине виде се нове
могућности изградње и очувања сложеног политичког поретка у Европи.
90
1. Adams, John (1794): A defense of the constitutions of government of the United States of
America, against the attack of M. Turgo in his letter to Dr. Price. Vol. I London: Printed
for John Stockdale, Piccadilly.
2. Arendt, Hannah. 1973. On Revolution. Penguin books.
3. Berle A. Adolf (1955): “Evolving capitalism and political federalism”, in: Arthur W.
Macmahon (ed.), Federalism, Mature and Emergent, Doubleday & Company, New York.
4. Boldt, Hans (1990): “Federalism as an Issue in the German Constitutions of 1849 and
1871”, In: Hermann Wellenreuther (ed.), German and American Constitutional Thought,
Bloomsbury Academic, New York-Oxford-Munich.
5. Burgess, Michael (2006), Comparative Federalism, Routledge, London and New York.
6. Condorcet (1988): Esquisse d’un Tableau Historique des Progrès de L’esprit Humain.
Paris : Flammarion.
7. Croce, Benedetto (1991): Storia d’Europa nel secolo decimonono,Adelphi Edizioni, Mi-
lano.
8. Dahl, A. Robert (2001): How Democratic Is the American Constitution? New Haven and
London: Yale University Press.
9. Elasar J. Daniel (1992): “Communal Democracy and Liberal Democracy: An Outsider’s
Look at the Swiss Political Tradition”, Paper prepared for the Liberty Fund Colloquium
on the Swiss Experience of Federalism, Brunnen, Switzerland, March 1992.
10. Fabbrini, Sergio (2007): Compound Democracies. Why the United States and Europe Are
Becoming Similar. Oxford University Press.
11. Foucault, Michel (2008): The Birth of Biopolitics, Palgrave Macmillan.
12. Fleiner, Thomas (1989): “Discussion on Swiss Federalism”, in: R.A. Goldwin, A. Kauf-
mann, W. Schambra, (eds.), Forging Unity Out of Diversity, American enterprise institu-
te for public policy research, Washington.
13. Fleiner, Thomas, Basta Fleiner, R. Lidija (2009): Constitonal Democracy in a Multicutu-
ral and Globalized World, Springer, Berlin, Heilderberg.
14. Halimi, Serge (2019): “Quand tout remante à la surface”, Le monde diplomatique, janvi-
er.
15. Hamilton, Aleksander, Medison, Džejms, Džej Džon (1981): Federalistički spisi, Radnič-
ka štampa, Beograd.
16. Huntington, Samuel (2004): Who are we? The challenges to America’s National Identity.
New York, London, Toronto, Sydney: Simon & Schuster.
17. Huntington, Samuel (2002): “Dead Souls: The Denationalization of the American elite”,
The National Interest, November.
18. Johnson, Nevil (1999): “Territory and Power. Some Historical Determinants of the Con-
stitutional Structure of the Federal Republic of Germany”, in: Charlie Jeffrey (ed.), Reca-
sting German Federalism: The Legacies of Unification. Bloomsbury Academic.
19. Kriesy, Hanspeter, Trechsel H. Alexander (2008): The Politics of Switzerland. Continuity
and Change in a Consensus Democracy. Cambridge University Press.
20. Kriesy, Hanspeter (1999): ”State Formation and Nation Building”, in: Hanspeter Kriesi
(ed.), Nation and National Identity.Verlag Ruegger Zurich,.
21. Kovačević, Bojan (2014): “Jačanje separatizma u državama članicama kao nenameravana
posledica evropske inegracije”, Teme, br. 4.
22. Kozelek, Rajnhart (1997): Kritika i kriza, Plato, Beograd.
23. Mill, Start, John (1865):Considerations on Representative Governement, Longman, Ro-
berts & Green, London.
91
24. Plessner, Helmuth (1959): Die verspätete Nation: Über die politische Verführbarkeit
bürgerlichen Geistes, W. Kohlhammer Verlag, Stuttgart.
25. Rakove, N. Jack (1990): „The First Phases of American Federalism“ In: Mark Tushnet
(ed.), Comparative Constitutional Federalism, Europe and America, Greenwood press,
New York-Westport, Connecticut-London.
26. Renan, Ernest(1996): “Qu’est-ce qu’une nation ?” in: Raoul Girardet (ed.), Qu’est-ce
qu’une nation et outres écrits politiques, Imprimerie nationale, Paris.
27. Robinson, I. William (1996): Promoting Polyarchy. Globalization, US Intervention and
Hegemony, Cambridge University Press.
28. Rougemont, Denis De (2002), La Suisse ou l’histoire d’un peuple heureux. L’Age de
l’homme.
29. Ruso, Žan Žak (1994): Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd.
30. Schulze, Hagen (1994): Staat und Nation in der europäischen Geschichte,C. H. Beck,
München.
31. Sieyes, Abbe (1989) : „Qu’est-ce que le tiers-etat“ in : Marcel Dorigny (ed.) Œuvres de
Sieyes, Edhis, Paris.
32. Tokvil, Aleksis De (1994): Stari režim i revolucija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stoja-
novića, Sremski Karlovci, Novi Sad.
33. Töpperwien, Nicole (2001), Nation-State and Normative Diversity, Institute du Fédérali-
sme Fribourg Suisse.
34. Wolin, S. Sheldon (2008): Democracy Incorporated. Managed Democracy and the Spec-
ter of Inverted Totalitarianism, Princeton University Press, Princeton and Oxford.
35. Whaley, Joachim (2002): “Federal Habits: The Holy Roman Empire and the Continuity
of German Federalism”, n: Maiken Umbach (ed.), German Federalism, Palgrave, Ham-
pshire.
36. Ziblatt, Daniel (2006): The Formation of Italy and Germany and the Puzzle of Federa-
lism. Princeton and Oxford: Princeton University Press.
PROBLEM OF COMPOUND POLITICAL ORDERS BUILDING IN

THE COMAPARTIVE LIGHT OF AMERICAN, GERMAN AND
SWISS FEDERATION MAKING
Summary: What is the right strategy of successful compound polities building? How
to deal with social, economic, linguistic and cultural diversity of their constitutive parts? Is it
necessary to depoliticise diversities and remove them into the private realm in order to
achieve and maintain a nation’s unity? To what can extent political ideas influence the
process of federal nation building? What is the role of an external threat, imagined or real?
What is an adequate strategy for federal nation building among partners that are unequal in
political, military and economic power? These are the questions that we explore in this
article by looking at the three different experiences in successful federal nation building, US,
German and Swiss.
Key words: federalism, nation, order, USA, Switzerland, Germany
92
КРИСТИНА ПЕЈКОВИЋ УДК 154.6/.8:141.78
Филозофски факултет Прегледни рад
Нови Сад Примљен: 21.12.2019
Одобрен: 17.01.2020
Страна: 93-104
БИОПОЛИТИКА ЗНАЊА/МОЋИ
Сажетак: Oсновна тема рада јесте биополитика која представља скуп механи-
зама, насталих у 18. веку, који третирају људске организме као објекте на којима се
примењују политичке стратегије или опште стратегије моћи као знања. У складу са
тим, представљена је генеза теорије биополитике и политичких стратегија моћи. Ова
генеза може се поделити на периоде, а то су средњовековни, модерни и савремени у
којем преовладава знање као главна стратегија моћи. У основи ових теорија јесте од-
нос живота, политике и пракси управљања. Централну улогу у настанку биополитике
и новог типа владања одиграли су (1) људско тело кроз процесе субјективације и
потчињавања новим ауторитетима који нису више засновани на религијским уверењи-
ма, него на научним сазнањима, (2) као и појава становништва као покретач диспози-
тива безбедности, посебно кроз процесе нормализације.
Кључне речи: биополитика; моћ; знање; тело; субјекат; технологије моћи; ста-
новништво
Uvod
Фукоова (Michel Foucault) теорија оспорава традиционалан приступ про-
блему моћи као правном или институционалном моделу. Он сматра да се треба
одвојити од теоријског фокуса на суверенитет, како би се изградила аналитика
моћи која више не схвата право као модел, насупрот Хобсу (Thomas Hobbes).
Његова иновација јесте анализа конкретних начина прожимања моћи у сама
тела субјеката и у њихове форме живота. Таква анализа развила се у два прав-
ца, а то су истраживање политичких технологија помоћу којих држава преузи-
ма на себе бригу о животу индивидуа и истраживање технологија преко којих
спроводи процес субјективизације који појединца доводи у везу са властитим
идентитетом (Агамбен 2006: 10–11).
Током средине средњег века ескалирале су тензије између секуларне и
религијске власти, а поновно откривање целокупне збирке римских права пос-
лужило је у одређивању ширине и ограничења суверена. Наметнуло се питање
каква је то природа моћи која ограничава и одржава власт (Cinsey and Morar
Кристина Пејковић, Биополитика знања/моћи
2015: 2). Фуко сматра да се полемика око моћи хронолошки градила кроз три
модела: а то су религиозни, правни и политички (Eribon 2005). Маринковић и
Ристић су ослањајући се на Фукоову аналитику моћи, закључили да су људска
тела, а поготово процеси деритуализације кажњавања тела одиграли кључну
улогу у процесу појаве нових технологија моћи. Они сматрају да су се као
производ нових технологија знања/моћи десили паралелни процеси премеш-
тања тежишта моћи са тела на текст и ерозија суверених облика власти, пого-
тово апсолутне суверености „краљевског тела“ (Маринковић и Ристић 2015:
435–444).
Последњих година живота, док је радио на историји сексуалности и ана-
лизирао подручје диспозитива моћи, Мишел Фуко почео је усмеравати своја
истраживања према ономе што је одредио као биополитику тј. све већу ук-
љученост биолошког живота човека у механизме и стратегије моћи (Агамбен
2006: 103; види Фуко 2006).
Генеза теорије биополитике1

Биополитика представља скуп механизама, насталих у 18. веку, који тре-
тирају људске организме као објекте на којима се примењују политичке стра-
тегије или опште стратегије моћи као знања (Foucault 2009: 16).2
У другој половини 18 века појавила се перспектива филозофије живота
чији су оснивачи Артур Шопенхауер (Arthur Schopenhauer), Фридрих Ниче
(Friedrich Nietzsche) у Немачкој и Анри Бергсон (Henri Bergson) у Француској.
Иако су постојале различите теоријске позиције, сложили су се око тога да је
живот фундаментална категорија и нормативни критеријум доброг, здравља и
истине. Почели су да схватају живот као телесну чињеницу или органско пос-
тојање које чине инстинкти, интуиција, осећања и искуство, а његов опозит
или смрт као апстрактан концепт. Тада су се појавиле прве теоријске концеп-
ције које указују на биополитику, једна од њих јесте органицистичка концеп-
––––––––––––
1
Генеза у фукоовском смислу представља анализу конституције поредака на основу емпиријских
података. Генеалогија знања састоји се из два различита корпуса знања: прво, из различитих
мишљења и теорија које нису установљене нити су широко признате и, друго, из локалних веро-
вања и схватања (нпр. шта све медицинске сестре знају ο леку који није јавно признат). Генеа-
лошка страна анализе покушава да разуме моћ конституисања домена објеката. Када би неко
друштво институционализовало улогу врача, на пример, и приписало му одређене привилегије,
тиме би био конституисан предмет врач. Генеалогија истражује оно што због институционализа-
ције знања од стране оних који имају моћ није било евидентно. Археологија знања бави се је-
зичким праксама (у строгом смислу). Археологија и генеологија допуњују и замењују једна
другу (Фуко 1971; Шоувер 2005; Фуко 1998).
2
Моћ се испољава у начину конверзације (односно дискурса), и често се односи на оспоравање
сопствене истине, или кроз мит који погрешно представљају изворе моћи. На пример, у књизи
Историја сексуалности Фуко анализира како „модерни“ људи обично имају уверење да је њихо-
ва сексуалност потиснута друштвеним притиском који забрањује њено испољавање. Овде пред-
ставља мит о наводној сексуалној потиснутости, а популарност овог мита обликовала је природу
сексуалности. Знање је заправо моћ и може утицати на људско понашање. Заснива се на техно-
логијама друштвеног инжењеринга, образовања и слично (Шоувер 2005).
94
ција друштва коју је изнео Рудолф Кјелен (Rudolf Kjellen). Он је друштво пос-
матрао као један супер организам или живи организам, и према њему државе-
нације представљале су природне форме са својом етничком индивидуал-
ношћу. Ова теоријска перспектива послужила је у националсоцијализму као
научна потпора, ослањајући се на метафору „народно тело“ које се односи на
ауторитарно, хијерархијски структуирано и хомогено друштво. Националсоци-
јалистички концепт биополитике темељи се на уверењу да је могуће активно
управљање и контролисање биолошких дешавања попут етничке хигијене и
еугенике (Lemke 2011: 10–11).
Фуко први пут анализира концепт биополитике у поглављу „Право смр-
ти и моћ над животом“ у делу Историја сексуалности (Campbell and Sitze
2013: 3).
Двадесет година пре toga, Хана Арент (Hannah Arendt) u delu Положај
човека (1958) анализира процес у којем биолошки живот постаје фокус поли-
тичке сцене модерности. Она је сматрала да биолошки живот управља поли-
тичким деловањем. У овој чињеници увидела је извор трансформације и дека-
денције јавног простора у модерним друштвима. Према њеном становишту, у
западној традицији девалвирано је људско деловање или vita activa које је пос-
тало подређено контемплацији која се односи на есенцијалност и вечност (vita
conteplativa). Према овом виђењу, vita activa представља друштвено деловање
или praxis чији су основни услови рад, производња и акција, а vita contemplati-
va или theorie може се односити на знање (Арент 1991). У том смислу корени
биополитике и знања/моћи назиру се у раду Хане Арент. Јасно је на какве по-
тешкоће и препреке је наишло ово њено истраживање, самим тим што се Фуко
бавио сличном темом без позивања на њу (Агамбен 2006: 9).
Поред Хане Арент, постоје још неке индикације о истраживањима ове
теме пре Фукоа. Мауро Бертани (Mauro Bertani), наводи да се „биократија“ у
којој се назиру корени биполитике спомиње се у раду Огиста Конта (Auguste
Comte) много пре Фукоа (види Bertani and Fontana 2003).
У свом делу Биополитика: напредни увод Томас Лемке (Thomas Lemke)
представио је анализу развоја биополитике фокусирајући се на три циља. Први
циљ јесте подстицање будућих истраживања повезаности и утицаја медицине
и технонаука на људска тела и живот. Друго, увиђајући важност савременог
„проблема тела“ жели да подстакне интердисциплинарну сарадњу у овој обла-
сти, где би се тело посматрало у односу на науку, технологију, биомедицину и
клиничку праксу. Проблем тела односи се на Фукоову перспективу и схватање
да је краљевско тело у седамнаестом веку представљало реалност, а у деветна-
естом веку појавило се тело друштва које је представљало нови принцип (Fou-
cault 1980: 55). Треће, представља теоријско разматрање концепта биополити-
ке из емпиријске и етнографске праксе (Lemke 2011: vii).
Не може се прецизно утврдити временски период настанка биополитике,
тј. када политика прелази у биополитику, моћ у биомоћ и тако даље. Кампбел
(Timothy Campbell) и Зице (Adam Sitze) сматрају да је основни пропуст у од-
ређивању тачног настанка и корена биополитике, заправо временске природе
95
зато што није прошло довољно времена од њеног настанка како би могли да се
сумирају закључци и направи прецизна генеалогија (Campbell and Sitze 2013: 1).
Фуко на крају дела Воља за знањем објашњава процес преко ког на
почетку модерног доба, природни живот бива укључен у механизме и тактике
државне моћи, а политика се трансформише у био-политику. „Хиљадама годи-
на човек је представљао оно што је био и за Аристотела: жива животиња која
је, осим тога, способна и за политичку егзистенцију; модерни човек је живо-
тиња у политици чији се живот живога бића ставља у питање“ (Агамбен 2006:
8; Фуко 2006).
Агамбен (Giorgio Agamben) је поново оживео Фукоов концепт биополи-
тике у свом делу Homo sacer: суверена моћ и голи живот. Затим, су Мајкл
Хард (Michael Hardt) и Антонио Негри (Antonio Negri) са својим делом Импе-
рија утицали да се концепт биополитике, поред филозофије, прошири и на
антропологију, социологију, демографију, теологију, правне студије, биоетику,
дигиталне медије, архитектуру и историју уметности (види Hardt and Negri
2000). Почетком двадесетог века догодио се „повратак биополитике“ и
научници су свему почели да додају префикс „био“ и на тај начин настајали су
неологизми попут биоетике, биотехнологије, биомедија, биомоћи, биоистори-
је, биокапитала, биолегитимитета, бионауке, биовредности, биорадничаке кла-
се, биотеологије, биорачуњања, биодруштва и биоцентризма (Campbell and
Sitze 2013: 4–5). Према Агамбену, постоје три основна проблема разматрања
моћи у оквиру истраживања биополитике:
(1) Први проблем односи се на политички однос искључења. У Историји
лудила у доба класицизма Фуко описује праксу искључивања из друштва коју
је спроводила суверена власт у средњем веку, на примеру оболелих од губе
који су били затварани у болнице широм Европе. Оваква пракса може назвати
дисциплинским типом система, која је спровођена комбинацијом регулаторних
пракси, права и религијских ритуала, и бинарне поделе на оне који су зараже-
ни и који нису (Фуко 1980; Foucault 2009: 22) Према Агамбену, пример који
осликава овај случај јесте политичка фигура из римског права homo sacer која
представља индивидуу која се не сме жртвовати, само убити и чији живот је
укључен у поредак једино у форми искључења или апсолутној могућности да
буде убијен. Он представља посебан случај двоструког искључења, оног на
које је приморан и насиљу којем је изложен. Насиље над њим може починити
било ко, а да притом не буде кажњен. Овај облик насиља не сврстава се у жрт-
вовање, ни убиство, ни извршење осуде, а ни светогђе (Агамбен 2006: 14–75).
Према Агамбену, истраживање моћи требало би да буде усмерено на средиш-
њу тачку између правно-институционалног и биополитичког модела моћи.
Велику важност придаје „голом животу“ или homo sacer-а, за који сматра да је
уплетен у политичку сферу која је сачињена од прикривене суверене моћи. Он
заправо сматра да је производња биополитичког тела извор изградње суверене
моћи (ибид. стр. 12);
(2) Други проблем односи се на суверену моћ која делује тако што прои-
зводи „голи живот“ као основни политички елемент и основну спону између
природе и културе тј. zoe који се односи на живот свих живих врста и bios који
96
се односи на живот људи. У делу Положај човека Хана Арент идентификује и
критикује историјски преокрет када је bios politikos или политички живот пре-
узео функцију управљања над zoe или биолошким животом који се односи на
све живе врсте (Arendt 1958: 96);
(3) Треће, биополитичку парадигму Запада предстаља логор, а не град
како се то обично тврди. Према Ђорђу Агамбену логори представљају места на
којима је остварена апсолутна condicia inhumana која је икада постојала на
земљи и на којима се није ни разматрала правно-политичка структура која је
тада постојала, зато превазилазе правни појам злочина (Агамбен 2008: 42–43;
Агамбен 2006: 160).
Постоје различита становишта о томе шта треба да буде емпиријски об-
јекат биополитике, као и о нормативној евалуацији биополитике, неки је везују
за рационално одлучивање и демографску организацију друштвеног живота, а
други за еугенику и расизам. Шездесетих и седамдесетих година двадесетог
века значење биополитике добило је другачију форму, неодносећи се у најве-
ћој мери на биолошке процесе, него на политичке акције и стратегије чији об-
јекат јесте живот. На пример, настала је еколошка биополитику као последица
глобалних промена, еколошких криза и уништавања природног окружења.
Тада су се јављала апокалиптична предвиђања у вези са пренасељеношћу пла-
нете и „експлозијом становништва“ која су се углавном ослањала на Малтусо-
ва предвиђања. Истражујући окружење и надовезујући се на еколошку биопо-
литику настале су многе биотехнолошке иновације, поготово на пољу генетике
као што су премештање и укрштање ДНК-а информација из организма у орга-
низам (Lemke 2011: 1–26).
Генеологија односа живота и политике

Постоје четири проблематичне тачке на које је Фуко наишао
проучавајући однос живота и политике, називајући их: врста која живи, моћ
живота, хиљадугодишња животиња и резолуција за живот. (1) Прва се одно-
си на оно што Фуко у Вољи за знањем назива однос знање/моћ тј. развијање
различитих форми и области знања које се бави животом генерално. Поља
знања/моћи конструишу субјекте који су надзирани и кажњавати од стране
институција, друштва и државног апарата (Фуко 2010а). Даље, у делу Безбед-
ност, територија, становништво спомиње „западног човека“ који увиђа да је
део врсте која живи у свету који је такође „жив“. Фукоов помак са историје на
биоисторију заправо се односи на појаву становништва које постаје предмет
биополитике и знања/моћи, и узрокује помак са права на норме. Како је суве-
ренитет ослабљен из политичких разлога, а са њим и закони као основна сред-
ства вршења суверене власти, уметнула се нова технологија вршења моћи и
становништво је престало да буде предмет суверене власти, те су са њим
почеле да управљају норме (Campell and Zice 2013: 8–12; види Foucault 2008;
Foucault 2009). Тако да бити део људске врсте значи научити живети у складу
са нормама. (2) Врста која живи није једини фокус осамнаестог века када је
97
настала биополитика. Знање/моћ посматра живот као објекат, а норме форми-
рају законе према њему. Према Фукооу, овде су кључни процеси субјективаци-
је или начини на који субјекти заснивају свој однос према неком правилу по-
нашања, а затим схватају као обавезу да такво правило уврсте у праксу. Тела
или субјекти одувек су предмети технологија суверене власти, а поготво тех-
нологија мучења (види Фуко 1997; Маринковић и Ристић 2015). Моћ се више
не спроводи над телима чији је крајњи исход доминације смрт, већ се спроводи
над животом и врстом која живи. Дакле фокус биополитике није на телу које
представља питање суверене власти, него на мноштву (Virno 2004) или стано-
вништву (Foucault 2008; Foucault 2009). (3) Као према Аристотелу, и према
Фукоу човек јесте животиња која живи са додатним капацитетом за политичко
постојање. Тако да човек више није „живућа“ животиња већ „бивствујућа“
животиња. (види Campbell and Zice 2013). Према Хајдегеру (Martin Heidegger),
људи представљају zoon logon ekhon, или живо биће које је способно за говор.
Управо овај капацитет људи за разумевање logosa-a и његова еволуција у ratio
представља оно што их разликује од животиња (Elden 2006: 273). Може се
рећи да оно што биће представља у Хајдегеровом, то моћ представља у Фукоо-
вом раду. У складу са тим Хајдегерова анализа бића израсла је у технолошко
разумевање бића како би објаснио људско разумевање ствари као објеката, а
Фукоова анализа неколико режима моћи кулминирала је у модерној биополи-
тици са циљем да превазиће људско разумевање личног сопства као субјекта
(Dreyfus 1996: 1). (4) Фуко сматра да је пре настанка биополитике постојало
доба суверенитета и класично доба бивстовања човека, а након тога наступа
биолошко доба бивствовања где живот постаје субјекат и објекат политике. То
се манифестује у оквиру традиционалних институција, пракси и дискурса мо-
дерне политике (Campbell and Sitze 2013: 8–18).
Биополитика и тело: произведен субјект јесте потчињен субјект

Тело поседује битну функцију у појави нове технологије управљања која
је утицала на то да људски живот не представља више нешто што је у рукама
апсолутне власти краљевског тела3 (Kantorowicz 1997), него у рукама самих
људи или новог тела тј. становништва (Foucault 2009). Дакле, посредством
знања/моћи, технологије управљања су се промениле. Религијске доктрине,
замењене су медицинским, а функцију свештеника заменио је доктор.
„Међутим, када се медицински поглед одваја од божјег, када тај нови поглед
одваја тијело дано од бога од тијела даног од природе, изблиједит ће тај стари
церемонијал сједињавања. Појавит ће се дискурси који раздвајају; нови тек-
стови/знања произвест ће и легитимирати нове праксе одвајања. То ће бити
––––––––––––
3
Појам краљевског тела описао је Канторовиц (Ernst Hartvig Kantorowicz) у делу Два краљева
тела, истражујући хришћанску историју и политичку теологију. Према њему, краљевско тело
односило се на два тела: физичко које пати, умире и поседује све људске особине и духовно или
политичко које је трансцендентално и бесмртно и представља симболичну основу за успостав-
љање суверенитета (Kantorowicz 1997).
98
њихова првобитна улога“ (Маринковић и Ристић 2015: 446). Ово се заправо
односи на технологије моћи посредством знања.
У трећем тому Историје сексуалности: старање о себи Фуко анализира
прелаз из грчко-римског доба у рано хришћанство и бави се питањем пробле-
матизације света и постојања од стране индивидуа и групних пракси у ан-
тичком, хришћанском и модерном свету. Ове праксе односе се на начине егзи-
стенције и постављање правила понашања, као начине трансформације света
од стране индивидуа које у њему живе. Основни фокус у Античкој Гркој био је
на томе како учинити живот лепим, као и на аутономији индивидуе која је
губила на значају у периоду раног хришћанства због све већег утицаја свеште-
ничке моћи. Основни разлог ове промене јесте трансформација моћи која се
догодила у то доба, у коме се настојало оснажити свештенство обећавањем
сигурног спасења путем исповедања. Након овог периода, током просветитељ-
ства и у деветнаестом веку опет се догодила промена у структури моћи која је
трансформисала свештеничку моћ у „модерну матрицу индивидуализације“
(Фуко 1988).
Дакле, постоје разлике у типовима понашања и начинима на које субјект
може да утиче као посредник, али и као етички субјект у оквиру неког кода
понашања. А ове разлике се огледају у четири тачке егзистенције субјекта, а то
су етичка супстанца, тип субјективације, форма етичког рада и разлике у telos-
у етичког субјекта (Парот 2005: 168–169).
Традиционалан концепт моћи односи се на суверена који влада над ње-
говим поданицима са мањим или већим степеном легитомности и строгоће.
Како би легитимност владавине била загаронтована, они који поседују моћ
морају производити сопствена „тела знања“ и сопствену истину (Cinsey and
Morar 2015: 1).
Фуко у делу Надзирати и кажњавати описује политички систем у ком
краљевско тело (Kantorowicz 1997) представља веома важну фигуру политичке
стварности у седамнаестом веку током функционисања монархије. Такође,
описује реформу казнених мера која је извршена током 18. века са циљем да се
створи ефикаснији систем казнене власти, односно настанак модерне институ-
ције затвора (Фуко 1997). Овај систем кажњавања односи се на паноптичку
парадигму осамнаестог века која је била локализована у затворима, болницама,
школама (Маринковић и Ристић 2014; Бентам, 2014).
Како би приказао разлику између старог и новог типа кажњавања, Фуко
користи контраст између јавног мучења са половине 18. века и дневног распо-
реда у затвору из прве половине 19. века и на тај начин поставља питање како
је дошло до овако драстичне промене за мање од сто година. Он сматра да је
јавно мучење представљало демонстрирање силе краљевског тела и „краљеву
освету“, зато што злочинац својим делом није наудио само непосредно жртви,
већ и ономе из кога проистиче закон који је тиме прекршио. На тај начин он је
повредио краљеву снагу и за то мора бити физички кажњен. У другој полови-
ни 18. века овакав тип кажњавања се укида. Полако почињу да се појављују
елементи који ће касније бити саставни део институције затвора. Џелате или
предводнике јавних мучења почели су да замењују стручњаци, лекари, надзор-
99
ници, васпитачи, психолози са сасвим супротном функцијом у циљу спреча-
вања сваке физичке боли. Чак и приликом смртне казне престаје да постоји
фактор бола (Фуко 1997).
Најбитнија ствар која је утицала на настанак затвора као модерне уста-
нове, по Фукоовом мишљењу јесте дисциплина, тачније настанак власти која
се служи систематским дисциплиновањем својих поданика. У складу са тим
тврди да се биополитика развила из два правца. Први се односи на седамнаес-
ти век и микро ниво, а овај правац Фуко назива „анатомо–политика људског
тела“. Овај правац огледа се у дисциплинским механизмима и институцијама
као што су педагошке, војне и медицинске, а које посматрају људско тело као
да је машина са функцијама и задацима, чији рад се може прецизно предвиде-
ти и контролисати. Дисплинске форме моћи појављују се и са експанзијом
друштвених наука које оправдавају наметнут диксурс моћи. Други правац јав-
ља се у осамнаестом веку и представља нову технологију моћи, али која је
регулаторна. Овај правац Фуко назива „биополитиком популације“ која се
бави целокупним здрављем друштва и настоји да га предвиди, израчуна и ту-
мачи кроз регулацију наталитета, стопе смртности, фертилитета, инфертилите-
та, животног века, стопе сиромаштва итд. Дакле постоје дисплински механиз-
ми моћи тела и регулаторни механизми популације који заједно чине мрежу
моћи или биомоћ (Cinsey and Morar 2015: 4–5).
Анализирајући дело Надзирати и кажњавати, Џудит Батлер (Judith But-
ler) увиђа парадоксалну природу онога што Фуко назива субјективацијом зат-
вореника. Она сматра да је израз субјективација парадаоксалан зато што оз-
начава постајање субјектом и потчињавање, тачније особа постаје аутономна
личност само тако што се потчини моћи, а то потчињавање подразумева ради-
калну зависност. Овај процес субјективације одвија се преко тела. Тако
осуђениково тело означава кривицу, грех и отелотворење забране и санкције у
ритуалима нормализовања које је уобличено и формирано према дискурзивној
матрици правног субјекта. Батлер сматра да је тврдња да дискурс формира
тело веома комплексна и због тога се мора правити разлика између „формира-
ња“, „узроковања“ или „одређивања“, а још је мање јасно и једноставно схва-
тање према којем су тела на неки начин направљена од дискурса (Butler 1997).
Фуко сматра да затвореником не управља спољашњи однос моћи, већ се поје-
динац формира или пре формулише на основу свог дискурзивно конституиса-
ног идентитета затвореника. У складу са тим потчињавање јесте прављење
субјекта или регулативни принцип на основу ког је субјект формулисан или
произведен. Дакле, потчињавање није само једноставна доминација над субје-
ктом, ни његово произвођење, него обликовање ограничења на основу којег је
произвођење постало могуће (Фуко 1997). Батлер затим тврди да иако Фуко
покушава да објасни да хронолошки посматрано правна моћ која делује на већ
формиране субјекте или их себи подређује претходи производној моћи која
има способност да формира субјекте, у случају затвореника јасно је да је прои-
зведен субјект и потчињен субјект (Butler 1997).
Пауло Вирно (Paolo Virno) уводи концепт „мноштва“ за који сматра да је
„изгубљен појам“ и суштински различит од концепта „народ“ приликом ана-
100
лизе савремене јавне сфере. Он сматра да је избор између концепта „мноштва“
и „народ“ у центру свих практичних контроверзи од теоријско-филозофских
расправа седамнаестог века до успостављања модерних држава (Virno 2004: 8).
Из перспективе „мноштва“, Вирно сматра да постоје четири форме суб-
јективације, а то су (1) принцип индивидуације тачније старо филозофско пи-
тање шта омогућава сингуларитет или индивидуи да буде индивидуа, (2) Фу-
коов концепт биополитике тотатилета, (3) емоционални тоналитети или одно-
си са сопственим бићем у свету и на крају (4) филозофске теме у Хајдегеровом
делу Битак и време: доколица и радозналост. Он сматра да је Фукоов концепт
биополитике утицао на промене схватања појма „популација“ на крају 18. и
почетком 19. века. Он такође тврди да је за разумевање појма биополитика,
неопходно разумевање појма „радна снага“ као потенцијал за производњу
тачније способност, капацитет и динамика. Кључна поента ове тврдње јесте да
тело радника које живи и које је супстрат радне снаге, нема независно посто-
јање. Живот или једноставни bios добија на значају уколико је под велом ди-
намике и испољава свој потенцијал. Дакле, тело које живи постаје објекат уп-
рављања, али то није његова суштинска вредност, него представља суспстрат
онога што је заиста важно, а то је радна снага као агрегат најразноврснијих
људских способности. На тај начин тело које живи постаје предмет бриге и
управљања административног апарата државе што се оправдано може назвати
биополитиком. Из тог разлога Марксова фраза „рад као субјективација“ има
смисла, зато што рад чини индивидуе субјектима и само у оквиру њега пред-
стављају субјекте (ибид. стр. 37–39).
Појава становништва као покретач појаве диспозитива

безбедности
Почевши од 1971. године, Фукоова предавања усредсређују се на прелаз
са „територијалне државе” на „државу становништва”. (Агамбен 2006: 9).
Проучавајући аспекте „апаратуре“ или диспозитива безбедности тј. про-
сторну димензију (види Маринковић и Ристић 2016) која је тесно повезана са
губом и кугом као моделима (види Foucault 2009; Фуко 1980) импликације
прилика и догађаја, технике нормализације и везу између безбедности и стано-
вништва, дошао је до закључка да су то фундаментална открића из области
политичке мисли у 18. веку. У складу са тим тврди да је суверенитет извршен
над територијом и мноштвом политичких субјеката, где се дисциплиновање
примењује над појединачним телима, њиховим афектима и страстима и мре-
жом појединаца (Wallenstein 2013: 18).
Према Фукоу, постоје три модалитета безбедности друштва, а то су ле-
гални систем, дисциплинарни механизми и диспозитиви безбедности. Легални
систем представља архаичну форму и односи се на средњовековни период до
седамнаестог и осамнаестог века, дисциплинарни механизми појављују се у
осамнаестом веку и могу се назвати модерним, а диспозитиви безбедности
односе се на савремено друштво. Ови модалитети нису се стриктно смењива-
ли, него се преклапају и коегзистирају.
101
Легални систем односи се на правни систем који се сачињен од бинар-
них кодова, незабрањених и забрањених радњи које се односе на кршење пра-
вно–прописаног система и којима следује казна. Дисциплинарни механизам
односи се на присмотру и корекцију правног система, тј. на све оне особе из-
ван бинарног система правних кодова, изван законских аката примењених на
кривца, ту спадају детективске, медицинске и психолошке технике надзора и
дијагностике. И трећи модалитет безбедности, не спада ни у правне кодове, ни
у дисциплинске механизме, већ се односи на апаратуру или диспозитиве без-
бедности који обухватају разматрање потенцијалних проблема, реакције влас-
ти на те проблеме и успостављање просечног оптималног понашања, из којег
не би требало искорачити (Foucault 2009: 20–21).
Опште карактеристике апаратуре или диспозитива безбедности јесу: (1)
простори безбедности као што су градови или урбано–просторни распореди;
(2) однос према догађијма испољен у вештини управљања и третману неизвес-
ности; (3) нормирање и форме нормализације.
Ове опште карактеристике диспозитива коегзистентно се појављују са
појавом феномена „становништво“ у осамнаестом веку. Тако се појавила нова
политичка технологија тачније управљање становништвом, и меркантилизам је
прелашао у физиократизам због све већег проучавања природних закона. Тако
да је становништво заправо постало покретач трансформације домена и при-
мене знања, и на пример анализа богатства трансформисала се у политичку
економије, природна историја у биологију, а општа граматика у историјску
филологију. У сладу са тим појавили су се и нови појмови као што су случај,
ризик, криза и опасност (Wallenstein 2013: 18; види Foucault 2009).
Једна од најзначајнијих карактеристика диспозитива безбедности јесте
нормализација. Овај процес је у веома блиској вези са васпитањем и образова-
њем и представља поступак уобличавања јединке која је затим способна да
функционише у оквиру одређеног културног контекстa. Дакле, образовање и
васпитање представљају процесе друштвене оптимализације. Технолошка ре-
волуција и напредак који су се догодили у 18. веку и појава либерализма ути-
цали су на све већу рационализацију и стандардизацију производње која проп-
раћена променама у друштвеним односима, а то је захтевало и модификацију
људског понашања и размишљања (Стојнов 2005: 256). Тако да су популација
или становништво у осамнаестом и деветнаестом веку постали објекти сталних
мерења, пописивања, класификација, прерасподела, планирања, различитих
облика социјалних, културних и просторних зонирања и сегрегација кроз био-
политику и биомоћ која је политички/научно конструисана категорија, чији је
фундаментални ентитет човек (Маринковић 2005: 246).
Закључна разматрања
Неодвојивост знања и моћи догодила се оног тренутка када је наука до-
била такозвани монопол над знањем и када јој је била поверена моћ над посе-
довањем легитимног знања или власт, као и моћ дефинисања, одређивања,
102
мерења, класификовања и типологизовања ствари, као распоређивања у систе-
ме и табеле. Тада се десио преокрет и сва моћ више није била поверена религи-
ји или магији, него науци. Овај преокрет Фуко сматра настанком биополитике
која се заснива на теорији знања/моћи.
Знање/моћ односи се на могућност да се дефинишу, одреде, измере, и
класификују под неку схему ствари и људи. Политичко-научни односи моћи
образовали су нове објекте знања у складу са интересима новог типа друштва
и друштвених односа, а то су популација, рад, производња, криминалитет,
патологија, сексуалност, богатство, класе, друштвене групе, друштвени систе-
ми и тако даље (Маринковић 2005: 248).
Фукоов приступ моћи у оквиру развоја биополитике оспорава традицио-
налан приступ проблему моћи као правном или институционалном моделу и
суверенитет. У складу са тим изведен је закључак да живот у 18. веку престаје
да буде апстрактна ствар којом управља суверенитет, постаје „људска ствар“.
Ова анализа развила се из два правца, а то су истраживање политичких
технологија којима држава преузима на себе бригу о природном животу инди-
видуа и истраживање технологија преко којих спроводи процес субјективиза-
ције који појединца доводи у везу са властитим идентитетом и спознајом која
је изван моћи државне контроле.
Овакав приступ аналитици моћи може да представља основу поготово у
области која истражује формирање научних дискурса, дискурса генерално,
научних категорија, као и за многе друге сфере.
1. Agamben, Đorđo (2006), Homo sacer: suverena moć i goli život, Zagreb: Institut Otvo-
reno društvo Hrvatske i Ministarstvo kulture Republike Hrvatske.
2. Agamben, Đorđo (2008), „Šta je logor?“, Treći program radio Beograda 137–138.
3. Arent, Hana (1991), Vita activa, Zagreb: Biblioteka August Cesarec.
4. Arendt, Hannah (1958), The Human Condition, University of Chicago Press.
5. Bertani, Mauro and Alessandro Fontana (2003), Michel Foucault: Society Must Be De-
fend, New York: Picador.
6. Butler, Judith (1997), The Psychic Life of Power. Theories in Subjection, Stanford, Cali-
fornia: Stanford University Press.
7. Campbell, Timothy and Adam Sitze (2013), „Biopolitics: An Encounter“, in T. Campbell
and A. Sitze (eds), Biopolitics, Durham and London: Duke University Press.
8. Cisney, W. Vernon and Nicolae Morar (2015), Biopower: Foucault and Beyond, Chica-
go: University of Chicago Press.
9. Dreyfus, Hubert Lederer (1996), „Being and power: Heidegger and Foucault“,
International Journal of Philosophical Studies, 4 (1): 1–16.
10. Elden, Stuart (2006), „Heidegger’s animals“, Continental Philosophy Review, 39: 273–
291.
11. Fuko, Mišel (1971), Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka, Beograd: Nolit.
12. Fuko, Mišel (1988), Istorija seksualnosti III. Staranje ο sebi, Beograd: Prosveta.
13. Fuko, Mišel (1997), Nadzirati i kažnjavati. Rođenje zatvora, Beograd: Prosveta.
103
14. Fuko, Mišel (1998), Arheologija znanja, Beograd i Novi Sad: Plato i Izdavačka knjižar-
nica Zorana Stojanovića.
15. Fuko, Mišel (2006), Volja za znanjem: Istorija seksualnosti I, Loznica: Karpos.
16. Foucault, Michel (1980), „Body/Power“, in Michel Foucault, Power/Knowledge: Selec-
ted Interviews and Other Writings, 1972–1977. New York: Pantheon Books.
17. Foucault, Michel (2008), Birth of Biopolitics; Lectires at the College de France 1977–78,
New York: Palgrave Macmillan.
18. Foucault, Michel (2009), Security, Territory, Population; Lectires at the College de
France 1977–78, New York: Palgrave Macmillan.
19. Hardt, Michael and Antonio Negri (2000), Empire, London: Harvard University Press.
20. Kantorowicz, Ernst Hartwig (1997), The King’s Two Bodies: A Study in Medieval Politi-
cal Theology, New Jersey: Princeton University Press.
21. Lemke, Thomas (2011), Biopolitics, New York and London: New York University Press.
22. Marinković, Dušan (2005), „Nauka kao znanje/moć: od disciplinujuće do diskurzivne
prakse“, u D. Marinković i P. Milenković (ur.). Mišel Fuko 1926–1984–2004 Hrestomati-
ja, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
23. Marinković, Dušan i Pavle Milenković (ur.) (2005), Mišel Fuko 1926–1984–2004 Hres-
tomatija, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
24. Marinković, Dušan i Dušan Ristić (2015), „Tijelo i tekst: genealogija praksi razdvajanja“,
Filozofska istraživanja 139 (35) 435–453.
25. Parot, M. R. M. (2005), „Staranje o sebi“, u D. Marinković i P. Milenković (ur.), Mišel
Fuko 1926–1984–2004 Hrestomatija, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
26. Stojnov, Dušan (2005), „Normalnost, moć i revizija psihologije“, u D. Marinković i P.
Milenković (ur.), Mišel Fuko 1926–1984–2004 Hrestomatija, Novi Sad: Vojvođanska
sociološka asocijacija.
27. Virno, Paolo (2004), A Grammar of the Multitude For an Analysis of Contemporary
Forms of Life, The MIT Press.
28. Šouver, Lois (2005), „Pojmovnik“, u D. Marinković i P. Milenković (ur.), Mišel Fuko
1926–1984–2004 Hrestomatija, Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.
29. Wallenstein, Sven-Olov (2013), „Introduction: Foucault, biopolitics, and
governmentality“, in S. Wallenstein and J. Nilsson (eds.), Foucault, Biopolitics, and
Governmentality, Soderton University.
THE BIOPOLITICS OF KNOWLEDGE / POWER

Summary: The main topic of this paper is biopolitics as a set of mechanisms, created
in the 18th century that treat human organisms as objects on which are applied political stra-
tegies or overall strategy of power as knowledge. Presented genesis of the theory of biopoli-
tics and political strategy of power can be divided into periods, such as medieval, modern
and contemporary in which prevailing knowledge as the main strategy of power. These theo-
ries are based on the relationship of life, politics and governance practices. Central role in the
development of biopolitics and the new type of government are (1) a human body through
the process of subjectivation and the subordination to the new authorities which are no lon-
ger based on religious beliefs, rather than on scientific knowledge and (2) the emergence of
the population as a driver of the disposition of security through the process of normalization.
Key words: biopolitics, power, knowledge, body, subject, technology of power, popu-
lation
104
РАЈКО ПЕТРОВИЋ∗ УДК 94(460):94(460.23)
Институт за европске студије Прегледни рад
Одобрен: 26.02.2020
ЕВОЛУЦИЈА КАТАЛОНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У

ПОСТФРАНКИСТИЧКОЈ ШПАНИЈИ
Сажетак: У овом раду ћемо анализирати еволуцију каталонског сецесионизма

у постфранкистичком периоду. Најпре ћемо направити кратак осврт на историјат ката-
лонског сецесионизма. Затим ћемо размотрити слом франкистичке диктатуре и процес
политичке транзиције који је након тога уследио у Шпанији. Анализираћемо положај
Каталоније као аутономне заједнице у оквиру новог регионалног модела шпанске др-
жаве, односно стeпен политичке, економске и културне аутономије који јој је новим
Уставом и статутом загарантован. Фокусираћемо се на буђење каталонског сецесиони-
зма од 2006. године наовамо услед политичког и економског незадовољства великог
дела каталонске популације, али и услед нерешених идентитетских питања. Размотри-
ћемо разлоге неуспеха новог Статута Каталоније из 2006. године, спорне одлуке Уста-
вног суда Шпаније из 2010. године, као изборе 2015. године, на којима уједињене се-
цесионистичке снаге у Каталонији успевају да освоје власт и покрену низ акција са
циљем осамостаљења Каталоније, што је кулминирало референдумом о независности
из 2017. године. Закључно, анализираћемо политичке последице поменутог референ-
дума, али и направити пројекцију могућих политичких реформи у Шпанији зарад ре-
шавања каталонског питања. У раду ћемо се користити методом студије случаја, ком-
паративном и историјском методом.
Кључне речи: Каталонија, сецесионизам, Шпанија, постфранкизам, регионали-
зација, референдум о независности
Увод
Једна од најактуелнијих политичких тема, како у Европској унији тако и
у свету, јесте каталонски сецесионизам. Премда је реч о политичком феномену
који има дубоке историјске корене, каталонски сецесионизам дуго времена
није био дневнополитичка или академска тема не само у ЕУ, већ ни у самој
Шпанији. Године које су уследиле након распада диктаторског режима гене-
рала Франсиска Франка (Francisco Franco) 1975. године показале су да, упркос
––––––––––––
∗
rajko.petrovic@ies.rs
Рајко Петровић, Еволуција каталонског сецесионизма у постфранкистичкој Шпанији
његовом настојању да сузбије било какав вид националног осећања сем шпан-
ског, Шпанија и даље представља политички, идентитетски и културно разно-
лик простор. У први план је избило питање баскијског сецесионизма, који се
манифестовао кроз терористичке активности ЕТА (Euskadi Ta Askatasuna) још
у време Франкове диктатуре, те се интензивирао након његове смрти. Ката-
лонско становништво је у првим годинама транзиције прилично успешно ар-
тикулисало своје политичке, економске и културне захтеве са којима су се
подударали основни принципи новог Устава Краљевине Шпаније из 1978. го-
дине (Constitución Española, 1978), а који су јасно прецизирани у Статуту Ката-
лоније из 1979. године (Estatuto de Autonomía de Cataluña, 1979). Каталонија је,
дакле, постала једна од аутономних заједница (comunidad autónoma) Шпани-
је, односно један од њених региона.
Каталонија је призната као историјски регион који има право на поли-
тичку, економску и културну аутономију, као и право на употребу и заштиту
каталонског језика. Такође, Каталонцима је признат статус националности у
оквиру шпанске нације.
Политичка и економска ситуација у Каталонији је дуго година била при-
лично стабилна. Каталонија се развила у један од најбогатијих шпанских реги-
она, њене политичке партије су биле важан политички фактор на националном
нивоу, каталонски језик је поново заживео како међу становништвом тако и на
академском нивоу. Временом се политички односи између званичног Мадрида
и Барселоне усложњавају, пре свега због жеље каталонске политичке врхушке
да Каталонија прошири своје надлежности у области економије и финансија,
али и због жеље да се Каталонцима призна статус нације. Ти захтеви су добили
свој институционални израз у новом Статуту Каталоније усвојеном 2006. го-
дине (Estatuto de autonomía de Cataluña, 2013). Премда је он прошао све закон-
ске процедуре и као такав прихваћен, Уставни суд Шпаније (Tribunal Constitu-
cional de España) је одбацио неке од његових кључних делова као неуставне,
што је резултирало политичким тензијама. Светска економска криза се након
2008. године снажно одразила на шпанску економију, али и каталонску као
њен део. Сходно томе, политички, економски и идентитетски моменти су у
предстојећим годинама битно условили званичну каталонску политику.
Грађани су неколико пута учествовали у масовним демонстрацијама у којима
се тражила независност Каталоније. Уследили су неки од кључних догађаја,
попут консултативног референдума о праву на саоопредељење 2014. године,
регионалних избора 2015, док је напетост између шпанских и каталонских
власти достигла врхунац 1. октобра 2017. године, када је каталонска влада
расписала референдум о независности тог региона. Покушај је завршен неус-
пешно, али је оставио снажне политичке и економске последице, те интерна-
ционализовао каталонско питање. Годину и по дана након, политичка ситуаци-
ја у Шпанији је прилично комплексна. На регионалним изборима у Каталонији
поново су тријумфовале сецесионистичке снаге, док су пред Шпанијом нови
општи избори након којих ће, у зависности од изборних резултата, каталонско
питање бити решавано на различите могуће начине. Индикативне су оцене да
Шпанији предстоје уставне реформе, које ће Каталонији омогућити још већи
степен аутономије, или чак одвести Шпанију у правцу федерализације земље.
106
Каталонски сецесионизам: кратак историјски осврт

Тежња каталонског народа за осамостаљењем од Шпаније има дубоке
историјске корене. Разумевање савременог каталонског сецесионизма, који се
јавља у позном постфранкистичком периоду, није могуће без осврта на исто-
ријски контекст у коме су њени темељи настали и развијали се. Премда модер-
ни каталонски сецесионизам има своје специфичности, сами сецесионисти се
често позивају на раније покушаје каталонског друштва да стекне виши степен
аутономије или чак пуну независност од Шпаније, што указује на значај исто-
ријске димензије овог феномена.
Још током раног периода уједињене Шпаније (крајем XV и почетком
XVI века) у Каталонији се јавља ,,регионални национализам“ као резултат же-
ље Каталонаца да сачувају политичку и економску аутономију, али и сопстве-
ну културу (Mangan, 2014: 7-8). Тако већ 1640. године Каталонци дижу рево-
луцију против шпанске власти, услед незадовољства ауторитативним понаша-
њем централне власти из Мадрида, високом корупцијом и интервенцијом
шпанске војске у самој Каталонији. Предводник револуције је био угледни
барселонски адвокат Пау Кларис (Pau Claris), који је 1641. године прогласио
Републику (тзв. Пау Кларисова Република), но која је убрзо након његове смр-
ти угушена (Pons, 2017).
Упркос недостатку аутономије, Каталонци су успели да сачувају своју
културно-историјску посебност. Премда у XIX веку долази до либерализације
и централизације шпанске државе, где се каталонска култура (посебно језик)
нашла под притиском кастиљанске, Каталонци покрећу тзв. ренесансу
(Renaixença) каталонске културе. У том периоду усавршава се каталонски је-
зик, пише се велики број литерарних дела, изграђено је мноштво културних
споменика и сл. Све то је дало снажну еманципаторску основу за развој ката-
лонског национализма (Mangan, 2014: 8-9).
У другој половини у XIX века међу каталонском интелигенцијом јавља
се идеја федерализације Шпаније, где би Каталонија представљала једну од
федералних јединица. Предводник такве идеје био је Балдомер Лостау (Baldo-
mer Lostau), правдајући је као једини начин да се реше унутрашњи проблеми у
шпанској држави и Каталонији као њеном делу. Борећи се против тзв. кацики-
зма (caciquismo), односно рђавог система у коме су сву моћ имали локални
моћници, Лостау је 1873. прогласио Каталонску Федералну Републику. Она је,
ипак, била кратког живота, пре свега захваљујући снази шпанске војске и ње-
ној спрези са кацикизмом (Pons, 2017).
Каталонски сецесионизам је доживео процват у првој половини ХХ века.
Након слома војне диктатуре Мигела Прима де Ривере (Miguel Primo de Rive-
ra) и пораза краља Алфонса XIII (Rey Alfonso XIII) на изборима 1931. године
(након чега је абдицирао) исте године је проглашена Шпанска Република (Re-
pública Española). Франсеск Масија (Francesc Macià), вођа каталонских сецеси-
ониста, је однео победу изборима у Каталонији 1931. године управо захваљу-
јући свом националистичком програму. Он је 14. априла 1931. године у Барсе-
107
лони прогласио Републику Каталонију као део Иберијске Федерације, али је
она трајала свега неколико дана (Pons, 2017). Након што је десничарска коали-
ција однела победу на парламентарним изборима у Шпанији 1934. године, у
шпанском политичком животу по први пут значајнији простор добијају и фа-
шистичке организације. То је довело до побуна широм Шпаније које су биле
предвођене левичарском интелигенцијом. Тако је Љуис Компањс (Lluis
Companys), вођа каталонске левице, 6. октобра 1934. године прогласио државу
Каталонију у оквиру Шпанске Федералне Републике. Међутим, већ следећег
дана је централна власт преузела контролу над Каталонијом, укидајући јој
аутономију и хапсећи Компањса (Grass, 2018: 2). Две године касније избија
Шпански грађански рат (Guerra Civil Española) у коме су се сукобиле национа-
листичка (предвођена генералом Франком) и републиканска страна. Каталони-
ја је била једна од најзначајнијих територија које је контролисала републикан-
ска страна све до 27. јануара 1939. године, када су Франкове трупе заузеле
Барселону (de Quesada, 2014: 3-6).
Франсиско Франко је, тријумфујући у грађанском рату 1939. године, по-
стао апсолутни владар целе Шпаније све до своје смрти 1975. године. За Ката-
лонију, то су биле изузетно тешке деценије. Франкистички режим је вршио
неправедну политичку и економску репресију над каталонским народом као и
културну репресију над каталонским језиком, не само кроз потпуну централи-
зацију земље и укидање било какве аутономије, већ и кроз увођење разних
забрана у јавном животу. Током деценија диктатуре, добар део каталонске
интелигенције је емигрирао, док је преостали део становништва који се проти-
вио франкизму пружао истом тих, али упоран отпор (Benammar y Bagheli,
2015: 1-2).
Политичка транзиција у Шпанији: Каталонија као

аутономна заједница
Након Франкове смрти 1975. године Шпанија је закорачила у процес по-
литичке транзиције и демократизације земље који је окончан приступањем
Шпаније у Европску унију 1986. године. Усвајањем Устава из 1978. године
постављени су основни темељи будућег развоја шпанског политичког система,
друштва и економије. Устав је настао под снажним утицајем каталонског и
баскијског национализма, те из жеље да се пронађе баланс између два снажна
историјско-политичка тренда у Шпанији – централизације и федерализације
државе (Conversi, 2002: 223-229). Долази до поделе хоризонталне власти на
законодавну, извршну и судску, док се вертикална организација државе мења
из корена. Наиме, нова демократска Шпанија је осмишљена као држава ауто-
номних заједница (региона у класичном смислу), који би имали политичку,
економску и културну аутономију. Циљ регионализације је, пре свега, било
давање шире аутономије тзв. ,,историјским регионима“ (Каталонија, Баскија и
Галиција) и спречавање распада земље након слома диктатуре, али је она
окончана са потпуном регионализацијом државе којом је настало 17 региона
108
(Петровић, 2018: 59). Демократизација савремене шпанске државе и друштва
се не може разумети без разумевања регионализације која је у Шпанији спро-
ведена. ,,Раздобље демократизације, иако започето прије Франкове смрти, за-
почело је de facto након потоње и постало је неразмрсиво повезано с процесом
реафирмације и институционализације регионалне аутономије. Односно, де-
мократизација шпањолскога друштва и државе била је незамислива и готово
неостварива без паралелнога процеса стварања специфичнога сустава регио-
налне аутономије“ (Barbarić, 2015: 134). Шпански модел регионалне државе
није хомоген, што значи да се настали шпански региони разликују не само
према степену развоја, социјалној кохезији или културним идентитетима, већ и
по својим управним, политичким и економским овлашћењима (Komšić, 2007:
139).
Каталонска аутономија је дефинисана њеним Статутом (највишим реги-
оналним правним актом), који је 18. децембра 1979. године усвојен у форми
органског закона. Њиме су прецизирана права и дужности Каталоније као
шпанског региона, као и права, слободе и дужности свих њених грађана. У
прембули Статута из 1979. се каже да ,,Статут изражава колективни идентитет
Каталоније и дефинише њене институције и односе са државом у духу слобо-
дне солидарности са осталим националностима и регионима. Та солидарност је
гаранција аутентичног јединства свих народа Шпаније“ (Estatuto de Autonomía
de Cataluña, 1979: 29363). Каталонији је признат статус аутономне заједнице у
оквиру шпанске државе кроз Устав и Статут. Политичка аутономија се оства-
рује кроз Владу Каталоније (Generalidad), која своја овлашћења црпи из Уста-
ва, Статута и народа. Такође, Каталонија је призната као ,,националност“ (Esta-
tuto de Autonomía de Cataluña, 1979: art. 1). Видећемо да ће такво одређење
Каталоније (дакле, као националности, а не нације) бити један од узрока ожи-
вљавања каталонског сецесионизма. Каталонија је, као и сви остали шпански
региони, подељена на провинције, и то четири: Барселона, Тарагона, Херона и
Љерида (Estatuto de Autonomía de Cataluña, 1979: art. 2).
На пољу културе, каталонски језик је признат као посебан језик Катало-
није, те је добио статус званичног језика у Каталонији, уз наравно кастиљан-
ски, који је званични језик на целој територији Шпаније. Влада Каталоније је
добила овлашћење да гарантује могућност коришћења оба језика и њихов
развој (Estatuto de Autonomia de Cataluña, 1979: art. 3). Каталонски језик се,
убрзо након слома франкизма и успостављања каталонске културне аутономи-
је, вратио у јавни живот. Према истраживању Елкано краљевског института
(Real Instituto Elcano), у 2013. години је 2.269.600 грађана Каталоније користи-
ло каталонски језик у свакодневној комуникацији, док је кастиљански пред-
њачио са 3.172.600 корисника (Elcano Royal Institute, 2017: 9). Признато је и
право и дужност коришћења традиционалне каталонске заставе, са четири
црвене траке на жутој позадини (Estatuto de Autonomía de Cataluña, 1979: art.
4). Током деценија примене каталонских овлашћења у пракси видећемо у нас-
тавку да је и каталонска застава представљала једно од спорних питања између
званичне Барселоне и Мадрида, с обзиром да је добар део каталонске попула-
ције не доживљава као своју.
109
Каталонска влада је, у складу са Уставом и Статутом из 1979. године,
имала на располагању ексклузивна овлашћења у следећим областима: органи-
зација својих самоуправних институција; заштита, промена и развој каталон-
ског цивилног права; уређивање процесно-административних норми; културна
политика; неговање историјског, уметничког, археолошког и архитектонског
наслеђа; уређивање општинског система и именовање општина; управљање
земљиштем и приобалним подручјем и урбанизам; управљање планинама и
њихова заштита; заштита животне средине; туризам; јавни радови који нису од
општедржавног интереса и који не утичу на другу аутономну заједницу; упра-
вљање аутопутевима и путевима чије су се руте развиле на територији Катало-
није; управљање железницама, друмским транспортом, воденим и ваздушним
саобраћајем и аеродромима; коришћење иригационих система; рибарство у
унутрашњим водама Каталоније; занатство; управљање фармацијом; оснивање
и организација центара за управљање робама и вредностима; задругарство;
привредне коморе, индустрија и пловидба; оснивање професионалних удру-
жења; социјална помоћ; политика према младима; родна политика; заштита
мањинских права; спорт; обележавање јавних манифестација; казина и игре на
срећу; вођење статистике од интереса за Каталонију и др. (Estatuto de Autono-
mía de Cataluña, 1979: art. 9). И по новом Статуту из 2006. године (упркос томе
што је Уставни суд Шпаније прогласио неколико његових чланова неустав-
ним) Каталонија располаже овлашћењима у широком низу различитих области
- полицији, цивилном праву, културној и језичкој политици, образовању,
здравству, рибарству, пољопривреди, водопривреди, трговини, индустрији,
потрошачкој политици, банкарству, спорту, заштити животне средине, локал-
ној самоуправи, туризму, транспорту, спорту, истраживачкој делатности, ме-
дијима итд. Премда Каталонија има сопствени систем прикупљања пореза,
већину пореских прихода и бенефиција социјалне заштите контролише цен-
трална власт у Мадриду. У погледу спољне политике, иако она представља
ексклузивну надлежност шпанске државе, регионална каталонска влада има
своју службу за спољне послове и снажну мрежу представништава у иностран-
ству (Elcano Royal Institute, 2017: 10).
Из претходно наведеног проистиче закључак да Каталонија поседује
значајне институционалне капацитете за креирање и спровођење економске
политике на својој територији. Каталонија је те капацитете прилично успешно
користила током претходних деценија, те се за њу може рећи да представља
најбогатији шпански регион са најразвијенијом индустријом. Поред примар-
ног, каталонска економија је развила и снажан секундарни и терцијарни сек-
тор, који своју снагу користи из огромног туристичког потенцијала Каталоније
(Petrović, 2018: 8). Указаћемо на неке од кључних економских параметара
(вредности пре кулминације каталонске кризе) који показују економску моћ
овог шпанског региона. У 2016. години вредност каталонске економије је из-
носила близу 223 милијарди евра, док је БДП по глави становника исте године
био чак 14,5% изнад европског просека. Те године је БДП по глави становника
у Каталонији износио 29.966 евра (4. место међу шпанским регионима), а у
остатку Шпаније 26.616 евра. Док је исте године у Еврозони забележен раст
110
1,8%, раст каталонске привреде је био скоро дупло већи (3,5%). Каталонија
представља огромну извозну снагу Шпаније, те је тако у 2016. години вред-
ност њеног извоза износила 84,6 милијарди евра, односно 25% удела извоза
целе шпанске државе. На пољу туризма, Каталонија предњачи када је реч о
шпанским регионима. Само током 2016. године Каталонију је посетило преко
18 милиона страних туриста, односно четвртина од укупног броја страних ту-
риста у Шпанији те године (Petrović, 2018: 10-11).
Каталонија је један од најзначајнијих чинилаца глобалног присуства др-
жаве Шпаније. Према прорачуну Елкано краљевског института, уз коришћење
економских, безбедносних и параметара ,,меке моћи“, каталонски допринос
шпанском светском присуству износи 19,6%, што је позиционира на друго
место иза Мадрида који доприноси са 29,1% (Elcano Royal Institute, 2017: 8).
Буђење каталонског сецесионизма

До средине 2000-их каталонско друштво је било подељено, у идентитет-
ском смислу, на три једнаке групе. У прву групу спадају они који су Каталони-
ју видели као нацију која се језички и културно разликује од остатка Шпаније.
Њу чини рурално становништво и урбана популација средње или више класе.
Другу групу чине грађани Каталоније који негују двојни идентитет (и каталон-
ски и шпански), те који најчешће говоре и кастиљански и каталонски језик.
Трећу групу, која је најмање кохезивна и са слабим мобилизацијским потенци-
јалом, чине потомци најчешће економских миграната који су се у Каталонију
доселили из других шпанских региона. У већини случајева они негују шпански
идентитет и говоре кастиљанским језиком. Такав социјални амбијент је пого-
довао доминацији две снажне политичке партије – каталонског огранка Шпан-
ске социјалистичке радничке партије (PSOE- PSC), партије левог центра и
Конвергенције и Уније (Convergencia i Unió - CiU), партије десног центра (El-
cano Royal Institute, 2017: 11).
Каталонски сецесионизам, као политички облик изражавања воље дела
каталонске популације за стицање независности Каталоније, све до 2010. го-
дине је имао подршку испод 20% каталонских грађана. Од 2010. године, ката-
лонски сецесионизам доживљава снажан успон. Свакако да се каталонски се-
цесионизам није тек тако појавио на крају прве деценије ХХ века. Још од 1980-
их година каталонске регионалне власти су покренуле процес изградње ката-
лонског националног идентитета другачијег од шпанског. То се у пракси ис-
пољавало кроз образовни систем и регионалну телевизију. Премда су умерене
националне политичке снаге Каталоније дале допринос управљању Шпанијом
као целином, још од 1978. године је присутна тензија између каталонског и
шпанског националног пројекта, као и осећај међусобног неповерења (Elcano
Royal Institute, 2018: 11). Можемо рећи да су се назнаке буђења каталонског
сецесионизма могле уочити још 2005. године. Наиме, те године су каталонске
политичке снаге одлучиле да је дошло време за промену Статута из 1979. го-
дине, како би каталонска аутономија била проширена. Нови статут је требао да
111
испуни пет основних циљева: прво, да правно регулише признање Каталоније
као посебне нације; друго, да нови статут садржи каталог људских и
грађанских права, што иначе припада уставној материји; треће, да се онемогу-
ћи уплитање централних органа у надлежности које искључиво припадају тој
аутономној заједници, иако им Устав омогућава низ контролних механизама;
четврто, да се реформише судски систем и пето, да се омогући већа партици-
пација Каталоније у вођењу државне политике Шпаније и учешће Каталоније у
функционисању органа Европске уније (Станковић, 2012: 239).
Нови каталонски Статут, након што је прошао кроз компликовану про-
цедуру, ступио је на снагу 9. августа 2006. године (Estatuto de autonomía de
Cataluña, 2013). Њега је најпре усвојио каталонски парламент, затим потврдила
оба дома шпанског Кортеса (Cortes Generales) и најзад грађани Каталоније на
референдуму у јуну 2006. године (Станковић, 2012: 239). Шпански Конгрес га
је потврдио са 189 гласова за и 154 против (El Mundo, 2006). Нешто касније,
Статут је потврдио и шпански Сенат тесном већином – 128 гласова за и 125
против (El Mundo, 2006). Најзад, за нови статут на референдуму у Каталонији
гласало је 72,9% бирача, премда је излазност свега 49,02% бирача (RTVE,
2010).
Статутом из 2006. године извршен је значајан број промена у односу на
претходни Статут из 1979. године. Најпре, за разлику од претходног статута
који Каталонију дефинише као националност (nacionalidad), нови Статут садр-
жи преамбулу према којој је Каталонија дефинисана као нација (nación), што је
потврђено кроз гласање у парламенту, а у складу је са вољом грађана Катало-
није. Док је стари статут као извор моћи каталонских органа власти одредио
Устав Шпаније, Статут Каталоније и народ, Статут из 2006. године пре свега
напомиње да је извор моћи каталонских органа власти каталонски народ, у
складу са Уставом Шпаније, али се затим напомиње да је основна институцио-
нална норма управо нови Статут. Занимљиво је да је прилично вешто проме-
њен члан који се односи на каталонску заставу. Док је у старом статуту ката-
лонска застава прецизно описана као четири црвене траке на жутој подлози,
нови Статут само наводи да Каталонија као националне симболе има заставу,
прославу и химну (Generalitat de Catalunya, 2006: 2). Наиме, за просецесионис-
тички оријентисане Каталонце једина права застава Каталоније је тзв. естелада
(la estelada), која се разликује од званичне заставе Каталоније као шпанског
региона (има плави троугао са белом звездом). Та застава се најчешће користи
на протестима за независност Каталоније, те на обележавању каталонских на-
ционалних празника (Montañés, 2017). Чланом 5. Статута из 2006. године у
њега су инкорпорирана тзв. историјска права:
,,Самоуправа Каталоније се такође заснива на историјским правима ка-
талонског народа, на његовим секуларним институцијама и на каталонској
правној традицији...“ (Generalitat de Catalunya, 2006: 2). Језичко питање је била
једна од важнијих новина у Статуту. Ставом 2. члана 6. Статута грађани Ката-
лоније имају право и дужност да познају и кастиљански и каталонски, што
није био случај са прошлим статутом, који није наметао обавезу његовог поз-
навања за све грађане овог региона. Посебно је важно истаћи да је нови Ста-
112
тут у члану 102.1. предвидео да запослени у области судства морају довољно
добро познавати каталонски језик. Чланови 15-28. Статута из 2006. представ-
љају каталог људских и грађанских права, што је новина у односу на претход-
ни статут (Generalitat de Catalunya, 2006: 3-4). Једна од важних промена јесте и
јачање судске гране власти у Каталонији. Чланом 95. Статута јачају се ов-
лашћења Врховног суда правде Каталоније (El Tribunal Superior de Justicia de
Cataluña), који постаје последња инстанца за решавање судских процеса за-
почетих у Каталонији (Generalitat de Catalunya, 2006: 6). Каталонији се, исто
тако, додају нека нова овлашћења или јачају постојећа. Тако се каталонске
ексклузивне компетенције јачају и шире у следећим областима: пољопривреда,
воде, трговина и сајмови, консултације са грађанима, цивилна заштита, живот-
на средина, социјална заштита, јавна сигурност, политика запошљавања, саоб-
раћај, универзитети итд. (Generalitat de Catalunya, 2006: 9). Развијају се и ов-
лашћења у области спољних односа, посебно када је реч о каталонском прису-
ству у институцијама Европске уније. Посебно су важне промене начињене у
области финансирања Каталоније као аутономне заједнице. Статут окончава
дотадашњу подређеност Статута Органском закону о финансирању аутоном-
них заједница (Ley Orgánica de Financiación de las Comunidades Autónomas),
редефинише критеријум солидарности у корист каталонског буџета, гарантује
да ће већина пореза које плаћају грађани Каталоније ићи у каталонски буџет
итд. (Generalitat de Catalunya, 2006: 11-14).
Као што се из претходног може видети, Статут из 2006. године је при-
лично увећао надлежности Каталоније и довео у питање неке од чланова Уста-
ва Шпаније из 1978. године, који по природи ствари треба да представља нај-
виши правни акт на територији Шпаније са којим правни акти ниже снаге не
смеју бити у сукобу. Народна партија (Partido Popular), конзервативна шпанска
партија, била је једина политичка партија која се у Кортесу противила прихва-
тању новог каталонског Статута, сматрајући га неуставним. Сходно томе, на-
кон усвајања Статута 2006. године, 99 посланика Народне партије се обратило
Уставном суду Шпаније, уз образложење да чак 113 од укупно 223 члана овог
статута није у складу са Уставом Шпаније. Недуго затим, поступак оцене ус-
тавности статута пред Уставним судом Шпаније покренуло је пет аутономних
заједница (Арагон, Балеари, Мурсија, Валенсија и Ла Риоха), као и шпански
омбудсман (Станковић, 2012: 239-240). Било је јасно да ће Уставни суд Шпа-
није бити пред највећим изазовом у својој модерној историји, те да ће од њего-
ве одлуке зависити будућност целе државе. Тек након четири године, дакле
2010. године, Уставни суд је донео одлуку о уставности Статута Каталоније.
Управо је та одлука довела до огромног незадовољства каталонског друштва,
те се може сматрати једним од кључних узрока вртоглавог успона подршке
каталонском сецесионизму. У својој одлуци, ,,Уставни суд је укинуо, у целини
или делимично, укупно 14 чланова Статута, за 23 члана је дао сопствено ту-
мачење, условивши њихово даље важење и примену управо својом интерпре-
тацијом, док су 74 оспорена члана остала на снази. Одлука има готово 500
страница текста и представља најопширнију одлуку у историји шпанског Ус-
тавног суда. Одлука, дакле, делимично има укидајући, а делимично интерпре-
тативни карактер“ (Станковић, 2012: 240).
113
Укратко, можемо рећи да се Уставни суд усмерио на анализу осам
кључних делова Статута. Прво, Уставни суд је оспорио употребу термина
,,нација“ у преамбули Статута, с обзиром да Устав препознаје једино шпанску
нацију, док се Каталонија једино може третирати као ,,националност“. Друго,
јасно је истакао да позивање на ,,историјска права“ не може бити основ за пос-
тојање надлежности каталонских регионалних власти, већ да то може бити
само Устав. Треће, Уставни суд је повељи о грађанским правима и слободама
доделио нижи ранг у односу на права и слободе из Устава Шпаније, те нало-
жио брисање одредбе о ,,пожељности“ употребе каталонског језика у јавној
администрацији и медијима. Четвто, укинута је одредба о искључивом ов-
лашћењу каталонског омбудсмана у надзору над радом каталонске админис-
трације и свих јавних и приватних тела, и наложено је да он ту надлежност
дели са шпанским омбудсманом. Пето, укинут је готово цео одељак Статута
који се односи на састав, начин рада и функције Савета правде Каталоније.
Шесто, Уставни суд је осујетио скоро све нове надлежности Каталоније пред-
виђене Статутом, те осујетио покушаје да се спречи могућност уплитања цен-
тралне власти у надлежности каталонске регионалне власти. Седмо, дате су
необавезујуће препоруке када је реч о деловима Статута који се тичу односа
Каталоније према другим шпанским регионима, Шпанији и Европској унији.
Коначно, Уставни суд се са посебном пажњом осврнуо на систем финансирања
Каталоније предвиђен Статутом. Наиме, један од темељних принципа у облас-
ти финансирања на територији Шпаније је тзв. ,,принцип солидарности“ из-
међу аутономних заједница. Замисао примене тог принципа је била да не доз-
воли претеране разлике у степену развијености између шпанских региона. У
Каталонији се деценијама на тај принцип гледало са подозрењем, јер Катало-
нија као економски најразвијенији шпански регион подноси велики терет фи-
нансијског уједначавања. Сходно томе, један од главних циљева новог Статута
је био да се ограниче средства намењена уједначавању региона. Уставни суд је
одбацио делове Статута којима се предвиђа учешће Каталоније у финансиј-
ском уједначавању које је пропорционално учешћу других региона. Исто тако,
оспорио је део Статута који се тицао увођења и регулисања локалних пореза
(Станковић, 2012: 241-247).
Након што је одлука Уставног суда Шпаније обелодањена, избила је
ерупција незадовољства у Каталонији. За разлику од 2006. године, када је ис-
под 50% грађана Каталоније изашло на референдум о подршци Статуту, не
само да се увећао број оних који су сматрали да је потребно бранити нови Ста-
тут, већ се буди снажна жеља у значајном делу каталонског друштва за стица-
њем независности од Шпаније. Тако је у јулу 2010. године преко милион
грађана Каталоније изашло на улице Барселоне како би дали подршку Статуту
Каталоније и изразили протест против одлуке Уставног суда Шпаније. На том
скупу су се могли чути снажни поклици за независност Каталоније, а дошло је
и до физичких инцидената, попут паљења шпанске заставе и сл. (Belmonte,
2010). Политичке односе између званичног Мадрида и Барселоне додатно је
усложњавала светска економска криза, која је снажно погодила шпанску еко-
номију. Водећа десна партија у Каталонији Конвергенција и Унија сматрала је
114
да су велике обавезе каталонског региона у области финансијског ујед-
начавања међу шпанским регионима кључан разлог каталонског финансијског
дефицита. С тим у вези, председник каталонске владе Артур Мас (Artur Mas)
захтевао је у септембру 2012. године да Каталонија са централном владом за-
кључи нови фискални аранжман. Међутим, тадашњи шпански премијер из
редова десне Народне партије Маријано Рахој (Mariano Rajoy) је такву понуду
изричито одбио. Као одговор, Мас је распустио каталонски парламент, најавио
нове изборе и обећао бирачима да ће, уколико оствари победу, а у складу са
расположивим правним средствима, организовати у наредне четири године
референдум о независности Каталоније. Шпанска власт, на другој страни, ус-
ложњава механизме за спровођење референдума, наводећи да о судбини Ката-
лоније може одлучивати једино цела Шпанија, те да би организовање рефе-
рендума о независности Каталоније на територији само тог региона било неус-
тавно (Станковић, 2012: 250-251). На регионалним изборима у Каталонији
новембра 2012. године победу су однеле партије које су промовисале каталон-
ски сецесионизам, са укупно 71 од 135 посланичких места (BBC, 2012).
Новембра 2014. године каталонска влада је одржала необавезујући рефе-
рендум о томе да ли њени грађани желе да Каталонија постане држава, те да
ли желе да та држава буде независна. На референдуму је гласало 33% од укуп-
ног броја уписаних бирача. Од укупног броја изашлих, 80,76% је гласало за
Каталонију као независну државу; 10,07% за Каталонију државу (али не и не-
зависну), док је 4,54% одговорило негативно на оба питањa (Pérez y Ríos,
2014).
На регионалним изборима 2015. године дешавају се две важне ствари.
Прво, ствара се коалиција каталонских сецесиониста под називом ,,Заједно за
да“ (Јunts pel Sí) чија политичка платформа је независност Каталоније. Она је
на тим изборима освојила 62 од 135 посланичких места. Друго, партија под
називом Кандидатура за народно јединство (Candidatura d'Unitat Popular) осваја
10 посланичких места. Реч је о такође просецесионистичкој партији, тако да су
каталонски сецесионисти на овим изборима заједно освојили већину парла-
ментарних места (Carpio, 2015).
Каталонски сецесионизам од 2006. па наовамо доживљава успон пре
свега захваљујући незадовољству значајног дела каталонског друштва посто-
јећом економском и политичком ситуацијом у региону и земљи. То незадо-
вољство се очитава кроз неколико параметара. Док је 2006. године 41,1%
грађана Каталоније сматрало да је политичко стање у Каталонији нормално,
18,3% добро а 33,1% лоше (CEO, 2006: 12), 2012. године чак 60,6% грађана га
је оценило као лоше, а свега 8% као нормално (CEO, 2012: 13). У 2006. години
чак 85% грађана Каталоније је економско стање у том региону оценило као
нормално или добро, а свега 13,1% као лоше (CEO, 2006: 10). На другој стра-
ни, 2012. године број грађана који економску ситуацију у Каталонији сматрају
лошом достигао је невероватних 86,9% (CEO, 2012: 10)! Незадовољство посто-
јећим степеном аутономије Каталоније се повећало са 51,6% (CEO, 2006: 27)
на 71,6% (CEO, 2012: 34). Када је реч о подршци независности Каталоније,
ситуација се драматично променила за свега неколико година. Док је 2006.
115
године тек 15,9% грађана Каталоније подржавало независност овог региона
(CEO, 2006: 27), 2011. године та подршка је нарасла до 45,4% (CEO, 2011: 35),
а 2012. на 57% (CEO, 2012: 37), када се у каталонском друштву први пут јавља
већинска подршка сецесији тог региона од Шпаније.
Референдум о независности Каталоније 2017. године

Каталонско политичко руководство, које није скривало своје сецесиони-
стичке амбиције, дуго је најављивало одржавање коначног референдума о не-
зависности Каталоније. То је и учињено крајем 2017. године. Најпре је Парла-
мент Каталоније 6. септембра изгласао Закон о одржавању референдума 1.
октобра на коме ће грађани моћи да одговоре са да или не на питање ,,Да ли
желите да Каталонија, у форми републике, буде независна држава?“. Закон је
добио подршку 72 посланика, било је 11 уздржаних, док је њих 52 било одсут-
но са седнице у знак протеста (Martínez Alier, 2017: 1). Неколико дана касније,
уследио је одговор Шпанског уставног суда, који је једногласно забранио одр-
жавање референдума 1. октобра. Та одлука је била у потпуној сагласности са
ставом владе Маријана Рахоја да је одржавање таквог референдума недопусти-
во за шпанску државу (Parera, 2017). У атмосфери тензија и неизвесности, ре-
ферендум је најзад и одржан 1. октобра 2017. године. На референдум је изашло
43% уписаних бирача у Каталонији, односно 2.286.217 особа. За независност
Каталоније у форми републике гласало је 2.044.038 гласача, односно 90,2% од
укупног броја изашлих. Против је гласало 177.547 гласача, односно 7,8%, док
је било укупно 19.719 неважећих гласова (Vila, 2017). Референдум је протекао
уз велики број нереда и инцидената. Шпанска влада је на неуставно одржавање
референдума одговорила слањем полицијских снага у Каталонију. Током гла-
сања дошло је до физичких сукоба између грађана и полиције на више би-
рачких места. Полиција је успела да спречи неке од грађана да гласају, те је
запленила одређени део гласачког материјала. Према подацима каталонске
хитне службе 761 особа је повређена. Према подацима Министарства унутра-
шњих послова Шпаније њихови припадници су затворили 92 бирачка места,
приликом чега је повређено 12 полицајаца, док су три особе ухапшене. Док су
од каталанских градских и регионалних власти стизале поруке снажне осуде
употребе насиља од стране шпанске полиције, шпанске власти су тврдиле да
полиција обављала свој посао професионално, уз пропорционалну употребу
силе (BBC, 2017).
Симбол референдума је постао каталонски председник Карлес Пуђдемон
(Carles Puigdemont), који је по завршетку гласања најавио да ће прогласити
независну каталонску републику. Такође, каталонска власт је најавила гене-
рални штрајк у Каталонији уколико централна власт не буде спремна да приз-
на независну Каталонију. На другој страни, централна власт у Мадриду је упо-
зорила каталонску власт да ће, у случају једностраног проглашења независнос-
ти, активирати члан 155. Устава Шпаније који јој дозвољава да распусти ката-
лонску власт, преузме привремену контролу над регионом и распише нове
изборе. Каталонски председник Карлес Пуђдемон је 10. октобра 2017. једнос-
116
трано прогласио независност Каталоније, која је недуго затим суспендована
како би се омогућио дијалог по том питању са централном влашћу. Каталонски
парламент је 27. октобра донео резолуцију којом се потврђује независност
Републике Каталоније. Премијер Шпаније распушта каталонски парламент и
расписује изборе за 21. децембар, док је неколико дана касније Уставни суд
Шпаније суспендовао Декларацију о независности Каталоније. Пуђдемон је у
међувремену напустио Шпанију, затраживши политички азил у Бриселу. На
другој страни, шпанска држава по налогу судске власти хапси неке од органи-
затора референдума, те покреће правне механизме за изручење Пуђдемона
Шпанији, a покренут је и члан 155. Устава Шпаније (Fariñas, 2017). Ухапшени
су Пуђдемонови најближи сарадници: Ориол Хункерас (Oriol Junqueras) – би-
вши потпредседник Владе Каталоније, Хоакин Форн (Joaquín Forn) – бивши
Пуђдемонов саветник за безбедност, Ђорди Санчес (Jordi Sánchez) – председ-
ник Скупштине Каталоније, Ђорди Кићарт (Jordi Cuixart) – председник просе-
цесионистичког каталонског културног удружења ,,Омниум Културал“ (Òmni-
um Cultural) и друге важне личности из света политике и културе Каталоније
(de Otálora, 2018). Поред Пуђдемона, још шест особа за којима је шпанско ту-
жилаштво расписало потерницу се налази у бекству у иностранству. То су:
Марта Ровира (Marta Rovira) – генерални секретар Републиканске левице Ка-
талоније (Esquerra Republicana de Catalunya - ERC), Клара Понсати (Clara Pon-
satí) – бивша саветница за образовање у коалицији ,,Заједно за да“, Тони Ко-
мин (Toni Comín) – бивши саветник за здравство у Републиканској левици
Каталоније, Мерићељ Серет (Meritxell Serret) – бивша саветница за пољоприв-
реду у Републиканској левици Каталоније, Љуис Пуђ (Lluís Puig) – бивши са-
ветник за културу у коалицији ,,Заједно за да“ и Ана Габриел (Anna Gabriel) –
бивша посланица Кандидатуре за народно јединство (RTVE, 2018).
Нови регионални избори у Каталонији одржани су 21. децембра 2017.
године. Иако је антисецесионистичка партија Грађани (Ciudadanos) освојила
највећи број гласова (преко милион) и највећи број посланичких места (37),
већину посланичких места за формирање власти поново су освојиле сецесио-
нистичке партије – Заједно за Каталонију (34), коалиција око Републиканске
левице Каталоније (32) и Кандидатура за народно јединство (4) (El Confidenci-
al, 2017). Неколико месеци након избора, кандидат коалиције Заједно за Ката-
лонију Ким Тора (Quim Torra) је изабран за новог председника Владе Катало-
није. Тора, који је декларисани каталонски сецесиониста, је већ на седници на
којој је изабран изјавио да је он ту како би се борио за републику, те да је
председник Каталоније заправо Карлес Пуђдемон (Álvarez y del Barrio, 2018).
На другој страни, у Мадриду долази до промене централне власти, с обзиром
да је због корупционашког скандала (el caso Gürtel) парламент изгласао непо-
верење народњачком премијеру Маријану Рахоју (180 гласова за, 169 гласова
против). За новог председника шпанске владе је изабран социјалиста Педро
Санчез (Pedro Sánchez), уз подршку, између осталих, и просецесионистичких
каталонских и баскијских партија (El País, 2018).
Нови премијер Шпаније је од почетка свог мандата показао спремност
да разговара са каталонским председником Тором, како би се пронашло задо-
117
вољавајуће решење за политичку кризу у Каталонији. На сусрету двојице ли-
дера крајем 2018. године договорено је да ће се заједничким снагама радити на
проналажењу политичког решења, како би се створила политичка стабилност
и правна сигурност у Каталонији. Међутим, остало је прилично нејасно да ли
се обе стране залажу са решавање проблема у складу са Уставом Шпаније или
кроз одржавање референдума у Каталонији (Europapress, 2018). Недуго затим,
Санчез је подвукао да не може пристати на ,,монолог сецесиониста“, већ да је
једини пут за решавање каталонске кризе дијалог у оквиру закона. Тора је, на
другој страни, заоштравао реторику захтевајући од свих сецесионистичких
снага у Каталонији јединство како би се супроставили неправди и срушили
,,зидове угњетавања“ (Cañizares, 2018). Такође, Тора је све време давао подрш-
ку каталонским политичким затвореницима, уз захтевање од власти у Мадриду
не само да их ослободе, већ и да јасно изнесу свој став по питању права Ката-
лоније на референдум о самоопредељењу (Santamaría, 2019).
Политичка криза у Каталонији се, како је време одмицало, све више про-
дубљивала, уз пораст обостраног неповерења. Све чешће долази до протеста
на улицама и другим јавним местима (железничке пруге, путеви, аеродроми)
од стране незадовољних Каталонаца. На протестима се најчешће истичу захте-
ви за ослобађање каталонских политичких затвореника, као и подршка незави-
сној Каталонији. Приликом једног од протеста запаљене су гуме на аутопуту
како би се зауставио саобраћај, тако да је дошло до интервенције полиције.
Сукоби демонстраната и полицајаца на улицама Барселоне и других каталон-
ских градова постали су све учесталији и интензивнији (Europapress, 2019).
Протестима су се прикључили и каталонски синдикати, док им је каталонска
влада дала пуну подршку (El Comercio, 2019). Посебно је занимљив случај који
се десио током изборне кампање 2019. године у Барселони, када је дошло до
серије вербалних и физичких инцидената испред зграде у којој је партија крај-
ње деснице Вокс (Vox), која се залаже за укидање аутономија и за централиза-
цију Шпаније, одржавала предизборни митинг. Радикални каталонски сецеси-
онисти су том приликом запалили шпанску заставу, а дошло је и до физичког
сукоба са полицијом током ког је неколико лица било повређено, а затим сед-
моро и ухапшено (Carvajal, 2019).
Неизвесна будућност пред Каталонијом?

Након осам и по месеци пала је и Санчезова влада. Каталонске сецесио-
нистичке партије у шпанском парламенту нису подржале Санчезов предлог о
зајму који је Шпанији био неопходан, те је његова влада задобила снажан уда-
рац. Суштински, тиме су каталонске партије ставиле до знања да су незадово-
љне дотадашњим преговорима са централном влашћу када је реч о будућем
статусу Каталоније. Право на самоопредељење Каталоније кроз референдум
који би се, уз дозволу централне власти, организовао на њеној територији и
даље представља основну политичку платформу каталонске власти. Санчез је
расписао нове парламентарне изборе за 28. април 2019. године, што прилично
118
компликује изборну годину у којој ће Шпанци гласати и на изборима за Ев-
ропски парламент и на локалним изборима. Биће то трећи општи парламен-
тарни избори у Шпанији у протекле четири године, што указује на политичку
нестабилност на нивоу целе земље (Cué, 2019).
Шпанија је данас земља која се налази на политичком раскршћу. Више-
деценијском двопартијском систему, у коме су се на власти као кључни актери
смењивале Народна партија и Социјалистичка радничка партија Шпаније, де-
финитивно је дошао крај. Не само да се на политичкој сцени појавила снажна
радикална левица оличена у Подемосу (Podemos) и партија центра Грађани
(која је на последњим регионалним изборима у Каталонији освојила највећи
број гласова), већ и партија крајње десне оријентације Вокс. Крајња десница је
у Шпанији дуго година била на маргинима политичког одлучивања, с обзиром
да је била принуђена да носи стигму франкизма на својим леђима. Због тога су
регионални избори одржани у Андалузији децембра 2018. године били изузет-
но важни за разумевање политичких промена које се у Шпанији дешавају. Ан-
далузија је најмногољуднији шпански регион у коме су дуго владали социјали-
сти, уз подршку мањих левичарских партија. На последњим изборима соција-
листи су забележили пад освојивши ,,скромних“ 27,95% гласова. Народна пар-
тија је освојила 20,75%, Грађани 18,27% гласова, док је Вокс представљао нај-
веће изненађење освојивши 10,97% гласова (El Mundo, 2018). Први пут је једна
партија крајње десне оријентације успела да уђе у неки од шпанских регио-
налних парламената. Вокс је, међутим, направио и један корак више. На позив
Народне партије и Грађана, учествовао је у формирању владе у Андалузији
(Moreno, 2019). Реч је о партији која заузима екстремне политичке ставове, али
добија симпатије све већег броја Шпанаца. Тако се, када је реч о Каталонији,
Вокс залаже за укидање њене аутономије, распуштање њених полицијских
снага, преношење надлежности на централни ниво власти, те затварање просе-
цесионистичких каталонских медија (Suso, 2019). Свакако да евентуални даљи
успон ове партије на шпанској политичкој сцени може додатно закомпликова-
ти политичку кризу у Каталонији. Две водеће опозиционе партије, Грађани и
Народна партија, немају тако радикалне ставове по питању Каталоније, но обе
се залажу за примену члана 155. Устава Шпаније уколико каталонска власт и
даље буде кршила своје уставне и статутарне обавезе. Нови и енергични лидер
Народне партије Пабло Касадо (Pablo Casado) инсистира на примене помену-
тог члана Устава у Каталонији како би се омогућило поштовање закона и су-
живот у том региону. Такође, Касадо се залаже за преиспитивање надлежности
каталонских јавних медијских сервиса, а затим и надлежности у области обра-
зовања, регионалне полиције и затвора. Народна партија је прилично ра-
зочарана неспремношћу Санчезове владе да заведе владавину права у Катало-
нији, због чега је позвала све релевантне политичке партије, па и социјалисте,
да заједнички стану иза поновног активирања члана у том шпанском региону.
За народњаке, овакво стање у Каталонији је неподношљиво и прети да угрози
нормално функционисање целе државe (La Vanguardia, 2018). Исто мишљење
када је реч о ситуацији у Каталонији дели и Алберт Ривера (Albert Rivera),
лидер партије Грађани. Он, баш као и Касадо, већ месецима врши притисак на
119
Санчезову владу да примени члан 155. у Каталонији како би Шпанија као др-
жава заштитила своје грађане. На другој страни, он је оптужио Санчеза да се
удружио са онима који желе да униште Шпанију, позивајући га да распише
изборе након којих би, по Риверином мишљењу, Шпанија добила стабилну
владу која не би зависила од националистичких партија (El Periódico, 2018).
С обзиром да су Народна партија, Грађани и Вокс формирали регионал-
ну владу у Андалузији, врло је могуће да би, у случају да освоје довољан број
гласова на општим парламентарним изборима, ове партије формирале будућу
владу Шпаније. Уколико би се то десило, однос званичног Мадрида према
Каталонији би се драстично променио. У таквој ситуацији минимално би се
могла очекивати нова примена члана 155. Устава Шпаније у каталонској ауто-
номној заједници, што би вероватно изазвало нове политичке, а могуће и ци-
вилне сукобе. На другој страни, тешко да се може очекивати да ће социјалис-
тичка партија моћи да самостално формира владу или да то учини са својим
коалиционим партнером Подемосом. Уколико би јој за то требала подршка
каталонских и баскијских сецесионистичких партија, то би значило да соција-
листи морају изразити спремност да попусте пред неким од захтева тих парти-
ја, што је тешко учинити без уставних реформи односно de facto федерализа-
ције земље, што поново оставља могућност нових конфликата у Каталонији и
целој Шпанији.
Закључак
Каталонско друштво се данас налази пред историјским изазовима.
Четрдесет година након обнове демократског живота у Шпанији, оно је дубоко
подељено на присталице и противнике отцепљења Каталоније од Шпаније и
стварања независне државе у форми републике. Премда је, у постфранкис-
тичком транзиционом периоду, Шпанија реформисана у смеру који омогућава
висок степен политичке, економске и културне аутономије њеним историјским
регионима (посебно водећи рачуна о Баскији и Каталонији), у протеклој деце-
нији долази до ревитализације каталонског сецесионизма.
Каталонски сецесионизам је политичка идеја која постоји већ неколико
векова и, зависно од историјског контекста у коме делује, снажно утиче на
динамику политичког живота у Каталонији. Он поново ступа на историјску
сцену од 2006. године када каталонски парламент усваја нови Статут Катало-
није којим се Каталонији даје далеко већи степен аутономије (а делом и држа-
вни прерогативи), те доживљава снажан успон 2010. године када је Уставни
суд Шпаније одлучио да суспендује неке од кључних чланова каталонског
Статута. Уследиле су године грађанских демонстрација на улицама Барселоне
и других већих градова у Каталонији, организовање необавезујућег референ-
дума о праву на самоопредељење Каталоније 2014. године, регионални избори
на којима просецесионистичке партије односе победу, а најзад и одржавање
противуставног референдума о независности Каталоније 2017. године, након
кога је каталонска власт једнострано прогласила независност тог региона.
120
Пред Каталонијом и целом Шпанијом је неизвесна политичка будућност.
Очекују их нови општи парламентарни избори након којих ће се формирати
нова влада. Без обзира на то ко ће је формирати, готово је извесно да ће доћи
до политичких промена у самој Каталонији. Уколико владу формирају партије
деснице, можемо очекивати заоштравање става званичног Мадрида према пос-
тојећој владајућој гарнитури у Барселони. На другој страни, уколико владу
поново формирају партије левице, уз незаобилазну подршку сецесионистичких
каталонских партија, извесно је да ће нова власт морати да пристане на од-
ређене уступке каталонским сецесионистима. Било како, оба сценарија могу
изазвати политичку и социјалну нестабилност у целој Шпанији.
1. Barbarić, Dražen (2015): ,,Model regionalizacije Kraljevine Španjolske“, Mostariensia,
Sveučilište u Mostaru, Mostar, 19 (2015.) 1, str. 131-148.
2. Benammar, Ahmed Zakarya y Bagheli, Abdelkader (2015): Cataluña y la represión
Franquista (1939-1975), Trabajo de fin de Máster, Facultad de Letras y Lenguas, Uni-
versidad Abou Bakr Belkaid –Tlemcen
3. Conversi, Daniele (2002): “ The Smooth Transition: Spain’s 1978 Constitution and the
Nationalities Question“, National Identities, Carfax Publishing, Vol. 4, No. 3, pp. 223-
244.
4. de Quesada, Alejandro (2014): The Spanish Civil War 1936-1939 (1), Osprey Publishing,
Oxford
5. Elcano Royal Institute (2017): The conflict in Catalonia, Madrid
6. Generalitat de Catalunya (2006): “Guía comparativa entre el Estatuto de 1979 y el nuevo
Estatuto”, http://s01.s3c.es/imag/estatutcomparado.pdf, pristupljeno 31.03.2019, str. 1-
16.
7. Grass, Kacper (2018): “The struggle for a Catalan republic: Rethinking the way forward”,
8. Platypus Review, The Platypus Affiliated Society, No. 103, pp. 1-8.
9. Komšić, Jovan (2007): Principi evropskog regionalizma, Asocijacija multietničkih gra-
dova jugoistočne Evrope – Philia, Novi Sad
10. Mangan, Phaedra (2014): The Multifaceted Origin of Separatist Sentiment in Catalonia:
The Interdependence of Culture, Economy and Politics, Master’s Thesis, The Faculty of
the Graduate School of Arts and Sciences, Brandeis University
11. Martínez Alier, Joan (2017): “El referéndum de autodeterminación de Cataluña“, Mega-
fón, Consejo Latinoamericano de Ciencias Sociales, N* 17/1, pp. 1-2.
12. Petrović, Rajko (2018): ,,Istorijsko-politički model regionalizacije u Španiji: izazovi i
perspektive“, Kultura polisa, Kultura – Polis Novi Sad i Institut za evropske studije Beo-
grad, God. XV, br. 37, str. 55-67.
13. Petrović, Rajko (2018): ,,Ekonomski aspekti katalonskog separatizma“, Oditor – časopis
za menadžment, finansije i pravo, Centar za ekonomska i finansijska istraživanja, Beo-
grad, Volumen IV, Broj 2, str. 6-17.
14. Stanković, Marko (2012): ,,Odluka Ustavnog suda Španije o ustavnosti Statuta Katalonije
i njene posledice“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LX, 2/2012, str. 234-255.
Документи:
1. CEO (2006): “Baròmetre d'Opinió Política“, RPEO núm. 367, Registre Públic d’Estudis
d’Opinió de la Generalitat de Catalunya, Decret 1/2005, d’11 de gener
121
2. CEO (2011): “Baròmetre d’Opinió Política”, 3a onada 2011, Registre d’Estudis d’Opinió
número 661, Generalitat de Catalunya
3. CEO (2012): “Baròmetre d’Opinió Política”, 3a onada 2012, Registre d’Estudis d’Opinió
número 705, Generalitat de Catalunya
4. Constitución Española (1978): Catálogo de Publicaciones de la Administración General
del Estado, Agencia Estatal Boletín Oficial del Estado, NIPO: 007-14-093-3, Madrid
5. Estatuto de Autonomia de Cataluña (1979): Boletin Oficial de Estado, Num. 306, Madrid
6. Estatuto de autonomía de Cataluña (2013): Parlament de Catalunya, Primera edición,
febrero del 2013 (edición núm. 436), Barcelona
Интернет извори:
1. Álvarez, Carol y del Barrio, Ana (2018): “Quim Torra, investido nuevo presidente de la
Generalitat gracias a la abstención de la CUP“, El Mundo, 14 mayo 2018,
https://www.elmundo.es/cataluna/2018/05/14/5af946d5268e3e106b8b458c.html, pristup-
ljeno 03.04.2019.
2. BBC (2012): “Catalonia election: Separatists win majority“, 26 November 2012,
https://www.bbc.com/news/world-europe-20482719, pristupljeno 01.04.2019.
3. BBC (2017): “Catalan referendum: 'Hundreds hurt' as police try to stop voters“, 1. Octo-
ber 2017, https://www.bbc.com/news/world-europe-41461032, pristupljeno 02.04.2019.
4. Belmonte, Eva (2010): “Masiva manifestación en Barcelona en apoyo al Estatut y contra
el Constitucional“, El Mundo, 10.07.2010,
https://www.elmundo.es/elmundo/2010/07/10/barcelona/1278761492.html, pristupljeno
01.04.2019.
5. Cañizares, María Jesús (2018): “Sánchez responde a Torra: "Diálogo y ley", El Español,
31.12.2018, https://cronicaglobal.elespanol.com/politica/sanchez-responde-torra-dialogo-
ley_210771_102.html, pristupljeno 04.03.2019.
6. Carpio, José (2015): “Los independentistas de Junts pel Sí y la CUP suman mayoría ab-
soluta de escaños pero no de votos“, RTVE, 27.09.2015,
http://www.rtve.es/noticias/20150927/resultados-elecciones-catalanas-
2015/1227802.shtml, pristupljeno 01.04.2019.
7. Carvajal, Álvaro (2019): “Acoso y violencia de radicales independentistas contra simpa-
tizantes de Vox en Barcelona“, El Mundo, 30 marzo 2019,
https://www.elmundo.es/cataluna/2019/03/30/5c9f4d24fc6c83973b8b45d1.html, pristup-
ljeno 03.04.2019.
8. Cué, Carlos (2019): “Pedro Sánchez convoca elecciones generales el 28 de abril“, El
País, 15 Febrero 2019,
https://elpais.com/politica/2019/02/15/actualidad/1550216540_890788.html, pristupljeno
03.04.2019.
9. de Otálora, Óscar (2018): “La lista de bajas del 'procés'“, El Correo, 24 marzo 2018,
https://www.elcorreo.com/politica/lista-bajas-proces-20180323143651-nt.html, pristup-
ljeno 03.04.2019.
10. El Comercio (2019): “Catalanes bloquean carreteras en protesta a favor de independentis-
tas enjuiciados“, 21.02.2019, https://elcomercio.pe/mundo/independentistas-catalanes-
cortan- carreteras-huelga-juicio-lideres-noticia-nndc-609885, pristupljeno 04.03.2019.
11. El Confidencial (2017): “Resultado de las elecciones catalanas: así queda el Parlamento
catalán tras el 21-D“, 22.12.2017,
https://www.elconfidencial.com/espana/cataluna/elecciones-catalanas/2017-12-
22/resultado-elecciones-catalanas-21d-cataluna-21diciembre_1497200/, pristupljeno
03.04.2019.
122
12. El Mundo (2006): “El Congreso aprueba el Estatuto catalán con 189 votos a favor y 154
en contra“, 31.03.2006,
https://www.elmundo.es/elmundo/2006/03/30/espana/1143723811.html, pristupljeno
31.03.2019.
13. El Mundo (2006): “El pleno del Senado aprueba el Estatut y el texto queda listo para el
referéndum en Cataluña“, 10.05.2006,
https://www.elmundo.es/elmundo/2006/05/10/espana/1147286013.html, pristupljeno
31.03.2019.
14. El Mundo (2018): “Elecciones Andalucía 2018“,
https://www.elmundo.es/elecciones/elecciones-andalucia/resultados/index.html, pristup-
ljeno 03.04.2019.
15. El País (2018): “Moción de censura: Sánchez, presidente“, 2. junio 2018,
03.04.2019.
16. El Periódico (2018): “Albert Rivera: "El 155 es libertad", 12.12.2018,
https://www.elperiodico.com/es/politica/20181212/rivera-articulo-155-elecciones- respu-
esta-sanchez-7197065, pristupljeno 04.04.2019.
17. Europapress (2019): “Huelga en Cataluña | Miles de personas se manifiestan en Barcelo-
na por los derechos y contra el juicio“, 21.02.2019,
https://www.europapress.es/nacional/noticia-huelga-cataluna-directo-ultimas-noticias-
huelga-general-21-febrero-2019-20190221075940.html, pristupljeno 03.04.2019.
18. Europapress (2018): “Sánchez y Torra acuerdan buscar una "propuesta política" con
amplio apoyo ciudadano y seguridad jurídica“, 20.12.2018,
https://www.europapress.es/catalunya/noticia-pedro-sanchez-quim-torra-constatan- dife-
rencias-acuerdan-buscar-dialogo-efectivo-20181220212908.html, pristupljeno
03.04.2019.
19. Fariñas, Tamara (2017): “Del referéndum del 1-O al 21-D: cronología hacia unas elecci-
ones cargadas de tensión“, El Confidencial, 19.12.2017,
https://www.elconfidencial.com/espana/cataluna/elecciones-catalanas/2017-12-
19/cronologia-1octubre-elecciones-21diciembre-21d_1495291/, pristupljeno 04.02.2019.
20. La Vanguardia (2018): “Casado pide un 155 amplio y sin plazo, hasta que Cataluña recu-
pere legalidad“, 30.10.2018,
https://www.lavanguardia.com/local/valencia/20181030/452653249831/casado-pide-un-
155-amplio-y-sin-plazo-hasta-que-cataluna-recupere-legalidad.html, pristupljeno
04.04.2019.
21. Montañés, José Ángel (2017): “La ‘estelada’, una bandera de inspiración colonial“, El
País, 23.09.2017,
https://elpais.com/politica/2017/09/22/sepa_usted/1506044294_953483.html, pristupljeno
31.03.2019.
22. Moreno, Silvia (2019): “El presidente de la Junta de Andalucía, Juanma Moreno presenta
a los 11 consejeros "del cambio", El Mundo, 21 enero 2019,
https://www.elmundo.es/andalucia/2019/01/21/5c458e5efc6c836d528b466f.html, pristu-
pljeno 03.04.2019.
23. Parera, Beatriz (2017): “El Constitucional prohíbe el referéndum y apercibe a un millar
de cargos políticos“, El Confidencial, 07.09.2017,
https://www.elconfidencial.com/espana/2017-09-07/referendum-cataluna-constitucional-
independencia_1440266/, pristupljeno 02.04.2019.
24. Pérez, Fernando y Ríos, Pere (2014): “1,8 millones de personas votan por la independen-
cia catalana en el 9-N“, El País, 10.11.2014,
123
01.04.2019.
25. Pons, Marc (2017): „The four Catalan repubics: 1641, 1873, 1931 and 1934“, El Nacio-
nal, https://www.elnacional.cat/en/culture/four-catalan-republics-marc-
pons_194937_102.html, pristupljeno: 28.03.2019.
26. RTVE (2010): “El Estatut catalán. La cronología“, 28.06.2010,
http://www.rtve.es/noticias/20100628/estatut-catalan-cronologia/291018.shtml, pristup-
ljeno: 31.03.2019.
27. RTVE (2018): “Así está la situación judicial de los siete políticos independentistas huidos
de España“, 28.03.2018, http://www.rtve.es/noticias/20180328/asi-esta-situacion-
judicial- siete-politicos-independentistas-huidos-espana/1704800.shtml, pristupljeno
03.04,2019.
28. Suso, Roger (2019): “El proyecto y las almas de Vox en Catalunya“, Público,
01.03.2019, https://www.publico.es/politica/vox-proyecto-almas-vox-catalunya.html, pri-
stupljeno 04.04.2019.
29. Santamaría, Igor (2019): “Torra exige a Sánchez “coraje y valentía” para volver al diálo-
go“, Noticias de Navarra, 10 de Febrero de 2019,
https://www.noticiasdenavarra.com/2019/02/10/politica/estado/torra-exige-a-sanchez- co-
raje-y-valentia-para-volver-al-dialogo, pristupljeno 03.04.2019.
30. Vila, Marc (2017): “Resultados del referéndum en Catalunya: con datos por municipios,
comarcas y provincias“, El Periódico, 06.10.2017,
https://www.elperiodico.com/es/politica/20171006/resultados-referendum-cataluna-2017-
6319340, pristupljeno 02.04.2019.
EVOLUTION OF THE CATALAN SECESSIONISM IN

POSTFRANQUIST SPAIN
Summary: In this paper we will analyze the evolution of the Catalan secessionism in
postfranquist period. First we will make a brief review of the history of the Catalan
secessionism. Then we will consider the breakdown of Francoist dictatorship and the process
of political transition in Spain later. We will analyze the position of Catalonia as an
autonomous community within the new regional model of the Spanish state, or her degree of
political, economic and cultural autonomy guaranteed by the new Constitution and Statute.
We focus on the awakening of the Catalan secessionism from 2006 onwards due to political
and economic discontent of a large part of the Catalan population, but also because of
unresolved identity issues. We will consider the reasons for the failure of the new Statute of
Catalonia of 2006, the controversial decisions of the Constitutional Court of Spain in 2010,
as well as the elections of 2015, where a united secessionist forces in Catalonia were able to
seize power and initiate a series of actions aimed at the independence of Catalonia,
culminating in a referendum on independence in 2017. Finally, we will analyze the political
consequences of the aforementioned referendum, but also we will make a projection of
possible political reforms in Spain in order to find a solucion for Catalan case. In this paper
we will use the case study method, comparative and historical method.
Key words: Catalonia, secessionism, Spain, postfranquist period, regionalization,
referendum on independence
124
НЕБОЈША ПЕТРОВИЋ∗ УДК 321.7(497.113):316.647.5
Висока школа за комуникације Прегледни рад
Одобрен: 15.02.2020
ГАШЕЊЕ ГРАЂАНСКИХ СТРАНАКА У ВОЈВОДИНИ

НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Сажетак: Отргнувши се из идеолошких окова КПЈ наша наука постигла је

значајне резултате и у осветљавању процеса гашења грађанских странака након Дру-
гог светског рата. Међутим, као и по многим другим питањима, овим догађајима у
северној српској покрајини није посвећена одговарајућа пажња. Аутор је користећи
постојећу литературу, а пре свега архивску грађу осветлио овај процес и на простору
Војводине. Рад је подељен да два дела. Први део се односи на странке које су одбиле
сарадњу са влашћу у оквиру Народног фронта. Док се други део бави тзв. сапутницима
револуције, односно странкама које су биле део ове важне организације.
Кључне речи: револуција, демократија КПЈ, странке, парламентаризам, терор
КПЈ је политички утицај успостављала не само захваљујући ратној побе-

ди и самим тим, огромној моралној снази у односу на политичке противнике,
већ и војној сили коју је поседовала. Издајницима нису проглашавани само
они који су тесно сарађивали са окупационим властима, већ и они који су по-
државали или били симпатизери четничког покрета, или једноставно, због
обичних антикомунистичких ставова и изјава, како за време, тако и пре рата.
Проредити потенцијалне непријатељске редове и ширењем страха у зачетку
угасити сваку наду у могућност „повратка на старо”, били су најважнији моти-
ви крвавог пира који су револуционари спроводили широм Југославије. Ипак,
док су у осталим југословенским крајевима са пристизањем партизанских је-
диница ликвидације трајале неколико дана или недеља, у Војводини је терор
институционализован формирањем Војне управе.
Истина, победници су нагомилани бес акумулиран ратним страхотама
највише искаљивали на Немцима и Мађарима, али је политичким моћницима у
војничким униформама овакво стање пружало довољно времена и ресурса да
истраже политичку прошлост, па и тренутно расположење скоро сваког сум-
њивог појединца. Сумњивце је идеолошки најисправније било тражити у редо-
––––––––––––
∗
nebojsa.petrovic1973@gmail.com
Небојша Петровић, Гашење грађанских странака у Војводини након Другог ...
вима грађанских странака. Нема сумње да је и у Војводини било политичара
чије је држање за време окупације било више него неприкладно. Ипак, највише
је било оних који су године окупације провели у политичкој пасивности,
увиђајући велику несразмеру између безначајности своје евентуалне активнос-
ти и ризика коју она носи. Међутим, не треба занемарити бројност присталица
разних предратних странака, који су активно помагали патриотске снаге, па и
не мали број који су учествовали и живот дали борећи се у редовима НОП.
Али, и поред великих идеолошких и политичких разлика, мало их је било по-
пут Александра Шевића, члана Извршног одбора СДС, који је пришавши
НОП-у и ушавши у ГНОО Војводине, постао толики верник комунистичке
идеологије, да се због комунистичке будућности одрекао и свог великог имања
надомак Руме. (Николин,1996: 392)
Заправо, заједничка жеља већине односила се на обнављање својих стра-
нака и некадашње парламентарне утакмице. Можда је и код неких од тих, сва-
којаким политичким марифетлуцима међуратног доба прекаљених поли-
тичара, крај рата упалио у срцима искру нове наде, али она се није, као код
Шевића, распламсала у веру непатвореног идеалисте. То је и било тешко, има-
јући у виду нескривено испољавање неповерења и константне сумњичавости
од стране комунистичких „другова”. Чак и непроцењива корист, коју је на
пример доносио у новоформираној ХРСС ангажман жупника Петра Маснића,
или труд и енергија коју је Александар Жижа, припадник СДС улагао подржа-
вајући КПЈ, није било довољно да би се овакви политичари сматрали другачије
од обичних „сапутника револуције”. Разочарани они су се, хтели не хтели,
враћали свом јату. С тим, што се сада разочараност претварала у мржњу, која
се, као код Драгољуба Јовановића претакала у необуздану храброст.
Дакле, она је искра, ако је уопште и било, потпомогнута у значајној ме-
ри разумевањем политичке реалности њихова дотадашња схватања померила у
лево, али само до тачке где распознајемо реформаторе. Неопходност реформи-
сања либералног капитализма истицана је и у државама западних савезника.
Заправо, КПЈ је ишла у прилог чињеница да су у целој послератној Европи,
укључујући и Велику Британију и Француску, преовладале идеју које су биле
блиске њеном социјалном програму и економској политици. Сходно томе, и
политичке странке које су се појавиле на послератној политичкој позорници у
Југославији, као што смо већ навели, не само да нису биле странке деснице,
већ странке које су још у међуратном периоду унели у своје програме извесне
социјалистичке елементе. Па ипак, прихватање и најрадикалнијих социјалних
мера, није подразумевало и прихватање бољшевичке идеологије. Заправо, нај-
ближи сарадници КПЈ из реда грађанских странака успротивили су се тек када
су комунисти развејали и најмању наду у могућност опстанка парламентарне
демократије.
За разлику од њих, комунистима политичка блискост није ништа
значила. Они су поштовали униформност и тежили једноумљу. Због тога су
друге политичке странке и њене припаднике одувек сматрали природним неп-
ријатељима. Револуционарно искуство претходних епоха учило их је да према
непријатељима не треба имати милости. Ако је код револуционара милост
126
сматрана слабошћу, она код војника и није узимана у обзир. Стога, мора да је
повратак у своја места за време Војне управе, оних који су због националног
или политичког рада ослобођење дочекали изван Војводине, изгледао, слико-
вито речено, као склањање од кише под олук. Тако је Сава Селенић, професор
из Руме, члан Главног одбора Самосталне демократске странке, који је за вре-
ме рата присилно исељен у Осијек, ликвидиран после рата само зато што је
наводно био англофил и непријатељ Народноослободилачког покрета. (Бјели-
ца, 2008: 90) Грађански политичари су сличну судбину, попут несрећног про-
фесора из Руме, могли очекивати, нарочито у мањим војвођанским местима. У
таквим срединама стратегија, па ни наредбе Покрајинског комитета да се због
међународних околности применом толерантнијег односа привуку у редове
Народног фронта и грађански политичари једноставно су игнорисане или чак
критиковане. Своје ставове они су упорно бранили тврдњама да ови људи „не
уживају ни од раније неки нарочит углед. Због тога се није њима придавала
посебна пажња, јер увлачењем таквих људи у више одборе ЈНОФ-а не би ос-
нажили ЈНОФ, него ослабили и срозали донекле углед”. (Popov, 1986: 146)
Изгледа да је у том крајње хаотичном и несигурном времену судбина
људи у војвођанским местима зависила од способности скривања док„олуја не
прође”, или најчешће од менталитета, личних ставова, амбиције и жеље за
доказивањем одговорних комуниста. Како објаснити чињеницу да су поједини
предратни политичари стрељани док су другима, окривљеним за иста или тежа
дела греси опроштени. Тако је Тома Милунов, демократа из Беле Цркве, због
припадности четничком покрету ликвидиран после ослобођења. С друге стра-
не је Милан Ковачеву, члану Главног одбора Самосталне демократске странке
и члану четничког Обласног националног комитета за Војводину, дозвољено
да мирно умре на свом поседничком имању у Банату. (Бјелица, 2008: 89)
Када се почетком 1945. године окончањем Војне управе олуја стишала,
опасност за политичке противнике још није ишчезла али је значајно смањена.
Покрајински комитет је успоставио контролу над нижим партијским структу-
рама и његови политички планови у вези предратних странака и политичара
почели су да се спроводе. Међутим, како је приметила Јелена Попов, КПЈ је у
исто време заоштравала услове за улазак у ову организацију. Док је раније
било довољно антифашистичко расположење и подршка НОБ-у, сада се поред
захтева за одрицањем индивидуалности и вођења самосталне политике захте-
вало и признавање дотадашњих револуционарних тековина. (Popov, 1986: 147)
Чак и онда када су ушли у Народни фронт, сматрани су више противницима
него сарадницима на истом послу. За комунисте све грађанске странке, било да
су у Народном фронту или изван ове организације, нису представљале ни „де-
мократску опозицију” ни коалиционог партнера. Они су, као што их је описао
Кардељ неколико година касније, били контрареволуционарна средства реак-
ције, које предводи буржоазија. (Слободна Војводина, 19. јануар 1949.) Многи
политичари су због недостака снажне свести о конкретним циљевима и зада-
цима, али и страха и често опортунизма прихватили овакве услове. Њима није
недостајало политичке страсти, али то нису били авантуристи спремни да се
отисну у непознато, уздајући се само у храброст и срећну звезду. Мало је било
127
оних који су по овим или било којим другим питањима били спремни да кому-
нистима упуте отворене изазове. Осим тога, њихова реална политичка снага на
простору Војводине је још у међуратном периоду била драматично окрњена,
да би после избора 1938. године постала минорна. Њихови захтеви превазила-
зили су њихове могућности. И поред тога што су пре и за време рата били ан-
тифашистички настројени, они су се после ослобођења у очима комуниста и
захваљујући бесомучној пропаганди нашли на пораженој страни и као заго-
ворници превазиђеног система. Имајући то у виду, као и чињеницу да су и од
стране западних савезника препуштени милости КПЈ, није ни чудо што је от-
пор револуционарним намерама ратних победника био више индивидуалан и
усамљен, него сихронизован заједничким плановима и акцијама. Појединци
који су имали храбрости и воље да пруже отпор нису могли очекивати масовну
подршку својих страначких колега, већ су они и њихови планови били пора-
жени управо у сопственим странкама. Изоловани и искључени из политичких
странака, представљали су лаку мету, најпре медијима а касније и репресив-
ним државним органима.
Овакав сценарио је једино мимоишао Демократску странку. Она и њен
лидер Милан Грол требају да захвале чињеници што се њено деловање одно-
сило махом на Београд и што је опозициону активност окончала управо онда
када је КПЈ одустала од политике одржавања привидног парламентаризма.
Заправо, пошто је одбила сарадњу са КПЈ у оквиру Народног фронта, Демо-
кратска странка је прва понела опозициони барјак, али је у исто време због
чињенице да је странкама било забрањено да се организују изван центра у ко-
јем је била њихова централа, одузела себи макар и и минималне могућности да
делује изван Скупштине и главног града. (Коштуница, Чавошки, 2011: 167)
Ово ограничење се негативно одразило на утицај странке у Војводини, у
којој је и иначе имала миноран утицај. Осим тога, судбина Томе Милунова
мора да је многим његовим страначким пријатељима одузела храброст која је
била неопходна да се страначка организација обнови и на северу Србије. Чак и
истакнути предратни политичар адвокат из Крстура Славко Шећеров, осим
„резервисаности према послератној власти” свој ауторитет и политичко искус-
тво није ставио у службу организовања страначког чланства и симпатизера у
Покрајини. (Бјелица, 2008: 90) Руку на срце, таквом стању је највероватније у
највећој мери кумовао председник странке Милан Грол. Вероватно је због
безбедности својих страначких пријатеља, политичку делатност базирао на
говоре у Скупштини и страначки лист „Демократију”. С друге стране, и онима
чија је политичка страст и мржња према револуционарним мерама КПЈ била
јача и важнија од сопствене безбедности, због недовољне подршке страначке
централе из Београда, није преостало ништа друго осим да се удруже са позна-
тијим војвођанским политичарима из других странака. Мали утицај на станов-
ништво и политичка пасивност допринели су томе да се о војвођанским демо-
кратама није дискутовало на комунистичким партијским форумима нити по-
свећивала значајнија пажња у државним органима. Пошто нису представљали
опасност, о њима, практично и нема значајнијих података у архивским доку-
ментима.
128
То се не може рећи и за Самосталну демократску странку. Њено одваја-
ње од Демократске странке било је инспирисано, између осталог и специ-
фичним војвођанским разлозима. Иза странке су у Војводини стајали познати
јавни радници и она је у бирачком телу, за разлику од осталих опозиционих
странака имала респектабилну подршку. Међутим, још у међуратном периоду
дошло је до размирица и подела око значајних политичких питања која су тих
година оптерећивали јавност. Тако је лична нетрпељивост између вођства СДС
у Новом Саду на челу са Александром Мочом и панчевачког политичара Дуде
Бошковића, додатно продубљена њиховим опречним гледањима на питање
уставног положаја Војводине. (Кončar, 1995: 309) Вођство странке није ни за
време рата било сагласно по питању заузимања јединственог става према оку-
патору или партизанском и четничком покрету.
Односи у странци се нису променили ни после рата. Различити погледи
и ставови на најважнија питања довели су до подела и ослабили политичку
позицију у односу на владајућу КПЈ. Док код појединих страначких вођа и
дела чланства није било дилеме око прихватања сарадње са комунистима, од-
носно уласка у НФ, други су остали пасивни или поставши део ванфронтовске
опозиције отворено се супротстављали револуционарним мерама КПЈ. Запра-
во, ту се и није радило, као код неких других странака, о конкретној страначкој
одлуци, већ се свако понашао сходно својим интересима и савести.
Они који су врбовани или самоиницијативно приступили народноосло-
бодилачким одборима и фронтовској организацији били су вешти политичари,
али због негованих грађанских навика, неистрајних политичких идеала. Захте-
ви новог времена далеко су превазилазили њихове могућности. Сходно њихо-
вом предратном утицају и улози у друштвеном и политичком животу државе
или места у којем су живели, они су у наведеним организацијама, од стране
КПЈ бирани на више или мање значајно место. Најзапаженије место добио је
Александар Моч, који је постао председник Јединственог народно-ослободи-
лачког фронта Војводине. (Врговић, 2011: 32) Због предратних политичких
иступа, изгледало је да и Дуда Бошковић може пружити значајан допринос
изградњи новог друштва, те је позван и прикључен као народни посланик у
Привремену народну скупштину. Александар Шевић је практично постао део
комунистичког естаблишмента, а Александар Жижа је по повратку из не-
мачког заробљеништва „јуришао у Народни фронт” и као посланик ушао у
Привремену народну скупштину и Уставотворну скупштину. (Бјелица, 2008:
91) Из редова чланства СДС било је у скоро свим војвођанским местима акти-
вних сарадника НФ.
Они који то нису прихватили за Партију су били издајници народа и др-
жаве, сарадници окупатора или четничког покрета. Међутим, дугорочно гле-
дано, сви некадашњи чланови СДС, осим ретких појединаца попут Александра
Шевића, било да су сарађивали са комунистима или били отворена опозиција,
сматрани су природним непријатељем. Сви су сматрани представницима бур-
жоазије и буржујима са којима је коначан обрачун неминован. Члановима
Партије је нарочито тешко падала оптужба која је представљала и озбиљно
129
упозорење, да су им политички ставови слични грађанским политичарима,
нарочито високим фронтовским функционерима из СДС.
Заправо, странка после рата није обновила свој рад. Као и другим стран-
кама, осим ХРСС, тако нешто и није било дозвољено. Појединци су могли
организовати илегалне састанке, као што је учинио Дуда Бошковић, али за-
хваљујући многобројним доушницима и одлучним акцијама режима, такве
активности су успешно сузбијане. Истина, органи странке су сазивани, али од
стране КПЈ, када је требало осудити политичке противнике власти из редова
СДС. По правилу, комунистички противници су постајали и непријатељи на-
рода, а самим тим и недостојни чланства у СДС. Такви људи су критиковани и
блаћени од стране својих некадашњих сарадника и пријатеља. Сматрало се да
ће и формалним избацивањем из странке, која и поред тога што више и није
самостално доносила одлуке, они изгубити сваки легитимитет за било какво
политичко деловање. Осим тога, овакви скупови су били и добра прилика да се
ширем чланству још једном укаже на непотребност самосталног политичког
деловања. „Све оно што смо ми желели данас се у програму Народног фронта
и у његовој политици у потпуности остварује...Из изложеног недвосмислено је
да је програм Самосталне демократске странке утеловљен и остварен у про-
граму и политици Народног фронта”, објашњавао је уз претње онима који тако
не мисле, председник Народне скупштине Војводине и предратни функционер
СДС Александар Шевић. (Слободна Војводина, 21. септембар 1945.)
Па ипак, и када су се са оваквим ставовима слагали и безусловно при-
хватили сарадњу у оквиру НФ, тамо где њихова активност није могла бити
контролисана и усмеравана они су одстрањивани и на њихова места је долазио
проверени кадар. Тако Александра Моча и поред изненађујуће упорности, није
могла спасити висока фронтовска функција да се одржи на челу Матице срп-
ске. Одолевајући неколико месеци свакојаким притисцима и насилничким
покушајима промене руководства ове значајне културне установе, Моч је
почетком септембра морао прихватити пораз. Слободна Војводина, 3. септем-
бар 1945.) Када су средином наредне године проценили да им више није пот-
ребан ни у НФ, ПК је донео одлуку да се Моч смени са положаја председника.
Смену је требало извршити тихо, на основу докумената о наводној привредној
сарадњи са окупатором. (А.В, Записник са састанка ПК КПС за Војводину од
23. августа 1946.) Да ли због Мочеве незаинтересованости или страха од наве-
дених докумената, друга смена је за разлику од одласка из Матице протекла
неприметно.
Његов дугогодишњи страначки колега Александар Жижа искористио је
ово одстрањивање да себе наметне као најзначајнијег грађанског политичара
који партиципира у комунистичкој власти Војводине. Али и његово одушев-
љење са новим сарадницима није дуго трајало. Већ крајем 1946. године, пре
него што је изабран за председника Покрајинског одбора Народног фронта
Војводине , он своје разочарање и забринутост не крије. После тортуре кроз
коју је прошао Драгољуб Јовановић, Жижа својим политичким друговима и
пријатељима, међу којима је било доушника, саопштава слутњу и о сопственој
пропасти.( А.В.Записник са седнице Пк КПС за Војводину од 10 септембра
130
1946.) Вероватно је тада размишљао колико дубина пада грађанских поли-
тичара зависи од степена блискости са револуционарима. Тако да је и он, само
нешто касније од Драгољуба Јовановића, са јавне сцене, као адвокат и непоп-
рављиви непријатељ отишао у затвор.
Али и док је љубав са режимом трајала, ови политичари нису само ужи-
вали у оним строго контролисаним мрвицама власти које су им комунисти
наменили, већ су савезништво морали потврдити нападајући своје до-
јучерашње страначке колеге који нису прихватили утапање странке у Народни
фронт. Ту се пре свега мисли на Дуду Бошковића познатог предратног поли-
тичара, чија је опозициона активност започела још Привременој народној
скупштини, да би кулминирала његовом осудом уласка Самосталне демократ-
ске странке у Народни фронт. Нарочито је жестоко критиковао доношење За-
кона о аграрној реформи и колинизацији. Довео је у питање легитимност саме
Скупштине да донесе овај Закон који је од виталног значаја за Војводину, јер
има сразмерно најмање делегираних посланика из Покрајине. „Види се да су
на доношењу овог закона радили људи који нису Војвођани, а видећемо да ли
ће ко од Војвођана суделовати при спровођењу његовом...На жалост треба да
утврдимо то да наш народ у Војводини не учествује у овоме раду.” (Petranović,
Štrbac, 1977: 157)
Угроженост Војводине и њена експлоатација од стране Београда била је
пре рата најважнија ставка у политичком програму Дуде Бошковића. Највише
захваљујући таквим ставовима дошло је у том периоду и до његове сарадње са
КПЈ. Међутим, у новој Југославији под комунистичком влашћу указивати на
експлоатацију или неравноправност представљало је сепаратизам и самим тим
издају државних и народних интереса. Управо је то и изнео на Првој свечаној
Скупштини Војводине Јован Веселинов Жарко, један од најважнијих комунис-
тичких фунционера Покрајине. Иначе, он је у свом реферату на овом поли-
тички изузетно значајном месту, посветио неуобичајено велику пажњу поли-
тичару из СДС. Дуда Бошковић је у том тренутку за њега и за Партију био
најопаснији непријатељ, против кога се „народна власт мора свим силама и
средствима борити.”
Пошто је Бошковић још раније махом од стране некадашњег чланства
Самосталаца почео у Панчеву и његовој околини изградњу мреже својих прис-
талица, борба Партије и државних органа против ових активности већ је била у
пуном јеку. Окружни комитет КПС за јужни Банат је само три дана после Ве-
селиновљевог говора на Свечаној Скупштини Војводине доставио Покрајин-
ском комитету детаљан извештај о „раскринкавању Дуде Бошковића и изоло-
вању његовог утицаја на село и бивше присталице.” У Извештају се наводи да
су месне организације обавиле „разговор са сваким његовим човеком” и на тај
начин их убедили да на конференцијама у својим местима иступају против
Дуде Бошковића.( А.В.Ф.334. 1105)
Али то није било довољно, већ је КПЈ захваљујући ефикасном „убеђи-
вању” својих људи, лако организовала конференцију делегата Самосталне де-
мократске странке из целог јужног Баната, уз учешће Александра Шевића и
131
Александра Жиже. Конференцијом је председавао стари Самосталац и посла-
ник Народне скупштине Војводине Миливој Ђуричин. Поред председавајућег,
сви говорници су величали тековине НОП-а, Јосипа Броза Тита, сарадњу са
КПЈ у оквиру Народног фронта, и нарочито осуђивали деловање Дуде Бошко-
вића и његових сарадника. На крају је једногласно усвојена Резолуција, која је
осудила „издајнички рад свих самосталаца који се налазе ван НФ”. Дуда Бош-
ковић је оптужен да је изневерио програм странке, због чега је изгубио леги-
тимитет „да ради и говори у име СДС те се она од њега и његовог рада
ограђује”. (Слободна Војводина, 21. септембар 1945.) Режим своју активност
није ограничио само на места која су традиционално наклоњена Бошковићу,
(Панчево, Алибунар, Ковачица), већ и по осталим градовима и селима у којима
су политичари из СДС одбијали сарадњу са КПЈ. Такви су по правилу прогла-
шавани Дудиним људима и сарадницима. Можемо само замислити кроз какве
су тортуре и притиске ти људи пролазили, имајући у виду анонимност у одно-
су на страначке функционере и провинцијални карактер места у којима су жи-
вели.
Упорна и немилосрдна политичка и морална дискредитација, није задо-
вољавала КПЈ, када су у питању били непријатељи попут Дуде Бошковића.
Такве људе је требало додатно повредити и понизити, тако што ће њихову
грађанску господштину испрљати балканским глибом, који ће угасити сваку
вољу за пружање отпора изградњи социјалистичког друштва. Пошто су му
пронашли слабу тачку, Дуда је могао послужити као пример осталим, тренут-
ним и потенцијалним непријатељима.
Нема сумње да је његовом успешнијем политичком деловању штетила
чињеница да је он био један од ретких адвоката у Југославији који се није ус-
тручавао да пред Судом националне части ревносно брани, не само оптужене
за сарадњу са окупатором, већ и оптужене Немце за ратни злочин. Tо није би-
ло време кад се у Југославији правда заснивала на посвећености поштовања
правне науке и законских прописа. Иначе, мржња према Немцима је тада у
целој Европи, код већине људи угушила и најмању самилост према припадни-
цима овог народа. Ту мржњу је било лако усмерити и према онима који су као
адвокати, уважавајући своју професију одбијали да дају допринос овој колек-
тивној хистерији. Тако је и Дуда Бошковић, после константних оптужби у
штампи и партијским конференцијама, на својој кожи осетио гнев разуларене
светине. Наиме, не обазирући се на ове оптужбе, као и чињеницу да су људи у
послератној Југославији губили главу и за много безазленију сарадњу са оку-
патором од Андраша Фехера, он је овога упорно бранио од смртне казне и
доживео срамотно пребијање, које је штампа ради додатног понижења детаљ-
но описала. Излазећи из зграде Окружног суда у Панчеву, пошто је како наво-
ди новинар „Слободне Војводине” пред мајкама и очевима обешених родољу-
ба бранио злочинца Фехера, неколико стотина људи је поред полицајаца који
су га наводно штитили, физички насрнула на Дуду Бошковића. „Маса је рас-
кинула обруч и почела да удара Дуду Бошковића који је био оборен на земљу.
То је трајало свега неколико тренутака. Поновном одлучном интервенцијом
милиција је успела да разбије масу народа и да Дуду Бошковића изудараног,
спроведе до његове куће.” (Слободна Војводина, 3. октобар 1945.)
132
Чињеница да у су се ове одурне сцене догодиле уочи новембарских из-
бора, спасила је овог опозиционара од жешће одмазде. Али, када су рефлекто-
ри западних савезника и њихове јавности престали осветљавати политичку
сцену у Југославији, пребијање више није била довољна казна за супротстав-
љање гашењу парламентаризма и успостављању диктатуре пролетеријата.
Ипак, од методе јавног пребијања није се тако брзо одустало. У то се уверио и
Драгољуб Јовановић, најважнији и све до избора за Уставотворну скупштину
најагилнији комунистички савезник из редова грађанских политичара. За раз-
лику од многих других, у његовом случају, рекло би се, није било речи о кет-
ману, већ пре, о једном претераном полагању наде у сопствену делатност, за-
рад одржавања каквог таквог парламентаризма. Мада и тај сужени плурализам
у оквиру Народног фронта никада није почивао на начелима о којима је тежио
Јовановић, његова вера да се једнопартијски систем у Србији не може инста-
лирати, није до последњег тренутка избледела. Тек када су после победе на
новембарским изборима комунистички политички циљеви почели да добијају
јаснији облик, он се пробудио и отрезнио од сопствених заблуда. У том трену-
тку, Јовановићева савест, али и разочараност у друге и нарочито самог себе,
очигледно нису дозвољавали да немо посматра везивање југословенског друш-
тва у окове диктатуре. Он је усамљен за скупштинском говорницом свесно
водио унапред изгубљену битку против успостављања једнопартијског систе-
ма. „Кад се каже партија, то значи део нечега; странка, то значи страна, јасно је
да не може бити само једна, јер то је и физичка и психичка немогућност”
Овакве речи нису актуелној идеологији представљале озбиљну опасност,
али је средином 1946. године прошло време када их је власт могла толерисати.
Уосталом, сходно совјетском искуству, безболно остваривање својих циљева
никада није било у плану КПЈ. Партијски функционери су на састанцима, ми-
тинзима и интервјуима претили непријатељима „радног народа” немилосрд-
ном борбом и казнама. Када су обзири према спољном фактору нестали, нес-
трпљење за коначан обрачун је било толико, да нису могли чекати прила-
гођавање законских прописа својим жељама. Пошто се због Јовановићевих
изјава тада још није могао покренути кривични поступак, кривицу је требало
измислити. Милован Ђилас нас неколико деценија касније обавештава да је
после Јовановићевог излагања у Скупштини, поводом Закона о задругама, Ти-
то захтевао од Ранковића да ухапси Јовановића, тако што ће кривицу „ако је
нема створити”. (Даниловић, 2010: 196)
И поред значаја за разумевање начина деловања КПЈ против својих неп-
ријатеља, ми овом Јовановићевом једногодишњем путу од лојалног савезника
до највећег непријатеља нећемо посветити значајнију пажњу, јер он у нашој
науци већ претставља опште место. Пажњу ћемо посветити његовом утицају
на Војводину, сарадницима по војвођанским градовима и селима, као и мето-
дама које је ПК користио против овог најпознатијег опозиционара унутар На-
родног фронта.
Имајући у виду чињеницу да је Народна сељачка странка основана две
године после избора 1938. године, можемо рећи да је немогуће поуздано утвр-
дити њен утицај на војвођанско сељаштво пре Другог светског рата. Он свака-
ко није био нарочито значајан, јер је странка Драгољуба Јовановића настала од
133
левог крила Савеза земљорадника, странке која је на поменутим изборима
освојила у Дунавској бановини тек нешто више од 2% гласова. (Вајагић, 2013:
489) Исто тако, немогуће је поуздано говорити и о подршци Војвођана странци
у првим годинама после рата. Међутим, вероватно је, због Јовановићевог
учешћа у власти, његове релативне присутности у јавности и наглашене бриге
и привржености за село и сељаштво, порастао страначки углед код најбројни-
јег становништва Покрајине. Оваквом мишљењу иду у прилог и процене ОЗН-
е које су указивале да би у Петрограду, уколико се Народна сељачка странка
реорганизује „и да дођу сви људи имала 7000 до 8000 гласача а у округу и до
35000 присталица”. (Бјелица, 2008: 97) И за много мање процене код опрезних
и неповерљивих револуционара палила се лампица упозорења. Она се без
сумње распламсала када су Драгољуба Јовановића жигосали као опасног неп-
ријатеља. Али, тада је и његов круг присталица проширен огорченим против-
ницима режима који су већ били поражени, политички или материјално обес-
прављени. Они су без обзира на идеолошке разлике били спремни да се сврста-
ју под заставу новог јунака у борби против револуције.
Као и у случају других странака, ни Народној сељачкој странци није био
дозвољен рад ван Народног фронта. Тако да и за време њиховог блиског саве-
зништва и најмање самостално деловање није промицало свевидећем оку ко-
мунистичких обавештајних служби. Међутим, тада су околности диктирале
блажи однос према Јовановићу и његовој странци. Његово лојално савезниш-
тво у борби против непријатеља ван НФ и због потребе одржавања макар и
привидног парламентаризма, приморало је КПЈ да толерише политичко дело-
вање НСС, које је само годину дана касније проглашено непријатељском акти-
вношћу које „цепа савез радника и сељака”. У том је смислу занимљив податак
да је још 3. августа 1945. године Покрајински комитет сазнао да активисти
НСС у неколико села јужног Баната раде по упутствима Драгољуба Јованови-
ћа на „сједињавању са десним крилом Земљорадничке странке, јер треба сеља-
ци да уједине снаге”.
Па ипак, када је почеtком 1946. године придржавајући се старих метода
борбе против политичких лидера, КПЈ организовала побуну чланства НСС
против Јовановића, њему је од стране неких страначких функционера управо
највише замерено за издају сељака. Пошто овакве клевете у том тренутку нису
биле довољне да се чланови Извршног и Главног одбора НСС поколебају у
својој лојалности према председнику, КПЈ се морала директније укључити у
рад око политичке изолације Драгољуба Јовановића. Рекли бисмо да је поред
његовог родног краја, Војводина имала најважнију улогу у спровођењу овог
циља. Наиме, режим је помоћу заврбованих људи из НСС организовао Конгрес
НСС, који је из странке требао да искључи оснивача и председника. Одједном
је, како каже Драгољуб Јовановић, „постала интересантна и важна та странка,
која се није смела поменути о изборима за конституанту...Сваки народни од-
бор, од месног до окружног, свако министарство и високо надлештво је прет-
раживало ко је био земљорадник, нарочито ко је од сељака и интелектуалаца
Драгољубов да би га упутили на конгрес. Државним колима су обилазили села
по ужој Србији и Војводини чланови тзв Извршног одбора.” (Јовановић, 2008 :
68)
134
Али, по војвођанским селима нису само крстарили Јовановићеви стра-
начки противници. КПЈ је својим већ опробаним методама убеђивала чланство
за одлазак на Конгрес, који је председник странке бојкотовао. Тако се у доку-
ментима наводи, како су у свим срезовима Новосадског округа, због Конгреса
у Београду под покровитељством КПЈ одржаване конференције чланства НСС.
Учесници у овом послу са нескривеним поносом истичу да су из целог Округа
успели да окупе „све колебљиве и непријатељски расположене присталице
НСС”. (А.В.Ф,334, 10873/2) На овим скуповима чланство није само присуство-
вало, већ је како се наводи у Извештају, „једнодушно осуђен испад Драгољуба
Јовановића и постигнуто чвршће везивање ових људи уз Народни фронт”. Чак
је и пред сам полазак чланства у Београд одржана окружна конференција свих
делегата, „која се претворила у манифестацију верности и оданости Народној
влади, а оштро жигосан и раскринкан рад Драгољуба Јовановића”. (А.В.Ф.
334.10873/2)
Пресликана ситуација дешавала се и по осталим војвођанским окрузима.
Истог дана је одржан скуп у Сремској Митровици, а два дана касније су се и
делегати НСС Петровградског округа оградили од „издајничког рада Драго-
љуба Јовановића”. Ником више није била важна ни елементарна смисленост
бујице оптужби, увреда и клевета. Његове страначке колеге из Петровграда су
га оптужиле и за непријатељско држање према НОБ-у. (Слободна Војводина,
9. август 1946.) Нема никакве сумње да су и такве тврдње наручене од стране
ПК КПС за Војводину. Запаљива атмосфера потпиривана је до последњег дана
пред Конгрес странке у Београду. Када је Конгрес најзад 11. августа одржан,
појединим делегатима није била довољна осуда и Резолуција којом су Јовано-
вића и председника Главног одбора Радомира Тодоровића искључили из НСС,
већ су говорнике, како се наводи у нивинарским извештајима, често прекидали
узвицима: „Доле Драгољуб. На суд с њиме”. Слободна Војводина, 12. август
1946.)
Ако је тачна накнадна Ђиласова тврдња да је одлука о Јовановићевом
хапшењу донета одмах по његовом излагању у Скупштини поводом Закона о
задругама, онда су ове пароле недвосмислена потврда полицијских активности
у правцу спровођења маршалових жеља. Јовановића није требало само поли-
тички изоловати, већ и припремити јавност за примену драстичније казне.
Улога његове странке и политичких другова у том процесу је од великог
значаја. Оптужба по бољшевичком рецепту, пре свега, добија на значају када
долази од окривљеном блиских људи. Зато је Партија користећи максималну
подршку државног апарата, настојала да u овом обрачуну са последњим непо-
слушним грађанским политичарем привуче и укључи што више људи из НСС
на своју страну.
Заправо, наше комунистичке вође су одавно прихватиле бољшевичку
максиму да је политика борба у којој победник добија, а губитник губи све, па
и живот. У овом случају проблем је био што КПЈ у том тренутку, као и остале
источноевропске партије, још није и званично укинула вишепартијски систем.
Стога им је, за разлику од совјетских узора, требало више смисла и воље за
односе са јавношћу. Тако да су настојали да тај скок у средњевековно варварс-
135
тво из деветнаестовековне цивилизацијске сигурности коју је гарантовао либе-
рализам буде постепен. Такве поступке су свом све многобројнијем чланству,
али и оним мање амбициозним и политички недовољно заинтересованим љу-
дима тумачили као неопходну жртву ради незамисливог благостања у којем ће
њихова деца уживати у будућности. Онај ко стоји на том путу морао је бити
немилосрдно уклоњен. Али као што смо рекли, КПЈ се 1946. године морала
трудити да се та кривица јавности прикаже веродостојном. То је још један раз-
лог због чега је фарса са члановима НСС имала за њих велики значај.
Не треба истицати да су они који би одбили намењену улогу стављали
на коцку сопствену безбедност, али и будућност своје деце. Па ипак, на прос-
тору Војводине у НСС било је таквих који су до последњег тренутка истраја-
вали у лојалности према свом председнику, странци и парламентаризму.
Очигледно да је у јеку напада на њега, Јовановић имао не само личну жељу и
храброст да се бори, већ и реалну снагу у појединим војвођанским регионима.
Средином јула су његови, вероватно изразито антикомунистички настројени
следбеници, обилазили своја и околна места, делили Јовановићевог „Новог
Антеја” и убеђивали људе да у Југославији не постоји никаква народна влада,
„већ диктатура једне партије.” У исто време је и Окружни комитет Срема кон-
статовао да у Срему грађанске политичке странке имају утицаја, „а да на-
рочито интересовање влада за Драгољуба Јовановића (незадовољници- сред-
њаци и богати, неки и интелектуалци.)” (А.В. Записник са састанка ПК КПС за
Војводину, од 16. јула 1946.)
Нема сумње да су и ти људи убрзо на, како каже Јовановић, комичан и
трагичан начин уцењивани и присиљавани да га се јавно одрекну и учествују
у, за комунисте карактеристичној политичкој хајци. (Јовановић, 2008: 69.) У
том лову није било места за уздржаност и позивања на некаква лична морална
и начелна правила. Тако на пример, комунистима није било довољно што је
Никола Радованов адвокат из Новог Сада, користио сваку прилику да Јовано-
вићу због тога што не долази на седнице Извршног одбора одузме право да
говори у име НСС. (Јовановић, 2008:69) Њих нису занимали напади лимитира-
ни дипломатском пристојношћу, већ увредљиве, по могућству погрдне оптуж-
бе на рачун политичких ставова и карактерних особина. Када је на седници
Народног фронта Војводине, за разлику од осталих говорника Радованов остао
уздржан од оптужби, блаћења и претњи, први човек КПЈ у Војводини Добри-
воје Видић, изразио је наду да ће адвокат Радованов остати веран народу „и до
краја пречистити са издајничким непријатељем ФНРЈ- поквареним демагогом
Драгољубом Јовановићем.” (Слободна Војводина, 2. август 1946.) Због таквог
понашања Радованов се у партијским извештајима одмах након ове седнице
дефинише као највернији Јовановићев присталица. (А.В.Ф.334.10/2) Радовано-
вљеви покушаји да им се приближи тако што је у НФ, различитим конферен-
цијама и раду на терену хвалио и подржавао владине политичке одлуке и при-
вредне мере, остали су и после више од годину дана, на нивоу сувопарних
констатација у партијским документима. (А.В.Записник са седнице ПK КПС за
Војводину од 18. октобра 1947.)
136
Очигледно, комунисти су прилично лако излазили на крај и са
грађанским политичарима којима је морална лествица високо подигнута, а
храброст у грађанском друштву међуратног периода била уважавана. Када су
истакнуте страначке личности постали пијуни у рукама режима или ра-
зочарано одступили са политичке сцене, било је очекивано да ће се и обично
чланство повући у сигурност политички незаинтересованог, пасивног посмат-
рача. Оставши са малом групом, не толико политичких следбеника колико
личних и породичних пријатеља, Јовановић, заправо више није могао разлико-
вати политичког присталицу и пријатеља од шпијуна УДБ-е. У тим данима
испуњеним сумњама, али и претњама и оптужбама комунистичких функцио-
нера, изгледало је да ће пут на прославу крсне славе код пријатеља у вој-
вођанско село Сивац, у месту за њега препуном лепих сећања, бити повратак
толико потребном духовном миру. Међутим, режим је управо ту планирао да
према Јовановићу примени мере које су до тада биле уобичајене за провинци-
јалне, махом анонимне опозиционаре. Желели су да поносном београдском
интелектуалцу и политичару, јавним физичким малтретирањем и пребијањем
задају неизрециву духовну бол, и на тај начин угасе жељу и менталну снагу за
даљим супротстављањем њиховим политичким циљевима.
Док је пребијање Дуде Бошковића представљено као спонтана реакција
ожалошћених породица због његове одбране ратног злочинца, у Јовановиће-
вом случају није остављена никаква дилема ко је режисер немилих сцена у до
тада питомом војвођанском селу. Наиме, за време свечане вечере, разуларена
гомила од неколико стотина скојеваца, махом црногорских колониста, претећи
револвером и не обазирући се на присутне госте, извела је Јовановића у тамну
и снежну ноћ. Претњама, псовкама и уз песму спровели су га до железничке
станице. Ту је малтретирање у празничној ноћи дошло до врхунца. Опис патње
и понижења је нарочито потресан када долази од самог страдалника: „Са пе-
рона нам је ишла у сусрет друга гомила, много ратоборнија од мојих пратила-
ца...У самој станици узвици су били праћени подигнутим штаповима и бати-
нама. Прве су пале на моју главу, затим друге, и осетио сам како пузим по сне-
гу, крваве главе, без капе. Јечао сам као рањена звер... (Јовановић, 2008:127)
У то време, а и касније, била је пракса да се у Покрајинском комитету
расправља о свакојаким, па и безначајним политичким и безбедоносним до-
гађајима. Међутим, у стенографским белешкама са седница ПК нема ни назна-
ке о пребијању савезног посланика и члана Президијума. Вероватно да овакво
игнорисање недостојних потеза није детерминисано жељом да се они, као
грешка што пре забораве. Партија у том тренутку није сматрала да овакве
„грешке” могу изазвати били какву политичку штету. Заправо, овим чином
власт је свима јасно ставила до знања да борба против противника револуције
неће бити ограничавана никаквим хуманим принципима, нити правним или
моралним нормама.
Па ипак, пребијање није поколебало Јоавановићеву опозициону делат-
ност. Али, није умањило ни комунистичку мржњу и решеност да се обрачун са
њим и њему сличним једном за свагда оконча. Док је он у Скупштини корис-
тио сваку прилику да критикује Владу и законске предлоге , режим је стрпљи-
137
во плео мрежу која ће га стрпати у комунистички казамат. А кад тамо и доспе,
ни он неће одолети утиску да се са сетом сећа затвора у „трулој Југославији,
где су политички затвореници могли читати новине и књиге или служити се
ножем и виљушком..
Не знамо да ли је о „трулој Југославији” размишљао и Фрањо Гажи када
је сведочио на Јовановићевом суђењу и потом, такође, осуђен на вишегодиш-
њу робију. У сваком случају, његово хапшење није узроковало гашење Хрват-
ске републиканске сељачке странке. Она је за разлику од НСС нестала из по-
литичког живота Југославије тек после 1948. године. (Petranović, 1995: 557)
Уосталом, као „чедо” КПЈ, она за комунисте никад и није, као друге грађанске
странке, представљала никакву претњу. Чак ни онда када је председник опту-
жен за издају и свима постало јасно да се њихови планови помоћу ХРСС не
могу остварити. Када је почетком 1947. године гушење других странака било у
пуном јеку, Политбиро ЦК КПЈ је сматрао да би „курс ликвидације ХРСС био
веома погрешан”. И поред многобројних проблема и незадовољства, овај
„прилепак” КПЈ је био важно средство за потискивање „мачековаца” и одржа-
вање какве такве контроле над хрватским сељаштвом.
Изгледа да је у првим годинама после Другог светског рата најважнији
политички пројекат КПЈ у раду са Хрватима био урушавање угледа и утицаја
који је имала ХСС. Ова странка је међу хрватским становништвом уживала
толики значај да је у међуратном периоду постала једна од важнијих одредни-
ца хрватског националног идентитета. ХСС је кроз борбу за решавање хрват-
ског питања у Краљевини Југославији израстао у снажан национални покрет
хрватског народа. Та странка уживала је знатну подршку хрватског станов-
ништва и у Срему и северној Бачкој. И поред чињенице да је у једном периоду
подржавала и Коминтерна, она је, слично као и остале грађанске странке у
међуратном периоду, изражавала неповерење и антагонизам према КПЈ, смат-
рајући је превратничком организацијом, која је угрожавала основне духовне
вредности хрватског сељаштва. И поред тога, део чланства се за време окупа-
ције определио за сарадњу са КПХ и прикључио НОП-у. Управо су они после
рата представљали ударну песницу за политичку и моралну дискредитацију
ХСС и њеног лидера Влатка Мачека. „ХСС је била пуна франковаца и фашис-
та”, окарактерисао је стање у странци пре рата Филип Лакуш на послератном
збору Народног фронта у Суботици. (Слободна Војводина, 2. фебруар 1945.)
Па ипак, та чињеница му очигледно није сметала јер је и даље био члан Извр-
шног одбора ХСС.
У ствари, истина и позивања на морал су представљали обичну игру
речима. Њихова улога је била да на перфидан и политички безопасан начин
угуше странку. Управо то је Извршни одбор 30, јуна 1945. године и учинио,
када је ХСС прогласио републиканском странком, позивајући се на учење бра-
ће Радић. (Слободна Војводина, 5. јул 1945.) Дакле, крајем рата ХСС се распа-
ла на неколико фракција. Једна од њих је пришла партизанском покрету, те је
као таква уживала потпору КПЈ и стекла право да у оквиру Народног фронта, и
поред тога што јој нису приступиле познатије вође, представља целу странку.
(Коштуница, Чавошки, 2011: 107) Да би лакше неутралисала деловање ових
138
првака, фракција у НФ позивала се на осниваче странке браћу Радић и проме-
нивши име у Хрватску републиканску сељачку странку вратила се, наводно
њеном изворном програму. То се догодило крајем јуна 1945. године, када се,
између осталог, у закључку Извршног одбора ХРСС, поред Хрватске и БиХ по-
миње и Војводина као територијална област страначког деловања. (Petrano-
vić,Zečević,1987: 186) Тако се КПЈ у Војводини, као што је био случај и у оста-
лим деловима Југославије, једним потезом решила политичког супарника и до-
била проширену руку за ширење своје идеологије и утицаја на хрватске масе.
Међутим, Мачекови следбеници у Војводини које је предводио адвокат
Мића Скендеровић били су вешти политичари који су уз подршку католичке
цркве и интелигенције не само успешно сузбијали утицај нове странке и КПЈ
на војвођанске Хрвате, већ су у појединим местима успоставили и контролу у
самој ХРСС. (А.В.Ф.334.77)
Наравно да КПЈ није бирала средства да сузбије и елиминише ово опас-
но деловање. Чланови који су пришли НОП-у по завршетку рата престали су
бити само дисиденти ХСС и постали су представници нове, од КПЈ прихваћене
обновљене ХРСС. Легално политичко деловање нове странке било је у од-
ређеној мери контролисано и лимитирано уласком у Народни фронт. Пошто је
релативно мали број Хрвата у Војводини био у НОП-у, а незнатно их је било и
у народном фронту, КПЈ је одлучила да помогне оснивању одбора ХРСС, али
не тако да у том процесу учествују мачековци. КПЈ је намеравала да у Војво-
дини уз помоћ ХРСС анимира Хрвате и спроводи шири политички утицај на
хрватске масе. Ишло се дотле да је у њиховом плану рада према ХРСС истак-
нут задатак да се покрене акција контроле и претреса њеног руководства, на-
рочито у оним местима где Партија није имала никаквог увида у рад таквих
одбора. Затим је истакнуто да у местима не смеју постојати никакви посебни
одбори ХРСС, јер је по њиховом мишљењу требало остварити потпуно јединс-
тво унутар Народног фронта. (А.В.Записник са састанка ПК КПС за Војводину
од 8. августа 1946.)
Међутим, руководство и ћелије на терену нису у потпуности нашли од-
говарајуће механизме за успешну борбу против организованог отпора старог
чланства, а пре свега нових антикомунистичких елемената који су управо сво-
јим ангажовањем у ХРСС најчешће успевали да изолују утицај Партије. Так-
вом стању допринеле су неке грешке КПЈ попут затварања Хрвата са немачким
презименима у логоре, а нарочито „грешке” које су изазивале револт код се-
љака као што су направиле таксе, „лежарина на пијаци према броју комада, а
не према простору” и сл. (А.В.Ф.334.141)
Мачекови следбеници у северној Војводини, које је предводио адвокат
Мића Скендеровић, некадашњи симпатизер НОП, спречавали су оснивање
ХРСС сматрајући да је то обичан „прилепак” КП, а појединце који су учество-
вали у оснивању и деловању нове странке дискредитовали су чињеницом да
они никад и нису били чланови ХСС.
У исто време у Срему су стари хаесесовци наводно истицали попа Мас-
нића, који такође никад није био члан ХСС, али који се, користећи се погреш-
139
ном политиком власти према сељацима, наметао као вођа Хрвата у Војводини.
Он се, како нас обавештава партијски извештаји, представљао као заштитник
Хрвата у Срему „тако што је обилазио околна села и писао Ђиласу приказују-
ћи му ситуацију у најстрашнијим бојама”. (А.В.Записник са састанка Пк КПС
за Војводину од 25. јуна 1946.) Маснић је можда и имао неке контакте са пред-
ставницима ХСС али иамјући у виду његову блискост управо са КПЈ и посло-
ве, пре свега пропагандног карактера, које је обављао за нову власт, овакве
тврдње морамо прихватити са великом резервом.(А.В.Записник са састанка Пк
КПС за Војводину од 25, јуна 1946. Највероватније се радило о обрачуну са
још једним „сапутником „револуције, чији су утицај на становништво и свеш-
теничка професија узроковали неповерење код једног дела партијског
чланства. Осим тога, наведени „недостаци” били су идеални аргументи за
пребацивање одговорности за лоше политичко стање међу Хрватима.
Ипак, захваљујући овом неповерењу према Маснићу можемо видети ко-
лики је био утицај КПЈ на ХРСС. Наиме, из Загреба је стигло писмо адресира-
но на Покрајински фронт Војводине у коме Фрања Гажи и секретар странке не
признају Маснића за присталицу ХРСС. (А.В.Записник са састанка ПК КПС за
Војводину од 8. августа 1946.) Очигледно је због потпуне контроле коју су
имали над најважнијим људима из ХРСС, интенција Партије била да се борба
против Маснића поведе у самом ХРСС-у а не у Народном фронту.
И поред тога, ХРСС је успела да уз помоћ клера и дела интелигенције, а
пре свега на основу заслуга ХСС из периода Краљевине, пронађе пут до хрват-
ског становништва у Војводини. Међутим, њену конкретнију самосталну по-
литичку активност је постепено и упорним радом успела да отупи КПЈ, која је
успоставила контролу над најважнијим људима и највећим делом одбора.
Заправо, Партија је на примеру Миће Скендеровића кога је послала на више-
годишњу робију, показала да се неће устручавати од драконских мера у борби
против отворених непријатеља своје власти. Ипак, сукоб између Мачекових
присталица и нових чланова приклоњених КПЈ само је стварао додатну конфу-
зију и неповерење код некадашњих следбеника али и нових чланова. С друге
стране, основна слабост комунистичке политичке активности састојала се у
томе што није успела да пронађе подесне људе преко којих би вршила дубљи
утицај на војвођанске Хрвате. Из тог разлога морали су да се ослањају на за
њих „сумњиве елементе” из ХРСС.
Међутим, та потреба за ослонцем била је краткотрајна. Крајем 1947. го-
дине КПЈ је ускратила подршку и практично, на тај начин, укинула постојање
месних и среских одбора ХРСС. (Коштуница, Чавошки, 2011: 274) Дакле,
странка је већ тада постала излишна, а као што смо рекли 1948. године је прес-
тала свака врста активности и у Загребу. У то време излишни су постали и
остали, не толико значајни али знатно вернији сапутници Револуције. Очи
комунистичких функционера гледале су од самог почетка сарадње у те минор-
не странке, које су се максимално трудиле да јавно показују лојалност према
КПЈ, са неповерењем, презиром и мржњом. Презир је традиционално највише
био усмерен према социјалдемократама, комунистима идеолошки најближој
странци. За њих већ поменути Извештај ОЗН-е, и поред тога што су рат неко
140
време провели у интернацији, каже да су се за време окупације понашали „до-
следно својој традицији – опортунистички.” Најутицајнији међу њима био је
Јован Јегдић, за кога се каже да је за време рата клеветао партизанску борбу,
да се залагао за монархију, нападао идеју братства и јединства и предвиђао
брзи распад федералне Југославије. (Бјелица, 2008:98) Ипак, он је после рата
постао потпредседник Народне скупштине Војводине и као такав кандидован
испред Обласне листе Народног фронта за Војводину за Скупштину народа
Уставотворне скупштине. У краткој биографији поводом ове кандидатуре,
Слободна Војводина за овог Ирижанина наводи да се после изласка из концен-
трационог логора јавио као добровољац у војску и да је приступивши ЈНОФ-у
њему искрено сарађивао. (Слободна Војводина, 10. новембар 1945.)
На овим и другим примерима видимо да су неискрени заправо били ко-
мунисти. Широка мрежа агената и заврбовани чланови странке, будно су пра-
тили сваки Јегдићев корак. Покрајински комитет поседовао је информације о
међуљудским односима у социјалдемократскј странци, као и о најмањим несу-
гласицама између њених водећих личности. Сваки формални, па и неформал-
ни разговор или обична размена идеја, нису сматрани природном и нормалном
потребом политичког живота, већ обичном конспиративном делатношћу оних
који не прихватају нову политичку и друштвену реалност у Југославији. Под-
једнако су презирали и оне који су им били отворени противници и оне који су
се, попут Јегдића, трудили да сарађују у НФ.
Али, чак и према отвореним противницима, КПЈ није нашла за сходно да
покрене апарат за „убеђивање” и „раскринкавање”, као што је био случај са
првацима неких других странака. Разлог таквог односа вероватно је узрокован
чињеницом да је ова странка имала мали утицај на становништво у Војводини.
Нешто већу улогу, социјалдемократи су изгледа имали међу националним ма-
њинама, пре свега Мађарима и делимично Румунима. Њихов утицај се дуго
задржао и међу Словацима алибунарског среза. У овом срезу у селу Јаношик је
на изборима 1950. године више од 50% бирача гласало у кутију без листе.
Анализирајући изборни резултат Партија је дошла до закључка да је то после-
дица деловања људи који су радили у социјалдемократској странци.
Међутим, то је била, већ увелико лабудова песма српских грађанских
странака. Истина, Републиканска странка Јаше Продановића вегетирала је још
неколико година само захваљујући свом страначком листу Република, који ни
по чему није одступао од осталих режимских гласила. Заправо, после 1948.
године, правилније би било противнике режима назвати незадовољницима,
него опозиционарима. Њихово опозиционарство није се заснивало на поли-
тичком деловању, већ обичном ишчекивању избијања Трећег светског рата и
надања на спас од стране западних држава. Власт је то веома добро знала, али
и и посматрачима наших прилика са Запада било је јасно у каквом се стању
налазе њихови идеолошки савезници. Једна Американка је то расположење
описала следећим речима: „Дозволили су да им ишчекивање рата постане
претпоставка на којој темеље своје размишљање. Стога су углавном пасивно
ишчекивали да избије рат, уз необичну мешавину безнађа и надања.”
(Mazower, 2011:283)
141
Литературa:
1. Bjelica, Slobodan (2008): Držanje vojvođanskih političkih prvaka u toku Drugog svet-
skog rata i neposredno nakon rata, Istraživanje, br.19, Filozofski fakultet, Novi Sad
2. Vajagić, Predrag (2013): Istorijska analiza i funkcionisanje Dunavske Banovine u Kralje-
vini Jugoslaviji, doktorska disertacija, Novi Sad
3. Vrgović, Vladimir (2011): Novi Sad-hronika 1944-1969, Prometej, Novi Sad
4. Jovnović, Dragoqub (1991): Sloboda od straha, Filip Višnjić, Beograd
5. Danilović, Rajko (2010): Upotreba neprijatelja, Zavod za udžbenike, Beograd
6. Jovanović, Dragoljub(2008): Političke uspomene-opozicija i robija, Beograd
7. Koštinica, Vojislav, Čavoški, Kosta (2011): Stranački pluralizam ili monizam, Službeni
glasnik, Beograd
8. Končar, Ranko (1995): Opozicione partrije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Mir,
Novi Sad
9. Končar, Ranko, Boarov, Dimitrije (2011): Stevan Doronjski-odbrana autonomije, Muzej
Vojvodine, Novi Sad
10. Nikolin, Ljubiša (1996): Stalež Dunđerskih, Budućnost, Novi Sad
11. Mazower, Mark (2011): Mračni kontinent, Arhipelag, Beograd
12. Petranović, Branko (1995): Zapisnici sa sednica Politbiroa CK KOJ 1945-1948, Arhiv
Jugoslavije, Beograd
13. Petranović, Branko, Štrbac Čedomir (1977): Istorija socijalističke Jugoslavije Dokumenti
I, Radnička štampa, Beograd
14. Petranović, Branko, Zečević, Momčilo (1987: Jugoslovenski federalizam, Prosveta, Beo-
grad
15. Popov, Jelena (1986): Narodni frontu Vojvodini 1944-1953, Filozofski fakultet, Novi Sad
Необјављени извори:
1. Архив Војводине;
2. Ф. 334
3. Записници са састанка ПК КПС за 1945., 1946., 1947.
Периодика:
1. Слободна Војводина
2. Политика
EXTINGUISHING THE CIVIL PARTIES IN VOJVODINA AFTER

THE SECOND WORLD WAR
Summary: Tearing away from ideological chains of the KPJ our historiography has
achieved significant results in lighting the processes of shutting down the civil parties after
the Second World War. However, as well as many other questions, these events I the nort-
hern Serbian province was not paid attention. The author has described this process on the
territory of Vojvodina by using existing literature, above all the archives records. The paper
is divided into two parts. The first part is related to the parties which refused cooperation
with the KPJ in frame of the People Front. The second part is about so called „companions of
the Revolution”, respectively the parties which were part of this organization.
Key Word: parliamentarism, civil parties, democrasy, revolution, KPJ, terror
142
НАДА М. РАДУШКИ∗ УДК 323.1(497.11):323.1(498)
Институт за политичке студије Прегледни рад
Одобрен: 18.02.2020
ПОЛОЖАЈ СРБА У РУМУНИЈИ И РУМУНСКЕ

НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У СРБИЈИ∗∗
Сажетак: Поштовање људских и мањинских права и регулисање положаја на-

ционалних мањина представља обавезу Србије у циљу успешне интеграције припад-
ника свих мањина у друштво, бољих интеретничких релација, унапређења односа међу
државама, политичке стабилности, економског развоја и просперитета замље. Добри
односи са суседним државама чланицама Европске уније, а посебно са онима чији
припадници као националне мањине живе у Србији, услов су за напредак процеса
евроинтеграција и приступање Србије Европској унији. У раду се анализира етнодемо-
графски развој румунске мањине у Србији и српске мањине у Румунији, билатерални
споразум између те две државе у области мањинског питања и међународне регионал-
не сарадње. Србија се залаже за заштиту румунске мањине на својој територији, оства-
ривање њихових мањинских права кроз активну државну политику која подразумева
пуну интеграцију у друштво уз очување етнонационалног идентитета. Истовремено,
Србија је заинтересована да српска мањина у Румунији ужива људска и мањинска
права која су гарантована међународним конвенцијама, националним законима и би-
латералним споразумом, за унапређење њиховог положаја, као и за очување језичког,
верског и културног идентитета.
Кључне речи: националне мањине, права, положај, билатерални споразум, демо-
графски развој, национални идентитет, евроинтеграциони процеси, Србија, Румунија
Уводна разматрања
За Србију као етнички хетерогену државу са релевантним бројем и уде-
лом националних мањина, посебно је значајна билатерална и регионална сара-
дња, имајући у виду њене државне и националне интересе, али и захтеве Ев-
ропске уније. У том смислу, Србија и Румунија имају традиционално добре и
стабилне билатералне односе у оквиру којих заштита националних мањина,
поштовање мањинских права и очување њиховог етнокултурног идентитета
––––––––––––
∗
nadaraduski@gmail.com
∗∗
Рад је реализован у оквиру пројекта (број 179009) који финансира Министарство просвете,
науке и технолошког развоја Републике Србије.
Нада М. Радушки, Положај Срба у Румунији и румунске националне мањине у Србији
заузима посебно место. Билатерални споразум који су потписале Србија и Ру-
мунија (2002) од изузетног је значаја за положај мањина, већинско-мањинске
односе, као и за спољну политику Србије и позитиван исход процеса евроин-
теграција.
У складу са одлуком Савета Европе донетом у Копенхагену 1993.године,
земље бившег Источног блока могу постати чланице Европске уније само уз
испуњење одређених економских, правних и политичких услова при чему у
корпус политичких критеријума спадају три кључна: владавина права, демо-
кратске институције и заштита права националних мањина.1 Такође, према
обавезама из поглавља 23, мањинско питање је важан аспект међународних
билатералних споразума у циљу остваривања права националних мањина. Сва
отворена мањинска питања која се не могу решити у билатералним односима
уграђују се у Заједничке позиције ЕУ за отварање поглавља 23 и морају се
решити током преговора о приступању Европској унији. Србија је прва земља
кандидат за чланство у ЕУ која је била у обавези да достави посебан акциони
план за остварења права националних мањина. Уједно, законодавство Србије
мора бити усаглашено са Повељом о основним правима Европске уније која
континуирано прати имплементацију закона и прописа у пракси, од чега из-
међу осталог, зависи и брзина приступа Србије Европској унији (Форум за
етничке односе, 2014).
У Србији су у претходном периоду предузете значајне активности на
плану прихватања међународних стандарда и сарадња са ОЕБС-ом и Саветом
Европе. У том смислу 2001.године ратификована је Оквирна конвенција за
заштиту националних мањина Савета Европе (Framework Convention for the
Protection of National Minorities, 1995) као први правно обавезујући међуна-
родни документ у овој области.2 Најважније начело у погледу етнокултурних
особености је унапређење елемената мањинског идентитета (језик, вера, тра-
диција, итд.), али остављајући државама широка дискрециона права, с обзиром
на специфичне околности у свакој од њих. Сви принципи наведени у помену-
тој конвенцији могу се примењивати кроз националну регулативу, као и преко
билатералних и мултилатералних државних споразума.
Европска повеља о регионалним и мањинским језицима (European Char-
ter for Regional or Minority Languages,1992) је други важан документ Савета
Европе који је Србија ратификовала 2005.године (Закон о ратификацији Ев-
ропске повеље о регионалним или мањинским језицима, 2005), а која нема за
циљ заштиту мањина, већ првенствено заштиту језика и унапређење лингвис-
тичке разноликости, као и заштиту традиције и културног наслеђа Европе.3
––––––––––––
1
Мада се од држава кандидата захтева поштовање мањинских права, истовремено Европска
унија није дефинисала сопствене стандарде заштите права мањина нити поштовање тих права
надзире у државама чланицама Европске уније.
2
Термин „оквирна” указује да преузети принципи нису директно применљиви, јер је државама
остављено да их законски (не)усвоје имајући у виду интересе мањина, али и националне и држа-
вне интересе.
3
У првом делу Повеље експлицитно се наводи да су „регионални или мањински језици“ тради-
ционално у употреби на одређеној територији једне државе од стране њених држављана који чине
бројчано мању групу од остатка становништва и који су различити од званичног језика те државе
што не укључује дијалекте званичног језика (Београдски центар за људска права, 2000: 219).
144
Основни принципи наведени у Повељи односе се на лакшу употребу тих јези-
ка у јавној сфери, управној власти, образовању и информисању, културним
делатностима и друго. Државама је остављено да саме изаберу одредбе које ће
имплементирати на основу објективних мерила, специфичних околности и
финансијских могућности, као и да саме одлуче за које конкретно језике ће
утврдити мере заштите.
Србија је поред поменутих најважнијих међународних докумената, пот-
писала и билатералне уговоре са Румунијом, Мађарском, Северном Македони-
јом и Хрватском, а донети си и бројни закони релевантни за заштиту мањин-
ских права у Србији. То има посебан значај за припаднике тзв.нових мањина
који су распадом СФРЈ од конститутивног народа постали национална мањи-
на. Нажалост, треба истаћи да билатерални договори немају обавезујући кара-
ктер, већ се донети закључци само прослеђују владама ради информисања,
мешовите билатералне комисије се не састају редовно, а проблем је и што не
постоје одговарајући административни капацитети који би пратили рад коми-
сије. Зато се намеће потреба регионалне стандардизације и хармонизације ма-
њинског законодавства у циљу унапређења свеукупног положаја мањина у
региону.
Регулисање положаја и реализација права мањина кључне су области
домаћег законодавства, ратификованих међународних докумената као и пита-
ња у међудржавној сарадњи и билатералним договорима. Национално законо-
давство Србије достиже висок ниво заштите националних мањина што је од
значаја на путу европских интеграција. Нормативни оквир мањинске заштите
чини пре свега Устав Републике Србије (2006) који гарантује заштиту права
припадника националних мањина, равноправност и очување њиховог етнокул-
турног идентитета (http://www. parlament.gov.rs). Од велике важности је и први
мањински закон донет у Србији 2002.године, а то је Закон о заштити права и
слобода националних мањина (Закон о заштити права и слобода националних
мањина, 2002). Значајни су и Закон о националним саветима националних ма-
њина (Закон о националним саветима националних мањина, 2009), Закон о
службеној употреби језика и писма (Закон о службеној употреби језика и пи-
сама, 2010) као и бројни други којима се Србија обавезала на унапређење ма-
њинског идентитета и постизања равноправности између националних мањина
и већинске популације.
Државна интегративна мањинска политика Србије има за циљ укључење
свих мањина у друштво уз очување њиховог етнонационалног идентитета, као
и боље односе са суседним државама, што све доприноси политичкој стабил-
ности у земљи и региону.
Етнодемографске особености румунске и српске националне мањине

У оквиру актуелних глобализацијских и интеграционих процеса, припа-
дници националних мањина се боре за очување свог националног идентитета,
побољшање положаја и остварење мањинских права, као и против мање или
145
више изражених трендова асимилације. Интеграција мањина важан је услов за
побољшање њиховог социо-економског и политичког положаја, али друштве-
на интеграција не значи асимилацију, већ подразумева очување националних,
верских, језичких и културних особености.Припадници румунске, односно
српске националне мањине претежно живе у пограничним подручјима, имају
сличне трендове у демографском развитку и социоекономским структурама
становништва, различите језике и исту верску припадност. Треба истаћи да
бројност и територијална дистрибуција мањина представља демографске ин-
дикаторе који су често кључни за реализацију основних мањинских права.
Румунска национална мањина у Србији

Порекло румунске националне мањине на територији Србије датира са
почетка 18.века. Миграциона кретања у том периоду нису у великој мери за-
хватила Румуне мада је било исељавања, најчешће у Америку. Први светски
рат проузроковао је страдање младог и средовечног становништва, што се од-
разило на старосно-полну структуру и репродукцију, а после рата стварање
нове државе доводи и до значајних друштвених и социокултурних промена. У
демографском смислу започињу трендови који су се задржали и касније, као
што су опадање наталитета и споро природно обнављање становништва. Ово
је време и интензивних миграторних кретања јер се знатан део Румуна од-
лучује за пресељење у матичну државу (Кицошев, 1991:75-84). После Другог
светског рата стопа наталитета нагло расте и свој максимум достиже 1950-их
година (тзв. „baby boom“ период), да би након тога почела да опада, а истов-
ремено стопа морталитета да расте што је имало за последицу низак, а касније
негативан природни прираштај који је присутан и данас. С друге стране, ми-
грације, различитих врста, обима и интензитета, постају све значајнији фактор
популационог развитка и у знатној мери мењају етничку слику Србије.
Модерна Србија је вишенационална и мултикултурална држава у којој
живе бројне националне мањине које се разликују по популационом и историј-
ском развитку, бројности и регионалној дистрибуцији, политичкој организова-
ности, националној еманципацији, језику, религији, традицији и другим етно-
културним карактеристикама.4
Припадници румунске националне мањине по попису 2011.године броје
29,3 хиљада (0,4% укупног становништва), што је у односу на претходни по-
пис (2002) смањење (за 5,3 хиљада), а разлоге треба тражити у неповољним
трендовима природног кретања становништва (негативни природни прираш-
тај), као и због исељавања. Са аспекта просторног размештаја, румунску ма-
њину одликује висока концентрисаност у региону Војводине где живи 25,4
хиљада, што чини 87% од укупног броја Румуна са подручја Србије. Најброј-
––––––––––––
4
Последњи попис из 2011.године показује да у Републици Србији (без КиМ), од укупно 7,2
милиона становника, Срби као већински народ броје 6,0 милиона или 83,3%, бројчано најреле-
вантније националне мањине су: Мађари (253,9 хиљада или 3,5%), Роми (147,6 хиљада или
2,1%) и Бошњаци (145,3 хиљада или 2,0%), док сви остали партиципирају појединачно са испод
1% (Хрвати, Словаци, Црногорци, Власи, Румуни, Македонци и други) (Републички завод за
статистику, 2012).
146
нији су у општини Вршац (5420 или 10,4%) и Алибунар (4870 или 25%, тј.
сваки четврти становник припадник је румунске националне мањине) и на
територији града Панчева (3173). Значајније процентуалне уделе бележе још у
Житишту (8,4%), Пландишту (6,9%), Ковачици (6,1%) и Белој Цркви (4,9%). У
оквиру етнички хетерогене Војводине, румунски живаљ концентрисан је пре-
тежно у јужном делу Баната где се налазе и изразито компактна насеља (преко
90% Румуни). Румунска мањина настањена је, поред Војводине, и у региону
Јужне и Источне Србије (2073), затим у Београдском региону (1282) и Региону
Шумадије и Западне Србије (567), али у знатно мањем броју (Радушки, 2013:
11-28).
У погледу демографског развитка, румунска мањина дели судбину ве-
ћинског народа, а то су низак наталитет, висок морталитет због старе старосне
структуре и последично негативни природни прираштај који удружен са нега-
тивним стопама миграционог салда има за резултат депопулацију. Изражен је
интензиван процес демографског старења што показују и статистичко-пописни
подаци. Припаднике румунске мањине одликује висока просечна старост ста-
новништва која износи 44,6 година (42,2 године је републички просек), удео
лица преко 65 година (20%) двоструко је већи од удела лица млађих од 15 го-
дина (11%) што указује на дубоку демографску старост. Дакле, главни проб-
лем је у сфери биолошких фактора (природни прираштај и старосно-полна
структура), док социо-економски фактори, уз мања или већа одступања, делују
исто као и код укупне популације, због чега само озбиљније решавање проб-
лема недовољне репродукције може обезбедити даљи просперитет румунске
националне мањине у Србији.
Када је реч о основним демографским структурама становништва, у об-
разовној структури доминирају лица са завршеном основном школом (32%) и
са средњошколским образовањем (30%). Удео факултетски образованих је
7,5%, док је удео неписмених лица (3,2%) нешто изнад републичког просека
(2,0%). Образовна структура заједно са старосном у великој мери одређује и
економски потенцијал румунске мањине. Економски активно становништво
чини 35,5%, док готово две трећине је економски неактивно, од чега око једне
петине чине пензионери, а преко једне трећине (35%) издржавана лица (дома-
ћице, деца, ђаци, и др.). Иако су економске структуре претрпеле битне проме-
не у протеклом периоду, Румуни су и данас јако везани за аграрну делатност,
што код њих већ представља традицију. Међу националним заједницама у
Србији највећи удео домаћинстава са приходима од пољопривреде управо је
присутан код припадника румунске мањине (9%), што је чак преко три пута
више од републичког просека (2,7%) (Ђурић, Танасковић, Вукмировић,
Лађевић, 2014).
Очување, унапређење и службена употреба матерњег језика и писма, као
најважније компоненте националног идентитета, од круцијалног су значаја за
сваки народ. По попису 2011.године, 29,0 хиљада припадника румунске мањи-
не се декларисало за свој матерњи језик што указује на високу коинциденцију
националне припадности и матерњег језика, односно релативно низак степен
алтерофоније (око 10% се декларисало за неки други језик, најчешће српски).
147
Велику улогу у очувању румунског језика имала је Румунска православна црк-
ва (која је све до 1864. била под јурисдикцијом Карловачке митрополије), као и
Југословенско-румунска конвенција (1935) на основу које је омогућен долазак
великог броја учитеља и наставника из Румуније, што је оставило трага у кул-
тури и положају румунског становништва у Банату (Малуцков, 1998:148). Да-
нас је на основу Закона о службеној употреби језика и писама националних
мањина, румунски језик у службеној употреби у десет општина Србије, а по-
ложај румунске мањине регулисан је и другим позитивним прописима о заш-
тити права и слобода припадника националних мањина у Србији. Поред јези-
ка, важна детерминанта етнонационалног идентитета је и религија. Припадни-
ци румунске мањине се у попису изјашњавају већином као православци (84%),
затим као католици (7,7%), протестанти (2,1%), док један број није желео да се
верски декларише или се изјашњавају као атеисти.
Српска национална мањина у Румунији

Миграције су феномен на који утичу бројни и комплексни фактори
међусобно повезани и условљени. Без обзира да ли је реч о масовним и бурним
миграцијама становништва изазваним ратним сукобима, или спорим и дугот-
рајним проузрокованим економским и психолошким чиниоцима, миграције су
стални пратилац и судбина српског народа, од доласка на Балкан, па све до
данас (Цвијић,1966). Присуство Срба на територији данашње Румуније траје
вековима, а први писани извори који потичу још из 13. и 14. века односе се на
Србе из Арада и околине Темишвара и могу се наћи у многим историјским
документима и књигама (Лукин, 1996:16).
Срби су већ у 14. веку после Косовске битке се повлачили у збеговима у
Ердељ, Банат, Влашку и Молдавију, а највећи талас пресељавања десио се у
Великој сеоби Срба под вођством Аресенија III Чарнојевића (1690) и касније
под вођством патријарха Арсенија IV Јовановића (1737) његовог наследника
на Пећком престолу. То је у значајној мери променило етничку слику имигра-
ционих подручја, па су крајем 18.века у националној структури, после Румуна,
највише заступљени Срби, о чему сведоче и бројни манастири саграђени од 17.
до 19. века у којима се налазе вредна дела српске културне и верске баштине (
Бугарски, 1998: 165). По завршетку Првог светског рата тај део Баната припада
Румунији, Срби остају ван своје матичне државе и мада суочени са промење-
ним друштвеним и животним околностима, поседују све етнокултурне караке-
ристике које га разликују од већинске и других етничких заједница, и јаку же-
љу да очувају свој национални идентитет,
У периоду после Првог светског рата, Срби су претежно живели у сеос-
ким срединама, мало их је било у градовима (Темишвар и Арад), па су у вели-
кој мери успели да одрже своју традицију, обичаје, језик и религију. После
1950-их година са индустријализацијом и урбанизацијом земље, као и интен-
зивним миграцијама село-град дошло је до слабљења српске заједнице. Зва-
нични подаци бележе континуирано опадање припадника српске мањине у
Румунији. По попису 1924.године било их је 44,1 хиљада (0,3%), 1938. године,
148
43,9 хиљада (0,3%), а по попису 1992.године 29,1 хиљада (1,1%). У истој попи-
сној години регистровано и 2,8 хиљада Карашеваца (Срби католици).О поре-
клу Карашеваца нема поузданих писаних документа, а највероватније је да су
потомци Словена који су насељавајући Балканско полуоствро стигли и у те
крајеве. Исповедају католичку веру, а карактерише их архаични говор, специ-
фична ношња и обичаји. До почетка 20.века нису се национално изјашњавали.
Њихов говор несумњиво припада српскохрватском језику, штокавском дијале-
кту источне варијанте (тј. екавског изговора), а лингвисти се данас једино спо-
ре да ли припада косовско-ресавском или тимочко-лужичком дијалекту (Радан,
1996: 25-29).
У последњем међупописном периоду (2002-2011) Срби у Румунији бе-
леже смањење бројности са 22,6 хиљада на 18,5 хиљада (0,1%).5 Узроци су
ниска и опадајућа стопа наталитета, негативни природни прираштај, стара
старосна структура, исељавање у иностранство, мешовити бракови, као и дру-
гачији приступ националном идентитету, односно декларисање за неку другу
националност (Румуни, Немци и др.). После 1989.године, легализација прекида
трудноће, либерализација планирања породице и прихватање ниских репроду-
ктивних норми утицали са на већи пад наталитета, па стопа укупног фертили-
тета (1,8) не омогућава ни просто обнављање становништва, што све угрожава
биолошку репродукцију и физички опстанак Срба на тим просторима.
Просторни размештај припадника српске мањине показује да они живе
на целој територији Румуније, али највише у Банату, дуж границе са Србијом,
и то у четири жупаније: Тимиш (око 13 хиљада или 58% од укупног броја Ср-
ба), Караш-Северин (6,1 хиљада или 26%), Арад (1,2 хиљада или 5,4%) и Ме-
хединц (1,1 хиљада или 5,2%). У две општине имају апсолутну, а у једној рела-
тивну већину, највећи број, готово једна трећина, живи у Темишвару.
Социодемографске структуре, формиране под деловањем основних ком-
поненти природног и механичког кретања становништва, указују на статус и
одлике српске мањине, али и будуће перспективе. Највише забрињавају пода-
ци који се односе на старосну структуру. Удео лица преко 60 година (30,8%)
по попису 2002. године, готово је три пута већи је од удела младих, односно
лица до 15 година старости (10,8%). То јасно указује на изразито стару старос-
ну структуру и интензиван процес демографског старења са бројним негатив-
ним импликацијама.Образовна структура је, за разлику од старосне, квалитет-
на што је имало утицаја на положај српске етничке заједнице и очување срп-
ског националног идентитета. Само 1,5% су неписмена лица, преко 75% има
завршено најмање 10 разреда школе (нижа гимназија), док се у погледу факул-
тетски образованих (8,7%) налазе чак на трећем месту (после Јевреја и
Мађара). У економској структури, око 40% чине активна лица (од чега је 94%
запослено и 6% незапослено), а у оквиру категорије неактивних лица, 21% су
ученици, 57% пензионери, 9% домаћице и остали. Емпиријска истраживања
––––––––––––
5
По попису 2011.године, Румунија има 22 милиона становника, од чега су 89% Румуни, 9%
Мађари, затим следе Роми, Немци, Руси, и други. Срби заузимају осмо место (18,5 хиљада 0,1%)
у етничкој структури Румуније.
149
религијске припадности показују да се Срби декларишу као православци
(95%), мали је проценат (1,2%) римокатоличке вере, као и атеиста, агностика и
недекларисаних. Што се тиче матерњег језика већина припадника српске на-
ционалне мањине се изјаснило за српски (88,4%), а око 10% за румунски језик
што донекле указује на асимилацију и то најчешће преко мешовитих бракова
(Степанов, 2006: 9-31). Српски језик је у службеној употреби тамо где учешће
Срба прелази 20% (Темишвар, Караш-Северин округ), као и у три локална
савета (Темишвар, Караш-Северин и Мехединити), а у неким општинама су у
употреби српски и румунски језик.
Положај Срба у Румунији, временски посматрано, стално се више или
мање мењао. За време владавине Чаушескуа затварају се српске школе, укида-
ју културно-уметничка удружења, нестају српске задужбине, да би се после
револуционарних догађаја у Румунији (1989) створили повољнији услови, па
се Срби организују у циљу побољшања свог положаја и очувања културног и
националног идентитета. Основан је Демократски савез Срба у Румунији
(1992) који настоји да дефинише и сачува идентитетске елементе, као што су
језик, вера, култура, традиција, порекло.“Српство на територији данашње Ру-
муније истрајава и траје, и то не по својој бројности, него по квалитету, јер по
школованости, довитљивости и по много чему стоји изнад матичне средине и
изнад већинске средине у којој опстојава. Траје кроз свој језик, образовање,
цркве, религију, обичаје, топономастику - места са називом: Sarbii (Срби), Sar-
beni (Србијани), Sarbesti (Српски), Sarbova (Србинова)“ (Бугарски, 1998: 172).
Срби у Румунији имају званично признат статус националне мањине и
сва права и обавезе која им по том основу припадају. Српска мањина се од
1994. године финансира из државног буџета, а од 1990. године има свог посла-
ника у румунском парламенту. Припадници српске мањине су од 1993. године
и чланови Савета владе Републике Румуније за националне мањине (Радушки,
2019:17). Србија као матична држава је заинтересована и залаже се да српска
мањина у Румунији ужива сва права која су јој гарантована међународним
конвенцијама, националним законима и билатералним споразумом, као и за
заштиту српског националног идентитета.
Билатерални споразум Србије и Румуније у области

мањинског питања
Србија и Румунија имају традиционално добру регионалну сарадњу и
стабилне билатералне односе у оквиру којих је положај националних мањина,
поштовање мањинских права и очување етнокултурног идентитета од изузет-
ног значаја. Мада билатерални споразум о сарадњи у области заштите нацио-
налних мањина нема обавезујући карактер, он представљају један од снажних
међународних механизама, али чији капацитет још увек није довољно иско-
ришћен.
Србија и Румунија нису никада ратовале, a дипломатскe односe успоста-
вили су још пре готово 140 година. Добре спољнополитичке релације настав-
150
љене су и после Другог светског рата све до доношења Резолуције Информби-
роа (1948), да би после Стаљинове смрти (1953) поново нормализоване. Гео-
политичке промене 1990-их година, економска и друштвена транзиција ис-
точноевропских земаља и улазак Румуније у Европску унију (2007) нису имали
неповољних утицаја на међудржавне односе, ако изузмемо својевремене изјаве
румунских званичника о питању влашке националне мањине, и с тим у вези
уласком Србије у Европску унију.
Положај мањина представља важан аспект билатералне сарадње Србије
и Румуније, а институционални оквир чине документа која су потписале ове
две земље. У складу са међународним стандардима и заједничким ставом обе
државе да је поштовање мањинских права од изузетног значаја, потписан је
Уговор о односима пријатељства, добросуседства и сарадње СРЈ и Румуније
(потписан 1996.године, а ратификован 2002.године). На основу овог Уговора
проистекао је Споразум о сарадњи у области заштите националних мањина
између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Републике Румуније
(потписан 2002.године, а ратификован 2004.године). Две државе су се обавеза-
ле да ће гарантовати и осигурати заштиту језичког, културног и верског иден-
титета лица под њиховом јурисдикцијом са заједничким етничким пореклом,
језиком и традицијама са већинским становништвом друге стране уговорнице
(Споразум између Владе Савезне Републике Југославије и Владе Републике
Румуније о сарадњи у области заштите националних мањина, 2004).
Такође, показале су решеност да заштите мањине на својој теритирији и
да поштују мањинска права у складу са међународним стандардима и најваж-
нијим документима. Важно је нагласити да су у оквиру овог билатералног спо-
разума обе стране исказале и намеру предузимања одређених мера у циљу
равноправног учешћа мањина у економској сфери, као и одлуку да неће спро-
водити активности које могу променити етничку структуру подручја где су
настањене мањине. Истакнута је обавеза држава потписница Споразума да
воде рачуна о социо-економском положају српске односно румунске нацио-
налне мањине како би се отклонили узроци миграција припадника мањина.
Експлицитно се наводи да српска односно румунска мањина имају право да у
складу са националним законодавством учествују у одлучивању о свим пита-
њима у области образовања, заштите културног и језичког идентитета, инфор-
мисања, слободе вероисповести, и друго.
На основу овог Споразума, а у циљу остваривања мањинских права,
формирана је Међувладина мешовита комисија за мањине која има за циљ
реализацију донетих мера, праћење и спровођење препорука и закључака, као
и израду различитих врста стручних анализа које су у вези са билатералним
споразумом.6 До сада су одржане две седнице, прва, 2009. године у Букурешту
и друга, 2011.године у Београду на којима су истакнуте позитивне оцене у вези
развоја билатералних односа две државе захваљујући сталном и конструктув-
––––––––––––
6
На округлом столу у Новом Саду (2016) констатовано је да се на почетак рада Међувладине
мешовите комисије чекало готово шест година јер румунска делегација није консултовала пред-
ставнике румунске мањине у Србији о проблемима са којима се срећу, за разлику од српске деле-
гације која је узела у обзир мишљење српске мањине у Румунији.
151
ном политичком дијалогу, као и формирању националних савета националних
мањина које је Србија увела у свој законодавни систем (Перковић, 2016:.38-
39).7
Наглашен је значај права на изражавање и развој етничког, културног,
језичког и верског идентитета, на очување културног наслеђа, право на обра-
зовање и информисање на свом матерњем језику. Један од важних закључака
са обе седнице јесте неопходност доследније примене језика припадника на-
ционалних мањина у јавној сфери,8 као и проблем недовољног броја квалифи-
кованог особља (наставника) за одржавање наставе на матерњем језику. С тим
у вези, најављен је нови билатерални споразум између Србије и Румуније уп-
раво у области образовања којим би се регулисао увоз уџбеника из државе
матичног народа, размена наставног кадра, нострификација диплома стечених
у Србији односно Румунији и друго. Иначе, у Србији је право на образовање
припадника мањина дефинисано са више закона, као што су Закон о заштити
права и слобода националних мањина, Закон о националним саветима нацио-
налних мањина, Закон о основама система образовања и васпитања и други,
који детаљно регулишу ову област. Поред образовања, култура и информиса-
ње представљају, такође, важну област у којој се остварује право на културни
идентитет припадника националних мањина, па је истакнута потреба за
очувањем културног и верског наслеђа мањинских заједница.
Један од важних закључака анализе о спровођењу билатералног спора-
зума Србије и Румуније јесте и да би Међувладина мешовита комисија за на-
ционалне мањине требало да има чешће састанке (најмање једном годишње),
да има сталан састав делегација, да се препоруке и закључци достављају ди-
ректно Владама потписницима споразума, да се формира посебно тело за над-
зирање спровођења препорука, као и да се обавезно консултују припадници
националних мањина чије интересе међувладине комисије заступају.
Нека спорна питања у билатералним односима

Иако је Румунија генерално задовољна положајем својих сународника у
Србији, у билатералним односима отвара се и проблематизује питање влашке
националне мањине у региону источне Србије. Наиме, према Закону о подрш-
ци Румунима у иностранству (2007), Румуни који живе у иностранству се де-
финишу као лица која припадају некој културној, етнонационалној, верској
или лингвистичкој заједници из Румуније без обзира који етноним користе
тамо где се налазе (на пример, Власи, Румени, Молдавци, Армани, Дацо-
Румуни, Куто-Власи, и други) (Petraru, Cruceru, 2016: 1,2).
Такође, према Уставу Румуније, румунску мањину у Србији чине особе
„са заједничким етничким пореклом“, што би у складу с тим значило да Власи
––––––––––––
7
Нацрти записника са треће седнице одржане 2016. године још увек нису усаглашени.
8
На пример, чланови румунске делегације међувладине државне мешовите комисије имали су
примедбу да се права на службену употребу језика и писма не примењују доследно у Републици
Србији, да се називи насељених места, установа, улица и др. не исписују на румунском језику
где за то према закону постоји право.
152
у Србији нису посебна национална мањина. С друге стране, Устав Србије га-
рантује свим грађанима право на слободно (не)декларисање о својој национал-
ној припадности што се односи и на румунску и на влашку мањину. У Србији
се по попису 2011.године, 35,3 хиљада лица декларисало као припадници вла-
шке националне мањине који Србију, а не Румунију, сматрају својом матичном
државом и који се самодефинишу као аутохтоно влашко становништво. У ок-
виру саме влашке заједнице постоји неслагање око језика у смислу да ли је
влашки језик посебан језик који се битно разликује од румунског, па је неоп-
ходно урадити стандардизацију (чему се Румунија противи) или је влашки
језик само облик румунског језика, оног који је коришћен пре језичке реформе
у Румунији крајем 19.века. (Радушки, 2019:16) Влашки национални савет усво-
јио је одлуку о влашком језику као званичном, и увођењу влашког писма у
ћириличној и латиничној верзији (Новаковић, Ђурђевић, 2015).Румунска деле-
гација у саставу Међувладине мешовите комисије 2011.године изнела је став
да су „за румунску страну неприхватљиви покушаји стандардизације тзв. вла-
шког језика посебног у односу на румунски језик, а у погледу његовог ко-
ришћења у образовању и управи“ (Перковић, 2016:40). Решавајући отворено
питање влашке мањине крајем 2015.године потписан је протокол о сарадњи
Националног савета влашке националне мањине и Националног савета румун-
ске националне мањине који предвиђа, одржавање састанака, дијалог, сарадњу
и активности на заједничким пројектима.
Отворено и дискутабилно питање у билатералним односима две државе
јесте и захтев румунске стране у вези верске службе на румунском језику, од-
носно да се надлежност Румунске православне цркве прошири (поред слободе
деловања на територији Војводине) и на регион источне Србије где живе при-
падници влашке националне мањине (што је учињено без договора са Српском
православном црквом). У вези са слободом вероисповести покренуто је и пи-
тање положаја Румунске православне цркве, као и питање недовољног броја
румунских свештеника и финансирање њиховог рада (када долазе из Румуни-
је). Затим, непостојање пописа верских објеката Румунске православне цркве у
Србији и културне баштине која припада тој цркви, као и питање реституције
некадашњег власништва Румунске православне цркве и добијање дозвола за
изградњу верских објеката у Србији. Решење треба тражити у дијалогу са Срп-
ском православном црквом, као и у неким изменама постојећег законодавства
које регулише област верских заједница (Форум за етничке односе, 2017).
У области заштите мањинских права истакнута су и друга значајна пи-
тања, на пример политичко представљање националних мањина.Устав Србије
не предвиђа непосредно представљање румунске мањине у Парламенту Срби-
је, већ кроз механизам смањених цензуса за политичке партије националних
мањина, док политичка пракса Румуније предвиђа непосредно представљање
сваке мањине, али само у Парламенту. Дакле, остваривање ових и других ма-
њинских права у разним сферама друштвеног живота круцијално је питање у
области билатералне сарадње држава, односно реализацијe одредаба и зак-
ључака из билатералних договора о положају и заштити мањина.
153
Закључак
Стабилни спољнополитички односи и регионална сарадња нису могући
без решавања мањинског питања које је од суштинског значаја за развој, мир и
просперитет сваке државе. За остварење мањинских права потребна су адеква-
тна законска решења и њихова ефикасна имплементација што омогућава ус-
пешно интегрисање припадника националних мањина у ширу друштвену заје-
дницу, али уз очување њихових етничких, верских и културних особености.
Положај и реализација права националних мањина зависи и од дубљих
друштвених промена, демократизације друштва, међудржавне сарадње регу-
лисане билатералним споразумима, као и добрих већинско-мањинских односа.
У томе велики значај и улогу, поред уставних закона и ратификованих
међународних докумената, има и матична држава која пратећи остварење тих
права и активно помажући припаднике свог народа, успоставља бољу сарадњу
и чвршћу везу са њима.
За Србију, имајући у виду да је њен циљ улазак у Европску унију и при-
друживање међународним интеграционим процесима, заштита права и унап-
ређење положаја румунске националне мањине, спровођење адекватних мера
интеграционе мањинске политике, као и добри међусуседски односи од круци-
јалног су значаја. У исто време, брига о свом народу у Румунији представља
право и обавезу Србије у циљу побољшања њиховог положаја и остваривања
људских и мањинских права, као и очувања верског, културног и српског на-
ционалног идентитета.
1. Beogradski centar za ljudska prava. Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezici-
ma, Instrumenti Saveta Evrope - ljudska prava, Beograd, 2000.
2. Bugarski Stevan (1998). "Umetnost življenja uz ine-iskustva sa teritorije današnje Rumu-
nije", u: Nikola Pantelić (urednik), Etnički odnosi Srba sa drugim narodima i etničkim
zajednicama, Etnografski institut, SANU, Beograd, 157-175.
3. Đurić Vladimir, Tanasković Darko, Vukmirović Dragan, Lađević Petar (2014). Etnokon-
fesionalni i jezički mozaik Srbije, Republički zavod za statistiku, Beograd.
4. European Charter for Regional or Minority Languages, Council of Europe, Treaty Series,
No.148, Strasbourg, 1992.
5. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, Savezno ministarstvo nacionalnih i
etničkih zajednica, Službeni list SRJ , br.11, 2002.
6. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, Službeni glasnik RS, br.72, 2009.
7. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, Službeni glasnik SRJ br.45/91, 53/93, 67/93,
48/94, 101/05 i Službeni glasnik RS br. 30/10.
8. Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, Službeni list
Srbije i Crne Gore, Međunarodni ugovori, III (18), 2005.
9. Kicošev Saša (1991). Geografske i demografske karakteristike rumunske narodnosti u AP
Vojvodini, Prirodno-matematički fakultet, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad.
154
10. Lukin Milenko (1996). “Srbi u Rumuniji“, u: Vladimir Petrović (urednik), Srpska nacio-
nalna manjina u Rumuniji, Institut srpskog naroda-Sremski Karlovci, Beograd, 16-22.
11. Maluckov Mirjana (1998). "Etnički odnosi Srba i Rumuna u Banatu“, u: Nikola Pantelić
(urednik), Etnički odnosi Srba sa drugim narodima i etničkim zajednicama, Etnografski
institut, SANU, Beograd, 145-157.
12. Novaković Igor, Đurđević Nenad (2015). Srpsko-rumunski odnosi i status vlaške nacio-
nalne manjine u Srbiji-studija praktične politike, ISAK fond, Beograd.
13. Perković Jelena (2016).„Analiza sprovođenja bilateralnog sporazuma o zaštiti nacional-
nih manjina Srbija-Rumunija, u: Jelena Perković (urednik) Analiza sprovođenja bilate-
ralnih sporazuma o zaštiti prava nacionalnih manjina Srbije sa Hrvatskom, Mađarskom,
Rumunijom i Makedonijom, Centar za regionalizam, Novi Sad, 38-49.
14. Petraru, A., Cruceru E. (2016). „State Policy Regrading the Protection of National
Minority. Romania-Serbia“, working paper submitted to the Raoud Table on: Bilateral
relation between Serbia and Romania: minority politics and EU integrations; Forum for
Ethnic Relations, Belgrade, pp. 1-13.
15. Republički zavod za statistiku. Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Re-
publici Srbiji - Nacionalna pripadnost, podaci po opštinama i gradovima“, Beograd,
knjiga 1, 2012.
16. Radan Milja (1996). “O Karaševacima“, u: Vladimir Petrović (urednik), Srpska nacio-
nalna manjina u Rumuniji, Institut srpskog naroda-Sremski Karlovci, Beograd, 25-29.
17. Raduški Nada (2013). "Nacionalna pripadnost stanovništva Srbije po popisu
2011.godine", Srpska politička misao, Institut za poltičke studije, Beograd, br.1, 11-28.
18. Raduški Nada (2019). „Nacionalne manjine u bilateralnim sporazumima Srbije sa zem-
ljama u regionu“, Međunarodna politka, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Be-
ograd, br.1174, 5-22.
19. Sporazum između Vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Republike Rumunije o
saradnji u oblasti zaštite nacionalnih manjina, Službeni list SCG, Međunarodni ugovori
br.14, 2004.
20. Stepanov Ljubomir (2006). "Statistički podaci o Srbima u Rumuniji" u: Dušan Popov
(urednik), Temišvarski zbornik, Matica Srpska, Novi Sad, 9-31.
21. Forum za etničke odnose. Manjinska politika i integracija u Srbiji, FEO, Beograd, 2014.
22. Forum za etničke odnose. Nacionalne manjine u odnosima Srbije sa susedima, FEO,
Beograd, 2017.
23. Framework Convention for the Protection of National Minorities. Council of Europe,
Treaty Series, No.157. Strazbourg, 1995.
24. Cvijić Jovan (1996). Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Zavod za izdavanje
udžbenika, Beograd.
25. http://www. parlament.gov.rs, Ustav Republike Srbije,12.1.2018.
STATUS OF SERBS IN ROMANIA AND ROMANIAN NATIONAL

MINORITIES IN SERBIA
Summary: Serbia and Romania have traditionally good regional cooperation and sta-
ble bilateral relations and in that context the protection of national minorities, respect for
minority rights and the preservation of ethno-cultural identity takes a special place. Bilateral
agreement signed by Serbia and Romania is of great importance for the position of minoriti-
es, interethnic relations, as well as for foreign policy of Serbia and the positive outcome of
the process of eurointegration. In other words, good relations with neighbors from the Euro-
155
pean Union, and especially those whose members as national minorities live in Serbia, are a
condition for the progress and accession of Serbia to the European Union. In this sense, the
minority issue is a commitment of Serbia in order to successfully integrate members of all
minorities into society, better interethnic relations, improvement of relations between states,
as well as political stability, economic development and prosperity.
This paper analyzes the population dynamics, the number and spatial distribution of
the Serbian minority in Romania and the Romanian minority in Serbia, bearing in mind that
these demographic indicators are crucial for the realization of basic minority rights, then
bilateral agreement between these two countries, as well as the challenges of minority polici-
es in bilateral and regional cooperation. Serbia advocates the protection of the Romanian
minority in its territory, the realization of their minority rights through an active state policy
that implies full integration into society while preserving ethnonational identity. At the same
time, Serbia is interested in the Serbian minority in Romania enjoying human and minority
rights guaranteed by international conventions, national laws and bilateral agreement, to
improve their position, and to preserve the linguistic, religious and cultural identity.
Key words: national minorities, status, rights, bilateral agreement, demographic deve-
lopment, national identity, eurointegration, Serbia, Romania
156
МИЛОШ ТОМИЋ∗ УДК 327(5/9):355.01
Факултет безбедности Прегледни рад
Одобрен: 15.01.2020
ВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС КАО

УСМЕРАВАЈУЋИ ФАКТОР СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
ВЕЛИКИХ СИЛА
Сажетак: Период хладноратовског сучељавања изнедрио је појаву специфичне

врсте везе између три кључна актера: државе, војске и одбрамбене индустрије. Зајед-
ничка синергија поменутих актера утиче на креирање повољног амбијента за истражи-
вање и развој (енг. Research & Development, R&D) војно-индустријског комплекса. На
даљи развој доминантног утицаја војно-индустријског комплекса на унутрашњу и
спољну политичку динамику, утицао је процес глобализације и економске либерали-
зације нарочито након распада Совјетског Савеза. Економски, политички и технолош-
ки фактори ВИК добију нову димензију карактеристичну по изразитом протекциониз-
му водећих произвођача и дистрибутера различитих врста система наоружања. Сходно
томе тежња великих сила за очување доминантиних позиција на међународном тржи-
шту наоружања један је од главних генератора агресивне спољне политике и мешања у
унутрашње послове појединих држава чиме се потврђује полазна претпоставка овог
рада, да војно-индустријски комплекс поседује предоминантан утицај на процес до-
ношења одлука политичких званичника и тиме на званичан спољнополитички курс
државе. Циљ овог рада јесте дескрипција свеприсутног економског, политичког и ин-
ституционалног утицаја војно-индустријског комплекса на националну политику де-
мократских држава (првенствено великих сила, Сједињених Америчких Држава и
Руске Федерације) кроз свеобухватну анализу тренда раста буџетских трошкова за
потребе одбрамбеног сектора.
Кључне речи: системи наоружања, велике силе, спољна политика
Увод
Савремено безбедносно окружење одликује присуство великог броја ак-
тера (субјеката), који усмерени својим интересима (приватним и јавним) ства-
рају анархични амбијент погодан за различите врсте манипулација (поли-
тичких пре свега). Један од водећих условно речено актера, јесте војно-
индустријски комплекс који у безбедносно-политички дискурс уводи некада-
––––––––––––
∗
milosttomic@yahoo.com
Милош Томић, Војно-индустријски комплекс као усмеравајући фактор спољне ...
шњи председник САД-а Двајт Ајзенхауер1 1961. године. Песимистичне прог-
нозе председника Ајзенхауера о забрињавајућем утицају војно-индустријског
комплекса на спољну политику САД-а после Другог светског рата, посебно
долазе до изражаја у постхладноратовском периоду. Наиме представници
школе критичних студија безбедности2 (енг. the school of critical security studi-
es) описују негативну динамику развоја војно-индустријског комплекса након
11. септембра 2001. године односно његову повезаност са невојним безбеднос-
ним сектором. Штавише Неоклеус (Neocleous, 2007:341) констатује да „смрто-
носно саучесништво безбедности и капитала често настаје као последица ин-
теракције између владе и приватног сектора“. Аутор даље описује „да би ос-
тварила профит индустрија мора да прода безбедност, а да би продала безбед-
ност мора произвести небезбедност, све у свему средишњи принцип политике
националне безбедности јесте: грађани морају имати страх и потребна им је
држава ради одржавања безбедности“. Дакле кумулативно дејство званичних
државних структура, приватног сектора и војно-индустријског комплекса фаб-
рикује безбедносне претње у различитом безбедносном контексту а све у циљу
остваривања енормних финансијских добитака, једном речју својеврсна прива-
тизација безбедности.
Непостојање јасне теоријске концептуализације војно-индустријског
комплекса умногоме отежава напоре истраживача из различитих друштвених
дисциплина за прецизно изучавање овог безбедносног феномена. Сходно томе
у литератури постоји сагласност око следећих чињеница:
– војно-индустријски комплекс представља јединствен (под)систем у оквиру ширег
система безбедности,
– неформална и мењајућа коaлиција група које поседују психолошке, моралне и
материјалне интересе у контексту одржавања колонијалних тржишта и војно-
стратешких концепција међународних односа (Pilisuk & Hayden, 1965),
– војно-индустријски комплекс садржи мултидименционалну функцију карактери-
стичну по одређеном степену тајности.
Опредељујућа улога војно-индустријског (или опширније безбедносно-
индустријског) комплекса у креирању спољне политике националних држава,
најплотоворније може се доказати анализом стратешких-доктринарних доку-
мената (национална стратегија безбедности, буџетски планови, доктрина од-
бране). Велике силе3 у првом реду Сједињене Америчке Државе и Руска Феде-
рација најбољи су примери свеприсутног политичког утицаја војно-индустриј-
ског комплекса на њихово актуелно позиционирање у анрхичном међуна-
родном систему по питању политичких, економских и војних параметара. Тре-
ба напоменути да је у овом раду углавном коришћен реализам као доминантан
теоријски правац у студијама безбедности са циљем систематичног описивања
––––––––––––
1
Опширније: Dwight D Eisenhower, ‘The military-industrial complex’ 17 January 1961, radio and
television broadcast from Washington, DC, USA in Chambers Book of Speeches. Edinburgh: Harrap
Publishers, 2006, p.288
2
Као утемељивачи критичке студије безбедности у литератури, наводе се: Keith Krause and Mic-
hael C. Williams (Eds.) (1997). Critical Security Studies: Concepts and Cases . London: UCL Press
3
Као главни индикатор моћи државе за потребе овог рада користиће се расположиви војни капа-
цитети (софистицирани системи наоружања, нуклеарне и космичке снаге).
158
војно-индустријског комплекса као усмеравајућег фактора спољне политике
великих сила.
Политичка економија војног наоружања

Последњих неколико деценија војно-индустријски комплекс као безбед-
носна појава заокупља пажњу већег броја истраживача из области
међународних односа. Пермнентно усавршавање војне технологије праћено је
ширењем трговине различитих врста наоружања упркос постојању формалних
захтева за ефикасније спровођење политике контроле. Један од ефикасних
начина анализе војно-индустријског комплекса и њиховог утицаја на процес
доношења одлуке државних званичника, јесте праћење свих параметра раста
војних буџета као видљиве манифестације националних стратешких намера,
политике и приоритета (Crane et al, 2005:91).
Анализом постојеће научно-истраживачке грађа могуће је уочити праксу
појединих аутора који одбрамбену индустрију, војну индустрију и индустрију
наоружања, представљају као синониме. Међу најистакнутијим теоријским
правцима помоћу којих се појам војно-индустријски комплекс проучава (тема-
тизује) са економског аспекта, јесу меркантилизам и либерализам. Тил и сара-
дници (Till et al., 2009) констатују да у складу са реалистичним тумачењем
међународних односа, меркантилизам унапређује државну контролу тежећи
аутаркији односно самодовољности одбрамбене индустрије. С друге стране
либерализам подржава слободно тржиште и конкурентску предност уз мини-
мум интервенисања државе (ограничена интервенција) (Till et al., 2009). У сав-
ременим условима функционисања друштва и државе контролу над трговином
и прометом различитих врста наоружања имају мултинационалне корпорације
(Табела 1). Штавише различите врсте економске кооперације углавном се
спроводе посредством мултинационалних корпорација које на тај начин оства-
рују контролу над читавим тржиштем трговине наоружања на глобалном ни-
воу.
Табела 1. Мултинационалне корпорације у области трговине наоружањем
Приход (мили- Укупни дохо-
Држава Компанија јарде аме- дак од одбране
ричких долара) (%)
Сједињене Америчке Локхед Мартин (енг.
1 44,9 88%
Државе Lockheed Martin)
Сједињене Америчке
2 Боинг (енг. Boeing) 26,9 29%
Државе
Сједињене Америчке
3 Реитион (енг. Raytheon) 23,8 94%
Државе
БАЕ системи (енг. BAE
4 Велика Британија 22,9 98%
Systems)
Сједињене Америчке Нортруп Гурман (енг.
5 22,3 87%
Државе Northrop Grumman)
Извор: SIPRI, 2018.
159
Стање националне безбедности у многим државама директно је повезано
са укупним друштвеним, политичким и економским капацитетима/факторима.
Наиме у периоду након Другог светског рата заблежен је изразит раст војних
буџета држава посматраних, под окриљем тадашња два највећа војно-
политичка савеза (Варшавски и НАТО пакт). Након распада СССР-а стање у
области војно-индустриjских комплекса додатно је унапређено кроз набвку и
развој високо-софистицираних средстава наоружања намењених тржиштима
трећих држава. Штавише завршетак хладноратовског сучељавања означио је
почетак трансформације оружаних снага националних држава кроз процесе
транзиције и њихове убрзане интеграције у највећи војно-политички савез.
Према подацима Међународног института за истраживање мира у Стокхолму
војни трошкови (издвајања од укупног БДП-а) на глобалном нивоу 1988. годи-
не износили су 1493 милијарде америчких долара да би 2018. године трошкови
били увећани на 1816 милијарде долара4 (Табела 2).
Табела 2. Војни трошкови на нивоу региона (изражених у америчким доларима)
Регион 1988. година 2018. година

Африка 16,4 40,06
Америчке државе 666 735
Азија и Океанија 134 507
Европа 603 364
Блиски исток 73,5 /
Извор: SIPRI, 2019.
Безбедносне импликације процеса глобализације једним делом доприне-

ле су повећању угрожености националних интереса држава широм света. Речју
транснационални карактер безбедносних претњи (војних и невојних) условио
је развој и употребу великог броја савремених средстава заштите. Поједине
државе (САД, Уједињено Краљевство, Француска, СР Немачка, Руска Федера-
ција, НР Кина) поседују изузетно профитаблине организације (владине и нев-
ладине) из области производње и трговине наоружањем. Конкурентност на
међународном тржишту наоружања захтева пружање државне помоћи помену-
тим организацијама са циљем унапређења домаће производње и повећање из-
возних капацитета. Такође кључни актери међународне трговине оружјем (ве-
лике силе) често пружају наоружање и војну опрему савезницима по знатно
нижим ценама, (што се између осталог сматра као опредељујући фактор спољ-
не и одбрамбене политике) стварајући тиме повољне услове и користи за њи-
хове призвођаче комерцијалног наоружања стационираним управо у тим др-
жавама (Arms control, 2019). Један од примера који потврђује привилеговану
позицију земаља у трговини оружјем јесу Шри Ланка и Грузија (Bromley &
Wezeman, 2009).
––––––––––––
4
Опширније на: https://www.sipri.org/sites/default/files/Data%20for%20world%20regions%20from%
201988%E2%80%932018%20%28pdf%29.pdf
160
Етнички сукоби у Шри Ланки на почетку 21. века битно су утицали на
спољнополитичку орјентацију државе. У том контексту, билатерална сарадња
Шри Ланке и НР Кине у области одбране континуирано се унапређује кроз
различите облике војно-дипломатских уговора. У периоду од 2005. године до
2010. године Шри Ланка је представљала једно од водећих тржишта наоружа-
ња НР Кине (Wheeler, 2012). Наиме Национална аеро технологија Кине корпо-
рација увоза и извоза (кин. 中航技进出口有限责任公司, CATIC) само је током 2007.
године испоручила је Шри Ланки четири борбена авиона (Wheeler, 2012).
Осим тога војно-техничка сарадња две државе посебно је изражена у погледу
трговине различитих врста конвенционалног наоружања.
Ратни сукоб између Руске Федерације и Грузије 2008. године обележен
је више него очигледним уплитањем појединих западних држава, водећих
чланица НАТО пакта. Интезиван раст војног буџета Грузије пре и након суко-
ба, као и билиска сарадња са Сједињеним Америчким Државама у погледу
набавке савремених борбених средстава разорних капацитета, јасно упућују на
протекционистичку политику у области војног наоружања. Сходно томе, вој-
ска САД-а испоручила је Грузији помоћ у вредности од 30 милиона долара
укључујући 1200 тона хране, веће количине резервне војне опреме (као нпр.
шатори) затим 61 борбена авиона и два морнаричка брода за патролирање Цр-
ним морем (New York Times, 2008).
Међународна конкуренција на тржишту наоружања условила је конти-
нуирани развој војне индустрије земаља чланица Европске Уније. Наиме пос-
ледњих неколико година ЕУ интезивно настоји да побољша усклађивање
(хармонизацију) производње војне опреме и јачање свих нивоа сарадње у об-
ласти војног наоружања кроз процес реструктурирања одбрамбеног сектора
ради очувања заједничке одбрамбене индустријске и технолошке базе (Oiko-
nomou, 2011). Управо због тога европска одбрамбена индустрија (Haroche,
2017) као скуп свих војних капацитета држава чланица, препознатљива је на
међународном тржишту наоружања. У складу са Европском безбедносном и
одбрамбеном политиком, институције ЕУ (пре свега Европска комисија) раде
на континуираном развијању Европског тржишта одбране (енг. European De-
fence Market, EDM).5 Мисироли (Missiroli, 2017) наводи да се идеалне активно-
сти EDM- а крећу у распону од дизајнирања до производње војне инфраструк-
туре и снабдевања уређајима опште намене (војним и цивилним структурама).
Промена безбедносног окружења и одбрамбена индустрија

великих сила
Опстанак националних држава у анархичном међународном систему у
значајној мери зависи од расположивих одбрамбених капацитета државе.6 Не-
––––––––––––
5
Једниствено Европско тржиште одбране функционише као наднационална платформа у оквиру
које послују европска и међународна војна предузећа (Maulny, 2014).
6
Бетс (Betts, 1995) тврди да се нације стално припремају за евентуални рад кроз одржавање
војне способности (капацитета).
161
равноправан положај појединих држава опредељујуће је утицао на стално уса-
вршавање одбрамбене индустрије, чиме се ефекти безбедносне дилеме више
него очигледно, појачавају. С друге стране схватајући озбиљност прекомерног
ширења наоружања, међународна заједница усваја низ мера контроле обавезу-
јућег карактера за кључне актере међународне политике (велике силе).7 Глоба-
лизација производње наоружања и војне опреме праћена је све чешћом поја-
вом унутардржавних оружаних сукоба (као и других безбедносних претњи
асиметричне природе) са изразитом геополитичком диперзијом. Дакле ривали-
тет и конкуренција држава (великих сила на првом месту) на међународном
тржишту наоружања поспешује развој одбрамбене индустрије а све у циљу
очувања националних интереса.
Производња и набавка наоружања и војне опреме може побољшати ка-
пацитете оружаних снага државе, узимајући у обзир неколико кључних факто-
ра:
1. оружани системи морају бити усклађени са основним условима у области одбра-
не, доктрином, безбедносним окружењем и војном организацијом;
2. мање софистицирани оружани системи поседују веће шансе за успешно распо-
ређивање и асимилацију;
3. монополистички и слабо регулисан војно-индустријски комплекс може имати
негативане ефекте на трошкове развоја, квалитет и спецификације оружаних сис-
тема;
4. велики број заинтересованих страна (организација и странака) укључених у про-
цес одлучивања, има за последицу постављање низа додатних захтева често дру-
гачијих од претходно формулисаних приоритета у војној доктрини и стратегији
одбране (Evron, 2005:1-5).
Сједињене Америчке Државе

Крај Хладног рата означио је прекретницу у међународном политичком,
безбедносном и војном окружењу. Врхунац трке у наоружању достигнут је
осадмесетих година 20. века уз веће или мање осцилације, све у зависности од
дефинисаних односа два војно политичка блока. Дезинтеграцијом СССР-а
војни трошкови држава на овом простору знатно су опали за разлику од САД-а
где није дошло до радикалних измена, што се у наредном периоду одразило на
њихову изразиту доминацију (Dunne, 1993).
Стално усавршавање оружаних система са неопходном информационо-
технолошком логистиком захтева организационо-финансијску подршку вели-
ког броја компанија, организација (владиних и невладиних) и политичких зва-
ничника. Сједињене Америчке Државе представљају најбољи пример војног
конгломерата великог броја компанија, државне бирократије као и различитих
врста лобиста, истраживачких центара и безбеднoсних експерата, који обез-
––––––––––––
7
Као на пример: Strategic Arms Limitation Talks (SALT I, II), Treaty on the Non-Proliferation of
Nuclear Weapons (NPT).
162
беђују америчко водеће присуство на међународном тржишту наоружања.8
Анализирајући америчку спољну политику Андрев Бацевић закључује да се
„САД налазе у трајном рату“ (Bacevich, 2005; Bacevich, 2010). У периоду на-
кон Другог светског рата САД своје глобално војно присуство пројектују кроз
преманентне стране интервенције под изговором одржавања међународног
мира и стабилности (Bacevich 2010: 14).
Роналд Кокс (Cox, 2014) у складу са теоријским претпоставкама струк-
турног реализма, констатује да је током Хладног рата развој војне снаге и ка-
пацитета САД-а директно повезан са проценом дистрибуције моћи два водећа
војно-политичка савеза. Периодично посматрано од 1950. године годишње
буџетска средства за потребе одбране никада нису била испод 350 милијарди
долара (White House, 2019).
Променом традиционалне безбедносне парадигме крајем деведесетих
година 20. века, уследио је период наглог повећања војног буџета САД-а. По-
јава „нових“ безбедносних претњи (ширење оружја за масовно уништење,
претње у сајбер простору, проблеми одрживог развоја, климатске промене)
учиниле су како је Кристофер Фетвејс (Fettweis, 2010:200) нагласио „свет мно-
го опаснијим местом за живот“ јер поменуте претње својим обимом надмашују
угрожавајући потенцијал по америчке интересе, који је некада представљао
Совјетски Савез. Перцепција „нови“ претњи по националну безбедност САД-а
послужила је представницима војно-индустријског комплекса као изговор за
усавршавање постојећих и набавку нови савремених оружаних система. У из-
вештајима Беле куће под називом „Historical Tables“, војни трошкови у перио-
ду од 2001. до 2010. године увећани су за 39% у односу на период од 1991. до
2000. године. Штавише у истој деценији потрошено је 12,5% више средстава
него у периоду од 1981. до 1990. године када је Совјетски Савез престављао
највећу војну и нуклеарну безбедносну претњу (White House, 2019). У децени-
ји од 2001. године буџет Министарства одбране САД-а постепено је растао у
просеку 12% сваке године у поређењу са незаконитом дискреционом потрош-
њом са годишњом стопом раста од 8% (Preble 2009: 8).
Упечатљив континуитет раста војне потрошње САД-а од краја Другог
светског рата привремено је заустављен током смиривања ратних тензија које
су постојале током Вијетнамског рата (1953-1954). Кокс (Cox, 2014) наводи да
је администрација председника Ајзенхауера за време деескалације Вијетнам-
ског рата, успешно редуковала војну потрошњу (Графикон 1) све до транзици-
је из хладноратовског ка постхладноратовском раздобљу. Међутим терорис-
тички напад 11. септембра 2001. године као и ратови у Ираку и Авганистану,
означили су прекретницу у погледу већих финансијских издатака за потребе
одбране земље.9
––––––––––––
8
Као упечатљив пример јединствене везе државе и војне индустрије у литератури се наводи
Национално удружење одбрамбене индустрије (енг. National Defense Industrial Association,
NDIA). Према званичним подацима NDIA чине 9.000 корпоративних јединица, 26.000 индивиду-
алних чланова без могућности пријема спољних чланова (Harris, 2008:129-130).
9
Значајна увећања буџетских средстава усмерена су на базу Пентагон, нуклеарно наоружање и
унутрашњу безбедност (енг. homeland security).
163
Графикон 1. Војни трошкови САД-а од 1948. године
Војни трошкови САД од 1948. године изражених у америчким доларима
секвестрација
Извор: прилагођена верзија, Global security 2019.

Све интензивнија појава терористичких напада са разорним последицама
по штићене вредности САД-а, захтева од политичких званичника доношење
адекватних мера заштите у циљу унапређења и одржавања стабилног безбед-
носног стања унутар и/или изван националних граница. Примењујући концепт
кост-бенефит анализе буџета намењеног јачању индустрије унутрашње безбе-
дности (енг. homeland security industry) између 2001. и 2009. године (67 мили-
јарди долара), Мулер и Стеварт (Mueller and Stewart, 2011:81) долазе до следе-
ћег закључка: „у просеку 44% ових трошкова односи се на превенцију и оме-
тање терористичких напада кроз обавештајни и полицијски рад затим 46% за
заштиту критичне инфраструктуре и кључних ресурса док је 9% трошкова
посвећено реаговању и опоравку од инцидената. Такође усавршавање нукле-
арног потенцијала10 САД-а, као дела војно-индустријског комплекса, праћено
је значајним увећањем трошкова који је текао упоредо са порастом забринуто-
сти америчког естаблишмента око настојања појединих држава Блиског истока
да развију сопствено нуклеарно оружје. Наиме у извештају под називом „Про-
јектни трошкови нуклеарних снага САД-а 2019-2028“11 који издаје Конгресна
буџетска канцеларија (енг. Congressional Budget Office) наводи се да ће плани-
рани трошкови за период од 2019. до 2028. године износити 494 милијарде
долара, што је за 20% више у односу на претходну процену за период 2017-
2026. године.12Дакле посматрано са становишта реализма, одржање примата
––––––––––––
10
Буџетска средства се према извештају „Пројектни трошкови нуклеарних снага САД-а 2019-
2028“, углавном усмеравају на: Системе стратешке нуклеарне испоруке и оружја (енг. Strategic
nuclear delivery systems and weapons); Системе тактичке нуклеарне испоруке и оружја (енг. Tacti-
cal nuclear delivery systems and weapons); Одељење за енергију лабораторије нуклеарног оружја и
њихове пратеће активности (енг. DOE’s nuclear weapons laboratories and their supporting activiti-
es); Одељење за одбрану команда, контрола, комуникација и системи раног упозорења (енг.
DoD’s command, control, communications, and early-warning systems).
11
Енг. Projected Costs of U.S. Nuclear Forces, 2019 to 2028.
12
Опширније на: https://www.cbo.gov/system/files?file=2019-01/54914-NuclearForces.pdf
164
(војног пре свега) САД-а у међународном систему оправдава тежњу водећих
представника војно-индустријског комплекса, за агресивну продукцију и дис-
трибуцију великог броја оружаних система.
Руска Федерација
Вишегодишња стагнација у погледу развоја војно-индустријског ком-
плекса Руске Федерације13 последица је политичке, економске и социјалне
транзиције настале у периоду након распада Совјетског Савеза. Драматичне
осцилације буџетских резерви намењене војним снагама, проузроковале су
негативне ефекте у погледу дезинтеграције целокупне одбрамбене способнос-
ти Руске Федерације. Михајл Растопшин (Mikhail Rastopshin, 1998) наводи да
је због смањења набавке војних средстава (нпр. током 1995. године купљена су
два борбена авиона за разлику од 1991. када је набављено 585 борбених лете-
лица) до 1998. године само 30% укупног војног инвентара РФ било је модер-
низовано док с друге стране у земљама чланица НАТО пакта тај број износио
60-80%. Потпуни колапс руске војске заустављен је променом политичког
руководства земље 1999. године када на њено чело долази Владимир Влади-
мирович Путин.
Администрација председника Путина почиње да спроводи мере економ-
ске реформе чиме се обезбеђују финансијска средства за консолидацију и мо-
дернизацију оружаних снага.14 Током 2000. године војни трошкови увећани су
за 50% и износили су 5,3 милијарди долара (Crutcher, 2000:143). Тренд раста
војних трошкова настављен је упркос нестабилној финансијској ситуацији
2009. године (Графикон 2). Наиме у том периоду укупни одбрамбени трошко-
ви износили су 27% и забележени су као највиши у новијој историји РФ (Glo-
bal secutity, 2019). Руски војни аналитичари наводе да је улагање у развој
Стратешких нуклераних снага један од важнијих подухвата администрације
председника Путина што је између осталог потврђено Државним програмом
наоружања ГПВ - 2007-2015.
Стратешки документи РФ који средњерочно на системски начин прика-
зују један део расподеле финансијских средстава за потребе одбрамбеног сек-
тора, називају се Државни програми наоружања (рус. Государственные про-
граммы вооружений, ГПВ). Ажурирање ових планова обавља се сукцесивно на
сваких 10 година у складу са предвиђеном стопом раста БДП-а. Према после-
дњем ГВП-2017-2027 значајна средства намењена су развијању стратешких
снага нуклеарног одвраћања укључујући савремене интерконтиненталне бали-
стичке ракете „Сармат“ и „Рубеж“ (Тасс, 2019). Поред тога приоритет владе
РФ јесте даље усавршавање против-авионског ракетног система С-500 и хи-
персоничне ракете „Циркон“ (Тасс, 2019).
––––––––––––
13
Војно-индустријски комплекс РФ сачињавају: ваздухопловна и ракетна индустрија; бродогра-
дња; производња артиљеријског и лаког наоружања; индустрија наоружања; изградња иструме-
ната и радио електронике; комплекси нклеарног наоружања (ISS, 2017).
14
Дмитри Рогозин председник одбора за спољне послове је током 2002. године изјавио да РФ
има само два поуздана савезника први Руска армија и други Руска морнарица (Global secutity,
2019).
165
Даљи прогрес одбрамбених капацитета директно је зависио од актуел-
них геополитичких дешавања (грађански рат у Украјини, рат у Сирији, сукоби
у Венецуели, Брегзит) на глобалном нивоу као и позиционирања РФ на
међународној сцени. Јачајући своје одбрамбене способности РФ постаје један
од значајнијих актера (конкурената) у међународној политичкој арени чиме је
се геостратешка доминација појединих држава (пре свега САД) озбиљно дово-
ди у питање.
Графикон 2. Војни трошкови РФ
Званични војни трошкови РФ у периоду од 2006. до 2017. године
реални трошкови одбране % од БДП-а

Извор: прилагођена верзија, Global secutity, 2019.
Изузетно снажан ограничавајући фактор развоја војно-индустријског

комплекса РФ представљају међународне санкције уведене 2015. године као
знак протеста једног дела западних држава предвођених Сједињеним Аме-
ричким Државама због добровољног присаједињења полуострва Крима тери-
торији РФ.15 Наметнутим санкцијама обухваћени су следећи најважнији војно-
инустријски комплекси: Акционерное общество «Концерн ВКО «Алмаз - Ан-
тей» - водеће руско предузеће из области изградње одбрамбеног сектора (12.
по величини у свету); Конструкторское Бюро Приборостроения Открытое
Акционерное Общество – предузеће које производи оружје високе прецизнос-
ти, против-тенковске ракете, против-авионске ракете укључујући БУК ракетне
системе; Группы компаний «Калашников» - реномирано предузеће за произво-
дњу истоименог наоружања; АО «Корпорация Тактическое Ракетное Воору-
жение» - предузеће за производњу унапређене свемирске и ракетне опреме;
Акционерное общество «Научно-производственное объединение« Базальт »
предузеће за производњу муниције за потребе копнене војске, морнарице и
против-ваздушне одбране; Акционерное общество «Концерн Радиоэлектрон-
ные технологии» предузеће за производњу опреме за потребе електронског
––––––––––––
15
Често се у међународном политичком и безбедносном дискурсу западних држава наглашава
„нелегално агресивно припајање (анексија) Крима од стране Руске Федерације“. Међутим након
грађанских нереда у Украјини на Криму је спроведен референдум 16. марта 2014. године на коме
су се грађани изјаснили да желе постати суверени део РФ.
166
ратовања (The Arms Control Association, 2019). Као рекација на наметнуте сан-
кције руска влада спроводи координисане мере ублажавања њихових последи-
ца. Наиме 4. августа 2015. године доноси одлуку бр. 785 на основу које се ос-
новају две стручне државне комисије за замену увоза (ISS, 2017:13). Прва,
надлежна за цивилни економски сектор и друга надлежна за решавање проб-
лема у области војно-индустријског комплекса. Такође ради превазилажења
економских санкција16 западних држава, РФ своје спољнополитичко деловање
усмерава ка државама Блиског истока (Иран, Сирија), Алжира,17 НР Кине, Ин-
дије и Индонезије чиме се успоставља међународно тржиште војног наоружа-
ња већих размера са неизбежним импликацијама на равнотежу војне моћи
(Waltz, 1979).
Појачане осцилације у погледу алокације финансијских средстава за по-
требе очувања оперативне способности оружаних снага РФ, последица су нес-
табилне цене нафте и њених деривата који доносе значајне приходе национал-
ном буџету. Сходно томе високе цене нафте стимулишу руске званичнике на
постављање амбициозних циљева у контексту модернизације постојећих и
набавку нових система наоружања (нпр. хиперсонично оружје). Досадашња
формално представљена модернизација војно-индустријских комплекса18 ук-
ључује неке од следећих система наоружања:
– ракетни комплекс стратешког одредишта „Ярс“ или РС-24,
– подморнице на нуклеарни погон типа „Юрий Долгорукий“ или К-535,
– борбени авион Су-24,
– антибалистички ракетни систем С-400 и С-500,
– ракетни комплекс „Искандер М“ са модернизованом верзијом хиперсоничне ра-
кете „Кинжал“.19
Дугогодишње геополитичке тензије између Руске Федерације и НАТО
пакта, једним делом креирају спољну политику великог броја савезничких
држава. Неуједначено понашање западних држава по питању даље сарадње са
РФ најбоље илуструје следећи пример. Наиме током 2016. године немачкo
предузеће „Rheinmetall AG“ одбија да настави планирану изградњу војног тре-
нажног центра у региону Нижег Новгорада док је с друге стране Италија нас-
тавила са снабдевањем руске опреме за састављање оклопних возила „Lynx“
(ISS, 2017). Иако јединствено решење за проблем наметнутих санкција на од-
брамбену индустрију није пронађено, војно-технолошка надмоћ РФ постаје
незаобилазан фактор анализе постигнутих спољно-политичких успеха на гло-
балном плану (одбрана режима сиријског председника Башара ел Асада, неут-
ралисање терористичке организације ИСИС, осамостаљивање украјинских
региона Донбас и Луганск, присаједињење полуострва Крим).
––––––––––––
16
Треба напоменути да је изузетно блиска билатерална сарадња постигнута са традиционалним
партнером Белорусијом у погледу размене различитих компонената за производњу војне опреме
(нпр. модернизација белоруског тенка Т-72 обавља се у Руској Федерацији).
17
Последњих неколико година Алжир је постао један од озбиљнијих увозника руског наоружања
посебно front-line бомбардера Су- 32 (ISS, 2017).
18
Ратна дешавања у Сирији посебно су утицала на војно-индустријски комплекс РФ односно
послужила су као својеврстан тест за пробу система наоружања новије генерације.
19
Опширније на: http://redstar.ru/
167
Закључак
Војно-индустријски комплекс иако теоријски недовољно јасно концеп-
туализован, представља предмет анализе одређеног броја научно-истраживач-
ких радова. Специфичан значај ВИК долази до изражаја приликом анализе
политичке економије војног наоружања држава (великих сила) у периоду пре и
након Хладног рата. Наиме континуирани тренд раста војних трошкова нацио-
налних држава настављен је упркос глобалним геополитичким дешавањима
оличеним првенствено дезинтеграцијом Совјетског Савеза, главне преокупа-
ције западних војних планера. Штавише усмеравајућу улогу коју ВИК има на
спољну политику националних држава могуће је уочити анализом ратних су-
коба унутрашње природе (Шри Ланка и Грузија) када се једној од зараћених
страна пружа привилеговани положај у погледу набавке војног наоружања и
опреме.
Неупитна доминација САД-а у области производње и дистрибуције сис-
тема наоружања различите врсте, доводи до покушаја преуређивања
међународног политичког система у складу са америчким националним инте-
ресима (Нови светски поредак). Поред тога спољна политика САД-а текла је у
правцу стварања сада већ традиционалног партнерства са Европском Унијом у
области одбрамбене политике (НАТО пакт) и стварања јединственог тржишта
наоружања.
Тежња ка остваривањем/очувањем националног интереса у анархичном
међународном окружењу незамислива је без постојања ефективних одбрамбе-
них капацитета. Нестабилан период транзиције маргинализовао је улогу РФ у
решавању глобалних политичких, економских и војних проблема. Ослањајући
се на своје одбрамбене капацитете конкретизоване војно-индустријским ком-
плексом РФ постепено постаје високо позиционирани актер на међународној
политичкој сцени.
Дакле спољнополитички правац националних држава једним делом об-
ликован (усмерен) је потребом очувања војне компетитивне предности у по-
гледу набавке и усавршавања различитих врста система наоружања. Интерна-
ционализација тржишта наоружања једним делом заслужна је за успостављање
доминантног утицаја војно-индустријског комплекса, као когломерата великог
броја актера (појединци и не/владине организације), на унутрашњу а затим и
на спољну политику држава чиме су прогнозе Ајзенхауера о угрожености де-
мократије, веома извесне.
1. Arms control (2019). The International Arms Trade: Difficult to Define, Measure, and
Control. Preuzeto 01.12.19. sa adrese: https://www.armscontrol.org/act/2010-
07/international-arms-trade-difficult-define-measure-control#11
2. Bacevich, A. (2005). American Empire: The Realities and Consequences of U.S.
Diplomacy. Cambridge: Harvard University Press.
168
3. Bacevich, A. (2010). Washington Rules: America’s Path to Permanent War. New York:
Metropolitan Books.
4. Betts, R. (1995). Military Readiness: Concepts, Choices, Consequences. Washington
D.C.: Brookings Institution Press.
5. Cox, R. W. (2014). The Military-Industrial complex and US military spending after
9/11. Class, Race and Corporate Power, 2(2), 5.
6. Crane, K., Cliff, R., Medeiros, E., Mulvenon, J., Overholt, W. (2005). Modernizing Chi-
na’s military: opportunities and constraints (RAND monograph MG-260. Santa Monica:
RAND.
7. Crutcher, M. H., (2000). The Russian Armed Forces at the Dawn of the Millennium Car-
lisle Barracks, PA: U.S. Army War College.
8. Dunne, J. P. (1993). The changing military industrial complex in the UK. Defence and
Peace Economics, 4(2), 91-111.
9. Evron, Y. (2010). China’s Military Build-up in the early Twenty-First Century: from
arms procurement to war-fighting capability. Singapore: S. Rajaratnam School of Inter-
national Studies.
10. Fettweis, C. J. (2014). Threatlessness and US grand strategy. Survival, 56(5), 43-68.
11. Global security (2019). Defense Budget Materials. Preuzeto 12.10.2019. sa adrese:
https://www.globalsecurity.org/military/library/budget/
12. Global security (2019). Russian Military Budget. Preuzeto 11.10.2019. sa adrese:
https://www.globalsecurity.org/military/world/russia/mo-budget.htm
13. Harris, J. (2008). The Dialectics of Globalization: Economic and Political Conflict in a
Transnational World. Newcastle: Cambridge Scholars Publishing.
14. Howorth, J. (2017). European defence policy between dependence and autonomy: A
challenge of Sisyphean dimensions. The British Journal of Politics and International Re-
lations, 19(1), 13-28.
15. ISS (2017). Defence industry in Russia and China: players and strategies. Preuzeto
12.11.2019. godine sa adrese: https://www.iss.europa.eu/sites/default/files/EUISSFiles/
Report_38_Defence-industries-in-Russia-and-China.pdf
16. Maulny, J. (2014). Towards the definition of a strategic European Defence Company.
France, Paris: Institute de relations internationals et strategiques.
17. Missiroli, A. (2017). YES Book 2017: EUISS Yearbook of European Security. Lisbon:
European Union Institute for Security Studies.
18. Mueller, J. and Stewart, M. G. (2011). Terror, Security, and Money: Balancing the Risks,
Benefits, and Costs of Homeland Security, Oxford, UK: Oxford University
19. Neocleous, M. (2007). ‘Security, Commodity, Fetishism’, Critique: Journal of Socialist
Theory, Vol.35:3 p.341
20. New York Times (2008). White House Unveils $1 Billion Georgia Aid Plan. Preuzeto
12.10.2019. sa adrese: https://www.nytimes.com/2008/09/04/world/europe/
04cheney.html
21. Oikonomou, I. (2011). EU–US Military Relations and the Question of the Transnational
Capitalist Class. Rethinking Marxism, 23(1), 135-144.
22. Pilisuk, M., & Hayden, T. (1965). Is there a military industrial complex which prevents
peace?: consensus and countervailing power in pluralistic systems. Journal of Social Is-
sues, 21(3), 67-117.
23. Preble, C. A. (2009). The Power Problem: How American Military Dominance Makes Us
Less Safe, Less Prosperous, and Less Free, NY: Cornell University Press.
24. Rastopshin, M. (1998). Russia: Damage and Casualty Effect of Advanced
Weapons. Technika i Vooruzheniye, 2.
169
25. SIPRI (2019). Trends in world military expenditure Preuzeto 25.12.2019. sa adrese:
https://www.sipri.org/media/press-release/2019/world-military-expenditure-grows-18-
trillion-2018
26. SPIRI YEARBOOK (2018). Aramaments, Disarmaments and International Security.
Oxford: Oxford University Press.
27. The Arms Control Association (2019). U.S., EU Sanction Russia’s Arms Sector. Preuzeto
19.12.2019. sa adrese: https://www.armscontrol.org/act/2014-09/news/us-eu-sanction-
russia%E2%80%99s-arms-sector
28. Till, G., Chew, E., & Ho, J. (2008). Globalisation and Defence in the Asia-Pacific: Arms
Across Asia. London: Routledge.
29. Waltz, K. (1979). “Theory of International Politics”. London: Addison-Wesley.
30. Wezeman, S., Bromley, M. and Wezeman, P. (2009). “International Arms Tran-
sfers,” SIPRI Yearbook 2009: Armaments, Disarmament and International Security.
Oxford: Oxford University Press.
31. Wheeler, T. (2012). China and conflict-affected states Between principle and pragma-
tism. Preuzeto 20.12.2020. sa adrese: https://www.ecosonline.org/reports/2012/
Saferworld_China_and_conflict-affected_states.pdf
32. White House (2019). White House Office of Management and Budget, Historical Tables,
Table 15.4. Preuzeto 10.10.2019. sa adrese: https://www.whitehouse.gov/omb/historical-
tables/
33. ТАСС (2019). Государственные программы вооружения России. Досье. Преузето
20.11.2019. са адресе: https://tass.ru/info/4987920
MILITARY-INDUSTRIAL COMPLEX AS A GUIDING FACTOR OF

FOREIGN POLICY GREAT POWERS
Summary: Period of Cold War confrontation has spawned the emergence of specific
types of connections between the three main actors: the state, the army and defense industry.
The joint synergy of these actors influences the creation of a favorable environment for rese-
arch and development of the military-industrial complex. The further development of the
dominant influence of the military-industrial complex on internal and external political
dynamics was influenced by the process of globalization and economic liberalization,
especially after the collapse of the Soviet Union. The economic, political and technological
factors of MIC are gaining a new dimension, characterized by the marked protectionism of
leading manufacturers and distributors of various types of weapons systems. Accordingly,
the aspiration of the major powers to maintain a dominant position in the international arms
market is one of the main generators of aggressive foreign policy and interference in the
internal affairs of individual countries, thus confirming the initial assumption of this work
that the military-industrial complex has a dominant influence on the decision-making process
of political officials and thus to the official foreign policy of the state. The aim of this paper
is to describe the pervasive economic, political and institutional impact of the military-
industrial complex on the national policies of democratic states (primarily large powers, the
United States of America and the Russian Federation) through a comprehensive analysis of
the trend of budget expenditures for the defense sector.
Key words: weapons systems, great powers, foreign policy
170
СТЕФАН ВУКОЈЕВИЋ УДК 342.53(497.6)
Пале Примљен: 23.12.2019
Одобрен: 26.01.2020
КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОЛИТИЧКИХ

СТРАНАКА У ПОСТДЕЈТОНСКОЈ
БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Сажетак: У раду се нуди другачији угао посматрања на критеријуме уз помоћ

којих се класификују релевантне странке у постдејтонској БиХ. Аутор проблематизује
класификацију странака у БиХ према програмско-идеолошком критеријуму лијево-
десно произашлог из класификације странака у Западној Европи јер су странке у пост-
дејтонској БиХ произашле их другачијих социјалних расцјепа унутар другачије исто-
ријске епохе. Аутор примјењује теоријско-епистемолошку парадигму историјског
институционализма и упоредни метод како би идентификовао социјалне расцјепе и
критична раскршћа која су утицала на формирање странака и како би се понудили и
образложили другачији критеријуми класификације. У том погледу, аутор тврди како
идеолошки континуум лијево-десно наилази на проблем примјене на странке у БиХ.
На крају, аутор на бази два класификацијска критеријума предлаже типологију страна-
ка у БиХ.
Кључне ријечи: Босна и Херцеговина, љевица-десница, етничке и мултиетничке
странке, класификација, критична раскршћа
Другачији поглед на страначку класификацију у БиХ

Процес класификације и/или типологизације држава, политичких систе-
ма или неких посебних дијелова политичког система је веома важно анали-
тичко средство како у компаративној политици, тако и шире у друштвеним
наукама. Класификација и из ње формиране класификацијске шеме и типоло-
гије дају кључни допринос формацији и ревидирању концепата, потенцирању
базичних атрибута, креирању категорија за мјерење, и сортирању случајева
(Collier et al. 2012: 217). Класификациони процес захтијева и води ка
међусобно искључивим класама гдје се предмети или догађаји сврставају у
једну или у другу класу на темељу барем једног критеријума (Sartori 2009: 71).
Према томе, у нашем раду ћемо настојати да кроз проблематизацију постоје-
ћих критеријума предложимо и образложимо другачију класификацију страна-
Стефан Вукојевић, Критеријуми класификације политичких странака у ...
ка у постдејтонској БиХ. Избор релевантних критеријума је свакако најважни-
ји сегмент процеса класификације, а тај избор ћемо извршити на основу одго-
варајућег теоријско-емпиријског оквира у који ћемо смјестити случај БиХ и
њених политичких странака.
Проблем са постојећом литературом везаном за политичке странке и ге-
нерално страначки систем БиХ је у недостатку адекватних аналитичких сред-
става и теоријских оквира који би дали допринос у разумијевању тог аспекта
политичког система БиХ. Литература је доминантно оптерећена дескрипцијом
развоја вишестраначја у БиХ и описима идеолошких профила странака, њихо-
вим програмима, изборним резултатима, (не)испуњеним обећањима, изборним
флуктуацијама и међусобним коалирањима без употребе теоријских оквира и
аналитичких инструмената. Овакви подаци нам добро дођу као резервоар ин-
формација које нажалост немају претензију за научним објашњењима и уопш-
тавањима. Циљ нашег рада је идентификација одговарајућих критеријума за
класификацију странака у БиХ због тога што унутар научног, новинарског, или
чак дневно-политичког дискурса постоји велика појмовна збрка у вези етикета
које се додјељују странкама или које оне саме себи додјељују. Уопштено гле-
дано, главни проблем лежи у одговору на питање: о каквим странкама уопште
говоримо у случају БиХ?
Као универзално и најрационалније средство идентитетског легитими-
сања и идентификације политичких странака се узима једнодимензионални
идеолошки простор, тј. простор лијево-десно. Према Ђованију Сарторију (Gio-
vanni Sartori), тај простор се састоји од вишеструких низова зависно од тога да
ли је критеријум економски, социоекономски, конституционални и сл. и сви ти
низови се у коначници могу апсорбовати у јединствени простор или димензију
подјеле на лијево-десно (Sartori 2005: 300). Уз све своје недостатке и накнадне
теоријске надградње просторног континуума лијево-десно, тај простор са ста-
новишта грађана представља најједноставнију менталну мапу на којој они ло-
цирају своје преференције. Тај простор је такође и најрационалније средство
позиционирања и идентитетске идентификације странака.
Прије него што укажемо на потешкоће са којима су суочава примјена
овакве класификације на странке у БиХ кратко ћемо се осврнути на ауторе
који су експлицитно или имплицитно правили класификације странака у БиХ.
Такође, намјера нам није да проблематизујемо генералну класификациону ше-
му лијево-десно, или да умањимо значај њене примјенљивости у Западној Ев-
ропи, или пак у Источној Европи или Јужној Америци. У раду се ограничавамо
на случај БиХ и проблематичност примјене континуума лијео-десно у њој.
Класификујући странке у БиХ, Звонимир Јукић сматра како се типологи-
је карактеристичне за либералнодемократске системе могу примијенити у
случају БиХ. Јукић (2009: 276-283) класификује странке у странке десног цен-
тра (СДА, СДС, ХДЗ), центра (СзБиХ, ПДП, ДНС, НСРзБ) и лијево-либералне
(СДП, Наша странка). Јукић поред наведене класификације изводи још једну
класификацију која се у великој мјери преклапа са претходном а која се састо-
ји од етничких (СДА, СзБиХ, СДС, ПДП, СНСД, ДНС, ХДЗ) и мултиетничких
172
странака (СДП, НСРзБ и Наша странка). Владе Симовић (2011: 345-357)
слично као и Јукић примјењује аналогију позиционирања странака из западно-
европских друштава на партије десног центра/народњачке партије и партије
лијевог центра. Иван Шијаковић чак сматра да у БиХ има свих облика идео-
лошког дјеловања, од екстремне љевице до екстремне деснице (Шијаковић
2007: 58). Адис Араповић у своме осврту на профил политичких странака зау-
зима песимистичан став о могућности профилације политичких странака јер је
још од увођења вишестраначја 1990. године политички простор попуњен ме-
таидеологијом етно-национализма која спријечава профилисање политичког
спектра на дихотомије лијево-десно, либерално-конзервативно, либертарно-
тоталитарно, или типологије на либералне, народњачке, конзервативне, соци-
јалдемократске, социјалистичке странке, итд (Араповић 2012: 108).
Са друге стране, када пише о послијератним изборима у БиХ, Мирко Пе-
јановић (2016: 193-211) странке дијели на етничке (СДА, ХДЗ, СДС) и
грађанске (Алијанса предвођена СДП-ом). Дамир Капиџић (2017: 7-25) класи-
фикује релевантне странке на бошњачке (СДА, СзБиХ, СББ), хрватске (ХДЗ,
ХДЗ 1990), српске (СДС, СНСД, ПДП) и мултиетничке (СДП, ДФ). Јакуб Ше-
до (2010: 85-99) странке класификује на социјалистичке/социјалдемократске
(СДП), бошњачке (СДА, СзБиХ), српске (СНСД, СДС) и хрватске (ХДЗ, ХДЗ
1990).
У односу на поменуте ауторе, Флоријан Бибер (Florian Bieber) нуди јед-
ну знатно другачију класификацију странака у БиХ. Бибер истиче да у БиХ
политичку оријентацију странака треба разумијевати изван класичне подјеле
на љевицу и десницу. Уопштено гледано, могу се разликовати четири групе
странака: 1) екстремне националистичке странке (СРС, ХСП), које заговарају
промјену постојећег стања, сецесију, и пријете другим народима; 2) „етабли-
ране“ националне странке (СДА, СДС, ХДЗ), које дјелују унутар status-а quo,
иако би можда биле за темељне измјене постојећег система; 3) умјерене стран-
ке (СзБиХ, СНСД, ПДП, НХИ), опредјељене за сарадњу између народа са на-
гласком на политички програм који се не заснива искључиво на идентитету,
али које су углавном моноетничке са осцилацијама између етничке и програм-
ске политике; и 4) ненационалне странке (СДП), које су потенцијално прив-
лачне не само једној групи, а чије су базе углавном такође моноетничке (Bieber
2006: 103-107).
Као што се може закључити, аутори су користили различите типологије,
од програмско-идеолошке типологије на лијеве-десне, или на етничке-
мултиетничке (грађанске) странке, па чак и до свеобухватне типологије у којој
се преклапају лијеве-десне и етничке-мултиетничке странке што доводи до
неразумијевања којем типу странка заправо припада будући да класификацио-
ни процес подразумијева међусобно искључиве категорије. Тако не можемо
знати да ли је нпр. СДА етничка или странка десног центра јер се критеријуми
који одређују класификацију етничке-мултиетничке разликују од критеријума
који одређују лијеве-десне странке. Аутори махом признају да су етничке
друштвене подјеле обликовале стратегије политичких странака које затим још
више учвршћују исте те подјеле, међутим, из тога даље слиједи проблематична
173
компатибилност дубоких етничких подјела са подјелама карактеристичним за
западноевропска друштва на основу којих се формирала подјела на лијево-
десно.
У том смислу, на трагу класификације коју је предложио Флоријан Би-
бер настојаћемо из једног другачијег угла сагледати критеријуме класификаци-
је странака у БиХ поготово због тога што је БиХ примјер етнички дубоко по-
дијељеног и послијератног друштва. Заправо, одабир БиХ представља тзв.
„екстремни случај“ (Gerring 2007: 101-105) у компаративној политици због
екстремно наглашених карактеристика појма које се односе на дубоке етничке
подјеле и консоцијативни институционални аранжман. Намјера нам није да
проблематизујемо генералну класификациону шему лијево-десно, или да ума-
њимо значај њене примјенљивости у Западној Европи, или пак у Источној
Европи или Јужној Америци. У раду се ограничавамо на случај БиХ, због, како
сматрамо, недовољно снажне профилације континуума лијево-десно у њој, као
и недовољно разјешњене подјеле на етничке-мултиетничке (грађанске) стран-
ке. Према Аренду Лајпхарту (Arend Lijphart), иако један случај не може ство-
рити основу за валидну генерализацију, он свакако може дати допринос изгра-
дњи теорије тако што ће тестирати постојеће генерализоване пропозиције на
конкретном случају (Lijphart 1971: 691-693). Политичке странке из либерално-
демократских друштава су се формирале из потпуно другачијих социјалних
расцјепа и различитих историјских епоха за разлику од странака из БиХ (на-
рочито од увођења вишестраначја) које су формиране такође у једном потпуно
другачијем историјско-политичком контексту. Различити развојни контексти
либерално-демократских и дубоко подијељених друштава условили и облико-
вали генерички другачије страначке идентитете, њихове гласачке базе, циљеве
и интересе. Да бисмо понудили другачији угао посматања на критеријуме који
одређују класификацију странака у БиХ важно је идентификовати и упоредити
преломна историјска раскршћа током којих су обликоване западноевропске и
данашње босанскохерцеговачке странке.
Историјски и друштвено-политички контексти као

основи класификације
У наставку се фокусирамо на компарацију преломних тренутака у који-
ма су формиране западноевропске и босанскохерцеговачке странке и стра-
начки системи како бисмо идентификовали кључне чиниоце значајне за фор-
мирање и класификацију странака. У томе ћемо употријебити епистемолошку
парадигму историјског институционализма и његов конститутивни елемент
„критичног раскршћа“ (critical juncture) које је обликовало страначке иденти-
тете и дугорочно их стабилизовало. Критично раскршће се појављује у перио-
дима наглих промјена када су претходни политички обрасци прекинути и када
долази до појаве нових опцијских могућности. Ти моменти представљају тре-
нутке несређених периода, епохалних тренутака, институционалне изградње,
уставних промјена, или историјских опредјељења у којима се бира један пут из
174
мноштва других могућности (Parsons 2007: 74). Када се успостави институци-
онални аранжман, путна зависност стабилизује институције у дугом времен-
ском периоду а актери своје интересе прилагођавају према доминантном обра-
сцу.
Критична раскршћа у настанку западноевропских странака и станачких
система су према Сејмуру Мартину Липсету (Seymour Martin Lipset) и Стијну
Рокану (Stein Rokkan) биле двије револуције: национална (рани 19. вијек) и
индустријска (касни 19. вијек).1 У тим преломним тренуцима су формирани
социјални расцјепи од којих су временом неки слабили док су други добијали
на значају да би у коначници дошло до слабљења наглашености социјалних
расцјепа и њиховог међусобног укрштања (cross-cutting cleavages) чиме су
створени повољни услови за очување демократске стабилности (Lipset, Rokkan
1967: 1-64).
Оно што је битно за истакнути је чињеница да је националној и индус-
тријској револуцији претходио вишевјековни процес изградње држава. Обли-
ковање модерних држава Западне Европе је започело у касном Средњем вије-
ку, током 15. вијека, и трајало је све до 18. вијека. Владајуће елите су крајем
18. и почетком 19. вијека иницирале процесе формирања нација као важног
средства лојалности грађана према већ постојећим државама, да би се тај про-
цес окончао изградњом националних држава у другој половини 19. вијека
(Linz 1993: 355-369).2 Дакле, држава је та која је претходила критичним рас-
кршћима у формирању расцјепа и развоју странака у Западној Европи. Сходно
томе, специфичан историјски редосљед је условио развој социјалних расцјепа
из којих су произашле странке као представници конфликтних сегмената. На
бази представљања социо-економских група у конфликту, странке су форми-
рале своје идеологије које су се рефлектовале на идеолошком континууму ли-
јево-десно. Тај континуум је производ западноевропског друштвено-
политичког контекста 19. вијека који наилази на велике, мада не и немогуће,
препреке у примјени на остале регионе свијета укључујући и регион Балкана у
––––––––––––
1
Током ове двије револуције обликовали су се дубоки социјални расцјепи који су утицали на
настанак и компетицију политичких странака. Националном револуцијом, тј. процесом изградње
националних држава, обликоване су подјеле центар-периферија и држава-црква. Прва подјела је
настала процесима административне централизације и културно-националне стандардизације
које је спроводила национално-либерална елита а као посљедица се јавио отпор периферних
територија на којима су формиране регионалне странке. Друга подјела је настала око борбе
националне елите за аболицију аристократских привилегија и црквене улоге у политици и обра-
зовању, из које су произашле конзервативне/народне странке као брана либералној идеологији и
секуларним институцијама. Појавом индустријске револуције обликоване су још двије подјеле на
рурално-урбано и рад-капитал. Из прве подјеле су настале аграрне/сељачке странке као одраз
тежње руралних и аграрних интереса (чување трговачких баријера и протекционизма) наспрам
индустријских и трговачких интереса либерала (слободно тржиште). Из подјеле рад-капитал
настале су социјалистичке/социјалдемократске странке које су поред захтјева за ширењем права
гласа радничке класе тражиле и различите мјере заштите социјалних права радника у односу на
интересе послодаваца. Lipset, Seymour Martin and Stein Rokkan (1967). Cleavage Structures, Party
Systems, and Voter Alignments: An Introduction. In: Seymour Martin Lipset and Stein Rokkan (eds.):
Party Systems, and Voter Alignments: Cross-National Perspectives. New York: Free Press, 1-64.
2
Kако аутор наводи, изузетак чине Италија и Њемачка гдје је процес текао у супротном смјеру,
тј. прво су формиране нације које су затим изградиле своје државе.
175
којем се налази БиХ. У компаративној перспективи, социјални расцјепи у За-
падној Европи су структурално другачији од оних у БиХ и формирани су у
другачијем историјском редосљеду настанка државе и нације за разлику од
БиХ.
Настанак и класификацију данашњих БиХ странака не можемо објасни-
ти и разумјети без увида у карактер социјалних расцјепа и контекст настанка
државе Босне и Херцеговине. Босанскохерцеговачко друштво можемо сврста-
ти у тип дубоко подијељеног друштва. Кроз дуге историјске периоде друштво
у БиХ се сегментирало према религијском обрасцу као главном маркеру обли-
ковања етно-националних идентитета који су своју друштвену и политичку
организациону форму уобличили под Аустро-Угарском анексијом крајем 19. и
почетком 20. вијека. Главни расцјеп у босанскохерцеговачкој друштвеној
структури је између етно-религијских сегмената: Бошњака муслимана, Срба
православаца, и Хрвата католика, а избори одржани под Аустро-Угарском
анексијом свједоче томе да су странке формиране на етничким основама са
моноетничким гласачким базама. Као изузетак се могу сматрати интегративно-
хомогенизујући периоди југословенства и социјалистичког једнопартизма који
су трајали од краја Првог свјетског рата до почетка демократске транзиције и
попуштања ауторитарних и идеолошких стега крајем 20. вијека. Етницитет је у
БиХ политички најнаглашенији јер су се социјални расцјепи обликовали према
етничкој а не социо-економској припадности. Липсет-Роканов модел социјал-
них расцјепа се тешко уклапа у етнички подијељено друштво какво је БиХ јер
етничка линија подјеле пресјеца Липсет-Роканов модел умјесто што иде пара-
лелно са њим. Све друштвене разлике и припадности се сврставају и хомоге-
низују унутар етничке групне припадности тако да свеобухватни етно-
национални идентитет блокира појаву вишеструких социјалних расцјепа. Као
што се у државама Западне Европе и њиховим хетерогеним друштвима соци-
јални расцјепи састоје од мјешавине партикуларних и универзалних припадно-
сти, тако се у дубоко подијељеним друштвима социјални расцјепи формирају
искључиво око партикуларних идентитетских питања.
Што се тиче контекста настанка државе БиХ, као што је познато, терито-
рија данашње БиХ је кроз историју била дио различитих империја и федерал-
них држава, од Отоманске Империје (1463-1878), преко Аустро-Угарске Мо-
нархије (1878-1918), до интеграције у Прву а затим и Другу Југославију (1918-
1941; 1945-1992). Посредством трећег таласа демократизације који је између
осталог захватио и Другу Југославију 1990, БиХ је 1992. први пут у историји
стекла своју независност која је прекинута грађанским ратом 1992-1995, пос-
лије кога је од 1995. поново повратила своју државност у измијењеном инсти-
туционалном оквиру. Управо је период од увођења вишестраначја и организо-
вања избора у БиХ 1990. па до доношења Дејтонског мировног споразума
1995. представљао критично раскршће у формирању данашњих политичких
странака. У турбулентном периоду дисолуције Друге Југославије, унутар БиХ
су се истовремено одвијала два испреплетена процеса. Један је био везан за
процес отварања ауторитарног једнопартијског режима и његове демократске
транзиције, а други је био везан за процес изградње државе.
176
Отварање једнопартијског режима је започело увођењем вишестраначја,
односно формирањем странака које нису биле класичне идеолошко-
програмске странке већ један облик етно-националних еманципаторских по-
крета. На изборима 1990. апсолутну побједу је однијела коалиција национал-
них покрета (странака) СДА-СДС-ХДЗ. Након што је изненађујуће
„почистила“ остатке реформисаног Савеза комуниста БиХ, коалиција нацио-
налних странака је започела процес демократске транзиције али се у том тре-
нутку нашла пред много тежим изазовом а он се тицао будућег статуса БиХ у
оквиру Југославије. Након што су Словенија и Хрватска кренуле властитим
путевима самоопредјељења и отцјепиле се од Југославије, владајућа коалиција
у БиХ је упала у ћорсокак постизања консензуса о будућем статусу државе.
Питање њеног статуса је било нераскидиво везано са питањем самоопредје-
љења три етно-национална сегмента чије су историјске подјеле детерминисале
супротстављене лојалности према разним државним властима на територији
Босне па тако и према њеном статусу у крњој Југославији.3 Бошњачка и у ма-
њој мјери хрватска политичка елита су биле за независност и одвајање БиХ из
Југославије док су српски представници били за останак БиХ у Југославији,
или уколико се то не би могло постићи, за издвајање српског сегмента из БиХ
и његовог спајања са Југославијом.
Питање унутрашњег уређења државе и њеног будућег статуса је био дио
процеса изградње државе који је компаративно другачији од западноевропских
друштава. Компаративно-историјски посматрано, сличности између Западне
Европе и Босне се могу идентификовати кроз сличне временске периоде у ко-
јима су обликовани национални идентитети, а то је било током 19. вијека.
Међутим, док су се у Западној Европи државе почеле формирати још од 15.
вијека, послије чега је њиховим владајућим елитама требало неколико вијекова
како би заокружиле процесе изградње националних држава које су накнадно
демократизоване, у БиХ су супротстављени етно-национални идентитети
претходили формирању државе што је за посљедицу имало тегобно суочавање
етно-националних елита са изградњом (националне) државе и њеном истовре-
меном демократизацијом на прагу 21. вијека. Хаун Линц и Алфред Степан
подвлаче како је конфликт између изградње националне државе и њене демо-
кратизације знатно смањен ако се „готово сви становници државе идентифику-
ју са једном субјективном идејом нације, а та нација се готово потпуно покла-
па са државом“ (Линц и Степан 1998: 42). У БиХ, свака од три етно-
националне политичке елите се идентификовала са властитом идејом нације и
њеном политичком стремљењу које се није консензуално рефлектовало на
лојалност према држави и њеном будућем статусу. Доношењем конститутив-
них аката у парламенту БиХ у периоду 1990-1992, и њиховом мајоризацијом
––––––––––––
3
Мирјана Касаповић истиче како се са промјенама државних власти у Босни мијењао и положај
вјерских заједница и њихових црквених организација које су заузимале различита стајалишта
према новим државним властима. Ти односи би се уз доста опреза могли сажети у сљедеће обра-
сце поларизације: Срби и Хрвати против Османског Царства, Муслимани и Срби против Аустро-
Угарске, Хрвати и Муслимани против Краљевине Југославије, и у мањој мјери против социјали-
стичке Југославије (Касаповић 2005: 81-83).
177
Срба, подјеле су још више продубљиване, да би на крају референдум о незави-
сности БиХ (уз српски бојкот) био увод у грађански рат који је из данашње
перспективе чврсто зацементирао етничке подјеле у БиХ.
Завршетком рата и доношењем Дејтонског политичког оквира за БиХ
1995. пређено је критично раскршће које је посљедично детерминисало будуће
политичке процесе у БиХ, дугорочно фузионисало етничке сегменте са својим
политичким „заштитницима“, и трасирало пут етно-националном политичком
супротстављању у постдејтонском периоду. Патронажом међународне зајед-
нице обезбијеђен је осигурач од даљње дезинтеграције државе, али упркос
томе, иако је БиХ формално постала независна држава, Дејтонски споразум је
само успоставио оквир политичког представљања чиме је на етно-националне
политичке елите делегиран посао финализације државне изградње, односно
националне државе, и демократске консолидације. Све до данас ти процеси
нису завршени и велико је питање какви ће исходи бити у будућности. Ипак,
без обзира на незахвалност научног предвиђања у друштвеним наукама, недо-
вршени политички процеси нам омогућавају дефинисање интерпретативног
оквира у одабиру критеријума за страначку класификацију у БиХ која ће узети
у обзир однос релевантних странака према политичко-институционалном ок-
виру у којем дјелују, као и недовршене процесе који трају од 1995. године.
Етничке VS мултиетничке странке

Данашње политичке странке у БиХ су производ критичног раскршћа ко-
је је генерички другачије од критичних раскршћа из којих су произашле запа-
дноевропске странаке. Обзиром да западноевропска критична раскршћа имају
проблем профилисања на простору данашње БиХ онда и класификацију њених
странака према обрасцу страначких фамилија са Запада можемо довести у пи-
тање. Када ју не бисмо довели у питање, као што значајан број аутора тако и
ради, онда бисмо пред собом имали тежак задатак гдје бисмо требали доказати
како је контекст настанка данашњих странака осликавао стабилност и дугот-
рајност политичких и идеолошких расцјепа као у Западној Европи. У том сми-
слу, емпиријски налази доводе у питање такав покушај класификације, јер како
тврде аутори који су писали о посткомунистичким друштвима, за друштвено-
политичко наслијеђе посткомунистичких друштава је било карактеристично
одсуство класних борби као на Западу. Државни социјализам је сузбијао поја-
ву цивилних и политичких актера који би представљали супротстављене
друштвено-економске интересе, а егалитарне економске политике су спри-
јечавале формацију друштвених класа, тако да је коначни исход био „поравна-
вање друштвеног и идеолошког крајолика“ из којег се нису могли појавити
јасни обриси социјалних расцјепа као на Западу (Evans & Whitefield 1993: 521-
548; Elster et al. 1998: 247-271; Whitefield 2002: 181-200).
БиХ као посткомунистичка држава није имала историју стабилних со-
цио-економских расцјепа већ управо етно-националних који су сузбијани за
вријеме Прве и Друге Југославије, и који су поново оживљени дисолуцијом
178
Југославије. Странке у БиХ су прихватиле идеолошке оријентације својих за-
падноевропских пандана, многе у својим именима немају етно-националне
префиксе већ се реферишу на етаблиране страначке фамилије из западноев-
ропских друштава попут социјалистичке, социјалдемократске, демократске
или народне. Међутим, то их објективно не може изједначити са њима будући
да западноевропски социо-економски расцјепи немају рефлексију у етнички
сегментираном страначком систему БиХ па је и идентификација политичких
странака заснована на опонашању а не на реалном представљању одређене
друштвене групе као у случају западноевропских странака. Када се свему томе
додају још и процеси слабљења социо-економских и идеолошких расцјепа у
Западној Европи током 1970-их, као и ширења страначких мрежа изван тради-
ционално утемељених друштвених база, тада додатно наилазимо на проблем
аналогије са западноевропским странкама.
На основу програмско-идеолошких опредјељења странака у БиХ не пос-
тоје значајне разлике јер готово све странке у БиХ истовремено заговарају
слободно предузетништво и државни интервенционизам/редистрибуцију што
је идеолошки тешко спојиво али је у емпиријском смислу објашњиво проце-
сима попут рата и економске транзиције који су довели до масовне паупериза-
ције становништва навикнутог на државна социјална давања. Заправо, програ-
ми странака представљају коктеле политичких, економских, социјалних, иден-
титетских и других позиција које смјештање странака у равни лијево-десно
чине готово немогућим. Уосталом, модел повезаности грађана и странака у
БиХ није заснован на програмско-идеолошкој оријентацији већ искључиво на
клијентелистичким односима који су према Херберту Кичелу (Kitschelt 1995,
2007) карактеристични за посткомунистичка друштва. Клијентелизам је свеп-
рожимајућа карактеристика политичке сцене у БиХ и клијентелистички одно-
си на релацији странака и њихових гласачких база су заједнички за све реле-
вантне странке, тако да се на бази свепрожимајућег клијентелизма не могу
јасно идентификовати класификацијски критеријуми нити установити разлике
између странака. Када узмемо у обзир све досадашње емпиријске налазе мо-
жемо одбацити програмско-идеолошку класификацију странака на релацији
лијево-десно.
На основу контекста настанка државе БиХ и историјског обликовања со-
цијалних расцјепа, као класификацијски критеријум ћемо узети етничку при-
падност странака, па ће се странке дијелити на бошњачке, српске, и хрватске.
При оваквој класификацији наилазимо на проблем позиционирања мултиет-
ничких и /или грађанских странака које су у литератури типолошки супротста-
вљене етно-националним, или како их још називају, националистичким стран-
кама. Да би дихотомија етничке/мултиетничке странке била прихватљива пот-
ребно је концептуално рашчланити значење ова два типа странака како бисмо
утврдили њихову примјенљивост у БиХ.
У научној литератури постоји спорење око разлике између етничких и
мултиетничких странака, односно начина њихове операционализације. Аутори
попут Доналда Хоровица (Donald L. Horowitz) сматрају да је кључна разлика у
дистрибуцији страначке подршке. Странка је етничка уколико има доминантно
179
подршку партикуларне етничке групе без обзира на састав руководства или
чланства те странке, или без обзира на представу о себи и на поруке које
странка шаље гласачком тијелу (Horowitz 1985: 291). Други аутори попут
Канчан Чандре (Kanchan Chandra) сматрају да су кључне поруке које странке
шаљу гласачком тијелу, те су стога етничке странке оне које заступају интере-
се партикуларне етничке групе, док „мултиетничке“ странке заступају интере-
се свих значајних етничких група без искључивања било које од њих (Chandra
2011: 151-169). У случају странака у БиХ сматрамо да је дистрибуција стра-
начке подршке много важнија од фактора као што су поруке које странке ша-
љу јавности, идеолошки континууми на којима странке себе позиционирају у
програмским документима, или етничке структуре њиховог руководс-
тва/представника/чланства. Предратне и послијератне странке су произашле из
етничких подјела и имају доминантно моноетничке гласачке базе4 због чега
ћемо на темељу дистрибуције етничке подршке све релевантне странке класи-
фиковати као етничке странке. Етничким (бошњачким) странкама сматрамо
чак и оне за које аутори тврде да су грађанске или мултиетничке попут СДП-а,
ДФ-а, Наше странке, или СзБиХ, без обзира што неке од ових странака имају
процентуално мало већи удио српских и хрватских гласова него што то добија-
ју српске странке од Бошњака и Хрвата, или хрватске странке од Бошњака и
Срба.
Овакав аргумент базирамо на објашњењу да процентуални удио гласова
других етничких група не може јасно разграничити етничке од мултиетничких
странака због тога што не постоји јасан критеријум разграничења када су у
питању проценти који су склони арбитрарним интерпретацијама. Сврставању
странке у мултиетничку категорију на основу процентуалног удјела гласача
других етничких група недостаје (не постоји) теоријска кохерентност како
бисмо знали колики је проценат довољан да бисмо странку сврстали у мултие-
тничку категорију. Статистички подаци о етничком саставу странака и њихо-
вих гласачких база не могу бити поуздан фактор разграничења. У потрази за
тим фактором позивамо се још једном на Хоровица који сматра да је за разгра-
ничење кључна релација према другим странкама. Према Хоровицу, ако „мул-
тиетничка“ странка рефлектује етничку поларизацију према другим странкама
онда она није мултиетничка него етничка, док је мултиетничка она која пре-
мошћава (spans) подјеле између главних етничких група (Horowitz 1985: 299).
Реферишићи се на Хоровица сматрамо да је уз доминантно моноетничку
гласачку базу питање рефлектовања етничке или етно-националне поларизаци-
је кључни фактор разграничења. Мултиетничке/грађанске странке афирмишу
босанскохерцеговачки идентитет, односно грађанско схватање нације чија се
припадност темељи на грађанском статусу (законска, политичка, друштвено-
економска права) без обзира на културно-етничке диференцијације унутар
––––––––––––
4
Дамир Капиџић истиче да је статистичком анализом утврђено како постоји велика подударност
етничке структуре општина и изборних резултата етничких странака. Капиџић, Дамир (2015).
Страначки сустав. У: Нермина Мујагић, Суад Арнаутовић (приредили): Политички плурализам и
унутарстраначка демократија: Национална студија за Босну и Херцеговину. Подгорица: Цен-
тар за мониторинг и истраживање, 33-51
180
друштва. Са друге стране, српске и хрватске странке афирмишу етничко схва-
тање нације гдје је припадност нацији детерминисана постојањем урођених
културно-етничких карактеристика.5 Између ова два схватања нације постоји
супстанцијални јаз јер је грађански модел нације интегративни и асимилујући,
док је етнички модел партикуларан, мада, како истиче Антони Д. Смит: „када
се боље погледа, види се да су чак и најграђанскији и најполитичкији национа-
лизми такође етнички и језички“(Smith 2003: 1129).6 Из тога произилази и да је
класификација на мултиетничке/грађанске и етно-националне проблематична
јер странке из обје категорије афирмишу нацију и национални идентитет али
само на другачијим концептуалним основама. У сваком случају, бошњачке
мултиетничке/грађанске странке рефлектују етно-националну поларизацију
према српским и хрватским странкама због тога што је грађански (босанско-
херцеговачки) модел нације у директној корелацији са бошњачким идентите-
том, због чега те странке сврставамо у категорију етничких странака.
Закључна разматрања – приједлог класификације

Из контекста критичног раскршћа настанка државе БиХ и њене послије-
ратне изградње која и данас траје, произилазе структурални притисци на дје-
ловање политичких странака. Због тога, странке се суштински разликују у
своме односу према консоцијацијском институционалном оквиру у којем дје-
лују. Етнички сегменти и њихови политички лидери имају различите погледе
на дејтонски институционални оквир.7 Према Мирјани Касаповић главни уз-
––––––––––––
5
Разликовање између грађанског и етничког схватања нације је преузето из: Смит, Антони Д
(2010). Национални идентитет (превео Слободан Ђорђевић). Београд: Библиотека XX век.
6
Смит је наведену констатацију извео из примјера француског национализма током Револуције и
његовог гушења регионалних језика у корист паришког француског.
7
Бошњачкe политичке странке су незадовољне постојећим политичким системом, сматрајући
га етнократским, због чега држава не може политички и друштвено напредовати. Бошњачки
политички интереси нагињу према унитаризацији и централизацији државе. Територијална
асиметрија, етнички елементи, и слаб политички центар босанскохерцеговачке федерације само
су неки од негативно перципираних елемената дејтонског институционалног оквира код Бошња-
ка који у таквом систему виде опасност од сецесије РС и територијалне дезинтеграције БиХ. Ако
се иоле може говорити о федерализму, он би требао бити неетнички или територијални са јаким
политичким центром и слабим федералним јединицама. Хрватске политичке странке су такође
незадовољне постојећим политичким системом, али на другачији начин од бошњачких поли-
тичких представника. Хрвати су као бројчано најмањи етнички сегмент незадовољни својим
политичким положајем унутар Федерације БиХ и на нивоу државе БиХ сматрајући се неравноп-
равно представљенима и дискриминисанима од стране Бошњака. Стога, Хрвати више осцилира-
ју према јачању етничког федерализма који би ишао у правцу стварања трећег хрватског ентите-
та. Само би се на тај начин остварила пуна равноправност између националних група, будући да
су Срби доминантни у РС а Бошњаци у ФБиХ. Српске политичке странке се противе државној
централизацији и било каквој уставној ревизији која би нарушила позицију РС. Српске странке
су у суштини највећи заговорници Дејтонског споразума, иако он не дозвољава реализовање
крајњих српских тежњи о издвајању РС из БиХ. Устав Србима обезбјеђује широку политичку
аутономију унутар РС-а у којој чине доминантну већину. Уставне промјене су једино могуће ако
враћају „изворне“ дејтонске надлежности ентитета које су пренесене на централни ниво и уко-
лико не задиру у унитарни карактер РС. Такође, српске странке прихватају дјелимичну уставну
промјену која би искључиво рјешавала проблем између Бошњака и Хрвата у ФБиХ.
181
роци нефункционалности консоцијацијске демократије у БиХ су: „непостојање
минималног консензуса припадника свих трију конститутивних националних
скупина о државној заједници, (...) непостојање консензуса елита свих консти-
тутивних народа о политичком суставу или непостојање изричитог увјерења
елита свих етничких сегмената како је постојећи уставни политички сустав
потребно и пожељно одржати“ (Касаповић 2005: 162, 166). Због важног односа
странака према институционалном оквиру у којем дјелују, предлажемо класи-
фикацију на умјерене и тврдолинијашке етничке странке. Класификацију пре-
длажемо на основу већ постојећих термина у научној литератури.8 Појмове као
што су умјерена и тврдолинијашка странка преузели смо из примјера дубоко
подијељеног друштва које у погледу структуре социјалних расацјепа има нај-
више сличности са БиХ а то је Сјеверна Ирска. Сматрамо да умјерене странке
у БиХ дјелују у складу са успостављеним консоцијацијским оквиром, склоне
су кооперативном и компромисном дјеловању са другим етничким станкама и
међународним актерима, и иако имају моноетничку гласачку базу потенцијал-
но су привлачне другим етничким групама. Са друге стране, тврдолинијашке
странке центрифугално дјелују према институционалном оквиру, непопустљи-
ве су и искључиве према другим странкама (било да су у питању умјерене
странке из властитог сегмента или странке других сегмената) и међународним
актерима, заступају круте и ексклузивистичке етно-националне политике, и
одбојне су за гласаче из других етничких група.
Класификацију на умјерене и тврдолинијашке странке не доводимо у ис-
ту релацију нити ју сматрамо истом као и класификацију на лијеве и десне
странке. У БиХ етничке странке функционишу у сегментираном изборном
тржишту. Такмичарско понашање странака је ограничено на властити етнички
сегмент тако да подршка странкама стаје на етничким границама. За разлику
од странака у плуралним западноевропским друштвима гдје се примјењује
класификација лијево-десно и гдје су изборне стратегије усмјерене према свим
гласачима, у подијељеним друштвима странке своје апеле усмјеравају према
властитом етничком сегменту. Умјесто „catch-all“, етничке странке користе
„catch-us“ стратегије због чега избори у подијељеним друштвима имају функ-
цију „етничког цензуса“ или „етничког пребројавања“ (Mitchell, Evans,
O’Leary 2009: 400). У подијељеним друштвима изостају преносивост гласа и
такмичење према средишњем или „плутајућем гласачу“ (floating voter) јер су
страначке лојалности идентитетског карактера (етничке, религијске, расне,
културне, итд). Гласачи се опредјељују доминантно за властиту етничку
странку или странке, при чему плутајући гласачи чине занемарљиву мањину
која би превазишла етничке расцјепе. Странке чије су изборне стратегије мул-
тиетничке тј. усмјерене према свим етничким групама бивају кажњене избор-
ним поразима или ограничавањем на моноетничко гласачко тијело. Како наво-
ди Хоровиц: „лијева странка у етничком страначком систему има избор или да
––––––––––––
8
Термини су преузети из: McGarry, John and Brendan O'Leary (2004). The Northern Ireland Con-
flict: Consociational Engagements. Oxford: Oxford University Press, 1-64. Тврдолинијашке странке
се синонимно називају још и радикалне (radical parties), екстремне (extreme parties), или нацио-
налистичке (nationalist) иако између њих постоје благе концептуалне разлике.
182
постане етничка странка или да у потпуности нестане“(Horowitz 1985: 338).
Слично се односи и на странке деснице које настоје бити етнички инклузивне.
Пол Мичел (Paul Mitchell) наводи примјер сјеверноирских Kонзервативаца
чије их преференције према интеграцији са Великом Британијом чине потпуно
непривлачним за Католике и иритантним за британске Конзервативце (Mitchell
1995: 776).
Када истовремено примијенимо два критеријума класификације (дис-
трибуција етничке подршке и однос према институционалном политичком
оквиру) као резултат добијамо типологију странака која је кориснија од просте
класификације јер су нам најмање два критеријума кључна за разумијевање
феномена који се истражује.9 Комбинујући наше критеријуме добијамо шест
типова странака: бошњачке тврдолинијашке (СДА), бошњачке умјерене (СПД,
ДФ), српске тврдолинијашке (СНСД), српске умјерене (СДС, ПДП), хрватске
тврдолинијашке (ХДЗ, ХДЗ 1990) и хрватске умјерене (раније НХИ). Оваква
типологија није условљена конкретним временским периодом и служи као
општи оквир објашњења страначког дјеловања у постдејтонском периоду у
којем су многе странке изгубиле своју релевантност или нестале са политичке
сцене попут тврдолинијашке бошњачке СзБиХ, тврдолинијашке српске СРС
или умјерењачког СНС-а, или умјерене хрватске НХИ. Такође, већина реле-
вантних странака је у постдејтонском периоду пролазила кроз различите тран-
сформационе фазе мијењајући своје политичке ставове, циљеве, коалиционе
партнере, односно мијењајући своје стратегије дјеловања усмјерене према по-
литичким институцијама и међународним актерима у БиХ. СДС је прошао
трансформацију од тврдолинијашке странке, када је била искључива у погледу
имплементације Дејтонског споразума, до умјерене странке када је прихватила
компромисније позиције према другим етничким странкама. СДА је кроз тран-
сформације у врху странке једно вријеме била на умјереној позицији која се
очитавала кроз спремност на компромисно дјеловање и одбацивање унитари-
зације БиХ, да би ипак у најдужем периоду остала на тврдолинијашким пози-
цијама које су имплицирале смањење политичке аутономије Републике Срп-
ске. СНСД је са друге стране прошао трансформацију од умјерене странке
спремне на сарадњу са међународним актерима у процесу имплементације
Дејтонског споразума до странке која се помјерила на тврдолинијашку позици-
ју дјелујући у правцу поткопавања централног нивоа власти и дугорочне сеце-
сије из БиХ. Остале релевантне странке су континуирано остајале на својим
тврдолинијашким позицијама. ХДЗ је дјеловао против свега што не консолиду-
је његов монопол унутар хрватског сегмента, а СзБиХ је дјеловала против све-
га што не води укидању ентитетског гласања и аутономије РС-а. На умјереним
позицијама су остали бошњачки СДП и српски ПДП. Ове двије странке су
дјеловале на имплементацији Дејтонског споразума и постизању компромиса у
вези уставних реформи.
––––––––––––
9
У вези значаја типологија у компаративној политици видјети: Peters, Guy B. (1998). Comparative
Politics: Theory and Methods. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
183
У литератури се промјена страначких курсева интерпретирала у про-
грамско-идеолошким оквирима па се промјена код СДС-а и СДА-а анализира-
ла као помјерање од националистичких према странкама десног центра или
националним странкама. Слично тако се анализирао и заокрет код СНСД-а
који се од социјалдемократске трансформисао у националистичку странку. О
мањкавости класификације на основу програмско-идеолошких оријентација
смо већ писали у трећем одјељку, док овдје желимо истакнути да анализа
трансформационих процеса на основу програмско-идеолошких оријентација
не идентификује суштину страначког дјеловања јер странке нису мијењале
своје програмске оријентације, које су током времена остајале исте, већ су
мијењале свој однос према Дејтонском споразуму и консоцијацијском инсти-
туционалном оквиру у којем дјелују. Умјерене странке су дјеловале компро-
мисно (акомодацијски) када је требало имплементирати Дејтонске одредбе
које су захтијевале јачање централног нивоа власти, или када је требало дјело-
вати у оквиру подјеле надлежности успостављене консоцијацијским институ-
ционалним оквиром. Са друге стране, тврдолинијашке странке су дјеловале
центрифугално у свим овим процесима што значи да нису дјеловале у складу
са задатим институционалним оквиром и подјели надлежности које из њега
произилазе.
Страначко дјеловање произилази из конкретног друштвено-политичког
контекста који у случају БиХ подразумијева етнички подијељено друштво и
консоцијацијски институционални аранжман. Ова два најважнија структурал-
на елемента чине теоријски оквир унутар којег смо проблематизовали примје-
ну класификације лијево-десно и понудили прецизније критеријуме за класи-
фикацију странака. За такав теоријски оквир је од примарног значаја објаш-
њење стабилности или нестабилности политичких институција и фактора који
томе доприносе. Странке су свакако један од тих битних фактора које у кон-
кретном теоријском оквиру имају функцију одржавања политичке стабилнос-
ти, па према томе њихово дјеловање може бити умјерено (акомодацијско) или
тврдолинијашко (центрифугално).
1. Arapović, Adis (2012). Izborni sistem Bosne i Hercegovine: kritička analiza i kompilaci-
ja izbornog zakonodavstva. Tuzla: Centri civilnih inicijativa.
2. Pejanović, Mirko (2016). Politički pluralizam i parlamentarna demokratija u Bosni i
Hercegovini u postdejtonskom periodu. U: Mirko Pejanović, Zijad Šehić (priredili): Dej-
tonski mirovni sporazum i budućnost Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Akademija nauka i
umjetnosti Bosne i Hercegovine, 193-211.
3. Jukić, Zvonimir (2009). Političke stranke. U: Saša Gavrić, Damir Banović, Christina
Krause (priredili): Uvod u politički sistem Bosne i Hercegovine: Izabrani aspekti. Saraje-
vo: Sarajevski otvoreni centar/Fondacija Konrad Adenauer, 264-291.
4. Kapidžić, Damir (2015). Stranački sustav. U: Nermina Mujagić, Suad Arnautović (prire-
dili): Politički pluralizam i unutarstranačka demokratija: Nacionalna studija za Bosnu i
Hercegovinu. Podgorica: Centar za monitoring i istraživanje, 33-51.
184
5. Kapidžić, Damir (2017). Segmentirani stranački sustav Bosne i Hercegovine. Političke
perspektive. 7: 1-2, 7-25.
6. Kasapović, Mirjana (2005). Bosna i Hercegovina: Podijeljeno društvo i nestabilna drža-
va. Zagreb: Politička kultura.
7. Linc, Huan; Alfred Stepan (1998). Demokratska tranzicija i konsolidacija: Južna Evropa,
Južna Amerika i postkomunistička Evropa (preveo Đurica Krstić). Beograd: Filip Višnjić.
8. Simović, Vlade (2011). Političke partije u Bosni i Hercegovini. U: Damir Banović, Saša
Gavrić (priredili): Država, politika i društvo u Bosni i Hercegovini: Analiza postdejton-
skog političkog sistema. Sarajevo: University press/Magistrat, 330-358.
9. Smit, Antoni D (2010). Nacionalni identitet (preveo Slobodan Đorđević). Beograd: Bib-
lioteka XX vek.
10. Šijaković, Ivan (2007). Izbori i demokratija. U: Srđan Puhalo (priredio): Socio-psihološki
profil glasača i apstinetna u Bosni i Hercegovini. Banja Luka: Art print, 53-74.
11. Bieber, Florian (2006). Post-War Bosnia: Ethnicity, Inequality and Public Sector Gover-
nance. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
12. Chandra, Kanchan (2011). What is an ethnic party?. Party Politics, 17:2, 151-169.
13. Collier, David; Jody LaPorte and Jason Seawright (2012). Putting Typoligies to Work:
Concept Formation, Measurement, and Analytic Rigor. Political Research Quarterly,
61:1, 217-232.
14. Elster, Jon; Claus Offe and Ulrich K. Preuss (1998). Institutional Design in Post-
communist Societies: Rebuilding the Ship at Sea. Cambridge: Cambridge University
Press.
15. Evans, Geoffrey and Stephen Whitefield (1993). Identifying the Bases of Party Competi-
tion in Eastern Europe. British Journal of Political Science, 23:4, 521-548.
16. Gerring, John (2007). Case Study Research: Principles and Practices, Cambridge: Cam-
bridge University Press.
17. Horowitz, Donald L. (1985). Ethnic Groups in Conflict. Berkeley: University of Califor-
nia Press.
18. Kitschelt, Herbert (1995). Formation of Party Cleavages in Post-Communist Democraci-
es: Theoretical Propositions. Party Politics, 1:4, 447-472.
19. Kitschelt, Herbert and Steven I. Wilkinson (2007). Patrons, Clients, and Policies: Pat-
terns of Democratic Accountability and Political Competition, Cambridge: Cambridge
University Press.
20. Lijphart, Arend (1971). Comparative Politics and the Comparative Method, The Ameri-
can Political Science Review, 65:3, 691-693.
21. Linz, Juan J. (1993). State Building and Nation Building, European Review, 1:4, 355-
369.
22. Lipset, Seymour Martin and Stein Rokkan (1967). Cleavage Structures, Party Systems,
and Voter Alignments: An Introduction. In: Seymour Martin Lipset and Stein Rokkan
(eds.): Party Systems, and Voter Alignments: Cross-National Perspectives. New York:
Free Press, 1-64.
23. McGarry, John and Brendan O'Leary (2004). The Northern Ireland Conflict: Consociati-
onal Engagements. Oxford: Oxford University Press, 1-64.
24. Mitchell, Paul (1995). Party competition in an ethnic dual party system, Ethnic and Raci-
al Studies, 18:4, 773-796.
25. Mitchell, Paul; Geoffrey Evans and Brendan O’Leary (2009). Extremist Outbidding in
Ethnic Party Systems is Not Inevitable: Tribune Parties in Northern Ireland, 57:2, 397-
421.
26. Parsons, Craig (2007). How to Map Arguments in Political Science. Oxford: Oxford
University Press.
185
27. Peters, Guy B. (1998). Comparative Politics: Theory and Methods. Basingstoke: Palgra-
ve Macmillan.
28. Sartori, Giovanni (2005). Parties and Party Systems: A Framework for Analysis. Colche-
ster: ECPR Press.
29. Sartori, Giovanni (2009). The Tower of Babel. In: David Collier and John Gerring (eds.):
Concepts and Methods in Social Science: The Tradition of Giovanni Sartori. New York:
Routledge, 61-96.
30. Smith, Anthony D. (2003). Nacionalizam i modernizam (prevela Mirjana Paić Jurinić).
Zagreb: Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu.
31. Whitefield, Stephen (2002). Political Cleavages and Post-Communist Politics. Annual
Review of Political Science, 5: 181-200.
32. Šedo, Jakub (2010). The party system of Bosnia and Herzegovina. In: Vera Stojarova and
Peter Emerson (eds.): Party Politics in the Western Balkans. New York: Routledge, 85-
99.
CRITERIA OF CLASSIFICATION OF POLITICAL PARTIES IN

POST-DAYTON BOSNIA AND HERZEGOVINA
Summary: The paper addresses the classification of the political parties in the post-
Dayton Bosnia and Herzegovina according to the program-ideological criteria of the left and
the right, as well as the division into ethnic and multiethnic parties. The paper pinpoints the
applicable criteria based on which the relevant parties in B-H can be classified. The author
starts with the hypothesis that B-H parties cannot be classified by program-ideological crite-
rion typical for West European parties, because post-Dayton BiH parties stem from distincti-
ve social cleavages of a particular historical epoch. The author has implemented a theoreti-
cal-epistemiological paradigm of historical institutionalism and the comparative method in
order to identify social cleavages and critical junctures, which affected the establishment of
parties and which provide favorable criteria for classification. In Western Europe, the social
cleavages were created within critical junctures (national and industrial revolution), preceded
by the state institutional framework. Only in the late 20th century, the process of
subsequently democratized national states ended. However, in B-H, the opposed ethnic-
national identities preceded the formation of the state, which consequently instigated arduous
confrontation of the ethnic-national elites within critical junctures marked by the formation
of the (national) state and its parallel democratization on the verge of the 21st century. In this
regard, the author denies the possibility of the implementation of the ideological continuum
left-right on parties in B-H. Concerning the parties’ classification into ethnic and multiethnic,
the author denies the option of classifying parties into the multiethnic category. Regardless
the multiethnic structure of the party leadership, its representatives and members, the author
argues that “multiethnic” parties have dominantly monoethnic constituency and that they
reflect ethnic polarisation towards other parties, therefore they cannot be classified as multi-
ethnic, but ethnic parties. Ultimately, on the basis of two classification criteria (distribution
of ethnic division and relations to institutional political framework), the author classifies
parties into moderate and hardline ones. Such a typology identifies the parties’ character and
their actions which are conditioned by the ethnically divided social structure and consociati-
onal institutional arrangement in a more informative and precise manner.
Key words: Bosnia and Herzegovina, left-right axis, ethnic and multiethnic parties,
classification, critical junctures
186
ПЕТАР Б. БОГУНОВИЋ∗ УДК 355.91(430:497.11)
Нови Сад Прегледни рад
Примљен: 20.09.2019
Одобрен: 23.09.2019
BELLUM PERMANENS: Germani et Serbi

[PERMANENT WAR: The Germanic peoples and the Serbs]
Summary: This article tends to shed some more light on historical events which
marked the relations between Germans and Serbs from the early Middle Ages to the
present day. The very choice of facts and their brief presentation in this paper is no acci-
dental, because it aims to create as realistic picture as possible for the reader about the
cultural-political conflict between the Germanic peoples and the Serbs - the corps of
Slavic nations which emerged after the 7th century by separating from the Serbs (initially
by natural and later by forced ethnogenesis). Their civilizational differences and oppos-
ing geopolitical aspirations will not be reconciled in the foreseeable future, and that is
why we can only speak of the different intensity of these conflicts, but certainly not of
their cessation. From the data provided here, the one can see exactly the depth and true
scale of this centuries-old conflict (which in a literal sense, is never interrupted). Ac-
cordingly, for the reasons stated, understanding the essence of German-Serbian relations
throughout history can lead us to get a much clearer view of the present geopolitical
position of the Serbs as well as their perspective into the future.
Key words: Serbs, Slavs, Germani, limes Sorabicus, comes et dux Sorabici limitis
According to publicly available historical sources, conflicts between the Ger-

manic peoples1 and the Serbs2 can be traced with certainty since the 7th century, and
starting with the 9th century, they can freely be projected on the Slavs3 as a whole, be-
cause in that case too, the pattern of behavior of the Germanic peoples was essentially
the same.
Without going into the reasons for the German`s behavior, I will dwell here only on the
genesis of some of the historical events, as well as their description, because (from mod-
ern perspective) they also have a special geopolitical dimension.
In order to understand the magnitude of these Germanic-Serbian or Germanic-Slavic
conflicts, we need to completely »strip« Germanic-Serbian relations. Throughout the
––––––––––––
∗
bogns@eunet.rs
1
Serbian (Cyrillic script): Германи; Latin: Germani; Greek: Γερμανικοί λαοί (Germanic people) / Γερμανικά
φύλα (Germanic tribes).
2
Serbian (Cyrillic script): Серби; Greek: Σέρβοι; Latin: Sorabi / Serbi / Servi; German: Sorben / Serben;
English: Sorbs / Serbs; Upper Sorbian: Serbja; Lower Sorbian: Serby.
3
Serbian (Cyrillic script): Славени; Greek: Σκλαβηνοι; Latin: Slavi / Sclavi / Sclaveni.
Петар Б. Богуновић, СТАЛНИ РАТ: Германи и Серби
history, they were characterized by political, military, religious and cultural conflicts
whose continuity goes back at least a thousand and four hundred years, and it is obvious
that it goes back to the past (primarily because they were neighbors even before).
I don`t want (in any moment) to presume the cause of that hostility here, because today
is impossible to trace the cause of that irrational hatred (which is obviously one-sided).
Instead, I will hold to the facts that precisely and clearly define it.
Since the 6th century, border between Germani and Serbs was on the river Elbe4, in
modern Germany, but we also know that, in that period of the European history, Serbian
tribes were pushed to the east inch by inch.5
Modern scientists have no doubts that the precise location of the Serbs in the early Mid-
dle Ages (because position of the border between the Germanic and Serbian tribes has
changed during the Dark Ages and that was the period with no written sources) can be
determined only by some very serious multidisciplinary research in the future, that will
discuss the results of modern DNA Genealogy, archaeology, anthropology, paleolinguis-
tics, and onomastics (toponyms, hydronyms and anthroponyms) in detail.
However, I want to emphasize here (at the very beginning) that, in this paper, I will not
consider the first encounters between the Germanic peoples and the Serbs (before the 7th
century), although we know for sure that they happened (also with a lot of clashes),
because there are no known written historical source that describes them.
Saying that, I hold the destiny of Sorbiodunum6 in my mind, and also the origin and fate
of that tribe which gave the name to modern south-England province of Wiltshire7
(County of Wilts), and also the various settlements of the Serbs in the modern Nether-
lands (the founders of Wiltenburch8) or some other tribes whose settlements existed in
Denmark9 and Sweden10 in the early Middle Ages.
––––––––––––
4
Serbian (Cyrillic script): Лаба / Елба; Latin: Albis, Upper Sorbian: / Lower Sorbian: Łobjo; Czech: Labe,
German: Elbe; Polish: Łaba; Russian: Лаба / Эльба. The name of the region »Transalbingia« (Cyrillic:
Трансалбинија) is based on the Latin name Alba for the river Elbe. This term usually applies to the territory
east of this river, but in the past it also included a part of the region west of it (when it was inhabited by
Serbain tribes).
5
This is the reason why it is important to emphasize that even after the 9th century there were some Serbian
enclaves on the west side of the river (on its left bank).
6
Serbian (Cyrillic script): Сорбиодунум (Сорбски град / Утврђење Сорба = Сербски град / Утврђење
Серба); Latin: Sorbiodunum / Sorviodunum. The name originates from the two words: Sоrbian + Dunum
([Sorbs = Serbs] + [Dunum = Fortress]), i.e. Serbian fortified town. The first word is a modulation of Celtic-
German name for the Northern Serbs (in modern Germany there is a variation of this name - »Sorben« [Eng-
lish: Sorbs], which still exists), while the other word is certainly of Celtic origin and means fortified settle-
ment (Celtic: dūnon = fortress; Welsh: dinas = city / din = fortress; Irish: dún = fortress). By the way, until
the late Middle Ages, Serbs (and all other Slavs), used the word »grad« (or hrad), to describe a fortified
settlement (Serbian: Град / Градац / Градец / Градина / Градиште [Grad / Gradac / Greadec / Gradina /
Gradište]).
7
Serbian (Cyrillic script): Вилтшир; Latin: Wiltoniensis comitatus / Wiltonia. »I have to add, that as a
further proof of the Slavonic origin of the Weletes, the former inhabitants of Wiltshire, there seem to serve
efficiently the fact that Old Sarum was called by the Britons Sorbiodunum; that is, the town of the Sorbes.
Now Sorbi, Serbi, Sierbi, Sirhi, Srbi, Sarbi was the native name of the ancient Slavonians;« (Chapter: The
Slavonians in England) – „NOTES AND QUERIES: A Medium of Inter-Communication for Literary Men,
General Readers Etc.“, No. 167, Third Series – Volume Seventh (London: Oxford University Press, Satur-
day, March 11th, 1865, p. 208).
8
Serbian (Cyrillic script): Вилтенбурх (today Utrecht); Latin: Viltaburg, / Oppidum Viltorum; Dutch: Wil-
tenburch (modern name of this city is Utrecht). Map: Vltraiectvm Dominivm [Domain of Utrecht] – Johannes
„Jan“ (or Joan) Willemsz Blaeu „Theatrum Orbis Terrarum, sive Atlas Novus in quo Tabulæ et Descriptio-
nes Omnium Regionum“ [Theater of the World, or a New Atlas of Maps and Representations of All Regions]
(Amsterdam: J. & G. Blaeu, 1645). »Unquestionable proofs, however, of their having settled in the Nether-
188
I will end consideration of the events of that era with the final fall of Berlin into the
hands of Germans, as one of the stages in the realization of an anti-Slavic plan, that is,
the early Gerrmanic project, which could come under the modern term »Drang nach
Osten«11 [Drive to the East].
It is for this reason that I will not elaborate further on those numerous traces of the
Northern Serbs in the east (for example, throughout present-day Poland), where their
participation in the ethnogenesis of modern Poles12 is clearly evident, and not only there
––––––––––––
lands exist in the names of the cities evidently, as Wiltsween in Holland; Weltenburg, near Utrecht, etc., and
in such purely Slavonian names as Kamen, Sweta, Widenitz, Huduin, Zwola, Wispe or Wespe, Slota, etc.« –
Cyril Edwin Hart: „The Tribal Hidage“ [Read October 23rd, 1970] (pp. 133-157), Transactions of the Royal
Historical Society, Volume 21 (London: Royal Historical Society, 1971, p. 155). »Willibrord naar Wilten-
burg« [Willibrord to Wiltenburg] – Jan W. J. Burgers: „De Rijmkroniek van Holland en zijn auteurs“ [Rhyme
Chronicle of Holland and its Authors] (Hilversum: Uitgeverij Verloren, 1999, p. 439). Rijmkroniek van
Holland [Rhymed Chronicle of Holland] by Melis Stoke (1235-1305) sentence 112 till 114, telling Willibrord
comes to Utrecht, but the old name of Utrecht was Wiltenborch (Wiltenburg). This chronicle covers the
period from 689 to 1305. »They widened the area of ‘Slavenia’ or ‘Slavia’ to the whole of Holland, Gelder-
land and Batavia, and accepted his ‘Slavs, called Wilts’ (Slavi, qui et Vilti) as ancestors of the people of
Holland and the neighbouring territories. This ‘Slavonic origin myth’ helped to demonstrate that the ances-
tors of the proud citizens of Utrecht, Gouda, Tiel and other cities had always been a special and independent
people between Franks and Friesians.« – Libuše Hrabová [author] / Erik S. Kooper [editor]: „Wiltenburg
und der holländische Mythus von den Anfängen“ [Wiltenburg and the Netherlands Myth from the Beginning]
(pp. 51-60), The medieval chronicle III. Proceedings of the 3rd International Conference on the Medieval
Chronicle. Doorn/Utrecht from 12th to 17th May 2002. (Amsterdam: Rodopi, 2004, p. 51).
9
Serbian (Cyrillic script): Данска. Danish: Danmark.
10
Serbian (Cyrillic script): Шведска. Swedish: Sverige. In Sweden still exist the names of settlements that
refer us to the founders of those settlements in the Early Middle Ages (at the latest). For example, one can
find settlements named Sörby all over Sweden: Borgholm Municipality [Borgholms kommun], Kalmar Coun-
ty [Kalmar län]; Falköping Municipality [Falköpings kommun], Västra Götaland County [Västra Götalands
län]; Gotland Municipality [Gotlands kommun], Gotland County [Gotlands län]; Hässleholm Municipality
[Hässleholms kommun], Västra Skåne County [Skåne län]; Kil Municipality [Kils kommun], Värmland Coun-
ty [Värmlands län]; Kungsör Municipality [Kungsörs kommun], Västmanland County [Västmanlands län];
Linköping Municipality [Linköpings kommun], Östergötland County [Östergötlands län]; Nyköping Munici-
pality [Nyköpings kommun], Södermanland County [Södermanlands län]; Örebro Municipality [Örebro
kommun], Örebro County [Örebro län]; Ronneby Municipality [Ronneby kommun], Blekinge County [Ble-
kinge län]; Umeå Municipality [Umeå kommun], Västerbotten County [Västerbottens län]; Växjö Municipal-
ity [Växjö kommun], Kronoberg County [Kronobergs län]; ...etc. The fact that orthography rules in Swedish
language follow the former pronunciation rules and therefore there is a difference between spelling and
pronunciation of words is very important to us. For example, modern Swedish letter »ö« transcribes into
Serbian language as »е«, and in accordance, the name of Norse Viking Chief Björn Järnsida (the pagan King
of Sweden), transcribes into Serbian language as Бјерн - „Гвоздени“ (Björn Ironside). For example, Rim-
bert[us] (830-888), Frankish Archbishop of Bremen and Hamburg (in the period of 865-888), writing the
book „LIFE OF ANSGAR COMPOSED BY RIMBERT: Supplemented with the Life of Rimbert“ [VITA AN-
SKARII AUCTORE RIMBERTO: Accedit Vita Rimberti], about his predecessor Saint Ansgar [Sanc-
tus Anscharius] (801-865), notes the name of abovementioned king in the form of – Bern, because in the
abovementioned book he writes »Bern, King of Swedes« [rege Sueonum Bern]. So, Swedish language kept
the older form of pronunciation of different forms of the Germanic name for the Serbs (Sörby, Sörbyn, Söra-
by, etc) and it is always in the form »Serbi« (i.e. Serbs). In order to be compeletly clear, I wish to emphasize
that Swedish language is a part of German languages, that is, it is one of the northern-German languages and
it is one of the descendants of the Old Norse language (its eastern subvariant). As a separate language it
occurs in the 8th century, while modern Swedish language originates from the 16th century. Swedish language
is the most similar to Danish and Norwegian language, so the speakers of those languages can understand
each other.
11
Andreas Lawaty / Hubert Orłowski: „DEUTSCHE UND POLEN: Geschichte, Kultur, Politik“ [GERMANS
AND POLES: History - Culture - Politics] (München: Verlag C. H. Beck, 2003, p. 34).
12
»Ein Hauptstamm der Sarmaten, welcher von Alters her den Namen der Serbier führete, war bereits vor
Christi Geburt gerade aus Asien nach Kleinund Groß-Polen gezogen und dafelbst feßhaft geworden.« [Yet
189
but also on the ethnic area of their northern neighbours, Kashubs13 (even nowdays in
Kashubia14 we can see toponyms like: Serbian village15 [54°45′05″N 17°39′57″E], Ser-
––––––––––––
before Christ, a main Sarmatian tribe, that had name Serbier for centuries ago, moved from Asia directly to
Small and Great Poland and settled there.] – Friedrich Wilhelm von Taube: „HISTORISCHE UND GEOG-
RAPHISCHE BESCHREIBUNG DES KÖNIGREICHES SLAVONIEN UND DES HERZOGTHUMS SYR-
MIEN: Sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Ein-
richtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen.“ [HISTORICAL AND GEOGRAPHICAL
DESCRIPTION OF THE KINGDOM OF SLAVONIA AND VOIVODESHIP OF SYRMIA: A description of
their natural characteristics, their current organization, as well as the new arrangement in ecclesiastical,
civic, and military matters.], Band II [Volume 2] (Leipzig: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe, 1777, p.
43). »Le troisième royaume fondé par les Serbes, sous le nom de Pologne« [The Serbs established their third
kingdom and they called it Poland] (Chapitre XIII: Royaume de la Serbie rouge [Chapter XIII: Kingdom of
Red Serbia]; Paragraphe: 4 [Paragraph: 4]; Clause: 12 [Clause: 12]) – Stanisław Jan Bohusz Siestrzeńce-
wicz: „Precis des recherches historiques sur lòrigine des Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les
Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz,...“
[Precise historical research on the origin of the Slavs or Slavonians and Sarmatians, and on the Epochs of
the conversion of these peoples to Christianity; by Monsignor Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz,...]
(Санкт Петербургъ: Императорская Академiя Наукъ, 1824, p. 99). »The White Servians possessed the
whole of Bosnia to the banks of the Verbaz, and divided it into small principalities and republics, that were
oppressed at different periods, by the Bulgarian and Hungarian kings. Bosnia from being a Servian Zupania
became a Hungarian province; and the bannat of Mazovia was formed in the north of Servia by the monarchs
of Hungary.« – Malthe Conrad Bruun [Conrad Malte-Brun]: „Universal geography; or, A description of all
the parts of the world on a new plan, according to the great natural divisions of the globe, accompanied with
analytical, synoptical and elementary tables.“, Volume 4 (Philadelphia [PA, USA]: John Laval and S. F.
Bradford, 1829, p. 125).
13
»Крижаки Прускіе Кгданскъ взяли и збурили. Въ лѣто 6813. Нача княжѣти Кгедиминъ Витуновичь
въ Лнтвѣ, въ Новгородку и Керновѣ, и воева на Русь крѣпко. Сихъ временъ прежде, Премышлява
короля Полского убили самы Ляхы, пьяного, въ мѣстѣ Рогозномъ, а забили бояре Лядскіи Налецъ и
Заремба; Богъ сотворилъ отмщеніе ему, понеже онъ преже жену свою, нменемъ Лукерію, удави ради
другое, которая просися у него, да въ единой ризцѣ пуститъ ю въ домъ; она бо бѣ рода князей Серб-
скихъ, съ Кашубъ, отъ поморія Варязкаго, отъ Стараго града за Кгданскомъ.« [Prussian crusaders
occupied and razed Gdańsk. In 6813 (this is a mistake made during the copying of chronicle – Vytenis,
Grand Duke of Lithuania was succeeded 6823, i.e. 1315 by his brother Gedimínas), started the rule of Ge-
dimínas in Lithuania, Novgorod and Kernavė, and he waged a furios war with Russia. Earlier, Lechites (that
refers to Poles – translator’s note), in Rogoźno (Rogoźno is a town in Poland – translator’s note), have killed
drunken Polish King Przemysław. His murderers were Lachówan boyars (nobles, followers of the Latin
Church – translator’s note) Nalec and Zaremba. That was the God`s revenge (chronicler refers to King
Przemysław II – translator’s note), for murdering his own wife Ludgarda, for the sake of another one who
wanted to be his only companion. She (Ludgarda of Mecklenburg – translator’s note) was of the genus of
Serbian knyazes from Kashubia, of Varangian Littoral, of the Old Town of Gdansk.] – Author [unknown]:
„Полное собраніе Русскихъ лѣтописей“ [Complete Set of Russian Chronicles], изданное пo
высочайшему повелѣнію Археографическою коммиссіеюі, томъ второй [issued by the Archeographic
Committee at the Direction of His Imperial Majesty]. Ипатіевская лѣтопись [Hypatian Chronicle] (Санкт
Петербургъ: Карл Эдуард Прац / Karl Eduard Pratz, 1843, p. 227). Since 1810, the codex has been pre-
served in the Russian National Library [Российская национальная библиотек], Moscow (Russian Federa-
tion). »Wie aber in jener Stelle Kaschubische Serben...« [There are Kashubian Serbs in that place…] – Ernst
Eduard Kunik: „Die Berufung der schwedischen Rodsen durch die Finnen und Slawen: Eine Vorarbeit zur
Entstehungsgeschichte des russischen Staates“ [The Invitation of Swedish Rodsians to the Finns and Slavs:
Preliminary Work on the Genesis of the Russian State], Erste Abtheilung [Volume 1] (Sankt Petersburg:
Sankt Petersburger Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, 1844, p. 63). »Populations speaking Sorbian
and Kashubian, linguistically the most closely related to extinct Slavic dialects spoken in the past in present-
day eastern Germany, were used to assess Slavic ancestry in the eastern German Y-chromosomal pool. In
addition, German admixture was assessed in genetic outliers detected in the MDS analysis, that is, the Sorbs
and Kashubes, withthe Greater Polish-speaking population of Kociewie as the parental population (the
Greater Polish dialects directly neighbour the Kaszuby region and share linguistic similarities with the
Lusatian dialects).« – Krzysztof Rębała et al: „CONTEMPORARY PATERNAL GENETIC LANDSCAPE OF
POLISH AND GERMAN POPULATIONS: From early medieval Slavic expansion to post-World War II
190
bian lake [54°45′58″N 17°38′10″E] and Nature Reserve of Sarbska Spit17 [54°46′42″N
16
17°39′52″E] in Łeba18). Of course, in the scientific public, these facts are not some great
news, because it is known that »Serbs« was the original name19 for all Slavs.20
––––––––––––
resettlements“ (pp. 415-422), European Journal of Human Genetics, Volume 21 (New York City [NY, USA]:
Macmillan Publishers Limited, 2013, p. 417).
14
Gerard Labùda: „Kaszubi i ich dzieje“ [Kashubians and their history] (Gdańsk: Oficyna Czec, 2000, pp.
104-105).
15
Serbian (Cyrillic script): Сербско село; Kashubian: Sôrbsk; Polish: Sarbsk; German: Sarbske. Map: Duca-
tus Pomeraniae, Citerioris et Ulterioris [Duchy of Pomerania, Nearer and Farther] – Matthäus Seutter:
„Composite Seutter Atlas“ [Seutter's Composite Atlas] (Augsburg: M. Seutter, 1755, map № 34). Map:
Preussische Provinz Pommern – Heinrich Kiepert „Grosser Hand-Atlas des Himmels und der Erde“ [Great
Hand-Atlas of Heaven and Earth] (Weimar: Weimar Geographisches Institut, 1886, p. 13). Map: Das
Slawische Sprachgebiet in Hinterpommern [Slavic speaking area in Pomerania] – Franz Oskar Tetzner:
„DIE SLOWINZEN UND LEBAKASCHUBEN: Mit 1 Sprach Karte und 3 Tafeln Abbildungen Land und
Leute, Haus und Hof. Sitten und Gebräuche, Sprache und Litteratur im östlichen Hinterpomern.“ [SLOVIN-
CIANS AND KASHUBIANS FROM ŁEBA: With one language map and three pictures of people`s life, houses
and yards. The customs and habits, language and literature in the Eastern Sub-Pomerania.], (Berlin: Verlag
von Emil Felber, 1899, p. 274). This title mentions the area surrounded by the Łeba River and Łebsko Lake.
16
Serbian (Cyrillic script): Сербско језеро; Kashubian: Jezoro Sôrbskò; Polish: Sarbsko; German: Sarbsker
See.
17
Serbian (Cyrillic script): Резерват природе „Сербски рт“; Polish: Rezerwat Przyroda „Mierzeja Sarb-
sko“; Czech: Přírodní rezervace „Mierzeja Sarbska“.
18
Between Sarbsko Lake and Baltic Sea near Łeba town in Pomeranian Voivodeship, Poland.
19
»Dieselbe naturgemässe Entstehung der Ländernamen lässt sich auch bei den Slawen wahrnehmen. Lange
mochten sie den ursprünglichen Gesammtnamen Serben gefuhrt haben ehe die einzelnen Lokalnamen wie
Lutschanen, Drewlänen u. s. w. aufkamen.« [The identical natural origin of state names can be noticed in
Slavs. For a long time, before the common name Serbs, they have used local names like Lutici, Drevlians,
etc.] – E. E. Kunik: „Die Berufung der schwedischen…“, 1844, pp. 55-56. »Bekanntlich hat sich die früheste
Gesammtbennenung des slawischen Stammes Serben heutigen Tages bei den Serben an der Donau und den
Wenden in der Lausitz erhalten...« [It is known that the name Serbs, as the first common name for Slavic
tribes, has remained even today in Serbs on the Danube river as well as in Wends in Lusatia...] – Ibidem, p.
62. »Den alten Namen Serben hatte der Wendenstamm noch in der vorstaatlichen Zeit beinahe überall mit
dem Namen „Slawen“ vertauscht, jeder einzelner Zweig aber führte, wie bei den Germanen, auf seinem
kleinen Raume einen Specialnamen z B. in der Nähe der Polanen am Dnepr wohnten Drewlanen, Chrowaten,
Uglitschen u. s. w.« [Before the emergence of the state, the old name Serbs was replaced by Wends into the
Slavs, but each tribe (similar to Germani), have had its own local name, for example, near Polans on the
Dnieper river, lived Drevlians, Croats, Ulichs, etc.] – Ibid., p. 63. »Bald wird die einheimische Benennung
Serben als Colectivname als Name der grossen nationalen Einheit verdrangt und weicht auch der Name
Veneter mehr und mehr einem einheimischen Namen: Slovenen...« [Soon, the native name Serbs, as a com-
mon name for large ethnic formation, was suppressed, as well as Veneti, by a local name: Slavs…] – Gregor
Krek: „EINLEITUNG IN DIE SLAVISCHE LITERATURGESCHICHTE: Akademische Vorlesungen, Studien
und kritische Streifzüge“ [DIVISION OF SLAVIC HISTORY OF LITERATURE: Academic Lectures,
Studies and Critical Debates] (Graz: Verlag von Leuschner & Lubensky, 1887, p. 292).
20
Johann Kaspar Zeuß: „Die Deutschen und die Nachbarstämme“ [The Germans and the Neighboring
Tribes] (München: Ignaz Joseph Lentner, 1837, p. 601). Ami Boué [Amédée Boué]: „La Turquie d'Europe ou
observations sur la géographie, la géologie, l'histoire naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes,
l'archéologie, l'agriculture, l'industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l'histoire et l'état
politique de cet empire“ [European Turkey or, observations on the geography, geology, natural history,
statistics, customs, archeology, agriculture, industry, commerce, diverse forms of government, clergy, history
and political economy of this empire], Tome deuxième [Volume 2] (Paris: Arthus Bertrand, 1840, p. 34).
Auguste Viquesnel: „VOYAGE DANS LA TURQUIE D'EUROPE: Description physique et géologique de la
Thrace“ [A JOURNEY TO EUROPEAN TURKEY: Physical and geographical description of Thrace] (Paris:
Arthus Bertrand, 1868, p. 465). Franjo Rački: „SLOVENSKI SVIET: Historičko-statističko-etnografičke
razprave“ [SLAVIC WORLD: Historical-Statistical-Ethnographic Discussion] (Zagreb: Lavoslav Hartmán i
družba, 1870, p. 6). Benjámin von Kállay: „Geschichte der Serben“ [History of the Serbs], Erster Band
191
In order to see Serbian toponyms in the area of modern Germany it is best to use atlases
and maps made by German Slavist Reinhold Trautmann21 (1883-1951), Czech historical
geographer Hana Skalová22 (1897-1965) and German linguist Ernst Eichler23 (1930-
2012), and the maps of distribution of the Polabian Serb tribes were published by other
authors (Petar Mardešić24, Andreas Bensch25, etc.).
Merovingians and German expansion into Serbian lands
Today, we can only assume when the first clashes between Merovingians (a
dynasty of Frankish kings) and Serbs have occurred.
That probably happened during the reign of Hlodowig26 [Chlodovechus] (c. 466 - 511),
King of the Franks (reigned: c. 509 - 511), at the northern or northwestern borders of his
country.
In any case, some smaller or larger clashes with Serbs certainly occured during the reign
of his son Theuderic I (c. 487 - 533/4), Frankish King of Metz and Rheims27 (reigned:
511-533/4), who occupied Thuringia28 in 531, and for sure during the reign of his grand-
––––––––––––
[Volume 1] (Budapest/Wien: Verlag von Wilhelm Lauffer, 1878, pp. 12-13). Nicu N. Iorga [Nicolae Iorga]:
„Histoire des roumains et de la romanité orientale“ [History of Romanians and Eastern Roman Empire],
Volumul II [Volume II], Les maîtres de la terre [jusqu’à l’an mille] (Bucureşti: Académie Roumaine, 1937, p.
301).
21
Serbian (Cyrillic script): Рајнхолд Тратман. Reinhold Trautmann: „Die Elb- und Ostseeslavischen Orts-
namen“ [Slavic toponyms near the Elbe River and the Baltic Sea], Teil I [Part 1; 1948] / Teil II [Part 2;
1949] / Teil III [Part 3; 1956], Abhandlungen der deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin [Dis-
putes of the German Academy of Sciences at Berlin] (Berlin: Deutsche Akademie der Wissenschaften zu
Berlin).
22
Serbian (Cyrillic script): Хана Скалова. Hana Skalová: „Topografická mapa území Obodriců a Veletů-
Luticů ve světle místních jmen“ [Topographic map of Obodrites and Veleti-Lutici in the light of local names]
(Praha: Československé akademie věd, 1965). The book is of exceptional importance for early medieval
Serbian history – containing 32 maps with toponyms of Serbian settlements.
23
Serbian (Cyrillic script): Ернст Ајхлер. Ernst Eichler: ,,Atlas altsorbischer Ortsnamentypen: Studien zu
toponymischen Arealen des altsorbischen Gebietes im westslawischen Sprachraum" [ATLAS OF OLD SOR-
BIAN PLACE NAMES: Study of the Toponyms of the Old Serbian region in western-Slavic speaking area]
Heft 1 [Issue 1; 2000], Heft 2 [Issue 2; 2003], Hefte 3-4 [Issues 3-4, 2004], Heft 5 [Issue 5; 2004] (Leipzig:
Sächsische Akademie der Wissenschaften zu Leipzig – Kommission Deutsch-Slawische Namenforschung).
24
Map: Средња Европа за Карловића – Baltičko-Polapski Slaveni [Central Europe at the time of the Caro-
lingians – Balto-Polabian Slavs] – Petar Mardešić / Zvonimir Dugački / Nada Klaić: „Historijski atlas“
[Historical Atlas] (Zagreb: Učila, 1954, p. 8).
25
»Regio Surbi« – Andreas Bensch: Broschüre ,,SERBJA/SERBY: Die Sorben in Deutschland“ [Brochure
„SERBJA/SERBY: The Sorbs in Germany“] (Bautzen: Stiftung für das sorbische Volk, 2009, p. 5).
26
Serbian (Cyrillic script): Хлодовиг. Historians assume that this Frankish ruler was the founder of the Mer-
ovingian dynasty. Histroy remembers him as »Clovis I«, but that represents an incorrect transcription of his
original name. I emphasize this because it is a Germanic name which is probably derived from two archaic
German words, »hlod« [fame] and »wig« [combat], i.e. informally - »famous warrior«. That was the base for
names like Chlodwig / Ludwig (German given name), Lodewijk / Lodewijch (Dutch given name), Louis
(French given name), Luis (Spanish given name), Luigi (Italian given name) and Lewis (English given name).
King Hlodowig was the son of Childeric I (c. 437 - 481), a Merovingian King of the Salian Franks (reigned:
458-481), and Basina (c. 438 - 477), a Thuringian princess.
27
This feud was later known as – Austrasia.
28
Serbian (Cyrillic script): Тирингија; German: Thüringen. The original kingdom eventually becomes Frank-
ish [Merovingian] Duchy of Thuringia (in the period of 631/2-719), Frankish [Carolingian] Duchy of Thur-
ingia (in the period of 849-908), Margravate of Thuringia (in the period of 1000-1090) and Landgravate of
Thuringia (in the period of 1111-1572).
192
son Theudebert I (c. 503 - 547/8), Frankish King of Austrasia (reigned: 533/4 - 547/8),
because there was Serbs in that period, in eastern part of Thuringia (they were the first
Serbs baptised by German Catholic priests29).
President of the Royal Historical Society30 (in the period of 1976-1980) J. M. Wallace-
Hadrill31 (1916-1985) is probably right saying that Austrasia, for Merovingians, was a
Frankish territory used as a barrier against Slavs (or, to be precise, against Serbs).32
Great conflict between Merovingians (who tried to expand their kingdoms in all direc-
tions) and Serbs, emerged during the reign of Samo (5?? - c. 658) King of the Slavs
(reigned: 623 - c. 658).33
Czech historian and linguist Frantisek Martin Pelcl (1734-1801), speaking about ethnic-
ity of King Samo, points out: »Samo was a Slav from the land of the Serbs34, i.e. from
the modern city of Meissen35. That Serb gave an (good) advice to nearby Czechs36 how
to defeat stronger enemy.«37.
At the other hand, German historian Count Francis Henry Hieronymus Valentin of Lüt-
zow38 (1849-1916), who was a member of the Royal Bohemian Society of Sciences39,
and of the Bohemian Academy of Sciences and Arts40, also mentiones the origin of King
––––––––––––
29
Ian Nicholas Wood: „The Merovingian Kingdoms 450-751“ (London / New York City [NY, USA],
Routledge – Taylor & Francis Group, 2014, p. 311).
30
The Royal Historical Society (abbreviation: RHS) is a learned society of the United Kingdom of Great
Britain and Northern Ireland, which advances scholarly studies of history. The society was founded and
received its royal charter in 1868, and until 1872 it was known as the Historical Society. During the 1897, it
merged with the Camden Society (founded in 1838), and its main office is at University College London.
31
He was a Professor of Medieval history in the University of Manchester and one of the foremost historians
of the early Merovingian period.
32
John Michael Wallace-Hadrill: „Fredegar and the History of France“ (pp. 527-550), Bulletin of the John
Rylands Library, Volume 40, № 2 (Manchester: Manchester University Press, 1958, p. 548).
33
John Michael Wallace-Hadrill [translator]: „The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with its con-
tinuations“, Medieval Classics (Westport [CT, USA]: Greenwood Press Publishers, 1981, pp. 56-58).
34
The Serbs in Germany (German: Sorben; English: Sorbs) or Lusatian Serbs (Lusatian Sorbs).
35
Serbian (Cyrillic script): Мишно / Мајсен; Latin: Misnia / Misna / Misena; German: Meißen.
36
The term Bohemian was originally used, and not the term Czechs (ethnogenesis of Czechs did not began
before the 10th century).
37
»Dieser Samo war ein Slawe, aus dem Lande der Soraben oder aus dem heutigen Meißen. Dieser Sorabe
gab also unfern Czechen guten Rath, wie sie die Feinde mit Bortheil angreifen und schlagen sollten.« –
Frantisek Martin Pelcl: „Geschichte der Böhmen von den ältesten bis auf die neuesten Zeiten.“ [The History
of Bohemia from the Earliest to the Recent Times], Erster Theil [Part I] (Wien / Berlin: Johann Nepomuk
Ferdinand von Schönfeld, 1782, p. 23). Bortheil – an old German word that is no yet in use in its the original
form. Over time it evolved into a new form, which is still used today, and it is – »Vorteil«. Earlier Germans
would say »Bortheil und Nachteil«, and at the present time they say »Vorteil und Nachteil«. Therefore, in this
case Samo taught them how to defeat superior enemy (an enemy that has the advantage).
38
Serbian (Cyrillic script): Гроф Франц Хенрих Хијеронимус Валентин од Лицова; German: Franz Hein-
rich Hieronymus Valentin Graf von Lützow; Czech: Hrabě František Jindřich Jeronýmus Valentýn z
Lützowů.
39
Serbian (Cyrillic script): Краљевско научно друштво Бохемије; Latin: Regia Societas Scientiarum Bo-
hemica; German: Königliche böhmische Gesellschaft der Wissenschaften; Czech: Královská česká společnost
nauk. From this scientific institution (founded in 1784) later derived (1890) the Bohemian Academy of Sci-
ences and Arts (i.e. Czech Academy of Sciences and Arts), and further (1953) the Czechoslovak Academy of
Sciences [Československá akademie věd], i.e. (1992) the Academy of Sciences of the Czech Republic [Akad-
emie věd České republiky].
40
Serbian (Cyrillic script): Чешка академија наука и уметности; Czech: České akademie věd a umění.
The formal name of this scientific institution was „Böhmische Kaiser Franz Josef Akademie der Wissen-
schaften, Literatur und Künste“ [English: Emperor Franz Joseph's Czech Academy for Sciences, Literature,
and Arts; Czech: Česká akademie císaře Františka Josefa pro vědy, slovesnost a umění].
193
Samo: »The old German chronicles tell us that in the year 623 Samo, who probably
belonged to one of the Slavonic tribes that then inhabited Northern Germany, aided the
Bohemians in their struggle against the Avares, and that with his help they succeeded in
freeing their country from alien domination.«41
The origin of this ruler is controversial among historians because he is referred to as a
Frankish merchant (a Frankish citizen), though this does not necessarily represent a
determination of his ethnicity.
I say this simply because Romans, and Franks later, named their subjects by their coun-
try. This is probably the case here, too, because if we analyze the behavior of Samo and
his acceptance by Serbs of Bohemia, or Slavs (as Fredegar refers to them). At that time,
the Bohemians were Serbs42 (their ethnic name was the only one mentioned in that area
for a few next centuries), and not Czech people43, because ethnogenesis of the Czechs44
starts during the 10th century.45
Foreign chroniclers often confused the national name Serbs with the local name of some
of their tribes, or with the territory name that local Serbs inhabited. On that way, some-
times accidentally and sometimes intentionally, they were making great confusion con-
cerning this matter.
We must start with the fact that Franks were Germanic people and that the Serbs had a
hostile attitude toward them.
––––––––––––
41
Franz Lützow: „BOHEMIA: An historical sketch by the Count Lützow“ (London: J. M. Dent and Sons
Limited / New York: E. P. Dutton & Co., 1920, p. 9).
42
»...Sclavi qui vocantur Dalmati et Bohemi atque Sorabici...« [Slavs known as Dalmatians and Bohemians,
are Serbs] – Friedrich Kurze [editor]: „Annales fuldenses sive Annales regni Francorum orientalis“ [The
Annals of Fulda or Annals of Eastern Frankish Kingdom] (Hannoverae: Impensis bibliopolii Hahniani, 1891,
pp. 94-95). »V srbském národě jest země jížto, Charváty jméno je. V té zemi byl Lech, jemužto jméno bylo
Čech.« [In the Serbian people, there is a land, and its name is Croatia, and in that land was a Lech (Pole –
translator's note),whose name was Czech.] – Václav Flajšhans: „KRONIKA TAK ŘEČENÉHO DALIMILA:
Novým jazykem přepsal V. Fllajšhans“ [CHRONICLE OF SO CALLED DALIMIL: Rewritten by V. Flla-
jšhans in modern Czech language], Žeň z literatur [Harvest of literature], Svazek LIII [Volume 53] (Prague:
Jan Laichter, 1920, p. 11). »Leží země v srbském kraji, Charváty ji nazývaji a v ní kdysi vladl Lech který nosil
jméno Čech.« [In Serbian area there is a land, and its name is Croatia, and in that land the ruler was Lech
[Pole – translator's note],whose name was Czech.] – Marie Krčmová: „Kronika tak řečeného Dalimila“
[Chronicle of so called Dalimil] (Praha: Svoboda Publishing House, 1977, p. 12).
43
Serbian (Cyrillic script): Чеси; Czech: Čechové / Češi.
44
Mentioning of the Czechs in this period of the Bohemian history is absolutely frivolous and unprofessional.
It is the same as mentioning of Ukrainians before 1917 in the history of Russia, i.e. so-called Montenegrins
and Macedonians as (ethnically defined nations) before 1945 in the history of Hum Peninsula. It goes without
saying that serious historians must not fall into the trap of contemporary politics or geopolitics, so they must
never defy the personal choices of an individual or a group today to the determination of people in the past
(not even in the same territory). It would be as if I, as a Serb, began to declare myself today as an ethnic
Hungarian, and on that basis started to demand that my ancestors also define as Hungarians, and not the Serbs
(as they used to declare and considere themselves for life). The situation is quite the same with the formation
of synthetic nations from the ethnic corpus of the Serbs and Russians (on the territories occupied by foreign-
ers), i.e. with the deliberate mixing of concepts of state and people, territory and people, citizenship and
people or, for example, religion and people – which I will further explain later in this paper.
45
»According to the commonly accepted theory of ethnonym 'Czech' derives from the earliest period of Slavic
settlement ih the Bohemian basin. It is true that written sources testify to the presence of the term 'Čechs' only
in the late tenth-century legend of St Václav.« – Przemysław Urbańczyk / Nora Berend / Przemysław Piotr
Wiszewski: „Central Europe in the High Middle Ages: Bohemia, Hungary and Poland, c.900-c.1300“,
Cambridge Medieval Textbooks (Cambridge: Cambridge University Press, December 19th, 2013, p. 92).
194
It is not likely that the Serbs would voluntarily accept a foreigner as their ruler (in this
case he would be an enemy, too).
In accordance to that, in the complete history of Lusatian Serbs or Serbs on the south (in
the Hum Peninsula46) there is no record of such example. This is acceptable for Span-
iards, Croats, Hungarians, Romanians, Bulgarians, Greeks, or Danes, but absolutely
never by the people who declare themselves as Serbs.
I emphasize one more time that in todays Bohemia (and also in that one which was a
part of Great Moravia47) there are no Bohemians (at least not as an ethnic group or
nation), but only Serbs (Serbian tribe Milceni48 is dominant in that region), as sole in-
habitants of that area (good examples for this are Serbian princesses Saint Ludmila49
and Drahomira of Stodor50).
The policy »Divide and rule«51 (or Divide and conquer), can also be seen through the
Frankish or Anglo-Saxon mixing of tribal names or the names of particular areas with
the name of the native people, which was also characteristic behavior of Romans and
Greeks before them (in some other cases).
––––––––––––
46
Petar B. Bogunović [Петар Б. Богуновић]: „DYNASTIА NEMAGNICH ET GENUS FAMILIА
BOGUNOUICH: Per vestigium documentorum archivi Ragusini“ [THE NEMANJIĆ DYNASTY AND ORI-
GIN OF THE BOGUNOVIĆ FAMILY: Tracing the documents of Dubrovnik Archive], Časopis „Viteška
kultura“ [Journal „Chivalrous culture“], Broj 7 [№: 7] (Beograd: Veliki priorat Vitezova Templara Srbije,
2018, p. 62).
47
Serbian (Cyrillic script): Велика Моравска. Latin: Regnum Marahensium / Regnum Marauorum; Greek:
Μεγάλη Μοραβία; Old Slavonic: Моравьска область; Czech: Velká Morava; also Regnum Sclavorum
(realm of Slavs) or alternate Regnum Rastizi (realm of Rastislav) and Regnum Zuentibaldi (realm of Sväto-
pluk). It was formed in 833 by unification of Principality of Moravia and Principality of Nitra, and later (from
the year of 894) Principality of Lower Pannonia / Balaton Principality. Owing to their invasions (862, 881
and 892), Hungarians weakened Great Moravia State (original formal name is unknown), which was torn by
internal conflicts. They destroyed it »de facto« (read: took to pieces), during the military campaigns from 894
till 902.
48
Serbian (Cyrillic script): Милчани; Upper Sorbian: Milčenjo; Lower Sorbian: Milcany; Latin: Milsca;
Czech: Milčané; Polish: Milczanie; German: Milzener.
49
Serbian (Cyrillic script): Људмила. Saint Ludmila (c. 860 - 921) was the daughter of Serbian Knyaz Slavi-
bor (c. 827 - after 860) who ruled the city of Pšov (today Mělník in central Bohemia) and its environment in
Bohemia. Slavibor was the ruler of Serbian tribe Milceni. Princess Ludmila was married to Bořivoj I of
Bohemia (c. 852 - c. 889), Duke of Bohemia (reigned: 867-889) and progenitor of the Přemyslid dynasty,
who was the first Christian Voivode of Bohemia. The couple was converted to Christianity around 871,
probably through the efforts of Saints Cyril and Methodius. The Bohemian Voivodeship [Ducatus Bohemiæ]
was at these times subordinated to Great Moravia (833 - c. 906/907). Saint Ludmila was the first Slavic saint,
canonized by still the one universal Christian Church then existed (before »the Great Schism« of 1054). She
was the mother of Spytihnev I (c. 875 - 915), Voivode of Bohemia (reigned: 894/895 - 915) and Vratislaus I
(c. 888 - 921), Voivode of Bohemia (reigned: 915-921). Also, she was the grandmother of Wenceslaus I (c.
907 - 935), aka „Saint Wenceslaus“, Voivode of Bohemia (reigned: 921-935), Boleslaus I the Cruel (c. 915 -
967/972), Voivode of Bohemia (reigned: 935 - 967/972) and Strezislava (9??-987). The mortal remains of the
Saint Ludmila of Bohemia were buried in the St. George's Basilica [Bazilika Sv. Jiří] (it is a part of Hradčany
royal complex, widely known as the Prague Castle). »Blahoslavená Ludmila byla ze země srbské, knížete
srbského dcera.« [Blessed Ludmila was from the Serbian Land, the daughter of a Serbian knyaz.] – Oldřich
Králík [editor]: „Nejstarší legendy přemyslovských Čech“ [Most Ancient Legends of Přemyslid Bohemia]
(Praha: Vyšehrad, 1969, p. 267).
50
Serbian (Cyrillic script): Драгомира од Стодорана / Драгомира од Хавељана / Драгомира од Хавела:
Czech: Drahomíra ze Stodor. Hevellian Princess Drahomira (c. 877/890 - after 934/936) from Brandenburg
was Voivodess [Duchess] consort of Bohemia from 915 to 921. She also acted as regent of the Bohemian
Voivodeship [Duchy of Bohemia] from 921 to 924 during the minority of her son Wenceslaus. Princess
Drahomira was the wife of Vratislaus I (Ludmila’s younger son). She arranged (921) the Ludmila’s murder
(Ludmila was strangled).
51
Serbian (Cyrillic script): завади па владај (or завади па освоји); Latin: Divide et impera.
195
Considering the tendency of the Frankish rulers to conquer the surrounding territories,
the formal occasion for the attack of the Merovingians on the Serbs should be taken into
detailed consideration.
Information about this event is provided by a Frankish source (Historia Francorum;
Chronicarum quae dicuntur Fredegarii Scholastici libri IV52), which is certainly one-
sided but let`s say that Fredegar`s quote is true although it speaks about the »evil« Slavs
and the »honest« Franks (as victims of criminal acts commited by Slavs).53
Merovingians had conflicts with Serbs prior to 631, because they have subdued Serbian
Voivode Dervan (c. 590 - 636), before this year54, for whom Fredegar says that he is
»Voivode of the people of the Serbs, from the nation of the Slavs«55.
After this »incident« with Frankish merchants in Bohemia, in 631, Merovingian army
attacked the Кing Samo`s Serbs from three directions but with catastrophic results, be-
cause Dagobert56 (c. 603 - 639), Кing of the Franks (reigned: 629-639) was utterly de-
feated during the Battle of Wogastisburg57 (the exact location of the city is unknown, it
was probably somewhere inbetween todays central Austria and Bratslava in
Slovakia58).59
––––––––––––
52
Serbian (Cyrillic script): Четири књиге хронике такозваног Фредегара Схоластика.
53
»In this year, the Slavs called Wends killed Frankish merchants in Samo's kingdom, along with a host of
others, and despoiled them of their property. This was the beginning of a quarrel between Dagobert and
Samo, king of the Slavs.« – Alexander Callander Murray: „FROM ROMAN TO MEROVINGIAN GAUL: А
reader“ (Peterborough [Ont., Canada]: Broadview Press, 2000, p. 478). I would not speak more about the
cause of war with the Serbs, but, for certainly, it is not the one mentioned by Fredegar. It would be the same
as accepting as a truth a formal cause for German attack on Poland (September 1st, 1941) by historians of the
21st century. Namely, Germans made up that incident, directed by them, and they blamed the very same
country that they wanted to attack for it. This incident is known as »Gleiwitz incident« (Germans call it:
»Überfall auf den Sender Gleiwitz«). This staged attack (performed on August 31st, 1939) on radio-station
„Sender Gleiwitz“ in Gleiwitz (today Gliwice, Poland), was executed by a group of German officers of the
»Security Service of the Reichsführer-SS« [Sicherheitsdienst des Reichsführers-SS], under the command of
SS-Sturmbannführer [assault unit leader; a military rank equal to Major] Alfred Helmut Naujocks (1911-
1966). The operation was planned by SS-Gruppenführer Reinhard Tristan Eugen Heydrich (1904-1942), who
was the chief of the Reich Main Security Office (including the Gestapo, Kripo, and SD). This fake incident
served as an excuse for the attack of Nazy Germany on Poland, and that started the Second World War
(1939-1945).
54
Dervan’s Serbs certainly did not voluntarily subdue to the Franks. It is clear that it was the consequence of
some earlier military conflict.
55
»...deruanos dux gente surbi[or]u[m] qui ex genere sclauinorum...« – Fredegarius Scholasticus [Fredegar
„Schoolmen“]: „Fredegarii Chronicarum Liber Quartus cum Continuationibus“ [The Fourth Book of the
Chronicle of Fredegar with Its Continuations], i.e. Liber X [Chapter 10] (Fol. 110v-134v), as a chapter in a
transcript of the book written by Gregorius Turonensis [Gregory of Tours]: „Historiæ Francorum“ [History
of the Franks], Type of book: Manuscript, Universitätsbibliothek Heidelberg [Heidelberg University Li-
brary], Inventar-Nummer [Inventory number]: Cod. Pal. lat. 864 (Lorsch: Laureshamense Monasterium /
Reichsabtei Lorsch, c. 800, Fol. 125r). »...Deruanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclauinorum...« –
John Michael Wallace-Hadrill: „Fredegarii Chronicorum Liber Quartus cum Continuationibus“ [The fourth
book of the Chronicle of Fredegar with its continuations] (London: Thomas Nelson and Sons, 1960, p. 57).
»Dervanus dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum...« – Erwin Koschmieder: „Die Welt der Slav-
en“ [The World of the Slavs] (Köln: Böhlau Verlag, 1990, p. 202).
56
Serbian (Cyrillic script): Дагоберт; Latin: Dagobertus. He was also the King of Austrasia (reigned: 623-
634). King Dagobert died (in 639) and he was buried in Basilica of Saint-Denis, so he was the first Frankish
king, who was buried in this church located in the northern suburb of modern Paris (France).
57
Latin: Castrum Vogastisburg.
58
Petr Charvát: „The Emergence of the Bohemian State“ (Leiden / Boston [МА, USA]: Brill Publishers,
2010, p. 39).
196
The Frankish army was consiste of Alamanni, Lombards, and Austrasian Franks60.61 The
latest made the bulk of Frankish forces and they were annihilated by Samo’s army in this
three-day long battle.
After this Frankish defeat, Voivode62 (Duke) Dervan probably joined King Samo.63
Samo’s army took the advantage of this victory and marched into Thuringia and other
eastern regions of Merovingian Kingdom.
These Serb raids on Frankish teritorries probably stopped after small defeat that Frank-
ish nobleman Radulf64 (5?? - after 642)65 commited on Dervan’s Serbs in 635 or 636, in
Thuringia.
Duke Radulf66, will become the King of Thuringia67 later, after he managed to defeat (in
642) Merovingian expedition forces sent against him by Sigebert III68 (c. 630-656), King
of Austrasia (reigned: 633-656).69
Carolingians
Charles the Great70 (742-814), King of the Franks71 [rex Francorum] (reigned:
768-814), King of the Lombards72 [rex Langobardorum] (reigned: 774-781) and Em-
––––––––––––
59
»The formation of this great Slavonic State excited the jealousy of Dagobert, king of the Franks, and he
invaded the lands of Samo in several directions. His main army was, however, defeated in a great battle
fought at Wogastisburg...« – F. Lützow: „BOHEMIA: An ...“, 1920, p. 9.
60
Serbian (Cyrillic script): Франци / Фруги / Фрузи; Latin: Franci / gens Francorum.
61
Alamanni and Lombards had some successes at the start and took some regions before they encircled the
main force of Samo’s army at Wogastisburg.
62
Voivode, Voievod, Vojvoda or Wojewoda is a Slavic term for a military commander (»war-leader« or
»warlord«, i.e. the highest military rank) in Central, Eastern and Southern Europe. The titles »voivode«
(male) and »voivodess« (female) were, sometimes, equal to the royal titles, but in the West they are reffered
as »duke« (male) and »duchess« (female).
63
»…c. 631 AD that the Merovingian king Dagobert I. (629–639) was defeated by the “Slav” king Samo near
the Wogastisburg, and that soon after the Sorb dux Dervan broke with the Frankish king...« – Sebastian
Brather: „The beginnings of Slavic settlement east of the river Elbe“ (pp. 314-329), Journal „Antiquity“,
Volume 78, Issue 300 (York: York Publishing Services Ltd., June 2004, p. 314).
64
Serbian (Cyrillic script): Радулф. According to the Chronicle of Fredegar (written in 642), he was a son of
one Chamar.
65
The Serbs were led by Voivode Dervan, who fought against Franks in Thuringia (in the period of 631-634),
but his raids in the eastern Merovingian regions were stopped a few years later (probably in 636) by the
Frankish nobleman Radulf (Duke of Thuringia).
66
Soon after the Battle of Wogastisburg, the Frankish king gave him the title of the Duke of Thuringia (dux
Thoringiæ). The king did it in 632 or 633 (certainly before 634).
67
The former Thuringian kingdom (400-531), that was conquered by Francia in 531.
68
He was the eldest son of Dagobert I, King of the Franks.
69
Timothy Reuter: „Germany in the Early Middle Ages 800-1056“ (1st edition), Series: Longman History of
Germany (London/New York: Routledge, 1991, p. 55).
70
Serbian (Cyrillic script): Карло - „Велики“; Latin: Karolus Magnus / Carolus Magnus (anglicized as
Charlemagne); Greek: Κάρολος ο Μέγας / Καρλομάγνος.
71
Serbian (Cyrillic script): краљ Франака. On the territory of former Yugoslavia, Franks (Carolingians)
held the areas of the modern Republic of Slovenia, ethnic Croatia (territory of today's northwestern Dalma-
tia), Zagorje (Serbian: Загорје, the name for the »land behind the hills«, the inhabitants of this territory were
later forced to become Croats and after that the unhistorical term – Croatian Zagorje, came in use), as well
as Slavonia (with the part of Syrmia), hence the Serbian name for Fruška Gora (Cyrillic: Фрушка Гора;
German: Frankenwald). The mountain's name originates in the old Serbian ethnonym »Fruzi« (Cyrillic:
Фрузи) of which singular form is »Frug« (Cyrillic: Фруг); and its adjective is Fruški, which was used for
naming the Frankish people (i.e. Franks). The name »Fruška Gora« (Frankish mountain) represents a his-
197
peror of the Romans73 [imperator Romanorum] (reigned: 800-814), often had clashes74
with Serbs on the eastern borders of his country (Charles combined different types of
pressure to achieve his goals)75.
One of the famous military conflicts was with the tribes of the Polabian Serbs, which
were led by Dragovit76 (7?? - after 789), Knyaz of the Lutici77 (c. 740 - after 789).
Lutici and Franks had a long history of military conflicts.78
Frankish army, with its allies (Frisian, Saxon, Obodrite79, etc.), crossed the Elbe river
(789) and attacked Knyaz Dragovit80 and the alliance of Serbian tribes.81
––––––––––––
torical reminder (kept in the mind of the Serbs) in the form of toponym that refers to Frankish military cam-
paign (in the 9th century) which led to a brief formation of Frankish southeastern border on this Serbian
mountain.
72
Serbian (Cyrillic script): Лангобарди / Ломбарди; Latin: Langobardi; Greek: Λογγοβάρδοι / Λομβαρδοί.
Frankish King Charles I, conquered (774) Kingdom of the Lombards [Regnum Langobardorum] (568-774).
73
Serbian (Cyrillic script): цар Романа; Latin: imperator Romanorum. »Charles had called himself 'Imper-
ator Caesar Carolus rex Francorum invictissimus;' and again, 'Carolus serenissimus Augustus, Pius, Felix,
Romanorum gubernans Imperium, qui et per misericordiam Dei rex Francorum atque Langobardorum.« –
James Bryce: „The Holy Roman Empire“ (London: Macmillan and Co., 1871, p. 129). Name of this country
will be changed through the next centuries: Empire of the Romans and Franks [Romanorum sive Francorum
imperium; sometimes with Romanum (Roman) replacing Romanorum (of the Romans) and atque (and) re-
placing sive (or)] (800-888), Roman Empire [Imperium Romanum] (962-1157), Holy Empire [Imperium
Sacrum] (1157-1254), Holy Roman Empire [Imperium Romanum Sacrum] [1254-1512] and Holy Roman
Empire of the German Nation [Imperium Romanum Sacrum Nationis Germanicæ] (1512-1806). The standard
designation of the Holy Roman Emperor was »August Emperor of the Romans« (Romanorum Imperator
Augustus).
74
This Frankish ruler led a lot of military campaigns during his boisterous life, and those were: Saxon Cam-
paign (771-804), First Lombardy Campaign (773-774), Second Lombardy Campaign (776), First Iberian
Campaign (777-778), Second Iberian Campaign (779-812), Third Lombardy Campaign (780), Breton Cam-
paign (786), First Beneventian Campaign (787), Bavarian Campaign (787-788), Campaign against the the
Avars, i.e. Avar Khaganate (791-796), Second Beneventian Campaign (792-?), Campaign against the Serbian
tribes from the lower Elbe (798), Pannonian Campaign (799-803), Eastern Roman Campaign (801-810),
Bohemian Campaign (805-806) and Danish Campaign (808-810).
75
Jennifer R. Davis: „Charlemagne's Practice of Empire“ (Cambridge: Cambridge University Press, 2015,
pp. 433-434).
76
Serbian (Cyrillic script): Драговит / Драговић; Latin: Drogoviz.
77
Serbian (Cyrillic script): Љутићи / Вилци; Latin: Luiticii / Lutici / Lutitii / Lutizi / Welatabi / Wilzi; Ger-
man: Luitizen / Lutitzen / Lutizen / Wieleten / Wilciken / Wilkinen / Wilsen / Wilzen; English: Lutici / Veleti /
Wiltzes / Wilzi / Wilzians; Polish: Lucice / Lutycy / Wieleci / Wieletowie / Wilcy. The Lutici were a federation
of Serbian Polabian tribes, who lived in what is now northeastern Germany. Four tribes made up the core of
the federation: the Redarians, Circipanians, Kessinians and Dolenzians. Among all Slavic nations, only the
Serbian people kept memory of (for more than a thousand years) the same meaning of these, seemingly,
different names. These names refer to the same alliance of Polabian Serb tribes, which is known as –
»Љутићи« (Ljutići [English: Lutici]), »Вилци« (Vilci [English: Wilci / Wilzi / Wilzians / Wiltzes]) or
»Велети« (Veleti [English: Veleti]). In Serbian language »Ljutici« (a Serbian tribal name that originates
from the adjective »angry«) meaning »angry people«, and the meaning of the word »Vilci« is completely
same. So, it is not a coincidence that the Southern Serbs in the Hum Peninsula (in the Dinaric region) has a
saying: »Што вилениш? «, i.e. »Што се љутиш?« [Why are you angry?], or »Што си повиленио?«, i.e.
»Што си се наљутио?« [Why did you get angry?]. This is a classic example of two terms with completely
identical meaning, because in Serbian language there is no difference between »виленити« [vileniti] and
»љутити« [ljutiti].
78
Einhard [author] / Evelyn Scherabon Firchow [translator] / Edwin Hermann Zeydel [translator]: „Vita
Karoli Magni / The Life of Charlemagne“ (Coral Gables [FL, USA]: University of Michigan Press, 1972, pp.
60-61).
79
Serbian (Cyrillic script): Бодрићи / Ободрити; Latin: Abodriti / Obotriti; German: Abodriten / Abotriten /
Bodrizen Obodriten / Obotriten; English: Abodrites / Obodrites / Obotrites; Polish: Obodryci / Obodrzycy /
198
The decisive battle of this war took place near the capital city of Lutici tribe, which was
known as »civitas Dragowiti«82 [City of Dragovit] by Frankish sources.
Its location is unknown, but historians think that it was in the lands of Circipania83
(Germans called this region by that name and they called its inhabitants - Circipanes84)
or, to be more precise – it could be one of the three main fortreses in that area (Teterow,
Malchin, and Demmin). Most probably it was the fortified city of Demmin85
[53°54′18″N 13°02′38″E], because of its location and because it was the capital city of
Pomeranian voivodes [Pomeranian dukes] later, and there are small chances that it was
the city of Branibor86 [52°24′54″N 12°34′00,12″E].
After the siege, Dragovit was defeated and forced to pay a tribute and accept presence of
Christian missionaries in his lands.
The Serbs did not accept a vassal relationship for long and they often refused to pay a
tribute, and even waged wars against the Frankish Kingdom and, after the year 800,
against the newly formed Frankish Empire.
Because of that, the Serbian limes87 [limes Sorabicus88; i.e. Serban frontier, later
Sorbian March89] were formed between the years of 805 and 808, during the reign of
Charles the Great.90 The parts of this military border were »limes Saxoniæ«91, on its
northern end, and »limes Avaricus«92 on its southern end.
––––––––––––
Obodrzyce. Obodrites, were a confederation of medieval Serbian tribes (as a part of ethnic corps of the Po-
labian Serbs) within the territory of modern Mecklenburg and Holstein in northern Germany.
80
It is interesting fact that some sources refer to him as the »King of the Wiltzes« [Latin: rex Wiltorum].
81
Bernhard Walter Scholz / Barbara Rogers-Gardner: „CAROLINGIAN CHRONICLES: Royal Frankish
annals and Nithard's Histories“ (Ann Arbor [MI, USA]: University of Michigan Press, 1970, p. 68).
82
Matthias Hardt: „Hesse, Elbe Saale and the Frontiers of the Carolingian Empire“ (pp. 217-232), THE
TRANSFORMATION OF FRONTIERS: From Antiquty to the Carolingians, Volume 10 (Leiden / Boston /
Köln: Koninklijke Brill NV, 2001, p. 224).
83
In 936, the Circipania was incorporated into the Billung March of the Roman Empire.
84
Serbian (Cyrillic script): Цирципани; German: Circipanen / Zirzipanen; English: Circipani / Circipanians;
Polish: Czrezpienianie / Czrezpieczanie / Czerezpieczanie / Czerespienianie. The Circipanes were a tribe of
the Polabian Serbs, who was living in the area surrounded by the upper Recknitz, Trebel and Peene rivers, the
western border ran east of Güstrow.
85
A Saxon army unsuccessfully besieged the settlement during the 1147 Wendish Crusade.
86
Serbian (Cyrillic script): Бранибор; Lower Sorbian: Bramborska; Upper Sorbian: Braniborsko / Braniboŕ
pśi Habołu; German: Brenna / Brennabor Brennaburg / Brendanburg / Brandenburg / Brandenburg an der
Havel; Polish: Branibór.
87
This defense line of Franks and Saxons, was made as a barrier toward Obodrites (a confederation of medie-
val Serbian tribes).
88
»Historically, we know that the Slavs were finally checked by Karl the Great, in the ninth century, at the
so-called Limes Sorabicus. This fortified frontier is shown on our map on page 66, bounding the area ruled
in large squares diagonally.« – William Zebina Ripley: „THE RACIAL GEOGRAPHY OF EUROPE: A
Sociological Study“ (pp. 49-68), Journal „Appletons’ Popular Science Monthly“, Volume LII [i.e. Volume
52], Issue 1 / from November 1897 to April 1898 (New York [NY, USA]: D. Appleton and Company, 1898, p.
63). Lubomira Havlíková: „What was the Location of Serbia Mentioned in the Cosmas Chronicle of the
Czechs?“ (pp. 185-191), „Spomenica dr Tibora Živkovića“ [Homage to Dr. Tibor Živković], Зборник
радова [Collection of Works], Број 32 [Volume 32] (Београд: Историјски институт Београд, 2016, p.
190).
89
Serbian (Cyrillic script): Сербска марка; German: Sorbische Mark / Sorbenmark.
90
Paul Honigsheim: „Der limes Sorabicus“ [The Serban Frontier] (pp. 303-322), Zeitschrift des Vereins für
Thüringische Geschichte und Altertumskunde [Journal of the Society of Thuringian History and Antiquities],
Band 24 (1905/6) [Volume 24 (1905/6)] (Jena: Gustav Fischer, 1906, p. 304).
91
Frankish »limes Saxoniæ« [Saxon frontier] (810-1138/9). »...the Avarian mark tier known as 'Limes Sora-
bicus"and 'Limes Saxoniae, continuousline of lavic settlements streaching from the North Sea...« – Iwo Cyp-
rian Pogonowski: „POLAND: A historical atlas“ (New York [NY, USA]: Dorset Press, 1989, p. 255). James
199
The above mentioned Frakish »fortification line«93, was formed as a special defense
line94, i.e. the easthern frontier of the Carolingian Empire (800-888).95 For some time,
this (State) border line was also an ethnic border between the Germanic peoples and the
Serbs.
The boundary line was stretching from the Istria96 Peninsula in the Adriatic Sea97, then
northward across Erlangen98 and valley of the River Saale99 (or Saxon Saale100), up to
Lübeck101 on the Baltic Sea102 (today German seashore). As a consequence, in the sec-
––––––––––––
Westfall Thompson: „New east frontier colonial Germany“ (New York [NY, USA]: Frederick Ungar Pub-
lishing Company, 1962, p. 469). Peter Spring: „Great Walls and Linear Barriers“ (Barnsley: Pen and Sword
Books Ltd., 2015, p. 119). Ole Crumlin-Pedersen et al.: „VIKING-AGE SHIPS AND SHIPBUILDING IN
HEDEBY: Ships & Boats of the North“ (Schleswig: Archäologisches Landesmuseum der Christian-
Albrechts-Universitä, 1997, p. 35).
92
Frankish »limes Avaricus« [or terminus Avaricus = Avar frontier, i.e. Avar March] (796 - c. 830), later
grows into a so-called March of Pannonia [Marcha pannonium] (c. 830 - c. 950) or Eastern March [Marcha
orientalis; i.e. Bavarian frontier], that will be formally divided into March of Austria (976-1156), and Bava-
rian Eastern March (994-1018). It was referred to in some documents as »terminum regni Baioariorum in
oriente« [the end of the Kingdom of the Bavarians in the east]. »The Wendish frontier district is already
called marca Vinedorum by Fredegarius. The east Mark, founded by Charles the Great after the conquest of
the Avars, is called limes Avaricus or terminus Avaricus, and later marca orientalis or Baioariae.« – Alfons
Dopsch: „The Economic and Social Foundations of European Civilization“ (New York [NY, USA]: Harco-
urt, Brace & Company, 1937, p. 147). Pierre Riche: „THE CAROLINGIANS: A Family Who Forged Europe“
(Philadelphia [PA, USA]: University of Pennsylvania Press, 1993, p. 109). André Vauchez / Michael
Lapidge: „Encyclopedia of the Middle Ages: A-J“ (Chicago [IL, USA] / London: Fitzroy Dearborn Publish-
ers, 2000, p. 136). Alfons Dopsch: „The Economic and Social Foundations of European Civilization“ (New
York [NY, USA]: Routledge, 2013, p. 147).
93
Latin: limes (a military district under the command of a dux limitis). »Marca and limes also often mean
much the same. Both describe not only the boundary itself but also the boundary-land, the boundary-district,
boundary- strip, or boundary-edge.« – Ibid., p. 147. »I think, arrive at an understanding of how the original
conception of the Mark (= boundary) was combined with that of the common Mark (= communia,
compascua), and why the two became fused.« – Ibid., p. 147.
94
»Im Falle eines tschechischen Überfalls hat der dritte Teil aller Kämpfer ins Feld zu ziehen, im Falle eines
sorbischen Überfalls aber die gesamte Streitmacht!« [In the case of being attacked by Czechs a third of
fighters is expected to enter into the battle, and in the case of being attacked by the Serbs our entire forces
should fight!] – Hans Brüchner: ,,Die Geschichte der Sorben bis zum Verlust ihrer politischen Selbständig-
keit“ [The history of the Serbs until the loss of their political independence], Heft 1 [Issue 1], Schriftenreihe
über die Sorben [Series on the Serbs] (Bautzen: Regierung der Deutsche Demokratischen Republik Ministe-
rium des Innern / Hauptabteilung Sorbenfragen, 1955, p. 21). In the original order of Charles the Great from
the year 807, Czechs are not mentioned at all, but Bohemians (Bohemian tribes – inhabitants of Bohemia)
which population consisted of Serbian tribes as well. Charles lived prior to the start of ethnogenesis of the
Czech people (in the 10th century). Tone Glavan: „Lužiški Srbi“ [Lusatian Serbs] (Ljubljana: Matica sloven-
ska, 1966, p. 35).
95
Name of map: »Słowiańszczyzna zachodnia i Germania w VI-IX wieku po nar. Chr.« [Slavic West and
Germania from 6th to 9th centuries after Christ] (Map: № 6) – Włodzimierz Andrzej Franciszek Ksawery
Dzwonkowski (1880-1954): „PRAHISTORIA ZIEM POLSKICH: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki
polskiej Kultury i organizacji“ [PREHISTORY OF POLISH LANDS: Ancient Slavs. The Beginnings of Polish
Culture and Organization] (Warszawa: E. Wende i SKA, 1918, the map between pages 88 and 89).
96
Serbian (Cyrillic script): Истра; Latin: Histria; Greek: Ίστρια.
97
Serbian (Cyrillic script): Јадранско море; Latin: Mare Hadriaticum / Mare Adrianum / Mare Hadrianum /
Mare Adriaticum / Mare Superum; Greek: Αδριατική θάλασσα / Αδριατικό πέλαγος / Αδριατικός κόλπος.
98
Serbian (Cyrillic script): Ерланген; Latin: Erlanga; German: Erlangen.
99
Serbian (Cyrillic script): Сала; Latin: Salæ; German: Saale.
100
Serbian (Cyrillic script): Саксонска Сала; German: Sächsische Saale.
101
Serbian (Cyrillic script): Либек; Latin: Lubeca; German: Lübeck.
102
Serbian (Cyrillic script): Балтичко море; Latin: Balticum mare / Suecicum mare / Sarmaticum mare;
German: Ostsee; Polish: Morze Bałtyckie / Bałtyk; Russian: Балтийское море; Danish: Østersøen; Swedish:
Östersjön.
200
ond half of the 9 century, the eastern part of the Duchy of Thuringia103 [Ducatus Thur-
th
ingiæ] (631/2-912), was known as Serbian March104 or, later, as Thuringian March105
[Thuringia cum marchis suis]. The first name was a symbolic one, because it was just a
memory of the times when the Serbian limes was built – during the reign of the Emperor
Charles the Great.
Here is a list of Frankish dukes of Thuringia106, who had the (Carolingian) title of
»Count and Duke of the Serbian frontier«107 [comes et dux Sorabici limitis]108:
- Thachulf109 (before 837 - 873), Duke of Thuringia110 [dux Thuringorum]
(reigned: 849-873);
- Radulf II111 (8?? - before 880), Duke of Thuringia (reigned: 874 - before 880);
- Poppo II112 (8?? - after 906), Duke of Thuringia (reigned: c. 880 - 892);
- Conrad113 (c. 860 - 906), Duke of Thuringia (reigned: 892);
- Burchard114 (8??-908), Duke of Thuringia (reigned: c. 893 - 908);
- Otto I115 (c. 836 - 912), Duke of Thuringia (reigned: 908-912).
––––––––––––
103
Serbian (Cyrillic script): Војводство Тирингија; German: Herzogtum Thüringen.
104
Serbian (Cyrillic script): Сербска марка; German: Sorbische Marc / Sorbische Mark / Sorbenmark (i.e.
Serbishe Marc / Serbishe Mark / Serbenmark); English: Sorb[ian] March (i.e. Serb[ian] March).
105
Serbian (Cyrillic script): Тирингијска марка; German: Mark Thüringens / Thüringer Mark / Thüringische
Mark.
106
These Frankish warlords were military commanders over the counts with lands bordering the Serbs (of
course, only those who were near Thuringia).
107
Serbian (Cyrillic script): гроф и војвода Сербске границе [anglicized as Grave and Voivode of the Ser-
bian frontier]. »Graf und Herzog des Sorbischen Limes« – Wilhelm von Dönniges: „GESCHICHTE DES
DEUTSCHEN KAISERTHUMS IM VIERZEHNTEN JAHRHUNDERT: Von Heinrich VII. bis auf den Tod
Karls IV., 1308 - 1378“ [HISTORY OF THE GERMAN EMPIRE IN THE 14TH CENTURY: From Henry VII
until the death of Charles IV, 1308 - 1378], Zweite Abtheilung [Second Division], Erster Abschnitt [First
Section], Vorlaufender Theil der Darstellung [Leading Part of the Presentation], Das deutsche Staatsrecht
und die deutsche Reichsverfassung [German Constitutional Law and the German Constitution], Erster Theil /
Historische Entwicklung seit Karls des Großen Kaiserkrönung bis auf das zwölfte Jahrhundert [First Part /
Historical Development Since Charlemagne's Coronation to the 12th Century)] (Berlin: Verlag der
Nicolaischen Buchhandlung, 1842, p. 338). Hans-Jürgen Brachmann: „Der Limes Sorabicus – Geschichte
und Wirkung“ [Serbian Frontier – History and Effect] (pp. 117-207), Zeitschrift für Archäologie [Journal of
Archeology], Band 25 / 1991 [Volume 25 / 1991] (Berlin: Deutscher Verlag der Wissenschaften, 1992, p.
186).
108
»comes et dux Sorabici limitis (cum Thuringiis)« [Count and Duke of the Serbian frontier (with Thurin-
gia)] – F. Kurze: „Annales fuldenses sive Annales…“, 1891, p. 95. »dux Sorabici limitis« [Duke of the Serbi-
an frontier] – Ibid., p. 38. »Sorabici limitis« [Serbian frontier] – Ibid., p. 51. Matthias Hardt: „Limes
Sorabicus“ [Serbian Frontier] (pp. 446-448), Reallexikon der germanischen Altertumskunde [Real-Lexicon
of Germanic Antiquities], Band 18 [Volume 18] (Berlin: Walter de Gruyter GmbH & Co. KG, 2001, p. 446).
»In the Merovingian era, important men who performed military functions received the title comes.« –
Bernard Stanley Bachrach: „EARLY CAROLINGIAN WARFARE: Prelude to Empire“ (Philadelphia [PA,
USA]: University of Pennsylvania Press, 2011, p. 214). »The honorable nature of the comes intitulation, in
this context, likely results from the idea of being close to the king, a royal „companion“.« – Ibid., p. 214.
109
Serbian (Cyrillic script): Тахулф Latin: Thacholf / Thachulf / Thaculf / Thakulf. He may have been the son
of Hadulf.
110
Serbian (Cyrillic script): војвода Тирингије; German: Herzog von Thüringen.
111
Serbian (Cyrillic script): Радулф II.
112
Serbian (Cyrillic script): Попо II.
113
Serbian (Cyrillic script): Конрад - „Старији“.
114
Serbian (Cyrillic script): Брухард.
115
Serbian (Cyrillic script): Отон I - „Славни“; Latin: Otto I dux Saxoniæ; German: Otto der Erlauchte.
201
Ottonians
Otto, the Duke of Saxony [dux Saxoniæ] (reigned: 880-912), annexed the Duchy
of Thuringia to the Duchy of Saxony116 [Ducatus Saxoniæ] (804-1296), and formally,
this Duchy was nullified (913) by his son Henry the Fowler117 [Henricus Auceps] (876-
936), Duke of Saxony (reigned: 912-936) and later King of East Francia [rex Francorum
orientalium] (reigned: 919-936). Duke Henry was succeded by his son, Otto the Great118
[Otho Magnus] (912-973), Duke of Saxony119 (reigned: 936-973), King of East Fran-
cia120 (reigned: 936-973) and Emperor of the Romans [imperator Romanorum] (reigned:
962-973), who waged war (939) against the rebel Serbs on the banks of Elbe river, and
from that time, Serbian tribal alliances were military defeated, i.e. from the moment
(941) when he (the second Saxon who ruled on the East Francia throne) managed to
persuade captured Serbian leader121 Tugumir122 (8?? - after 941), Knyaz of the Hevel-
lians123 (before 929 - after 941) to join him [»Among the Serbian tribes, the most famous
were Glomacze124 on the Elbe river, Hevellians on Havel125, and Redarians126 on Prig-
––––––––––––
116
Serbian (Cyrillic script): Саксонско војводство / Војводство Саксонија; Low German: Hartogdom
Sassen, German: Herzogtum Sachsen.
117
Serbian (Cyrillic script): Хенрих I - „Птичар“; Heinrich der Vogler / Heinrich der Finkler.
118
Serbian (Cyrillic script): Отон I - „Велики“.
119
Serbian (Cyrillic script): војвода Саксоније; German: Herzog von Sachsen.
120
Since the 13th century, this famous Saxon ruler will be known as Otto I, King of the Teutons [Otto I Theu-
tonicorum rex, i.e. Otto I, King of the Germans].
121
After he was released from the captivity, this Serbian Knyaz (938) openly started to cooperate with Ger-
mans (mostly with Gero the Great) against his own people.
122
Serbian (Cyrillic script): Тугумир; Latin: Tugumirus; German: Tugumir der Heveller.
123
Serbian (Cyrillic script): Гавељани / Хавељани / Хавели / Стодорани. Latin: Haefeldan (source: Alfre-
dus / Ælfrǣd [Alfred the Great]: Chronica Anglosaxonum [Anglo-Saxon Chronicle]) / Hehfeldi (source:
Geographus Bavarus [Bavarian Geographer]: Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam
Danubii [Description of cities and lands north of the Danube]) / Heveldun (source: unknown author of the
Saxonicae Annales Quedlinburgenses [Annals of Quedlinburg]), Heveldi (source: Adamus Bremensis [Adam
of Bremen]: Gesta Hammaburgensis Ecclesiae Pontificum [Deeds of Bishops of the Hamburg Church]) /
Hevelli (source: Vidukindus Corbeius [Widukind of Corvey]: Res gestae saxonicae sive annalium libri tres
[The Deeds of the Saxons, or Three Books of Annals]) / Hevellun (source: Thietmarus Merseburgensis
[Thietmar of Merseburg]: Chronicon Thietmari [Thietmar's Chronicle]); German: Heveller / Stodorjane;
English: Hevellians / Hevelli / Hevellers / Stodorans; Polish: Hawelanie / Hawolanie / Hobolanie / Hoblanie
/ Oblanie / Stodoranie; Czech:. Havolané / Stodorané. The Hevellians were a tribe of the Polabian Serbs,
who settled around the middle parts of the river Havel in the present-day Havelland region of Brandenburg in
eastern Germany. They called themselves – Stodorans.
124
Serbian (Cyrillic script): Гломачи / Далеминци; Upper Sorbian: Głomačenjo; Latin: Daleminzi / Tala-
minzi (source: Bavarian Geographer), Glomacze (source: Thietmar of Merseburg), German: Daleminzier /
Daleminzen / Glomatsch; English: Glomacze / Golomacze / Dolomici / Dolomicians; Polish: Głomacze /
Gołomacze. The Glomacze were a tribe of the Polabian Serbs, who was living near the middle Elbe valley in
eastern Germany.
125
Serbian (Cyrillic script): Хавел / Хафел; Lower Sorbian / Upper Sorbian: Habola; Latin: Habala / Habola
/ Havila / Labola / Albola; Czech: Havola; Polish: Hawela; German: Havel.
126
Serbian (Cyrillic script): Ретраци / Редарји / Редари; Lower Sorbian / Upper Sorbian: Redarojo; Latin:
Redarii / Redares (source: Widukind of Corvey) / Riedere (source: Otto I), Redarii / Rederii / Riedirii (source:
Thietmar of Merseburg) / Retharii / Retheri / Rederi (source: Adam of Bremen) / Ridari / Rederi / Riaduri
(source: Helmoldus [Helmold of Bosau]: Chronica Slavorum [Chronicle of the Slavs]); Czech: Rataři; Pol-
ish: Redarowie / Ratarowie; German: Redarier / Redaner; English: Redarians / Redarii. The Redarians were
a tribe of the Polabian Serbs, who was living near the Oder estuary in eastern Germany. The original name of
this tribe is unknown but Russian historians and linguists believe that it was – Retari, although there are no
202
127 128
nitz .« ], as well as when thirty Serbian tribal leaders (the župans) were killed (after
the banquet they were called for).
Military-border regions (known as »the marks« or »the marches«) were formed
east of the Frankish Empire on the occupied Serbian territories.
On the far north, there was the Billung March [Billunger Mark] (936-983) and to the
south from it there was much larger Gero's March [Marca Geronis] (937-965).
In 939, using the Serbian chieftains dicord, Saxon warlord Gero the Great129 (c. 900 -
965), started a great military campaign against them and he managed to occupy Serbian
ethnic areas by all means (using non-selective murders, frauds, robberies and briberies).
First (941), he conquered the Hevellians, and then the tribal alliances Lutici and
Obodrites.
In 954, he suppressed the rebellion of Ukrani130 and in 955 the rebelions of Lutici,
Obodrites, Redarians, Dolenzians131, and other tribes.
After the death of Margrave Gero, the vast territory of his kingdom was divided into
several different marches by the Emperor Otto:
- Northern March [Nordmark] (965-983);
- Eastern March [Ostmark] (937-954 / 955-965);
- March of Meissen [Mark Meißen] (965-1221);
- March of Merseburg [Mark Merseburg] (965- 982), later becomes a part of
March of Meissen;
- March of Zeitz [Mark Zeitz] (965-982), later becomes a part of March of Meis-
sen.
Northern March is later divided into two new marches:

- March of Lusatia [Mark Lausitz] (965-1367);
- March of Landsberg [Mark Landsberg] (1261-1347).
––––––––––––
solid evidence for this hypothesis, so it is possible that, as guardians of the shrine of the god Rad[i]gost in the
town of Retra, they had the original name – Retrarji.
127
Serbian (Cyrillic script): Пригниц. German: Prignitz (earlier Priegnitz). The region in the northwest of
modern Brandenburg.
128
»Unter den sorbischen Stämmen zeichneten sich vorzüglich die Dalemingier an der Elbe, die Heveller an
der Havel, die Redarier an der Priegnitz aus.« – Wolfgang Menzel: „Die Geschichte der Deutschen: Das
Mittelalter“ [HISTORY OF THE GERMANS: Middle Ages], Zwehter Band [Part II] (Zürich: Geßnersche
Buchhandlung, 1825, p. 71).
129
Serbian (Cyrillic script): Герон I - „Велики“; German: Gero der Große. Margrave Gero was the son of
Count Thietmar (8??-932). His father was a military tutor [vir disciplinae militaris peritissmus] of Henry the
Fowler while he was the heir and then Duke of the Duchy of Saxony.
130
Serbian (Cyrillic script): Украни; Latin: Ukri / Ukrani / Uchri / Ucrani / Vucrani / Vucri; German: Ukra-
nen / Ukrer / Vukraner; Polish: Wkrzanie. The Ukrians were a tribe of the Polabian Serbs in the March of the
Uecker (terra U[c]kera / Uckermark / Uckerland). In the course of the medieval Ostsiedlung (the German
eastward expansion), the Ukrani were Christianized and Germanized by Saxons, who founded monasteries,
castles, and towns; the Serbian heritage is reflected in the many regional towns whose names end with »-ow«
and »-in«.
131
Serbian (Cyrillic script): Доленчани / Долинци; Latin: Tholenzi / Tollensani; German: Tollensanen /
Tollenser; English: Dolenzians / Tollensians; Polish: Doleczanie / Dolency / Dołężanie / Tolężanie. Dolen-
zians are also known as: Dolenzi / Tholenzi / Tolenci / Tolensa / Tolenze / Tolenzi. The Dolenzians were a
tribe of the Polabian Serbs, who was living the shores of the lower and middle Tollense (Dołęża) river in
eastern Germany.
203
At the end, one more march has derived from the Northern March:
- March of Brandenburg [Mark Brandenburg] (1157-1806).
Let spaak again about the Germanic military campaigns, undertaken by East Francia
King Henry the Fowler, which led to defeat of the Hevellians in 928 and occupation of
their capital Branibor (Brandenburg an der Havel).
After that, the same German ruler has defeated the Serbian tribe Glomacze and occupied
their capital Gana (probably located near present-day Stauchitz) in modern Meissen.
In 948, the towns of Havelberg and Brandenburg became Christian dioceses, and in 968,
the town of Magdeburg became an archdiocese.
East Francia King Otto the Great, defeated (963) Serbian tribe Milcenians132 and gave its
land to Gero.
When the internal discord erupted in the Roman Empire, Serbian tribes in Brüchner
started a great rebellion against the forced baptizing and military actions in that rebellion
were initiated and led by the Serbs from Lutici tribal alliance.
Very quickly (through successful military actions) they managed to banish German
political and religious representatives.
From the Serbian shrine in Retra133, they attacked diocese Havelberg, and on June 29th,
983 they took it. Three days later they also conquered Brandenburg diocese and many
settlements along the river Tanger on the west. In the same time, they annihilated Ger-
mans in the March of Zeitz.
According to chronicler Thietmar of Merseburg (975-1018), Obodrites joined Lutici and
destroyed the Monastery of St. Lawrence134 in Kalbe as well as the diocese in Olden-
burg, and they even attacked Hamburg.
The immediate consequence of this uprising was the almost complete stoppage of fur-
ther Germanic penetration to the east for the next 200 years.
Most of the time, the dioceses of Havelberg and Brandenburg existed only titularly,
while the bishops lived in the imperial court.
Eckard I135 [Ekkehard I] (c. 860 - 1002), Margrave of Meissen (reigned: 985-1002) de-
feated the Serbian tribe Lusatians (around 990) and annexed its land to the Roman Em-
pire.
Ascanians
German Count Otto of Ballenstedt136 [Otto von Ballenstedt] (c. 1070 - 1123),
Duke of Saxony (reigned: 1112) in 1115 occupied Serbian town of Serbište137 (Zerbst).
––––––––––––
132
Serbian (Cyrillic script): Милчани; German: Milzener; English: Milceni / Milcenians / Milzeni, Polish:
Milczanie; Czech: Milčané.The Milcenians were a tribe of the Polabian Serbs, who was living in the present-
day Thuringia, Bohemia and Upper Lusatia region (Germany [Saxony and Brandenburg] and Poland [Lower
Silesia and Lubusz]).
133
Serbian (Cyrillic script): Ретра; Latin: Rethra. The name of this settlement is referring to the god Rade-
gast (Radagoszcz / Radegost / Radigast / Redigast / Radgosc), and the main shrine in that area was dedicated
to him. Oscar Schwebel: „Geschichte der Stadt Berlin“ [History of the City of Berlin], Band I [Volume 1]
(Berlin: Brachvogel & Ranft, 1888, p. 33).
134
Serbian (Cyrillic script): Манастир „Светог Лаврентија“; Latin: Monasterium sancti Laurentii; Ger-
man: Kloster des Heiligen Laurentius.
135
Serbian (Cyrillic script): Екeхард I.
136
Serbian (Cyrillic script): Отон од Баленштета. Francis Joseph Tschan [translator]: „The Chronicle of
the Slavs by Helmold Priest of Bosau“ (New York [NY, USA]: Columbia University Press, 1935, p. 123).
204
His son, Albert of Ballenstadt, known as Albert the Bear138 [Albrecht der Bär] (1100-
1170), who held the title Count of Anhalt (reigned: 1123-1170), Duke of Saxony
(reigned: 1138-1142) and Margrave of Brandenburg (reigned: 1157-1170), managed to
defeat disunited Serbian tribes and establish a fortress Spandau139 on the basis of two
former Serbian forts.
Namely, after the death of the last Hevellian Knyaz Pribislav-Henry140 (1075-1150), his
lands were taken by Sprevanian141 Voivode Jaxa of Köpenick142 [Jaxa de Copnic] (c.
1125 - c. 1176).
This happened between 1150 and 1153, when Jaxa, as a ruler of Voivodeship of Kopan-
ica143 [Duchy of Kopanica] to claim the lands of neighboring tribe Hevellians, to stop the
further German conquering of Serbian lands. Unfortunately, this land was also claimed
by abovementioned Saxon Duke Albert I, which meant that there will be new conflicts
between local Serbs and this famous Saxon nobleman.
Serbs were defeated and Branibor, the capital of Hevellians (and suroundings of present-
day Berlin), was occupied by Albert’s German forces, who defeated (1157) Voivode
Jaxa (there is still a public dilemma whether this Serbian voivode was a pagan144 or was
he forced to »sit on the fence«).145
––––––––––––
137
»The German city of Zerbst (Serbište in Slavic)…« – Mark Cummings [editor]: „THE ENCYCLOPEDIA
AMERICANA: International Edition“ (Danbury [CT, USA]: Grolier Incorporated, 1993, p. 571). »Territo-
rium Zerbiste« – Reinhold Specht: „Geschichte der Stadt Zerbst“ [History of the City of Zerbst], Band 1
[Volume 1] (Zerbst: Verlagsbuchhandlung Friedrich Gast Zerbst / Anhaltische Verlagsgesellschaft mbH,
1998, p. 20). »das Zerbst ein slawisches Wort (sirbiste)« – Ibid., p. 20. »Sorbenort« – Ibid., p. 20. »Serben
(Sorben)« – Ibid., p. 20. »Die alte slawische Zerbster Burg« – Ibid., p. 21.
138
Serbian (Cyrillic script): Албрехт од Баленштета / Албрехт - „Медвед“.
139
»Spandau, district of Berlin, Germany, on the Havel River at the mouth of the Spree, Originally the site of
a Sorbian (Wendish) fortress, Spandau became German c. 1230 and was granted civic rights in 1232.« –
Encyclopædia Britannica, Inc.: „The New Encyclopædia Britannica: Micropædia“, Volume 11, Edition 15
(London: Encyclopædia Britannica, Inc., 1991, p. 67).
140
Serbian (Cyrillic script): Прибислав-Хенрих; Latin: Pribislaus Henricus; German: Pribislaw-Heinrich.
Pribislav was a Serbian Knyaz from the Hevellian tribe, who was baptized in 1137. He was baptized by the
German Catholic priests and he was given Germanic name – Heinrich.
141
Serbian (Cyrillic script): Спревљани / Спревани; German: Sprewanen; English: Sprevanians / Sprevane /
Sprevani; Polish: Sprewianie. The Sprevanians were a tribe of the Polabian Serbs who lived around the river
Spree, where Berlin is now, in the Brandenburg area of eastern Germany.
142
Serbian (Cyrillic script): Јакша од Копника / Јакша од Копеника / Јакша од Кепеника / Јакша од
Кепника. Köpenick (or Cöpenick; earlier Kopnik and Copanic) is a historic (Prussian) town and locality
(Ortsteil) that is situated at the confluence of the rivers Dahme and Spree in the south-east of the German
capital city of Berlin. It is interesting that during the Middle Ages we find a settlement in the area of Shkodër
[Cyrillic: Скадар] (in today's Republic of Albania) that is called Kopenik [Cyrillic: Копеник]. »Jaxa duci
Sorabiae« [Jaxa, Voivode of Serbia] – Herbert Ludat: „LEGENDEN UM JAXA VON KÖPENICK: Deutsche
und slawische Fürsten im Kampf um Brandenburg in der Mitte des 12. Jahrhunderts“ [LEGENDS ABOUT
JAXA OF KÖPENICK: German and Slavic princes, who wage war over Brandenburg during the mid-12th
century], Band 2 [Volume 2] (Leipzig: Verlag von Solomon Hirzel, 1936, p. 13). »Fürst der Sorben« [Knyaz
of the Serbs] – Ibid., p. 13. »Jaxa Sorabia« [Jaxa of Serbia] – Ibid., p. 34. »wendische Burg Köpenick« –
Imanuel Geiss: „Geschichte griffbereit“ [History at Your Fingertips], Band 3 (Schauplätze) [Volume 3 (Lo-
cations)] (Reinbek: Rowohlt Taschenbuch Verlag GmbH, 1987, p. 251). Köpenick (or Copanic / Cöpenick)
[52°26′45″N 13°34′38″E] is a historic town and locality (Ortsteil) that is situated at the confluence of the
rivers Dahme and Spree in the south-east of the German capital city of Berlin.
143
The Voivodeship of Kopanica was a Serbian principality in Central Europe in present-day central and
eastern Brandenburg. Its capital was Kopnik (German: Köpenick; today part of Berlin).
144
Johannes Schultze: „Der Wendenkreuzzug 1147 und die Adelsherrschaften in Prignitz und Rhingebiet“
[The Wendish Crusade of 1147 and the nobility in Prignitz and Rhingebiet] (pp. 95-124), Jahrbuch für die
Geschichte Mittel- und Ostdeutschlands [Yearbook for the History of Central and Eastern Germany], Nr. 2
205
In that region Germans formed (1157) Margraviate of Brandenburg [Marchia Branden-
burgensis] and gave it to Ascanian146 Prince Albert, and those few German settlements
east of the river Elbe (often razed by Serbs during their fight for freedom) were rebuilt.
The similar scenario repeated when Germans, informally took the lands north of Meck-
lenburg, after a few years of fighting against Niklot147 (c. 1105 - 1160), Knyaz of the
Obodrites (reigned: 1129-1160), they forced his son Pribislav148 (reigned: 1160-1178),
to become a vassal (1167) of Henry the Lion149 [Henricus qui Leo] (1129-1195), Duke
of Saxony (reigned: 1142-1180).
I think that I will stop here, because there is enough evidince made to prove the continu-
ity of anti-Serbian actions made in the Middle Ages by the Germanic peoples.
Contemporary history
In modern days, anti-Serbian activities of the Germanic nations became visible

before and during the Congress of Berlin150 (from June 13th to July 13th 1878), and the
»product« of that was the Austro-Serbian Secret Convention151 (June 28th, 1881 and
February 8th, 1889). Following that, came a long-planned Austro-Hungarian annexation
of Bosnia-Herzegovina (October 5th, 1908), and the culmination was Austro-Hungarian
Ultimatum to Serbia (July 23rd, 1914), i.e. invasion of the Kingdom of Serbia conducted
––––––––––––
[№ 2] (Berlin: Max Niemeyer Verlag, 1953, p. 124).The author speaks about conclusions made by German
numismatist Richard Gaettens (1886-1965).
145
Lutz Partenheimer: „Albrecht der Bär, Jaxa von Köpenick und der Kampf um die Brandenburg in der
Mitte des 12. Jahrhunderts“ [Albert the Bear, Jaxa of Köpenick and the Battle of the Brandenburg in the
Middle of the 12th Century] (pp.151-193), Forschungen zur Brandenburgischen und Preußischen Geschichte
[Research on Brandenburgian and Prussian History], Neue Folge [New Sequel], Band 4 [Volume 4] (Berlin:
Wolfgang Neugebauer und Frank-Lothar Kroll – Preußische Historische Kommission / Staatsarchivs
Preuûischer Kulturbesitz, 1994, p. 153).
146
The House of Ascania (German: Askanier) is a dynasty of German rulers. It is also known as the House of
Anhalt, which refers to its longest-held possession, Anhalt.
147
Serbian (Cyrillic script): Никлот. Niklot (anglicized as Nyklot) was a pagan Voivode (reigned: 1129-
1160) from the Serbian tribe Obodrite and an ancestor of the House of Mecklenburg.
148
Serbian (Cyrillic script): Прибислав; Latin: Pribislaus; German: Pribislaw.
149
Serbian (Cyrillic script): Хајнриху III - „Лаву“; German: Heinrich der Löwe.
150
Светлана Ивановна Данченко [Svetlana Ivanovna Danchenko]: „Руска јавност о Србији и руско-
српским односима (1878-1885)“ [Russian public opinion about Serbia and Russian-Serbian relations
(1878-1885)] (pp. 113-134), Историјски часопис [Historical Review], Књига XXXIII (1986) [Volume 33
(1986)] (Београд: Историјски институт Београд, 1987, p. 118). Original title: „Русская
общественность о Сербии и русско-сербских отношениях (1878-1885 гг.)“.
151
Слободан В. Јовановић [Slobodan V. Jovanović]: „Влада Милана Обреновића (1878-1889)“ [Govern-
ment of Milan Obrenović (1878-1889)] (Београд: Издавачка књижарница Геце Кона, 1927, pp. 56-58).
Александар Растовић [Aleksandar Rastović]: „Посета Комисије београдске општине Лондону 1884.
године“ [A Visit of the Commission of Belgrade Municipality to London in 1884] (pp. 177-196), Историјски
часопис [Historical Review], Књига XLV-XLVI (1998-1999) [Volume 45-46 (1998-1999)] (Београд: Ис-
торијски институт Београд, 2000, pp. 186-187). Момир Самарџић [Momir Samardžić]: „Политика
Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881. године“ [Serbia’s Policy Towards Bulgaria and The
Secret Convention from 1881] (pp. 29-42), Часопис „Зборник Матице српске за историју“ [Journal
„Collected Papers of Matica Srpska for Historry“], Број 71-72 [№ 71-72] (Нови Сад: Матица српска
Одељење за друштвене науке, 2005, pp. 39-40). Александар Растовић [Aleksandar Rastović]: „Велика
Британија и Србија 1903-1914“ [Great Britain and Serbia 1903-1914], Посебна издања [Special Editi-
ons], Књига 50 [Volume 50] (Београд: Историјски институт Београд, 2005, p. 36).
206
th
by Austria-Hungary (July 29 , 1914), and Austro-Hungarian and Bulgarian occupation
of Serbia as an aftermath of it (1915-1918).
During the First World War, Kingdom of Serbia (according to the facts presented
on the Versailles Peace Conference 1919), lost 1,247,435 people, i.e. 28% of its popula-
tion determined by 1914 census.
In the Second World War, Nazy Germany attacked (April 6th, 1941) Kingdom of
Yugoslavia (for Serbs this war will last until May 15th, 1945), and inflict even greater
casualties to Serbs. That was confirmed by Official report of Democratic Federal Yugo-
slavia (1945), published on May 26th, 1945, which reported that the total number of
victims (of all nations, people who have been murdered or died because of war) was –
1,685,000, and later, the State Commission of the Federal People's Republic of Yugosla-
via (1945-1963), established to determine the war crimes made on the territory of former
Kingdom of Yugoslavia, found that this number was even greater – 1,706,000.152
The vast majority of these casualties were Serbs, because they raised an uprising153
against the followers of Nazism, that is, the occupiers, but also because their ethnic
space (where major war operations took place) was the target of the occupiers (Ger-
mans, Italians, Hungarians, Croats, Bulgarians and Albanians).
Anthropologist and paleopathologist Dr. Srboljub Živanović154 (1933-), who is
the only living member of the State Commission155 of Judicial Anthropologists of the
Socialist Federal Republic of Yugoslavia, which carried out excavation (1964) at the
Ustaša concentration camp Jasenovac (at the execution complex Donja Gradina), states
––––––––––––
152
Barry M. Lituchy [editor]: „JASENOVAC AND THE HOLOCAUST IN YUGOSLAVIA: Analyses and
Survivor Testimonies“ (New York: Jasenovac Research Institute, 2006, p, 3).
153
In 1941, Serbs conducted the first uprising in occupied Europe. The uprising and fight against occupiers in
dismembered Kingdom of Yugoslavia (in the period of 1941-1945) started when Miloš Kondić [Милош
Кондић] (1910-1941), and four of his friends (Маринко Баста [Маринко Баста], Mile Dardić [Миле
Дардић], Miloš Slijepčević [Милош Слијепчевић] and Savo Bodroža [Саво Бодрожа]) attacked by fire
arms a group of Ustaša (members of the „Ante Starčević“ platoon from Municipality of Prijedor) between the
villages Kijevo and Tramošnja, that is, on the edge of the forest „Kijevska Gora“ (near the village Sjenokos
in Municipality of Sanski Most). This „Đurđevdan uprising“ [Ђурђевдански устанак] in Sanski Most, was
led by above mentioned Serbian Chetniks on Serbian christened Slava [крсна Слава] „Saint George's Day“
[Ђурђевдан] (May 6th, 1941), i.e. exactly one month after the attack (April 6th, 1941) of „Axis powers“ on
Yugoslavia, and eighteen days after signing of unconditional surrender of the Kingdom of Yugoslavia. On the
next day (May 7th, 1941), a few hundred people, from the settlements Tramošnja, Kijevo, Kozica, Hazići,
Stratinska, Obrovac, Pervani, Kmećani, Ilidža, Vilusi, Dadmanovac and Šlјivna, as well the village Rad-
manovići (near Banjaluka) joined them. German occupying forces sent „132nd Infantry Division“ (Wehr-
macht) [132. Infanterie-Division] („Infantry Regiment № 436“ [Infanterie-Regiment Nr. 436] and Artillery
Regiment 132 [Artillerie-Regiment 132]) against them. These units were led by German Lieutenant general
[Generalleutnant] Rudolf Sintzenich (1889-1948), assisted by Croatian Colonel Matija Čanić (1901-1964),
and they committed numerous war crimes against the Serbs (civilians and prisoners of war).
154
Serbian (Cyrillic script): Professor Dr. Živanović is certainly the most significant follower of the famous
Serbian academic Dr. Branko M. Šljivić (1895-1963). Currently, he is the director of the European Institut of
Early Slavonic Studies, a member (since 1963) of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and
Ireland and Royal Society of Medicine in London, and in 1968 he started teaching anatomy (also in London)
at the prestigious The Royal Hospital of St. Bartholomew (founded in 1123). Moreover, since 2000, Dr.
Živanović holds the function of the president of The International Commision for the Truth on Jasenovac
which is based in Banjaluka.
155
Members of the Commission were Vida Brodar (1925-2014), Institute of Biology (Biotechnical Faculty at
the University of Ljubljana), Zdravko Marić (1930-2006), Archaeology Department (National Museum of
Bosnia and Herzegovina), Anton „Tone“ Pogačnik (1934-1974), Institute of Anthropology (Biotechnical
Faculty at the University of Ljubljana) and Srboljub Živanović (1933-), Institute of Anatomy, Medical Fac-
ulty at the University of Novi Sad.
207
that »Over 700,000 Serbs, 23,000 Jews and 80,000 Roma were killed only in the Jaseno-
vac system of Croatian concentration camps…«156.
North Atlantic Treaty Organisation's military operation, i.e. unlawful aggression
on the Federal Republic of Yugoslavia157, was commited in 1999, against158 the Charter
of the United Nations, during the Kosovo War. The air strikes159 lasted from March 24th,
1999 to June 10 th, 1999.
American General Wesley Kanne Clark, Sr. (1944-), coordinated those air strikes on
Serbs, as NATO’s Supreme Allied Commander Europe160.161
The official NATO162 operation code name was „Operation Allied Force“163 (but in the
USA it has another name164).
Brigadier general in the Norwegian Army, Henning-A. Frantzen165 (1968-), is one of the
few officiers of this organisation who openly argues statements of the NATO leaders
––––––––––––
156
Srboljub Živanović [Србољуб Живановић]: „Хрватски геноцид против Срба, Јевреја и Рома“ [Croa-
tian Genocide Against the Serbs, Jews and Roma], Библиотека „Сведочанства“ [Collected Edition „Testi-
mony“], Књига 54 [Volume 54] (Београд: Европски институт за изучавање древних Словена /
Издавачка кућа „Пешић и синови“, 2018, p. 169). »Dr. Hermann Naubacher (Hitler's personal assistant
for the South-East Europe and the Balkan affairs) independently from Dr. Živanović, gave (in 1956) a similar
assessment of killed Serbs, because he states the following: „When Ustasha leaders say that they have
slaughtered million of orthodox Serbs (including babies, children, women and old persons), I think that it is
obviously exaggeration and self-praise. Based on the reports received by me, I estimate that the number of
innocent people, that were slaughtered, amounted to three quarters of a million [750,000 – translator's
note].“« – P. B. Bogunović: „DYNASTIА NEMAGNICH...“, 2018, pp. 90-91. »Wenn führende Ustascha-
Männer behaupteten, daß eine Million pravoslavische Serben (einschließlich der Säuglinge, Kinder, Frauen
und Greise) geschlachtet wurden, so ist das nach meiner Meinung eine ruhmredige Übertreibung. Auf Grund
der mir zugekommenen Berichte schatze ich die Zahl der wehrlos Abgeschlachteten auf dreiviertel Mil-
lionen.« – Hermann Neubacher: „SONDERAUFTRAG SÜDOSTEN 1940-1945: Bericht eines fliegenden
Diplomaten“ [SPECIAL MISSION SOUTHEAST 1940-1945: Report of a Flying Diplomat] (Göttingen:
Musterschmit-Verlag, 1957, p. 31). Dr. Gideon Grief (1951-), head researcher (historian) of the Holocaust
Institute „Shem Olam“ (Israel), author of monumental multidisciplinary scientific study of the Jasenovac
concentration camp, named „JASENOVAC: Auschwitz of the Balkans – Ustasha Empire of Cruelty“ (2018),
especially emphasizes that in this camp complex alone, in the most brutal manner more than 800,000 Serbs
were killed.
157
Abbreviation: FRY.
158
»Then, in March 1999, operation NATO launched 'Allied Force' without a specific UN Resolution explic-
itly sanctioning the use of force.« – Henning-André Frantzen: „NATO AND PEACE SUPPORT OPERA-
TIONS, 1991-1999: Policies and Doctrines“ (London / New York: Frank Cass and Co. Ltd., 2004, p. 71).
159
»As for NATO's additional 18 members, 13 contributed aircraft for use in the operation, with 11 allies
(Britain, France, Germany, Italy, Belgium, Canada, Denmark, the Netherlands, Norway, Spain, and Turkey)
eventually participating in offensive and defensive air combat operations of all types.« – Benjamin S. Lam-
beth: „NATO'S AIR WAR FOR KOSOVO: A Strategic and Operational Assessment“, Project Air Force Series
on Operation Allied Force (Santa Monica [CA, USA]: Rand Corporation, 2001, p. 20).
160
Abbreviation: SACEUR.
161
Bruce R. Nardulli et al.: „DISJOINTED WAR: Military Operations in Kosovo, 1999“ (Santa Monica [CA,
USA]: Rand Corporation, 2002, p. xvi).
162
Thirteen members of NATO participated in this barbaric attack: Belgium, Canada, Denmark, France,
Germany, Italy, Netherlands, Norway, Portugal, Spain, Turkey, United Kingdom, and United States.
163
In FR Yugoslavia (i.e. Serbia and Montenegro), the operation was incorrectly called „Merciful Angel“
(Serbian: Милосрдни анђео).
164
The United States called it „Operation Noble Anvil“. Preben Bonnén: „TOWARDS A COMMON EURO-
PEAN SECURITY AND DEFENCE POLICY: The ways and means of making it a reality“, COMPAS: Group
on Security and Defence Studies, Volume 1 (Hamburg / London: Lit Verlag, 2003, p. 188).
165
Serbian (Cyrillic script): Хенинг-Андре Францен; Norwegian: Henning-André Frantzen. Dr. Frantzen is a
Deputy Head Department of Security Policy and Operations.
208
that bombardment of Yugoslavia (1999), was not made against Serbian state and peo-
ple.166
In geopolitical sense, this war action of NATO (directly against Serbs), caused a nega-
tive reaction of military command167 of the Russian Federation168, and that led to wors-
ening of the relations with NATO, and that condition (minimum contacts between two
sides) is present even nowdays.169
Based on the given facts, it is clear that this Anglo-Saxon, anti-Serbian, activities do not
stop, and that is visible in the statement made on August 13th, 2019 by the U.S. Embassy
in Priština.170 Namely, this statement (that U.S. Embassy forwarded171 to the Public
company „Tanjug News Agency“172), members of the Quint group173 openly ask that the
Republic of Serbia accepts the forcible secession of part of its territory (Serbian Auton-
omous Province of Kosovo and Metohija174).
Today, the southern Serbian province is (formally and legally) under the authority of the
United Nations, and it is de facto under the (informal) occupation of NATO.
What happened that allowed such aggression to be carried out against a sovereign coun-
try that did not attack anyone, and especially not a member of NATO?
American diplomat and malicious CIA175 agent William Graham Walker176 (1935-), who
was the head of the OSCE177 Kosovo Verification Mission178, staged a fake cause for
attack on Serbs.179
––––––––––––
166
H.-A. Frantzen: „NATO AND PEACE...“, 2004, p. 71.
167
The government of Russian state was pro-Western at that time and did not even care about Russian na-
tional interests.
168
Serbian (Cyrillic script): Руска Федерација, Russian: Российская Федерация. Russia was formidable
military power even after breakdown of the USSR (with great nuclear arsenal), but »on its knees«, atleast in
economc sense. Economic power of its citizens drastically fell during »pirate privatisation« (encouraged by
Western countries), and people were on the verge of existence and even open rebellion, so all of that led to
»pacification« of the Russian Federation for a long period. It is clear that, in that period, Russia was unable to
conduct any conventional military conflicts (except for self-defense) but in the last few years situation has
changed.
169
»After the ending of Operation Allied Force, Russia continued its policy of freezing its relationship with
NATO.« – Stephen Badsey / Paul Latawski: „Britain, NATO and the Lessons of the Balkan Conflicts, 1991 -
1999“ (Hamburg / London: Routledge – Taylor & Francis Group, 2004, p. 149).
170
»The governments of France, Germany, Italy, the United Kingdom and the United States stand united in
our aim to see the full normalization of relations between Kosovo and Serbia via a comprehensive, politically
sustainable, and legally binding agreement that contributes to regional stability.« – Title of the media state-
ment: „Joint Statement by the Governments of France, Germany, Italy, the United Kingdom and the United
States, August 13, 2019“, Website owner: Embassy of the United States in Priština, Kosovo, Date: August
13th, 2019.
171
„ЗЕМЉЕ КВИНТЕ УПУТИЛЕ ЗАХТЕВ БЕОГРАДУ И ПРИШТИНИ: Укинути таксе, обуставити
кампању...“ [QUINTA COUNTRIES MAKE A REQUEST TO BELGRADE AND PRIŠTINA: Revoke the
tariffs, suspending the campaign...], Дневник [Daily news] (Нови Сад: Dnevnik Vojvodina press, August
14th, 2019, p. 2).
172
Serbian (Cyrillic script): Јавно предузеће „Новинска агенција Танјуг“. Serbian state news agency based
in Belgrade.
173
Members of the Quint group are United States, Italy, France, Germnay, and Britain.
174
Serbian (Cyrillic script): Аутономна Покрајина Косово и Метохиja.
175
Serbian (Cyrillic script): Централна обавештајна агенција; English: Central Intelligence Agency (ab-
breviated: CIA).
176
Serbian (Cyrillic script): Вилијам Грејам Вокер.
177
Serbian (Cyrillic script): Организација за европску безбедност и сарадњу; English: Organization for
Security and Co-operation in Europe.
178
Serbian (Cyrillic script): Косовска верификациона мисија.
209
In 1999, following the Račak operation, Walker was putting pressure180 on forensic ex-
perts headed by Finnish pathologist Dr. Mary Helena Ranta181 (1946-) to name the per-
petrators of the »massacre« (Serbian security forces), thus way wanting justification in
the international community for the later NATO182 bombing of Federal Republic of Yu-
goslavia183.
This unusual behavior caught the eye of Dr. Ranta, who was completely surprised by
Walker's attempts to accuse Serbs for, obviously, fabricated crime.184
The most convincing evidence that the story about the alleged massacre in Račak village
was just a media spin is the fact that Serbian General Goran Lj. Radosavljević185 „Gu-
ri“(1957-), who led186 the police operation in Račak on January 15th, 1999, has never
been accused for any crime, and especially massacre or war crime. There is no doubt
––––––––––––
179
»Manipulacije sa leševima, sa uniformama i tome slično, od ranije su dakle specijalnost tog čoveka, čija
prošlost u svakom slučaju umanjuje kredibilitet svake njegove dalje aktivnosti, pa i priče vezane za događaje
u Račku.« [Even before that, manipulations with corpses, uniforms and similar things, were a „trademark“ of
that man whose past diminishes the credibility of any of his later activities, including the story related to the
„Račak incident“.] – Avram Noam Chomsky: „NOVI HUMANISTIČKI MILITARIZAM: Lekcije Kosova“
[THE NEW MILITARY HUMANISM: Lessons from Kosovo] (Beograd: Plato, 2000. p. 52).
180
»However, the Kosovo Verification Mission's immediate qualification of Racak as a massacre was fol-
lowed by the journalists' reports about Racak. These reports — as with many others based on unverified or
false facts about extreme atrocities committed by a side designated as 'bad' — served as the main trigger for
the political and military decisions made by the international community. Thus, in spite of immediate doubts
about the version of the event put out (Johnstone 2002), these reports were used as justification, first, for the
Rambouillet conference, then for the ultimatum to Serbia, and later for its bombardment. Through reporting
on what the Finnish experts called the Racak 'massacre' perpetrated by the Serbs, the Washington Post had
the most important role in distributing inaccurate conclusions from the forensic team report. However, only
two years later a few European newspapers made the real content of the Finnish report known to the pub-
lic.« – Ivo Aertsen et al.: „RESTORING JUSTICE AFTER LARGE-SCALE VIOLENT CONFLICTS: Kosovo,
DR Congo and the Israeli-Palestinian case“ (Portland [OR, USA]: Willan Publishing, 2013, p. 165).
181
Serbian (Cyrillic script): Мари Хелена Ранта. Dr. Ranta was a forensic odontologist at the Department of
Forensic Medicine, University of Helsinki (Helsinki, Republic of Finland). Also, she was a leader of the
European Union Forensic Expert Team that was involved in performing autopsies of victims from the Kos-
ovo village of Račak.
182
Serbian (Cyrillic script): Организација Северноатлантског споразума; English: North Atlantic Treaty
Organisation.
183
Serbian (Cyrillic script): Савезна Република Југославија (abbreviated: СРЈ).
184
»Helena Ranta, head of the team, denied that any of their findings could be considered as a proof of an
organized massacre. She flatly refused to term the event a massacre or blame Serbian security forces, as
William Walker did in January.« – Valdas Anelauskas: „Discovering America as it is“ (Atlanta [GA, USA]:
Clarity Press, 1999, p. 448). Transcripts of trials held before the International Criminal Tribunal for the
former Yugoslavia (abbreviated: ICTY); Case №: IT-02-54 (Prosecutor v. Slobodan Milošević); Accused
Name: Slobodan S. Milošević; Witness: Mary Helena Ranta; Date: Wednesday, March 12th, 2003; Page:
17754.
185
At the onset of the Kosovo conflict, Goran Radosavljević was Assistant Head of Special Operations Staff
and member of the Ministry of Internal Affairs Staff in Priština (in the period of 1998-1999). Later, he be-
came Commander (overall head) of elite »counter-terrorism units« known as the „Operational Pursuit
Groups“ (abbreviation: OPG) within the Public Security Department of the MIA (Serbian: МУП). At the end
of the Kosovo conflict, Radosavljević was the Commander of a Serbian police training center in Petrovo Selo
(Kladovo municipality).
186
Transcripts of trials held before the ICTY; Case №: IT-02-54 (Prosecutor v. Slobodan Milošević); Ac-
cused Name: Slobodan S. Milošević (Cyrillic: Слободан Светозара Милошевић); Witness: Colonel Bogol-
jub Janićević; Date: Friday, September 30th, 2005; Page: 44976. Transcripts of trials held before the ICTY;
Case №: IT-05-87/1-T (Prosecutor v. Vlastimir Đorđević); Accused Name: Vlastimir Đorđević (Cyrillic:
Властимир Ђорђевић); Document description: Trial Judgement; Date: Wednesday, February 23rd, 2011;
Page: 154.
210
that it was a legitimate police anti-terrorist action (that was carried out flawlessly) and
the evidence for that can be found in the fact that this action is studied in NATO Special
Operations Bulletins as one of the examples of how to react to the terrorists. He received
a gold medal from NATO [NATO Medal for Peace Achievements] for the action of liq-
uidation of terrorists.
Countries that have »German roots« were the loudest in demands that the interna-
tional community should recognize self-declared independence of so-called Republic of
Kosovo from the Republic of Serbia.
That attitude was followed by recognitions of independence of the southern Serbian
province: United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland (February 18th, 2008),
United States of America (February 18th, 2008), French Republic (February 18th, 2008),
Commonwealth of Australia (February 19th, 2008), Federal Republic of Germany187
(February 20th, 2008), Kingdom of Denmark188 (February 21st, 2008), Grand Duchy of
Luxembourg189 (February 21st, 2008), Kingdom of Belgium (February 24th, 2008),
Swiss Confederation190 (February 27th, 2008), Republic of Austria191 (February 28th,
2008), Kingdom of the Netherlands192 (March 4th, 2008), Canada (March 18th, 2008),
Principality of Liechtenstein193 (March 25th, 2008), Kingdom of Norway194 (March 28th,
2008), etc.
Thanks to vivid diplomatic activities of the Republic of Serbia, number of countires that
recognize independence of Kosovo, fell (until August 17th, 2019) to 98 out of 193
(50,8%) member states of the United Nations (UN).
A small number of Northern Serbs (Lusatian Serbs), who survived until modern
times, are also in risk. The book „Webersik: Geographisch-statistisches Welt-Lexikon“
(printed 1908) explains the resistance of Serbs to Germanization (almost a thousand
years) in the north of Europe. Please, pay attention that in 1900, there had been 116,811
Wends195 (Sorbs, i.e. Serbs) in German provinces Saxony and Brandenburg. The vast
majority of Wends, or in numbers 93,032 (79,64% of the total number of Wends) spoke
only Wendish196 (Serbian languages, also called Sorbian, Lusatian, or Wendish), and
23,779 (20,36% of them) spoke both, Wendish and German197.198
––––––––––––
187
Serbian (Cyrillic script): Савезна Република Немачка; German: Bundesrepublik Deutschland.
188
Serbian (Cyrillic script): Краљевина Данска; Danish: Kongeriget Danmark.
189
Serbian (Cyrillic script): Велико војводство Луксембург; German: Großherzogtum Luxemburg.
190
Serbian (Cyrillic script): Швајцарска Конфедерација; German: Schweizerische Eidgenossenschaft;
French: Confédération suisse.
191
Serbian (Cyrillic script): Република Аустрија; German: Republik Österreich.
192
Serbian (Cyrillic script): Краљевина Холандија; Dutch: Koninkrijk der Nederlanden.
193
Serbian (Cyrillic script): Кнежевина Лихтенштајн; German: Fürstentum Liechtenstein.
194
Serbian (Cyrillic script): Краљевина Норвешка; Bokmål: Kongeriket Norge.
195
Serbian (Cyrillic script): Винди / Венди; Latin: Venedi; Old English: Winedas; Old Norse: Vindr; German:
Winden / Wenden; Danish: Vendere; Swedish: Vender; Polish: Wendowie. Wends (or Lusatians) is a histori-
cal name for Northern Serbs (wrongly named Lusatian Sorbs) living near Germanic settlement areas.
196
Serbian (Cyrillic script): виндски / вендски; German: Windisch / Wendisch.
197
Serbian (Cyrillic script): немачки; German: Deutsch / Deutsche Sprache.
198
»Wenden, 1) slawische Volk in Brandenburg und Sachsen, in der Ober- und Niederlausitz, (1900) 116.811
Köpfe stark; davon sprachen 93.032 nur wendisch, 23.779 wendisch und deutsch.« [Wends, 1) A Slav people
in Upper and Lower Lusatia (in Brandenburg and Saxony). There were, 116,811 heads (in 1900); 93,032 of
them spoke just Wedisch language, and 23,779 spoke both Wendisch and German.] – Gottlieb Webersik:
„WEBERSIK: Geographisch-statistisches Welt-Lexikon“ [WEBERSIK: Geographical and Statistical World
Dictionary] (Vienna / Leipzig: A. Hartleben’s Verlag, 1908, p. 899).
211
There have been no other Wends but Sorbs/Serbs in both of the German provinces, that
time and today.
Destruction of the national cultural and historical heritage of the Serbs
Cultural and historical heritage of the Serbs in the Hum Peninsula, was submitted
to robbery for centuries, from the Fourth Crusade (1202-1204), which is described in the
letter (Document № 873/50), that Institute for Protection of Cultural Monuments199 of
the PR Serbia200 sent (1950) to the Ministry of Foreign Affairs of the FPR Yugoslavia201.
Austro-Hungarian occupation authorities, during the First World War (1914-
1918) robbed to the bones all Serbian cultural and historical values that they found, and
especially the ones found in the National Museum in Belgrade, National Library and
State Archives.202
On April 6th, 1941, German Air Force (Luftwaffe) commited planned bombing
(using incendiary bombs)203 of National Library of Serbia, which is proved by docu-
ments presented on the after-war trial of General Alexander Löhr204 (1885-1947), a
German Air Force commander. Evidence showed that this library was one of the prime
objectives of the bombing of Belgrade. During this bombing it is completely destroyed
the Library building along with a book collection of 500,000 volumes, an invaluable
collection of 1424 Cyrillic manuscripts and charters, a collection of old maps and prints
of roughly 1,500 items, collections of 4,000 journals as well as 1,800 newspaper titles,
its rich and irreplaceable archives of Turkish documents about Serbia and the complete
correspondence of distinguished figures of the cultural and political history of Serbia,
and all holdings lists and catalogs.205
––––––––––––
199
Serbian (Cyrillic script): Завод за заштиту споменика културе.
200
Serbian (Cyrillic script): Народна Република Србија; English: People's Republic of Serbia.
201
Serbian (Cyrillic script): Федеративна Народна Република Југославија; English: Federal People's
Republic of Yugoslavia.
202
Владимир Поповић [Vladimir Popović] / Нада Јевремовић [Nada Jevremović]: „Народни музеј у
Београду 1844-1994“ [National Museum in Belgrade 1844-1994], Каталог изложбе 150 година Народног
музеја у Београду [Catalog of the exhibition on the occasion of the 150th anniversary of the National Mu-
seum in Belgrade] (Београд: Народни музеј, 1994, p. 19). M. D. Ristović: „PLJAČKA UMETNIČKOG I
KULTURNOG ...“, 2001, p. 66.
203
Мираш Кићовић [Miraš Kićović]: „Историја Народне библиотеке у Београду“ [History of the Na-
tional Library in Belgrade] (Београд: Народна библиотека, 1960, p. 166).
204
He was a German Air Force commander-in-chief in Southeast Europe during the World War II.
205
»У званичном немачком документу који се односи на бомбардовање Београда, предоченом на
поратном суђењу, види се да је на почетку Другог светског рата Народна библиотека била означена
као један од првих циљева. Дакле, намерна, осмишљена злочиначка акција бомбардовања запаљивим
бомбама Народне библиотеке 6. априла 1941. године, чији је циљ, на жалост, достигнут, била је
уништење писаних споменика културе српског народа, дакле националног сећања. Уништен је ком-
плетан књижни фонд од 500000 свезака, збирка од 1424 ћирилска рукописа и повеље, 1500 јединице
картографске и графичке збирке, 4000 наслова часописа, 1800 наслова новина, богати архив турских
докумената о Србији, целокупна преписка значајних личности из културе и политичке историје Срби-
је и Југославије, сви инвентари и каталози Народне библиотеке.« – Александра Вранеш [Aleksandra
Vraneš]: „Путеви и раскршћа Народне библиотеке Србије“ [The Roads and Crossroads of the National
Library of Serbia] (pp. 1-12), Часопис „Књижевност и језик“ [Journal „Literature and Language“], Број
1-2 [№ 1-2] (Београд: Народна Библиотека Србије, 2012, p. 9-10).
212
A map showing the activities of the Reichsleiter Rosenberg Taskforce in occupied Europe.
[Yad Vashem Archives; Number: FA1 73/3; Archival Signature: 368]
During German occupation of Serbia in the Second World War (1941-1944), Germans
had the same attitude as Austro-Hungarians (during the First World War), except they
formed a special organization for coordinated systematic robbery of Serbian cultural and
historical heritage. Its name was Reichsleiter Rosenberg Taskforce206 or, to be more
precise, most of the »works«207 were commited by its Main working group „South-
east“208, that sent one part of Serbian cultural treasure to Ratibor209 (in occupied Poland,
and later it was distributed further), and the rest became part of private collections of
influential people of Nazi Germany210, who were in military service in Serbia.211 This
organization even dealt with issues related to Serbian Orthodox Church.212
––––––––––––
206
„Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg“ (abbreviation: ERR).
207
Milan D. Ristović: „PLJAČKA UMETNIČKOG I KULTURNOG BLAGA SRBIJE U DRUGOM SVET-
SKOM RATU I PROBLEMI NJEGOVE RESTITUCIJE: Nekoliko fragmenata“ [THE PLUNDER OF SER-
BIA’S ARTISTIC AND CULTURAL RICHES IN WORLD WAR II AND THE PROBLEM OF RESTITUTION:
Several Fragments] (pp. 65-78), Časopis „Istorija 20 veka“ [Journal „History of the 20th Century“], Broj 1
[№ 1] (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2001, p. 75).
208
Arbeitsgruppe: „Südost“ (later the Hauptarbeitsgruppe: „Südost“), i.e. Einsatzgruppe Nr. 10 – ERR
Hauptarbeitsgruppe Südost.
209
Ratibor (now Polish Racibórz): ERR Hauptabteilung II [RRT Department II], IIa Referat Westen und
Südosten [IIa Section „West and Southeast“], Erfassung und Sichtung der sichergestellten Kulturgegenstände
[Storage and sorting of collected cultural goods].
210
Third Empire [Drittes Reich]: German Reich [Deutsches Reich] (in the period of 1933-1943) and Greater
German Reich [Großdeutsches Reich] (in the period of 1943-1945). Nazi Germany is the common English
name for Germany between 1933 and 1945, when Adolf Hitler (1889-1945) and his Nazi Party (National-
sozialistische Deutsche Arbeiterpartei; abbreviation: NSDAP) controlled the country.
211
Muharem Kreso: „Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944“ [The German occupation ad-
ministration in Belgrade 1941-1944] (Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 1979, p. 74). Patricia Kennedy
Grimsted: „ROADS TO RATIBOR: Library and Archival Plunder by the Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg“
213
The Netherlands went the farthest in legalizing the theft of valuable cultural
goods, because, for example, according to their law, a person who »owns« a stolen ob-
ject, whose real owner is another person or legal entity, may, after some time, acquire
even the right of ownership of the object if the beneficial owner has not taken any spe-
cific legal action (for the return of property) against this person for some years.
Even a thief of a valuable painting will, after a continuous possession of twenty years,
become its legal owner. The real owner has lost his property by operation of law and can
no longer claim it back. This certainly is a strange legal consequence, that can't be justi-
fied by the fact that the real owner has lost his possession of the painting for such a long
period without reclaiming it in the mean time, since he didn't know who had stolen his
property, so he was unable to claim it back from him. Nevertheless in the Netherlands
this rule still applies in favour of thieves and crooks, unless an object has been stolen
that was recognized as European or national cultural heritage (Article 3:310a213 and
3:310b214, DCC).
So, it is clear that, for centuries, the Serbs (as well as all other Slavs) confronted with
the open theft of their cultural and historical heritage, which, for a long time, does not
apply only to the appropriation of various material possessions, because all this takes on
a completely different dimension (since the Middle Ages), through the open theft of
historical figures and historical events.
––––––––––––
(pp. 390-458), Holocaust and Genocide Studies, Volume 19, Issue 3, (Oxford: Oxford University Press, 2005,
p. 439).
212
Unknown [editor]: „Nemačka obaveštajna služba“ [German Intelligence Service], Zbirka dokumenata br.
VIII [Collection of documents № 8], Dokument br. 351 [Document № 351] (Beograd: Državni sekretarijat za
unutrašnje poslove FNRJ, Uprava državne bezbednosti, III odeljenje, 1956, p. 998). See a part of the docu-
ment in which Colonel Wutz, Head of RRT Section [Oberst-Einsatzführer Wutz, ERR Gaustellenleiter] is
mentioned. German leadership position, named »Gaustellenleiter«, could be translated as »Regional Level
Department Head«.
213
Dutch Civil Code; Article 3:310a [Prescription of claims for the return of cultural objects]: Clause 1 »A
right of action to claim the return of a movable thing which under the national law of a Member State of the
European Union or of another State, being a party to the Agreement on the European Economic Area, is a
cultural object as defined in Article 1, under (1) of the Directive, referred to in Article 3:86a, and which is
claimed back by one of these States on the basis that it has been removed unlawfully from its territory, be-
comes prescribed on the expiry of one year as of the day following the one on which that State has obtained
knowledge of both the place where the object itself is situated and the identity of its possessor or holder, and
in any event thirty years from the day following the one on which the object was removed from the territory of
that State.« and Clause 2 »The last period is seventy-five years in case of an object which forms a part of a
public collection as defined in Article 1, under (1), of the Directive, referred to in Article 3:86a, and of reli-
gious objects as defined in the Directive in the Member States of the European Union or in the other States
that are a party to the Agreement on the European Economic Area, where these are subject under national
law to special protecting measures.«.
214
Dutch Civil Code; Article 3:310b [Prescription of claims for reclaiming objects of national heritage]:
Clause 1 »A right of action to claim the return of a movable thing which under the Act on the Conservation of
Cultural Heritage has the status of a protected object or which forms a part of a public collection or is put on
an inventory list as meant in Article 14a, paragraph 2 of that Act and of which the owner has lost possession
after the moment on which it was classified as a protected object or during the time that it formed a part of a
public collection or an inventory as mentioned before, becomes prescribed on the expiry of five years from
the day following the one on which both, the place where the object itself is situated and the identity of the
possessor or holder have become known, and in any event thirty years from the day following the one on
which a not-entitled person has become the possessor of the object.« and Clause 2 »The right of action of the
owner of a movable thing cannot become prescribed pursuant to paragraph 1 as long as a State still has a
right of action to claim the return of that movable thing on the basis that it has been removed unlawfully from
the territory of the Netherlands, which claim may be brought to a court of another Member State of the Euro-
pean Union or of another State that is a party to the Agreement on the European Economic Area.«.
214
Not only Germans do this, but also English people, Dutch people, Swiss people,
Swedes, Austrians and, encouraged by the Anglo-Saxons, for almost a century or two,
the Hungarians, Romanians, Bulgarians, Albanians and Greeks. Apart from them, Cro-
ats, as well as a whole series of synthetic nations, which came into being thanks to
communists, such as Montenegrins [Црногорци] (this nation was created in 1945), Ma-
cedonians [Македонци] (this nation was also created in 1945) and Muslimans
[Муслимани] (a nation created in 1970), who later (1993) changed their name to Bosni-
aks [Бошњаци]215, for strategic reasons, with the consent of the Americans (CIA: US
Inter-agency Balkan Task Force).
Just as the Germans appropriate the early history of the areas in present-day Ger-
many, such as Thuringia, Saxony-Anhalt Brandenburg, Mecklenburg, etc., so do the
Croats (with the open support of Anglo-Saxon historians) appropriate the entire history
of Dubrovnik (they intentionally mix religious and national senses to convert Serb
Catholics into Croats)216. When it comes to the Serbs who are Catholic Christians by
religion, from Dalmatia and especially from proud city of Dubrovnik [Ragusa], the
things are even worse because the Croats say that they belong to Croatian nation in spite
of the historical facts217 that show something completely opposite.
Lets »travel« to the past a little more and see what Ragusan chronicler Mavro Orbini
(1563-1614) said about the Croats in his book „Regno de gli Slavi“ [The Realm of the
Slavs] from 1601, where he mentioned a fact that the Croats offered to help Republic of
––––––––––––
215
American CIА solved the whole problem of ethnicity of Muslimans (the Serbs with Islamic religious
orientation) by introducing (by no coincidence) the territorial term »Bosniaks« (which was already, unsuc-
cessfully tried by Austro-Hungarian Monarchy during the occupation of Bosnia and Herzegovina from 1878
to 1918), because that makes Serbs, in the eyes of most citizens of the world, a national minority in their own
country.
216
It is a long list of Serb Catholics from Dubrovnik, who are »stolen« by Croats and »riped« off from their
Serbian cultural and historical heritage or even erased from our memories. Here I will mention just a few of
them who had a greater influence: Šišmundo „Šiško“ Menčetić Vlahović (1457-1527), Džore A. Držić
(1461-1501), Vlaho A. Držić (1503-1567), Frano-Mavro Orbin (1563-1611), Marin M. Getaldić (1568-1626),
Ivo [or Dživo] Bunić Vučićević (1592-1658), Nikola Bošković (1641-1721), Ignjat Đurđević (1675-1737),
Ruđer-Josip N. Bošković (1711-1787), Luka „Lukša“ Sorgo (1734-1789), Antun L. Sorgo (1775-1841),
Antun Kaznačić (1784-1874), Vlaho Getaldić (1788-1872), Pavle „Pavo“ P. Rešetar (1809-1880), Vuk
Vrčević (1811-1882), Antun Paško Kazali (1815-1894), Marijan „Mato“ Karol Natali (1816-1895), Matija
Ban (1818-1903), Nikola „Niko“ Pucić (1820-1883), Medo Pucić (1821-1882), Nikola „Nikša“ M. Gradi[ć]
(1825-1894), Lovro Kukulјica (1828-1871), Rafael „Rafo“ Pucić (1828-1890), Konstantin Vučković (1828-
1893), Ivan „Ivo“ Stojanović (1829-1900), Konstantin „Kosta“ J. Vojnović (1832-1903), Đorđe „Đura“ J.
Vojnović (1833-1895), Valtazar „Baldo“ V. Bogišić (1834-1908), Pero V. Budmani (1835-1914), Antonije
„Antun“ Vučetić (1845-1931), Luko A. Zore (1846-1906), Jovan I. Đaja (1846-1928), Božidar „Božo“ I.
Đaja (1850-1914), Vid Vukasović Vuletić (1853-1933), Ivan „Ivo“ K. Vojnović (1857-1929), Špiridon
„Špiro“ Kalik (1858-1909), Antun Pulјezi (1858-1927), Nikola-Urban Talija (1859-1943), Marko Car (1859-
1953), Vlaho Matijević (1860-1917), Milan-Karlo P. Rešetar (1860-1942), Baldo N. Gradi[ć] (1861-1949),
Andro P. Murat (1862-1952), Luko Bunić (1863-1940), Antun Fabris (1864-1904), Lujo V. Adamović (1864-
1935), Marko P. Murat (1864-1944), Lujo K. Vojnović (1864-1951), Matija „Mato“ Gracić (1865-1944), Ivo
Ćipiko (1869-1923), Miho Fabris (1870-1939), Stijepo Knežević (1870-1950), Paskoje „Paško“ Vučetić
(1871-1925), Nikola Stanišić „Dobrečić“ (1872-1955), Stijepo Kobasica (1882-1944), Petar M. Kolendić
(1882-1969), Ivan Đaja (1884-1957), Nikola „Niko“ H. Mirošević-Sorgo (1884-1966), Ilija Sindik (1888-
1958), Marko Ignjat „Inko“ Job (1895-1936), Jorjo Tadić (1899-1969), Cvijeto B. Job (1899-1986), Alek-
sandar „Aco“ V. Apolonio (1916-2001), Ivan N. Mirošević-Sorgo (1926-1991), etc.
217
Antun Fabris: Časopis „DUBROVNIK: Kalendar za godinu 1898“ [Journal „DUBROVNIK: Calendar for
the Year 1898“] (Dubrovnik: Antun Pasarić Printing House, 1897, p. 67). Antun Fabris: Časopis „DU-
BROVNIK: Kalendar za godinu 1902“ [Journal „DUBROVNIK: Calendar for the Year 1902“] (Dubrovnik:
Antun Pasarić Printing House, 1901, p. 71).
215
Ragusa [Respublica Ragusina] against the Serbian noble house of Vojinovic, which
ruled over the lands in the city`s surrounding. Citizens of Dubrovnik [Ragusinians] re-
fused their offer and, as a reason for that, stated (as Orbin clearly wrote): »Voi siete dal
paese molto lontani…«218 […you are from a land far away from us…].
Of course, the people who are familiar with history of this part of Europe also know that
this city, through its more than a thousand years old history (it was founded in 614 AD),
has always been surrounded by Serbian lands and that the most of its trade was with
neighboring Serbian rulers who also gave Republic of Ragusa (1358-1808) surrounding
lands for expansion.
It was in 1939 that Dubrovnik [Communitas Ragusina – Ragusan municipality] became
a part of a Croatian administrative region, for the first time in its history, when Knyaz
Pavle A. Karađorđević (1893-1976), regent of Yugoslavia (in the period: 1934-1941)
reformed formerly existed banates (provinces, i.e. subdivisions of the Kingdom of Yugo-
slavia), actually, when he formed Banate of Croatia. By that decision, he separated the
city of Dubrovnik from Banate of Zeta and became a part of newly formed Banate of
Croatia, because of his servile attitude towards the Croats.
Nowadays, even in Serbia, many people think that Dubrovnik`s »flowers of culture«
from Gundulic family (Italian: Gondola), and represented by Ivan [or Dživo] F. Gundu-
lić „Mačica“ (1589-1638), Frano Ivana Gundulić (1630-1700), Frano Augustin Getal-
dić-Gundulić (1743-1798), Frano Š. Getaldić-Gundulić (1833-1899) and Đivo Ferry
Gundulić (1870-1933), are actually Croats.
While the first of, above mentioned, Gundulic family members, in all his works praised
Serbian history, culture and tradition, the next-to-last of them was a leader of Serbian
party in Dubrovnik and even became a city major (in the period of 1889-1899), while
the last one was also the last Gundulic who was born in Dubrovnik. Unfortunately, he
was forced to leave his hometown under the pressure of Croatian chauvinists (incited by
the Vienna court), and on October 26th, 1893, he left the port of Hamburg with a boat to
America (New York City, NY). His life ended in South America (in Chile) where he mar-
ried twice and left six descendants (three daughters and three sons).
At the end, I can only cite the words of Natko Nodilo (1834-1912), a famous historian
from Dubrovnik, who spoke about nationality of Dubrovnik citizens: »In Dubrovnik, if
not even from the very beginning, in other words, since people remember, Serbian lan-
guage was spoken; it was spoken, both by the people, and by the nobility, both at home,
and publicly.«219.
Unfortunately, the Anglo-Saxon historical public does not react when Croats (again with
the tacit support of governments and institutions in the West) steal Serbian figures (even
––––––––––––
218
Mavro Orbini: ,IL REGNO DEGLI SLAVI, HOGGI CORROTTAMENTE DETTI SCHIAVONI: Historia di
don Mavro Orbini Ragvseo, abbate Melitense. Nella quale si vede l'Origine quasi di tutti i Popoli che furono
della Lingua Slava, con molte & varie guerre, che fecero in Europa, Asia & Africa; il progresso dell' Imperio
loro, l' antico culto, & il tempo della loro conuersione al Christianesimo. E in particolare veggonsi i successi
de' Re' che anticamente dominarono in Dalmatia, Croatia, Bosna, Servia, Rassia, & Bulgaria“ [THE
REALM OF THE SLAVS...] (Pesaro: Girolamo Concordia, 1601, p. 395).
219
»U Dubrovniku, ako i ne od prvoga početka, a to od pamtivijeka, govorilo se srpski; govorilo, kako od
pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako i u javnome životu.« – Sperato „Natko“ P. Nodilo: „Prvi lje-
topisci i davna historiografija dubrovačka“ [The First Chronicles and the Old Dubrovnik Historiography]
(pp. 92-128), Časopis „Rad“ [Journal „Work“], Knjiga 4 [Volume 4], Svezak 65 [Issue 65] (Zagreb: Jugo-
slavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1883, p. 117).
216
from recent Serbian history), like in the case of the scientist Nikola M. Tesla220 (1856-
1943).
Conclusion
When I speak about what has happened and what is, unfortunately, still happening
in the attitude of the Germanic peoples towards the Serbs (generally speaking towards
Slavs, too), I cannot but emphasize what needs to be done to protect national identity (on
the entire Serbian ethnic area), as well as the territorial integrity of the Serbian state.221
This issue is not related only to economic strengthening of the Republic of Serbia222 and
Serb Republic (the political entity of Bosnia and Herzegovina), i.e., strengthening and
equipping their armed forces, but it also encompasses what I might call »systematic
work to build the national consciousness of the Serbian people«, through the develop-
ment of an educational system, the development of science, as well as a complex (spe-
cial) information system.
In the earlier period, the bearers of national awakening of our people (in the second half
of the 19th century and at the beginning of the 20th century) were inspired by the work of
many national organizations, such as, for example: „Serbian Sokol Movement“223 (1857-
1914; i.e. „First Serbian Society for Gymnastics and Fighting“224 [1857-1864], „First
Belgrade Society for Gymnastics and Fighting“225 [1881-1891], Belgrade gymnastic
society „Soko“226 [1891-1910], Civil gymnastic society „Dušan Silni“227 [1891-1907],
Chivalrous society „Dušan Silni“228 [1907-1910], and Association of the Sokol societies
„Dušan Silni“229 [1910-1914]), „Saint Sava Society“230 (1886-1914), Secret military
––––––––––––
220
I would remind Anglo-Saxon historians that he was born in the wider area, which was named – Military
Frontier [Militärgrenze] (1553-1881) within the Austrian Empire [Kaiserthum Oesterreich] (1804-1867), and
later within the newly created Austro-Hungarian Monarchy. Military Frontier was never part of the Croatian
state at the time of Nikola's birth and residence in Lika, that is, it was not until 1939 that it became part of the
Banate of Croatia (1939-1941), but only within the Kingdom of Yugoslavia (1929-1945), and in 1941 (thanks
to Nazi Germany) this territory (Lika) was included into the so-called Independent State of Croatia. To say
that a Serb from today's Croatia is a Croat is a great insult to the Serbs that once lived there. It would be the
same as it would be for the emperors of the famous Eastern Roman Empire (395-1453), often mistakenly
called the »Byzantine Empire«, to be called Turks, merely because the 1453 Ottoman Turkish Sultanate (c.
1299 - 1923) occupied their state. In other words, just because their capital Constantinople [today Istanbul]
(in which many emperors of the Romans were born) is now part of the Republic of Turkey (1923-).
221
The Germanic peoples have been acting throughout history exactly the same as water in nature – that is,
when they notice an empty space within the cultural or state sphere of Serbs (or Slavs), they fill it
immediately.
222
Serbian (Cyrillic script): Република Србија.
223
Serbian (Cyrillic script): Српски соколски покрет (anglicized as Serbian Falcon Movement) / Српска
соколска друштва (Serbian Sokol Societies; anglicized as Serbian Falcon Societies).
224
Serbian (Cyrillic script): Прво српско друштво за гимнастику и борење.
225
Serbian (Cyrillic script): Прво београдско друштво за гимнастику и борење.
226
Serbian (Cyrillic script): Београдско гимнастичко друштво „Соко“ (anglicized as Belgrade gymnastic
society „Falcon“).
227
Serbian (Cyrillic script): Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни“ (anglicized as Civil gym-
nastic society „Dushan the Mighty“).
228
Serbian (Cyrillic script): Витешко друштво „Душан Силни“ (anglicized as Knights' society „Dushan
the Mighty“).
229
Serbian (Cyrillic script): Савез соколских друштава „Душан Силни“ (anglicized as Association of the
Sokol societies „Dushan the Mighty“).
230
Serbian (Cyrillic script): Друштво Светога Саве.
217
society „Black Hand“231 (1901-1917; i.e. „Black Hand“ [1901-1911] and „Unification
or Death“232 [1911-1917]), Serbian national society „Pobratimstvo“233 (1906-1914) and
Serbian patriotic (paramilitary) organization „People's Defence“234 (1908-1914) and
behind all of them was Serbian Secret service, i.e. Serbian state (Kingdom of Serbia235)
као и In-the-field Seacret Service236 (secret service of Chetnik movement237 during the
World War II).
It is obvious that the activities of aforementioned organizations were closely con-
nected with systematic national work, based on the works of Ilija „Garašanin“ M. Savić
(1812-1874), Matija Ban (1818-1903), colonel Antonije „Ante“ V. Orešković (1829-
1906), Stevan „Steva“ J. Todorović (1832-1925), Miloš S. Milojević (1840-1897), Sve-
tomir K. Nikolajević (1844-1922), Colonel Vladan Đ. Đorđević (1844-1930), Colonel
Milutin Gr. Mišković (1864-1934), Lieutenant colonel Vojislav M. Živanović (1870-
1932), Colonel Dragutin „Apis“ T. Dimitrijević (1876 -1917), Captain Dušan Radović
„Kondor“ (19??-1944), etc.
Therefore, it is clear (from the foregoing) what must be done in order to prevent this
kind of behavior of some nations and their states in international scientific public, and
that is, certainly, foundation of a serious scientific institution that would have a profes-
sional approach to the Serbian national history.
Revealing the truth about the early or recent history of our nation to the wider public has
a similar importance, because both are blurred or even openly falsified.
In the current geopolitical environment, the Serbs (like all other Slavs) must do
everything in their power to prevent the realization of that maxim »Winners writing the
history!«, because it would be (in the long run) very detrimental to their national inter-
ests. The scientific community must constantly search for historical truth, especially
when it is known that it has not been completely revealed or that it is not based on solid
grounds. History cannot, and should not, be treated as a random process, instead, its
discovery must always be organized very seriously.
What Serbs will have to do (sooner or later) is to set up at least two serious scientific
institutions to study our closer and further past, not only for better guidance in the pre-
sent but, above all, for the future of Serbs as a nation.
One of those two institutions should be some kind of multidisciplinary „Na-
tional Institute for Geopolitical Studies“238 (name of the Institute is not of great impor-
––––––––––––
231
Serbian (Cyrillic script): Тајно војно друштво „Црна рука“.
232
Serbian (Cyrillic script): Тајно војно друштво „Уједињење или смрт“.
233
Serbian (Cyrillic script): Српско национално друштво „Побратимство“ (anglicized as Serbian na-
tional society „Blood-brotherhood“).
234
Serbian (Cyrillic script): Српска патриотска (полувојна) организација „Народна одбрана“.
235
Serbian (Cyrillic script): Краљевина Србија.
236
Serbian (Cyrillic script): Теренска тајна служба. Captain Dušan Radović „Kondor“ sent a written
proposal to Yugoslav Army General Dragoljub „Draža“ M. Mihailović (1893-1946) for formation of special
intelligence service on March 1st, 1943. In late 1943, Mihailović decided to form a special intelligence or-
ganization, which he named „In-the-field Seacret Service“ (abbreviation: ТЕТАС; i.e. ТЕренска ТАјна
Служба).
237
Serbian (Cyrillic script): Четнички покрет. For Serbian people it is a common name for the Yugoslav
Army in the Fatherland [Југословенска војска у отаџбини].
238
Serbian (Cyrillic script): Национални институт за геополитичке студије. This kind of Institute,
should have be composed of, at least, six basic complementary scientific units: Department of Geopolitics,
Department of History (with sections for Historical geography and Historical cartography), Department of
Archeology, Department of Linguistic (with sections for Linguistic, Paleonto-linguistic and Slavistics), De-
partment of Anthropology, and Department of DNA genealogy (with sections for Molelecular history and
218
tance, more important is its purpose). The second institution should be some kind of
„Fund for Serbian Cultural and Historical Heritage“239 (again, name is not relevant).
This Fund and the, above mentioned, Institute, would have to serve as some other na-
tional institutions worldwide, for example, Great Britain (Great Britain, Department of
National Heritage), Russia (Центр Национальной Славы России), Austria (Bundes-
denkmalamt), Sweden (Riksantikvarieämbetet), Poland (Narodowy Instytut Dziedzictwa)
and Germany (Deutsche Stiftung Denkmalschutz).
Moreover, they should encompass a much broader range of scientific activities, because
of the threat to cultural and historical heritage that Serbs (as a small nation) face in the
21st century.
In present times, nations defend themselves by strengthening the intellectual base of
society, as much as by strengthening their own defense forces.
The quest for truth has never been an incitement for inter-ethnic hatred (which is not
inherent in the Serbian people), though this hypothesis is often attributed to Serbs by the
propaganda machinery of the Anglo-Saxon world.
The truth is there to show the moral path to escape from the problem that Serbs, as a
nation, face today.
Gathering knowledge and learning from the best (regardless of their geographical, ra-
cial or religious background) must be one of the priorities of Serbia, which means that it
should continually follow the achievements of all those well-organized nations derived
from the Germanic peoples.
It is indisputable that only historical truth creates a solid precondition for victory in the
field of struggle for national consolidation, that is, only it enables us to impartially and
realistically view the present geopolitical position of the Serbs as a nation.
From all of the above, it is clear that history, tradition and culture can directly help to
shape national consciousness of the young Serbs, despite the continued global pressure
of the Germanic nations from the West (though in the bipolar world of the 21st century
their power and influence are increasingly declining).
––––––––––––
Molelecular archeology). Although I immediately (back in 2013), supported this progressive national project
(the formation of the Institute) I would like to emphasize that I am not its conceptual creator, because this
merit belongs to the Serbian sociologist and geopolitician Dr. Ljubisa Despotovic (1962-). However, my idea
was to create a separate Fund (linked to the Serbian Diaspora), as a national institution, which would base its
programmatic work upon the Institute's activities. Also, my suggestion was to include a scientific project
called „Serborum hereditas culturalis et historica“ [Cultural and Historical Heritage of the Serbs] in the
work of the Institute, which would organize translation into Serbian and then publishing of all foreign histori-
cal sources that are relevant to Serbian national history.
239
Serbian (Cyrillic script): Фонд сербског културно-историјског наслеђа.
219
GERMANIA SLAVICA
Archaeological sites of the Serbian people on the territory of modern Germany.
[the illustration is based on a map published in 1985 by the German historian Dr. Herrmann]
NOTE 1
Joachim Herrmann (1932-2010): „DIE SLAWEN IN DEUTSCHLAND: Geschichte und Kultur der
slawischen Stämme westlich von Oder und Neiße vom 6. bis 12. Jahrhundert“ [THE SLAVS IN
GERMANY: History and culture of the Slavic tribes west of Oder and Neisse from the 6th to the 12th
century], Band 14 [Volume 14] / Name of map: „Die Slawen in Deutschland“ [The Slavs in Germany]
(Berlin: Zentralinstituts für Alte Geschichte und Archäologie der Akademie der Wissenschaften der
DDR, 1985).
220
THURINGIA SLAVICA
[the old Serbian settlements in Thuringia, Federal Republic of Germany]
221
limes Sorabicus
[this was de facto the ethnic border between the Germanic peoples and the Serbs in the 9th century]
Empire of the R1b haplogrpup (Y-DNA) in Europe

[area with high concentration of haplogroup characteristic of the Celts and the Germanic peoples]
NOTE 2
First illustration shows the border of the Serbian frontier (Latin: limes Sorabicus), while the second one
shows the border of dominance of Celto-Germanic haplogroup R1b (with marked stretch of major branches)
in Europe. This boundary is almost exactly the same (a minor deviation is visible only to the north in the zone
of the first devastating breakthroughs of the Saxons) with a defensive line established between the Germanic
peoples and the Serbs at the beginning of the 9th century by Frankish Emperor Charles the Great. Border of
the Serbian limes (on the first illustration) is made on the basis of the map »Słowiańszczyzna zachodnia i
Germania w VI-IX wieku po nar. Chr.« [Slavic West and Germania from 6th to 9th centuries after Christ]
(Map: № 6), which in the book „PRAHISTORIA ZIEM POLSKICH: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki
polskiej Kultury i organizacji“ [PREHISTORY OF POLISH LANDS: Ancient Slavs. The Beginnings of Polish
Culture and Organization] (Warszawa: E. Wende i SKA, 1918, the map between pages 88 and 89) published
by Polish historian Włodzimierz Andrzej Franciszek Ksawery Dzwonkowski (1880-1954).
222
Title of coin: dinar240

Ruler who minted the coin: Jaxa of Köpenick241 (c. 1125 - c. 1176)
Title of the ruler: Voivode of the Serbian tribe of Sprevani242 (reigned: before 1150 - c. 1176) and Knyaz
of the Serbian tribe of Hevelli [i.e. Stodoran] (reigned: 1151-1157)
Minted time: c. 1156
Weight of the coin: 0.82g
Text on the coin (revers): + IACZA DE COPNIC
Description of the coin (revers): Portrait of a Serbian Voivode in knight's armour (perhaps a chain mail
or scale mail combined with plate armour), with a shield in his right hand and a flag in the background
while holding a palm branch (a symbol of warrior glory) in his left hand.
Language: Latin
Alphabet: Latin script
Inventory number: 18201100
Place of storage: Coin Cabinet of the Bode Museum / Berlin State Museums243 (Berlin, Federal Republic
of Germany)
––––––––––––
240
Latin: denarius.
241
»Jaksa was probably a Lusatian Wend or Sorb« – Ivor Norman Richard Davies / Roger Moorhouse:
„MICROCOSM: A Portrait of a Central European City“ (London: Jonathan Cape, 2002, p. 87). Gerard
Labùda: „Jaksa z Kopanicy – Jaksa z Miechowa“ [Jaxa of Köpenick – Jaksa of Miechów], Polski słownik
biograficzny [Polish Biographical Dictionary], Tom X [Volume 10] (Wrocław: Zakład Narodowy im.
Ossolińskich - Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk, 1962-1964, pp. 339-341).
242
Sprevan Voivodeship of Kopanica (Sprevan Duchy of Kopanica).
243
German: Münzkabinett im Bode-Museum / Staatliche Museen zu Berlin.
223
Two orders of the Serbian crown of the Grand Duchy of Mecklenburg with gryphons.
NOTE 3
The Serbian Obodriten Knyaz (a direct descendant of the first known Obodriten knyazes Niklot and his son
Pribislav) Frederick Francis II [Friedrich Franz II] (1823-1883), Grand Voivode of Mecklenburg-Schwerin
[Großherzog von Mecklenburg-Schwerin] (reigned: 1842-1883), i.e. and his cousin Frederick William II
[Friedrich Wilhelm II] (1819-1904), Grand Voivode of Mecklenburg-Strelitz [Großherzog von Mecklenburg-
Strelitz] (reigned: 1860-1904) they established on May 12th, 1864 prestigious „Order of the Serbian Crown of
the Grand Duchy of Mecklenburg“ [Lower Sorbian: Rědy Serbskeje krony wjelikowojwodow
Mecklenburgskeje], which the Germans call Orden der Wendischen Krone der Großherzöge von
Mecklenburg, or summarized Orden der Wendischen Krone / Hausorden der Wendischen Krone. The Order
(left) with a motto »Per aspera ad astra« [Through hardships to the stars], was intended for Grand Duchy of
Mecklenburg-Schwerin [Großherzogtum Mecklenburg-Schwerin], while the other one (right) bared a motto
»Avito viret honore« [He flourishes with hereditary honours] and was slated for the adjacent Grand Duchy of
Mecklenburg-Strelitz [Großherzogtum Mecklenburg-Strelitz].About the Serbs' connections with the play
»gryphon« as a heraldic symbol, please look at the scientific paper „A Contribution to the History of the
Serbs and Slavs“244 (2018).
Serbian architect and self-proclaimed heraldist Dragomir M. Acović245 (1943-) in his book „СЛАВА И
ЧАСТ: Одликовања међу Србима - Срби међу одликовањима“ [GLORY AND HONOR: Decorations
among Serbs - Serbs among decorations] (Београд: Службени гласник, 2013) on pages 249, 263 and 279
forges the name of this order, calling it the wrong – »Order of the Vandalic Crown«.
––––––––––––
244
Petar B. Bogunović [Петар Б. Богуновић]: „Appendix ad Historiam Serborum et Slavorum“ [A Contri-
bution to the History of the Serbs and Slavs] (pp. 159-188), Часопис „Култура полиса“ [Journal „The
Culture of Polis“], Број 39 [№ 39] (Нови Сад: Култура - Полис & Институт за европске студије –
Београд, 2019, pp. 176-177).
245
Acović graduated from the Faculty of Architecture at the University of Belgrade and is the owner of the
Belgrade architectural studio »Grifon« [Gryphon]. He practices heraldry unprofessionally (from a hobby),
through his private heraldic association (founded in 1991 in Belgrade), which he calls himself „White
Eagle“.
224
APPENDIX
The anti-Slavicism was not only part of the official chauvinist policy of the Germanic
states (the consequences of which are the topic of this work), as it captured much deeper roots in
Germanic social elites by entering the discourse of the Anglo-Saxon Philosopher's School. The
best example of this is what German philosophers Georg Hegel246 (1770-1831) and Frederick
Engels247 (1820-1895) used to say. Thus the famous Hegel advocated the terms »historical peo-
ples« [geschichtlichen Völkern] and »non-historical peoples« [geschichtslosen Völkern], where he
included the Slavs in these other (nations without history), while unlike him, Engels showed a
much greater degree of pathological hatred of the Slovenes, and even derided the Southern Slavs
derisively as »residual fragments of peoples« [Völkerabfälle248] and »ruined fragments of peo-
ples« [Völkerruinen249].250 Both scholars undoubtedly emphasized the intellectual superiority of
the Germans over the Slovenes (Hegel classified the Serbs as »broken barbarian remains«251),
justifying attempts at their violent Germanization. The aforementioned Germanic view of the
Slavs, and therefore of the Serbs, began as early as the 19th century (after the Congress of Berlin
1878), rooting in the Serbian political and intellectual quasi-elite. This auto-chauvinist phenome-
non (with its admixtures of German-Romanticism252), gained momentum with the development of
––––––––––––
246
Serbian (Cyrillic script): Георг Вилхелм Фридрих Хегел; German: Georg Wilhelm Friedrich Hegel.
247
Serbian (Cyrillic script): Фридрих Енгелс; German: Friedrich Engels.
248
»about the Southern Slavs, whom he described as ‘residual fragments of peoples’« – Marcel van der
Linden [editor] / Karl Heinz Roth [editor]: „BEYOND MARX: Theorising the Global Labour Relations of the
Twenty-First Century“ (Boston [MA, USA]: Brill, 2013, p. 303).
249
»Die österreichischen Slawen als „Völkerruinen“« [Austrian Slavs as „ruins of the people“] – Ernst
Hanisch: „DER KRANKE MANN AN DER DONAU: Marx und Engels über Österreich“ [THE SICK MAN
ON THE DANUBE: Marx and Engels on Austria] (Wien: Europaverlag, 1978, p. 169).
250
»Peoples which have never had a history of their own, which from the time when they achieved the first,
most elementary stage of civilization already came under foreign sway, or which were forced to attain the
first stage of civilization only by means of a foreign yoke, are not viable and will never be able to achieve any
kind of independence. And that has been the fate of the Austrian Slavs.« – Karl Heinrich Marx: „The Political
Writings“ (New York City [NY, USA]: Verso Books, 2019, p. 225).
251
»gebrochene barbarische Reste« – Georg W. F. Hegel [autor] / Eduard Gans [editor]: „Georg Wilhelm
Friedrich Hegel's Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte“ [Georg Wilhelm Friedrich Hegel's
Lectures on the Philosophy of History], Georg Wilhelm Friedrich Hegel's Werke [Georg Wilhelm Friedrich
Hegel's Works], Band 9 [Volume 9] (Berlin: Verlag Duncker und Humblot, 1840, p. 425).
252
German-Romanticism is a socio-pathological phenomenon, which is always associated with the non-
Germanic people, and most often with the Slavs. Namely, this anonymous term refers in contemporary histo-
rical science to the uncritical, extremely condescending and defeatist attitude of scientists (historians, archa-
eologists, linguists, etc.) towards the conclusions (about the history of Eurasia) found in the scientific materi-
al of Germanic (usually Anglo-Saxon) historiographies. By this we mean taking for granted (without thorough
scientific verification) anything that comes from the Anglo-Saxon School of History. It is particularly notice-
able that this phenomenon in Slavs is justified (directly) related to auto-chauvinism, and its direct
consequence is the creation of pseudo-history (in the educational systems of Slavic states and peoples). This
pseudo-history is so shaped that it always overtly or covertly celebrates and exaggerates Germanic historical
heritage, and it does diminish and belittle the Slavic cultural and historical tradition. To prevent any doubt
from the scientific public on what is being served to them as an »ready made meal«, the German Romanti-
cists (people who uncritically propagate Germanic theories in history, archeology, linguistics, anthropology,
genetics, etc.) argue that their »historical truth« is a kind of a »sacred cow«, i.e. that no one else is allowed to
discuss it critically (except, of course, themselves). Such a one-dimensional view of historical science is not
scientific, it’s pseudoscientific. That is, a long-term Anglo-Saxon geopolitical project aimed at the Slavic
scientific community. Also, germanophiliacs (this expression originated from the term Germanophilia, which
defines pathological love for the Germanic people, that is, for their culture, traditions and history, by
members of the non-Germanic people) is a mocking expression for the German Romanticists, which by its
form plastically defines and emphasizes this phenomenon as a sick state of human consciousness. In accor-
225
the chaos called »Yugoslavism« (1918-2003) and »communism« (1944-1990), which have
intellectually crippled the present-day Republic of Serbia and Republika Srpska, leading to
negative selection, which will only begin to bear its worst fruit in recent years (above all, in the
field of science, education and information).
This phenomenon could be described by a Serbian saying: »When the water is muddy, the dregs
will come up to the surface!«253.
All of the above is also reflected in history, or rather its interpretation. Namely, the attitude of the
people towards their own identity is often reflected in their relation to their own past, which is
why older history, and especially recent history, is the focus of contemporary Anglo-Saxon West
politics. It is for this reason that control of the media is the main form of Anglo-Saxon activity in
the field of history.
John Swinton254 (1829-1901), a well-known New York journalist (late 19th century) uttered a few
words about contemporary journalism at a New York banquet: »There is no such a thing in Ame-
rica as an independent press, unless it is out in country towns. You are all slaves. You know it,
and I know it. There is not one of you who dares to express an honest opinion. If you expressed it,
you would know beforehand that it would never appear in print. I am paid $150 for keeping ho-
nest opinions out of the paper I am connected with. Others of you are paid similar salaries for
doing similar things. If I should allow honest opinions to be printed in one issue of my paper, I
would be like Othello before twenty-four hours: my occupation would be gone. The man who
would be so foolish as to write honest opinions would be out on the street hunting for another job.
The business of a New York journalist is to distort the truth, to lie outright, to pervert, to villify, to
fawn at the feet of Mammon, and to sell his country and his race for his daily bread, or for what is
about the same — his salary. You know this, and I know it; and what foolery to be toasting an
"Independent Press"! We are the tools and vassals of rich men behind the scenes. We are jum-
ping-jacks. They pull the string and we dance. Our time, our talents, our lives, our possibilities,
are all the property of other men. We are intellectual prostitutes.«.255
The same conclusions can be applied to the vast majority of today's historians, since the-
ir unwillingness to deal with vague and inaccurate records of (some) historical events is a classic
example of »scientists« following the (wrong) imposed historical patterns without any critical
reference to the same.
At the very end of this paper, I would like to point out that historians should (for the sa-
ke of basic professional ethics) at least adhere to some of the words uttered by Russian Imperial
general Lavr G. Kornilov256 (1870-1918), which have entered the Russian officer’s code of ho-
nor257.
In my free translation, the general's words would look something like this: »SOUL - to God, HE-
ART - to a woman, DUTY [LIFE] - to Fatherland, HONOR - to no one!«258.259
––––––––––––
dance with the herein given definition, I would like to point out that it should not by no means mix two terms
– Germanophile (a person who loves German history, culture, tradition, language, etc.) on the one hand, with
the other which represents an expression for social-pathogenic behavior defined by the term – the German
Romanticist.
253
Serbian (Cyrillic script): Када се вода замути, талог се дигне на површину.
254
Serbian (Cyrillic script): Џон Свинтон.
255
Edwin J. Schellhous: „The new republic“ (New York City [NY, USA]: United States Book Company,
1883, pp. 122-123). Richard Owen Boyer / Herbert Montfort Morais: „Labor! Untold Story“ (New York City
[NY, USA]: Cameron Associates, 1955, p. 81).
256
Serbian (Cyrillic script): Лавр Георгијевич Корнилов; Russian: Лавр Георгиевич Корнилов; English:
Lavr Georgiyevich Kornilov. Lavr Kornilov was a Russian military intelligence officer and imperial general
(general of the infantry).
257
Serbian (Cyrillic script): Кодекс части руских официра; Russian: Кодекс чести русского офицера.
258
Serbian (Cyrillic script): Душа – Богу, срце – жени, дуг [живот] – отаџбини, част – никоме!; Russi-
an: Душа – Богу, сердце – женщине, долг [жизнь] – Отечеству, честь – никому!. Description: »Your
226
Archives
1. Yad Vashem Archives:

- Album: An album that documents the confiscation of cultural property by the Ein-
satzstab Reichsleiter Rosenberg (ERR); Album Number: FA1 73/3; Item ID: 75827; Ar-
chival Signature: 368; Date of Accession: 13/02/1967.
2. Transcripts of trials held before the International Criminal Tribunal for the former Yugosla-
via:
- Case №: IT-02-54 (Prosecutor v. Slobodan Milošević); Accused Name: Slobodan S.
Milošević; Witness: Mary Helena Ranta; Date: Wednesday, March 12th, 2003; Page:
17754.
- Case №: IT-02-54 (Prosecutor v. Slobodan Milošević); Accused Name: Slobodan S.
Milošević (Cyrillic: Слободан Светозара Милошевић); Witness: Colonel Bogoljub
Janićević; Date: Friday, September 30th, 2005;
- Case №: IT-05-87/1-T (Prosecutor v. Vlastimir Đorđević); Accused Name: Vlastimir
Đorđević (Cyrillic: Властимир Ђорђевић); Document description: Trial Judgement;
Date: Wednesday, February 23rd, 2011.
Literature:
1. Scholasticus, Fredegarius: „Fredegarii Chronicarum Liber Quartus cum Continuationibus“,

i.e. Liber X (Fol. 110v-134v), as an additional chapter in the transcript of the book,
previously written by Gregorius Turonensis: „Historiæ Francorum“, Type of book: manu-
script, Universitätsbibliothek Heidelberg, Inventar-Nummer: Cod. Pal. lat. 864 (Lorsch: Lau-
reshamense Monasterium / Reichsabtei Lorsch, c. 800)
2. Orbini, Mavro: ,IL REGNO DEGLI SLAVI, HOGGI CORROTTAMENTE DETTI
SCHIAVONI: Historia di don Mavro Orbini Ragvseo, abbate Melitense. Nella quale si vede
l'Origine quasi di tutti i Popoli che furono della Lingua Slava, con molte & varie guerre, che
fecero in Europa, Asia & Africa; il progresso dell' Imperio loro, l' antico culto, & il tempo
della loro conuersione al Christianesimo. E in particolare veggonsi i successi de' Re' che an-
ticamente dominarono in Dalmatia, Croatia, Bosna, Servia, Rassia, & Bulgaria“ (Pesaro:
Girolamo Concordia, 1601)
3. Blaeu, Johannes „Jan“ (or Joan) Willemsz „Theatrum Orbis Terrarum, sive Atlas Novus in
quo Tabulæ et Descriptiones Omnium Regionum“ (Amsterdam: J. & G. Blaeu, 1645)
4. Seutter, Matthäus: „Composite Seutter Atlas“ (Augsburg: M. Seutter, 1755)
5. Taube, Friedrich Wilhelm von: „HISTORISCHE UND GEOGRAPHISCHE
BESCHREIBUNG DES KÖNIGREICHES SLAVONIEN UND DES HERZOGTHUMS SYR-
MIEN: Sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als auch nach ihrer itzigen Verfassung
und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen Dingen.“, Band II
(Leipzig: Kaiserl. Königl. wirkl. Regierungsrathe, 1777)
6. Frantisek Martin Pelcl: „Geschichte der Böhmen von den ältesten bis auf die neuesten Zeit-
en.“, Erster Theil (Wien / Berlin: Johann Nepomuk Ferdinand von Schönfeld, 1782)
––––––––––––
soul belongs to God, your heart to a woman, your duty [i.e. life] to the Fatherland, but your honor…sell your
honor to no one!«.
259
Сергей Темирбулатович Баймухаметов [Sergey Temirbulatovich Baimukhametov]: „Ложь и правда
русской истории“ [Lies and Truth of Russian History] (Москва: Издательская группа „Эксмо“, 2005, p.
394).
227
7. Siestrzeńcewicz, Stanisław Jan Bohusz: „Precis des recherches historiques sur lòrigine des
Slaves ou Esclavons et des Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au
christianisme; par Mgr Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz,...“ (Санкт Петербургъ:
Императорская Академiя Наукъ, 1824)
8. Menzel, Wolfgang: „DIE GESCHICHTE DER DEUTSCHEN: Das Mittelalter“, Zwehter
Band (Zürich: Geßnersche Buchhandlung, 1825)
9. Bruun, Malthe Conrad: „Universal geography; or, A description of all the parts of the world
on a new plan, according to the great natural divisions of the globe, accompanied with ana-
lytical, synoptical and elementary tables.“, Volume 4 (Philadelphia [PA, USA]: John Laval
and S. F. Bradford, 1829)
10. Zeuß, Johann Kaspar: „Die Deutschen und die Nachbarstämme“ (München: Ignaz Joseph
Lentner, 1837)
11. Boué, Ami: „La Turquie d'Europe ou observations sur la géographie, la géologie, l'histoire
naturelle, la statistique, les moeurs, les coutumes, l'archéologie, l'agriculture, l'industrie, le
commerce, les gouvernements divers, le clergé, l'histoire et l'état politique de cet empire“,
Tome deuxième (Paris: Arthus Bertrand, 1840)
12. Hegel, Georg W. F. [autor] / Gans, Eduard [editor]: „Georg Wilhelm Friedrich Hegel's Vorle-
sungen über die Philosophie der Geschichte“, Georg Wilhelm Friedrich Hegel's Werke, Band
9 (Berlin: Verlag Duncker und Humblot, 1840)
13. Dönniges, Wilhelm von: „GESCHICHTE DES DEUTSCHEN KAISERTHUMS IM
VIERZEHNTEN JAHRHUNDERT: Von Heinrich VII. bis auf den Tod Karls IV., 1308 -
1378“, Zweite Abtheilung, Erster Abschnitt, Vorlaufender Theil der Darstellung, Das
deutsche Staatsrecht und die deutsche Reichsverfassung, Erster Theil / Historische
Entwicklung seit Karls des Großen Kaiserkrönung bis auf das zwölfte Jahrhundert (Berlin:
Verlag der Nicolaischen Buchhandlung, 1842)
14. Kunik, Ernst Eduard: „Die Berufung der schwedischen Rodsen durch die Finnen und Slawen:
Eine Vorarbeit zur Entstehungsgeschichte des russischen Staates“, Erste Abtheilung (Sankt
Petersburg: Sankt Petersburger Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften, 1844)
15. Viquesnel, Auguste: „VOYAGE DANS LA TURQUIE D'EUROPE: Description physique et
géologique de la Thrace“ (Paris: Arthus Bertrand, 1868)
16. Rački, Franjo: „SLOVENSKI SVIET: Historičko-statističko-etnografičke razprave“ (Zagreb:
Lavoslav Hartmán i družba, 1870)
17. Bryce, James: „The Holy Roman Empire“ (London: Macmillan and Co., 1871)
18. Kállay, Benjámin von: „Geschichte der Serben“, Erster Band (Budapest/Wien: Verlag von
Wilhelm Lauffer, 1878)
19. Nodilo, Sperato „Natko“ P.: „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka“ (pp. 92-
128), Časopis „Rad“, Knjiga 4, Svezak 65 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i um-
jetnosti, 1883)
20. Schellhous, Edwin J.: „The new republic“ (New York City [NY, USA]: United States Book
Company, 1883)
21. Rimbertus: „Vita Anskarii auctore Rimberto: Accedit Vita Rimberti, Scriptores rerum Ger-
manicarum in usum scholarum ex Monumentis Germaniae historicis recusi (Hannoverae /
Hanover: Impensis Bibliopolii Hahniani, 1884)
22. Kiepert, Heinrich „Grosser Hand-Atlas des Himmels und der Erde“ (Weimar: Weimar Ge-
ographisches Institut, 1886)
23. Krek, Gregor: „Einleitung in die slavische Literaturgeschichte; akademische Vorlesungen,
Studien und kritische Streifzüge“ (Graz: Verlag von Leuschner & Lubensky, 1887)
24. Schwebel, Oscar: „Geschichte der Stadt Berlin“, Band I (Berlin: Brachvogel & Ranft, 1888)
25. Kurze, Friedrich [editor]: „Annales fuldenses sive Annales regni Francorum orientalis“
(Hannoverae: Impensis bibliopolii Hahniani, 1891)
228
26. Antun Fabris: Časopis „DUBROVNIK: Kalendar za godinu 1898“ (Dubrovnik: Antun Pasa-
rić Printing House, 1897)
27. Ripley, William Zebina: „THE RACIAL GEOGRAPHY OF EUROPE: A Sociological Study“
(pp. 49-68), Journal „Appletons’ Popular Science Monthly“, Volume LII, Issue 1 / from
November 1897 to April 1898 (New York [NY, USA]: D. Appleton and Company, 1898)
28. Tetzner, Franz Oskar: „DIE SLOWINZEN UND LEBAKASCHUBEN: Mit 1 Sprach Karte
und 3 Tafeln Abbildungen Land und Leute, Haus und Hof. Sitten und Gebräuche, Sprache
und Litteratur im östlichen Hinterpomern.“ (Berlin: Verlag von Emil Felber, 1899)
29. Antun Fabris: Časopis „DUBROVNIK: Kalendar za godinu 1902“ (Dubrovnik: Antun Pasa-
rić Printing House, 1901)
30. Honigsheim, Paul: „Der limes Sorabicus“ (pp. 303-322), Zeitschrift des Vereins für
Thüringische Geschichte und Altertumskunde, Band 24 (1905/6) (Jena: Gustav Fischer,
1906)
31. Webersik, Gottlieb: „WEBERSIK: Geographisch-statistisches Welt-Lexikon“ (Vienna / Leip-
zig: A. Hartleben’s Verlag, 1908)
32. Dzwonkowski, Włodzimierz Andrzej Franciszek Ksawery: „PRAHISTORIA ZIEM POL-
SKICH: Slowianśzczyzna pierwotna. Początki polskiej Kultury i organizacji“ (Warszawa: E.
Wende i SKA, 1918)
33. Lützow, Franz Heinrich Hieronymus Valentin Graf von: „BOHEMIA: An historical sketch by
the Count Lützow“ (London: J. M. Dent and Sons Limited / New York: E. P. Dutton & Co.,
1920)
34. Flajšhans, Václav: „KRONIKA TAK ŘEČENÉHO DALIMILA: Novým jazykem přepsal V.
Fllajšhans“, Žeň z literatur, Svazek LIII (Praha: Jan Laichter, 1920)
35. Јовановић, Слободан В. „Влада Милана Обреновића (1878-1889)“ (Београд: Издавачка
књижарница Геце Кона, 1927)
36. Tschan, Francis Joseph [translator]: „The Chronicle of the Slavs by Helmold Priest of Bo-
sau“ (New York [NY, USA]: Columbia University Press, 1935)
37. Ludat, Herbert: „LEGENDEN UM JAXA VON KÖPENICK: Deutsche und slawische Fürsten
im Kampf um Brandenburg in der Mitte des 12. Jahrhunderts“, Band 2 (Leipzig: Verlag von
Solomon Hirzel, 1936)
38. Iorga, Nicu N.: „Histoire des roumains et de la romanité orientale“, Volumul II, Les maîtres
de la terre [jusqu’à l’an mille] (Bucureşti: Académie Roumaine, 1937)
39. Dopsch, Alfons: „The Economic and Social Foundations of European Civilization“ (New
York [NY, USA]: Harcourt, Brace & Company, 1937)
40. Trautmann, Reinhold: „Die Elb- und Ostseeslavischen Ortsnamen“, Teil I, Abhandlungen
der deutschen Akademie der Wissenschaften zu (Berlin: Deutsche Akademie der Wissen-
schaften zu Berlin, 1948)
41. Trautmann, Reinhold: „Die Elb- und Ostseeslavischen Ortsnamen“, Teil II, Abhandlungen
der deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin (Berlin: Deutsche Akademie der Wis-
senschaften zu Berlin, 1949).
42. Schultze, Johannes: „Der Wendenkreuzzug 1147 und die Adelsherrschaften in Prignitz und
Rhingebiet“ (pp. 95-124), Jahrbuch für die Geschichte Mittel- und Ostdeutschlands, Nr. 2
(Berlin: Max Niemeyer Verlag, 1953)
43. Brüchner, Hans: ,,Die Geschichte der Sorben bis zum Verlust ihrer politischen Selbständig-
keit“, Heft 1, Schriftenreihe über die Sorben (Bautzen: Regierung der Deutsche Demokra-
tischen Republik Ministerium des Innern / Hauptabteilung Sorbenfragen, 1955)
44. Boyer, Richard Owen / Morais, Herbert Montfort: „Labor! Untold Story“ (New York City
[NY, USA]: Cameron Associates, 1955)
229
45. Trautmann, Reinhold: „Die Elb- und Ostseeslavischen Ortsnamen“, Teil III, Abhandlungen
der deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin (Berlin: Deutsche Akademie der Wis-
senschaften zu Berlin, 1956).
46. Mardešić, Petar / Dugački, Zvonimir / Klaić, Nada: „Historijski atlas“ (Zagreb: Učila, 1954)
47. Unknown [editor]: „Nemačka obaveštajna služba“, Zbirka dokumenata br. VIII, Dokument
br. 351 (Beograd: Državni sekretarijat za unutrašnje poslove FNRJ, Uprava državne bezbed-
nosti, III odeljenje, 1956)
48. Neubacher, Hermann: „SONDERAUFTRAG SÜDOSTEN 1940-1945: Bericht eines
fliegenden Diplomaten“ (Göttingen: Musterschmit-Verlag, 1957)
49. Wallace-Hadrill, John Michael: „Fredegar and the History of France“ (pp. 527-550), Bulle-
tin of the John Rylands Library, Volume 40, № 2 (Manchester: Manchester University Press,
1958)
50. Wallace-Hadrill, John Michael: „Fredegarii Chronicorum Liber Quartus cum Continuationi-
bus“ (London: Thomas Nelson and Sons, 1960)
51. Кићовић, Мираш: „Историја Народне библиотеке у Београду“ (Београд: Народна
библиотека, 1960)
52. Thompson, James Westfall: „New east frontier colonial Germany“ (New York [NY, USA]:
Frederick Ungar Publishing Company, 1962)
53. Labùda, Gerard: „Jaksa z Kopanicy – Jaksa z Miechowa“, Polski słownik biograficzny, Tom
X (Wrocław: Zakład Narodowy im. Ossolińskich - Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk,
1962-1964)
54. Skalová, Hana: „Topografická mapa území Obodriců a Veletů-Luticů ve světle místních
jmen“ (Praha: Československé akademie věd, 1965)
55. Glavan, Tone: „Lužiški Srbi“ (Ljubljana: Matica slovenska, 1966)
56. Králík, Oldřich [editor]: „Nejstarší legendy přemyslovských Čech“ (Praha: Vyšehrad, 1969)
57. Живановић, Милан Ж.: „Један неуспели план српске владе о царинском рату са
Аустро-Угарском 1880. године у борби за економску и политичку независност Србије“
(pp. 267-274), Историјски часопис, Књига XVI-XVII (1966-1967) (Београд: Историјски
институт Београд, 1970)
58. Scholz, Bernhard Walter / Rogers-Gardner, Barbara: „CAROLINGIAN CHRONICLES: Royal
Frankish annals and Nithard's Histories“ (Ann Arbor [MI, USA]: University of Michigan
Press, 1970)
59. Hart, Cyril Edwin: „The Tribal Hidage“ [Read October 23rd, 1970] (pp. 133-157), Transac-
tions of the Royal Historical Society, Volume 21 (London: Royal Historical Society, 1971)
60. Einhard [author] / Firchow, Evelyn Scherabon [translator] / Zeydel, Edwin Hermann [trans-
lator]: „Vita Karoli Magni / The Life of Charlemagne“ (Coral Gables [FL, USA]: University
of Miami Press, 1972)
61. Krčmová, Marie: „Kronika tak řečeného Dalimila“ (Praha: Nakladatelství Svoboda, 1977)
62. Hanisch, Ernst: „DER KRANKE MANN AN DER DONAU: Marx und Engels über
Österreich“ (Wien: Europaverlag, 1978)
63. Kreso, Muharem: „Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944“ (Beograd: Istori-
jski arhiv Beograda, 1979)
64. Wallace-Hadrill, John Michael [translator]: „The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar
with its continuations“, Medieval Classics (Westport [CT, USA]: Greenwood Press Publish-
ers, 1981)
65. Herrmann, Joachim: „DIE SLAWEN IN DEUTSCHLAND: Geschichte und Kultur der
slawischen Stämme westlich von Oder und Neiße vom 6. bis 12. Jahrhundert“, Band 14 (Ber-
lin: Zentralinstituts für Alte Geschichte und Archäologie der Akademie der Wissenschaften
der DDR, 1985)
230
66. Данченко, Светлана Ивановна: „Руска јавност о Србији и руско-српским односима
(1878-1885)“ (pp. 113-134), Историјски часопис, Књига XXXIII (1986) (Београд:
Историјски институт Београд, 1987)
67. Geiss, Imanuel: „Geschichte griffbereit“, Band 3 [Schauplätze] (Reinbek: Rowohlt Taschen-
buch Verlag GmbH, 1987)
68. Pogonowski, Iwo Cyprian: „POLAND: A historical atlas“ (New York [NY, USA]: Dorset
Press, 1989)
69. Koschmieder, Erwin: „Die Welt der Slaven“ (Köln: Böhlau Verlag, 1990)
70. Encyclopædia Britannica, Inc.: „The New Encyclopædia Britannica: Micropædia“, Volume
11, Edition 15 (London: Encyclopædia Britannica, Inc., 1991)
71. Reuter, Timothy: „Germany in the Early Middle Ages 800-1056“ (1st edition), Series: Long-
man History of Germany (London / New York [NY, USA]: Routledge, 1991)
72. Brachmann, Hans-Jürgen: „Der Limes Sorabicus – Geschichte und Wirkung“ (pp. 117-207),
Zeitschrift für Archäologie, Band 25 / 1991 (Berlin: Deutscher Verlag der Wissenschaften,
1992)
73. Cummings, Mark [editor]: „THE ENCYCLOPEDIA AMERICANA: International Edition“
(Danbury [CT, USA]: Grolier Incorporated, 1993)
74. Riche, Pierre: „THE CAROLINGIANS: A Family Who Forged Europe“ (Philadelphia [PA,
USA]: University of Pennsylvania Press, 1993)
75. Partenheimer, Lutz: „Albrecht der Bär, Jaxa von Köpenick und der Kampf um die Branden-
burg in der Mitte des 12. Jahrhunderts“ (pp.151-193), Forschungen zur Brandenburgischen
und Preußischen Geschichte, Neue Folge, Band 4 (Berlin: Wolfgang Neugebauer und Frank-
Lothar Kroll – Preußische Historische Kommission / Staatsarchivs Preuûischer Kulturbesitz,
1994)
76. Поповић, Владимир / Јевремовић, Нада: „Народни музеј у Београду 1844-1994“,
Каталог изложбе 150 година Народног музеја у Београду (Београд: Народни музеј,
1994)
77. Crumlin-Pedersen, Ole / Hirte, Christian / Jensen, Kenn / Möller-Wiering, Susan: „VIKING-
AGE SHIPS AND SHIPBUILDING IN HEDEBY: Ships & Boats of the North“ (Schleswig:
Archäologisches Landesmuseum der Christian-Albrechts-Universitä, 1997)
78. Specht, Reinhold: „Geschichte der Stadt Zerbst“, Band 1 (Zerbst: Verlagsbuchhandlung
Friedrich Gast Zerbst / Anhaltische Verlagsgesellschaft mbH, 1998)
79. Anelauskas, Valdas: „Discovering America as it is“ (Atlanta [GA, USA]: Clarity Press,
1999)
80. Burgers, Jan W. J.: „De Rijmkroniek van Holland en zijn auteurs“ (Hilversum: Uitgeverij
Verloren, 1999)
81. Murray, Alexander Callander: „FROM ROMAN TO MEROVINGIAN GAUL: А reader“ (Pe-
terborough [Ont., Canada]: Broadview Press, 2000)
82. Vauchez, André / Lapidge, Michael: „Encyclopedia of the Middle Ages: A-J“ (Chicago [IL,
USA] / London: Fitzroy Dearborn Publishers, 2000)
83. Chomsky, Avram Noam: „NOVI HUMANISTIČKI MILITARIZAM: Lekcije Kosova“ (Beo-
grad: Plato, 2000)
84. Растовић, Александар: „Посета Комисије београдске општине Лондону 1884. године“
(pp. 177-196), Историјски часопис, Књига XLV-XLVI (1998-1999) (Београд:
Историјски институт Београд, 2000)
85. Labùda, Gerard: „Kaszubi i ich dzieje“ (Gdańsk: Oficyna Czec, 2000)
86. Eichler, Ernst: „Atlas altsorbischer Ortsnamentypen: Studien zu toponymischen Arealen des
altsorbischen Gebietes im westslawischen Sprachraum“, Heft 1 (Leipzig: Sächsische Akad-
231
emie der Wissenschaften zu Leipzig – Kommission Deutsch-Slawische Namenforschung,
2000)
87. Lambeth, Benjamin S.: „NATO'S AIR WAR FOR KOSOVO: A Strategic and Operational As-
sessment“, Project Air Force Series on Operation Allied Force (Santa Monica [CA, USA]:
Rand Corporation, 2001)
88. Ristović, Milan D.: „PLJAČKA UMETNIČKOG I KULTURNOG BLAGA SRBIJE U DRU-
GOM SVETSKOM RATU I PROBLEMI NJEGOVE RESTITUCIJE: Nekoliko fragmenata“
(pp. 65-78), Časopis „Istorija 20 veka“, Broj 1 (Beograd: Institut za savremenu istoriju,
2001)
89. Hardt, Matthias: „Hesse, Elbe Saale and the Frontiers of the Carolingian Empire“ (pp. 217-
232), THE TRANSFORMATION OF FRONTIERS: From Antiquty to the Carolingians,
Volume 10 (Leiden / Boston / Köln: Koninklijke Brill NV, 2001)
90. Hardt, Matthias: „Limes Sorabicus“ (pp. 446-448), Reallexikon der germanischen
Altertumskunde, Band 18 (Berlin: Walter de Gruyter GmbH & Co. KG, 2001)
91. Nardulli, Bruce R. / Perry, Walter L. / Pirnie, Bruce R. / Gordon, John IV / McGinn, John G.:
„DISJOINTED WAR: Military Operations in Kosovo, 1999“ (Santa Monica [CA, USA]:
Rand Corporation, 2002)
92. Davies, Ivor Norman Richard / Moorhouse, Roger: „MICROCOSM: A Portrait of a Central
European City“ (London: Jonathan Cape, 2002)
2003)
94. Bonnén, Preben: „TOWARDS A COMMON EUROPEAN SECURITY AND DEFENCE POL-
ICY: The ways and means of making it a reality“, COMPAS: Group on Security and Defence
Studies, Volume 1 (Hamburg / London: Lit Verlag, 2003)
95. Lawaty, Andreas / Orłowski, Hubert: „DEUTSCHE UND POLEN: Geschichte, Kultur, Poli-
tik“ (München: Verlag C. H. Beck, 2003)
altsorbischen Gebietes im westslawischen Sprachraum“, Hefte 3-4 (Leipzig: Sächsische
Akademie der Wissenschaften zu Leipzig – Kommission Deutsch-Slawische Namenforschung,
2004)
2004)
98. Hrabová, Libuše [author] / Kooper, Erik S. [editor]: „Wiltenburg und der holländische
Mythus von den Anfängen“ (pp. 51-60), The medieval chronicle III. Proceedings of the 3rd In-
ternational Conference on the Medieval Chronicle. Doorn/Utrecht from 12th to 17th May
2002. (Amsterdam: Rodopi, 2004)
99. Badsey, Stephen / Latawski, Paul: „Britain, NATO and the Lessons of the Balkan Conflicts,
1991 -1999“ (Hamburg / London: Routledge – Taylor & Francis Group, 2004)
100. Brather, Sebastian: „The beginnings of Slavic settlement east of the river Elbe“ (pp. 314-
329), Journal „Antiquity“, Volume 78, Issue 300 (York: York Publishing Services Ltd., June
2004)
101. Frantzen, Henning-André: „NATO AND PEACE SUPPORT OPERATIONS, 1991-1999: Pol-
icies and Doctrines“ (London / New York: Frank Cass and Co. Ltd., 2004)
232
102. Растовић, Александар: „Велика Британија и Србија 1903-1914“, Посебна издања,
Књига 50 (Београд: Историјски институт Београд, 2005)
103. Grimsted, Patricia Kennedy: „ROADS TO RATIBOR: Library and Archival Plunder by the
Einsatzstab Reichsleiter Rosenberg“ (pp. 390-458), Holocaust and Genocide Studies, Vol-
ume 19, Issue 3, (Oxford: Oxford University Press, 2005)
104. Самарџић, Момир: „Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881.
године“ (pp. 29-42), Часопис „Зборник Матице српске за историју“, Број 71-72 (Нови
Сад: Матица српска Одељење за друштвене науке, 2005)
105. Баймухаметов, Сергей Темирбулатович: „Ложь и правда русской истории“ (Москва:
Издательская группа „Эксмо“, 2005)
106. Norris, John: „COLLISION COURSE: NATO, Russia, and Kosovo“ (Westport [CT]: Praeger
Publishers, 2005)
107. Lituchy, Barry M. [editor]: „JASENOVAC AND THE HOLOCAUST IN YUGOSLAVIA:
Analyses and Survivor Testimonies“ (New York: Jasenovac Research Institute, 2006)
108. Bensch, Andreas: Broschüre ,,SERBJA/SERBY: Die Sorben in Deutschland“ (Bautzen:
Stiftung für das sorbische Volk, 2009)
109. Charvát, Petr: „The Emergence of the Bohemian State“ (Leiden / Boston [МА, USA]: Brill
Publishers, 2010)
110. Јовановић, Војислав М.: „Потрага за украденом историјом“ (Београд: Издавачка
књижара „Југоисток“ ДОО, 2010)
111. Bachrach, Bernard Stanley: „EARLY CAROLINGIAN WARFARE: Prelude to Empire“
(Philadelphia [PA, USA]: University of Pennsylvania Press, 2011)
112. Вранеш, Александра: „Путеви и раскршћа Народне библиотеке Србије“ (pp. 1-12),
Часопис „Књижевност и језик“, Број 1-2 (Београд: Народна Библиотека Србије, 2012)
113. Dopsch, Alfons: „The Economic and Social Foundations of European Civilization“ (New
York [NY, USA]: Routledge, 2013)
114. Linden, Marcel van der [editor] / Roth, Karl Heinz [editor]: „BEYOND MARX: Theorising
the Global Labour Relations of the Twenty-First Century“ (Boston [MA, USA]: Brill, 2013)
115. Aertsen, Ivo / Arsovska, Jana / Rohne, Holger-Christoph / Valiñas, Marta / Vanspauwen,
Kris: „RESTORING JUSTICE AFTER LARGE-SCALE VIOLENT CONFLICTS: Kosovo, DR
Congo and the Israeli-Palestinian case“ (Portland [OR, USA]: Willan Publishing, 2013)
116. Urbańczyk, Przemysław / Berend, Nora / Wiszewski, Przemysław Piotr: „CENTRAL EU-
ROPE IN THE HIGH MIDDLE AGES: Bohemia, Hungary and Poland, c.900-c.1300“,
Cambridge Medieval Textbooks (Cambridge: Cambridge University Press, December 19th,
2013)
117. Acović, Dragomir M.: „СЛАВА И ЧАСТ: Одликовања међу Србима - Срби међу
одликовањима“ (Београд: Службени гласник, 2013)
118. Rębała, Krzysztof / Martínez-Cruz, Begoña / Tönjes, Anke / Kovacs, Peter / Stumvoll,
Michael / Lindner, Iris / Büttner, Andreas / Wichmann, Heinz-Erich / Siváková, Daniela /
Soták, Miroslav / Quintana-Murci, Lluis / Szczerkowska, Zofia / Comas, David / and
Genographic Consortium (Adhikarla, Syama / Adler, Christina J. / Balanovska, Elena /
Balanovsky, Oleg / Bertranpetit, Jaume / Clarke, Andrew C. / Cooper, Alan / ...etc.):
„CONTEMPORARY PATERNAL GENETIC LANDSCAPE OF POLISH AND GERMAN
POPULATIONS: From early medieval Slavic expansion to post-World War II resettlements“
(pp. 415-422), European Journal of Human Genetics, Volume 21 (New York City [NY, USA]:
Macmillan Publishers Limited, 2013)
119. Wood, Ian Nicholas: „The Merovingian Kingdoms 450-751“ (London / New York City [NY,
USA], Routledge – Taylor & Francis Group, 2014)
120. Davis, Jennifer R.: „Charlemagne's Practice of Empire“ (Cambridge: Cambridge University
Press, 2015)
233
121. Spring, Peter: „Great Walls and Linear Barriers“ (Barnsley: Pen and Sword Books Ltd.,
2015)
122. Havlíková, Lubomira: „What was the Location of Serbia Mentioned in the Cosmas Chronicle
of the Czechs?“ (pp. 185-191), „Spomenica dr Tibora Živkovića“, Зборник радова, Број 32
(Београд: Историјски институт Београд, 2016)
123. Bogunović, Petar B.: „DYNASTIА NEMAGNICH ET GENUS FAMILIА BOGUNOUICH:
Per vestigium documentorum archivi Ragusini“, Časopis „Viteška kultura“, Broj 7
(Beograd: Veliki priorat Vitezova Templara Srbije, 2018)
124. Живановић, Србољуб: „Хрватски геноцид против Срба, Јевреја и Рома“, Библиотека
„Сведочанства“, Књига 54 (Београд: Европски институт за изучавање древних
Словена / Издавачка кућа „Пешић и синови“, 2018)
125. Grief, Gideon: „JASENOVAC: Auschwitz of the Balkans – Ustasha Empire of Cruelty“ (Bel-
grade: Shem Olam Faith & the Holocaust Institute for Education and Research [Kfar
Haroeh, Israel] / Miami Foundation [Miami, FL, USA] / Ono Academic College [Kiryat
Ono, Israel] / Knjiga komerc [Belgrade, Serbia], 2018)
126. Pohl, Walter: „THE AVARS: A Steppe Empire in Central Europe, 567-822“ (Ithaca [NY,
USA]: Cornell University Press, 2018)
127. Bogunović, Petar B.: „Appendix ad Historiam Serborum et Slavorum“ (pp. 159-188),
Часопис „Култура полиса“, Број 39 (Нови Сад: Култура - Полис & Институт за
европске студије – Београд, 2019)
128. Marx, Karl Heinrich: „The Political Writings“ (New York City [NY, USA]: Verso Books,
2019)
СТАЛНИ РАТ: Германи и Серби
Сажетак: Овај чланак тежи да баци нешто више светлости на историјске до-
гађаје, који су обележили односе Германа и Серба од раног средњег века до данашњих
дана. Сам избор чињеница, и њихов краћи приказ у овом раду, није нимало случајан,
јер он има за циљ да код читаоца створи што реалнију слику културно-политичког
сукоба германских народа и Серба, тј. корпуса славенских народа који су после 7. века
настали издвајањем од њих (у почетку природном, а касније и вештачком етногене-
зом). Њихове цивилизацијске разлике и супротне геоплолитичке тежње, неће се поми-
рити у догледној будућности, и зато једино можемо говорити о различитом интензите-
ту ових сукоба, али свакако не и о њиховом заустављању. Из података, који се овде
износе, може се тачно видети дубина и праве размере овог вековног сукоба (који бук-
валном смислу, никада није ни прекидан). Управо из наведених разлога, разумевање
суштине односа Германа и Серба кроз историју, може да нас доведе до стварања много
јаснијег погледа на садашњи геополитички положај Серба, као и на њихову перспек-
тиву у будућност.
Кључне речи: Серби, Славени, Германи, Сербски лимес, гроф и војвода Сербске
границе
234
НЕНАД СТЕФАНОВИЋ∗ УДК 347.4/.5:347.61/.68
Правни факултет за привреду и правосуђе Прегледни рад
Одобрен: 24.02.2020
PATRIA POTESTAS У РИМСКОМ ПРАВУ
Patria potestas in pietate non in atrocitate consistere debet

(Очинска власт треба да почива на доброти, а не на окрутности)
Marcianus – D.48,9,51
Сажетак: Овај рад има за циљ да укаже на значај patria potestas и круг ов-
лашћења која је ова власт обухватала у периоду пре и за време Римске републике.
Patria potestas представља институт својствен римском праву, а обухвата власт оца
породице над имовином и лицима која не живе по свом него по праву pater familiasа.
Широк је круг овлашћења која је pater familias имао на основу ове власти над лицима
alieni iuris. Он не само да је био господар њихове имовине, него и господар њихових
живота (ius vitae ac necis) и то је нешто што је несхватљиво са становишта савременог
човека који живи у XXI веку, у доба демократије и експанзије људских права. Због
тога на рatria potestas треба гледати као реликт из прошлости и одраз друштвених од-
носа карактеристичних искључиво за период трајања Римске империје.
Кључне речи: римско право, patria potestas, pater familias, брак, адопција
У периоду настанка Римске државе, на преласку из варварства у цивили-
зацију, постојао је специфичан облик породичне заједнице који се називао
конзорцијум (consortium). Овакав облик заједнице живота одликовао је зајед-
нички живот великог броја чланова, понекад и пар десетина, коју су чинила
браћа са својим потомцима и њиховим најближим сродницима, обухватајући
при том више генерација. Била је то економска, друштвена и духовна заједни-
ца коју срећемо и у српском средњевековном праву у виду породичне задруге,
која је била регулисана и Српским грађанским закоником из 1844.године.
Имовински односи у овој заједници били су засновани на заједничкој својини
––––––––––––
∗
nenad@pravni-fakultet.info
1
Стојчевић, Д., и Ромац, А. (1971). Dicta et regulae iuris, Савремена администрација, Београд,
стр. 350
Ненад Стефановић, Patria Potestas у римском праву
над средствима за производњу. „Економска основица била је затворена кућна
привреда уз сасвим малу размену добара, екстензивну пољопривреду, неразви-
јену земљорадњу и сточарство. Сви чланови су морали да раде према својим
могућностима, уз минимално коришћење робовског рада, а све што привреде
чинило је заједничко добро, са заједничком потрошњом према потребама и на
основу одлуке скупа свих одраслих мушкараца.“2 Обично је најстарији брат
био изабран од остале браће да организује рад осталих чланова и размену про-
изведених добара, међутим, није имао право да самостално располаже са доб-
рима у власништву конзорцијума, нити овлашћења према личности чланова те
заједнице. Дакле, све супротно од касније настале рatria potestas. Као владају-
ће, насупрот крвном, било је агнатско сродство, где су најближи сродници
били чланови исте генерације, а не преци и потомци, што је имало круцијалне
реперкусије приликом наслеђивања.
Повећањем обима производње у оквиру конзорцијума постаје јасно да је
могућ самосталан живот и у мањим групама, односно, онда када се увидело да
сваки од браће, који су заједно чинили конзорцијум, може сопственим радом
да осигура егзистенцију својој жени и потомцима. То се сматра главним уз-
рочником распада конзорцијума на мање породичне групе које су назване do-
mus или familia, а састојала се од једног брачног пара, њихових потомака и
лица која су била под влашћу породичног старешине – агнатска фамилија.
Основ овакве породице чинио је њен шеф - pater familias, најстарији мушкарац
који није био биран већ му је тај положај по природи ствари припадао. Тај
мушкарац је живео по сопственом праву - sui iuris, а његова власт над лицима
и стварима у оквиру породице је била апсолутна и неограничена и називала се
- рatria potestas.3 У односу на њега, сва остала лица су била потчињена и имала
су статус лица alieni iuris, односно оних који живе по туђем праву. Овакав об-
лик породице је био карактеристичан за „прва четири века републике, док у
последњем веку постепено ишчезава.“4
Често се у свакодневном говору рatria potestas преводи и тумачи као
„очинска власт“ или „власт оца породице“, док се као њен носилац наводи
pater familias, односно отац породице.5 Овакво терминолошко одређење није
адекватно, јер рatria potestas из римског периода по свом обиму обухвата то-
лико овлашћења да их је немогуће све подвести под једно име. Са друге стране
друга грешка се огледа у неадекватној примени термина pater. Наиме, овај
појам се у римској терминологији није користио за oца као физичко биће које
је творац другог бића, јер је за то постојао термин: genitor. Реч pater се превас-
ходно користила да означи нечију власт, ауторитет, односно заштиту. Због
––––––––––––
2
Јоцић, Л. (1990). Римско право, КР Славија, Нови Сад, стр. 126.
3
„Током времена дошло је до диференцијације ток појма тако да се власт над робовима оз-
начавала као dominica potestas, власт над слободнима које би pater familias уступао другима на
одређено време – mancipium, власт над женом – manus, а појам patria potestas ограничен је на
власт над децом (рођеном и усвојеном) и даљим потомцима.“ Шарац, М. и Лучић, З. (2011).
Римско приватно право, Наклада Бошковић, Сплит, стр.70.
4
Јоцић, Л., Оп. цит, стр. 126-127.
5
Види више: Nótári, T. (2014). Remarks on two aspects of patria potestas in Roman law. Fiat Iustitia,
(2), 29-49.
236
тога сматрамо да је најбоље ове термине не преводити, већ их користити у
свом изворном облику на латинском језику, подразумевајући под њима сва она
права и дужности која је pater familias имао на основу римског права у односу
на све чланове породичне заједнице.6
Рatria potestas и pater familias су два нераскидива појма: како је сваки pa-
ter familias имао рatria potestas, тако и рatria potestas није постојала без pater
familias-а. Занимљиво је да је улога pater familiasа припадала искључиво муш-
карцима, римским грађанима који су били sui iuris. При томе није био битан
начин како је то лице постало sui iuris: да ли смрћу свог pater familias-а или
пак еманципацијом. Рater familias је могао да буде и неко ко нема своје деце,
али и тек рођено дете, уколико је sui iuris. Међутим, жена у римском праву
није могла да буде pater familias нити је могла да има рatria potestas, чак ни
онда када је била sui iuris. Иако су у римском праву мушкарци и жене имали
иста права, сматрало се да жене немају физичку и психичку способност да
остварују своја права, због чега су све до краја класичног периода жене цео
свој живот проводиле под туторством.
Карактер и садржина patria potestas

Поставља се питање која је све лица обухватао рatria potestas? Код већи-
не аутора доминира становиште да су ту потпадали сви чланови domus-а: деца
из законитог брака,7 али и она адоптирана, унуци и праунуци који потичу од
синова, али не и од кћери. Жена је заједно са женама синова такође потпадала
под рatria potestas, међутим, мужевљева власт над женом је имала посебан
термин: manus. „Склапањем брака „са manusom“(matrimonium cum manum)
жена излази из куће својих родитеља и улази у породицу свога мужа, где дола-
зи под његову власт ако је он sui iuris, или под власт његовог pater familiasа,
ако је и сам потчињено лице.“8 Што се тиче ћерки и унука pater familias- а које
су удате cum manu, оне и њихова деца из тог брака су потпадале под manus,
односно рatria potestas својих мужева. Свако лице које није sui iuris или еман-
циповано, могло је бити истовремено само под једном влашћу. Занимљиво је
да робови, који су били чланови familiaе, нису потпадали под рatria potestas. У
односу на робове власт pater familias-а била другачијег садржаја и називала се
dominica potestas.
––––––––––––
6
Гај у Институцијама наводи шта се подразумева под рatria potestas: „Item in potestate nostra sunt
liberi nostri quos iustis nuptiis procreauimus. quod ius proprium ciuium Romanorum est; fere enim
nulli alii sunt homines qui talem in filios suos habent potestatem qualem nos habemus“ Такође, под
нашом су влашћу и наша деца, рођена у законитом браку. Ово је право карактеристично за рим-
ске грађане; тешко да постоје људи који имају толику власт над својом децом какву ми имамо.
Гај, (1982). Институције, превео и уредио: Обрад Станојевић, Нолит, Београд, књ.1, 55, стр.45.
7
Салер сматра да је у раном периоду Рима жена удајом прелазила из власти оца у власт мужа,
али да се то променило у класичном периоду када је и после удаје остајала у власти свога pater
familias –а. Saller, R. (1986). Patria potestas and the stereotype of the Roman family. Continuity and
Change, 1(1), pp. 8
8
Бујуклић, Ж. (2007). Форум Романум, Римска држава, право религија и митови, Правни факул-
тет Универзитета у Београду, Јавно предузеће „Службени гласник“, Београд, стр.458.
237
Две најзначајније одлике рatria potestas су да је она апсолутног каракте-
ра и да траје током целог живота тј. да је доживотна.
Тако Маленица наводи да: “Он (pater familias) не управља породицом на
основу ауторитета који има као најстарији члан, већ на основу власти коју му
право признаје. Та власт се простире на породицу у целини, како над
члановима, тако и над имовином.“9
Апсолутни карактер рatria potestas „...огледа се у томе што потчињена
лица немају према pater familias-у никаква ни лична ни имовинска права.“10
Другим речима, у погледу личности и у погледу имовине њему потчињених
лица (in patria poteste) pater familias је у римском праву имао одређена ов-
лашћења.
1. У погледу личности овлашћења pater familias-а су била следећа:
а) Могао је да убије новорођенче11 уколико би посумњао да није његово (ius vitae
ac necis);12
б) Могао је сва лица која су под његовом влашћу да прода (ius vendendi). Уколико
би их продао другом Римљанину – они би потпали под власт купца, међутим, ако
би били продани ван римских граница – они би постајали робови.
в) Могао је да их осуди на све казне осим смртне. За изрицање смртне и најтежих
казни морао се претходно консултовати са свим агнатима.
г) Сва лица под својом влашћу, највероватније мимо њихове воље, могао је ожени-
ти или удати, док са друге стране, без сагласности pater familias-а они то нису мо-
гли урадити.
Међутим, „самовлашће“ pater familias –а није било без надзора и кон-
троле: “...pater familias је био изложен контроли јавности, пријатеља и, на-
рочито, цензора. У принципату је градски префект омогућавао потчињеним
лицима да траже заштиту од неправичних поступака старешине, а интервени-
сали су и императори својим конституцијама. Крајем класичног периода се
лична власт pater familias –а над члановима породице кретала у границама
разумних патријархалних схватања.“13
2. Са становишта имовине положај лица alieni iuris био је сличан поло-

жају робова. Они нису могли имати своју имовину, нити су је могли прибав-
љати за себе. Све што би прибавили припало би pater familias-у. Исто тако ни
pater familias није могао правним пословима преносити својину на потчињена
лица јер би му она била аутоматски враћена.
Како је време пролазило положај лица под влашћу pater familias-а је пос-
тајао све повољнији. Промене су наступиле како у погледу личног, тако и у
––––––––––––
9
Маленица, А. (1995). Римско право, Правни факултет у Новом саду, Нови Сад, стр. 151.
10
Стојчевић, Д. (1955). Римско право, Научна књига, Београд, стр.111.
11
Види више: Mirkovic, M. (2015). Patria potestas or murder in the family. Анали Правног факул-
тета у Београду, 63(3), Београд, стр. 5-17.
12
О праву оца да располаже животом свога детета (vitae necisque potestas) види више: William V.
Harris, Roman Father’s Power of Life and Death, 1986, Studies in Roman law in memory of A. Arthur
Schiller (edited by R. S. Bagnal and W. V. Harris), Columbia University, pp. 81-95.
13
Милошевић, М. (2005). Римско право, Номос, Београд, стр.122.
238
погледу имовинског статуса потчињених лица. Током III и IV века забрањено
је одбацивање новорођенчета. Право на продају потчињених лица је интервен-
цијом класичних правника ограничено само на један случај: уколико дете
начини штету својим деликтом, pater familias је и даље имао могућност да га
преда оштећеном, како би путем свога рада ту штету надокнадио. Римски ца-
реви својим одлукама све више ограничавају власт pater familias – а, па тако
Хадријан прописује прогонство за pater familias –а ако убије дете, док је цар
Константин предвидео још строжију – смртну казну за детеубицу. Временом је
уведено правило да pater familias не може да ожени или уда потчињено лице
против његове воље тј. без сагласности, да би му се од владавине Августа до-
дала обавеза да ћеркама и унукама да обавезан мираз.
Што се тиче имовинског статуса лица in patria poteste и он је временом
постајао све повољнији. Прво је војницима alieni iuris припало право да имо-
вину коју стекну у оквиру војне службе, као део плена, задрже за себе (peculi-
um castrense).14 Она није улазила у имовину pater familias –а и он над њом није
имао никакво право, док је син над њом имао сва права која један сопственик
има: да је прода, задужи или остави својим наследницима. Уколико би син
умро пре pater familias –а, а био без наследника, та имовина је припадала pater
familias –у. Посебна врста имовине (тзв. bona adventicia) је била она коју би
лице in patria poteste наследило од мајке или сродника по мајци, а током живо-
та pater familias –а. Током Константинове владавине bona adventicia је постала
својина детета тако да је pater familias над њом имао само право управљања и
уживања током свог живота. Јустинијан је у bona adventicia укључио сву имо-
вину коју су лица alieni iuris прибављала по било ком основу. Насупрот имо-
вини bona adventicia постојала је група добара названа bona profecticia, која
нису била у својини детета већ у његовој државини. На пример, имовина коју
је pater familias током живота поклонио детету, а да пре смрти није опозвао
поклон.15 Над овом имовином alieni iuris су имали само право уживања и по
смрти pater familias-а она је враћана у целокупну заоставштину.
Видимо да су лица alieni iuris на крају имала три облика својине:
а) имовину над којим је имао апсолутно право својине којом је могао располагати
још за живота pater familias-а (peculium castrense);
б) имовину која јесте била у његовој својини, али је апсолутно право располагања
над њом добијао тек након смрти pater familias-а (bona adventicia);
в) имовину у коју је могао само уживати током живота pater familias-а, а по његовој
смрти она би прешла у његову својину (bona profecticia);
Имајући имовину у својим рукама лица in patria poteste су сада могла да
са трећим лицима закључе правне послове и буду активна и пасивна странка у
––––––––––––
14
О разлозима оваквих промена пише Шаркић у свом уџбенику: „У време грађанских ратова,
Јулије Цезар и Октавијан Август, да би привукли на своју страну што више војника, признали су
лицима alieni iuris право да без икаквих ограничења располажу имовином стеченом у војној
служби, што се називало peculium castrense (од castrum – војнички логор)“, Шаркић, С. (2017).
Основи римског права, Службени гласник и Правни факултет Универзитета Унион у Београду,
Београд, стр.47.
15
Овај вид поклона није постојао у најстаријем римском праву, јер би имаовина поклоњена од
стране pater familias-а неком лицу alieni iuris аутоматски била враћена њему.
239
спору. Једино ограничење се односило на забрану лицима alieni iuris да зак-
ључе уговор о зајму у новцу.16
Настанак patria potestas

Најчешћи начин доласка под рatria potestas био је рођењем, да будемо
прецизнији, зачећем у законитом браку. Међутим, сваки римски грађанин је
имао још три начина путем којих је могао доћи под рatria potestas и након
рођења: адопцијом, адрогацијом и легитимацијом.
а) Рођење/зачеће у законитом браку – дете које је зачето (а касније и
рођено) би долазило под рatria potestas мајчиног мужа, а уколико је он био под
лице alieni iuris онда је новорођенче потпадало под власт очевог pater familias-
а. Правна презумпција која је и данас актуелна и примењује се у позитивном
праву јесте: да је отац онај на кога брак указује (pater is est quem nuptiae de-
monstrant).17 Међутим, за долазак под рatria potestas није био довољан сам чин
рођења. Тражила се и сагласност pater familias-а, која је испољавана на симбо-
личан начин узимањем новорођенчета у руке. У супротном, ако га отац не би
придигао, то дете није потпадало под његову рatria potestas, није улазило у
фамилију и бивало је одбачено. Као и већина наведених стриктних норми из
старог права и ова правила су временом либерализована, те је установљено да
се сматра зачетим у браку само оно дете које је рођено шест месеци од зак-
ључења брака и десет месеци по престанку брака.
б) Адопција и адрогација (Adoptio et adrogatio) – представљају други
вид доласка под рatria potestas оних лица која нису рођена у domus-у. Уколико
се радило о својевласном лицу sui iuris, које уласком у domus губи свој статус
и постаје alieni iuris – тада се радило о адрогацији, а ако је лице већ било alieni
iuris па сада само прелази из једне у другу рatria potestas – онда је у питању
била адопција. Који су били сврха и циљ адопције и адрогације? Шта се желе-
ло њима постићи? Пре свега примарни циљ адопције било је да се прибаве
лица која ће наследити породичну имовину и обезбедити континуитет породи-
це и након смрти pater familias-а.18 Међутим, постојали су и други циљеви:
тако је pater familias усвајао своју ванбрачну децу и тим чином кориговао пра-
вила агнатског сродства, чинећи од ванбрачне деце своје агнате. Затим, своју
еманциповану децу путем адопције pater familias је враћао под рatria potestas.
––––––––––––
16
„Способност лица alieni iuris ограничава сада само senatus consultus Macedonianum који је
донет крајем I века. Он је забранио лицу alieni iuris да закључи зајам у новцу, односно дао му је
право да истиче exceptio S.C. Macedeniani, одбије тужбу повериоца који тражи наплату зајма
закљученог противно наредби. Повод његовог доношења је, како извори кажу, случај некога
Мацеда који је закључио зајам у новцу, па притиснут од поверилаца, убио pater familias-а да би
добио bona adventicia на располагање и исплатио дуг.“ Стојчевић, Д. (1955). Римско право,
Научна књига, Београд, стр.113.
17
„Pater is est quem nuptiae demonstrant“ (Paulus – D.2,4,5), Oтац је онај на кога брак указује.
Оцем детета се сматра муж његове мајке. Стојчевић, Д., и Ромац, А. (1971). Dicta et regulae iuris,
Савремена администрација, Београд, стр: 349
18
Види више: Crook, J. (1967). Patria potestas.The Classical Quarterly, Published by: Cambridge
University Press on behalf of The Classical Association, 17(1), pp. 113-122.
240
На крају, адопција је била погодна и за остварење извесних политичких циље-
ва тако што су латини и перегрини постајали cives, а плебејци постајали пат-
риције.
Адрогација је имала крупније последице по пословну способност и имо-
винске односе лица sui iuris, које је адрогацијом остајало без рatria potestas –а.
Због тога се за адрогацију захтевала посебна, свечана форма уз ангажовање
целе скупштине. Током периода републике адрогација је вршена пред куријат-
ском комицијом којом је председавао pontifex maximus. Усвојилац и усвојеник
су јавно износили свој пристанак, након чега би скупштина гласала о изнетом
предлогу.
Адопција није имала овакве реперкусије на имовинске односе усвојеног,
обзиром да се радило о лицима без своје имовине, па самим тим ни обавезе
према трећим лицима. Зато адопција није подвргавана строго формалним и
свечаним ритуалима пред скупштином и pontifex maximus-ом.
Процедура адопције се састојала из две фазе. Прва фаза је представљала
ослобођење од претходне рatria potestas „злоупотребом“ одредбе садржане у
Закону XII таблица, која је предвиђала да син кога отац три пута прода бива
ослобођен очеве рatria potestas.19 Процедура је била таква да је отац који је
желео да допусти адопцију сина, три пута га привидно продавао у mancipium
неком свом пријатељу, који би га одмах и ослобађао из манципиума, те би се
син враћао под очев рatria potestas. Међутим, након треће продаје пријатељ га
не би ослободио (јер би син на основу поменуте одредбе Закона XII таблица
постао после треће продаје sui iuris) него би га задржао за себе. Уколико се
радило о ћеркама или унуцима, тада није требало обавити три продаје него је
једна била довољна.
Друга фаза je као резултат имала улаз адоптираног у рatria potestas и
domus свога новог pater familias-а. Интересантно је да се све одвијало пред
претором у форми фиктивног спора, као један од начина прибављања својине:
in iure cesio. „Oтац, дете и усвојитељ одлазе пред претора, усвојитељ (речима:
aio illium filium esse meum ex iure quiritium) тврди да је дете његово, отац не
пориче и претор га досуђује усвојитељу. Од тог момента дете је прешло под
рatria potestas новог pater familias-а.“20
Услови за адопцију и адрогацију су се разликовали. Адрогацију су могли
чинити само патриције, који су sui iuris и више немају никакве шансе да ће
децу добити. Само мушкарци старији од двадесет и пет година су могли бити
адрогирани. Са друге стране, адоптирати су могли како патриције тако и пле-
бејци, док услови у вези пола и старости нису постојали, тако да су могли бити
адоптирани и мушкарци и жене, без обзира на године живота.
Kоје су биле последице адопције и адрогације и да ли су оне биле иден-
тичне? Заједничко за адопцију и адрогацију је да је усвојеник иступао из рани-
јег domus-а (што подразумева губитак ранијег имена и наследних права према
––––––––––––
19
„Si pater filium ter venum duit, filius a patre liber esto“ (Leges XII tab., 4,2)., „Ако отац сина три
пута прода, син нека буде слободан (од оца)“, Стојчевић, Д., и Ромац, А. (1971). Dicta et regulae
iuris, Савремена администрација, Београд, стр: 466.
20
Стојчевић, Д., Оп. цит, стр. 116.
241
агнатима) и улазио у domus усвојитеља. Разлика се тицала деце усвојеника.
Наиме, у случају адрогације деца адрогираног су долазила под власт новог
pater familias-а, док су у случају адопције, деца адоптираног која су рођена пре
адопције – остајала у власти ранијег pater familias-а. Они нису пратила оца у
нови domus. Сем персоналних, постојале су и разлике у имовинском статусу:
обзиром да је адрогирани био sui iuris он је могао да има своју имовину и своје
дугове према трећим лицима. Адрогацијом је имовина прелазила у руке усво-
јитеља док су се дугови гасили. Насупрот томе код адопције је ситуација била
другачија пошто је адоптирани био лице alieni iuris без имовине и дугова, тако
да није било ничега што би прешло на усвојиоца.
в) Legitimatio (позакоњење) је био трећи начин како се могло доћи под рat-
ria potestas. Путем овог института ванбрачна деца су долазила под рatria potestas
свога оца. Ту се, пре свега, мисли на децу из конкубината (незаконите брачне
везе, односно трајног заједничког живота мушкарца и жене, без икакве намере
да се брак закључи) и деца настала у привременим везама мушкараца и жена.
„Позакоњење (legitimatio) појавило се у посткласичном периоду као начин зас-
нивања рatria potestas над ванбрачном децом, која иначе рођењем нису долазила
под власт оца, већ мајчиног pater familias-а. Под утицајем хришћанске цркве,
императори су почев од Константина настојали да на овај начин смање број
конкубината, ванбрачних заједница и ојачају брак и породицу.“21
Престанак patria potestas

Како је ти већ речено између pater familias-а и његове рatria potestas пос-
тоји корелација. Она се огледа и у престанку рatria potestas. Наиме, док је pater
familias жив трајаће и његова рatria potestas. „Тек се смрћу старешине укућани
ослобађају његове власти. Његови синови постају старешине сопствених поро-
дица и задржавају међусобни однос агната. Али ако пре смрти оца напусте
породицу губе својство агнатских сродника и право на наслеђивање.“22
Међутим, постојали су изузетни случајеви када је рatria potestas престајала и
током живота рatria potestas.23
а) Први случај је био уколико pater familias остане без status libertatis и
status civitatis чиме би престао бити римски грађанин, а обзиром да само рим-
ски грађани могу имати рatria potestas губитак ових статуса је доводио до пре-
станка рatria potestas. Тиме су његова деца аутоматски постајала лица sui iuris.
б) Промена статуса и на страни детета је имала исто за последицу: ако
дете остане без status libertatis или пак постане роб - рatria potestas је престаја-
ла јер она постоји само према римским грађанима. Иста је ситуација била и
уколико се остане без status familiae (нпр. ако ћерка закључи брак са манусом).
––––––––––––
21
Јоцић, Л., Оп. цит, стр. 129.
22
Станојевић, О. (2003). Римско право, Правни факултет Универзитета у Сарајеву, Сарајево,
стр.144.
23
Види више: Vial-Dumas, M. (2014). Parents, children, and law: Patria Potestas and emancipation in
the Christian Mediterranean during Late Antiquity and the Early Middle Ages. Journal of Family
History, 39(4), pp. 307-329.
242
в) Неке казне изречене према pater familias-у доводиле су до губитка рat-
ria potestas-а. На пример уколико би упутио ћерку у проституцију или у
случају закључења брака са неким од чланова своје породице.
г) На крају, рatria potestas је могла да престане и на основу воље pater
familias-а путем емнаципације (emancipatio). О овом начину престанка рatria
potestas већ је било речи када је писано о адопцији и продаји сина три пута,
злоупотребом одредби Закона XII таблица, о чему сведоче и одредбе Гајевих
Институција.24 Ово представља одличан пример како неке правне одредбе,
променом друштвених односа, могу постићи дијаметрално супротне циљеве од
оних због којих су установљене.
Превасходни циљ овог рада био је да се укаже на положај „оца породи-
це“ у периоду који је претходио и роком трајања Римске Републике, на његова
овлашћења која његова рatria potestas садржи али и на положај лица која се
налазе под влашћу pater familias-а.
Рад је структурно подељен на више целина у циљу да се појам рatria po-
testas и њена корелација са pater familias-ом боље схвати и елаборира.
У уводном делу су изнети и објашњени елементарни појмови и термини
неопходни за разумевање целокупног рада као и њихов међусобни однос и
неке терминолошке заблуде које постоје у свакодневном језику.
У наредном делу излаже се карактер и садржај рatria potestas-а и све
особености овога института. Таксативно су набројана сва овлашћења поро-
дичног старешине која су била садржана у њој како у погледу личности тако и
у погледу имовине лица која су се налазила под његовом влашћу.
У следеће две целине објашњени су сви начини настанка и престанка рa-
tria potestas-а, како они редовни – рођењем и смрћу, тако и они не толико уо-
бичајени и свакодневни.
Овакав положај pater familias-а и његова рatria potestas у односу на
потчињена лица није могао бити дуго одржив. Услед културног и економског
развоја Римске државе постало је јасно да је неодрживо, друштвено и правно,
да постоји велики број слободних људи који немају правну способност. Због
тога су временом права pater familias-а постепено мењана, умањивана и на
крају укинута, тако да је у периоду царства рatria potestas у потпуности изгу-
била значај и карактер из доба Републике.
––––––––––––
24
„Praeterea emancipatione desinunt liberi in potestate parentum esse. Sed filius quidem tribus manci-
pationibus, ceteri vero liberi sive masculini sexus sive feminini una mancipatione exeunt de parentum
potestate; lex enim XII tabularum tantum in persona filii de tribus mancipationibus loquitur his verbis:
si pater filium ter venum duit, a patre filius liber esto.“ Еманципацијом, такође, престаје родитељска
власт над децом. Син се ослобађа очеве власти троструком манципацијом, а остали потомци,
било мушки било женски, путем манципације, јер Закон XII таблица помиње три манципације
једино када је реч о сину и то на следећи начин:“Ако отац сина трипут прода, нека син буде
ослобођен очинске власти.“ Гај, (1982). Институције, превео и уредио: Обрад Станојевић, Но-
лит. књ.1, 132, Београд, стр.68-69.
243
1. Bujuklić, Ž. (2007). Forum Romanum, Rimska država, pravo religija i mitovi, Pravni
fakultet Univerziteta u Beogradu, Javno preduzeće „Službeni glasnik“, Beograd.
2. Vial-Dumas, M. (2014). Parents, children, and law: Patria Potestas and emancipation in
the Christian Mediterranean during Late Antiquity and the Early Middle Ages. Journal of
Family History, 39(4), pp. 307-329.
3. Gaj, (1982). Institucije, preveo i uredio: Obrad Stanojević, Nolit, Beograd.
4. Jocić, L. (1990). Rimsko pravo, KR Slavija, Novi Sad.
5. Malenica, A. (1995). Rimsko pravo, Pravni fakultet u Novom sadu, Novi Sad.
6. Milošević, M. (2005). Rimsko pravo, Nomos, Beograd.
7. Mirkovic, M. (2015). Patria potestas or murder in the family. Anali Pravnog fakulteta u
Beogradu, 63(3), str.5-17.
8. Nótári, T. (2014). Remarks on two aspects of patria potestas in Roman law. Fiat Iustitia,
(2), pp.29-49.
9. Saller, R. (1986). Patria potestas and the stereotype of the Roman family. Continuity and
Change, 1(1), pp.7-22.
10. Stanojević, O. (2003). Rimsko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
11. Stojčević, D. (1955). Rimsko pravo, Naučna knjiga, Beograd.
12. Stojčević, D. i Romac, A. (1971). Dicta et regulae iuris, Savremena administracija, Beo-
grad.
13. Crook, J. (1967). Patria potestas. The Classical Quarterly. Published by: Cambridge
University Press on behalf of The Classical Association, 17(1), pp. 113-122.
14. Harris, William V., Roman Father’s Power of Life and Death, (1986). Studies in Roman
law in memory of A. Arthur Schiller (edited by R. S. Bagnal and W. V. Harris), Columbia
University. pp. 81-95.
15. Šarac, M. i Lučić, Z. (2011). Rimsko privatno pravo, Naklada Bošković, Split.
16. Šarkić, S. (2017). Osnovi rimskog prava, Službeni glasnik i Pravni fakultet Univerziteta
Union u Beogradu, Beograd.
PATRIA POTESTAS IN ROMAN LAW

Summary: This paper aims to point out the importance of patria potestas and the ran-
ge of authorizations that this power encompassed in the period before and during the Roman
Republic.. Patria potestas is an institute inherent in Roman law, and includes the authority of
the father of the family over property and persons who do not live in their own right but as
pater familias. There is a wide range of powers that pater familias had under this authority
over alieni iuris persons. Not only was he the master of their property, but also the master of
their lives (ius vitae ac necis), and this is something that is incomprehensible from the point
of view of a modern man living in the 21st century, in an era of democracy and human rights
expansion. Therefore, patria potestas should be seen as a relic of the past and a reflection of
social relations characteristic only for the duration of the Roman Empire.
Key words: Roman law, patria potestas, pater familias, marriage, adaptation
244
II
БЕЗБЕДНОСТ И ДРУШТВО
РАДОСЛАВ ГАЋИНОВИЋ УДК 141:316.334.3
Институт за политичке студије Оригиналан научни рад
Одобрен: 12.02.2020
СИСТЕМ КАО ИЗРАЗ УРЕЂЕНОСТИ ОДРЕЂЕНЕ

ДЕЛАТНОСТИ У ДРУШТВУ
Сажетак: Овај рад је покушај аутора да се дубински анализира сам појам „сис-
тем” у различитим контекстима почев од самог почетка употребе тог термина до њего-
ве научне интерпретације у другој половини XX века. веома је важно да се сам израз
„систем” са научног аспекта анализира и интерпретира како би у пракси значај тог
појма био адекватан његовом стварном теоријском значењу са интердисциплинарног
аспекта. У раду је успостављен логички континуитет анализе и дефинисања појма
„систем”, почев од филозофског схватања појма систем све до почетка XXI века када
се значење тог појма проширило на ве сфере људске делатности и природног окруже-
ња у којем човек делује.
Кључне речи: Систем, друштво, држава, наука, управљање системом
Филозофско тумачење појма „систем” је значајно допринело да се њего-

ва употреба до почетка XXI века прошири у све сфере људске делатности и
природног окружења у којем човек делује, стога реч систем постао један од
најчешће употребљаваних израза. Анализе спроведене још средином 60-их
година XX века у САД којима је циљ био да се утврди учесталост појаве поје-
диних речи у насловима, објављених, научним радовима, чланцима и моно-
графијама објављеним у Америци у петогодишњем периоду како би се утвр-
дило која доминантна питања и проблеми оптерећују савремену науку. Та ис-
траживања су показала су да је реч систем једна од три најчешће употребља-
ване речи. Извори идеје о системима налазе се у делима старогрчких мислила-
ца. Аристотел, Платон, Демокрит и други, су утврдили да у свету око њих пос-
тоји неки ред који је разумљив и којим се може управљати. Позната су Арис-
тотелова схватања мисаоног остваривања унапред одређеног смисла о збива-
њима и стварима која се заснивају на ставу да свако догађање и постојање има
своју одређену сврху. Према таквој телеологији,(коју су заступали још и Пла-
тон, Питагора, од којих и потиче сам израз, али и многи други средњевековни
филозофи), у природи се све збива према иманентним сврхама које се налазе у
Радослав Гаћиновић, Систем као израз уређености одређене делатности у друштву
самим процесима. Један од задатака филозофије је откривање и тумачење свр-
хе појединих предмета и појава. Аристотел је, осим тога, аутор једне од најз-
начајнијих система идеја и то да је „целина више него збир свих њених елеме-
ната”.1 Реч систем најчешће је уско повезана са појмом реда или поретка, тј.
амбијента у коме влада ред и систематичност. За разумевање овог појма неоп-
ходно је разумети карактеристике система, а посебно елементе као функцио-
налне - саставне делове система; структуру као скуп односа и веза у систему и
функцију која дефинише сврху и улогу система. За разлику од овог значења
система као објективног (спољног) реда света постоји и његово субјективно
значење. Према том значењу систем је пројектовани скуп сазнања. Ово
значење изразитије се јавља у оквирима субјективизма модерне филозофије, од
Декарта(René Descartes) до Kанта(Immanuel Kant), где се појам система првен-
ствено везује уз особине умног сазнања чија је веза са спољњим поретком
ствари у суштини претпостављена. У античком су раздобљу развијена два суп-
ротна филозофска концепта целине позната под називом метафизички финали-
зам и механицизам. Метафизички финализам формулисан је у размишљањима
Платона и Аристотела. Полазиште је идеја да сваку целину карактерише неки
специфичан фактор који том скупу делова даје значајну целовитост што значи
да свака целина која је састављена од делова има неко својство које се по
нечему разликује од својства њених саставних делова. У том смислу, целина је
„надређена” деловима тј. она је више него збир делова. Механицизам који се
веже уз Демокритову (Δƞμóкριτоς) материјалистичку филозофију, тврди да
целинама припадају управо она свосјтва која карактеришу њихове саставне
делове. Целина се, према том схватању, може разумети тако да се проуче њени
делови. Она је механички збир делова па се њено проучавање своди на
рашчлањивање и анализу њених елемената. Посебно значење појам система је
добио у Хегеловој филозофији. Према његовом схватању сама стварност чији
се развитак одвија током развитка његове битне идеје замишљена је као сис-
тем. Хелегова је дијалектика представљала и нови поглед на проблеме целина.
Посебна својства целина у односу на њихове саставне делове не објашњавају
се више метафизички нити неком апстрактном, трансценденталном сврхови-
тошћу, него последицом законитости интеракције саставних делова целине.
Овакав поглед нешто касније (друга половина XIX века) довео је до схватања
да су целине уствари системи чији су елементи повезани ланцем узрочно-
последичних односа. Целине поседују својства која се разлику од својстава
њихових делова. Зато имају сопствене начине функционисања који се не могу
изводити из начина функционисања њихових компонента.2
Даљњи развој човечанства, његовог начина функционисања и околине у
којој делује, а који су били описани сложеношћу појава (друштвених, поли-
тичких, техничких, природних итд) популаризовали су употребу појма систем.
Појам се током своје употребе развио као средство изражавања одређене кате-
горије појава са неким општим значењима које су у стању представити сложе-
––––––––––––
1
Eugen Pusić, Upravni sistem, Knjiga prva, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985. стр. 8,,
2
Churchman Charles West Системски приступ, ЦДД ССОХ. Загреб, Опћа енциклопедија.
Ј.Л.З.Загреб, 1981.
248
ност тих појава. Тај је појам напросто постао саставни део свих сфера људске
делатнсоти. Узрок томе нису били само захтеви за модернизацијом научних
приступа већ и објективни разлози који су мењали услове живота, на пример
техничко-технолошки развој, индустријска револуција и на њима засноване
нове организације производње.
Појам циљ и дефинисање система

Појам система се може одредити на начелном односно уопштеном ни-
воу. Реч систем грчког је порекла (грч. systema, systematos) а уопштено тај по-
јам подразумева састав, целину, скуп, збор, уређење, правилност, склад, скла-
дност, распоређеност, сређеност, организованост, повезаност, сврсисход-
ност.3 За систем се може рећи да је скуп објеката(делова, компоненти) са ре-
лацијама између њих и њихових атрибута(особина, својстава). Релације пове-
зују систем у целину. Премда цела природа представља систем, за решавање
многобројних теоријских и практичних задатака из спољашње средине издва-
јају се мање целине(скупови објеката и појава) и посматрају као самостални
систем, који се по потреби деле на подсистеме.4
Математички приказано тај појам се може означити формулом: сис-
тем=јединице+интеракција+структура. Разрада овог општег схватања указује
да систем подразумева јединствено уређење делова у целини. Изразом систем
увек се означава само такав скуп елемената код којег је положај сваког од тих
елемената битно одређен његовом функцијом у односу према целини и другим
елементима.5 Појам система старијег је датума. Он је стар барем колико и ев-
ропска филозофија која је и извориште самог појма. Традиционалне дефиници-
је система одређују систем као целине које се састоје од делова, али су више
него збир свих делова.6 Насупрот чињеници да системи, представљају интерес
истраживача од најранијих раздобља, треба истакнути да општеприхваћена
односно генеричка дефиниција појма систем не постоји, зато зависно од угла
посматрања при истраживању, предмету или циљу истраживачког интереса
сваки аутор дефинише систем на различит начин.
Анализирајући постојеће дефиниције појма система проф. Еуген Пусић
је дошао до закључка да је постојећа појмовна одређења могуће груписати у
две групе које истовремено представљају и две основне теоријске орјентације.
Прва група дефиниција нагласак ставља на унутрашњу структуираност систе-
ма и на тражење правилности и законитости овог унутрашњег поретка. Друга
група дефиниција у средишту интереса, има систем као ентитет у односу пре-
ма околини што значи да се, бавећи околином, баве и оном што није систем
односно није обухваћено њему својственим правилностима. 7
––––––––––––
3
Bratoljub Klaić, Veliki riječnik stranih riječi. Zora, Zagreb, 1974,стр. 1212.
4
Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981, стр. 556,
5
Opća enciklopedina, JLZ, Zagreb, 1981.
6
Niklas Luhmann, Teorija sistema: Svrhovitost i racionalnost, Globus, Zagreb, 1991, .стр.45.
7
Eugen Pusić, Upravni sistem, Knjiga prva, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985. стр. 13.
249
Према нешто једноставнијим дефиницијама (чији су аутори углавном из
западних држава, нпр. Miller, White, Ackoff, Rapoport итд.) систем је скуп једи-
ница с односима међу њима односно укупност односа међу јединицама или,
пак, скуп елемената у интеракцији,8 а према сложенијим дефиницијама систем
је: скуп елемената у међусобном односу од којих је сваки у директном или
индиректном односу са сваким дугим, а сваки је под скуп у односу са другим
под скупом: сваки ентитет, појмовни или физички, који се састоји из
међусобно зависних делова: скуп објеката са релацијама тих објеката и њихо-
вих атрибута. У ову групу дефиниција које у средишту имају унутрашњу стру-
ктуираност система може се додати и одређење према којем се систем односи
на саставне делове и њихово међусобно деловање кроз време, укључивши feed-
back .9 Нешто различито, иако на истим основама, у својем „Системском прис-
тупу” систем дефинише и Тилес(Seymour Tilles). За њега је систем скуп делова
који су у међусобном односу и чине целину различиту од њених саставних
делова, ако их посматрамо одвојено.10
За разлику од ових аутора који при дефинисању појма система нагласак
стављају на његову унутрашњу организованост, немачки теоретичар, социолог
Лухман(Niklas Luhmann) је један од предводника теоријске орјентације која
при дефинисању појма систем изоставља његову унутрашњу структуру. У сво-
јој Теорији система која је један од примера савремене организације теорије у
њеној посебној верзији он системе одређује као идентитете који се одражавају
у комплексној и променљивој околини стабилизовањем разлике унутрашњост-
спољни свет. Другим речима, Лухман системе схвата као свако реално биће
које се представља идентичним, делимично на основу сопственог реда, дели-
мично на основу спољних околности, у једној сасвим комплексној, променљи-
вој околини којом се не може потпуно овладати.11
Можда је једну од најпотпунијих дефиниција и анализу појма систем дао
Churchman, аутор једног од значајних дела посвећено системском мишљењу
које је надахнуло неколико генерација системских истраживача и научника. За
њега је систем „скуп елемената усклађених тако да остваре одређене циље-
ве”.12 Према Чрчману (Churchman Charles West), овакво одређење појма сис-
тем упућује на закључак о постојању пет елемената неопходних за његово
потпуно схватање. То су: циљ система, његова околина, ресурси система,
компоненте система и управљање системом.13
Током разматрања и анализе циља система понекад се јављају одређене
нејасноће. Када се говори о циљу треба имати на уму постојање циља система
као целине, али и могућност да сваки од појединих елемената има свој циљ.
––––––––––––
8
Исто, стр.11.
9
Исто, .стр.12.
10
Seymour Tilles, The Manager`s Job: A Systems Approach, наведено према: Perko-Šeparović, I.
Teorije organizacije, Školska knjiga, Zagreb, 1975. стр. 37.
11
Niklas Luhmann, Teorije sistema: Svrhovitost i racionalnost, Globus, Zagreb, , 1991.стр.5 и 143.
12
Churchman Charles West, Sistemski pristup, CDD SSOH, Zagreb, 1986,стр.30-41
13
Siniša Tatalović, Upravljanje u političkim sustavima isustavima obrane, DEFIMI, Zagreb, 1997, str.
13-17
250
Наравно, да је за ефикасност система пресудан циљ система као целине. Та-
кође, постоје и тзв. исказани и стварни циљеви система. У директној вези са
циљевима система, посебно са недоумицама око двојности циљева (система
као целине и његових елемената понаособ, исказаних и стварних) посебну
важност имају тзв. мере перформансе система. Чрчман сматра да су, тзв. мере
перформансе система критерији који говоре колико је систем ефикасан. Пер-
форманса је већа што је резултат бољи. Очигледно је, дакле, да су са аспекта
циља, за систем пресудни циљ система као целине и његов стварни циљ.14
У појмовном и теоријском смислу системска анализа политичког живота
води порекло од идеја о теорији система као најширој теоријској оријентацији
у области проучавања природе и друштва. Замисао о теорији система у облику
програма изложена је у радовима биолога фон Берталанфија (Ludwig von
Bertalanffy) 20-их година XX века, а нарочито почетком, 50-их година са по-
кретањем питања унификације науке, када је у САД основано удружење за
проучавање општих система (Sicuety for the Advancement of General Systems
Research) и почео да излази специјализовани часопис за ова питања (General
Systems). У основи ових напора на развијању опште теорије система био је
покушај повезивања и остваривања комуникација између дисциплина природ-
них и друштвених наука. Главно средство за остварење ове замисли представ-
љао је општи модел система са свим обележјима једне минималне појмовне
схеме и програма од кога би полазиле различите дисциплине. Основни еле-
менти овог модела су: међузависност и повезаност ужих делова (подсистема) у
ширу целину (систем), постојање граница које раздвајају један систем од дру-
гих и сплет специфичних односа који се успостављају између система који се
проучава и сердине (осталих параметарских система). Примена овог модела у
политичкој науци праћена је и усвајањем идеја развијених у кибернетици о
важности информација и процеса повратне спреге (feedback). Идеје о значају и
плодотворности система као аналитичког оруђа у политичку науку су продрле
са закашњењем. Под утицајем особености процеса формирања политичке нау-
ке као самосталне научне гране, системски приступ се чешће прилагођава за
потребе политичке анализе од стране неполитиколога. Један од изузетака у
овом погледу представљају радови америчког политиколога Дејвида Истона
(David Easton), који је најјасније и најпотпуније заступао становиште о потре-
би системске анализе политичког живота, као и неких других политиколога
(Karl Deutsch, Gabriel Almond и др.).15
Околина и ресурси система

Околина система је све оно што се налази изван система. С обзиром на
однос према околини системи се у литератури обично деле на отворене и зат-
ворене. Отворени су они на које утиче околина што подразумева да између
њих и околине постоји динамичка размена и интеракција, док код затворених
тако нешто не постоји што значи да на њих околина не утиче нити се са њом
––––––––––––
14
Исто,
15
Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 972
251
налазе у интеракцији. Но, нису ретки ни аутори који све системе сматрају от-
воренима. Околина система налази се изван контроле система и на њу систем
може делимично утицати.16 С друге стране, околина система у значајној мери
може детерминисати рад система. На пример, ако се анализира нека државна
институција као узорак система, тј. уколико такав систем има фиксиран про-
рачун који се не може повећати никаквом његовом активношћу јасно је тада да
прорачунска ограничења представљају околину таквог система и да битно
одређују његово функционисање. Међутим, уколико се неким организациј-
ским променама унутар система може утицати на прорачунска средства тада
неки од процеса финансирања државне институције као узорка система нису
околина система већ припадају самом систему. Овим је уједно назначено да
околину система није увек лако одредити. На пример, поставља се питање је
ли политичка активност односно чланство менаџера неког предузећа у разним
политичким организацијама које на њега могу вршити разне притиске састав-
ни део тог предузећа као система. Чрчман сматра да је сасвим јасно да његова
политичка активност припада систему (предузећу), иако једва да заузима неко
место у „костуру” система. За објашњење следеће карактеристике околине
система тзв. Очекиване потражње што се сматра једним од најважнијих аспе-
ката околине система, као пример може послужити предузеће које своје произ-
воде настоји пласирати на тржиште. Неспорно је да предузеће својим поступ-
цима (рекламирање, цене) може утицати на успешност пласмана својих произ-
вода на тржишту. Но, коначни суд о успешном пласману доноси околина сис-
тема коју у овом случају представљају крајњи корисници и потрошачи произ-
вода тог предузећа тј. купци. То значи да је потражња за производима тога
предузећа детерминисана околином односно купцима и да они утичу на дело-
вање система (предузећа): већа потражња значи већу производњу што доноси
већи профит и обратно. Ресурси система налазе се унутар система. То су сред-
ства (кадрови и њихов профил и степен образовања, финансије, начин и време
рада, инструменти, техника, технологија, мотивација) помоћу којих систем
остварује своје задатке. За разлику од околине, ресурси су ствари на које сис-
тем може утицати односно може их мењати и употребљавати у своју корист.
Дакле, систем може одредити које ће лица радити на којим пословима, како и
колико ће они то радити, како ће се утрошити финансијска средства итд.17
––––––––––––
16
E.F.Emery и E.I.Trist су у разматрању односа организације (а тиме и система чије су оне саста-
вни делови) и околине диференцирали четири могућа типа околине (процесе по којима долази до
интеракције околине и организације система они називају ”каузална потка”). Ти типови су ујед-
но и фазе у развоју околине: од крајње статичне до крајње динамичне. Први тип је околина у
којој су циљеви и опасности релативно стални и распоређени без неког реда. Њезин утицај на
систем је најмањи. У другом типу околина је сложенија, иако је још увек мирна. Циљеви и опас-
ности су груписани и међусобно причвршћени. Трећи тип је тзв. Узнемирена реагујућа околина
(distriber reactive) док је четврти тип околине подручје немира односно турбулентне околине:
Emery. F.E: Trist, L.E. The Casual Texture of Organiyational Environment, Human Relations, Вој.
18.1965, приказано према: Перко-Шепаровић. И. Теорије организације, Школска књига, Загреб,
1975, стр.92-93.
17
Siniša Tatalović, Upravljanje u političkim sustavima isustavima obrane, DEFIMI, Zagreb, 1997, str.
19,
252
Компоненте и карактеристике система

Компонентама система, деловима система или подсистемима називају се
ресурси система из којих произлазе специфични резултати. Сваки систем сас-
тоји се од низа делова односно под система који су структурирани на, или на
функционалном начелну. У односу на традиционалну анализу система када су
компоненте биле засебно разматране, у савременим условима у средишту
пажње је целокупни систем односно функција или активност коју треба извр-
шити. Стављање нагласка на задатке система, а не на његове организацијске
делове посебно је важно зато што се анализирањем задатака може истражити
вредност једне активности (пример, образовање у односу на одбрану у једној
држави) са становишта целог система. Посебним анализирањем организациј-
ских делова система истраживање таквих вредности није могуће. Овај је прис-
туп посебно важан са аспекта управљања системима. Наиме, у завршној анали-
зи се омогућује сагледавање улоге поједине организацијске јединице унутар
система и њене ефикасности, а што ствара основу за евентуално предузимање
додатних мера за повећањем мере перформансе поједине компоненте (уколико
је она не задовољавајућа) како би дошло до повећања мера перформансе цело-
купног система. Посматрајући систем као средство изражавања одређене кате-
горије појава, неке опште карактеристике које су у стању одредити сложеност
тих појава професор Еуген Пусић пише да се појам систем у науци употребља-
ва паралелно са све већом могућношћу људи да захвате сложеност своје живо-
тне проблематике. У том смислу, он истиче да се карактеристике појма систем
могу груписати у три категорије: општа повезаност појава, контингентност
и динамика супротности.18 Ове се карактеристике посматрају у следећем
значењу појма система: Целина система увек је више од збира својих делова.
То својство система назива се холизам или синергизам и подразумева да је
систем увек више од збира својих елемената. Он је више од збира својих еле-
мената због начела интеграције које подразумева успостављање бар једне везе
између бар два елемента. Посредством начела интеграције успоставља се це-
лина система. Елементи у систему повезују се комбиновано тј. међусобно
директно, али и преко целине, при чему се задржава реализам директних одно-
са између елемената, али има у виду и целина система.
Унутар опште повезаности као засебне карактеристике система, сви од-
носи међу појавама могу бити контингентни. Појам контингентност (лат. cen-
tingere-случајност, могућност, евентуалности)19 најлакше се може одредити
као појам који значи „овисно о околностима”. Реч је о појму који су у теориј-
ском смислу (теорија контингенције – A Contingency Theory) уобличили Paul
R. Lawrence и Jay W. Lorsch, амерички стручњаци за питања теорија организа-
ције.20
––––––––––––
18
Eugen Pusić, Upravni sistemi, Knjiga prva, Grafički zavod Hrvatska, Zagreb, 1985, стр.13-19.
19
Bratoljub Klaić, Rječnik stranih riječi, izraza i kratica, Državno izdavačko preduzeće Hrvatske, „
Zora.” Zagreb, 1974. стр. 693.
20
Lawrence.R.P: Lorsch W.J. Organization and Environment: Managing Differentiation and Integrati-
on, Harvard University, Бостон, 1967.
253
Посматрано са аспекта система, контингенција значи да односи међу по-
јавама могу бити и другачији него што стварно јесу на одређеном месту и у
одређено време. Сложеност контингенције систем изражава кроз своје елемен-
те. Наиме, реч је о томе да елементи имају своја својства односно атрибуте и
да се кроз њих и вежу. Будући да исти елементи могу имати више атрибута
они могу припадати различитим системима. Контингентност је за сваки еле-
мент другачија. Под другим околностима исте се појаве могу значајно везати с
другим појавама посредством својих других атрибута, на други начин у друге
целине.21
Теорија система у процесу управљања системом

Појам управљање се дефинише на различите начине. Према једној од
дефиницима то је континуирана делатност повезивања више људи у акцији на
обављању неких друштвених послова. Делатност управљања тече у оквиру
система правила којима су, с једне стране, утврђени њезини поступци и дефи-
нисане методе, а с друге стране, одређени интереси којима треба служити.22
Након тога, управљање системом односи се на генерисање планова који
укључују проучавање укупних циљева система, његових ресурса и компонен-
ти. Другим речима, управљање системом поставља циљеве компонентама сис-
тема, да лоцира ресурсе те контролише ефикасност система тј. његову пер-
формансу.
Општа теорија система (systems theory) као нова научна дисциплина, има
циљ да испита законитости свих система, како механичких/техничких тако и
биолошких и друштвених подједнако. Предмет њеног проучавања су закони-
тости повезивања делова у целини., законитости интеракције унутар система
као и интеракције између система и околине. Установљавањем опште теорије
система омогућена је њена примена у свим сферама људске делатнсоти с ци-
љем да се, како то истиче Јанг(Oran R.Young), избегне расцепканост постоје-
ћих знања односно интегрирају знања која долазе из других дисциплина.23
Поједини аутори (нпр. Anthony James Gregor) тврде да се општа теорија систе-
ма не може назвати теоријом будући да она ствара само концептуални оквир,
али не и теорију, док други (Anatol Rapoport) тврде да то није теорија у оном
смислу како се та реч употребљава у науци већ да се може описати више као
програм или усмерење у филозофији.
Као један од поборника опште теорије система Јанг сматра да теорија
доказује да сви системи без обзира је ли реч о механичком, органском, људ-
ском или друштвеном поседу карактеристичне црте које су у највећој мери
заједничке.24 Због тога и јесте потребно проучавати те црте које имају исте
––––––––––––
21
Eugen Pusić, Nauka o upravi, Školska knjiga, Zagreb, 1975, стр. 11,
22
Исто, стр. 9.
23
Oran R. Young, Systems of Political Scence, Englewood Cliffs, 1968; Вукадиновић. Р.
Међународни политички односи, Барбат, Загреб, 1998.стгр.349.
24
Oran R. Young, Systems of Political Science, приказано према: Radovan Vuakdinović, Međunarod-
ni politički odnosi, Barbat, Zagreb, 1998. стр. 349.
254
карактеристике што, према Болдингу (Kenneth Boulding) (такође једном од
оснивача опште теорије система), треба бити главни тзв. костур науке који даје
средишњи оквир разматрања.25 С друге стране, амерички социолог Талкот
Парсонс (Talcott Parsons) као велики поборник системског приступа у посмат-
рању друштвених појава сматра да сваки систем без обзира на све његове ка-
рактеристике мора остварити неке основне функције уколико жели опстати и
бити стабилан. Прва карактеристика подразумева потребу сваког друштвеног
система да одржи могућност свог очувања и репродукције целине или главних
карактеристика. Зато сваки систем мора бити способан да узме у обзир све
нове чињенице и околности и да се њима прилагоди. Друга функција односи се
на остварење циља система. Циљеви система су различити, а најосновнији циљ
је опстанак система. Трећа карактеристика је интеграција система која подра-
зумева кохерентно функционисање битних делова система и њихово понаша-
ње на основу којег се могу видети одређене правилности у односима између
система и подсистема. Циљ теорије система је проналажење метода, приступа
и начина, помоћу којих се могу сагледати и поједноставити и врло сложене и
компликоване појаве и тиме их учинити доступним научном посматрању и
решавању. Основни задатак теорије система је откривање и дефинисање у ра-
зумљивом облику ткз. системских законитости, тј. законитости које се јављају
у сложеним појавама које се називају системима и припрема сазнања у реша-
вању научних и практичних проблема.
James E. Dugherty и Robert L. Pfaltzgraff сматрају да су за теорију систе-
ма битне следеће категорије:
1. унутрашња организација и модели интеракција међу бројним елементима, за које
се претпоставља да чине систем;
2. однос и границе између система и његова окружења, а посебно природа и утицај
инпута из окружења и аутпута система у окружење;
3. функције система, структуре за обављање тих функција и њихов утицај на ста-
билност система;
4. хомеостатички механизми које систем има на располагању за постизање своје
равнотеже;
5. класификација система на отворене и затворене или на биолошке, техничке и
друге;
6. структурирање система на различите нивое, локација под система унутар систе-
ма и модел интеракција међу самим подсистемима, али и између под система и
целокупног система.26
У разматрању опште теорије система поједини аутори упозоравају да се

она понекад замењује са системом анализе која је у ствари методологија разу-
мног закључивања компликованих проблема који се ради лакшег посматрања
деле и раздвајају на секције. Другим речима, системска анализа је скуп техни-
ка које помажу организовању података, али она сама не поставља никакав уна-
––––––––––––
25
Kenneth Boulding. General Systems, The Skeleton of Science, приказано према: Вукадиновић. Р.
Међународни политички односи, Барбат, Загреб, 1998.стр.349.
26
Anton Grizold, Međunarodna sigurnost: Teorijsko-institucionalni okvir, Fakultet političkih znanosti,
Zagreb, 1998. стр. 78-79.
255
пред фиксиран циљ, док је системска теорија интегрални скуп концепата, хи-
потеза и предлога који су примењиви у спектру људског знања.27
У непосредној вези са општом теоријом система је и систем промишља-
ња. Системско мишљење темељи се, пре свега, на посматрању свих предмета
при чему се елементи система објашњавају на основу њихових интеракција и
односа у оквиру процеса функционисања целине, а не обратно. Оно представ-
ља трећу фазу у развоју науке. Сваки систем као релативно независна целина
утиче на своје окружење и трпи његове утицаје. Окружење представљају сви
други системи или делови система са којима је један систем у комуникацији.
Политички систем једне земље као скуп политичких институција и њихових
међусобних веза не би могао адекватно да функционише ако не би стално,
поред осталог комуницирао и са економским системом, и ако не би у зависно-
сти од економских промена прилагођавао своје деловање као политички сис-
тем. С друге стране када промене у економској структури не би трпеле утицај
и усмеравања од стране политичких фактора(партија, парламената итд.) еко-
номски систем као релативно независна целина не би могао нормално да се
развија. Сви утицаји средине, еколошке биолошке, личности и друштвене сре-
дине (економски систем, друштвена структура, култура) - чине инпут поли-
тичког система, при чему се не сме занемарити ни деловање унутрашњих ин-
пута који долазе од политичких подсистема (изборни систем, странке, интере-
сне групе, политичка култура итд.). С друге стране, утицаји политичког систе-
ма на средину граде аутпут (output). Сви инпути се манифестују у два вида:
као захтеви (demands) и подршке (supports). Захтевима се утиче да носиоци
власти изврше одређену расподелу вредности. Подршка представља релативно
упрошћено средство за анализу другог главног извора утицаја средине на сис-
тем. Као што прелазак захтева преко извесних критичних граница отежава
функционисање система, тако и пад подршке (која може бити усмерена према
режиму, носиодима власти као личностима и политичкој заједници) испод
извесне границе може да изазове сличне последице. У складу са представом о
политичком систему као отвореном и активном систему, аутпути не представ-
љају крајњу тачку једног унутрашњег процеса, већ стално међуделовање из-
међу политичког система и средине. Аутпути представљају део континуелног
ланца активности, који је већ означен као повратна спрега, у оквиру кога ин-
пути и аутпути посредно или непосредно утичу једни на друге и заједно на
политички систем и средину. Повратна спрега има више делова: производња
аутпута од стране власти, реакција друштва на аутпуте, преношење информа-
ција о овој реакцији носиоцима власти и, на крају, акције власти које следе. У
овом сталном току и размени утицаја и информација између средине и система
лежи способост политичког система да опстане, истраје у свету сталних про-
мена. У самој америчкој политичкој науци, у који су Истонова (David Easton) и
слична схватања извршила највећи утицај, већи број критичких примедби је
изречен на рачун системске анализе и поред тога што је ово допринело расве-
тљавању неких мало испитиваних страна у анализи политичког живота: Сис-
––––––––––––
27
Radovan Vukadinović, Međunarodni politički odnosi, Barbat, Zagreb, 1998. стр. 349.
256
темска анализа, која представља појмовни оквир или приступ, утиче дестиму-
лативно на развијање теорије области проучавања политике. Ослањање на
аналогије између политичког система и тзв. активних система је неумерено и
доводи у крајњој оцени до губљења из вида стварног богатства и разноликости
политичког живота.28 Стављајући нагласак на систем и његово континуирано
функционисање као циљ по себи, системска анализа уноси статична својства у
политичка истраживања и занемарује значај револуционарних и макропроме-
на. Сама искључивост идеје о систему, на крају, отежава трагање за другим
аналитичким методама.29
1. Prof. dr sc. Siniša Tatalović, Nacionalna i međunarodna sigurnost, Politička kultura, Za-
greb, 2006,
2. Churchman Charles West, Sistemski pristup, CDD SSOH, Zagreb, 1986
3. Opća enciklopedija. J.L.Z.Zagreb, 1981.
4. Klaić. B. Veliki riječnik stranih riječi. Zora, Zagreb, 1974,
5. Vojni leksikon, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1981, str. 556,
6. Luhmann.N. Teorija sistema: Svrhovitost i racionalnost, Globus, Zagreb, 1991.
7. Eugen Pusić, Upravni sistem, Knjiga prva, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1985.
8. Seymour Tilles, The Manager`s Job: A Systems Approach, navedeno prema: Perko-
Šeparović, I. Teorije roganiazcije, Školska knjiga, Zagreb, 1975.
9. Churchman Charles West, Sistemski pristup, CDD SSOH, Zagreb, 1986,
10. Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975,
11. Perko-Šeparović. I. Teorije organizacije, Školska knjiga, Zagreb, 1975,
12. Klaić.B. Veliki rečnik stranih reči. Zora. Zagreb, 1974.stgr.693.
13. Lawrence.R.P: Lorsch W.J. Organization and Environment: Managing Differentiation
and Integration, Harvard University, Boston, 1967.
14. O Young, Systems of Political Scence, Englewood Cliffs, 1968;
15. Vukadinović. R. Međunarodni politički odnosi, Barbat, Zagreb, 1998.stgr.349.
16. Boulding. K.General Systems The Skeleton of Science, prikazano prema: Vukadinović.
R. Međunarodni politički odnosi, Barbat, Zagreb, 1998.
17. Anton Grizold, Međunarodna sigurnost: Teorijsko-institucionalni okvir, Fakultet politič-
kih znanosti, Zagreb, 1998.
18. D. Easton, The Political System, New York, 1953;
19. D. Easton, A Systems Analysis of Political Life, New York, 1965;
––––––––––––
28
David Easton, The Political System, New York, 1953; David Easton, A Systems Analysis of Political
Life, New York, 1965;
29
Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 972
257
SYSTEM AS THE REFLECTION OF ORDERLINESS OF A CERTA-

IN PRACTICE IN SOCIETY
Summary: The concept of the system can be determined at the general level. The term
system has a Greek origin (systema, systematos) and in general it means composition, whole,
aggregate, regularity, harmony, consistency, distribution, organization, connection, etc. For
system can be said that it is a set of objects (parts, components) with the relations between
them and their attributes (characteristics, properties). Those relations connects system in one
unity. Although nature itself represent a system, we separate smaller units for the purpose of
solving numerus theoretical and practical problems (sets of objects and phenomena) as inde-
pendent systems which can be farther divide in subsystems. Mathematical this term can be
indicated by the formula: system=units + interaction + structure. Elaboration of this general
understanding indicates that the system includes a unique organisation of elements in one
whole. In this sense under this term we mean set of elements in which all elements has their
own position determined by their function in constant relation with the whole and other ele-
ments. In theoretical and conceptual sense system analysis of political life originates from
the idea of the general system theory as the broadest theoretical orientation in the study of
nature and society. The idea of the system theory in the form of programs is elaborated in the
works of biologist Ludwig von Bertalanffy at the beginning of the 20th century, and
especially in the early fifties with the emerging question of the unification of science. In that
period in USA is established Society for the Advancement of General Systems Research and
journal General Systems. In the essence of this efforts for development of general system
theory it is the attempt for establishing connection between natural and social sciences.
Key words: system, society, state, science, system management
258
ЖЕЉКО Ђ. БЈЕЛАЈАЦ УДК 004.738.5:343.915
Правни факултет за привреду и правосуђе Оригиналан научни рад
АЛЕКСАНДАР М. ФИЛИПОВИЋ Одобрен: 23.02.2020
Факултет за економију и инжењерски менаџмент Страна: 259-271
Нови Сад
ПЕРСПЕКТИВЕ ЗАШТИТЕ ДЕЦЕ ОД

ЗЛОУПОТРЕБА НА ИНТЕРНЕТУ
Сажетак: Највећи део производа људских иновација поред својих изразито по-
зитивних и корисних функција истовремено има и своје лоше и опасне функције које
често буду засењене позитивним аспектима дате иновације. Интернет је систем који
има енормни утицај на живот какав данас знамо, али поред свих својих користи, ин-
тернет, по својој природи омогућава и остваривање штетних и злих намера. А како
интернет масовно користе и деца, проблем постаје озбиљнији и опаснији. У овом раду
аутори најпре наводе различите облике опасног или криминалног понашања на интер-
нету чија су мета деца, а онда и расположиве методе заштите деце од злоупотреба на
интернету. Напослетку, аутори истичу да је проблем по својој природи такав да се не
може наћи начин да се потенцијалне злоупотребе на интернету и штета коју оне праве
у потпуности елиминишу, али да овај проблем може да се ублажи и контролише у
одређеној мери.
Кључне речи: деца, интернет, злоупотребе на интернету, превенција, нивои кон-
троле
Увод
Једно истраживање1 из 2013. године показало је да деца почињу да кори-
сте интернет са 8 или 9 година старости. Поновљено истраживање из 2017.
драматично је показало да се за 4 године граница преполовила. Деца ”излазе”
на мрежу већ са 4 до 6 година.
Коришћење интернета и, уопште, дубоко урањање у свет ИКТ2 је данас
незаобилазно, чак и за предшколску децу. Када се деца конектују на интернет,
имају директни и непосредни приступ целокупној ризници знања и забаве,
пријатељима, породици, али и потпуним странцима, што децу која by default
––––––––––––
1
”Свако друго дете на интернету је у ризичној групи”, текст Галине Солдатове, професора
психологије личности на Факултету за психологију МГУ Ломоносова и директора Фондације за
развој интернета. https://www.kommersant.ru/doc/3226858, приступљено 16. јануара 2020.
2
Информационо - комуникационе технологије
Жељко Ђ. Бјелајац / Александар М. Филиповић, Перспективе заштите деце од ...
ни у шта не сумњају и у све верују, може изложити озбиљном ризику. Деца
која се сусрећу и комуницирају са странцима путем интернета лако постају
плен интернет предатора. Предатори су интернетом добили брзи и анонимни
приступ деци, место где могу да сакрију свој идентитет и лутају мрежом без
ограничења. интернет предатори су, у начелу, сексуални предатори. Обично их
замишљамо као особе које лутају око школских игралишта и ту вребају своје
потенцијалне жртве. Међутим, стварност се променила. Данашњи сексуални
предатори вребају жртве кријући се иза рачунарског екрана, искориштавајући
претерану радозналост и лаковерност деце и анонимност коју нуди интернет.
Истраживање3 са друге стране планете показује да је једна од четири де-
војчице и један од шест дечака било сексуално узнемиравано пре стицања зре-
лости; 30-40% ових жртава злоставља члан породице, а 50% злоставља неко
изван породице, кога познају и коме верују. Иако се већина сексуалног злоста-
вљања ове деце не дешава на мрежи, у доба интернета сексуално злостављање
ван мреже подстиче и олакшава енормни приступ педофила дечјој порногра-
фији и другим облицима злоупотребе деце о којима ће у овом раду бити речи.
Терминолошка разматрања
Како се овај рад односи на заштиту деце, упутно је да најпре што преци-
зније одредимо термин дете, односно да одредимо кога сматрамо дететом у
смислу овог рада и заштите деце на интернету. Иако изгледа лако, није тако,
јер сама пракса и сам живот и његова различита регионална правила, са једне
стране, и законска регулатива са друге стране, уносе доста конфузије.
Дете4 је, биолошки, свака особа између рођења и пубертета, односно,
између рођења и доба стицања репродуктивних способности. Неке енглеске
дефиниције речи дете обухватају и фетус. У многим културама, дете се сматра
одраслим ако прође кроз обред зрелости, што може, али не мора да одговара
времену пубертета.
У социјалном и социо-психолошком смислу, статус детета се продужава
до стицања социјалне зрелости која се најчешће друштвено верификује закон-
ским пунолетством, при чему је пунолетство друштвена конвенција која завис-
ти од много чинилаца (географски, историјски, религиозни, политички).
Правно, термин „дете” у смислу узраста и зрелости, односно броја годи-
на старости се односи на особе млађе од доба пунолетства или од неке друге
старосне границе. Конвенција о правима детета Уједињених нација дефинише
дете као „људско биће испод узраста од 18 година, осим ако се по закону
применљивим на дете, пунолетност не достиже раније”.5 Ово су ратификовале
––––––––––––
3
Center for Disease Control and Prevention & United States Department of Justice, National Institute
of ЈUSTICE. Youth Prevalence and Implications, приступљено 16. јануара 2020.
4
„Child”. Oxford University Press. Приступљено 5. јануара 2020.
5
"Convention on the Rights of the Child", Office of the United Nations High Commissioner for Human
Rights, приступљено 20. јануара 2020.
260
192 од 194 земаља чланица ОУН. Термин „дете” се такође може односити на
особу испод неког другог правно дефинисаног граничног узраста, невезаног за
доба пунолетстава. У Сингапуру, на пример, „дете” се правно дефинише као
особа испод узраста од 14 година, док је доба пунолетства 21 година6. У Ими-
грационом закону САД, дете је особа која је млађа од 21 године. Шеријатско
право одређује пунолетство и статус детета на основу биолошких процеса у
телу детета, па женска особа постаје пунолетна са првом менструацијом, а
мушка са првом полуцијом.7
Ми ћемо се, у смислу овог рада држати поменуте Kонвенције ОУН о пра-
вима детета, иако пажњи препоручујемо и неке друге правне институте који
могу да утичу на одређивање статуса детета, као, рецимо „Узраст сексуалне
сагласности“ (Age of consent) или „Силовање по слову закона“ (Statutory rape).
Интернет друге деценије 21. века више није само ризница знања, „огро-
мна неуредна библиотека“, као што је било у доба Web 1.08. То је сада кому-
никациона платформа коју користе сви, укључујући децу. Савремени интернет
се не разликује много од градске улице, парка, тржног центра где се људи сус-
рећу, комуницирају, купују, опуштају и забављају се, али чине и разна крими-
нална и друштвено неприхватљива дела. Присуство деце на интернету је усло-
вило да се природа претњи које чекају децу на мрежи у основи проширила и
променила. Ако су то раније биле само информативне претње: приступ ин-
формацијама о дрогама, сектама, порнографији, екстремистичким струјама -
сада су то и претње бихевиоралног карактера: десоцијализација, коцкање, не-
контролисано расипање новца, виртуално малтретирање, откривање личних
података, опасна познанства.
У почетном периоду експанзије интернета, технолошка заједница је ак-
тивно тражила начине како да заштити децу од веб локација са нежељеним
информацијама, односно, како да уклони „лоше књиге из библиотеке”, Сада су
програмери и родитељи суочени са новим задатком: како правилно увести
малог корисника у дигитални простор, контролисати га и благовремено кори-
говати његово понашање у виртуелном свету.
Заштита деце на интернету подразумева друштвено одговорно организо-
вање физичке, психичке и моралне безбедности малолетних лица током обав-
љања свакодневних активности на интернету (сурфовање, четовање, ко-
ришћење друштвено-социјалних мрежа, онлајн игре). Циљ је заштити децу од
штетних садржаја, негативних ефеката коришћења интернета и подићи ниво
свести и знања о томе на који начин виртуелна стварност утиче на децу и до-
кле смеју да се упуштају у дигитални свет, а да то буде безбедно и без после-
дица.
––––––––––––
6
„CHILDREN AND YOUNG PERSONS ACT”. Singapore Statutes Online. Приступљено 20. јануа-
ра 2020..
7
https://www.islamskazajednica.ba/component/content/article?id=14117:punoljetstvo-i-post, присту-
пљено 21. јануара 2020.
8
Web 1.0 је ретроним који се односи на прву фазу еволуције World Wide Web-а. Види: Balachan-
der Krishnamurthy, Graham Cormode (2 June 2008). "Key differences between Web 1.0 and Web 2.0".
First Monday).
261
Злостављање деце на интернету

Када починилац намерно нанесе штету малолетнику, било физички, пси-
хички, сексуално или занемаривањем, то дело се класификује као злостављање
деце9. Злостављање се не односи само на најчешћу асоцијацију која се јавља у
вези са овим термином – деликте сексуалне провенијенције, већ се односи и на
Web-сајтове и остале ИКТ садржаје са штетном и за децу неадекватном тема-
тиком. Миленијумска генерација одрасла је уз интернет и увек је ”онлајн”.
Дигиталне технологије су само неоргански део њиховог тела.10
Најчешћи облици злостављања деце
Педофилија11 је наклоност ка сексуалном искориштавању деце истог,
супротног, или оба пола. Због тежине последица, оваква настраност је строго
законски кажњива у свим земљама. Педофилија спада у облик поремећаја
личности код кога долази до погрешног избора сексуалног објекта, а то су
најчешће деца. Може бити хетеросексуална и хомосексуална. Поремећај се
ређе јавља код жена. Хетеросексуални педофили бирају децу узраста од 8 до
10 година, док хомосексуални педофили бирају старији узраст. Сексуалним
злостављањем малолетних лица сматра се било који вид експлоатације млађих
од 18 година у циљу сексуалног задовољавања од стране старије особе. Оно
може да обухвата телефонске разговоре, тражење од малолетног лица да по-
каже интимне делове тела или показивање интимних делова тела од стране
пунолетног лица детету или малолетном лицу, миловање, снимање порнограф-
ских фотографија насталих сексуалним злостављањем деце или малолетних
лица и показивање порнографског материјала, покушај извршења сексуалног
односа над малолетним лицима, инцест са дететом или малолетним лицем,
силовање детета или малолетног лица, приморавање на проституцију и слично.
Grooming (груминг) представља низ предаторски мотивисаних поступа-
ка, односно припремних радњи које имају за циљ успостављање контакта,
одржавање комуникације и физички приступ особи која представља мету и
потенцијалну жртву. Сексуални предатори на интернету немају јасни профил,
њихова занимања и узраст варирају, мада истраживања показују да су то
најчешће особе мушког пола.12 Sexting представља поступак слања или поста-
вљања на интернет фотографија, порука или видео снимака са експлицитним
сексуалним садржајем. Размена фотографија или порука са сексуалним садр-
жајем може да делује као безазлено флертовање или забава, али, за младе,
sexting може да има озбиљне друштвене и правне последице13.
––––––––––––
9
https://www.rainn.org/articles/child-sexual-abuse, приступљено, 19. јануара 2020.
10
Бјелајац, Жељко, Безбедносна култура, умеће живљења, Правни факултет за привреду и пра-
восуђе, Нови Сад, 2017, страна 598
11
Извор МУП Републике Србије
12
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/18284279, Online "predators" and their victims: myths, reali-
ties, and implications for prevention and treatment. Wolak J, Finkelhor D, Mitchell KJ, Ybarra ML,
приступљено 29. Јануар 2020.
13
Филиповић, Александар, Војнић, Сања, „Безбедносни изазови на интернету као новом просто-
ру за вршење насиља“, Култура полиса, УДК 004.738.5:351.78
262
Ко су сексуални предатори? Већина починилаца су неко кога дете или
породица познаје. Чак 93 одсто жртава млађих од 18 година познаје насилни-
ка, а он може бити било ко – старији брат или сестра, други чланови породи-
це, учитељ, тренер или инструктор, или родитељ другог детета14.
Често се дешава да насилници на различите начине манипулишу жртвом
како би она прећутала сексуално злостављање. Неке од тактика су убеђивање
да је уживала и да је то добро по њу, или претња да ће се догодити нешто лоше
ако дете одбије да учествује или планира да каже другој одраслој особи. На
овај начин је жртва преплашена а самим тим и присиљена да ради оно што
предатор тражи.15
Трговина људима представља велику опасност за децу, али није при-
марна опасност за децу на интернету. Да би особа била предмет трговине љу-
дима на интернету, потребно је да се испуне одређени услови које деца углав-
ном не могу да испуне. Ипак, опасност постоји и зато се и ова одредница нала-
зи у овом раду. Трговина људима16 је једна од највећих и најпрофитабилнијих
глобалних криминалних активности, заједно са трговином наркотицима, ору-
жјем и прањем новца. Објект трговине најчешће су женске особе. Иако се жене
најчешће продају и купују у циљу сексуалне експлоатације и принудне прос-
титуције, жртве трговине људима могу бити и мушкарци. Мушкарци су
обично изложени радној експлоатацији, али могу бити жртве и других облика
експлоатације. Деца су најосетљивија група жртава трговине људима. Она се
искоришћавају за принудну прошњу, сексуалну експлоатацију, принудни рад,
рад у кући, принудну проституцију или принудну војну службу (деца војници).
Број деце која постају жртве трговине људима је у порасту.
Злоупотреба личних података - у директном или индиректном облику
је још једна у низу врста злоупотребе малолетника преко интернета. На сајто-
вима се често нуди помоћ у форми саветовалишта које има за циљ препозна-
вање психолошког профила малолетника око којег се наизглед ствара прија-
тељско и заштитничко окружење. У другим варијантама у исту сврху могуће је
искористити информације о бројевима кредитних картица које малолетник
користи.
Наговарање - облик напада са циљем да се жртва наведе на самопов-
ређивање, свесно или несвесно. Ова врста напада опасна је нарочито стога што
може да резултује тешким болестима, па чак и смртним случајевима. Лакши
видови деловања сугестијом на потенцијалну жртву, могу се наћи на сајтовима
који садрже разне врсте дијета, телесних вежби и сличних активности. Циљну
групу оваквих сајтова чине у највећој мери девојчице тинејџерског узраста.
Вршњачко насиље - Вршњачким насиљем путем интернета назива се
подстицање групне мржње, напади на приватност, узнемиравање, праћење,
вређање, несавестан приступ штетним садржајима и ширење насилних и увре-
дљивих коментара. Оно може укључивати и слање окрутних, злобних, некад и
––––––––––––
14
https://netpatrola.rs/2019/08/30/sta-je-seksualno-zlostavljanje-dece/, приступљено 19. јануар 2020.
15
https://netpatrola.rs/2019/08/30/sta-je-seksualno-zlostavljanje-dece/, приступљено 19. јануар 2020.
16
http://mup.gov.rs/wps/portal/sr/gradjani/saveti/Trgovina+ljudima, приступљено 18. јануара 2020.
263
претећих порука, као и креирање интернет страница које садрже приче, црте-
же, слике и шале на рачун вршњака. Такво насиље односи се и на постављање
фотографија вршњака на галеријама сајтова, уз захтев посетиоцима да их про-
цењују по одређеним карактеристикама, односно да гласају за особу која је
најружнија, најнепопуларнија или најдебља у школи.
Хакерисање. Хакери користе своје напредно компјутерско знање и веш-
тине да би неовлашћено ушли у туђе компјутерске системе и тиме направили
штету, али, понекад, и добит за себе. Један од начина одбране од хакера је да
се праве компликоване шифре, које се не могу лако открити. Препоручује се
комбинација слова и бројева, употреба великих и малих слова. Важно је шиф-
ру чувати само за себе и не делити је ни са пријатељима. Код куповине на ин-
тернету водити рачуна о приватности својих података и о озбиљности сајта
којем прослеђујемо податке.
Узнемиравање на интернету
То је нижи ниво противправних радњи на интернету. Узнемиравање је
мање деструктивно, али треба обратити пажњу да предатори најпре почињу са
лаганим и наизглед безопасним узнемиравањем да би касније прешли на оз-
биљније садржаје.
Најчешће се обавља путем виртуелног боравка у Chatroom17. За неке
четове не треба ништа осим Wеб прегледача и Јава програмског језика, док су
неки прерасли у посебне рачунарске програме, од којих су најпознатији
Windows Live Messenger (бивши MSN Messenger), Skype, Yahoo! Messenger,
ICQ, Google Talk итд.
Деца постају предмет узнемиравања посетама нарочито осмишљеним
Wеb страницама. То су најчешће странице које промовишу проблематичне
навике у исхрани, као што су булимија и анорексија. Такви садржаји могу мо-
тивисати младе људе на идентификацију са здравствено нездравим моделима и
подстицати младу особу да се неправилно храни и самоповређује на тај начин.
Истраживање које је радила организација Stopcyberbullying18 показала је
да само 5% деце пријављује сајбер узнемиравање родитељима! Нека деца се
плаше реакције родитеља и тога да ће им компјутер и мобилни телефон бити
одузет, друга деца се једноставно стиде тога што им се дешава и не желе да се
повере родитељима или било коме старијем. Разлози су разни, а колико год
имали са дететом добар однос може се десити да вам овакве ствари прећути.
Уколико је дете жртва оваквог малтретирања може се десити да:
– Проводи доста времена за компјутером или одговарајући на поруке на телефону и
видно је узнемирено после тога.
– Избегава да разговара о својим онлајн активностима
––––––––––––
17
Облик комуникације два или више корисника путем компјутера и компјутерске мреже у реал-
ном времену. Ради се о врло кратким порукама које корисник види чим их његов саговорник
пошаље. У неким четовима истовремено прича и до неколико десетина па и стотина корисника.
18
http://www.stopcyberbullying.org/what_is_cyberbullying_exactly.html, приступљено, 12. јануара
2020.
264
– Затвара оно што ради на компјутеру чим неко прође поред екрана
– Нагло престане да користи компјутер или мобилни телефон
– Има проблема са спавањем
– Нагло има слабији успех у школи
– Не осећа се добро, има главобоље, проблема са стомаком
– Нерасположено је, депресивно, тужно
– Нагло престане да се дружи са пријатељима са којима се до тада дружило.
Заштита
Жеља да заштитите своје дете од било које опасности природна је и ра-
зумљива. „Не разговарајте са странцима“, „не отварајте врата никоме“, „ходај-
те да вас видим“ - све нам је то говорено у детињству, а ми то сада понављамо
својој деци. Развој ИКТ довео је до појаве нових претњи: тролинг, малтрети-
рање, детиња жеља да по сваку цену добије лајк. Сада морате заштитити своје
дете не само у стварности, већ и на интернету. Свакодневни живот показује да
то није тако једноставно19.
Заштита на нивоу породице – родитељска заштита

Разматрање ове теме мора почети од једног етичког питања. Иако је ма-
ло, дете је личност које има право на извесну слободу избора и приватност. Да
ли ће родитељска контрола или интервенција на било који начин нарушити
границе личног простора детета и наштетити етичком аспекту детета? Ово је
питање које се не односи само на заштиту од интернет опасности, већ на опас-
ности по дете уопште, тако да је боље да родитељи буду сигурни да њихова
деца на интернету неће наићи на информације које су им опасне, него етичко
питање решити тако да се деци остави вишак слободе због ког би касније мо-
гла да пате заједно са родитељима.
Које облике заштите можемо да применимо на родитељском нивоу?
Заштита на уређају
Један од првих геџета у животу малог корисника је телефон и његове ва-
ријације20. Данашња деца проводе много времена ван породице и личног над-
зора старијих који су забринути и желе да знају да ли је са дететом све у реду,
где је оно, с ким је, шта ради. Тржиште је удовољило овом захтеву. Већ годи-
нама постоје дечји телефони и паметни сатови. Принцип њиховог рада је јед-
ноставан: оно што није дозвољено, то је забрањено. Помоћу таквих уређаја
дете може да зове само бројеве са одобрене листе. Долазни позив може бити
само од одобрених контаката. Остали ће добити сигнал заузет.
––––––––––––
19
https://lifehacker.ru/kak-zashhitit-detej-v-internete/, приступљено, 12. јануара 2020.
20
исто
265
Родитељи такође могу добити податке о томе где се дете налази. Могу
меморисати потребне тачке унапред (дом, парк, школа) или добити ГПС коор-
динате у реалном времену. У неким моделима паметних сатова може се посла-
ти аутоматски генерисани СМС ако дете одлучи да уклони ограничења. Поред
тога, можете дечјем телефону послати команду скривеним позивом и слушати
или видети оно што се дешава у окружењу детета. И овде су брижни родитељи
ризикују етички преступ према детету, али је важно да постоји и та могућност.
Овде треба рећи да такви уређаји у неким земљама нису дозвољени јер
представљају средство за прибављање нелегалних информација и огра-
ничавања слободе.
Заштита на нивоу шкољке. Са дечјих телефона и паметних сатова не
можете се конектовати на интернет. За дечју конекцију на Нет постоје дечји
паметни телефони и таблети. Један од првих таквих геџета био је Samsung
Galaxy Tab 3 Kids таблет. Произвођач се фокусирао на циљну публику - децу.
То се показало и у дизајну и у функционалности апликација. Уређај је наме-
њен коришћењу „прихватљивог“ интернета. Родитељи сами конфигуришу које
ће апликације дете моћи да покреће и колико времена уопште може да проведе
са таблетом. Сама апликација је објектно усмерена на малог корисника. Ако се
ради о интернет биоскопу, дете може да нађе само садржај који одговара ње-
говом узрасту. Међутим, чешће се дешава да регуларни паметни телефон или
таблет дете добије од родитеља „у наслеђе“. Произвођачи су предвидели ову
ситуацију и створили дечији режим из кога дете неће моћи да пређе у обични
режим без лозинке коју су поставили старији.
Заштита на нивоу софтвера. Уколико паметни телефони немају дечји
режим или деца приступају интернету путем рачунара мора се прибећи соф-
тверској заштити. Готово сви оперативни системи имају могућност родитељ-
ске заштите. У најпопуларнијем оперативном систему Windows-у, такав соф-
твер носи назив Microsoft Family Safety. Готово сви антивируси софтвери има-
ју родитељску контролу. Неки произвођачи отишли су даље и издали варијан-
ту софтвера посебно за заштиту деце.
Профили ограничене функционалности омогућавају да детету креирате
поштанско сандуче у Gmail-у, и да при томе одредите колико ће претраживач
дубоко филтрирати садржаје које дете жели да види. Слично се може учинити
на друштвеним мрежама. Може се ограничити видљивост странице онима који
нису на листи пријатеља детета.
Родитељи могу да користе услуге трећих страна Уз њихову помоћ, може
се конфигурисати флексибилни приступ WWW, забранити или дозволити само
одређене странице. Неки даваоци услуга интернета сами нуде сличну услугу
као додатну опцију у главном тарифном плану.
Заштита на нивоу рутера. Чак и јевтини модели рутера имају основни
родитељски надзор који омогућава надгледање и ограничавање приступа деце
интернету, као и ограничавање времена проведеног на интернету, забрану
приступа одређеним веб локацијама.
Заштита на нивоу провајдера. Већина провајдера нуди опцију „Роди-
тељски надзор“ која омогућава да одаберете и блокирате нежељене веб лока-
266
ције за децу - на пример, порнографију - на нивоу ДНС сервера провајдера.
Ако ову опцију повежете са својом тарифом, провајдер ће се побринути за
заштиту вашег детета од лоших локација21.
Најпознатији Веб читачи за децу22: Buddy Browser, PikLuk, My Kids
browser, KidZui, KidRocket, Surf Knight, Zac Broswer.
Најпознатији програм за родитељску контролу23: NetNanny, Cyber-
PatrolParentalControls, SafeEyes, SentryPC, KidsWatch, Time Sheriff, Web Wat-
cher, Time Boss.
Заштита на нивоу државе

Национални оквири
Србија је ратификовала Конвенцију о компјутерском криминалу из 2001.
и применила је у свом Кривичном законику и конвенцијама које се баве заш-
титом права детета. Један од релевантних докумената за заштиту деце од на-
сиља је и Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања
који је усвојила Влада РС.
Влада Републике Србије је 2016. године донела Уредбу о безбедности
деце при коришћењу информационо-комуникационих технологија24. Овом уре-
дбом уређују се превентивне мере за безбедност и заштиту деце при коришће-
њу интернета и поступање у случају нарушавања или угрожавања њихове без-
бедности. Циљ уредбе је да се подигне ниво свести и знања о предностима и
ризицима коришћења интернета, тј. начинима безбедног коришћења интерне-
та, да се унапреди дигитална писменост деце, ученика, родитеља, старатеља и
наставника, као и да се унапреди међуресорна сарадња у домену безбедности и
заштите деце на интернету. Оформљен је и национални контакт центар за без-
бедност деце на интернету, који се може контактирати на телефон 19833, или
мејл bit@mtt.gov.rs. Отворен је и званични сајт на коме се такође могу инфор-
мисати заинтересовани www.pametnoibezbedno.gov.rs25
Правни систем Републике Србије предвиђа кривично дело злостављања
и искоришћавања деце путем интернета и регулише га Кривичним закоником26.
Члан 185б Кривичног законика - Искоришћавање рачунарске мреже или кому-
никације другим техничким средствима за извршење кривичних дела против
полне слободе према малолетном лицу у класична кривична дела злоупотребе
––––––––––––
21
https://lifehacker.ru/kak-zashhitit-detej-v-internete/, приступљено, 12. јануара 2020.
22
https://kliknibezbedno.wordpress.com/zloupotrebe-dece-na-internetu/, приступљено, 12. јануара
2020.
23
Ибид
24
Уредба о безбедности и заштити деце при коришћењу информационо-комуникационих техно-
логија, "Службени гласник РС, број 61 од 7. јула 2016.
25
http://www.prvaskola.edu.rs/index.php/21-uncategorised/636-zl-up-r-b-d-c-n-in-rn-u, приступљено,
20. јануара 2020.
26
Krivični Zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009,
121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019)
267
деце уводи компоненту интернета, односно ИКТ као средства извршење дела.
Најважније измене су да се по први пут у Кривичном законику Републике Ср-
бије као кривично дело сматра поседовање и прибављање фотографија, аудио-
визуелних записа или других предмета порнографске садржине настале иско-
ришћавањем малолетног лица.
Међународни оквири
Сви облици насиља, злостављања, злоупотреба и занемаривања деце, ко-
јима се угрожава или нарушава физички, психички и морални интегритет
личности детета, представљају повреду једног од основних права детета наве-
дених у Конвенцији Уједињених нација о правима детета, а то је право на жи-
вот, опстанак и развој. Доношењем Закона о ратификацији Конвенције Уједи-
њених нација о правима, држава се обавезала да преузме мере за спречавање
насиља у породици, институцијама и широј друштвеној средини и да обезбеди
заштиту детета.
Одредбе Конвенције односе се на заштиту детета од физичког и ментал-
ног насиља, злоупотребе и занемаривања (члан 19); свих облика сексуалног
злостављања и искоришћавања (члан 34); отмице и трговине децом (члан 35);
свих других облика искоришћавања (експлоатације) штетних по било који вид
дететове добробити (члан 36); нехуманих и понижавајућих поступака и каж-
њавања (члан 37).27
Закључак
И поред обимних законодавних и практичних активности државе и свих
чинилаца јавног и приватног живота, заштита деце од злоупотреба на интерне-
ту је, чини се, битка која ће се тешко завршити одрживим успехом. Са експан-
зивним развојем друштвених мрежа на интернету које нуде садржаје који су
постали веома популарни, умножили су се бројни ризици и претње којима су
свакодневно изложени корисници интернета, нарочито деца28. Много је интер-
дисциплинарних истраживања која садрже компетентне сумње да је успешна
заштита деце на интернету уопште могућа и да су перспективе заштите младих
корисника ИКТ у најмању руку проблематичне. Зашто?
Безбедност у дигиталном свету је пословично упитна. Песимисти би ка-
зали – никаква. То је прилично флуидно поље људске делатности, на коме, у
недостатку правне регулативе свако ради све оно што може. Систему дигитал-
не комуникације начелно недостаје супервизија иако домаћини и администра-
тори дигиталног саобраћаја редовно прате дигитални саобраћај у настојању да
надгледају разговоре и казне непристојне учеснике. С друге стране, личне по-
––––––––––––
27
"Convention on the Rights of the Child", Office of the United Nations High Commissioner for Hu-
man Rights, приступљено, 18. јануара 2020.
28
Бјелајац, Жељко, Безбедносна култура, умеће живљења, Правни факултет за привреду и пра-
восуђе, Нови Сад, 2017, страна 597
268
руке послате између корисника, као што су електронске или текст поруке, ви-
дљиве су само од стране пошиљаоца и примача, и, такорећи су ван контроле
администратора. Родитељски надзор, такође, углавном не помаже. Специ-
фичност ове области је и чињеница да корисници, чак и деца и тинејџери знају
о компјутерима, мобилним телефонима и систему ИКТ уопште, много више
него њихови родитељи и заштитници. Они користе интернет, друштвене мре-
же и ИКТ, потпуно сигурни да њихови родитељи или надзирачи никако не
могу да открију неправилну и штетну употребу.
У једном ранијем раду на сличну тему29 писали смо о једној занимљивој
карактеристици дигиталног насиља, нарочито насиља над децом. Ради се о,
може бити, једној од најтежих пошасти дигиталног насиља о коју се ломе го-
тово сва настојања да се млади људи заштите. Ради се о непостојању или недо-
статку ”места или скровишта за бекство и скривање од дигиталних насилни-
ка“. Сопствени дом је обично то свето место и оаза мира, спокоја и сигурнос-
ти. Осим у случају дигиталног насиља. Сајбер-малтретирање пробија зидове
дома, традиционално место где жртве могу да потраже спас од других типова
насилништва. Овај упад у кућни живот жртве сајбер-насилника је јединствен
начин у којем интернет може ”да истовремено креира сензацију изложености
(цео свет те гледа) и отуђење (нико те не разуме).”30 За младе који искусе сра-
моту или самомржњу, овај ефект је опасан и болан зато што може да доведе до
екстремних самоизолација. Штавише, насилници могу да се удруже против
својих жртава на електронским страницама ефикасније него што би то урадили
у традиционалном малтретирању, пошто не постоји лимит колико људи се
може прикључити”.31
Друга специфичност је, како констатује Шери Теркл32, неодвојивост мо-
билне платформе, најчешће телефона, са једне стране, његовог власника и ко-
рисника са друге, и света информационо комуникационих технологија са треће
стране. То свето тројство представља заметак цивилизације у настанку33, али
чини особу потенцијалним кандидатом за жртвовање и сваку врсту малтрети-
рања. Корисници углавном треба невино и наивно да држе своје апарате ук-
ључене, што пружа прилику онима са насилничким намерама да ступе у кон-
стантно нељубазно понашање као што је узнемиравање телефонским позивима
или претећим и увредљивим исказима од стране капацитета поруке мобилног
телефона.
––––––––––––
29
Филиповић, Александар, Војнић, Сања, „Безбедносни изазови на интернету као новом прос-
тору за вршење насиља“, Култура Полиса, Kultura – Polis Novi Sad, Institut za evropske studije
Beograd, бр. 39, страна 265
30
Puar, Jasbir. „Ecologies of Sex, Sensation, and Slow Death”. Periscope. Social Text Приступљено
15. 01. 2020.
31
Bullies versus Victims: War with Words. Konsiderit.blogspot.com (February 5, 2011). Приступљено
29. 01. 2020.
32
Шери Теркл (Sherry Turkle, 1948) је професор на универзитету МИТ. Фокус њеног истражива-
ња је интеракција човека и технологије.
33
Tezu о интеракцији ИКТ и новог начина живота и доживљавања стварности која има каракте-
ристике нове цивилизације razvila је Šeri Terkl, u knjizi Sami, zajedno. (Sherry Turkle, Alone Toget-
her)
269
Дигитално насиље, па тако и његов најсуровији облик, злостављање де-
це, веома је тешко спречити, јер се овде ради о нарочитој врсти зла које чине
нарочито зли људи. Зло је и у овом сегменту универзална категорија и лако се
шири. Ову врсту нарочитог зла сви воле, јер у испољавању те ”љубави” могу
да остану анонимни, па чак и танка линија етичности престаје да делује. Упр-
кос томе што је сајбер малтретирање кршење услова коришћења сервиса, мно-
ги сајтови социјалних мрежа се користе у те сврхе34. Мрачну перспективу бу-
дућности заштите корисника интернета отежава и компликује чињеница да су
баш најмоћније државе света осмислиле и изградиле најагресивније делове
система ИКТ да би контролисале животе својих и туђих грађана и изградиле
монструозну и крајње неетичну и свемоћну индустрију свести.
1. Bjelajac, Željko, Bezbednosna kultura - umeće življenja, Pravni fakultet za privredu i
pravosuđe, Novi Sad, 2017,
2. Bullies versus Victims: War with Words, Konsiderit.blogspot.com
3. „Convention on the Rights of the Child”, Office of the United Nations High Commissio-
ner for Human Rights
4. „Child”. Oxford University Press
5. „CHILDREN AND YOUNG PERSONS ACT”. Singapore Statutes Online
6. Center for Disease Control and Prevention & United States Department of Justice, Natio-
nal Institute of JUSTICE. Youth Prevalence and Implications
7. Claburn, Thomas, Cyberbullying Common, More So At Facebook And MySpace, Infor-
mation week, https://www.informationweek.com/cyberbullying-common-more-so-at-
facebook-and-myspace/d/d-id/1056580
8. Filipović, Aleksandar, Vojnić, Sanja: “Bezbednosni izazovi na internetu kao novom pros-
toru za vršenje nasilja”, Kultura Polisa, Kultura – Polis, Novi Sad, Institut za evropske
studije Beograd, br. 39
9. http://mup.gov.rs/wps/portal/sr/gradjani/saveti/Trgovina+ljudima,
10. http://www.prvaskola.edu.rs/index.php/21-uncategorised/636-zl-up-r-b-d-c-n-in-rn-u
11. http://www.stopcyberbullying.org/what_is_cyberbullying_exactly.html
12. https://kliknibezbedno.wordpress.com/zloupotrebe-dece-na-internetu/
13. https://lifehacker.ru/kak-zashhitit-detej-v-internete/
14. https://netpatrola.rs/2019/08/30/sta-je-seksualno-zlostavljanje-dece/
15. https://www.islamskazajednica.ba/component/content/article?id=14117:punoljetstvo-i-
post
16. https://www.rainn.org/articles/child-sexual-abuse
17. Krishnamurthy, Balachander, Cormode, Graham, "Key differences between Web 1.0 and
Web 2.0". First Monday
18. Krivični Zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr.,
72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019)
19. Puar, Jasbir, „Ecologies of Sex, Sensation, and Slow Death”. Periscope. Social Text
––––––––––––
34
Cyberbullying Common, More So At Facebook And MySpace by Thomas Claburn, Information week;
June 27, 2007, https://www.informationweek.com/cyberbullying-common-more-so-at-facebook-and-
myspace/d/d-id/1056580, приступљено 03.02.2020.
270
20. Soldatova, Galina, Svako drugo dete na internetu je u rizičnoj grupi”,
https://www.kommersant.ru/doc/3226858,
21. Terkl, Šeri: Sami, zajedno, Clio, Beograd, 2011
22. Uredba o bezbednosti i zaštiti dece pri korišćenju informaciono-komunikacionih tehnolo-
gija, "Službeni glasnik RS, broj 61 od 7. jula 2016.
23. Wolak J, Finkelhor D, Mitchell KJ, Ybarra ML, Online "predators" and their victims:
myths, realities, and implications for prevention and treatment,
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/18284279,
PERSPECTIVES OF CHILD PROTECTION FROM THE INTERNET

MISUSE
Summary: The greatest number of human innovation products simultaneously with
their exceptionally positive and useful functions have their bad and dangerous functions,
which are often overshadowed by the positive aspects of the given innovation. The Internet is
a system that has enormous influence on the life as we know it today, but aside from the all
of its benefits, the Internet, by its nature, allows realization of harmful and ill intents. And as
the Internet is being massively used by children, the problem becomes more serious and
more dangerous. In this paper the authors first identify various forms of dangerous or crimi-
nal behavior on the Internet whose targets are children, and then the available methods of
child protection from the Internet misuse. In the end, the authors conclude that in its nature
the problem is such that the way to completely eliminate potential misuse of the Internet and
damage it makes cannot be found, but that the problem can be mitigated and controlled in a
certain measure
Key words: children, the Internet, the Internet misuse, prevention, levels of control
271
ЗОРИЦА (БЕБА) БАЈАЛСКИ∗ УДК 327.7/.8:327.5
Факултет за примењену безбедност Прегледни рад
Одобрен: 22.01.2020
ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ САВРЕМЕНОГ ПОЛИТИЧКОГ

НАСИЉА УЗ ПОМОЋ ПРЕГОВОРА
Сажетак: Потреба за проучавањем предмета овог рада произашла је из окол-

ности интензивирања политичког насиља и конфликата у савременом свету. Савреме-
но политичко насиље, конфликти и трка у наоружању последица су промене изгледа
међународне сцене двадесет првог века у односу на период Хладног рата. Појављују се
нови обрасци односа и институција, а легитимитет државе доведен је у питање. Биће
указано на могућности превазилажења насиља путем преговора уклањањем тензија
између страна због међусобно неспојивих захтева пре него што оне ескалирају у екс-
тремне форме.
Велика друштвена опасност од разорних последица савременог политичког на-
сиља изискује детерминисање исправних комуникацијских образаца за њихово реша-
вање. Преговори у случају политичког насиља усмерени су на превазилажење нереши-
вих противречности које неретко представљају глобалну претњу. Биће указано на
етичке аспекте и стилове кризне комуникације који погодују да се поруке и потребе
преносе адекватно. Да би се било који сукоб решио, потребно је кроз преговоре пости-
ћи да свака од страна свој тврд став замени мекшим, приемчивијим за узимање у обзир
неких других преференција, вредности или потреба.
Успех превазилажења политичког насиља мерљив је количином смањења ин-
тензитета сукоба и повећања толеранције. Толеранција погодује стварању интегриса-
них заједница у којима су сукоби замењени цивилизованим понашањем, што на гло-
балном нивоу може отварати мировне процесе.
Кључне речи: политичко насиље, конфликти, преговори, светски поредак, ми-
ровни процес
Увод
Конфликт је неслагање двеју или више страна, било да се ради о интере-
сима различитих људи; било да долази до политичког насиља које доводи до
безбедносног конфликта, као што је на пример социјални конфликт који ствара
––––––––––––
∗
beba.bajalski@gmail.com
Зорица (Беба) Бајалски, Превазилажење савременог политичког насиља уз помоћ ...
безбедносну претњу унутар државе; било о политичком насиљу које је узрок
безбедносних конфликата опозиционих страна у оквиру једне државе. Поли-
тичко насиље је и пут ка међународним конфликтима између две или више
држава одједном. Аутор Симеуновић указује на то да „нема те власти која се
оградила у потпуности од насиља, јер, одрећи се употребе силе или распола-
гања њом, значило би негирати себе као власт.“ (Симеуновић, 1989: 11) Он
објашњава однос силе, насиља и владавине, наводећи да је „сила средство вла-
давине, а насиље начин или метод владавине којим владајући остварује свој
утицај на усмеравање кретања у друштвеној заједници или у некој области
друштвеног живота.“ (Симеуновић, 1989: 11)
Раст политичког насиља унутар држава креира безбедносни конфликт
доводећи га до размере светског рата, какве је човечанство горко искусило два
пута у 20. веку. У основи било ког конфликта леже противречне позиције
страна везано за неко питање; циљеве или средства за њихово достизање; су-
коб интереса, жеља и потреба. Овакве конфликтне ситуације воде ка поли-
тичком насиљу. Насиље није само чин директне употребе силе, већ се инди-
ректно изражава у спремности на чин директног насиља. Примери су насиље
засновано на притисцима, претњама силом, односно претњама када се на при-
мер други објекат (или држава) осећа реално угрожено и то се доживљава као
психичко, индиректно насиље. (Симеуновић, 1989: 15) Стога, супротстављене
стране не могу нормално да задовољавају своје потребе. Може се извести зак-
ључак да таква врста насиља ескалира у другој деценији 21. века те све чешће
доводи до конфликата и ратова.
Циљ овог рада је приказивање окидача који служе за развој безбеднос-
них конфликата на примерима савременог политичког насиља. Политичко
насиље спада у један од облика укупног друштвеног насиља и може се најоп-
штије одредити „као директна или индиректна − латентна примена силе у сфе-
ри политике и политичког, односно као директна или индиректна примена
силе над свешћу, телом, животом, вољом или материјалним добрима стварног
или потенцијалног, односно претпостављеног политичког противника.“ (Си-
меуновић, 1989: 27) Политичко насиље је кад једна страна започиње дејства
која угњетавају интересе друге стране. Обратиће се пажња на то да се кон-
фликт развија у случају када постоје противречности које су се већ накупиле и
чекају неку врсту разрешења. Конфликтна ситуација тада може бити испрово-
цирана било каквом неопрезном акцијом. Стога је у првом реду неопходно
разјаснити разлоге који доводе до безбедносног конфликта услед раста поли-
тичког насиља, са циљем разраде припреме и ефективне стратегије преговора.
Без дубљег објективног изучавања разлога који су довели до безбеднос-
ног конфликта преговори могу бити осуђени на неуспех. Важна је анализа це-
локупне ситуације политичког насиља која је изродила безбедносни конфликт
и која је главни фактор за солидну припрему преговарача за улазак у прегово-
ре ради његовог разрешења. Неопходно је сагледати да је у конфликтима пре
остваривања неких одлучних мера потребно разјаснити позиције обе стране,
намере, циљеве и интересе сваке од страна, са посебном пажњом на ставкама
на којима инсистира свака од страна. Треба разумети да је позиција сваке од
274
страна оно што они предлажу у преговорима, а интереси представљају оно што
опонент жели да достигне.
Међународни конфликти у 20. и 21. веку

Јакуб Карпински под сукобом подразумева ситуацију „у којој најмање
две стране теже циљевима чије је истовремено постизање тешко или немогу-
ће“, а изражава се кроз супарништво, борбу и непријатељство. (Карпински,
1998: 9) Освртом на виђење аутора Наја (Nye) да су два пута у првој половини
20. века велике силе ушле у деструктивне светске ратове који су човечанство
коштали педесет милиона људских живота, сагледава се јачање политичког
насиља које води у безбедносне конфликте у свету крајем 20. и почетком 21.
века. (Nye, 2000: 2) Нажалост, друга половина 20. века била је обележена Хла-
дним ратом, регионалним ратовима и претњом нуклеарним оружјем. Стога,
аутор Нај поставља питања на која нема комплетног одговора: Зашто се до-
гађају овакви конфликти? Да ли ће подизање економске и еколошке
међузависности, пораст транснационалних и интернационалних институција и
ширење демократских вредности довести до новог светског поретка? Како ће
глобализација и информатичка револуција утицати на међународну политику у
21. веку? (Nye, 2000: 2) Ова питања су и даље веома актуелна, с обзиром на
велика конфликтна превирања на светској политичкој сцени.
У савременом свету се мора узети у обзир и апокалиптично опасна
чињеница све већег нагомилавања нуклеарног оружја. Међутим, како у древ-
ној, тако и у новој светској историји остају исте категорије као што су: разраде
преговора са стратешким алијансама, равнотежа моћи и политички избори
између рата и компромиса.
Пре две и по хиљаде година, у Пелопонеском рату између Спарте и Ати-
не, нису били присутни неповратно деструктивни елементи као што је нукле-
арно оружје или глобално загревање планете. Може се закључити да поменуте
огромне промене захтевају веома озбиљно разматрање преговора као јединог
начина решавања пораста политичког насиља и безбедносних конфликата у
свету, јер таква ескалација може довести до непоправљивих последица. Нажа-
лост, дестабилизација скоро целог Блиског Истока у ратовима 20. и 21. века
довела је не само до уништења Авганистана, Јемена, Либана, Либије у Африци
и њихових државности, већ и до таласа миграција милиона људи специфичних
менталитета, културолошких особености и верских припадности који је пре-
плавио Европу. У периоду од 2015. до 2019. године мигрантска криза је довела
до јачања десничарских партија у Европи. Може се закључити да опасност од
унутрашњих конфликата у Европи постоји. Веома је важно Хантингтоново
исказивање о томе да је култура оно што је најзначајније за већину људи и да
ће најопаснији сукоби бити „између оних који припадају различитим култур-
ним идентитетима“. (Huntington, 2000: 28)
Свеж пример је Бирмингем у Енглеској, град од 1.1 милион становника у
ком се сваки пети становник декларише као припадник исламске религије.
275
Многи исламистички екстремисти1 су рођени у овом граду. Аутор Нај наводи:
„Људи који живе у више од двеста држава на планети желе своју независност,
индивидуалне културе и различите језике“ (Nye, 2000: 2) Видљива је жеља за
независношћу земаља у 21. веку, што утиче и на јачање сепаратистичких по-
крета. Може се приметити да таква поставка води ка даљем повећању опаснос-
ти од политичког насиља, те избијања ратова.
У преговорима око безбедносних конфликата потребно је обраћати
пажњу не само на разлике интереса, него и на верске и културолошке разлике,
као и на специфичне обичаје, односно све различитости које осим интереса у
великој мери стварају и конфликте. У пракси није могућ исти стил преговора
са припадницима различитих нација. Припрема за преговоре не сме бити
сконцентрисана само на стратегију и тактику за достизање циљева, већ и на
разумевање различитих менталитета. Културолошки фактор у преговорима се
боље истиче кад преговарач одлично влада језиком супротне стране, па се та-
козвано „топљење леда“ успешније остварује. Темељна припрема може дати
чак 40% − 50% могућности за успешније преговоре.
Пример политике конфронтације међу светским велесилама могао се по-
сматрати и током 2018. и 2019. године кроз ескалацију конфликата између
Русије и Украјине. Конфликтна хронологија политичког насиља у Украјини
почела је Наранџастом револуцијом 31. октобра 2004, те даљом ескалацијом
политичког насиља између Западне Украјине и Источне Украјине (Доњецк и
Луганск где живи претежно руско становништво). Референдумом на Криму 16.
марта 2014. и изгласавањем аутономије Кримске републике, политичко насиље
је уздигнуто на ниво међудржавног конфликта између Русије и Украјине. За-
падне силе (које су подржале преврат у Украјини) и Русија, схватиле су да је у
нуклеарној ери неопходно водити преговоре упркос сукобу геополитичких
интереса. У свим врстама преговора мора се обезбедити неки учесник који
ужива поверење обеју страна. Стога је 6. јуна 2014. године формирана „Нор-
мандијска четворка“ (Немачка, Француска, Русија и Украјина) која се састала
у Нормандији ради преговора о Украјинској кризи. Током пет заседња „Нор-
мандијске четворке“ у периоду 2014. − 2016. потписани су договори Минск 1
(5. септембра 2014.) и Минск 2 (11. фебруара 2015.), који је требало да служе
као главни ослонац преговора и као платформа за деескалацију политичког
насиља и мирно регулисање ситуације. Три године након потписивања тих
споразума, политичко насиље не деескалира, а конфликт између ДНР, ЛНР и
Украјине није решен. Из овога се види да се преговорима у оваквим ситуаци-
јама постижу разне врсте споразума, али и да се ти споразуми врло често на-
рушавају.
Познати амерички филмски аутор, Оливер Стоун спровео је низ интер-
вјуа са Владимиром Путином на основу којих је снимио докуметарни серијал
––––––––––––
1
Више о екстремизму видети у: Ђорић, Марија (2017): “Утицај савремених миграција на развој
екстремизма у Немачкој”, Култура безбедности: мигрантске кризе, стње, перспективе, ризици,
ур. Љубиша Деспотовић, Александар Гајић, Култура полиса, посебно издање 2.; или Ђорић,
Марија (2012): „Теоријско одређење екстремизма“, Култура полиса, бр. 17, стр. 45-63.
276
који се између осталог бави кримским питањем. У филму Стоун поставља пи-
тање да ли је анексија Крима, која је Русију коштала санкција и окретања леђа
од стране ЕУ, грешка и наглашава да се на тај чин почело гледати као на иле-
гално дејство у међународном поретку одређених политичких договора након
Другог светског рата. Путин је исказао да је референдум био легитиман (гла-
сало је 90 % кримских грађана, а 95% гласова било је за придруживање Русији)
јер на Криму живи 70% етнички чистих Руса који су се плашили за своју без-
бедност због раста националистичких елемената у Украјини. Као доказ бујања
украјинског национализма и радикализма навео је закон о ограничењу употре-
бе руског језика у Украјини. Навео је да украјинске власти нису започеле пре-
говоре са југоистоком Украјине, већ су почели ратна дејства. Путин је нагла-
сио да је упркос бројним преговорима са тадашњим украјинским председни-
ком Петром Порошенком, Украјина наставила са војним акцијма у којима је
погинуло на хиљаде људи. Може се приметити да и поред вишеструких прего-
вора у формату Нормандијских преговора, као и директних између Русије и
Украјине, конфликт није разрешен ни током 2019. године, те се политичко
насиље у Украјини наставља. У овом примеру се експлицитно види да се ни на
основу начина и стила преговарања Запада, ни Русије нису могли приметити
знаци отопљавања новог Хладног рата.
„Нови Хладни рат“ у 21. веку

Нај наводи да је од краја Хладног рата 1989. па до краја двадесетог века
вођено 111 оружаних конфликата на 74 локације у свету, а такође, од њих су 7
били међудржавни ратови, а 9 унутардржавни ратови уз страну интервенцију.
(Nye, 2000: 3) Из Украјинског конфликта може се приметити да Запад примиче
опасност безбедносног конфликта на саму границу Русије.
Руски политички аналитичар Владимир Салавјов интервјуисао је Путина
у документарном филму „Светски поредак“ о јачању новог Хладног рата. Пу-
тин је објаснио да Запад чини све да не дозволи стварање јединственог еко-
номског и царинског простора на тлу бившег СССР-а између Русије, Казахста-
на и Белорусије. Запад није хтео да уђе у преговарање са евроазијским економ-
ским савезом као са пуноправним учесником међународних економских одно-
са. Закључује да је деструктиван приступ да Европска унија може да постоји
као савез, а да Евроазијски савез не сме да постоји. Везано за стање у Украји-
ни, руски председник сматра да су његови „западни партнери” направили гре-
шку подржавши политичко насиље, односно државни удар, јер се путем држа-
вног удара никада не достиже нешто боље. Мора се нагласити да је овде Путин
више пута нагласио важност уласка у међудржавне преговоре као и решавање
унутрашњих питања у држави преговорима. Путин се веома оштро изразио
поводом продужавања санкција Русији због Украјине које су на снази и током
2019. Путин је коментарисао руску преговарачку позицију о питању Украјине
рекавши да Запад методом притисака покушава да изнуди још неки уступак,
међутим да тај метод на Русију не делује и да је Русији најважније да не дозво-
277
ли украјинским националистима да униште Русе који живе на југоистоку
Украјине. Путинова тачка гледишта је да му је судбина два милиона Руса који
живе на Криму неупоредиво важнија од проблема у односима са другим зем-
љама.
Може се закључити да Русија показује тврду преговарачку позицију. Ис-
то тако, може се извести закључак да кроз овај интервју Путин практично оба-
вља јавну припрему за преговоре у хладноратовској атмосфери 21. века, дајући
Западу на знање да је руска позиција врло тврда везано за било чије геополи-
тичко мешање у дешавања у Украјини. Руски председник уме да води тврде
преговоре и да влада секантним и пробојним форматом аргументације. Истов-
ремено, он се држи класичне аксиоме безбедносних преговора, а та је да ни у
тврдом стилу преговора ни у заоштреним ситуацијама не треба претити. Пос-
тоји разлика између претње и упозорења супротној страни. Претња само бес-
корисно диже температуру у преговорима, док упозорење може бити план Б
ком се прибегава у крајњем случају и може придати већу моћ преговарачу.
(Бајалски, 2019: 68) Иако Путинов стил преговарања и по тону и по боји гласа
делује смирено, види се да заузима врло одсечан и тврд став кад су у питању
руски геостратешки интереси. Дâ се приметити темељна припрема за прегово-
ре руског председника, јер увек указује на конкретне ставке међународног
права као и на, у случају Украјине закључке преговора „Нормандијске
четворке“ који се нарушавају, да би тиме своје исказе поткрепио са што више
аргумената који иду у прилог Русији.
Етичка компонента конфликата

У 21. веку преговарање између страна у случају политичког насиља и
безбедносних конфликта који проистичу из њега супстанцијално је важан
чинилац како за спречавање ратова тако и за смиривање постојећих, а што је
најважније и за спречавање избијања нуклеарног рата. У веку нуклеарног нао-
ружања важно је осврнути се и на етичка питања у међународним преговори-
ма. Многи реалисти верују да морал не игра никакву улогу у међународним
конфликтима, међутим Нај инсистира на томе да етика има своју улогу. Мо-
рални аргументи покрећу и ограничавају људе, према томе моралност је моћна
реалност. Истовремено, они који су јачи могу често да игноришу моралне
норме. (Nye, 2000: 20)
Сагласно томе, моћ диктира правила те је таква логика била имплемен-
тирана када је 1990. године ирачки председник Садам Хусеин без повода пос-
лао своју војску на другу арапску земљу - Кувајт, срушио њену владу и успос-
тавио свој луткарски режим.
База за моралне аргументе је непристрасност, односно позиција да се
свим интересима суди на основу истих критеријума. Западна политичка култу-
ра има две традиције на основу којих суди о моралним аргументима. Једна
полази од становишта Имануела Канта (1724 − 1804), а друга од британских
278
утилитариста, чији је оснивач био Џереми Бентам (1747 − 1832). (Nye, 2000:
21) На пример у ери пораста тероризма у 21. веку при хипотетичкој отмици
авиона на аеродрому, морална дилема би била да ли да безбедносне снаге из-
врше упад у отет авион иако је неизбежно да ће страдати неко од недужних
путника. Утилитаристичка морална платформа би оправдала такав поступак
тиме да би на тај начин били спашени остали путници, док са Кантовског мо-
ралног становишта безбедносне снаге не би требало предузимати акцију због
потенцијалне могућности невиних жртава.
Може се закључити да су безбедносни преговори допуњујени и повећа-
ним стресом, јер прете конкретне физичке опасности уколико преговори нису
обављени на добром нивоу, или процена ситуације пре ступања у преговоре
није могла бити адекватно обављена, или уколико преговарачи не сачувају
хладну главу и доносе брзоплете одлуке које могу довести до опасних исхода.
Подједнако је опасно када се у току преговора не доносе никаква решења. С
друге стране, може се рећи да у случају политичког насиља растезање или
продужавање преговора може да служи, али и не мора као алат за деескалацију
напетог стања било какве врсте конфликта. Стога је за решавање конфликата
од непроцењиве важности умеће преговарача да тактиком одуговлачења не
дозволи да конфликт плане, а уколико се ради о конфликту који је већ у току
инсистирање на преговорима је једини начин да се конфликт решава и избегне
велики број жртава. „Преговори управо представљају прилику да се стране у
сукобу споразумеју о делимичном задовољавању својих интереса, у односу
који одговара вештини вођења преговора и околностима у којима се одвијају.“
(Ivaniš, Subošić, 2006: 78) Савремени пример непридржавања етичких норми у
међународним преговорима даје неколико аутора на примеру спољне политике
америчког председника Доналда Трампа. На пример, амерички политиколог
Стјуарт Devin (Stewart, T., Devin) указује на то да „Трамп све односе третира
као пословну ствар, негује тактику 'око за око, зуб за зуб' како би постигао
жељени циљ“, те сматра да „Трампова дипломатија има четири основна обе-
лежја: вређање, ценкање, уцењивање и хвалисање“. (Stewart, 2018)
Везано за ограничења у сфери етике у међудржавним преговорима, ау-
тор Нај истиче да етика игра мању улогу у међународној политици него у уну-
трашњој политици. (Nye, 2000: 21) Међутим, важно је осврнути се и на гледи-
ште аутора Иваниша и Субошића који наводе да психологија и политика силе
доводе до тријумфа једне или пораза друге стране у сукобу. А онда све из
почетка: нови сукоб и нови тријумф или пораз. До излаза из сукоба, спора и
кризе долази се преговарањем. (Ivaniš, Subošić, 2006: 85)
Политичко насиље и савремени конфликти

Самјуел Хантингтон већ 1993. године указује на то да ће на конфликте
новог доба доминантни утицај бити културолошки. (Huntington, 2000: 34) 21.
век, без обзира на глобализацију показује огромне разлике међу културама,
279
религијама, традицијама, менталитетима, али уједно показује и све већу неса-
вршеност либералног капитализма.
Ескалирајући пример ове несавршености сагледава се у политичком на-
сиљу у виду унутардржавног грађанског конфликта у Француској крајем 2018.
и током 2019. године - у покрету демонстрација „Жутих прслука“, у коме
француска средња и нижа класа тражи социјалну правду и смањење намета на
осиромашену средњу класу. 17. новембра 2018. у читавој Француској на улице
је изашло преко 300.000 „Жутих прслука“. Власт је одговорила брутално. Хи-
потетички се могла претпоставити опасност од ескалације тих протеста у соци-
јалну револуцију. Француски председник Макрон имао је преговоре са „Жу-
тим прслуцима“ и укинуо таксу на гориво у децембру 2018. године. Историја
нас учи томе, да унутардржавно политичко насиље и конфликти са народом
без преговора са народом, лако могу ескалирати у револуцију каква је била
Велика француска револуција 1789. године или Октобарска револуција 1917.
године у Русији.
Покрет „Жутих прслука“, који је директан протест против либералног
капитализма, охрабрио је и такве протесте и у Мађарској, а одјек је био и у
Њујорку и у Аргентини. Сва поменута збивања сликовито демонстрирају неза-
довољство народа либералним капитализмом у глобалним размерама. На при-
меру покрета „Жутих прслука“ дâ се закључити да је француска влада прво
кренула путем насиља, али када оно није дало резултат, председник Макрон је,
схвативши опасност од ескалације унутрашњег безбедносног конфликта, био
принуђен на преговоре са народом. Из овога се може закључити да је превази-
лажење савременог политичког насиља могуће једино преговорима јер је то
једини начин за не улазак у рат, ако се ради о међудржавним преговорима
(случај сиријске кризе) или о унутардржавним конфликтима (случај протеста
„Жутих прслука“ у Француској).
У приступу преговорима у случају политичког насиља основни доку-
мент за правно уређење односа међу државама и основни извор међународног
права је Повеља Уједињених Нација. За безбедносне преговоре важна је Уни-
верзална декларација о људским правима, усвојена 1948. од стране Генералне
скупштине УН, као и завршни акт КЕБС (Конференција за безбедност и сара-
дњу у Европи), који је усвојен 1973. године. (Кековић, 2011:100) Дâ се зак-
ључити да су овде указани међународни основи система безбедности најваж-
нија међудржавна правна платформа за вршење било какве врсте преговора,
поготово у случају политичког насиља које доводи до конфликата. Нажалост,
у 21. веку, сведоци смо све већег непоштовања међународног права као и горе
поменуте декларације КЕБС-а. Најочигледнији пример је разарање Блиског
Истока које траје од 2011. године. Нажалост, дâ се приметити да у ситуацијама
политичког насиља 21. века улога УН као главног преговарача у решавању
безбедносног конфликта делује веома слабо. Може се закључити да се сталних
пет чланица Савета безбедности УН баве безбедносним преговорима на тај
начин што у ствари тргују својим правом на вето, те ти преговори зависе и од
регионално-стратешких и економских интереса. Уместо стрпљивих преговора,
друга деценија 21. века показује све више ситуација политичког насиља и пос-
280
тављања међудржавних ултиматума. Велике силе на овај начин, кроз ту врсту
преговора, у већој мери више остварују своје геополитичке интересе него што
се руководе моралношћу међународног права.
У 21. веку очигледно нису усвојене тешке лекције ратова прошлости.
Доласком Путина на власт 2000. године глобално је промењена спољна поли-
тика Москве, те свет поново почиње да се претвара у биполаран и мултипола-
ран. На пример, у случају Сирије Русија је ширећи своје геополитичке интере-
се и бранећи своју војну базу на Блиском истоку, применила медијаторску
тактику преговарања: са једне стране водили су преговоре са официјалним
сиријским председником Асадом, а са друге стране преговоре са Асадовом
опозицијом у Сирији, као и са турским председником Ердоганом, јачајући свој
утицај у том региону. Путин је 29. децембра 2017. године потписао уговор са
Ердоганом и о испоруци најновијег руског противракетног система С – 400. Из
овога се дâ закључити да је руска дипломатија вештим преговарањем, не само
одбранила своје интересе у Сирији, већ је успела да безбедносне преговоре
претвори у хибридне економске, а затим исте подигне на нови степеник, пот-
писавши уговор о руском наоружању Турске. Тим уговором, Руси су направи-
ли безбедносни и економско-стратешки преокрет у своју корист, стављајући
Турску у савезнички положај, како испоруком гаса, тако и испоруком оружја.
Оваквом преговарачком политиком, која доноси видљиве резултате на светској
политичкој сцени, Русија креће у озбиљно унапређивање својих геостратешких
интереса у свету, уклањајући америчку хегемонију.
Истовремено, дâ се приметити да од кад је Доналд Трамп дошао на власт
у јануару 2017. године у свим америчким и западним мас медијима много пута
је објављивано да је изузетно тежак преговарач и због неспокојног темпера-
мента и због непредвидљивости у процесу преговарања. С обзиром на убрзано
ширење НАТО-а и затварање линије према Русији, САД нису изабрале пут
преговора са Русијом, већ се служе устаљеном шемом притиска. Русија је од-
говорила тако што је председник Путин 26. 12. 2018. године представио најно-
вије хиперсонично нуклеарно оружје Авангард. Овај систем продире кроз од-
брану америчких балистичких ракета и ушао је у руско наоружање 2019. годи-
не. Оваква врста демонстрације даје до знања да Руси у преговорима са САД
неће бити подложни притисцима. Руска дипломатија ушла је у 2019. годину
остварујући стратешке циљеве за ширење својих интереса. Насупрот томе,
Доналд Трамп је приказао неуспешност америчке спољне политике, потцењу-
јући важност стрпљивих преговора чак и са сопственим савезницима из Евро-
пе и ослањајући се искључиво на америчку војну моћ. Може се закључити да
је кад се ради о преговорима, поготово у случају политичког насиља и за то
везаних конфликата, важно у припреми за преговоре имати у виду Хантингто-
нов закључак о важности културног идентитета, етничких, религијских и ци-
вилизацијских појмова за стварање културне блискости која обликује савезе,
али исто тако служи за процењивање и управљање различитостима. Чињеница
је да преговори не могу бити успешни ако преговарач креће од поставке да је
цивилизацијска платформа његове стране једина исправна и могућа. Аутор
Хантингтон разматрајући у наше нуклеарно време опасност од новог глобал-
281
ног рата износи два најважнија правила: „Правило уздржавања од мешања у
сукобе у другим цивилизацијама јесте први услов мира у мултицивилизациј-
ском, мултиполарном свету.“ (Huntington, 2000: 352) Друго правило је „Прави-
ло заједничког посредовања или преговори најважнијих држава с циљем обуз-
давања или заустављања ратова.“ (Huntington, 2000: 28) Може се закључити да
је стављање акцента на преговарање у било каквој ескалацији политичког на-
сиља несумњиво валидан начин уклањања конфликта и очувања мира.
Закључак
Као што је овај рад истражио, бројни су безбедносни ризици изазвани
политичим насиљем, а самим тим има много безбедносних конфликата који
често прерастају у локалне ратове и стварају опасност од ширења регионалних
ратова. Хипотетички, неки тежак инцидент био би у стању да доведе и до
светског рата, а с обзиром на нуклеарно наоружање 21. века такав рат би без
сумње био апокалиптичан по човечанство у целини. Дат је кратак приказ и
анализа политичког насиља које је довело до безбедносносних конфликата
који су човечанство већ коштали два светска рата са огромним бројем жртава,
а који су вођени конвенционалним оружјем. Ненаучене лекције ратова 20. века
довеле су до савременог политичког насиља, а даље до ратова и разарања Бли-
ског Истока, као и до врло опасног разбуктавања новог Хладног рата. Везано
за тај опасан правац јачања политичког насиља у свету, дат је кратак осврт на
стилове преговора и резултате тих преговора моћних преговарача 21. века као
што су Русија и САД, односно председници Владимир Путин и Доналд Трамп.
На основу кратког увида у релевантне научне закључке и у поређењу са фак-
тима великог пораста конфликата и ратова новог доба, може се извести зак-
ључак да су преговори поготово у 21. веку важнији него у било које друго доба
човечанства до сада јер се само уласком у озбиљне преговоре може решити
политичко насиље садашњице и спасити човечанство од хипотетички могућег
нуклеарног рата.
1. Bajalski, Beba (2019): Moć pregovaranja, Data status, Beograd
2. Đorić, Marija (2017): “Uticaj savremenih migracija na razvoj ekstremizma u Nemačkoj”,
Kultura bezbednosti: migrantske krize, stnje, perspektive, rizici, ur. Ljubiša Despotović,
Aleksandar Gajić, Kultura polisa, posebno izdanje 2.
3. Đorić, Marija (2012): „Teorijsko određenje ekstremizma“, Kultura polisa, br. 17, str. 45-
63.
4. Ivaniš, Željko, Subošić, Dane (2006): Bezbednosno pregovaranje, Fakultet civilne odbra-
ne, Beograd
5. Karpinski, Jakub (1998): Konflikti i politika, Građanske inicijatve, Novi Sad
6. Keković, Zoran (2011): Sistemi bezbednosti, Fakultet bezbednosti, Beograd
7. Naj, C., Džozef (2006): Kako razumevati međunarodne sukobe, Stubovi kulture, Beograd
282
8. Simeunović, Dragan (1989): Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd
9. Hantington, P., Semjuel (2000): Sukob civilizacija, CID, Podgorica
10. Internet:
11. Bennhold, K., Kimiko de Freytas-Tamura: Why Do All the Jihadis Come to Birming-
ham? izvor: The new York Times, objavljeno: 26. 03. 2017, dostupno na:
https://www.nytimes.com/2017/03/26/world/europe/birmingham-britain-islam-
jihadis.html, posećeno: [17. 04. 2019.]
12. Superpowers unite over Iraqi invasion of Kuwait - archive, 1990, izvor: The Guardian,
objavljeno: 03. 08. 2018, dostupno na:
https://www.theguardian.com/world/2018/aug/03/superpowers-unite-over-iraq-invasion-
of-kuwait-1990, posećeno: [18. 04. 2019.]
13. Rubin, J., Alissa: France’s Yellow Vest Protests: The Movement That Has Put Paris on
Edge, izvor: The New York Times, objavljeno: 03. 12. 2018, dostupno na:
https://www.nytimes.com/2018/12/03/world/europe/france-yellow-vest-protests.html, po-
sećeno: [18. 04. 2019.]
14. Violent Protests Force Emmanuel Macron to Back Down on Fuel Tax, izvor: Fortun,
objavljeno: 4. decembra 2018, dostupno na: http://fortune.com/2018/12/04/macron-fuel-
tax-protests/, posećeno: [20. 05. 2019.]
15. Abellan Matamoros, Cristina: What a surprise! Macron greeted by 'yellow vest' in Argen-
tina, izvor: Euro News, objavljeno: 30. 11. 2018., dostupno na:
https://www.euronews.com/2018/11/30/what-a-surprise-macron-greeted-by-yellow-vest-
in-argentina, posećeno: [14. 04. 2019.]
16. Erdogan said Ankara would try to procure the missile system as soon as possible, which
will likely be 2019, izvor: Aldžazira, objavljeno: 31. 08. 2018, dostupno na:
https://www.aljazeera.com/news/2018/08/erdogan-turkey-russia-400-missile-defence-
system-180831103412006.html, posećeno: [25. 04. 2019.]
17. Caroll, Oliver: Putin heralds successful tests of Russia’s new Avangard hypersonic nuc-
lear weapons, izvor: Independent, objavljeno: 26. 12. 2018, dostupno na:
https://www.independent.co.uk/news/world/europe/vladimir-putin-russia-hypersonic-
new-nuclear-weapon-avangard-a8699506.html, posećeno: [25. 04. 2019.]
18. Stewart, Devin: Trump and the End of Smugness, izvor: Texas National Security Review,
objavljeno: 11. 10. 2018, dostupno na: https://warontherocks.com/2018/10/trump-and-
the-end-of-smugness/, posećeno: [27. 04. 2019.]
Филмови:
1. Medvedeva, Saida (2015) World Order (documentary), All-Russia State Television and
Radio Company, Russia
2. Solovyev, Vladimir (2018) World Order (documentary), All-Russia State Television and
Radio Company, Russia
3. Stone, Oliver (2017) The Putin Interviews (documentary), Showtime Documentary Films,
New Element Media, Ixtlan Productions See, USA
OVERCOMING CONTEMPORARY POLITICAL VIOLENCE WITH

NEGOTIATIONS
Summary: The need to examine the subject of this paper has appeared due to the cir-
cumstances of political violence and conflicts’ intensification in the modern world.
283
Contemporary political violence, conflicts and the arms race are the result of a change in the
appearance of the international scene of the twenty-first century in comparison to period of
the Cold War. New patterns of relations and institutions emerge, and the legitimacy of the
state is called into question. Possibilities for overcoming violence through negotiations by
removing tensions between the parties over mutually incompatible requirements before they
escalate to extreme forms will be outlined. The great social danger of the devastating
consequences of contemporary political violence requires the determination of the right
communication patterns to address them. Negotiations in the case of political violence are
aimed at overcoming unsolvable contradictions that are often a global threat. Ethical aspects
and styles of crisis communication that are conducive to adequately convey messages and
needs will be highlighted. In order to resolve any conflict, it is necessary that, through nego-
tiations, each party replaces its firm stance with a softer one, which is more suitable for ta-
king into consideration some other preferences, values or needs.The success of overcoming
political violence is measured by the quantity of reduction in conflict intensity and increase
of tolerance. Tolerance opens the way for the creation of integrated communities where con-
flicts are replaced by civilized behavior, which globally intensify peace processes.
Key words: Political violence, Conflicts, Negotiations, World Order, Peace process
284
МИРЈАНА Р. БЕЛИЋ УДК 351.74/.76:343.13
Правни факултет Прегледни рад
Одобрен: 23.02.2020
АМБЕР АЛЕРТ КАО ПОМОЋ У ПОТРАЖНОЈ

ДЕЛАТНОСТИ ПОЛИЦИЈЕ
Сажетак: Потражна делатност представља активност органа унутрашњих пос-

лова, којој је циљ проналазак лица непознатог боравишта или несталих ствари, као и
прикупљање и пружање обавештења о појединим околностима и стварима од важнос-
ти за кривични поступак. С обзиром на све већи проценат несталих лица и проблеме са
којима се суочава полиција приликом трагања за истима, поставља се питање оправда-
ности увођења тзв. Амбер Алерта у Републици Србији као вида помоћи органима уну-
трашњих послова. Имајући у виду све већу заинтересованост јавности за ову тему, у
раду ћемо се базирати на основним карактеристикама овог система, те значају његовог
увођења у правни систем РС, односно проблемима са којима се може суочити полици-
ја, уколико се усвоји овај начин алармирања јавности у случајевима нестале деце, али
и одраслих људи.
Кључне речи: потраге, потражна делатност, Амбер алерт
Појам потраге и потражне делатности полиције

Потражна делатност дефинише се као систем оперативно-тактичких и
техничких мера и радњи које непосредно предузимају органи унутрашњих
послова, по наредби других органа или самоиницијативно, у циљу проналаже-
ња и хватања учинилаца кривичних дела и других особа, проналажења од-
ређених лица и предмета који стоје у вези са кривичним делом, утврђивања
идентитета непознатих особа и лешева, те прибављања података о особама или
предметима (Алексић, Миловановић, 1995: 219).
Наиме, у питању је делатност која чини део оперативне криминалис-
тичке обраде и као таква предузима се ради: проналажења оних учинилаца
кривичних дела која су у бекству или им се не зна пребивалиште или борави-
ште; утврђивања свих релевантних идентификационих обележја учинилаца
кривичних дела; проналажења несталих лица уколико постоје основи сумње да
је до њиховог нестанка дошло услед кривичног дела; проналажења предмета
који су у вези са кривичним делом, односно прикупљања обавештења о њима;
Мирјана Р. Белић, Амбер Алерт као помоћ у потражној делатности полиције
утврђивања идентитета неидентификованих лешева уколико постоје основи
сумње да је до смрти дошло услед кривичног дела. Осим у наведеним
случајевима, потражна делатност се предузима и изван оквира криминалис-
тичке обраде у случајевима када треба пронаћи одбегло душевно оболело ли-
це, опасно по околину; ради проналажења детета или малолетника одбеглог од
куће; уколико постоји оправдан интерес за утврђивањем адресе пребивалишта
или боравишта оних лица која нису у вези са кривичним делом; када треба
утврдити идентитет непознатом лешу односно уколико је потребно утврдити
идентитет пронађеног леша након задесне или природне смрти (Кривокапић,
2005: 229-230).
Полиција, одмах по сазнању спроводи мере трагања за лицима и предме-
тима. Трагање се расписује потерницом, полицијском потрагом и објавом.
Потерница се расписује у складу са Закоником о кривичном поступку, односно
може се наредити ако се окривљени против кога је покренут кривични посту-
пак због кривичног дела за које се гони по службеној дужности налази у бекс-
тву, а постоји наредба за његово довођење или решење о одређивању притво-
ра.1 Полицијска потрага се расписује: за лицем за које постоје основи сумње да
је учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности; за лицем за
којим је прекршајни суд издао општу наредбу за довођење; за предметима
кривичног дела или прекршаја и за предметима за којима је полиција дужна да
трага у складу са посебним прописима и за лицем које може дати потребна
обавештења о кривичном делу или прекршају, учиниоцу или предметима кри-
вичног дела односно прекршаја. Са друге стране, објава се расписује за неста-
лим лицем; ради утврђивања идентитета лица које није у стању да пружи
личне податке или ради утврђивања идентитета непознатог леша; за предме-
тима који су пронађени или су нестали и у другим случајевима, у складу са
посебним законом.2 У случајевима када је пријављен нестанак лица, а постоје
основи сумње да је реч о жртви кривичног дела, полицијски службеници су
дужни да, у сарадњи са другим надлежним органима, удружењима грађана и
грађанима, без одлагања предузму мере и радње, у циљу проналажења неста-
лих лица.
Када је реч о несталом лицу, у објави треба навести детаљне податке о
времену, месту и околностима под којима је оно нестало, што детаљнији лични
опис несталог лица, укључујући и евентуалне видне особене знакове, као што
су ожиљци, белези или тетоваже. Такође, пожељно је описати одећу и обућу
коју је лице имало на себи у тренутку нестанка. Уз наведено, потребно је при-
ложити што вернију фотографију несталог лица што умногоме олакшава пот-
рагу. Међутим, када је у питању нестанак детета, треба имати у виду да се
дечији лик врло брзо мења, те након релативно кратког периода наступају так-
ве промене да фотографија више не одражава стварни изглед детета (Фејеш,
2002: 60-61). Захваљујући технологији, развијени су софтвери, па чак и мобил-
не апликације којима се постарује лик са фотографија људи, а самим тим и
––––––––––––
1
Члан 598 Законика о кривичном поступку, „Службени гласник РС“ бр. 72/2011, 101/2011,
121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019.
2
Члан 59, Закона о полицији, „Службени гласник РС“, бр. 6/16, 24/18 и 87/18.
286
нестале деце. Постарен лик детета добијен применом одговарајућих софтвера
одражава стварни изглед детета и битно олакшава њихово препознавање.3
Начела примене потражне делатности

Прилико спровођења потражне делатности органи унутрашњих послова
се морају придржавати одговорајућих тактичких начела. Начело методичности
захтева да свако поступање у конкретном случају мора бити проучено и пла-
нирано пре него што буде предузето. Наиме, активност на спречавању и расве-
тљавању кривичних дела, односно откривању и хватању учионица, представља
сложен процес који захтева системско и планско поступање.
Једно од основних начела потражне делатности је начело брзине и опе-
ративног поступања. Ово начело се испољава у брзом и одлучном али смиш-
љеном поступању. Наиме, велики број криминалаца делује брзо и одлучно
како за време, тако и након извршења кривичног дела и циљ им је да се што
пре удаље са лица места и униште трагове кривичног дела. Осим наведеног,
протеком времена и под утицајем других чинилаца долази до промена у прво-
битном изгледу лица места. Услед временских прилика и људског односно
животињског фактора делимично или потпуно се уништавају трагови кри-
вичног дела. Оперативност у раду подразумева динамичну, континуирану ак-
тивност на свим местима где се могу открити и прикупити докази, чињенице и
обавештења значајна за спречавање и утврђивање кривичног дела, односно
откривање и хватање извршилаца кривичних дела (Алексић, Шкулић, 2004: 6-
7).
У тесној вези са начелом методичности и начелом оперативности и бр-
зине у деловању јесте начело темељитости и упорности. Наиме, брзо али те-
мељно припремљена и са разумном упорношћу спроведена акција један је од
битних услова реализације потрага (Жарковић, 2010: 7). На поменута начела
надовезује се начело објективности, које захтева да се са подједнаком пажњом,
савесно, упорно и темељно прикупљају и проверавају све чињенице и докази,
без обзира да ли иду или не у корист извршиоца кривичног дела.
У свим фазама потражне делатности, односно њеном иницирању, покре-
тању, спорвођењу и реализација мора бити присутно начело законитости. На-
име, на подручју спречавања, откривања и расветљавања кривичних дела ор-
гани унутрашњих послова морају се строго придржавати одредби позитивних
законских прописа. Законитост поступања нарочито је наглашана приликом
потрага које се предузимају са циљем проналажења и лишења слободе
учинилаца кривичних дела.
Приликом спровођења потражне делатности, уз наведена начела, мора се
обезбедити и доследна примена начела јединственог руковођења. С обзиром да
у потрагама учествује већи број овлашћених службених лица неопходно је
––––––––––––
3
Више о постаривању лика на фотографијама нестале деце помоћу рачунара видети, Фејеш,
Савремени криминалитет и доказно право, Аутор, 2002, стр.60-63.
287
координисати, синхронизовати и усмерити њихов рад. То се чини путем штаба
акције који је задужен да одређује појединачне задатке, даје упутства, прила-
гођава план потраге и усмерава реализацију у одређеном правцу.
Мере и радње које се предузимају у потражној делатности морају бити
динамичне и разноврсне. С тим у вези, ова делатност обухвата примену поје-
диних оперативно тактичних мера и радњи као што су осматрање, прикупља-
ње обавештења, контрола и надзор појединих пунктова, претресање и преглед
превозних средстава, легитимисање, заседа, праћење и ограничење кретања
(Кривокапић, 2005: 231).
Велику помоћ органима унутрашњих послова у спровођењу потражне
делатности могу пружити грађани. С тим у вези, веома је битно потстицати
грађане да се активно укључе односно помогну успешну реализацију потражне
делатности. Управо из тог разлога посебну пажњу органи унутрашњих посло-
ва треба да посвете средствима информисања, преко којих ће се јавност упоз-
нати са детаљима потраге, и евентуално проследити информацију која може
помоћи полицији у реализацији исте.
Настанак АМБЕР алерта у САД

АМБЕР алерт односно хитно упозорење о отмици деце представља ме-
ханизам ширења и објављивања информација у јавности у специфичним
случајевима отмице деце. Оригинално је настао у Сједињеним Америчким
Државама 1996. године, а сам назив овог система представља акроним за
„America’s Missing: Broadcast Emergency Response“. Систем је креиран у част
9-огодишње Амбер Хагерман, која је отета и брутално убијена, те у њену част
и носи назив АМБЕР алерт (Милер (Miller), Клинкинбрд (Clinkinbeard), 2006:
2).
Када је 1996. године отета 9-огодишња Амбер Хагерман, у САД није по-
стојао формални систем који би информацију о њеном нестанку пласирао у
медије. Након проналаска њеног тела четири дана након отмице и свега осам
километара од места нестанка, заинтересованост јавности за успостављање
система упозорења у случајевима отмице деце је расла. Као одговор на убис-
тво Амбер Хагерман представници локалних органа власти и медија су се уд-
ружили како би креирали и имплементирали серију протокола који би се пош-
товали у случајевима отмице деце. (U.S. Department of Justice, 2019: 1)
Циљ АМБЕР упозорења јесте да се моментално потакне заједница да се
укључи у потрагу и својим ангажовањем утиче на сигурни повратак отетог
детета. Систем се активира само у „тешким“ случајевима отмице деце на
начин што се упозорења односно објаве емитују преко телевизије, радија, сао-
браћајних знакова, мобилних телефона тј. СМС порука и других уређаја који
омогућавају пренос података. Објаве путем различитих медија могу да допру
до грађана који ће запамтити лик детета, потенцијално га уочити или имати
информације које ће органима унутрашњих послова помоћи у потражној дела-
тности.
288
Критеријуми за објаву АМБЕР алерта

Као што смо већ навели, АМБЕР алерт се, из разлога целисходности, не
објављује у свим случајевима отмице деце. Наиме, уколико би јавност кон-
стантно била преплављена информацијама, људи више не би реаговали на об-
јаве што би могло довести до тога да овај механизам изгуби свој значај. С тим
у вези, неопходно је успоставити јасне и недвосмислене критеријуме на основу
којих се одлучује да ли одређени нестанак треба да буде објављен у циљу
алармирања јавности или не.
Како би се избегли тзв „лажни“ аларми, америчко Министарство правде
је установило критеријуме који се придржавају све савезне државе. Дакле, пре
објаве АМБЕР алерта потребно је да:
– органи локалне власти потврде да је дошло до отмице,
– дете које је отето буде млађе од 17 година,
– детету прети наношење тешких телесних повреда или смрт,
– постоји довољно описних информација о детету, отмичару или возилу као средс-
тву извршења овог кривичног дела.
Када се критерију утврде, власти издају АМБЕР упозорење које обично
укључује описне податке о детету као и фотографије, уколико су доступне,
отмичару као и возилу које је коришћено приликом отмице. Такође, упозорење
садржи и информацију коме грађани треба да се обрате уколико запазе и пре-
познају дете. Упозорење се дистрибуира путем телевизијских и кабловских
станица, радио станица, билборда, веб локација, електронске поште као и пу-
тем смс порука. Дакле, АМБЕР алерт на један транспарентан начин обавешта-
ва јавност о нестанку детета, те „тражи“ помоћ од исте, а све у циљу успешне
реализације потражне делатности.
Значај и проблеми увођења АМБЕР алерта у Републици Србији

С обзиром на чињеницу да АМБЕР алерт у САД егзистира већ скоро
двадесет година, неопходно је истаћи позитивне, али и негативне карактерис-
тике овог система да би се на децидан начин утврдио значај увођења оваквог
начина алармирања јавности у случајевима отмице деце у нашој држави, те
проблеми са којима се полиција може суочити уколико се овакав начин алар-
мирања јавности усвоји.
Једна од позитивних особина овог система је чињеница да је омогућио
међуресорну комуникацију између државних органа надлежних за спровођење
закона и хитних служби изградњом технолошке инфраструктуре. Наиме, за-
хваљујући технолошком напретку могуће је активирати АМБЕР упозорење у
веома кратком року и то посредством новинских компанија, радио станица,
телевизијских и кабловских станица, па чак и мобилних апликација.
Такође, као позитивна одлика АМБЕР алерта мора се признати и
чињеница да су посредством истог деца локализована и успешно спашена
289
(Блумквист (Bloomquist), 2018: 16-17). Укључивањем јавности у потражну
делатност полиције у случајевима отмице деце ствара се свест код грађана, али
и емпатија, која може довести до ангажовања великог броја људи у потрази, те
резултирати добијањем информација о локацији детета и отмичару.
Са друге стране, извесни амерички аутори негирају успех АМБЕР алер-
та, заступајући став да је систем неефикасан те да има ненамерне последице.
Сматра се да се систем, у великом броју случајева, не користи у сврху за коју
је намењен. Наиме, већина упозорења се не издаје у случајевима тзв. „непозна-
тих“ отмица, него код отмица које су извршили чланови породице у којима је
вероватноћа наношења повреда или наступања смрти веома мала (Грифин
(Griffin), Милер (Miller), Хоуп (Hoppe), Ребидеукс (Rebideaux), Хемек (Ham-
mack), 2007: 382-383). Што даље имплицира да се не поштују критеријуми за
објаву упозорења.
Такође, већина отмичара који имају намеру да убију своју жртву, то чине
у року од 3 сата од тренутка отмице, за то време у највећем броју случајева се
не изда АМБЕР упозорење, иако је циљ овог система информисање јавности у
што краћем временском року. Шта више, систем је најмање ефикасан управо у
случајевима „непознатих“ отмица, а најефикаснији код отмица које су извр-
шили чланови породице (Сикафјус (Sicafuse), Милер (Miller), 2010: 1238).
Осим тога, Сикафјус и Милер сматрају да постоје тзв „психолошка огра-
ничења“ у упозорењима. По њима, успех АМБЕР Алерт система зависи од
способности појединца да стиче, задржава и преузима информације саопштене
у упозорењу. Истраживање меморије показује да је вероватноћа неуспеха то-
ком било ког од ова три процеса велика, чиме се смањује могућност да ће по-
јединац запамтити довољно информација које ће довести до препознавања
отетог детета односно отмичара.4 На крају, што се тиче ненамерних последице
које АМБЕР алерт систем може изазвати, оне се своде на узроковање осећаја
несигурности код родитеља, као и „лажног“ осећаја сигурности да ће им сис-
тем вратити отето дете. Осим тога, као највећу ману АМБЕР алерт система,
Милер и њене колеге наводе чињеницу да упозорења могу резултирати тзв
„copy-cat“ злочинима, односно кривичним делима инспирисаним претходно
извршеним деликтима, те убиством детета од стране отмичара да би се избегло
хапшење. Управо из ових разлога, АМБЕР упозорења се од стране појединих
аутора називају „театром за контролу криминала“.5
Узевши горе наведено у обзир, извесно је да је АМБЕР алерт систем
унео новине у потражну делатност полиције, те остварио позитивне резултате
који се огледају у успешном повратку отете деце. Међутим, евидентно је да
систем има својих мана. Ако узмемо у обзир чињеницу да систем захтева ко-
ординисану сарадњу великог броја служби, медијских кућа и других државних
––––––––––––
4
Више о истраживању видети: Sicafuse L., Miller M., (2010), „Social Psyhological Influences on the
Popularity of AMBER Alerts“, Criminal Justice and Behavior, Vol. 37, стр. 1238.
5
Наведени термин превасходно користи Тимоти Грифин, више видети: Griffin, T., Miller, M. K.
(2008). Child abduction, AMBER Alert, and “crime control theater.” Criminal Justice Review, Vol. 33,
159-176.
290
институција са органима унутрашњих послова који спроводе потрагу за оте-
тима дететом, јасно је да ће се евентуалним успостављањем овог система у Р
Србији морати ангажовати велики људски, али и материјални ресуси не би ли
се исто постигло. Такође, извесно је да би се оваквим системом алармирања
јавности скренула пажња исте на случајеве отмице деце, међутим поменуто
може довести до „сливања“ великог броја информација те преоптерећености
полиције њиховом обрадом. Сама чињеница да АМБЕР алерт систем егзистира
у 50 савезних држава САД већ 20 године, те да га је прихватило, са извесним
модулацијама, још 27 земаља света, говори у прилог да је систем окарактери-
сан и поред својих мана као успешан, те да је помоћ коју пружа полицији у
потражној делатности непобитна.
Закључак
Полицијске потраге све чешће укључују јавност, нарочито када је реч о
тешким кривичним делима. Органи унутрашњих послова се путем средстава
јавног информисања обраћају грађанима и траже њихову помоћ у потражној
делатности. Управо на овим постулатима и почива АМБЕР алерт систем чији
је циљ да се моментално потакне заједница да се укључи у потрагу и својим
ангажовањем утиче на сигурни повратак отетог детета.
Као што смо навели, систем егзистира већ 20 година у САД, одакле и
оригинално потиче. Током две деценије примењивања показао се успешним у
случајевима отмице деце, те су га прихватиле и друге земље као вид помоћи
полицији у потражној делатности. С обзиром да је реч о систему који се при-
мењује у деликатним ситуацијама, као што је отмица деце, многи аутори су
указали на његове мане сматрајући га неефикасним и контрапродуктивним
притом наводећи да може довести до смртних последица које се огледају у
убиству отете деце, те копирања начина извршења дела од стране других от-
мичара.
Када говоримо о увођењу АМБЕР алерт система у Р Србији, не можемо
да се не осврнемо на истраживања аутора која су базирана на дугогодишњпој
пракси примене овог система алармирања јавности у случају отмице деце.
Међутим, мишљења смо да је, иако су оправдане критике које указују на недо-
статке овог система, необјективно кривити искључиво АМБЕР алерт за после-
дице које настају. Са друге стране, пракса увођења овог система у друге земље
јасан је показатељ да је помоћ коју пружа полицији у потражној делатности
значајнија од евентуалних последица које могу наступити његовом применом.
291
1. Aleksić Ž, Milovanović Z., (1995), „Leksikon kriminalistike“, Glosarijum, Beograd, str.
219.
2. Aleksić Ž, Škulić M., (2004), „Kriminalistika“, Dosije, Beograd, str.6-7.
3. Bloomquist J., (2018), „An Analysis of the Unintended Effects of the AMBER Alert
System“, Benidji State University, Minnesota, str. 16-17.
4. Griffin T., Miller M. K., Hoppe J., Rebideaux A., Hammack ., (2007), „A Preliminary
Examination of AMBER Alert’s Effects“, Criminal Justice Police Review, Vol. 18, No.
4, str. 381-382.
5. Žarković M., (2010), „Kriminalistika taktika“, Kriminalističko-policijska akademija,
Beograd, str. 7.
6. Krivokapić V., (2005), „Kriminalistika“, Policijska akademija, Beograd, str. 229-230.
7. Miller M. K., Clinkinbeard S., (2006), „Improving the AMBER Alert System: Psyhology
Research and Policy Recommendations“, Law and Psyhology Review, Vol. 30, str. 2
8. Sicafuse L., Miller M. K., (2010), „Social Psyhological Influences on the Popularity of
AMBER Alerts“, Criminal Justice and Behavior, Vol. 37, str. 1238.
9. U.S. Department of Justice (2019), „AMBER Alert Best Practices“, Office of Justice
Programs, Washington, str. 1.
10. Feješ I, (2002), „Savremeni kriminalitet i dokazno pravo“, Autor, Novi Sad, str. 60-61.
Прописи:
1. Zakonik o krivičnom postupku, „Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 101/2011, 121/2012,
32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019.
2. Zakon o policiji, „Službeni glasnik RS“, br. 6/16, 24/18 i 87/18.
AMBER ALERT AS AID TO ASSISTING POLICE ACTIVITIES

Summary: Search-related activities represent the actions of the institutions of internal
affairs that have for its ain the finding of persons whose locations are unknown or that of the
missing things, as well as gathering and providing information about specific circumstances
and things of importance to the judiciary procedure. Given the increasing percentage of mis-
sing persons and the problems faced by the police in the search for them, the question arises
as to the justification of introducing Amber Alert or Child alert in the Republic of Serbia as a
form of assistance to law enforcement agencies. Bearing in mind the growing public interest
in this topic, this work will be based in the main characteristics of this system, the importan-
ce of its implementation into the legal system of the Republic of Serbia, as well as the prob-
lems that the police may face if this method of alerting the public is introduced in cases of
missing children and adults.
Key words: search, search activity, Amber alert
292
ЛУКА ФИЛИПОВИЋ∗ УДК 323(44):351
Факултет Прегледни рад
Место Примљен: 24.12.2019
Одобрен: 18.01.2020
ОТПОРИ РЕФОРМАМА ФРАНЦУСКОГ JAВНОГ

СЕКТОРА ЕМАНУЕЛА МАКРОНА –
СЛУЧАЈ ШТРАЈКА СИНДИКАТА ЖЕЛЕЗНИЧАРА,
МАРТ-АПРИЛ 2018. ГОДИНЕ
Сажетак: Победа Емануела Макрона (Emmanuel Macron) на председничким

изборима у Француској маја 2017. године, иако је била у много већој мери последица
растућих тензија и крхкости равнотеже моћи између француске левице и деснице него
стварне подршке коју је Макрон уживао у јавности, означила је почетак нове епохе у
унутрашњој политици последње велике европске и глобалне силе која још није ушла у
тзв. ,,завршну фазу нео-либерализације”. Током великог штрајка SNCF-a (Société géné-
rale des chemins de fer) 1995. године Пјер Бурдије (Pierre Bourdieu) предвидео је да ће
управо реформа радног статуса јавног сектора означити почетак краја овог тридесето-
годишњег процеса великих глобалних политичких, економских, друштвених и култу-
ролошких процеса, као и да ће управо конфедерација синдиката SNCF-a, некада најпо-
пуларнија и најмоћнија група синдиката јавног сектора, представљати последњи
,,бастион” отпора нео-либералним реформама у Француској. Ипак, за разлику од
штрајка из 1995. године који је пресудно утицао на пад друге Митеранове (Mitterrand)
кохабитационе владе, штрајк SNCF-a 2018 године не само да није успео да оствари
већи утицај на даљи ток Макронових реформи, већ је и прошао готово незапажено од
стране јавности. Овај рад има за циљ да кроз разматрање узрока таквог исхода дође до
сазнања о новим историјским, друштвеним, економским и културолошким феномени-
ма који су пресудно утицали на нову политичку стварност Француске у десетогодиш-
њем епилогу светске економске кризе.
Кључне речи: нео-либерализам, држава благостања, реформе јавног сектора,
штрајк SNCF-a, радно законодавство, деконструкција политичких покрета, друштвене
неједнакости, нова левица и нова десница, Пјер Бурдије, Емануел Макрон
Предговор
Пре две године, септембра 2017. године, нови Француски председник
Емануел Макрон почео је офанзиву у својој кампањи за реформу француског
––––––––––––
∗
filipovic.luka95@gmail.com, 062245995
Лука Филиповић, Отпори реформама радног законодавства Емануела Макрона – ...
радног законодавства. Ова кампања има за циљ да се обрачуна са последњим
остацима законодавства државе благостања и са последњим преосталим рад-
ним местима са ,,привилегованим“ статусом, у којe спадају и радници из
SNCF-a (Société générale des chemins de fer). Уколико и даље буде успешан као
до сада, овај програм реформи затвориће круг који је у Европи и Америци от-
почет реформама Роналда Регана и Маргарет Тачер почетком осамдесетих
година, и завршити дуги процес увођења неолибералне тржишне економије и
политике ,,мале државе“ у колевку грађанског отпора и синдикалних права.
Штрајк радика SNCF-a који је уследио као одговор на ове реформе био
је један од најдужих, али истовремено и најнеуспешнијих у скоро седамдесе-
тогодишњој историји штрајкова SNCF-a, а нарочито у последњe три деценије,
у току којих су железничари представљали ,,језгро” отпора нео-либералним
реформама јавног сектора у Француској. Реакције штампе, Макронове адми-
нистрације и јавности на узроке и последице овог штрајка дају многе одговоре
и постављају многа питања у вези са локалним, европским и глобалним исто-
ријским процесима који су обележили прошлост и који такође настављају да
утичу на садашњост и формирају оно што схватамо као свакодневну ствар-
ност.
,,Велики штрајк 2018. године“, како је већ познат у штампи, показао је
како појаву нових историјских феномена, тако и еволуцију старих. Зато се,
поред анализе извора, овај рад мора бавити и одабиром и анализом широког
спектра литературе, стваране од претпрошлог века до данас.
Савремена историја има огромне привилегије у погледу доступности и
количине извора, до сада највеће у целокупној историји човечанства, али и
огромну одговорност. Она не сме запоставити ,,процесе дугог трајања“ али
такође не сме изгубити корак са временом које се ,,све брже креће“. Зато је
неопходно темељно, систематично и критичко праћење узрочно-последичне
интеракције дубинских ,,струја“ историје, и њихових тренутних манифестаци-
ја, из свих доступних аспеката друштва.
У складу са убеђењем да савремена историја обухвата и оно што се де-
сило у тренутку пре него што је ,,мастило додирнуло хартију“, овај рад је нас-
тајао паралелно са догађајима које описује, или боље речено са публикацијом
извора које анализира, али их је такође често ,,посматрао“ у контрасту са изво-
рима насталим у години рођења његовог аутора, када је други ,,Велики
штрајк“ SNCF-a, у коме је и Бурдије узео учешћа и за који је везао неке од
својих последњих друштвено-критичких мисли, поставио сасвим друге пер-
спективе и показао сасвим друге резултате од оних које видимо данас. Циљ
овог рада стога је био да покуша да скроман допринос расветљавању узрока
ових промена, пратећи као основни извор чланке из француске штампе посве-
ћене овом штрајку.
Од историјских извора коришћени су дакле највише чланци настали у
периоду од почетка штрајка, марта текуће 2018. године до краја септембра, за
који је најављен генерални штрајк који тек треба да почне.
При коришћењу штампе као извора намеће се велики проблем објектив-
ности. Због тога су као ,,примарни“ извори изабрани чланци из ,,најважнијих
294
представника“ француске штампе, који проблем Макронових реформи и
штрајка SNCF-a анализирају из перспективе левице, деснице и центра, Le Libe-
ration, Le nouvel observateur1, Le Figaro, Le monde diplomatique и Le Monde.
Такође су, ради примене компаративног метода, коришћени као извори и дру-
ги домаћи (француски) и страни часописи, као што су New York Times, Еuro-
News, Wall Street Journal, Irish Times, Le canard enchainé, Charlie Hebdo, The
Economist и други.
Нажалост, овај рад због својих просторних и материјалних ограничења
може проучавати само наративне аспекте ових извора, и износити закључке
који су само ,,пробабилистичко-синтетички“ без могућности да их потврди
правим аналитичким истраживањем. На пример, он може да доноси закључке
о појављивању ,,елемената“ про-реформистичког пропагандног наратива у Le
Figaro-у, али не може да докаже постојање континуираног обрасца таквог из-
раза у овом часопису, јер би за то била неопходна много опсежнија, темељнија
и скупља анализа. За тако нешто било би потребно одабрати прост случајни
узорак од најмање 30 чланака који говоре о сваком од посматраних питања, па
онда податке статистички обрадити и упоредити, и укључити у ту анализу и
многе друге изворе који говоре о истим питањима. Тек онда би могли говорити
о ,,законитостима“. Зато овај рад има више теоријско-хипотетички него прак-
тично-аналитички карактер.
Увод
Да би разумели узроке дужине и неуспеха штрајка железника, као и ко-
личине пажње које му посвећују медији и начина на који они то чине, морамо
прво разумети дуготрајан историјски процес на који се ,,Макронова ера“ ре-
форми надовезује. Реформа радног законодоваства државе благостања била је
у Француској дуготрајан и мучан процес, који траје од почетка осамдесетих и
тек сада делује као да ће добити свој епилог који врло вероватно може бити
само почетак нових процеса који ће обележити будућност Француске.
Француска је јако споро пратила ове глобалне промене започете у Аме-
рици и Великој Британији. Као што се могло очекивати, отпори нео-
либералним реформама били су највећи у земљи која је све до почетка овог
века ,,са поносом“ истицала да је ,,земља социјалне правде“ и ,,земља
грађанског отпора“, иако су у њој реформе почеле да узимају маха још доста
пре почетка новог миленијума.
На почетку кризе 2008. године свет се нашао на прекретници. Политичке
елите виделе су два могућа правца којима будуће економске политике могу да
се крећу. Први је представљао враћање на политику ,,државе благостања“
(welfare state), повећање улоге државе на тржишту, финансирање социјалних
програма и програма за повећање запослености који би према кејнзијанским
принципима подигли куповну моћ становништва и самим тим подстакли прои-
зводњу. Други пут је био пут штедње као мере привременог санирања кризе и
––––––––––––
1
Који је у скоро променио званично име у своју некадашњу скраћеницу, LÒbs, али је и даље
остао ,,глобално познат“ под својим старим именом.
295
пут државних субвенција окренутих управо ка великом корпоративном капи-
талу, са надом да ће спашавање великих корпорација и помагање њихове даље
експанзије, праћене честим премештањем производње у делове света са јефти-
нијом радном снагом и доступнијим ресурсима, довести до нове акумулације
капитала који ће онда моћи да својим вишеструким обртањем заустави кризу, а
својим тзв. ,,преливањем“ надомести бенефиције које је пружала некадашња
,,велика држава“. Светске политичке елите су у највећем броју случајева при-
хватиле ову другу опцију, која је за првих десет година од почетка кризе угла-
вном имала повећање неједнакости као највидљивију последицу. Социјалне
разлике у западном свету су се продубиле брзином која није забележена од
Другог светског рата, а процеси започети нафтним ембаргом и реформама Ро-
налда Регана и Маргарет Тачер кулминирали су у новом времену опште еко-
номске несигурности, и резултирали готово потпуном екстинкцијом радничке
класе на западу, односно њеним преласком у прекаријат, који својим новим
друштвеним, економским и културним потребама покреће нове историјске
процесе.
Све ове промене донеле су и нове политичке околности. Општи осећај
несигурности („solitude généralisé de la méfiance”) y западном свету последњих
година био је на нивоу који није запамћен још од кризе 1929. године. Раст гло-
балног незадовољства створио је погодно тле за разбуктавање национализма у
САД, Русији, и многим земљама Европске Уније. Популизам се постепено
наметао као нови политички пут данашњице. Многобројни фактори који су
политичком планирању пре 2008. године били поптуно занемарени, поново су
дошли до изражаја. Тек у сенци Брегзита постаје нам јасно колико је савреме-
ни прекаријат политички немоћан пред растућом плимом ,,освете села граду“,
праћене интересима експанзионизма британског корпоративног капитала. Тек
после неочекиване победе Доналда Трампа на изборима у САД видимо у којој
мери је америчка левица изгубила своје традиционалне основе политичког
утицаја. И тек у реакцијама јавности на Макронове планове новог закона о
раду видимо колико је ,,колевка грађанског незадовољства“ постала имуна на
промене које прате глобалне трендове.
Један од проблема ,,који дижу највише прашине“ јесте напад Макронове
реформе радног законодавства на оно што се такође у глобалној политици
сматрало ,,националним поносом француске“, чувеним француским радним
временом. Да ствар буде још интересантнија, Макрон преузима нацрт новог
закона о радном времену од свог главног стратешког партнера у будућој
,,великој европској политици“ којој он подређује сва унутрашња питања. Та-
кође, он често одушевљено говори о великим успесима Немачке, Швајцарске и
Шведске у нео либералним реформама и потреби да Француска у економији
следи Немачки пример, а још одушевљеније о томе како ће након успеха ње-
гове европске политике цела Европа ући у еру ,,либерализма и просперитета“.
Макрон је вероватно први француски политичар после Петена који може толи-
ко отворено да прокламује да ће у Француској применити ,,немачку дисципли-
ну“. Питање које се намеће је зашто је то могуће баш данас, и зашто је фран-
цуска јавност толико индиферентна на све ове најављене реформе?
Долазак ,,центра” на власт у Француског обично је у већој мери после-
дица стања равнотеже моћи између левице и деснице, него стварне подршке
296
коју центар ужива у јавности. Оно што у глобалним медијима полако постаје
познато као ,,Макронов гамбит“, заправо је резултат добро прочитаних поли-
тичких околности и историјских процеса којима је кренула Европска Унија.
Оно што много више изненађује је сама реакција француске јавности,
која се у светским медијима оцењује као запањујуће радикална и то из перспе-
ктиве већине страних посматрача вероватно и јесте, али је такође са друге
стране, у поређењу са својом традицијом, јако слаба и недовољна. Реакција
француске јавности није ни изблиза толико интензивна као што би се
очекивало да она буде само нешто више од десет година раније. Такође, попу-
ларност штрајка SNCF-a ове године је вероватно достигла најнижи ниво у сво-
јој дугој историји. Сама та чињеница последица је истих глобалних, историј-
ских, политичких, економских и друштвених процеса који су и довели до Ма-
кроновог успона.
Макрон је као једну од основних ,,мета“ свог програма реформи радног
законодавства поставио промену радног статуса радника железнице, коју је
најављивао још од када је као министар економије 2015. године предлагао сво-
је прве нацрте о либерализацији јавног сектора. Очекивало би се да ће управо
ово, историјски гледано најнепопуларније питање свих нео-либералних ре-
форми у Француској на послетку довести до његовог пада. Међутим, ништа се
није десило. Показало се да је чак и сама француска јавност почела да оно што
је некада доживљавала као ,,неотуђиво право свих грађана“ посматра као
,,привилегију неких“.
Реформа радног статуса железничара – рушење мита о

држави социјалне правде
Планирана реформа радног законодавства може се свести на три кључна
питања када је реч о променама предвиђеним за SNCF, на та питања своде се и
главни захтеви штрајкача. Ово су уједно и три основна ,,остатка“ законодавс-
тва државе благостања, садржана у статусу железничара, против којих су ус-
мерене Макронове реформе2:
1. Претварање SNCF-а у јавно деоничарско друштво.
2. Отварање за конкуренцију,
3. Промена посебног статуса радника SNCF-a.
Од ових реформи она која је највише погодила раднике била је реформа

њиховог ,,привилегованог“ радног статуса3 који је још почетком двадесетог
века постао традиција радника железнице.4
––––––––––––
2
Anne-Ael Durand, ,,Neuf questions pour comprendre la réforme de la SNCF“ , Le monde
diplomatique, 21.март 2018, Аnna-Ael Durand, ,,Sept idées reçues sur le droit de grève“, Le monde, 7.
мај 2018.
3
Le Monde, ,, SNCF: «Le statut de cheminot n’est pas la raison de tous les maux du système ferro-
viaire»“, 14. мај 2018, Jean-Gabriele Fernandez, ,,La retraite des cheminots, un regime special
largement deficitaire“ , Le monde diplomatique, 8. мај 2018.
4
Eric Albert, ,, En 1910, le Royaume-Uni comptait 121 compagnies de train“, Le monde diplomatique,
9. септембар 2018.
297
Ипак, велика борба око ,,стручних анализа“ у штампи, која је концентри-
сана у највећој мери управо око овог питања, посматрана у целини, показује
постепено опадање интересовања јавности за питање радног статуса радника
SNCF-a, на исти начин на који нам реакција других синдиката запослених у
јавном сектору показује опадање радничке солидарности, нарочито у по-
ређењу са чувеним штрајком SNCF-a из 1995. године за време кога је Бурдије
(Pierre Bourdieu) предвидео многе феномене које ће неолиберална реформа
железнице донети, и чије последице данас, више од двадесет година касније,
примећујемо на примеру штрајка SNCF-a 2018. године, који штампа већ назива
,,великим штрајком“.5
Поред питања радног статуса, штрајк SNCF-a изазива симултано покре-
тање питања о главним идејама реформи, које и у ,,левој“ и у ,,десној“ штампи
видимо као наставак вишедеценијског ,,спора око реформе“ започетог у време
реформи државе благостања Роналда Регана и Маргарет Тачер, настављеног
после финансијског слома 2008. године и данас поново покренутог у виду по-
дршке и отпора Макроновим реформама.
Кога и колико кошта ,,привилеговани статус“ запослених у SNCF,

а кога и колико ,,нео-либерална експанзија“?
Сам термин ,,привилеговани“ радни статус је интересантан јер се чини
да главни листови, како левице тако и деснице и центра, нарочито инсистирају
на баш оваквој карактеризацији тренутног положаја радника SNCF-a. Са друге
стране, компаративне анализе показују да нема ничег спектакуларно
,,привилегованог“ у радном статусу који железничари уживају сада, у односу
на статус већине радника у јавном сектору из времена државе благостања
(Amable, 2017:57). Једина разлика је у томе што се статус железничара, као
једне од главних група око које се концентрише отпор нео-либералним рефор-
мама, одржао или, боље речено, најмање променио у односу на статус осталих
запослених у јавном сектору. На основу изјава владиних званичника, које пре-
носе Le Мonde diplomatique, Le Nouvel observateur и Le Figaro, као и на основу
поређења изјава из телевизијских интервјуа и са конференција за штампу, зак-
ључујемо да су нарочито сам председник Макрон и његов први министар Еду-
ар Филип заинтересовани за ,,бесконачно“ понављање термина ,,привилего-
вани радни статус“. Упоређујући ово са реториком Жипеа (A. Juppé) из време-
на штрајка 1995. године6, или са званичним изјавама администрације поводом
штрајка кондуктера 1997. године и штрајка SNCF-a 2010. године, примећујемо
образац стратегије влада које спроводе нео-либеране реформе који нам је већ
познат, и још јасније видљив на примеру пропаганде тачеристичке админис-
трације у Британији, која је такође непрестано инсистирала на ,,привилеги-
јама“ и на готово месијанској дужности владе да против њих води ,,крсташки
––––––––––––
5
Education-populaire, ,,Democratie conre technocratie, discours de Pierre Bourdieu aux cheminots
grévistes le 12 décembre 1995, à la Gare de Lyon“, 4. aприл 2018.
6
Education-populaire, ,,Démocratie conre technocratie, discours de Pierre Bourdieu aux cheminots
grévistes le 12 décembre 1995, à la Gare de Lyon“, 4. Април 2018.
298
рат“ (Letwin, 1984:23). Реч је дакле о подконтекстној пропаганди која има за
циљ урушавање солидарности међу различитим друштвеним групама, истица-
ње посебности и ,,неправедности“ привилегија које ужива управо она група
која представља тренутни фокус владиних мера реформи и постављање ре-
форме, отпора и економских проблема у контекст појединачног, а не општег
питања, чиме се умањује вероватноћа подршке јавности реформом угроженој
групи и постиже скретање правца размишљања о проблему са ,,оног што по-
гађа читаво друштво“ на ,,оно што погађа мањину“, а што има основу у општој
политици нео-либералних влада у окретању ,,колективног“ ка ,,индивидуалном“.
Осим тога што инсистира на привилегијама које железничари уживају у
односу на остале запослене у јавном, а нарочито у приватном сектору, први
министар Едуар Филип стално истиче и колико ,,привилеговани“ радни статус
железничара ,,кошта“ државу. Досадашњи дуг железнице на који он упорно
подсећа, износи око 54,5 милијарди евра, док се на годишњем нивоу због ка-
мати увећава за 3,3 милијарде7. Ипак, анализе економиста и социолога које
преноси Le Monde diplomatique указују да је овај нагомилани дуг пре свега
последица улагања у TGV (Trains de grandes vitesses), a не издвајања за пензије,
које чине релативно мали део дуга који прави SNCF. Премијер такође инсис-
тира на томе да промена пензионог режима за тренутно запослене у железници
није циљ реформи, али губитак (досадашњег „привилегованог“) статуса функ-
ционера SNCF-a за све будуће запослене (les nouveaux embauchés) јесте.8 Овим
се подвлачи јасна разлика између оних који чине језгро отпора, радника који
су свој радни век провели са сигурношћу коју је гарантовала политика сталног
запослења, a који сада штрајкују, и које треба на сваки начин пацификовати
убеђењем да нису ,,лично оштећени“, и нових генерација одраслих у времену
економске несигурности и прекарних послова.
Дакле, пре приступања самом питању реформе закона о пензијама, треба
размотрити главни разлог којим влада оправдава ову реформу, и који у њеним
рукама постаје моћно оружје за преговоре са представницима синдиката, а то
су дугови SNCF-a. Le Monde diplomatiquе ставља анализе стручњака наспрам
изјава владе која, понекад директно а понекад прећутно, тврди да је огромна
задуженост SNCF-a последица финансирања ,,удобне“ пензије свих запосле-
них9. Ове анализе недвосмислено показују како је већи део дуговања SNCF-а
изазван великим улагањем у ТGV возове, које се никада није исплатило.10
Према овом виђењу, које статистичке анализе потврђују,11 политика улагања у
брзе возове, која је ишла руку под руку са нео-либералном политиком експан-
––––––––––––
7
Jean-Gabriele Fernandez, ,,La retraite des cheminots, un régime spécial largement déficitaire“ , Le
monde diplomatique, 8. мај 2018, 1-2.
8
diplomatique, 21.март 2018.
9
Benoît Duteurtre, ,, Il paraît que les petites lignes de chemin de fer coûtent trop cher “, Le monde
diplomatique, април 2018, 12-13.
10
Juliane Michi et Valerie Solano, The Great Train Robbery, Le monde diplomatique, јун 2018.
11
Jean-Gabriele Fernandez, ,,La retraite des cheminots, un régime spécial largement déficitaire“ , Le
monde diplomatique, 8. мај 2018, Anne-Ael Durand, ,,Neuf questions pour comprendre la réforme de
la SNCF“ , Le monde diplomatique, 21.март 2018.
299
зије потрошње и конкуренције, а сада иде ,,у пакету“ са Макроновом полити-
ком европске експанзије економске либерализације, заправо је коштала SNCF
много више него што је икада могла да допринесе. Le Monde у свом економ-
ском одељку les enterprises даје графичке и математичке приказе статистичке
анализе улагања у TGV возове и остале ,,брзе и удобне“ пројекте, као и профи-
та које те инвестиције доносе (у периоду од 1980. до 2015. године),12 а које не
изгледају ни најмање оптимистично. Велико је питање да ли ће се историјски
пројекат TGV-a у скоријој будућности приближити макар ,,позитивној нули” у
општем билансу, нарочито са растућом кризом која доводи до све веће потребе
за штедњом на ,,луксузу“ од стране грађанства и Макроновим плановима за
све већа улагања у ,,државни бренд“ који Француску на тржишту брзих возова
чини конкурентном у односу на САД и Јапан. Социолози који пишу за Lа Libe-
ration иду и корак даље, доказујући да је све што се политиком улагања у TGV
постигло у ствари проширивање и побољшавање спектра услуга јавног тран-
спорта за ,,оне који могу да плате више”, и то ,,на уштрб“ осталих линија са
средњим и ниским ценама које највише користе управо оне друштвене групе
које не могу да приуште честу вожњу TGV-ом. Приградске линије највише
трпе због овог ,,посезања за репрезентацијом стандарда“. Истраживања и изја-
ве сведока, које преносе Le Monde diplomatique и Lа Liberation, говоре о
очајном стању линија које спајају предграђа Париза са централним арондисма-
нима, као и о сличној ситуацији код линија које повезују села и мале градове,
споредних линија, и нарочито, код линија које су саставни део инфраструктуре
радничких насеља.
Са друге стране, Le Figaro, не спорећи претерано тврдње синдиката рад-
ника SNCF-a да су пројекти везани за TGV направили највећи део дефицита у
буџету за железницу и јавни превоз, ипак истиче и удео социјалних програма у
стварању овог дефицита, нарочито ,,job for life“ статуса и досадашње политике
пензионог осигурања. Ипак, оно што је најинтересантније јесте да се аутори у
Le Figaro-у најчешће посвећују истицању чињенице да је профит остварен од
TGV возова (ни изблиза довољан да покрије њихове трошкове) намењен упра-
во SNCF-y, а не ,,државној каси“.13 Овим се суптилно постиже ,,пребацивање
одговорности“ на SNCF и у исто време скреће пажња јавности на чињеницу да
је инвестиција у TGV заправо бенефиција SNCF-a, коме се пребацује неза-
хвалност за ,,привилегију“ промовисања ,,националног бренда“, бренда који
им у оваквој поставци ствари заправо ,,доноси профит“ а притом „не једе пен-
зије“, како статистичке анализе Le Mond-а показују. Такође, аутори чланака из
Le Figaro-а ретко пропуштају да помену да је TGV ,,национални симбол“
Француске, чак и (или пак нарочито) када говоре о несрећама.14
––––––––––––
12
Gary Dagorn, ,,Comment la SNCF et l’Etat ont «délaissé les trains du quotidien» au profit du TGV“,
Le Monde, 14. јул 2018.
13
Danièle Guinot, ,,La SNCF étend ses TGV Ouigo et ses tarifs à bas prix“, Le Figaro, 11. септембар
2018, 1-3.
14
Valérie Collet, ,,Déraillement du TGV à Marseille: la rupture d'un rail en cause“, Le Figaro, 4.
септембар 2018, 3, Aude Bariéty, ,,Accident du TGV Est: la SNCF et sa filiale Systra mises en cause“,
Le Figaro, 30.октобар, 2017.
300
Интересантно је и поређење слика у овим часописима, посебно избора
слика које приказују ТGV, и оних које приказују метро и јавни превоз при-
градских насеља Париза. Тако, слике у левичарском Le Nouvel observateur-у
уобичајено приказују возове који пролазе кроз приградска насеља или села, у
Le Mond-y су најчешће слике ТGV-a који јури кроз сиромашну околину засео-
ка, мигрантских насеља, или поред графитима ишараних зидова градских гета,
што треба да симболично прикаже друштвене неједнакости, премда су ипак
много чешће слике возова док стоје на главним станицама, а у Le Figaro-у се
ретко срећу слике возова изван првих десет централних париских арондисма-
на. Такође, када упоређујемо ову врсту ,,случајне пропаганде“ француске ле-
вице и деснице, не треба сматрати безначајним што Le Figaro-ов воз (као и
његови путници), уме ,,случајно” да пројури испод француске заставе или се
затекне у позадини Ајфелове куле, Инвалида или статуе Светог Лазара, као
што се заставе Немачке и Француске нађу ,,случајно“ истурене испред застава
осталих земаља ЕУ на платформама на којима говори Макрон, док воз Le nou-
vel observateur-a ,,случајно” изгледа као ,,воз позитивне дискриминације“ у
коме само припадници мањина имају право на карту. Посматрајући ове фено-
мене са дистанце, требало би још да истакнемо да се многи путници са слика
из Le Nouvel observateur-а никада у свом животу нису возили Le Figaro-овим
возовима, као ни велика већина француских студената (Baudelot,Establet,
2000:76). Ипак, изгледа да то никако не спречава Le Figaro да са реториком
готово сличном ,,жутој штампи“ истакне сваки инцидент у приградском мет-
роу (о коме иначе ретко пише) у коме се нађу уплетени припадници национал-
них мањина.15
Битка за радни статус – затварање или отварање круга?

Основно питање захтева штрајкача, промена радног статуса запослених
у SNCF-у, уједно је и најважније политичко питање које се покреће око штрај-
ка и програма Макронових реформи. Симболична важност овог питања била је
одавно јасна и левици и десници. И у Lа Liberation-у16 и у Le Figaro-у17 пред-
виђају да ће се управо око тог питања водити највећа борба јер 2015. године,
Макрон, као тадашњи министар привреде, није предлагао ни изблиза тако сме-
лу реформу радног статуса радника SNCF-a и осталих запослених у јавном
сектору.18 Ако Макрон ,,поломи зубе“ на радном статусу SNCF-a, биће немо-
гућа даља реформа осталих јавних сектора. Ако радници SNCF-a, који чине
историјско језгро штрајкова и отпора економском нео-либерализму, који спа-
дају међу последње раднике јавног сектора којима је још увек омогућено ужи-
вање у остацима привилегија радног законодавства државе благостања, и који
су, као категорија, у Француском јавном сектору ,,најближи“ до сада већ поп-
––––––––––––
15
Le figaro, ,,Lyon: vaste opération de police dans un TGV “, 13. јануар 2018, 1-2, Le Figaro, ,,Un
homme criant «Allah akbar» interpellé dans un TGV et hospitalisé“, 12. септембар 2018.
16
Le Liberation ,,Le Sénat de droite adopte un projet de loi Macron encore plus libéral“, 12. мај 2015.
17
Le Figaro, ,,Travail: Macron veut continuer les réformes“, 16. јун 2015.
18
Le Liberation, ,,Loi Macron, les réformes qui fâchent“, 29. мај 2015.
301
рилично изумрлој категорији у нео-либералној Европи – радничкој класи са
сталним послом – буду силом нових закона (који су већ прошли гласање у
парламенту) претворени у раднике са ППП статусом (Привремено-повремени
послови), изложене конкуренцији слободног тржишта и издвојене из државних
социјалних програма, онда неће само бити сломљена политичка моћ ,,језгра“
синдикалног отпора будућим реформама, већ ће ,,пасти“ вишедецинијски мит
о Француској као о ,,држави социјалне правде“.
Питање радног статуса је двозначно питање о историјским процесима. С
једне стране то је питање да ли се потенцијалним решавањем спора око радног
статуса ,,затвара“ ера ,,државе социјалне правде“ а отвара ,,ера нео-
либерализма“, како тврди левица, или се пак ,,затвара ера доминације синдика-
та, и отвара ера слободе потрошача“ како тврди десница. С друге стране то је
још теже питање, питање о завршетку ере моћи и утицаја француске јавности
на одлуке политичког врха, или питање о почетку одумирања солидарности и
емпатије међу грађанима. Такође, то је и питање које треба да означи или ,,крај
почетка“ Макронових реформи или ,,почетак њиховог краја“.
Док се ,,лева штампа“ бори за то да се захтев за одржањем радног стату-
са железничара истакне у први план, упозоравајући на могуће финансијске и
друштвене катастрофе, и истичући важност ,,француске традиције социјалне
правде“ и политичког утицаја синдиката, готово повезујући питање SNCF-a са
питањем опстанка тековина револуције, ,,десна штампа“ се труди да га марги-
нализује, истакне као привилегију и ,,кастински табу“, ,,историјски забран“
синдиката који ,,владају силом“, постави у контекст ,,неопходне патње зарад
бољег сутра“ и обори његов етички кредибилитет контрапитањем о квалитету
услуге коју SNCF пружа.
Чак и Le Monde, говорећи о овоме, наизглед прекида своју вишедецениј-
ску традицију (дискутабилне) уздржаности и допуштања анализама интервјуа
и статистичким бројкама ,,да саме говоре оно што аутори мисле“.19 Заузимају-
ћи став, додуше не тако радикалан као Le Nouvel observateur20 и Lа Liberation21,
који увођење прекарних послова у француски јавни сектор виде као корен бу-
дуће економске катастрофе по принципу деструкције потрошачке моћи
(Keynes, 1936:39) и потпуног нестанка финансијске извесности за све запосле-
не у Француској, Le Monde јасно истиче да постоји ризик да ће прелазак
,,заштићеног“ радног статуса радника SNCF-a на прекарни радни статус доне-
ти нову еру несигурности у Француски јавни сектор на коју он можда неће
моћи да се привикне без потреса. 22
––––––––––––
19
Аnna-Ael Durand, ,,Sept idées recues sur le droit de greve“, Le monde, 7. Мај 2018, Eric Beziat,
,,CNSF: la grève est-elle en train de s'essouffler?“, Le monde, 13. април 2018.
20
Matthieu Aron, ,,Droit d'asile : le double discours d'Emmanuel Macron“, Le nouvele observateur, 10.
јануар 2018.
21
Le Liberation, ,,Pauvreté Macron tend la main gauche“, компилација текстова, 13. септембар
2018, стр. 2-4, 24-27, 14-17.
22
Alexandre Lemarié, ,,Les trois projets de loi de la réforme des institutions“, Le Monde, 5. мај 2018.
302
Le Figaro на ово одговара ,,суптилним“ навијањем за реформу23 у коме
се користи својим традиционалним оружјем, ,,одабиром“ стручњака који ће
интервијуисати и испитаника које ће анкетирати. ,,Наметање“ анализе
,,експерата“, карактеристично за овај лист, у смислу у коме га је Бурдије пове-
зивао са нео-либералном пропагандом, овде нарочито долази до изражаја. Le
Figaro истиче научни ауторитет професорa економије Пјера Бентата-а (Pierre
Bentata) који сматра да је штрајк SNCF-a заправо начин ,,одбране кастинског
интереса“ мањинске друштвене групе који ,,наноси штету друштву као цели-
ни“.24 Бентата и остали економски стручњаци, редовни дописници Le Figaro-a,
постављају увођење конкуренције у јавни сектор као апсолутни императив
модернизације, јер сматрају да ће оно нужно донети истовремено побољшање
услуга, опадање цена и економски просперитет.25 Интересанто је приметити да
већина ових стручњака долази из тзв. ,,Grandes écoles“ (великих школа, најпре-
стижнијих високобразовних установа у Француској од времена Наполеона),
које је Бурдије називао полигонима за обуку ,,Noblesse dÈtat “ (државног
племства), као и сам Макрон, који је завршио ЕNA (Ecole Nationale
dÀdministration). Про-реформистички настројени стручњаци Le Figaro-а енер-
гично бране извештаје Жана-Сирила Спинете (Jean-Cyril Spinetta), садашњег
творца плана реформе радног статуса SNCF-а, бившег реформатора ваздухо-
пловства, који је такође припадник ,,Grande école“ интелигенције и Макронов
,,први егзекутор“ (надимак из Le canard enchainé) планова реформе.26
Супротно стручњацима из Le Mond-a и La Liberation-a, експерти Le Figa-
ro-а тврде да је реформа заправо добра за SNCF и да их једино она може спа-
сити од дугова, и за досадашње пословне неуспехе окривљују лењост желез-
ничара, позивајући на реформе које ће их ,,натерати да раде“.27 Ово опет, нара-
вно, прати типичан десничарски наратив у европској критичкој штампи, баш
као што LÒbs (Le nouvel observateur) и La Liberation пружају ,,статистичке
доказе“ за ,,типично леве“ претпоставке.
У чему је онда битна разлика између стручних мишљења које ови листо-
ви бирају да прикажу? Управо у томе што Le Figaro изнад свега истиче
стручност својих ,,Grandes écoles“ ђака изнад свих осталих, и чак се често пос-
тавља као једини ауторитет генерализујући анализе својих социјалних и еко-
номских питања закључком да је ,,сва стручна мисао у Француској подржала
реформу“, док LÒbs, Le Liberation, и типично најнеутралнији Le Monde допу-
штају плурализам мишљења.
Le Figaro нарочито оштро напада машиновође SNCF-a, оптужујући их да
,,бране свој класни забран“ и непрестано истичe разлике између њих и осталих
––––––––––––
23
Le Figaro, ,, SNCF : le gouvernement reste ferme face aux pressions des syndicats“, 26. април 2018.
24
Pierre Bentata, ,,SNCF : les syndicats de cheminots ne s'intéressent qu'à leur statut, pas aux usagers“,
Le Figaro, 12. март 2018.
25
Le Figaro avec Reuters Magazine ,,SNCF: les syndicats appelés à reprendre les négociations“, 24.
април 2018.
26
Salomé Garganne, ,, Ce que prévoit le rapport Spinetta pour remplacer le statut de cheminot“, Le
Figaro, 2. фебруар 2018.
27
Mathilde Visseyrias, ,,SNCF: une libéralisation progressive et des garanties pour les cheminots “, Le
Figaro, 30. март 2018.
303
запослених у јавном, а нарочито у приватном сектору28. Главна оптужба коју
Le Figaro износи против SNCF-a је логички парадоксална; у нескладу је с ин-
дивидуалистичким и ,,нео-социјал-дарвинистичким“ духом реформе, а можда
је опет, њему застрашујуће слична. Le Figaro оптужује раднике SNCF-a да су
заинтересовани ,,само за своју материјалну добробит“29, за коју ,,не презају од
посезања за силом“30, и да су занемарили ,,права на коректну услугу својих
корисника“.31
Пишући за Le Figaro, професор емеритус економије на универзитету у
Лиону, Ерван Ле Ноан (Erwan Le Noan), износи да су за разлику од францус-
ких потрошача, Британци ,,презадовољни“ побољшањем услуге своје желез-
нице након приватизације32, док, са друге стране, анкете британских потро-
шача и статистике EUROSTAT-а показују да је британска железница у много
горем стању после приватизације (побољшане су услуге у сектору за богате,
али су се у свим осталим секторима оне погоршале), и да већина британских
корисника услуга железнице жели да се она поново национализује.
Интересантно је како ова ,,политика субјективно-стручне анализе“ поне-
када крајње једноставно нестане када Le Figaro почне да се бави питањима ,,од
националног значаја“, како та питања често називају и новинари и интервјуи-
сани33, и са којом брзином у тим тренуцима ,,прикривено“ пређе у ,,отворено“.
Још је интересантније како Ivan Rioufol, чувени новинар и есејиста, и један од
главних уредника Le Figaro-a отворено говори како је ,,тривијално питање
радног статуса машиновођа“ истиснуло ,,право питање тероризма“ и како
,,фрка која се диже око Макронових реформи“ заправо одвлачи пажњу грађана
од кључног питања за ,,будућност нације“ – исламизације.34
Овај интервју (који Le Figaro води са својим новинарем), сам по себи ни-
је довољан да би се Le Figaro окарактерисао као екстремно-десничарски или
исламофобични лист, али указује на устаљену политику десничарске
,,тривијализације“ у Француској, и политику ,,замене теза“ – у наставку интер-
вјуа, на постављено питање о пензионом осигурању, Риуфол одговара контра-
питањем о мигрантској кризи.
Постулати глобалне нео-либералне реформе на тесту у SNCF-y

Основни аргумент којим Француска десница брани своју про-
реформистичку политику јесте идеја о томе да је могуће повећати продуктив-
––––––––––––
28
Valérie Collet, ,,Le statut de cheminot, un tabou pour les syndicats de la SNCF“, Le Figaro 15. март
2018.
29
Le Figaro ,,SNCF: les syndicats de cheminots craignent un "passage en force" par ordonnances“, 22.
фебруар 2018.
30
Исто.
31
32
Erwan Le Noan ,, Ce que le statut des cheminots révèle du service public“, Le Figaro, 22.фебруар
2018.
33
Salomé Garganne, ,, Ce que prévoit le rapport Spinetta pour remplacer le statut de cheminot“, Le
Figaro, 2. фебруар 2018.
34
Le Figaro, ,, Ivan Rioufol: «Pourquoi les cheminots déraillent»“ , 6. март 2018.
304
ност смањењем броја радника. Та идеја је такође један од заједничких темеља
глобалних економских реформи од времена Роналда Регана и Маргарет Тачер.
Ово је такође суштинско питање које стоји иза приватизације предузећа, тр-
жишне експанзије и мултикорпорационизма, и уско је повезано са императи-
вом штедње и имеративом конкуренције, два главна принципа глобалне еко-
номије који су се нарочито ,,издвојили“ од остатка идеја нео-либералне еконо-
мије после кризе 2008. године. Лева и десна штампа постижу консензус у
убеђењу да ће потенцијал ове идеје да ,,оправда“ или ,,осуди“ реформу бити од
кључне важности у формирању става јавног мњења о штрајку SNCF-a. Оно у
чему се надмећу јесте ,,уверљивост“ одговора на питање о ценама које ће мо-
рати да буду плаћене да би се спровела ова политика.
Како упозорава Le Monde diplomatique реформа SNCF-a би, због
чињенице да ће железница из националне својине прећи у статус јавног акцио-
нарског друштва, могла да доведе до озбиљног погоршавања или чак потпуног
затварања ,,споредних“ линија железнице35, јер би исплативи путеви транспор-
та много више привлачили инвестиције36, те би самим тим недовољно профи-
табилне линије (приградске и провинцијске) биле угрожене. Ово би могло да
буде веома опасно по стотине хиљада француских грађана са периферија, из
села или мањих градова, којима железница представља основни вид транспор-
та37 (интересантно је напоменути да се за линије Île de France-а већ уводе нови
програми удобности, који подразумевају и уграђивање посебних апарата за
пуштање класичне музике, док многе линије приградског метроа једва да има-
ју читаве вагоне)38, али и погубно за саму Француску инфраструктуру.39
Le Figaro, напротив, тврди да је опасност од приватизација левичарска
,,фантазија“ од које би влада требало ,,да престане да се плаши“.40 Фигароове
стручне анализе по први пут почињу да ,,снижавају“ свој узвишени ниво
стручости када говоре о приватизацији.41 Крајње замагљено, оне настоје да
сажму домен спекулација и претпоставки, и из њега ,,исцеде“ потенцијалне
закључке о правилностима, који и даље остају више него непотпуни и огра-
ничени на веома узан спектар анализе. На пример, оне упорно говоре о
,,позитивним резултатима“ које је приватизација железнице дала у иностранс-
тву, наводећи ,,светле“ примере Шведске, Швајцарске и Италије42, и изнад
––––––––––––
35
diplomatique, април 2018.
36
Vincent Doumayrou ,,Quand l’État français sabote le train“, Le Monde diplomatique 6. јун 2017.
37
Le Monde diplomatique ,, La réforme de la SNCF annonce-t-elle la disparition du service public
ferroviaire?“, 10. април 2018.
38
Juliette Volcler ,,Le marketing sonore envahit les villes“, Le Figaro, 13. април 2013.
39
Juliane Michi et Valerie Solano ,,Trente-six compagnies pour une ligne de chemin de fer “, Le monde
diplomatique, 6.jun 2018.
40
Le Figaro, ,, SNCF : le gouvernement balaye le «fantasme» de la privatisation“, 14. мај 2018.
41
Jean-Yves Guérin, ,,La Française des jeux se prépare à la privatisation“, Le Figaro, 19. јул 2017.
42
305
свега пример Британије, који је јако дискутабилан.43 Le Monde насупрот томе
исказује више него очигледну сумњу у анализе Le Figaro-a, наводећи да ако се
уопште може говорити о побољшању квалитета услуге у овим примерима,
онда је то побољшање ограничено само на за инвеститоре ,,популарне“ главне
линије, док су оне споредне потпуно запостављене.44 Такође долази до пове-
ћања безбедности, као и цене, али само за путнике прве класе, док сви остали
сегменти јавног транспорта постају све несигурнији и запуштенији. Многи од
њих се гасе постајући превише скупи за одржавање. Уместо некада редовних
линија јавног сектора, сада потребе предграђа, руралних делова и малих гра-
дова задовољавају приватни превозници са монополским ценама и нередовним
услугама. Изнад свега, Le Mond истиче да ће се права радника и њихови при-
ходи после реформе наћи на најнижем нивоу после 1910. године, и да ће тако-
звана ,,прикривена“ (влада инсистира да ће SNCF бити, бар у првом тренутку,
јавно акционарско, а не приватно деоничарско друштво”)45 приватизација бити
историјски гледано потпуна новина у историји Француске железнице.46 Према
прогнозама које даје Le Monde diplomatique цена карата ће скочити на свим
нивоима, што ће ,,долити уље на ватру“ напетој политичкој и економској ситу-
ацији. Дакле, према овој тези, огромна ,,цена реформи“ биће плаћена кроз си-
мултано повећање цене и смањивање дела прихода намењеног самим радни-
цима железнице.47
Поред ,,привилегија“ , радницима SNCF-a врло вероватно ће бити сма-
њене и плате, иако се Le Figaro томе противи истичући да ,,то не мора бити
случај“ под једним условом-,,ако буду добро радили“.48 Ово нас подсећа на
традиционално пропагандно ,,кокетирање“ са меритократијом, толико карак-
теристично за реформе из времена Роналда Регана. ,,Жале се да влада не ради
добро – у реду, нека раде сами како знају“, типична је фраза оних који се зала-
жу за ,,малу државу“ још од Спенсерове и Смитове епохе, и данас је поново
налазимо у свом ,,нерафинираном“ социјал-дарвинистичком облику у Le Figa-
ro-у. 49
У наслеђе старог економског либерализма такође спада и идеја да ће
мање радника радити ефикасније и тако произвести истовремено и уштеду и
повећање профита. Императив конкуренције на тржишту у Макроновој ре-
форми такође ,,подразумева“ и повећање конкуренције на тржишту рада. Иза
те старе теме која сада васкрсава у ,,новом руху“ крије се и идеја о
––––––––––––
43
Erwan Le Noan ,, Ce que le statut des cheminots révèle du service public“, Le Figaro, 22.фебруар
2018.
44
Juliane Michi et Valerie Solano, The great train robberu, Le monde diplomatique, jун 2018.
45
Jullien Dray, ,,SNCF : le gouvernement "prépare la privatisation", Le nouvel observateur, 1. април
2018.
46
Eric Albert, ,, En 1910, le Royaume-Uni comptait 121 compagnies de train“, Le Monde, 9.
септембар 2018.
47
diplomatique, април 2018.
48
49
Le Figaro, ,, Ivan Rioufol : «Pourquoi les cheminots déraillent» “ , 6. март 2018.
306
,,послушности радне снаге“ коју апсолутна слобода тржишта прећутно гаран-
тује, а данас је отелотворује Риуфолова фраза ,,неће да раде, има ко хоће.“ Le
Liberation и LÒbs истичу да ће ова реформа, ако буде спроведена, ,,закуцати
последњи ексер у ковчег“ финансијске сигурности радника SNCF-a50 (што ће,
опет, бити само ,,видљива последица“ много свеобухватнијег европског фено-
мена реформе)51. Такође, тврде да ће Макронова реформа јавног и приватног
сектора бити озбиљан ударац и за класну проводљивост уопште, и за тржишну
конкурентност мале и средње привреде.52 У случају SNCF-a предвиђају да ће
на овом питању бити примењен стари нео-либерални образац: субвенциониса-
ти оне којима иде добро, на рачун оних којима иде лоше, што нас враћа на
стару Хобсову мисао да је слободна конкуренција ,,bellum omnium contra om-
nes“, односно рат у којем, током времена, нужно мора да се појави макар при-
времени победник који ће имати монопол. Како тврди Le Monde diplomatique,
конкуренција је релативан појам. Питање је да ли ће ,,освајање“ јавног сектора
од стране конкуренције са собом носити побољшање услуге и контролу цена,
као у економској теорији Е. Ле Ноана, или ће ,,мали и средњи“ постати плен
,,великих“ са којима не могу да се носе у ,,праведној конкуренцији у којој су
сви једнаки“ на слободном тржишту, што би био Француски ,,déjà vu” прива-
тизације у Источној Европи или доста суптилнјег гашења малог и средњег
предузетништва у Британији након Тачеристичких реформи.
Сламање првог таласа отпора - Реакције на штрајк и последице

реформе
Први план Макроновог програма реформи јавног сектора прошао је гла-
сање у сенату са лакоћом скоро без преседана у целокупној историји реформи
француског радног законодавства од XIX века. Између гласања у Сенату и
финалног потврђивања закона о реформама у ,,Assemblée nationale” дошло је
до преговора између представника синдиката у штрајку, Mакронове админис-
трације и удружења „патрона“, односно послодаваца (управе) у SNCF-у. Ово
се у потпуности уклапа у већ виђен Макронов образац борбе против синдиката
који се састоји од комбинације преговора, притисака и медијске офанзиве уме-
сто досадашњег ,,подстицања“ медијске тишине, карактеристичног за францу-
ске председнике у тренуцима криза. Једини уступци према радницима који су
преговори донели били су не тако јасно обећање да ће будуће проблеме радни-
ка (под којима се прећутно подразумевају питања која ће настати после спро-
вођења реформи, као да су оне већ спроведене), решавати трилатерална коми-
сија састављена управо од представника ова три тела, с тим што ће чак и онда
представници синдиката моћи да буду лако надгласани од стране представника
владе и патрона, по принципу некадашње скупштине сталежа.
––––––––––––
50
Christian Paul, ,,SNCF: une réforme qui n'est pas sur les bons rails“, Le Liberation. 4. април 2018.
51
Pauline Moullot, ,,La privatisation de la SNCF, est-elle une exigence de lÙE ?“, Le Liberation, 5.
април 2018.
52
2018.
307
Други уступак који је учињен радницима, заправо много више усмерен
према управи SNCF-a, јесте преузимање дуга у вредности од 35 милијарде евра
од стране владе, што чини тек нешто више од половине укупног дуга SNCF-a
од 54,6 милијарди. Ипак, постоје индикације да је Макронова администрација
свакако планирала преузимање овог дуга од самог почетка, али се то питање
није нашло у првом нацрту реформи, јер се рачунало да се касније може упот-
ребити током преговора.
Ипак, и ова два незнатна ,,уступка“ била су довољна да сви синдикати
радника SNCF-a осим два, иначе најрадикалнијих и највише левичарски ори-
јентисаних, престану са штрајком. Такође, сама реакција француске јавности и
ниво борбености штампе показују завршетак једне епохе исто толико колико и
економске реформе које ће увести прекарне послове у јавни сектор. До великог
,,беса јавности“ који се очекивао никада није дошло. Иако су реформе биле
много радикалније него 1995. године када су изазвале масовне демонстрације у
знак подршке штрајку, данас су оне прошле ,,готово без реакције“, бар у по-
ређењу са оним што би се сматрало реакцијом када је у питању Француско
јавно мњење.
Један од битних узрока томе може бити и примена тзв. ,,перличастог
штрајка“ (la grève perlée) који је успео једино ,,да изнервира“ грађане и окрене
их против захтева радника SNCF-a. Такође је битан узрок и чињеница да су
током последњих двадесет година већ реформисани велики делови јавног сек-
тора, а приватни још више ,,либерализован“ и проширен, те се није могла ни
очекивати ,,изненађујуће“ велика солидарност грађана и подршка радницима
SNCF-a.
На крају, потребно је сагледати битне последице штрајка, оне већ оства-
рене, оне хипотетичке и оне за које већ имамо гаранције да ћемо их видети у
скорој будућности. Растући осећај неизвесности, губитак финансијске сигур-
ности, раст инвестиција патрона са смањивањем прихода радника само су неке
од њих. Прогнозе се крећу од најмрачнијих, од тога да се у SNCF-у може по-
новити трагедија бројних самоубиства радника Поште из 2009. године, до тога
да ће се радници, нарочито они млађи, изузетно брзо привићи на реформу. Оно
у шта можемо бити сигурни јесте да, какав год да буде резултат, јавност неће
према њему показати ни делић оног интересовања које је имала током штрајка
1995. године, сем ако то не промени нови генерални штрајк, који треба да
почне за неколико дана.
Нов начин борбе владе

Штампа се и даље сукобљава око тога колико је Макроново гушење от-
пора синдиката реформама ново, а колико преузето из тзв. ,,добрих“ искустава
Британије и Америке, и са друге стране ,,грешака“ Оланда, Митерана и Сарко-
зија. Ипак, она се слаже у једном погледу – колико год да је Макронова страте-
гија била успешна у самом ,,гурању“ реформе радног законодавства, она му је
такође и донела већу непопуларност него његовим претходницима.
У новом светлу штрајка железничара, у француским медијима поново је
оживео догађај из времена председничке трке. Наиме, у међупериоду између
308
две рунде избора, јануара 2017. године, дошло је до штрајка радника
Whirlpool-а у Амијену због објаве менаџмента да ће производњу пребацити у
Пољску због јефтиније радне снаге и пореских олакшица, и да ће затворити
фабрику у Француској (Mosimann, 2018:27). Велики штрајк у Амијену био је
много више од обичне платформе за политички опортунизам оба кандидата.
Био је то полигон за тестирање техника пропаганде и манипулације медијима,
истих техника које ће до краја изборне трке обележити борбу Макрона и Ле
Пенове.
У извештају новинара из Le monde diplomatique, који настоје да изенесу
неутралан приказ дешавања, видимо путеве ,,освајања” јавног мњења оба кан-
дидата, који се ,,откривају“ кроз сам одабир циљних група за прва јавна појав-
љивања у Амијену.53 Наиме, Макрон се прво састаје са изабраним представни-
цима синдиката (циљна група ка којој ће бити усмерени и скоро сви потоњи
покушаји његове администрације да се пацификује штрајк железничара) (Mo-
simann, 2018:31). Овај састанак заказује у центру града Амијена, као и већину
својих каснијих састанака са представницима синдиката, правећи тако симбо-
личну паралелу између садашњости и француске политичке историје, односно
њеног демократско-револуционарног дела који је нераскидиво повезан са
градским трговима. Такође, овде долази до изражаја и симболика транспарен-
тности, јавног простора, урбаног друштвено-културног контекста (који је био
нераскидиво везан са политичким активностима француских градова још од
времена позног средњег века и ране модерне историје), као и апел на
грађанство, нарочито средњу и вишу средњу класу, друштвене групе ка којима
је највише усмерена његова пропаганда и из којих му, такође, долази и највећа
подршка. Он јасно поручује да моћ одлучивања није у фабрикама и у рад-
ничким саветима, као ни на улицама, већ у центру града, на градским тргови-
ма.
Симболика споменика револуцији и демократији, у позадини његових
преговора са синдикалним представницима, који се заједно са заставама ЕУ и
Француске, и наизглед случајно у позадини истакнутих застава осталих зема-
ља ЕУ, често појављују и у позадини његових политичких платформи, на-
рочито када се оне баве економским питањима, говори о стављању фокуса на
економску моћ изнад финансијске добробити становништва, и изнад свега о
симболичној репрезентацији Макронове основне идеје како ,,само економска
моћ може заштити демократију“54. Док са друге стране, преговарајући само са
изабраним представницима синдиката, он намеће симболичку везу француског
политичког центра (и његовог историјског афинитета према представничкој
демократији) и тренутне политичке ситуације, доста подгрејане његовом рето-
риком о ,,вези демократског принципа и слободне тржишне економије у Фран-
цуској и САД” и ,,вези између слободног тржишта и веће централизације Ев-
ропске Уније“.
––––––––––––
53
Emilien Ruiz, ,,De Saint-Just à Macron, variations sur un même thème”, Le monde diplomatique, 28.
април 2018.
54
Lilian Alemagna, „Philippe Martin: «Ça ne me choque pas qu’on demande un effort aux retraités»“,
Le Liberation, 3. септембар 2018.
309
Ле Пенова, са друге стране, своју кампању води на изразитије популис-
тичкој основи. Она одлази у саму фабрику (интересантно је и време посете, у
после-подневним часовима, у контрасту са Макроновим састанком који се
одржава ујутру, у време када би радници нормално почињали да раде), демон-
стрирајући како жели да разговара директно са радницима. У демонстрацији
солидарности пуној театралног патоса, она износи ,,разумевање“ према захте-
вима штрајкача. Она прокламује да је митинг у центру града нерепрезентати-
ван55, и да изабрани представници синдиката не представљају интересе
,,обичног радника“, алудирајући тако и на Макронов ,,савез са елитама“ који се
,,противи интересима народа“. Речи њеног говора, које Le Figaro са нескриве-
ним одушевљењем преноси, конципиране су тако да праве кључну везу између
радничке и колективне солидарности и ,,националног духа“.56 Многе тезе из
њеног говора заправо су преузете из саме прокламације радничких захтева, са
интересантном разликом што Ле Пен додаје и наглашава реч ,,француски“ пре
скоро сваког појављивања речи ,,радник“.
Акција Ле Пенове тера Макрона да одговори својим појављивањем у фа-
брици. Le nouvel observateur говори о ,,трци у национализму“57, која би се пре
могла протумачити као ,,трка у популизму“ између два кандидата. Сукоб у
Амијену, иако поред обимног простора који је заузео у медијима и даље само
један од многих сличних сукоба, пресудно је утицао на формирање Макронове
политике према штрајкачима која ће се касније манифестовати и у случају
штрајка железничара. Интересантно је да се после ,,битке“ за Амијен, Макро-
нова капмпања све више посвећује спољнополитичким питањима односа са
ЕУ, са све јачим контекстом ,,велике француске улоге“ у детерминисању но-
вих токова ,,централизованије и јаче Европе“, на рачун питања о домаћој еко-
номији и планираној реформи закона о раду, која је и довела до штрајка желе-
зничара.
The Economist ставља штрајк SNCF-a у дубљи и шири глобално-
политички контекст.58 Указујући на везу између Макронове унутрашње и спо-
љне политике, The Economist инклинира ка ставу да су Макронове економске
реформе више последица његовог посезања за реформом ЕУ, у којој Францус-
ка има ,,месијанску“ улогу вође у новој ,,централизованој“ будућности Европ-
ске Уније, него што је у питању обрнут случај, дакле ,,замена“ финансијске
сигурности за ,,европску хегемонију“.
Аналитичари из The Economist потврђују своје пређашње виђење да је
управо штрајк SNCF-a поље на коме ће се поломити копља Макронове адми-
нистрације али и опозиције њеној глобалној политици. Такође, они изражавају
уверење (које ће се касније показати као тачно) да ће штрајк SNCF-a бити ис-
торијски преседан у Француској.59
––––––––––––
55
Исто.
56
Emmanuel Galiero, François-Xavier Bourmaud, ,,Débat: Macron tient le choc et s'impose face à Le
Pen“, Le Figaro, 4.мај 2017.
57
Philippe Lemoine, ,,Le populisme, maladie infantile de l'âge numériquе“, Le nouvel observateur,
12.мај 2018, 2.
58
The Economist, Why France’s government has not caved in on the railway strikes”, 6. јун 2018.
59
Исто.
310
,,Француска је земља у којој је железница имагинарна ствар за већину
становника, али је зато штрајк железничара више него ефективан начин за
обарање свих покушаја реформе радног законодавства“-чувена је реченица са
којом почиње ова анализа. Ипак, ово ће бити једна од ретких прилика да влада
успе да ,,изгура“ свој програм реформи у парламету, са ,,до сада најмањим
уступцима и променама“ и поред отпора железничара. Такође, ово је први пут
да у послератној историји Француске, штрајк SNCF-a постаје питање које уп-
раво влада не ,,сакрива“, већ игнорише, чак би се могло рећи и ,,показује“ у
медијима, као нов начин показивања политичке немоћи штрајка, и са новом
идејом окретања француске јавности против штрајкача.
И заиста, Макронова стратегија борбе против штрајкача следила је обра-
зац из Амијена. Он се никада није трудио да се штрајкачима приближи, за раз-
лику од Ле Пенове, али зато му управо та уздржана позиција служи одржавању
пропагандне слици о ,,великом економском стручњаку“, супериорном и уздр-
жаном према ,,емотивним и ирационалним“ потребама оних који не разумеју
,,узвишене мисли“ његовог ,,Grande École” круга, коју његов ,,телохранитељ“
Le Figaro истиче као ,,сву стручност Француске“. Са друге стране, он врло
радо користи преговоре као симболични приказ своје воље за компромисом и
своје посвећености демократији, и спреман је да одржи десетине рунди прего-
вора без резултата. Само што, у случају SNCF-a, како то истиче La Liberation,
одбија да им призна важност чак и симболичним појављивањем, већ их у пот-
пуности препушта својим сарадницима, Елизабет Борн и Едуару Филипу, при-
казујући тако колико је питање штрајка за њега ,,тривијално питање“60. Он јако
ретко говори о штрајку али, такође, не покушава да громогласно брани своју
реформу и да се ,,оправдава“ дуговима и кризом, као што су то чинили његови
претходници.61 Напротив, он у тренуцима медијске популарности штрајка по-
креће нове и нове идеје о својој ,,величанственој“ реформи Европске политике,
и посвећује се, према шаљивим речима Le Canard enchainé. постављању позо-
ришне сцене на којој он ,,игра Наполеона, а Меркелова Марију Луизу“.
Политика у којој Француска треба да изгледа као спасилац ,,клонуле“
Европе а ,,капетан из Елизеа“ као ,,restitutor orbis romanum“, треба заправо да
представи колико је штрајк немоћан да задржи плиму ,,неизбежне“ реформе
која ће се, попут Револуције, из Француске прелити на Европску Унију. Нео-
Либерализам „Grande École стручњака“ треба у овом случају да буде просве-
титељски покрет који ће се борити против ,,анахроне“ идеје социјалне правде.
Нов начин борбе синдиката

И синдикати су изабрали нови начин борбе, нову врсту штрајка коју
штампа назива ,,перличасти штрајк“, према начину на који се радни и нерадни
дани смењују, попут бисера у огрлици. Овај начин штрајка подразумева да се у
свакој недељи смењују два нерадна и три радна дана, и примењиван је током
читавог трајања штрајка. Дакле, SNCF никада није потпуно престао са радом,
––––––––––––
60
Jérôme Lefilliâtre, ,,Jean-Pierre Elkabbach: «Je ne pouvais pas ne pas entrer dans la grève»“, Le
Liberation, 14. септембар 2018.
61
Franck Bouaziz ,,Mauvais karma pour les cars Macron“, Le Liberation, 6. септембар 2018.
311
за разлику од много других случајева у његовој седамдесетогодишњој истори-
ји штрајкова62, и ово је, према генералном консензусу који постижу Le Mond
diplomatique, Le Liberation и Le nouvel observateur један од главних узрока неу-
спеха штрајка да уздрма Француску јавност.63
Le Mond сведочи да је ,,перличасти штрајк” постигао једино да ,,до краја
изнервира грађане и одвоји их од подршке синдикатима“64. Возови су радним
данима ишли нередовно и каснили, али корисницима је најтеже падало што
никако нису могли да ,,ухвате“ правилност ређања перли и нису били добро
информисани који су дани радни а који не.
Le nouvel observateur приписује ово ,,застрашујућој“ неодлучности
штрајкача и чињеници да је замисао главних представника сидиката више био
,,демонстративни“ штрајк који ће приволети владу на преговоре, а не ,,одлучан
отпор“ који ће сломити програм реформи65. Le Libération поставља кључно
питање – шта је то што је учинило да сам штрајк, иако један од најдужих, буде
истовремено и један од ,,најмекших“ у дугој и бурној историји штрајкова
SNCF-a?
Пре свега, одговор на ово питање треба тражити у новој исторјско-
друштвеној позицији радника SNCF-a и новим захтевима који пред њих ста-
вља ера криза, прекарних послова и растуће економске неизвесности. Le Mond
извештава о начинима на који су се различити радници ,,довијали” да испуне
захтеве солидарности у штрајку и истовремено да задовоље своје основне жи-
вотне и економске потребе. Неки су ,,штрајковали“ током 59 минута а у току
последњег минута откуцавали радну картицу да им радни сат не би био одби-
јен од плате. Други су рачунали губитке у плати које ће им направити штрајк и
на основу тога изводили рачуницу колико дана учешћа у ,,перличастом штрај-
ку“ могу себи да приуште.
Кондуктери SNCF-a имали су идеју да спроведу другачији вид штрајка,
који су већ испробали 1995. године, штрајка који би имао много већу и ефек-
тивну и симболичну вредност.66 Наиме, планирали су да долазе на посао, али
да не наплаћују карте путницима. Овим би ускратили профит и себи али и др-
жави, и приказали идеју о превозу као о јавном добру свих грађана. Међутим,
од тога су убрзо одустали, плашећи се законских последица (Едуар Филип и
његови сарадници изнашли су начин да прогласе овај вид штрајка ,,илегал-
ним“ по принципу по коме путник плаћајући карту, ,,плаћа своје осигурање у
случају несреће”), и вратили се идеји ,,перличастог штрајка“ и политици
,,константног упозоравања“ владе.
––––––––––––
62
Аnna-Ael Durand, ,,Sept idées recues sur le droit de grève“, Le monde, 7. мај 2018.
63
diplomatique, 21.mart 2018, Le Liberation, ,,Loi Macron, les réformes qui fâchent“, 29. мај 2015,
2018.
64
Аnna-Ael Durand, ,,Sept idees recues sur le drout de greve“, Le monde, 7. Мај 2018.
65
Jérôme Lefilliâtre, ,,Jean-Pierre Elkabbach: «Je ne pouvais pas ne pas entrer dans la grève»“, Le
Liberation, 14. септембар 2018.
66
Education-populaire, ,,Democratie conre tehnocratie, discours de Pierre Bourdieu aux cheminots
grévistes le 12 décembre 1995, à la Gare de Lyon“, 4. Април 2018.
312
Le Libération наводи узроке овако ,,млаког“ штрајка – растућу економску
несигурност која је терала раднике да се повинују ,,новим законима отпора“ у
,,новом времену“ и опадање солидарности, главног ,,повезујућег фактора“
штрајка из 1995. године и јавности, поред ,,уздизања конкуренције“ на место
које је некада заузимао ,,колективни идеал“. Ускраћивање подршке колегама
данас привлачи много мању (ако и уопште икакву) друштвену стигматизацију
него што је то био случај 1995. године. Такође, измениле су се и културне и
друштвене потребе новог потрошачког друштва. ,,Штрајковати више“ од ми-
нимума на уштрб животног стандарда, комфора или ,,макар привидног осећаја
сигурности“ данас улази у сферу ,,ирационалног“ у очима јавности, баш као
што верују и економски стручњаци из Le Figaro-а.
У последњих 70 година, од којих је током 67 година сваке године SNCF
штрајковао бар једном, велики штрајк 2018. године67 представља јединствен
случај по лакоћи са којом су реформе владе прошле гласање у парламенту, без
већих измена, и поред тога што је штрајк заузео велики простор у медијима, и
остварио велике симпатије јавности на самом почетку. Статистичке анализе
које је урадио Euronews показују да је на врхунцу штрајка 43% француске јав-
ности подржавало штрајк, и да је ова подршка временом почела знатно да опа-
да.68 Исте статистике показују и то да је у ,,најнепопуларнијим“ данима штрај-
ка у њему учешће узело само 17,6% радника из SNCF-a. Опадање подршке
јавности изазвало је и опадање популарности штрајка међу самим желез-
ничарима.69
Le Nouvel observateur запажа губитак политичке моћи француског јавног
мњења и померање центра доношења одлука. Оно што види као још импреси-
вније јесте брзина са којом се француска јавност мири са новонасталим ста-
њем. Le Figaro са друге стране ставља акценат на избор француске јавности да
потребе ,,индивидуалног потрошача“ стави испред ,,колективно-
социјалистичких претензија“70. Le Monde diplomatique говори о томе да је
,,француску нацију разјединило управо оно питање које је раније служило да је
уједини.“71
Чланак Euronews-а од 24. априла 2018. године износи донекле прикриве-
ну сумњу да ће Макронова администрација уопште успети да се избори за пар-
ламентарно одобрење реформи закона о раду, наводећи да је штрајк добио
,,огромну“ подршку студената, здравствених радника, чак и ваздухопловства
француске војске, управо због реформског плана да се обори доживотни радни
статус. Ипак, месец дана касније, 22.маја, исти лист објављује како се подршка
свих ових центара штрајку железничара готово потпуно угасила, и како су
железничари остали сами.
––––––––––––
67
Anelin Borges, ,,French railway strikes: 4 questions answered”, Euronews, 4. Април 2018. 2
68
Исто.
69
Le Figaro, ,,SNCF : malgré la grève, le trafic sera normal jeudi“, 18. Јул 2018.
70
Le Figaro, SNCF: la grève atteint son plus bas niveau de participation, 21. јун 2018.
71
Julian Mischi & Valerie Solano, ,,Trente-six compagnies pour une ligne de chemin de fer“, Le Monde
diplomatique, 6. јун 2018, 3-4.
313
Како то са нескривеним личним задовољством каже Жилом Ружет
(Guillaume Roquette), главни уредник Le Figaro-а, ,,железничари су сами себе
дискредитовали”.
Рационално самоубиство између саосећајности и презира

Од различитих прогноза могућих судбина радника SNCF-a након пораза
,,великог штрајка 2018. године“ , а у случају да најављени генерални штрајк
буде имао исту судбину, најинтересантније су оне најекстремније – ,,претпос-
тавка о самоубиству“ и ,,претпоставка о равнодушности“, од којих се друга
чини доста вероватнијом. Сами узроци који и у једном и у другом случају до-
воде то таквих закључака, са друге стране, нису ни мало оптимистични.
Le Mond говори о феномену ,,рационалног” самоубиства, тј. ,,самоубис-
тва из финансијског очајања“, карактеристичног за Француска јавна предузећа
након реформе и приватизације, али и за приватна након економског слома.
Мрачним тоном се подсећа на судбину радника ПТТ-а који су извршили само-
убиство након приватизације 2009. године. Овде би требало додати и да се на
основу страних извора као што су New York Times, Wall Street Journal и Irish
Times види да су ова самоубиства изазвала глобалну забринутост због после-
дица приватизације, само годину дана после велике кризе 2008. године, и да је
дебата о ,,рационалном“ самоубиству на западу актуелна и данас, десет година
након избијања кризе.72 Самоубиство због финансијске пропасти данас је честа
тема како француске социологије тако и француске психологије73, али је оно то
било још од почетка нео-либералних реформи радног законодавства и почетка
,,смањивања“ улоге државе у привреди, осамдесетих година.
Како истиче Le Monde, сама чињеница да је машиновођама (који иначе
од 1995. године чине језгро отпора SNCF-a реформама јавног сектора)74 новом
реформом укинут бенефицирани радни стаж, те радни век продужен за 10 го-
дина (машиновође су по законима о раду из времена ,,welfare state”, до данас,
остваривале норму потребну за одлазак у пензију са 52, док је Макроновом
реформом та граница померена на 62 године и неколико месеци), може бити
довољна да изазове талас самоубистава или прераних смрти радника.75 Чак и
да не дође до ове, ,,најмрачније“ перспективе, погоршање њиховог генералног
здравственог стања је готово извесно.
Са друге стране, Le Figaro о самоубиствима на послу говори час уздржа-
но, час са елементима готово ,,петпарачког“ скандализма,76 истичући индиви-
дуално-психолошки фактор ових самоубистава, а прикривајући њихову
––––––––––––
72
Max Colchester, ,,France Télécom Addresses Suicides “, Wall Street Jurnal, 15. Септембар 2009,
Lara Marlowe, ,,France Télécom accused of driving employees to suicide“, Irish times 16. јун 2016,
Paula Span, ,,A Debate Over ‘Rational Suicide“, New Yourk Times. 31. Август 2018.
73
Francine Aizicovici, ,, Le suicide au travail est le plus souvent lié à une transformation de
l'organisation“, Le Monde, 17. септембар 2009.
74
Anne-Sylvaine Chassany, ,,France sets 2-year goal to overhaul welfare”, 3. септембар 2017.
75
Bertrand Bissuel et Cécile Ducourtieu, ,,Le suicide en entreprise est rarement reconnu comme un
accident du travail“, Le Monde, 16. септембар 2017.
76
Le Figaro, ,,Le suicide d'un salarié de Renault lié à son travail“, 19. април 2018.
314
међусобну повезаност и финансијско-егзистенцијалну позадину. 77. То ипак не
значи да је подконтекстна пропаганда престала да се ,,крије“ иза стручних ана-
лиза, чак напротив. Баш овде Le Figaro показује такву ,,стручност“ да готово
,,елиминише“ емпатију из овог питања. За разлику од својих уобичајених ин-
тервјуа са економистима који бране Макронове реформе, Le Figaro, у случају
самоубиства ,,на радном месту“, интервјуише психијатре који тврде да је са-
моубиство било искључиво последица ,,индивидуалне нестабилности“, а не
колективног безнађа у коме се налази цело предузеће после губитка посебног
радног статуса и приватизације. Са друге стране, овај лист вешто избегава оп-
тужбе за недостатак саосећања тако што феномен рационалног самоубиства
приказује као ,,појединачне скандале“, стављајући акценат на наратив пун па-
тоса, и обично говорећи о релативно изолованим случајевима, по могућству
што ,,удаљенијим“ од генералног обрасца.78 Док је у случају масовних самоу-
бистава у Пошти 2009. године релативно тих, на појединачна самоубиства у
истој институцији 2016. године, готово осам година након приватизације, реа-
гује скандалистичким изразима (,,алармантно“, ,,страшно“, ,,нељудски“,
,,шокантно“), са различитим пикантеријама79, које би могли да упоредимо са
жутим новинарством, у међувремену истичући два самоубиства у Здравстве-
ном сектору, који још увек није прошао кроз ,,пун замах“ реформе, да би ука-
зао на ,,случајност“ феномена, и ставио у први план његову повезаност са
,,духом времена“, испуштајући притом да нагласи колико економска несигур-
ност доприноси истом том ,,духу“, који се представља као пролазна аномалија
могућа у сваком времену и на сваком месту, док статистика јасно показује да
је стопа самоубиства од почетка реформи Француског радног законодавства
скочила за 13%. У чланку о самоубиству медицинских сестара, помиње се везе
радних услова и самоубиства, али се у први план истиче ,,локални“ карактер
лоших услова рада у ,,баш тој“ клиници, а не тешко стање у здравству на на-
ционалном нивоу. 80
Le Monde се користи сличном анализом ,,научних ауторитета“, који су
такође пажљиво одабрани, са том кључном разликом што психолози које он
интервјуише указују управо на везу између економског суноврата предузећа и
самоубиства његових радника.81 Једини случајеви у којима Le Figaro
,,допушта“ потпуно отворено признавање ове везе јесте случај самоубиства
радника у полицији, где се не пропушта прилика да се истакне да је њихов
,,стрес на послу“ изазван порастом криминала, који у Le Figaro-у готово никад
није последица економске кризе и повећавања јаза у редистрибуцији богатс-
тва, већ углавном последица мигрантске кризе. Интересантно је размишљати о
––––––––––––
77
Wally Bordas, ,, Le suicide de deux jeunes médecins relance le débat sur les conditions de travail des
internes“, Le Figaro, 25. јун 2018.
78
Le Figaro, ,,Vague de suicides alarmante à La Poste“ 6. октобар 2016.
79
Le Figaro, ,,Suicide d'un policier au commissariat de Rennes“ , 2. јул 2018.
80
Wally Bordas, ,, Le suicide de deux jeunes médecins relance le débat sur les conditions de travail des
internes“, Le Figaro, 25. јун 2018.
81
Le Monde, "Le suicide au travail est le plus souvent lié à une transformation de l'organisation", 17.
септембар 2009.
315
томе да ли би Риуфол и за питање самоубиства рекао: ,,Пустите ту фарсу,
имамо много већи проблем, а то су муслимани“.82
Реформа закона о раду и ,,реформа“ јавног мњења

Друга екстремна перспектива, која се јавља у погледу будућности штрај-
ка и која се чини много вероватнијом, јесте ,,прелазак“ опште равнодушности
јавности, који смо видели пред крај штрајка, на раднике SNCF-a, нарочито
млађе кадрове који тек треба да буду примљени на посао после 2020. године, и
које ће реформа много више погодити, али такође не треба губити из вида да
су то исти они који се ,,не сећају прошлих времена“ у погледу положаја јавног
сектора у Француској.
Како је дошло до тако слабог интересовања јавности за штрајк SNCF-a,
тачније, право питање је како то да је јавност много више била заинтересована
за време доласка и одласка својих возова него за захтеве штрајкача и циљеве
Макронових реформи? Могуће је да један од узрока лежи у томе што је после
двадесетогодишње борбе око реформи јавног сектора, и после константног
погоршавања економских прилика и константног ,,поскупљивања“ животног
стандарда у истом периоду (и константног утицаја медија који позивају на
прагматизам и нео-либералну реформу представљају као ,,несавршену“ али
,,неопходну“, а нео-либерални капитализам као ,,последње поглавље“ у исто-
рији човечанства) француска јавност једноставно прихватила реформу као
неминовност.
Такође видимо како су и левица и десница после извесног времена пос-
тале склоне да се поигравају са популистичком реториком по овим питањима.
Левица у већој мери истиче неизвесну будућност Француске, као ,,митског
места социјалне правде“, него реалне проблеме са којима се суочавају радници
у SNCF-у, као и симболизам солидарности радничке класе радије него реалне
јазове између прекарних група, док десница отворено ставља биланс буџета
испред финансијске добробити грађанина, и пласира реторику о ,,потребама
нације, конкурентности економије и ЕУ (које се под Макроновом политиком
сажимају)“ и неопходности штедње, као императив који себи нужно ,,по раци-
оналној логици“ владиних стручњака потчињава интересе обичног народа.
La Libération готово потпуно заборавља новинарску објективност и пре-
лази у напад на Макронову политику реформи. Са друге стране, примећујемо
да када Le Nouvel observateur и La Libération позивају на солидарност, колек-
тивни отпор и ,,заједничко осећање угрожених“, Le Figaro управо тада прави
заокрет ка ,,објективној“ анализи својих стручњака. И опет, када ова два
,,лева“ листа почну да приказују ,,статистике пропадања“ радничке класе и
анализе ,,катастрофалних резултата“ приватизације, Le Figaro се посвећује
,,одбрани Француске нације“. Поред тога што у природи свог традиционалног
неслагања одступају нарочито током последњих година, са кулминацијом око
––––––––––––
82
Guillaume Roquette ,,L'éditorial du Figaro Magazine: «En abusant du droit de grève, les cheminots
se sont discrédités»“, Le Figaro, 9. јун 2018.
316
,,кризе око SNCF-a”, када доста мењају своје традиционалне интерпретације,
ова два листа отелотворавају последње Бурдијеове мисли о будућим сукобима
погледа на свет у нео-либералној Европи. Овде штампа чак и правећи заокрете
наставља да следе исти јаз између ,,елитне“ и ,,народне“, ,,стручне“ и ,,инте-
лектуалне“ и ,,индивидуалне“ и ,,колективне“ мисли, јаз између друштвених
група стручњака, радника, интелектуалаца, ,,државног племства“ и ,,просвеће-
не интелигенције“. То наравно, чини само део историјског континуитета ових
листова, али оно што привлачи пажњу јесу елементи растуће популитичке
пропаганде и ауторитарности у њима, која прети да можда у скорој будућнос-
ти учини ,,немогуће“ и споји ,,непомирљиве“ у савезу који може бити опасан
по саме основе слободне мисли и Европске цивилизације.
Закључак
Епизода са штрајком SNCF-a поставља много више питања него што даје
одгвора. Једино њено сигурно наслеђе јесте управо она несигурност са којом
су одрасли радници који чекају да 2020. године буду примљени на посао са
новим радним статусом. Иста та несигурност, која сада, више од годину дана
после избора, обавија целу Макронову полтику, оставља за собом питања на
која може одговорити само историја коју ће писати они који буду живели са
њеним последицама. Можда ће Макронова спољна политика ипак успети, и
можда ће настати нова, економски јача и централизована Европа, која ће
учинити вредном жртву на унутрашњем плану финансијске сигурности инди-
видуалног радника, и чак учинити да се тартва током година исплати, како то
прогнозирају савремени Европски економски стручњаци, поборници Реганове
теорије о ,,нужном преливању”. Можда ће промена у прерасподели богатства у
Француској бити цена која ће морати да се плати зарад праведније и боље пре-
расподеле богатства између европских земаља и народа и можда ће она донети
стабилност Унији која се последњих година тресе пред ударима Брегзита, реа-
кција на мигрантску кризу, нове прерасподеле моћи између САД и Русије,
,,меким сепаратизмима“ Пољске и Мађарске, и притиска јавних дугова који
напумпавају нови ,,мехур“ економске кризе. Ипак, то не делује превише убед-
љиво, нарочито имајући у виду да је у недељи пре одбране овог завршног рада
Макронова популарност достигла најнижи досадашњи ниво једног француског
председника у послератним годинама, ,,обарајући“ чак и Оландов рекорд из
времена његовог програма либерализације пореза на приходе и смањивања
стопе прогресивног опорезивања, што такође спада и у ,,пакет“ Макронових
реформи. Можда ће ипак, са друге стране, Макронове реформе довести до ка-
тастрофалног економског суноврата саме Француске ,,играјући се са ватром“
смањивања потрошачке моћи на коју је Кејнз толико упозоравао. Можда ће
,,Нова Европа“ Макрона и Меркелове бити заправо само још једна степеница
ка доминацији Бурдијеовог ,,финансијског и државног племства“ које ће зајед-
но са ,,племством европске бирократије“ затворити класну пропустљивост,
уништити политички утицај средње и радничке класе и завршити процес пре-
317
носа ,,моћи доношења одлука“ на технократске и бирократске елите. Економ-
ска несигурност, која је утрла пут популизму и цветању новог национализма
на маргинама Европе, сада врло лако може бити управо сила која ће се окрену-
ти против процеса који ју је створио. Ипак, можда ће баш сада, деценијама
после правог краја века колективних идеологија, који треба да уступи место
веку индивидуализма, доћи до формирања нових политичких алтернатива на
начелима солидарности и колективизма, које ће отворити ново поглавље у
историји Европских политичких покрета. Можда ће управо наступајући епилог
три деценије реформи у Европи донети ново доба које ће заменити ово интере-
сантно ,,време наде и страха“ у коме живимо.
Сада се намеће питање: како јавност која показује тако мало интересо-
вања за судбину железничара истовремено показује тако велики анимозитет
према свом председнику? Одговор може бити у тези да те две појаве више
нису ни приближно онолико повезане колико би се то могло очекивати, што је
такође последица дуготрајног историјског процеса који нас је водио од
почетка осамдесетих до данас. Популарност ,,сваког другог на Макроновом
месту“ опада са све приметније растућом економском кризом и падом живот-
ног стандарда који опасно прети да се приближи стању из 2008. године, упркос
томе што ,,владине бројке“ демонстрирају привредни раст, а нарочито се у
таквој ситуацији може очекивати и пад популарности Макрона, чији је сам
избор за председника много више последица равнотеже моћи левице и деснице
и ,,ужаса“ који грађанска Француска има од владавине Мари Ле Пен, него
стварне привржености јавности његовим програмима реформи. Као што види-
мо на примеру целе Европе, нарочито њених источних и јужних делова, раст
просечне плате може бити изазван само растом прихода у првом квинтилу
популације, док сви остали преживљавају пад прихода и животног стандарда.
Такође, и ,,статистички подаци“, којима владе у кризи воле ,,да се разбацују“ у
медијима, и идеје о ,,привредном расту на националном нивоу“ често могу да
се сведу на успешно пословање неколико компанија, које својим астроном-
ским профитима заиста чине да ,,средње вредности“ изгледају као да се пове-
ћавају, док истовремено већина осталих компанија доживљава губитке. Ма-
кронова влада није никакав изузетак у начину на који ,,стручном анализом“
оправдава нео-либералну реформу, која у пракси изазива све лошије економ-
ско стање ,,просечног“ грађанина, али и његову све већу ,,помирљивост“ са
стварношћу. У овом делу француске историје, феномен управо представља
чињеница да се ,,образац“ помера са периферије, Источне и Јужне Европе, ка
њеном самом центру, који је, како са друге стране показују анализе подршке
Макроновој Европској политици, ,,врло заљубљен“ у своју ,,месијанску улогу“.
Упркос томе што нам ,,јасне“ анализе Le Figaro-ових ,,стручних аутори-
тета“ показују да је ,,комплетнија нео-либерална реформа једино што може
извући Француску из кризе, да би онда та земља спасила Европску Унију“, ми
и даље не можемо до краја сагледати праве резултате Макронових реформи, па
чак ни ,,већ одигране“ последице сличних економских политика у земљама
Европске Уније.
318
Подаци EUROSTAT-a и компаративна анализа различитих судбина ре-
формисаних предузећа у земљама ЕУ, не дају нам могућност да изнесемо фи-
нални закључак о успеху ових реформи. У неким случајевима, реформе су
довеле до потпуне пропасти, а у другима, до експанзије предузећа (и даље
углавном само оних водећих, које и држава субвенционише). Ипак, и у другом
случају, постоји извесна цена која се мора платити зарад симултане штедње и
повећања производње (идеје које је у економској теорији успела да ,,помири“
тек последња четвртина 20.-ог века). Време државе благостања било је попри-
лично јасно (или нам се сада са дистанце таквим чини) по питању својих
,,вишкова“ и ,,мањкова“ – политика ,,велике државе“, опште запослености и
социјалних програма финансирала се од стране прогресивног опорезивања и
државних субвенција за подстицање производње. У нео-либералној економији
имамо ,,финални обрачун“ али још увек немамо јасан рачун, чак ни у десето-
годишњем епилогу слома 2008. године, и питање је да ли се уопште може го-
ворити о ,,повлачењу црте“ у сложеним економским и гео-политичким мрежа-
ма које је исплео крај Хладног рата, и наставило ,,да плете“ време ,,преливања“
реформи у Америци и Енглеској на остатак Европе и света. Да ли су остварени
профити и уштеда довољни да покрију губитке задуживања и слома потро-
шачке моћи становништва? Да ли ће се велики ,,точак историје“ окренути
према плими астрономских профита мултикорпорацијских монопола који ће
бити довољни да ,,преливањем“ учине исто што и социјална политика, или пак
ка осеци све дубљег класног јаза и све веће несигурности која може сломити
способност капитала ,,да се саморепродукује“, да ли ће реформе јавног сектора
,,закрпити рупе“ у новој ,,економији дугова“, или ће ,,надувати нови мехур
кризе.“ Сва ова питања остављају огроман ,,вакуум“ неизвесности који се и
лева и десна штампа труде да искористе. Управо ,,ломљење копаља“ левице и
деснице око питања реформе SNCF-a указује на кључна питања око којих ће се
водити будућа борба од чијег ће исхода зависити будућност Макронове ре-
форме и визије Европске Уније.
Једно је сигурно: током већег дела 2018. године, изузев ретких тренутака
хистерије или смењујућих нада и страхова, и поред свих напора да докаже
,,оправданост“ леве или десне перспективе, штампа се све више кретала ка
једном генералном осећању равнодушности, иза које стоји безнађе, што је го-
тово историјски преседан за Француску штампу. Посматрајући тон текстова од
фебруара до септембра, видимо лагано гашење ватрености и у левој и у десној
штампи, све веће препуштање готово тихој помирености са променама, и гу-
битак вере да она у њима може да учествује. У поређењу са садашњим
,,млаким“ и ,,перличастим“ штрајком, штрајк из 1995. године изгледа као да се
догодио у потпуно другом историјском времену, које се више не може ни за-
мислити. Оживљавање свих ових питања у време почетка планирања генерал-
ног штрајка (који почиње следеће недеље), дакле од краја јула и почетка авгус-
та, уопште није ни приближно онако драматично као што смо очекивали. И
сама турбулентна јавност ,,мајке грађанских немира“ се полако смирује и гаси,
и највећи страх заправо изазива стрепња од онога што би могло да се деси у
епилогу генералног штрајка, без обзира на то да ли ће он донети слом Макро-
319
нове реформе или слом ,,јавног сектора“. У овом тренутку изгледа као да ће
генерални закључак ове ,,борбе која је говорила а желела да ћути“ бити најбо-
ље симболично изречен стиховима из чувене песме из крајева Алзаса и Лорене
са почетка прошлог века, La rève passe, која као да је предвиђала, иако јој то
није била намера, да ће се у наредним деценијама показати да оно што сматра-
мо крајем често уме да буде само почетак, а оно што сматрамо тишином често
само затишије пред буру:
,,L'hydre au casque pointu
Sournoisement s'avance
L'enfant s'éveille, ému...
Mais tout dort en silence “
1. Amable, Bruno (2017): Structural crisis and institutional change in modern capitalism,
french capitalism in translation, Oxford university press, Oxford, United Kingdom.
2. Baudelot, Christian. Establet, Roger (2000): Avoir trente ans en 1968 et 1998. Seuil,
Paris.
3. Baudelot, Christian. Establet, Roger (2009): Lèlitisme republicain, Lècole francaise a l`
epreuve des comparaisons internationales, Seuil, Paris.
4. Baudelot, Christian. Establet, Roger (2006): Suicide-lènvers de notre monde, Maspreso,
Paris.
5. Baudelot, Christian. Establet, Roger (1992): Qui travaille pour qui, Maspreso, Paris.
6. Brend, Ivan T. (2009): Ekonomska istorija Evrope u XX veku, Arhipelag, Beograd.
7. Cronin, James E. (1984): Labour and Society in Britain 1918-1979, Batsford academic
and educational, London.
8. Filipović, Mirko (2018): Društveni žigovi-sociološki eseji, Beograd.
9. Hewlett, Nick (2017): ,,The Phantom Revolution. The presidential and parlamentary
elections of 2017.“, Modern and Contemplorary France, Paris.
10. Hobsbawm, Eric (1984): Age of empire 1880-1914, Weidenfeld and Nicolson, London.
11. Hobsbawm, Eric (1964): Labouring men: studies in the history of labour, Weidenfeld and
Nicolson, London.
12. Hobsbaum, Erik (2014): Kraj kulture: Kultura i društvo u XX veku, Arhipelag, Beograd.
13. Keynes, John M. (1936): The General Theory of Employment, Interest and Money, Lon-
don.
14. Letwin, Shirley Robin (1992): The anatomy of tacherism, Fontana, London 1992.
15. Mihajlović, Srećko. Ružica, Miroslav i dr (2015): Od novinara do nadničara. Prekarni
rad i život, Fondacija za otvoreno društvo, Centar za razvoj sindikalizma, Beograd 2015.
16. Mosimann, Nadja (2018): ,,Attacking and instrumentalising the labour movement: The
strategies of radical right parties towards workers and their electorial implications“,
SVPW/ASSP annual conference, University of Geneva.
17. Piketi, Toma (2015): Kapital u XXI veku, Akademska knjiga, Novi Sad.
18. Smith, Adam (1776): An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations.
19. Stojanović, Dubravka (2017): Populism the Serbian way, Peščanik, Beograd.
20. Stojanović, Dubravka (2015): Rađanje globalnog sveta 1880-2015, Udruženje za druš-
tvenu istoriju, Beograd.
320
21. Sheldrake, John (1991): Industrial relations in Britain 1880-1989, Pinter Publishers Li-
mited, London.
22. Tosh, John (2013): The pursuit for history, Taylor and Francis, London.
PUBLIC RESISTENCES TOWARDS EMMANUEL MACRON'S

REFORMS OF THE FRENCH PUBLIC SECTOR – CASE STUDY
OF THE RAIL WORKERS (SNCF) STRIKE, MARCH AND APRIL
OF THE YEAR 2018.
Summary: Macron`s victory on the presidential elections of 2017, despite the fact that
it largely came as a natural consequence of the rising social tensions and the fragility of the
power-balance between the French right and left wing parties, not as a result of the real
support that current president Macron had in the French public, have marked the beginning
of the new era in the internal policies of the last great global and Eurpean power which still
hasn’t abandoned completely its welfare state era work legislation policies. Macron`s
election marks the new, final stage of the neo-liberal reforms in France – a struggle for the
reform of the French public sector. During the ,,great strike of the SNCF (Société générale
des chemins de fer) of 1995, Pierre Bourdieu had predicted that it will be the reform of the
public sector which will mark the beginning of the end of the great global, historical,
economic, social, political and cultural process that lasted for more than three decades, as
well as the fact that it will fall upon the confederation of French rail syndicates, SNCF, to
form the ,,last stronghold`` against the neo-liberal redorms of the French public sector. While
the strike of 1995 have brought to an end the initial wave of neo-liberal reforms in France,
and subsequently contributed to the fall of Miterrand`s second cohabitation, the strike of
2018 not only failed to achieve a greater effect on the further campaign for the continous
reforms, but went almost completely unnoticed by the wider French public. It will be the
question of the gas price which will cause the ,,yellow vest`s rebellion``, not the question of
the future of the French public sector. This paper has for it`s main goal to try to gain a new
perspective of the new historical, social, economic and cultural phenomena, through the
research of the causes for such a development, and to see how these phenomenon influenced
the new political and social reality of France in the ten year aftermath of the world`s
economic crises.
Key words: neo-liberalism, welfare-state, reforms of the public sector, SNCF strike,
work legislation, deconstruction of the political movements, social inequalities, new left and
new right wing ideologies, Pierre Bourdieu, Emmanuel Macron
321
ЗВОНИМИР ИВАНОВИЋ∗ УДК 343:004.7
ОЛИВЕР ЛАЈИЋ Прегледни рад
Криминалистичко полицијски универзитет Примљен: 12.11.2019
Земун Одобрен: 21.01.2020
ПРЕТРЕСАЊЕ И ОДУЗИМАЊЕ ПРЕДМЕТА У ВЕЗИ СА

АУТОМАТСКОМ ОБРАДОМ ПОДАТАКА
Сажетак: Аутори у раду приказују статус радњи претресања и одузимања пре-

дмета у погледу уређаја за аутоматску обраду података као и њихових носилаца. Ово
чине кроз илустрирање различитих мера и радњи које су по својој природи и смислу
сличне описаним, али и кроз статус и услове које законодавац прописује за ове радње.
У том смислу аутори указују и на нелогичности на које се у оваквом приказивању
наилази. Радње се покушавају приказати и у светлу истраживања које је спроведено у
оквирима архиве Посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал Републике
Србије уз анализу одузетих предмета у случајевима кривичног дела из чл.185 КЗ РС
Кључне речи: високотехнолошки криминал, претресање рачунара, одузимање
предмета, полицијско поступање, криминалистичка форензика
Увод
Претресање и привремено одузимање предмета, али и мера безбедности
одузимања предмета у електронском окружењу изискује другачија правила у
односу на класично поступање. Нова правила поступања у оваквом окружењу
условљена су караткеристикама окружења, предмета који се одузимају, средс-
твима на располагању органима поступка, али и самим предметом, који се има
одузети. У оваквом светлу неопходно је поступати према правилима које дик-
тира струка – леге артис. Поступање према правилима изискује и познавање
карактеристика дигиталних доказа, процеса и дешавања у рачунарском и елек-
тронском окружењу. У том смислу правни прописи, којима се уређује посту-
пање овлашћених лица, морају пратити стручне инструкције и смернице. Пра-
вне норме не могу у сваком тренутку и увек у право време обухватити све од
значаја за поступање, у ситуацијама и околностима које прете да такве диги-
талне трагове униште, оштете или измене. У овом смислу постоји кашњење
правних норми за стручним упутствима и правилима. Рад обухвата у овом
смислу како опис актуелног стања у вези са претресањем и (привременим)
––––––––––––
∗
zvonko31@gmail.com
Звонимир Ивановић / Оливер Лајић, Претресање и одузимање предмета у вези са ...
одузимањем уређаја за аутоматску обраду података – УОАП, као и њихових
носилаца, (према правилима одузимања редмета) тако и могуће критике акту-
елних решења у прописима, те и давање предлога de lege ferenda.
Актуелно законско окружење и правила

У оквирима правног система Републике Србије, у кривичном праву1, по-
зната су два метода депривације лица државине над одређеним стварима, при-
бављеним на противправан начин. Они своје манифестације имају у привреме-
ном одузимању предмета и одузимању предмета у некој од мера одређених
пресудом према чл. 424 ст. (5) ЗКП, а то подразумева: одлуку о мери безбедно-
сти, о одузимању имовинске користи или о одузимању имовине проистекле из
кривичног дела. Као доказна радња, привремено одузимање предмета предста-
вља Закоником о кривичном поступку утврђени начин на који органи поступка
обезбеђују материјалне доказе који могу послужити за успешно вођење кри-
вичног поступка. Међутим, циљ није само доказивање кривичног дела у мери
привременог одузимања предмета, већ и као мера – привременог карактера,
како друга, неовлашћена, лица не би располагала оваквим предметима, евенту-
ално, и због забрањености законом2. Иако је привремено одузимање предмета
издвојио као посебну доказну радњу и одредбама чл. 147 до 151 ЗКП регули-
сао кључне елементе њеног вршења, законодавац је претпоставке и поступак
вршења регулисао и бројним другим одредбама законика, али и у другим зако-
нима, а надлежни државни органи и појединим подзаконским актима.
Проналажење предмета који могу послужити као доказ за успешно
вођење кривичног поступка од стране органа поступка остварује се вршењем
појединих оперативно-тактичких мера и радњи које полиција предузима у
случају постојања основа сумње да је извршено кривично дело за које се гони
по службеној дужности (чл. 286 ст. 1, у вези са чл. 282 ст. 2 ЗКП), али и током
и, у склопу, предузетих доказних радњи, на које су, као изузетак од правила
(обзиром да је основни титулар предузимања доказних радњи Јавни тужилац),
овлашћени припадници полиције, припадници пореске полиције, царински
службеници.
Криминалистичке мере и радње којима се ови циљеви остварују су, пре
свих, преглед превозних средстава, путника и пртљага, расписивање потрага за
стварима за којима се трага, преглед одређених објеката и просторија држав-
них органа, предузећа, радњи и других правних лица, и остваривање увида у
њихову документацију, а, у случају потребе, и њено одузимање, привремено
ограничење кретања.
––––––––––––
1
У грађанско – правном оквиру постоје и самопомоћ, привремене мере изречене од стране суда,
али оне нису за нас у овом раду од неког посебног значаја, већ ћемо се фокусирати на кривично
– правне мере.
2
Нпр. чл.87. тач.1, 3. Кривичног Законика Републике Србије (КЗ РС), као општа одредба али и
као мера безбедности чл.79. тач.7. КЗ РС, али и као прописана обавезна мера приликом ут-
врђивања одговорности за извршење кривичног дела (нпр. чл.246. ст.7 или 246 а, ст.3. КЗ РС), у
ком случају већ код постојања основа сумње за постојење кривичног дела и учиниоца, обавезно
привремено одузимање предмета, а суд је тада обавезан да изрекне меру безбедности.
324
Као оперативно-тактичка мера која се састоји у прегледу докумената,
пословних књига и евиденција, увид у документацију се предузима у случају
постојања основа сумње да је извршено кривично дело које се гони по службе-
ној дужности и када се претпоставља да се у документацији државних органа,
предузећа, радњи и других правних лица могу пронаћи подаци о извршеном
кривичном делу (чл.286. ЗКП), односно када се сумња да та документација
представља предмет кривичног дела. Преглед документације врши се у прису-
ству одговорног лица. То може бити учињено и у његовом одсуству уколико се
оно није одазвало позиву да присуствује прегледу, или очигледно избегава да
буде присутно. Ако се приликом прегледа документације утврде неправилнос-
ти (нпр. нетачни подаци, трагови фалсификовања), она ће се привремено оду-
зети од корисника (од стране органа поступка) у оригиналној форми и стању у
коме је затечена. Изузетно се може узети препис или фотокопија. О предузетој
радњи се сачињава записник. Приликом привременог одузимања списа, који
могу да послуже као доказ они се пописују. У случају да то није могуће, списи
се морају ставити у омот и запечатити, при чему власник списа може на омот
ставити и свој печат. Лице од кога су списи одузети позваће се да присуствује
отварању омота. Уколико се оно не одазове позиву, или је одсутно, омот ће се
отворити, а списи прегледати и пописати у његовом одсуству. При прегледању
списа мора се водити рачуна да њихов садржај не сазнају неовлашћена лица
(чл. 150 ЗКП).
Већ је истакнуто да ЗКП садржи низ одредби које се тичу привременог
одузмања предмета, па и ону којом предвиђа да се привремено одузимају пре-
дмети, који се по кривичном законику имају одузети и предмети који могу
послужити као доказ у кривичном поступку (чл. 147 ст. 1 ЗКП). Предмети који
су употребљени или су били намењени за извршење кривичног дела, или који
су настали извршењем кривичног дела, могу одузети и кад нису својина
учиниоца ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала,
или када и даље постоји опасност да ће бити употребљени за извршење кри-
вичног дела (чл. 87 ст. 2 КЗ). Ова одредба ће бити веома значајна за наш пред-
мет рада. Овим закоником предвиђена је и могућност да се законом могу одре-
дити услови за одузимање одређених предмета у појединим случајевима, од-
носно обавезно одузимање предмета, као и њихово обавезно уништавање (чл.
87 ст. 3 КЗ), а кривичноправним одредбама, којима је предвиђено постојање
појединих кривичних дела, оживотворена је одредба да се законом може одре-
дити обавезно одузимање предмета3. У погледу оваквог одузимања предмета
––––––––––––
3
Тако се, нпр. наводи да ће бити одузети: новац, предмети од вредности и свака друга имовинска
корист прибављена кривичним делом (чл. 92 ст. 1 КЗ), поклон или друга корист код давања и
примања мита у вези са гласањем (чл. 156 ст. 4 КЗ), порнографски материјал (чл. 185 ст. 5 КЗ),
ауторско дело код повреде моралних права аутора и интерпретатора (чл. 198 ст. 4 КЗ), производи
неовлашћеног коришћења туђег дизајна (чл. 202 ст. 3 КЗ), лажан новац (чл. 223 ст. 5 КЗ), лажне
хартије од вредности (чл. 224 ст. 4 КЗ), лажне платне картице (чл. 225 ст. 6 КЗ), лажни знакови за
вредност (чл. 226 ст. 4 КЗ), средства за прављење лажног новца, лажних хартија од вредности,
лажних платних картица или лажних знакова за вредност (чл. 227 ст. 3 КЗ), кријумчарена роба и
превозно или друго средство чија су тајна или скровита места искоришћена за пренос робе (чл.
230 ст. 3 и 4 КЗ), новац и имовина који потичу из кривичног дела (чл. 231 ст. 7 КЗ), предмети
325
постоји значајна могућност злоупотребе овлашћења органа поступка, због
специфичности електронских уређаја као и уређаја за електронску обраду по-
датака.
Код дефинисања предмета који се имају одузимату радњом привременог
одузимања предмета у чл.147 ст. 3 ЗКП изричито се наводе уређаји за аутомат-
ску обраду података и уређаји и опрема на којој се чувају или се могу чувати
електронски записи (УАОП). Такође, и КЗ дефинише у чл.112. шта се под ова-
квим називом може сматрати, па тако тачка 33) каже да је рачунар сваки елек-
тронски уређај који на основу програма аутоматски обрађује и размењује по-
датке. Тачка 34) истог члана КЗ наводи да је рачунарски систем сваки уређај
или група међусобно повезаних или зависних уређаја од којих један или више
њих, на основу програма, врши аутоматску обраду података.
На овај начин законодавац децидно формулише да у предмете који се
одузимају спадају и УАОП. Питања у погледу реализације доказне радње пре-
двиђене Закоником о кривичном поступку (али и једног од полицијских ов-
лашћења) усмерене на дигиталне трагове су бројна.4 Прво питање везује се за
начин и/или радњу којом се привремено одузимају предмети у оваквим
случајевима. Када је у питању носилац дигиталних података (у оквиру УАОП),
– то подразумева физичко одузимање носиоца. Овде се могу препознати и раз-
личите категорије носилаца – са аспекта могућности физичког одстрањивања
забрањених материјала. Ту можемо разматрати оне са којих не могу трајно
избрисати подаци, морају се категорисати другачије – овакви уређаји предста-
вљају циљ одредбе о одузимању, са намером уништавања истих (зато што се
––––––––––––
обележени туђом фирмом, туђом географском ознаком порекла, туђим жигом или заштитним
знаком (чл. 233 ст. 4 КЗ), роба и средства за производњу или прерађивање код недозвољене про-
изводње (чл. 242 ст. 3 КЗ), роба и предмети недозвољене трговине (чл. 243 ст. 5 КЗ), лажни зна-
кови, мере и тегови (чл. 245 ст. 2 КЗ), опојне дроге и средства за њихову производњу и прераду
(чл. 246 ст. 7 КЗ, 246а ст. 3 КЗ и 247 ст. 3 КЗ), шкодљиве животне намирнице, јело или пиће или
други шкодљиви производи (чл. 256 ст. 4 КЗ), уловљена дивљач и средства за лов (чл. 276 ст. 5
КЗ), улов и средства за риболов (чл. 277 ст. 4 КЗ), уређаји и средства који су у својини учиниоца
а којима је неовлашћено избрисан, измењен, оштећен, прикривен, или на други начин учињен
неупотребљивим рачунарски податак или програм (чл. 298 ст. 4 КЗ), уређаји и средства којима је
направљен или у туђ рачунар или рачунарску мрежу убачен рачунарски вирус (чл. 300 ст. 3 КЗ),
средства немењена или коришћена при недозвољеном прелазу државне границе – кријумчарењу
људи (чл. 350 ст. 5 КЗ), средства намењена или употребљена за извршење кривичног дела неов-
лашћеног организовања игара на срећу, као и новац и други предмети који служе у игри на срећу
(чл. 352 ст. 3 КЗ), награда и имовинска корист код трговине утицајем (чл. 366 ст. 7 КЗ), примље-
ни поклон и имовинска корист код примања мита (чл. 367 ст. 7 КЗ), средства намењена за фи-
нансирање вршења кривичног дела из чл. 312, 391 и 392 КЗ (чл. 393 ст. 3 КЗ).
4
На уму треба имати и чињеницу да савремени живот брзих комуникација и постојања дигитал-
них продуката без којих је живот незамислив, условљавају посебна правила поступања са обез-
беђењем места догађаја и носиоцима дигиталних информација и дигиталним траговима уопште.
Нестручно поступање са материјалима, предметима и траговима са места догађаја може довести
до њиховог уништења и измене, али и до погрешног усмерења активности полиције након обра-
де места догађаја. У том смислу и МУП РС је донео упутство о поступању са дигиталним траго-
вима са места извршења кривичног дела. Иначе, ово упутство је после скоро шест година у
примени, на ревизији.Такође, веома је значајно да овакви уређаји имају посебне карактеристике,
те је њихово одузимање под упитником, најпре због могућности одстрањивања забрањених или
недозвољених материјала, трајно и на сигуран начин.
326
не могу обрисати). Међутим, проблеми се јављају и у случајевима који су мно-
гобројни када су у питању дигитални подаци који се налазе у рачунару, памет-
ном телефону, мрежној опреми корисника, серверима који нису у фактичком
поседу – државини лица, од којег се одузимају (овде тек можемо правити раз-
личите категорије). Наше истраживање указује на велики број предмета који се
одузимају са специфичним карактеристикама комуникационих уређаја. Начин
прибављања дигиталних података, који се привремено одузимају у оваквим
случајевима, најчешће се остварује кроз другу доказну радњу претресања УА-
ОП (односно рачунара), у обзир долази и могућност примене радње вршења
увиђаја на стварима, али до оне границе у којој би се разликовали затечен
рачунар (телефон, мрежна опрема) - када би се такав рачунар (телефон, мреж-
на опрема) одузео и накнадно прибавила наредба за претресање УАОП. Опи-
сано је из разлога што је само радња претресања УАОП предвиђена ЗКП а не и
увиђај, и само на основу наредбе суда (Упоредити са Писарић, М. 2015:215–
238). Прегледање уређаја (ствари) би представљало потражну активност а која
мора претходити сваком одузимању предмета. Међутим, закоником је пред-
виђена радња привременог одузимања УАОП, те је тако дат простор за прив-
ремено одузимање, којим се онемогућава мењање и утицај на податке у
уређају а, потом, може уследити претресање у просторијама органа поступка,
на основу наредбе. У описаном случају није изричито предвиђено присуство
два пунолетна сведока, мада је то општим правилима претресања прописано.
Проблеми који произилазе из овакве ситуације, могу бити решени применом
адекватних и унапред дефинисаних софтверских и хардверских решења, која
фактички представљају и записнике, и облик надзора над вршењем радње пре-
тресања, јер верно евидентирају све активности стручних лица. Пратећи соф-
тверски излази (у облику обавезног евидентирања активности стручних лица и
интеракција софтвера) постоје и предвиђени су код свих стандардних софтвера
(како комерцијалних тако и оних који су бесплатни – open source) за претреса-
ње. Теза по којој је ово једини пут (привременог) одузимања дигиталних пода-
така не може стајати. Веома је значајно у овом тренутку направити дистинкци-
ју између одузимања носилаца дигитални података и одузимања самих диги-
талних података. У сваком случају једна је активност неопходна пре друге, али
и обавезна. Преглед ових уређаја, које претходи претресању обухвата физичко
прегледање спољашности уређаја УАОП (и носилаца дигиталних података) у
циљу прибављања њихових карактеристика и вршења увида, од стране
стручних лица, у облике веза које ти УАОП имају са другим уређајима, и тада
је, такође, могуће вршити привремено одузимање УАОП. У свим описаним
случајевима привремено одузимање УАОП се јавља као радња физичког оду-
зимања оваквог уређаја (укључујући и носиоце дигиталних података). У
рачунарском свету и неким земљама чланицама ЕУ уређаји се из различитих
разлога не морају увек одузимати, већ се применом форензичких мера могу
направити њихове верне копије. Разлози за одузимање, наведени раније у тек-
сту, нису у сваком од ових случајева испуњени, а, нарочито, ако посматрамо са
аспекта људских потреба у савременом свету. Ово је посебно интересантно
када се узме у обзир дефинисање дигиталних података као покретне ствари у
чл.112, тач.16. Кривичног законика Републике Србије и тиме и као могућег
327
предмета привременог одузимања. Одузети трајно некоме рачунар лишава га
могућности да исти користи и приступа Интернету, такође и у случају одузи-
мања мобилног телефона, (или других уређаја путем којих се обавља комуни-
кација), онемогућава се комуникација са блиским и другим лицима предвиђене
чл.41. Устава Србије5. У питању су и одредбе чл. 46. Устава Србије које гаран-
тују слободу мишљења и изражавања6, чиме се угрожава њихова примена.
Сврха прибављања дигиталних трагова везаних за извршење кривичног дела
испуњава се и прављењем верне копије оваквог уређаја у датом тренутку у
времену7 у комбинацији са привременим одузимањем (праћено претресањем
као и трајним брисањем материјала са тог УАОП). Са друге стране овакво ко-
пирање стања (меморија) уређаја са собом носи и конотацију претресања
рачунара - УАОП, обзиром да се тиме целокупан садржај уређаја клонира, те је
након тога могуће претраживање уређаја различитим софтверским алаткама, а
за шта је потребна наредба суда.
У сваком случају претресање УАОП се може спровести само на основу
наредбе суда а која се издаје на образложен предлог Јавног тужиоца. Садржај
таквог предлога или захтева за издавање наредбе мора одражавати смисао и
потребе издавања исте, те је у њему значајно одредити уређаје који се имају
претресати са свим индивидуалним и групним карактеристикама, из којих раз-
лога се очекује да се оваквом радњом могу прибавити докази и чињенице ве-
зане за извршење кривичног дела (основни услов за претресање у чл.152. ЗКП
јесте вероватноћа да се претресањем могу пронаћи предмети и трагови однос-
но одређена лица), шта се тражи, органе који ће у претресању учествовати и у
ком својству.
Прецизно дефинисање предмета и трагова који се могу пронаћи прили-
ком оваквог претресања није могуће у сваком случају (на пример, уколико се
траже подаци у облику датотека у формату докумената MS worda или неког
другог текстуалног процесора а осумњичени је променио тип датотеке може
настати проблем приликом претраживања). Ипак, овакво прецизно дефиниса-
ње могуће је оквирно одредити на такав начин, тако да претресањем не би до-
шло превеликог задирања у приватност лица применом ове радње. Недостатак
––––––––––––
5
Тајност писама и других средстава општења. Одступања су дозвољена само на одређено време
и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбед-
ности Републике Србије, на начин предвиђен законом. У овом смислу поставља се питање неоп-
ходности ради вођења поступка.
6
Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или
на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Слобода изражавања може се зако-
ном ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и
непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне
безбедности Републике Србије.
7
Оваква активност може се подвести под појам увиђаја, обзиром да представља по својој приро-
ди и представља констатовање и конзервацију тренутног стања затеченог на месту догађаја, и
еквивалентно је аудио визуелном снимању вршења увиђаја, фотодокументацијом, графичком и
записничком фиксирању ове радње. Шта више уређаји и софтверски пакети у савременој форен-
зици омогућавају да се приликом прављења овакве копије не утиче уређајем и средствима којима
се уређај копира на стање и процесе у том уређају. Оваквим активностима се омогућава и касни-
је упоређивање стања и статуса процеса у уређају који је копиран (клониран) и констатовање
промена протеком времена.
328
који се у теорији наводи у погледу недефинисања или неадекватног дефини-
сања закоником услова и околности у погледу предузимања радње претресања
УАОП и без наредбе (Писарић, М. 2015:215–238) веома је тешко надокнадити,
а околности које се у животним ситуацијама могу створити, апсолутно указују
на могуће значајне случајеве у којима би, тако нешто, и више него добро дош-
ло. Нарочито забрињава ситуација у којој Уставом загарантована неповреди-
вост стана у чл. 40. има своје изузетке у случајевима претресања без наредбе
(чл.158. ЗКП) а да то претресање рачунара (УАОП) нема, што, само за себе,
представља парадокс. Значајно је напоменути да би у погледу оперативнијег
поступања овако нешто требало предвидети ЗКП-ом, чак и без присуства све-
дока уз обавезно евидентирање свих активности и њихово фиксирање кроз
неки облик записника, аудио визуелног снимања или примену адекватног соф-
твера који све ово обухвата и сл. Дакле, могуће је предвидети да у склопу
увиђаја на УАОП (рачунару, телефону или др.) обавезно мора бити направље-
на верна копија свих расположивих меморија, а да, касније, исти може бити
анализиран различитим радњама, уз додатне облике сигурносног приступа
таквој копији. У том смислу постоје могућности да се оваквим активностима
мапирају и недозвољени објекти – предмети који се имају одузети, чиме се
могу обезбедити даље активности којима се не би могло доћи до угрожавања
описаних одредаба Устава РС. Или ако је претпоставка да је предмет привре-
мено одузет па на њему примењена радња која има конотацију претресања и
буде пронађен објекат који се тражи, он се може трајно обрисати са рачунара,
чиме бива испуњен неопходно потребан услов предвиђен законом, а предмет
ослобођен оваквог објекта може бити враћен држаоцу. (Ово такође подразуме-
ва да се након изрицања мере безбедности одузимања предмета, ове датотеке
могу избрисати – уклонити са УАОП, и потом вратити држаоцу, без њих.) На-
редбом за претресање УАОП дефинишу се задаци и субјекти који у истом
учествују, уз предмете ка којима је радња претресања усмерена. Приликом
примене софтвера за претресање УАОП могуће је поменутим софтвером пред-
видети да се приликом одузимања обришу или означе, ради каснијег брисања,
(ово је вероватније, обзиром да се претресање врши на форензичкој копији)
подаци који су недозвољени. Такође, уколико постоји сумња у вези предмета
за одузимање (да није одузет укупан материјал или да постоји скривени који се
тек има пронаћи), онда може уследити привремено одузимање а исто је касни-
је, као мера безбедности могуће управо са дефинисањем и реализацијом у ок-
виру домашаја овог софтвера.
У аналогији са претресањем лица и ствари, присуство браниоца би тре-
бало да буде обезбеђено, али треба напоменути да је, управо ово случај, када
ће одбрана ангажовати стручног саветника, ради контроле законитости и пош-
товања правила поступања lege artis органа гоњења у случајевима оваквог пре-
тресања. Ово се може омогућити и у приказаном случају прављења верне ко-
пије или клона уређаја (хард диска – физичке меморије, али и RAM меморије
као и кеша) уз помоћ софтверских и хардверских решења, која стандардизова-
но онемогућавају поступање изван форензичких стандарда предвиђених, у
смислу обавезног евидентирања активности приликом предузимања овакве
радње (аудио-визуелног снимања, израда извештаја и службених белешки од
329
стране органа руководиоца претресања и израда извештаја од стране самог
програма за претресање). Шта више, управо у оваквим случајевима се може
предвидети уз разлоге хитности могућност спровођења претресања, без наред-
бе суда у будућим решењима ЗКП, као законским изузецима уз услове испу-
њавања предвиђених претпоставки. Рок за започињање спровођења ове наред-
бе је исти као и у случају сваког претресања 8 дана од издавања (чл.155 ЗКП),
уколико се не почне спроводити, орган поступка је дужан да је врати суду и
тада се претресање не може предузети. Активност радње претресања подразу-
мева претраживање рачунара уз помоћ различитих софтверских (програмских)
пакета (комерцијални у виду N-case, ФТК, али и некомерцијални као што су
бивши Backtrack Linux, Kali linux, Sumuri Paladin или уз помоћ разних других
облика команди у оквирима OS Linux), који користе претраге датотека у вир-
туелном окружењу оперативног система рачунара (УАОП), као и другим рас-
положивим меморијама уређаја. Дакле, за разлику од прегледа, претресање
представља радњу којом се констатују и проналазе одређене датотеке, сви ди-
гитални елементи виртуелног окружења као и (приступи) остварене или, до
тада, успостављене везе на уређају, постојање и облици шифрованих делова
рачунара и њихова величина и сл. Према томе, преглед рачунара би представ-
љао спољашње прегледање уређаја и фиксирање стања на радној површини
уређаја, констатовање постојећих веза на уређају (физичких) и активних бе-
жичних успостављених између веза у окружењу и самог уређаја као и окруже-
ње радног простора око уређаја. Оно што представља разлику јесте улазак у
радно окружење рачунара, оперативни систем и претраживање садржаја, при-
мену метода декрипције садржаја и анализе комуникационих активности на
уређају, без остављања трагова на рачунару (УАОП) и уношења нових подата-
ка у рачунар (дакле уз искључивање Локардовог принципа).
Описане активности врше се путем хардверски подешених уређаја и
софтверски прилагођених програмских пакета у виду ливе forensics алата. Што
се увиђаја тиче, он би обухватио преглед рачунара, али уколико се нека врста
комуникације на рачунару одвија, неки подзаконски акти (обавезна инструкци-
ја МУП о поступању и обезбеђењу дигиталних доказа, која у овом тренутку
пролази кроз процес ревизије) указују на могућност одржавања такве комуни-
кације и упуштање у одвијање комуникације са потенцијалним извршиоцима,
нпр. у случајевима отмице, чиме би се интервенција органа гоњења могла
спровести у циљу спасавања живота и спречавања вршења кривичних дела, а
са друге стране документовања кривичног дела и активности извршилаца.
Према мишљењу дела теорије оваква активност је изводљива по нашем зако-
нодавству, а према одређеном делу теорије није. Аргументи који иду у прилог
изводљивости јесте да се приликом вршења увиђаја могу примењивати одред-
бе ЗКП о увиђају над стварима из чл.135. Свако је дужан да органу поступка
омогући приступ стварима и пружи потребна обавештења. Под условима из
члана 147. ЗКП, покретне ствари се могу привремено одузети8. У овом смислу
––––––––––––
8
Привремено одузимање УАОП и дигиталних података, као и код претресања са собом носи
обавезу предаје таквих предемета од стране лица која их имају у државини, одређена лица су
изузета од ове обавезе: осумњичени и лица одређена чл.93 и 94. ЗКП као манифестација приви-
легије несамоинкриминисања. Ово представља посебан проблем, сам за себе обзиром да се у
330
могуће је замислити и физичко одузимање и виртуелно копирање стања и ста-
туса уређаја. Ако је ради предузимања увиђаја потребно ући у зграде, станове
и друге просторије, примењују се одредбе члана 155. (претресање стана и ос-
талих просторија са наредбом) и члана 158. став 1. тачка 1 (без наредбе) ЗКП.
На основу тумачења ове последње одредбе могуће би било улажење у стан
ради вршења увиђаја на покретним стварима осумњиченог али наравно не и
претресање, без наредбе суда, уколико су испуњени услови из чл.158 ЗКП,
након овога ради претресања рачунара или других УАОП морали би прибави-
ти наредбу. Поставља се питање да ли је за претходно описано копирање стања
и статуса уређаја неопходна наредба, наше је становиште да она, у том случају,
није неопходна, а као аргументе за то можемо навести строга правила посту-
пања и обезбеђења дигиталних трагова у обавезној инструкцији МУП РС и
обезбеђење ланца доказивања.
Лицу од кога су предмети одузети, издаје се потврда у којој ће се они
описати, навести где су пронађени, подаци о лицу од кога се предмети одузи-
мају, као и својство и потпис лица које радњу спроводи. Сачињена потврда
треба да садржи оне идентификационе податке о одузетом предмету који ће
омогућити како његово везивање за ситуацију и дуге околности проналажења
и одузимања, тако и његову каснију поуздану идентификацију, очување и га-
рантовање интегритета и везивање за конкретну кривичну ствар у којој се пос-
тупа. Поред тога, детаљним описом се предупређују случајне или злонамерне
замене предмета веће вредности предметом мање вредности, у циљу стицања
користи, а стварају се и претпоставке за евентуалну процену и накнаду штете
лицу од кога је предмет одузет, а за који је донета одлука да се мора вратити
власнику (у случају оштећења или губитка предмета). Оваква ситуација такође
иде у прилог нашем тумачењу које има логику у санирању последица могућег
кривичног дела – брисањем датотека и враћањем привремено одузетог уређаја.
Оно што у таквом моменту може бити проблем јесте да када се одузима пред-
мет носилац дигиталних података – УАОП, јесте да се у потврди не може на-
вести потпун садржај његових дигиталних података које носи. Наиме, чак и
када би се предузела активност којом би се прелиминарно констатовао садр-
жај, није могуће апсолутно бити сигуран да је садржај верно приказан, обзи-
ром да је могуће намерно мењање наслова и екстензија података, како би
личили на неке друге. У таквим случајевима за откривање оваквих активности
неопходно је темељно и дубинско претраживање података, које подразумева
претресање. Тада се привременим одузимањем решава позиција да се мења
садржај уређаја, посебним придржавањем правила везаних за паковање и обез-
беђење уређаја предвиђеним поменутом инструкцијом МУП –а.
У функцији обезбеђења и очувања доказног кредибилитета одузетих
предмета је и систем њиховог чувања и контроле манипулисања. Систем под-
––––––––––––
последње време у пракси појединих земаља налазе тумачења која иду у прилог приморавању у
одређеном смислу и ових лица на предају или чињење доступним дигиталних података, на при-
мер последња одлука суда у САД да примора осумњиченог да путем свог отисака папиларних
линија прста откључа Iphone или Наредбе Врховног суда САД да примора Аппле да откључа
Iphone 5c.
331
разумева означавање, категоризацију, фотографско и видео снимање, прикуп-
љање и паковање материјалних доказа, али и постојање писаних податка о
службеним лицима која су поступала са њима. Уколико је квалитетно постав-
љен, систем пружа гаранцију да су докази који се представљају на суду управо
они који су, као такви, прикупљени на месту догађаја, односно пронађени пре-
тресањем или одузети од лица. У том контексту треба схватати и могући зах-
тев да се сва службена лица, у чијој су државини били одређени докази, (на-
рочито отисци прстију, опојне дроге, видео-траке, фотографије, биолошки
трагови итд.) појаве у својству сведока у кривичном поступку и дају исказ ко-
јим ће потврдити да докази нису замењени, контаминирани и покварени док су
били под њиховим надзором и контролом. Због тога се сматра да је у случају
доказа код којих се захтева chain of custody9, односно ланац доказивања, нај-
боље да се докази налазе код малог броја људи.
Посебна брига мора бити посвећена одузимању и паковању оних пред-
мета који су по својој природи извор опасности. Орган поступка ће обезбедити
чување привремено одузетих предмета (чл. 147 ст. 1 ЗКП). За поједине пред-
мете, уз обавезу одузимања, законодавац предвиђа и обавезу њиховог уништа-
вања: предмети којима је неовлашћено искоришћавано ауторско дело или сро-
дно право (чл. 199 ст. 5 КЗ), предмети којима је извршено неовлашћено укла-
њање или мењање електронске информације о ауторском и сродним правима
(чл. 200 ст. 2 КЗ), предмети којима је извршена повреда проналазачког права
(чл. 201 ст. 5 КЗ).
Предмети који су у току поступка привремено одузети, вратиће се држа-
оцу ако престану разлози због којих су предмети привремено одузети, а не
постоје разлози за њихово трајно одузимање. Ако је предмет неопходно потре-
бан држаоцу, он му се може вратити и пре престанка разлога због којег је оду-
зет, уз обавезу да га на захтев органа поступка донесе (чл. 151 ст. 1 и 2 ЗКП).
Поједини предмети ће се вратити и лицу које је учинило кривично дело (нпр.
поклон, односно друга корист, који буду одузети од лица које је примило мито
могу се вратити даваоцу мита у случају да је учинилац кривичног дела давања
мита дао мито на захтев службеног лица и пријавио дело пре његовог откри-
вања или сазнања да је дело откривено – чл. 368 ст. 6 КЗ).
Претресање уређаја за аутоматску обраду података и опреме на

којој се чувају или се могу чувати електронски записи
Под аутоматском обрадом података подразумева се поступак обраде по-
датака аутоматским средствима, пре свега рачунарима. Унети подаци, као и
подаци и информације добијени обрадом, похрањују се и чувају на мемориј-
ским јединицама. Када данас говоримо о уређајима за аутоматску обраду по-
––––––––––––
9
Chain of custody – ланац државине одузетих предмета за период између момента када је од-
ређени предмет пронађен и одузет до момента његове презентације на суду. J. T. Gardner, M. T.
Anderson, Criminal Evidence, Principles and Cases, 5th edition, Thomson/Wadsworth, Wadsworth,
2004, p. 330, 309, i 310.
332
датака (УАОП) и опреми на којој се чувају или се могу чувати електронски
записи, под тим подразумевамо сваки производ који се користи за обраду
и/или складиштење електронских (дигиталних) података: рачунари (десктоп,
лаптоп, или сервери), мобилни уређаји (паметни телефони, Personal Digital
Assistant - ПДА, таблети, уређаји за сателитску навигацију...), меморијски ме-
дијуми (ХД, ЦД/ДВД, УСБ дискови, СД картице, ...), одређена мрежна опрема
(нпр. модеми, рутери, свичеви...), дигиталне камере, Cloud Data сервери и др
(упоредти са Л. Комлен-Николић; и др, 2010).
Сврха претресања ових уређаја јесте проналажење електронских (диги-
талних) доказа, што подразумева сваку информацију у електронском (диги-
талном) облику која има доказну вредност, а која је или ускладиштена или
пренесена у таквом облику 10.
Две основне категорије електронских (дигиталних) података могу чини-
ти електронски (дигитални) доказ:
– Нестални (непостојани, Volatile) подаци: - они који се налазе у радној меморији
(РАМ), или се налазе у преносу, а губе се након искључивања рачунара (нпр.
мрежни статус и везе, активни процеси, кеш меморија...);
– Стални (али осетљиви) подаци ускладиштени на меморијском медијуму (нпр. на
чврстом диску - ХД) и који су сачувани и након искључивања рачунара. Неки од
тих података се могу лако изменити (нпр. последње време приступа), а некима је
могуће само условно приступити (нпр. подаци на шифрованом диску који су при-
времено доступни само док је рачунар укључен, а где након искључења и понов-
ног стартовања рачунара њихова доступност зависи од поседовања одговарајуће
шифре).
Електронски докази су по својој природи осетљиви - могу се променити,
оштетити или чак уништити услед неправилног руковања или испитивања.
Како су, уз то, у неопипљивом облику и могу бити читани само уз употребу
рачунарског софтвера, као основне препреке за њихову правосудну прихват-
љивост сматрају се осетљивост и променљивост као и инхерентна посредност
електронских доказа. Зато је неопходно предузети посебене мере поступања
како би доказ био прихватљив на суду, односно потребно је испоштовати 4
основна принципа поступања са електронским доказима11:
– Мора се поступати на начин којим се омогућава очување веродостојности доказа
(акције предузете у току аквизиције, анализе и презентације не смеју проузроко-
вати никакву измену тих доказа);
– Уколико је неопходно приступити оригиналном дигиталном доказу, особа која то
ради мора бити компетентна и способна да на суду пружи доказе уз објашњење
зашто је то било неопходно и који су резултати предузете акције;
– Све активности везане за прибављање, приступ, складиштење или трансфер диги-
талног доказа морају бити потпуно документоване, сачуване и расположиве за ре-
визију - очуван ланац доказа (a chain of custody).
––––––––––––
10
Obavezna instrukcija o prikupljanju i obezbeđenju elektronskih dokaza MUP RS od 26.02.2013.god.,
11
Водич најбоље праксе поступања са електронским доказима - Association of Chief Police Offi-
cers’ (ACPO) publication - Good Practice Guide for Computer-Based Electronic Evidence - Official
release version, dostupno na: https://www.cps.gov.uk/legal/assets/uploads/files/ACPO_guidelines_
computer_evidence%5B1%5D.pdf
333
– Овлашћено службено лице које задужено за поступање са предметима - је у пот-
пуности одговорно да обезбеди да се закон, подзаконски акти и ови принципи
поштују.
Имајући све горе наведено у виду, јасно је да претресање уређаја за ау-

томатску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати елек-
тронски записи, мора спровести компетентна особа која је оспособљена да
исто може урадити:
– у форензичкој лабораторији уколико је извршено привремено одузимање наведе-
них предмета, или ако то није могуће
– на лицу места на уређају који је укључен (тзв. ливе форензика), уколико у свом
поседу има за то специјализоване алате, за то је оспособљен и стручан/а, као и ов-
лашћен.
Доступни су многобројни алати (бесплатни и комерцијални) за обез-

беђивање електронских доказа. Тако је ради очувања њиховог интегритета
потребно, када је год то могуће, направити форензичку копију уређаја (тзв.
клон) која подразумева верну копију постојећих меморијских јединица (копи-
рање се ради бит по бит и прави се тзв. Имаге; могу се користити слободно
доступни (open source) програми нпр. dd, или комерцијална решењa EnCase,
FTK, или нпр. UFED – када су у питању телефони и сл.). Све методе и алати за
аквизицију и анализу електронских доказа примењују се онда на форензичкој
копији, (image clone) а не на оригиналном уређају. Како би била обезбеђена
проверљивост добијених резултата, по правилу се праве две форензичке копије
- једна радна и једна резервна. Истоветност форензичке копије и оригинала
потврђује се одређивањем њихових хеш12 вредности које морају бити иден-
тичне.
Обавезна опрема органа за претресање и одузимање предмета јесте: Фо-
то апарат или видео камера, рукавице, налепнице, кесе за заштиту, провидне
пластичне кесе и печати са воском, папирне кесе и селотејп, антистатичке кесе,
фломастери у боји, кутије на склапање.
Традиционални приступ искључивања и одузимања уређаја ради његове
форензичке анализе, превиђа велику количину несталних података који ће
искључењем бити изгубљени. Зато се данас, пре искључења рачунара, неопхо-
дним сматра поступак чувања тренутног садржаја радне меморије (РАМ-у),
као вредног извора краткотрајних и несталних информација које између оста-
лих могу укључивати и: лозинке за шифроване партиције (TrueCrypt, BitLoc-
ker, PGP Disk), идентификационе податке за пријављивање на различите нало-
ге и сервисе (Gmail, Yahoo Mail, Hotmail; Facebook, Twitter, Google Plus;
Dropbox, Flickr, SkyDrive, i dr.), списак активних процеса у тренутку преузи-
мања и сл. За ту сврху се могу искористити алати (који се као форензички тес-
тирани и потврђени могу покренути са ДВД/ЦД-РОМ или УСБ уређаја) који
––––––––––––
12
Хеширање представља механизам којим се садржај било које дужине трансформише, помоћу
одговарајућег алгоритма (најпознатији су из фамилија МД и СХА), у краћи запис (сажетак) –
хеш (hash) фиксне дужине. Поступак је иреверзибилан, а свака промена у оригиналу резултоваће
променом хеша, што овај поступак чини погодним за проверу интегритета садржаја.
334
омогућавају преузимање (тзв. дамповање) садржаја меморије без уношења
било каквих промена у електронске податке посматраног уређаја (нпр. Helix,
Belkasoft Live RAM Caputer, AccessData FTK Imager, PMDump, Paladin i dr.).
Уколико је из било којег разлога немогуће извршити привремено одузи-
мање УАОП, онда компетентна особа може претресање обавити на лицу места,
применом одговарајућих форензичких алата, у поступку који се назива ливе
форенсицс. У овом случају, потрага за електронским доказима спроводи се у
реалном времену, на уређају који ради. Претходно описан поступак чувања
садржаја радне меморије укљученог рачунара део је live forensic postupka. Ту је
међутим и испитивање осталих меморијских јединица уређаја, а у случају да је
уређај у мрежном окружењу може се, након детектовања веза и конекција,
извршити и испитивање удаљених складишта података13.
Привремено одузимање УАОП

Упутства (најбоља пракса) за привремено одузимање уређаја за аутомат-
ску обраду података и опреме на којој се чувају или се могу чувати електрон-
ски записи незнатно се разликују у зависности да је уређај укључен или ис-
кључен. Оно што је битно поштовати у вези поступања је да се искључени
уређај не сме укључивати. У случају затвореног лаптоп рачунара потребно је
прво посматрањем сигнала на рачунару –лампица које означавају стање спа-
вања или сл, или подизањем поклопца утврдити његову активност (укључен
или не), имајући у виду да се неки од њих подизањем поклопца и укључују. У
наставку ћемо навести кораке и разлике у поступку одузимања укљученог и
искљученог уређаја.
Поступак одузимања ИСКLjУЧЕНОГ уређаја (десктоп и лаптоп
рачунари, мобилни телефони, ПДА)
1. Не укључивати уређај
2. Фотографисати место где се налази уређај, све каблове и околне уређаје.
3. Искључити кабл за напајање струјом из уређаја (не из зида), као и остале каблове
и повезане уређаје. Сви уређаји, портови и каблови се морају прописно означити
за каснију реконструкцију повезаних уређаја. У случају лаптоп рачунара извадити
батерију, уколико је то могуће.
4. Потребно је потражити лозинке од лица, као и у његовим белешкама и дневни-
цима. Такође је потребно потражити (и одузети) и све приручнике и упутства за
коришћење софтвера.
5. Обавезно тражити информације од лица од којег се уређај привремено одузима
да ли користи енкрипцију или неки од сервиса на интернету за складиштење по-
––––––––––––
13
Уколико се она физички налазе у јурисдикцији друге државе, потребно је придржавати се
одговарајућих правних аката која регулишу ту материју, иако у оквиру ЦЕТС 185 (Конвенције о
високотехнолошком криминалу Савета Европе, ) постоје превиђени механизми за поступање и у
таквим случајевима и олакшавање МЛАТА – Mutual legal assistance аката, односно захтева за
пружање међународне правне помоћи у кривичним стварима али у области ВТК. кроз спро-
вођење онлајн истрага. Ово посебно у чл.19-22. ЦЕТС.
335
датака и комуникацију. Ако је одговор потврдан, а уколико је то могуће, пре пре-
дузимања других радњи потребно је о томе обавестити стручно лице, које ће
спровести поступак претресања и поступити по његовом упутству. У случају мо-
билног телефона питати власника о ПИН коду и лозинкама и исте забележити.
Према обавезној инструкцији МУП – а то су припадници СБПОК Одељења за
борбу против ВТК, односно припадици ССИМ
6. Поред рачунара и рачунарске опреме, одузимају се и сви уређаји за складиштење
електронских података, приручници за употребу тих уређаја и белешке. Све оду-
зете предмете потребно је обележити и спаковати на прописан начин и о томе на-
правити службену белешку.
7. Све радње документовати кроз службену белешку и потврду о привремено оду-
зетим предметима
Поступак одузимања УКLjУЧЕНОГ уређаја (десктоп и лаптоп рачунари,

мобилни телефони, ПДА):
1. Укључени уређај се не сме претраживати и забрањено је користити тастатуру;
2. Фотографисати место где се налази уређај, све каблове и околне уређаје;
3. Фотографисати садржај екрана уређаја и описати га у службеној белешци. Уко-
лико је потребно деактивирати сцреенсавер, то урадити употребом миша (само
померањем истог никако притиском на тастер) а не тастатуре. Уколико је сцреен-
савер заштићен лозинком не предузимати даље никакве акције са тим у вези. Оба-
везно документовати време и разлог употребе миша;
4. Уколико је могуће, форензичким алатом прикупити несталне податке који ће би-
ти изгубљени након искључења рачунара (нпр. активни процеси и сл.);
5. Уколико је у току нека штампа, омогућити да се тај поступак заврши;
6. Искључити уређај:
- Десктоп рачунар
- Искључити кабл за напајање струјом из рачунара (не из зида), као и остале
каблове и повезане уређаје;
- Лаптоп рачунар
- Извадити батерију (уколико је то могуће);
- Мобилни телефон
- искључити, осим у посебним случајевима када мора остати укључен:
- када је заштићен лозинком, па му се без познавања исте неће моћи приступити
након укључивања,
- хитним случајевима, односно уколико се очекује остварење комуникације која би
помогла поступку истраге;
ПДА (Personal digital assistant/electronic organisers)

- потребно је оставити укљученим, пошто је велика вероватноћа да је заштићен ло-
зинком и да му се без познавања исте неће моћи приступити након укључивања.
Такође, уклањање батерије може резултовати губитком свих података, па је пот-
ребно обезбедити да оне буду пуњене све док компетентно лице не спроведе пос-
тупак претресања уређаја.
- Искључити све остале каблове и повезане уређаје. Сви уређаји, портови и каблови
се морају прописно обележити у сврху касније реконструкцију повезаних уређаја.
- Спровести кораке 4, 5, 6 и 7 описане код поступка одузимања искљученог уређаја
336
Поступање у случају постојања кућног мрежног окружења и
бежичне технологије
Препоруке за поступање у случају мрежног окружења и бежичних тех-
нологија укључују следеће кораке14:
• Идентификовати и проверити мрежне уређаје како би се утврдило постојање ак-
тивности на Интернету (мрежног саобраћаја). Размотрити и употребу детектора
бежичних мрежа, како би се утврдило да ли оне постоје и како би се лоцирали бе-
жични уређаји.
• Искључити уређај са мреже, онда када смо сигурни да неће доћи до губитка пода-
така(искључивањем везе са телефоном, или једноставним искључивањем каблов-
ских веза). Модеми и рутери треба да остану укључени пошто ће можда бити ис-
питивани у циљу проналажења повезаних уређаја. Због природе везе, посебно је
тешко утврдити шта је повезано на бежичну мрежу.
• Пратити сваку жицу из мрежног уређаја како би се пронашао рачунар на који је
повезан. Ово, можда неће бити могуће у пословним просторијама, где се каблови
налазе унутар зидова или посебних канала, па је у том случају потребно консул-
товати ИТ стручњака фирме (наравно, уколико он није осумњичени). Означити
сваку везу и уређај на начин да се може обавити реконструкција мреже. Обратити
пажњу да кабловски модеми могу да имају уграђену функцију бежичног повези-
вања.
• У случајевима када постоји сигурност да неће доћи до потенцијалног губитка до-
каза, могу се из идентификованих мрежних уређаја извући све конекције, што ре-
зултује изоловањем сваког рачунара са мреже.
• Фотографисати мрежни распоред и локације свих уређаја повезаних на њу, за по-
требе евентуалног захтева за реконструкцијом.
• Одузети и упаковати сав мрежни хардвер (под условом да је лако преносив)
• Сваки мрежни рачунар третирати на претходно описан начин (поступак одузима-
ња десктоп и лаптоп рачунара).
• Никако не остављати ниједан мрежни рачунар, пошто се елекронски доказ може
наћи на било којем од њих.
Имати у виду да се на мрежу могу повезати (преко WiFi или Bluetooth
конекције) и други уређаји као што су мобилни телефони и ПДА. У том смис-
лу говоримо и о онлајн корисничким налозима и онлајн просторима за скла-
диштење података. Питање поступања са овако похрањеним подацима везује
се за националне јурисдикције држава у областима кривично – правне матери-
је, односно важење кривично – процесног права на територији државе на којој
је неопходно поступање. Међународна правна регулатива у овој области везује
се за ЦЕТС 185, конвенцију Савета Европе, али се она de facto своди на нацио-
налну јурисдикцију. Посебно се може напоменути да се са неких сервиса (е-
баy, ПаyПал) који су глобално присутни могу прибавити подаци путем регис-
трације у том сервису као орган гоњења, чиме се чине доступни подаци везани
за сервисе тог сервиса.
––––––––––––
14
Водич најбоље праксе поступања са електронским доказима - Association of Chief Police Offi-
cers’ (ACPO) publication - Good Practice Guide for Computer-Based Electronic Evidence - Official
release version, доступно на: https://www.cps.gov.uk/legal/assets/uploads/files/ACPO_guidelines_
computer_evidence%5B1%5D.pdf
337
Уколико се електронски докази налазе у великој пословној мрежи или на
серверу сложене инфраструктуре, након обезбеђења места потребно је контак-
тирасти стручно лице и поступити по препоруци.
Обележавање и паковање
Када су утврђени предмети који ће бити привремено одузети следи пос-
тупак њиховог обележавања и паковања. Сви одузети предмети описују се у
потврди о привремено одузетим предметима, као и у записнику о претресању.
Сваки одузети предмет се посебно означава и пакује, при чему се мора водити
рачуна да се ознака не ставља на предмет већ на амбалажу у коју је упакован.
Све електронске уређаје је потребно упаковати у тзв. антистатичке кесе
(ЕСД) чија је функција да спрече оштећења од електростатичког пражњења. За
то се евентуално могу користити и чврсте картонске кутије, или комбинација
паковања у папирну и пластичну амбалажу.
За заштититу од комбинованог деловања радио таласа, електромагнетног
и електростатичког поља неопходно је користити кесе са ефектом тзв. Фараде-
јевог кавеза. Употреба ових кеса је неопходна како би се спречио бежични
приступ (преко WiFi или Bluetooth конекције) укљученим уређајима - мобил-
ним телефонима и ПДА.
На сваком запакованом одузетом предмету исписују се подаци о:
• лицу од кога је предмет одузет (са генералијама)
• датуму и времену одузимања уређаја као и ознаци органа коме се предмет предаје
ради даљег чувања или поступања, а што се потврђује потписом овлашћеног ли-
ца.
• У случају даљег трансфера предмета другом органу и/или овлашћеном лицу, пот-
ребно је, без скидања старе налепнице, ставити нову на којој ће бити уписани но-
ви подаци. На тај начин је обезбеђено очување тзв. 'ланца доказа' односно валид-
ност самог електронског доказа.
Истраживање
У циљу да што више илуструјемо проблематику привременог одузимања
предмета приказаћемо и резултате дела истраживања спроведеног у простори-
јама Посебног Тужилаштва за ВТК. Временски период обухваћен овим истра-
живањем је од 2013. до 2017. године. Извршена је анализа евидентираних кри-
вичних дела из облати високотехнолошког криминала територији Републике
Србије, на основу изречених пресуда надлежних правосудних органа у вези са
извршењем кривичног дела „Приказивање, прибављање и поседовање порно-
графског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију“ из
члана 185 КЗ РС. Став 6 овог члана регулише део који се односи на предмете
порнографске садржине настале искоришћавањем малолетног лица (дечија
338
порнографија). Тако се под овим предметима сматрају материјали који визуел-
но приказују малолетно лице које се бави стварним или симулираним сексуал-
но експлицитним понашањем, као и свако приказивање полних органа детета у
сексуалне сврхе. Предмети у вези са овим кривичним делом се обавезно оду-
зимају.
Анализирајући пресуде надлежног суда, укупно 55, узимајући у обзир
период од 2013. до 2017. године, дошло се до закључка да кривично дело из
члана 185 Кривичног Законика Републике Србије, извршавају лица мушког
пола, средње животне доби (од 35 – 48 година живота, док су, у пар случајева,
извршиоци овог кривичног дела имали су више од 60 година живота), нису у
радном односу, место пребивалишта је градско насеље. У највећем броју
случајева извршиоци су неожењени, са средњом стручном спремом. Ипак, ово
није апсолутна одредница, па су се, међу извршиоцима, нашли и они, који има-
ју завршену чак и вишу школу или факултет. Према извршиоцима овог кри-
вичног дела, у највећем броју случајева, изрицана је казна затвора, условна
осуда, обустава поступка, ослобођен, мера безбедности одузимање предмета.
У погледу одузетих предмета, одузимани су хард дискови, мобилни телефони,
лап топ рачунари, микро СД картице, АДСЛ уређај, СИМ картице, УСБ диско-
ви. Процентуално исказано ови предмети чине следећу табелу:
Графикон :1 Одузети предмети процентуално
339
Графикон 2: Одузети предмети
Закључак
У вези са приказаним се може закључити да је област Високотехнолош-
ког криминала и уређаја за аутоматску обраду података регулисана на потпу-
нији начин у односу на друге, као на пример, област класичног криминала.
Такође, треба указати на то да су директни актери у пољу примене закона има-
ли интерес да сопственим подзаконским прописима допуне и конкретније ре-
гулишу материју, због сопствене сигурности али и правне сигурности, како
њихови напори и стручна ангажовања не би били доведени у питање. Тенден-
ција филигранског прописивања обавеза и дужности у области везаној за елек-
тронске доказе, која долази до изражаја због неколико значајних карактерис-
тика исте – непознавање околности, правила и логике окружења од стране
шире јавности, несигурности опште популације за поступање у специфичном
окружењу, али и специјализованих стандардизованих поступака и мали број
стучних организација оспособљених за стручно поступање. Наводи који се
елаборирају на претходним странама указују на неколико значајних чињеница.
Прва се везује за околност да у овој области није прописан увиђај, нити пре-
глед дигиталних трагова. Веома је просто предвидети могућност да се прили-
ком предузимања радње обезбеђења „лица места“ омогући и предузимање
вршења увиђаја на уређајима за аутоматску обраду података, те њиховим но-
сиоцима (електронским доказима), односно, њихову анализу. У овом раду је
дат предлог како би требало регулисати ове радње, и указано је на постојање
могућности за дефинисање оквира оваквог поступања. Шта више, приказано је
340
да се сличне активности већ предузимају од стране стручних лица у поступању
на терену али да се такве активности не препознају у том смислу као засебне.
Наиме прављење верне копије - image-а одређеног рачунара и дамп (dump)
меморије и нису ништа друго до вршење увиђаја на одређеном УАОП. Прет-
ресање за које је неопходна наредба може уследити након прибављања наред-
бе на, овако креираним форензичким идеалним копијама УАОП – гоустовима
или имиџима. Такође у раду је указано и на могуће постојање ситуација које
изискују обавезно поступање припадника полиције, стручних лица у
случајевима који би могли да представљају изузетке од правила обавезног пре-
тресања рачунара уз наредбу. У таквим случајевима неопходно би било и де-
финисати слична правила за иазузетке као и код претресања стана и осталих
просторија без наредбе. Услови су већ описани. Посебно се у овом раду указу-
је на процедуре и правила у вези са привременим одузимањем предмета – кон-
кретно, УАОП, њиховим обележавањем, паковањем и похрањивањем у безбе-
дном окружењу. Невероватна количина енергије и стручних напора уложена је
на прописивање правила поступања приликом привременог одузимања пред-
мета а да се при том није водило много рачуна о сврси оваквог одузимања.
Стручна јавност није разматрала о томе да се оваквим привременим и консек-
вентим трајним одузимањем и, евентуалним уништавањем, беспотребно ради
нешто што представља додатну санкцију за лице које је одговорно за вршење
дела које му се ставља на терет. Наиме, и поред објашњења које указује на
уставне одредбе које пружају заштиту грађанима у погледу права на комуни-
кацију, односно изражавања сопствене мисли, неопходно је размотрити и да у
оваквим случајевима постојање могућности да се дело понови употребом так-
вог средства није довољно преклузивно да би се увек морало примењивати.
Постоје аспекти овог и оваквог поступања органа гоњења који не указују на
могућност и капацитет дискриминиативног понашања у оваквим случајевима.
Наиме, могуће је да је извршилац дела (или чак само држалац предмета) за
које се одузима електронски уређај лице које је тежак инвалид, непокретан и
којем је овај уређај једини прозор у свет. Као што можемо видети из истражи-
вања највећи број одузетих предмета представљају екстерни хард дискови и
рачунари. Тиме се овом лицу, које има посебне потребе одузима могућност
комуникације која му је неопходно потребна, могућност прибављања добара –
доставним путем (доставе хране, одеће обуће и сл.), чиме угрожавамо и његову
личност. Такође, савремен развој информатичких технологија пружа све дос-
тупније уређаје са ниским ценама, па се онда одузимањем уређаја извршилац
не спречава у будућем вршењу дела, већ само лишава имовине, а за релативно
ниско улагање, врло брзо, може доћи до другог уређаја. Треба размотрити
примену селективног брисања на основу резултата претресања и такав уређај
након процедуре брисања може се вратити окривљеном или оптуженом. Са
друге стране могуће је овакве активности урачунати у трошкове поступка, те је
могуће и на тај начин задовољити сврху кривичних санкција – а уједно и омо-
гућити лицу да беспредметно не остане без уређаја. Тиме ће се задовољити и
јавни и лични интерес лица.
341
1. J. T. Gardner, M. T. Anderson(2004), Criminal Evidence, Principles and Cases, 5th editi-
on, Thomson/Wadsworth, Wadsworth.
2. L. Komlen-Nikolić; R. Gvozdenović; S. Radulović; A. Milosavljević; R. Jeković,; V.
Živković,; S. Živanović; M. Reljanović; I. Aleksić (2010): „Suzbijanje visokotehnološ-
kog kriminala“, MUP RS, Beograd.
3. M. Pisarić (2015), Pretresanje računara radi pronalaska digitalnih dokaza (str. 215–238)
Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 1/2015,
4. Obavezna instrukcija o prikupljanju i obezbeđenju elektronskih dokaza MUP RS (2013)
od 26.02.2013.god.,
5. Vodič najbolje prakse postupanja sa elektronskim dokazima - Association of Chief Police
Officers’ (ACPO) publication - Good Practice Guide for Computer-Based Electronic
Evidence - Official release () version, dostupno na:
https://www.cps.gov.uk/legal/assets/uploads/files/ACPO_guidelines_computer_evidence
%5B1%5D.pdf
6. Broadhurst, R., Chang, Lennon Y.C. (2013). Cybercrime in Asia: trends and challenges",
in B. Hebenton, SY Shou, & J. Liu (eds). Asian Handbook of Criminology (pp. 49–64).
New York: Springer.
7. Chang, Lennon, Y.C., & Grabosky, P. (2014). Cybercrime and establishing a secure cyber
world. In M. Gill (ed) Handbook of Security (pp. 321–339). NY: Palgrave.
8. Cherry, S. with Ralph Langner (2010). How Stuxnet Is Rewriting the Cyberterrorism
Playbook. IEEE Spectrum.
SEARCH AND SEIZURE OF DEVICES IN RELATION TO THE AU-

TOMATIC PROCESSION OF DATA
Summary: The authors of the paper show the status of search and seizure of objects in
relation to automatic data processing devices and their carriers. They do this by illustrating
various measures and actions that are similar in nature and meaning to those described, but
also through the status and conditions prescribed by the legislator for these actions. In this
sense, the authors point out the illogicalities encountered in this presentation. The above
mentioned actions are also being represented in the light of research conducted within the
archives of the Special Prosecution Office for High-Tech Crime of the Republic of Serbia,
with an analysis of seized objects in cases of criminal offenses under Article 185 of the RS
Criminal Code.
Key words: high-tech crime, computer search, seizure of items, police conduct, crimi-
nal forensics
342
ДЕЈАН Д. НОВАКОВИЋ∗ УДК 343.8:001.893
Министарство правде Прегледни рад
Републике Србије Примљен: 21.12.2019
ЖЕЉКО В. ЛАЗИЋ Одобрен: 23.01.2020
Академија за националну безбедност Страна: 343-359
Београд
ОПТИМИЗАЦИЈА МОДЕЛА УПРАВЉАЊА РИЗИКОМ

ОД ПОЖАРА У УСТАНОВАМА ЗА
ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА
Сажетак: Реализовано теоријско и емпиријско истраживање у оквиру овог ра-

да усмерено је на сагледавање актуелног стања у области управљања ризиком од по-
жара као и саме организације и начина спровођења мера заштите од пожара у устано-
вама за извршење кривичних санкција у Републици Србији. Истраживањем су обухва-
ћена питања која су дефинисана проблемом и предметом истраживања, циљевима и
хипотетичким оквиром уз примену одговарајуће методологије. Циљ истраживања је
био да се на основу теоријских и емпиријских истраживања и добијених резултата,
изврши њихова презентација, дискусија и анализа и изведу закључци који ће бити
основа за предлог оптималног модела управљања ризицима од пожара у установама за
извршење кривичних санкција у Републици Србији. Када је у питању оптимизација
модела управљања ризиком од пожара у установама за извршење кривичних санкција,
за њих важе иста правила која се примењују у свим казнено-поправним заводима у
Републици Србији.
Кључне речи: пожар, затвори, систем, заштита, превенција
Увод
Систем управљања превентивном заштитом од пожара има за циљ ши-
рок спектар заштите у којима управљају службе за заштиту од пожара у свим
заводима.Управљање ризиком од пожара и експлозија посебно је значајно за
објекте са високим степеном угрожености од пожара (прве категорије), у циљу
спречавања изазивања инцидентних ситуација и штетних последица, бољег
разумевања ове проблематике и спречавања нехатног и неодговорног односа у
спровођењу законских одредби, техничких прописа и норми и других безбед-
носних мера. Заштита од пожара је посебна област у систему безбедности, која
даје значајан допринос укупном стању безбедности сваког система. Због тога,
––––––––––––
∗
upravnikdn@gmail.com
Дејан Д. Новаковић / Жељко В. Лазић, Оптимизација модела управљања ризиком од ...
заштита од пожара треба да представља континуалан процес који се обавља
константно, а посебно у системима у којима постоји реална опасност и ризик
од пожара и експлозије.
У раду су приказани и анализирани системи оптимизације модела и про-
рачуни управљања ризиком од пожара у установама за извршење кривичних
санкција са студијом случаја КПЗ Пожаревац-Забела. Извршено је и емпириј-
ско истраживање и анкетирање запослених у установама за извршење кри-
вичних санкција кроз анониман упитник на основу кога су добијени подаци о
чињеничним стањима ризика од пожара и саме организације мера заштите од
пожара.
Организација система заштите од пожара у установама за

извршење кривичних санкција
Основни захтев за заштиту од пожара и експлозија поставља се органи-
зацијама и установама кроз организовање организационих и технолошко-
техничких мера заштите. Мере заштите од пожара и експлозија чине техничко-
технолошке и организационе мере, чији је циљ искључивање могућности нас-
танка пожара и експлозије и то су: мере заштите од пожара предузете при про-
јектовању и изградњи објеката и производних капацитета, мере заштите од
пожара и експлозија, које се остварују при употреби објеката и вођењу техно-
лошког процеса тј. у коришћењу производних капацитета. Организационе ме-
ре заштите обухватају активности: добро познавање и испуњавање правила
заштите од пожара и експлозија при извођењу технолошког процеса, одржа-
вање реда на територији објекта, путева, пролаза и прилаза до зграде, објекта и
места за напајање водом, упознавање субјеката у процесу са основним извори-
ма опасности и узроцима паљења, одржавање уређаја за гашење пожара и сис-
тема за откривање, дојаву и сигнализацију пожара, утврђивање поступка за
алармирање, локализацију и гашење пожара, обука запослених за коришћење
апарата и уређаја за гашење почетних пожара (Радмилац, 2000:213).
За све критичне операције и активности утврђују се опасности и штетно-
сти и какав утицај имају или могу имати на безбедност са аспекта заштите од
пожара што се евидентира у Извештају о праћењу спровођења мера заштите од
пожара. На основу прикупљених информација, идентификују се све значајне
опасности, које се анализирају и на основу којих се утврђују ризици. Након
сакупљених информација о операцијама, активностима, процесима, произво-
дима или услугама и опасностима и штетностима које могу да се јаве, следи
процена ризика (табела 1), која се своди на процену вероватноће настанка опа-
сности и озбиљности последица која може да доведе до пожара и експлозија,
чиме могу настати велике материјалне штете.
344
Табела 1. Процена ризика (Ристић et al., 2008:113).
Ниво ризика Акција
Прихватљив
Не захтева се никаква акција.
(незнатан) I
Нема потребе за додатним активностима при управљању
Мали операцијом. Може се размотрити економски исплативије
(допустив) решење или унапређење без додатних улагања. Потребно
II је пратити ситуацију, како би поседовали информације о
спровођењу прописаних активности.
Укупна Потребно је уложити напор како би се смањио ризик, али
трошкови превенције морају бити пажљиво планирани и
ограничени до извесног нивоа. Потребно је дефинисати
Умерен рок за спровођење унапређења. Код оних догађаја код
Оцена III којих могу наступити изузетно опасне последице, потреб-
но је додатно проверити вероватноћу настанка таквог до-
гађаја како би се дефинисао потребан ниво активности на
ублажавању ризика.
резултати Не сме се започети са датом активношћу док ниво ризика
Висок не буде снижен. Могу бити потребна знатна средства како
(знатан) би се ризик смањио. Ако се ризик односи на све започете
IV активности, потребно је предузети хитне акције на смање-
њу нивоа ризика.
Активност не сме бити започета ни настављена, све док се
Екстремни
ниво ризика не смањи. Ако ни предузимањем мера и сред-
(недопустив)
става није могуће смањити ниво ризика, активност мора
V
остати забрањена.
Оптимизацијом система заштите од пожара постићи ће се циљ да преис-
питивањем опасности узимају у обзир све промене у операцијама, као и у
окружењу које могу довести до повећања опасности или пак смањења опасно-
сти (реконструкције објеката, погона, постројења, промене у процесима, тех-
нологији, увођење нових процеса, производа/услуга, енергената, промена ор-
ганизационе структуре, измене у законима, прописима, озбиљнији инциденти,
акциденти, ванредне ситуације (Старчевић, 2010:78). Организација треба да
усвоји контролне мере (табела 2). које се користе за отклањање, смањење или
спречавање ризика, којим се у знатној мери повећава степен безбедности и
дате су у следећој табели:
Табела 2 .Мере за редукцију ризика од пожара (Старчевић, 2010:78).
Контролне мере Коментар
Елиминисање ризика Елиминисање ризика треба да буде први избор.
Замена са мање опас- Заменити са мање опасном материјом, процесом или опре-
ним мом.
Техничко-технолошка
Редизајнирати – изменити активност, процес, преуредити
мера Редизајниране
простор или инсталирати посебну опрему.
опреме или процеса
Изоловати запосленог од опасности/ризика.
Административне Примена процедура или инструкција како би се минимизира-
контроле ла изложеност ризику.
345
Ово је најмање прихватљива мера и примењује се уколико
Средства за гашење изложеност ризику не може да се смањи на други начин. Ова
пожара мера не контролише опасност на извору већ се користи као
корективна мера за елиминисање насталог ризика/пожара
Превенција заштите од пожара (Спасић, 2000:37) обезбеђује се планира-
њем и спровођењем превентивних мера и радњи тако да се што ефикасније
спречи избијање пожара, а да се и у случају пожара ризик по живот и здравље
људи и угрожавање материјалних добара, као и угрожавање животне средине
сведе на најнижу могућу меру и пожар ограничи, стави под контролу на самом
месту избијања у најранијој фази његовог настанка. У циљу отклањања узрока
пожара, спречавања избијања ширења и гашења пожара, спасавања лица и
имовине угрожене пожаром у објектима КПЗ, као и на простору око њих, при-
мењују се следеће мере заштите од пожара:
Мере заштите од пожара у установама за извршење кривичних санкција:
1. При пројектовању и извођењу радова, адаптацији и реконструкцији постојећих
објеката, пројектовању и изградњи нових објеката, уградњи уређаја и опреме у обје-
ктима, експлоатацији и одржавању објеката, примењују се законом прописани тех-
нички нормативе и стандарди заштите од пожара.
2. Објекти КПЗ морају бити снабдевени хидрантима, пп апаратима и другом пропи-
саном опремом за гашење пожара. Број, врста и локација ових средстава утврђује се
Планом заштите од пожара и прописаним техничким нормативима и стандардима за
заштиту од пожара.
3. Електричне, вентилационе, гасне, топлотне, громобранске, канализационе и друге
инсталације и уређаји у објектима КПЗ морају се извести, односно поставити на
начин на који не представљају опасност од пожара. За исправно функционисање
наведених инсталација одговоран је руководилац организационе јединице у оквиру
које се врше задаци и послови одржавања појединих инсталација и уређаја.
4. У објектима односно деловима објекта КПЗ у којима се држе или користе запаљи-
ве течности, запаљиви гасови, експлозивни и други лако запаљиви материјали или
стварају експлозивне смеше (у даљем тексту: “Опасне материје”) забрањено је: пу-
шење, употреба отворене ватре-пламена, употреба светиљки са пламеном и средста-
ва за паљење, употреба алата који варниче, коришћење грејних уређаја са усијаном
површином, као и држање материјала који је склон самозапаљењу. Планом заштите
од пожара одређују се просторије у објектима КПЗ у којима је видним ознакама
забрањено наведено.
5. Смештај и чување опасних материја може се вршити само у посебним магацин-
ским просторијама објеката КПЗ који су изграђени у ту сврху, а према прописима о
смештају и чувању истих. У просторијама у којима се при раду употребљавају опас-
не материје, исте се држе у прописаним посудама и у количини потребној за рад
једне смене, а све према прописима о употреби опасних материја.
6. Боце са компримираним гасовима и гасовима у течном стању складиште се и упо-
требљавају у складу са важећим прописима.
7. Забрањено је одмашћивање и прање масних запаљивих течности, а посебно док се
исте налазе у процесу рада.
8. Истрошени материјали, масти, уља, покварене боје, масне крпе, пуцвалт, плас-
тична и друга амбалажа, дрвена пиљевина, као и други отпадни материјал морају се
по завршетку радне смене изнети из радних просторија и одлагати у металне посуде
са поклопцем на за то одређеном месту.
346
9. Ускладиштење материјала у магацинима и другим просторијама врши се у складу
са важећим прописима и стандардима у Републици Србији, с тим што се посебно
води рачуна да се обезбеде несметани пролаз и одговарајуће растојање ускладиште-
ног материјала од извора енергије.
10. Котрљајућа и клизна лежишта морају се редовно подмазивати и заштити од пре-
грејавања и продора прашине.
11. Пуњење резервоара течним горивом може се вршити само у присуству одговор-
ног радника који је за то обучен.
12. Приликом утовара и истовара камиона, приколица и других возила натоварених
опасним материјама, возач и складиштар (магационер), односно лица која обављају
ове послове, одговорни су за предузимање мера заштите од пожара и експлозија,
односно за правилан утовар и истовар у складу са Законом и овим Правилом. Ово се
односи на лакирнице и делове осталих објеката у којима је висока опасност од изби-
јања пожара.
13. Запаљива течност, мазут и дизел Д2 не смеју се преко канализационе мреже од-
водити у главну канализациону мрежу.
14. На степеништима, таванима и поткровљима забрањено је држање било каквог
материјала и опреме, изузев опреме и средства за гашење пожара.
15. Сечење, варење и лемљење судова у којима су биле запаљиве течности, може се
вршити само након прања или истискивања пара запаљивих течности инертним
гасом.
16. У просторијама КПЗ не смеју се употребљавати решои, грејалице, електрични
радијатори и други слични термо-електрични апарати односно грејна тела, осим у
посебно опремљеним просторијама за ту намену и уз претходно прибављену саглас-
ност Службе заштите од пожара КПЗ.
17. Прилазни путеви, улази, излази и степеништа у објектима КПЗ морају увек бити
слободни за несметани пролаз свих лица у случају пожара.
18. Обављање пожарно опасних радњи изван просторија које су за такве радње на-
мењене, може се дозволити само под условом да су предузете одговарајуће мере
заштите од пожара.
19. Уређаји, опрема и средства за гашење пожара, као и уређаји и инсталације за
аутоматску дојаву и сигнализацију пожара у објектима КПЗ могу се користити само
ако одговарају важећим стандардима у Републици Србији, а по добијању атеста од
овлашћене стручне институције. Уређаји, опрема и средства за гашење пожара пос-
тављају се на посебно означена, приступачна и видна места у објектима КПЗ и могу
се користити само за потребе локализовања и гашења пожара. Уређаји, опрема и
средства за гашење пожара као и уређаји и инсталације за аутоматску дојаву и сиг-
нализацију пожара морају се одржавати у исправном стању о чему се води евиденци-
ја.
20. Одржавање уређаја, опреме и средства за гашење пожара, као и уређаја и инста-
лација за аутоматску дојаву и сигнализацију пожара у објектима КПЗ врше ов-
лашћене организације односно привредна друштва, која су дужна да о извршеном
испитивању и сервисирању исте издају посебне потврде и сертификате, као гаранци-
ју за исправност.
21. Одговорна лица у КПЗ спроводе и унапређују заштиту од пожара уз стручну
помоћ Службе заштите од пожара. Уколико КПЗ нема могућност да обави одређене
делатности у оквиру спровођења мера заштите од пожара, ангажоваће друге ов-
лашћене и специјализоване научне установе и институције.
22. Рад са отвореним пламеном и уређајима са усијаним површинама, апаратима за
заваривање, резање и лемљење може се обављати у просторијама и на објектима
347
КПЗ тек пошто се претходно прибави одобрење од Службе за заштиту од пожара
КПЗ, предузму мере заштите од пожара и обезбеде средства и опрему за гашење
пожара. Пре отпочињања радова из претходног става, на привременим заваривачким
местима руководилац и извођач радова затражиће писмено одобрење за исте од
Службе заштите од пожара КПЗ, а све у складу са важећом Уредбом која регулише
ову област. Одобрење односно продужетак одобрења за извођење радова заваривања
и лемљења издаје Служба заштите од пожара уз проверу примена мера заштите од
пожара. Служба учествује у примопредаји радова, води евиденцију издатих одобре-
ња у вези са извођењем истих и одговорно је за примену мера заштите од пожара.
Истраживање актуелног стања у области организације система

заштите од пожара у установама за извршење кривичних
санкција
У циљу анализе актуелног стања заштите од пожара упитник је дат како
би се сагледало актуелно стање у области организације система заштите од
пожара у установама за извршење кривичних санкција у Републици Србији.
Анкета је била анонимна, податке који су добијени након извршеног тестира-
ња, искључиво су се користили у истраживачке сврхе. У циљу прикупљања
података за планирано емпиријско истраживање, попуњавао се упитник како
би се сагледало актуелно стање у области организације система заштите од
пожара у установама за извршење кривичних санкција у 9 (девет) установа на
територији Републике Србије.
Табела 3. Број анкетираних установа и запослених.

Број испита-
Број питања
Број них помоћ-
Број пита- за помоћника,
Редни испита- ника, шефова
Установа Место ња за упра- шефова одсе-
број них упра- одсека и
внике ка и рефере-
вника референата
ната ЗОП-а
ЗОП-а
1. КП Завод Забела 1 1 22 32
2. Окруж. затвор Нови Сад 1 1 22 32
3. КП Завод Ниш 1 1 22 32
4. ВП Дом Крушевац 1 1 22 32
5. Спец. болница Београд 1 1 22 32
6. КПЗ за малол. Ваљево 1 1 22 32
7. КП Завод Ср. Митровица 1 1 22 32
8. КПЗ за жене Пожаревац 1 1 22 32
9. Окруж. затвор Београд 1 1 22 32
У следећој табели приказани су резултати упитника за топ ниво менаџ-

мента установа за извршење кривичних санкција. У наставку је дат приказ
извештаја и упитника за руководиоце установа за извршење кривичних санк-
ција.
348
Упитник за управнике установа за извршење кривичних санкција са резултатима:

1. Означите којој старосној доби припадате?
а) од 30- 35 година,
б) од 35- 40 година,
в) од 40- 45 година,
г)од 45- 50 година,
д) од 50- 55 година,
ђ) од 55- 60 година,
и) преко 60 година.
Од укупно 9 (девет) испитаника:
1 (један) је одговорио под б) што укупно чини 11,11%,
1 (један) је одговорио под в) што укупно чини 11,11%,
3 (три) је одговорило под г) што укупно чини 33,33%,
4 (четири) је одговорило под д) што укупно чини 44,44%.
2. Наведите школску спрему са којом располажете:

а) средња стручна спрема,
б) виша стручна спрема,
в) висока стручна спрема,
г) магистар – мастер,
д) доктор наука.
6 (шест) је одговорило под в) што укупно чини 66,67%,
2 (два) је одговорило под г) што укупно чини 22,22%,
школска спрема изражено у %

80,00%
70,00%
60,00%
50,00%
40,00%
30,00% изражено у %
20,00%
10,00%
0,00%
виша сс висока сс маги
стар-
349
3. Наведите назив школе – факултета који сте завршили:
Факултет безбедности, 1 (један) испитаник,
Правни факултет, 2 (два) испитаника,
Криминалистичко-полицијска академија, 2 (два) испитаника,
Факултет цивилне одбране, 1 (један) испитаник,
Војна академија, 1 (један) испитаник,
Медицински факултет, 1 (један) испитаник,
Дефектолошки факултет, 1 (један) испитаник.
4. Наведите колико година обављате функцију управника установе:
1 година, 2 (два) испитаника,
2 године, 1 (један) испитаник,
3 године, 3 (три) испитаника,
4 године, 1 (један) испитаник,
5 година, 1 (један) испитаник,
6 година, 1 (један) испитаник.
5. Наведите које послове сте обављали пре именовања на функцију Управника:
Шеф самосталног одсека у полицијској управи, 1 (један) испитаник,
Начелник службе обезбеђења, 2 (два) испитаника,
Оперативац, 1 (један) испитаник,
Заменик управника, 2 (два) испитаника
Инспектор крим. полиције МУП РС, 1 (један) испитаник,
Руководилац послова у више државних институција, 1 (један) испитаник,
Начелник здравствене службе, 1 (један) испитаник.
6. Сматрате ли да је Ваша установа изложена ризицима од пожара:
а) да
б) не
8 (осам) је одговорио под а) што укупно чини 88,89%,
1 (један) није одговорио на понуђено питање, што укупно чини 11,11%.
7. Наведите да ли је било пожара у Вашој установи:

а) да
б) не
8 (осам) је одговорио под а) што укупно чини 88,89%,
1 (један) је одговорио под б) што укупно чини 11,11%
350
8. Уколико је Ваш одговор ДА онда наведите узроке који су довели до пожара:

а) непажња, незнање, нехат, опушак цигарете, отворен пламен,
6) самозапаљење,
в) електричне инсталације,
г) статички електрицитет,
д) природни узроци (удар грома, високе температуре и сл.),
ђ) намерно изазвани пожари,
и) пожар као последица занатске или неке друге делатности,
ж) пожар пренет са околних објеката и простора,
з) грејна тела, грејалице, пећи на чврсто гориво,
ј) пожар услед запаљивих течности и гасова,
к) пожар услед механичких и хемијских експлозија.
4 (четири) је одговорило под а) што укупно чини 26,67%,
4 (четири) је одговорило под в) што укупно чини 26,67%,
4 (четири) је одговорило под ђ) што укупно чини 26,67%,
1 (један) је одговорио под з) што укупно чини 6,67%,
1 (један) није одговорио на понуђено питање што укупно чини 6,67%,
Напомена: 3 (три) испитаника на ово питање дало је више понуђених одговора.
9. Уколико је било пожара да ли су оне праћене људским жртвама:

а) да
б) не
9 (девет) је одговорило под б) што укупно чини 100%.
351
10. Уколико је било пожара који су се десили као последица деловања неформалног
осуђеничког система, опишите како је дошло до истог и навести која материјална
штета је настала:
1. Опушак цигарете-унутрашњост зграде, ПВЦ столарија, ел.инсталација.
2. Осуђеник-намерно изазван пожар, захваћено пожаром-постељина.
3. За време побуне осуђеника-изгорела 2 павиљона и 1 делимично.
4. Осуђеник-намерно изазван пожар, захваћено пожаром-постељина, зид простори-
је болничке собе.
5. За време бомбардовања, почетан пожар, мања материјална штета.
6. Остали испитаници нису имали пожар за време свог руковођења.
10а. Наведите ко је све учествовао у гашењу и локализацији пожара:
Запослени, ВСЈ МУП, припадници службе обезбеђења,
11. Рангирајте од 1-5вероватноћу појаве пожара у Вашој установи:
(1-скоро немогуће; 2- мало вероватно, 3- вероватно, 4- скоро извесно, 5 – сигурно)
2 (два) је одговорило под 2- што укупно чини 22,22%,
6 (шест) је одговорило под 3- што укупно чини 66,67%,
1 (један) је одговорио под 4- што укупно чини 11,11%.
12. Да ли новчана средства која су опредељена за противпожарну заштиту у вашој

установи задовољавају ваше годишње потребе за истим:
А – Задовољавају
Б – Делимично задовољавају
Ц – Не задовољавају
1 (један) је одговорио под А) што укупно чини 11,11%,
4 (четири) је одговорило под Б) што укупно чини 44,44%,
4 (четири) је одговорило под Ц) што укупно чини 44,44%.
352
13. Који су највећи проблеми са којима се сусрећете у Вашем раду када је у питању
противпожарна заштита:
Недостатак новца и материјалних средстава, опреме и уређаја.
Деструктивни потенцијал осуђених лица и непажња.
Недостатак техничких средстава.
Недостатак ватрогасног возила.
Непрофесионалност и низак степен свести превентивне заштите.
14. Каква је сарадња установе са ватрогасном јединицом, припадницима Сектора за

ванредне ситуације и осталим организацијама са којима сарађујете:
А – потпуна,
Б – делимична,
Ц – не постоји.
7 (седам) је одговорио под А) што укупно чини 77,78%,
2 (два) је одговорило под Б) што укупно чини 22,22%.
15. Да ли се у Вашој установи спроводи обука осуђених лица и запослених из области

заштите од пожара у складу са законом о заштити од пожара:
А – Да,
Б – Не.
9 (девет) је одговорио под А) што укупно чини 100%.
16. Да ли у Вашој установи постоје проблеми у вези сервисирања ПП апарата и хид-
раната:
Не, јер се сервисирање врши редовно у законском року, што укупно чини 100%.
17. Да ли установа располаже са свим неопходним материјално-техничким средствима
сходно плану заштите од пожара или плановима о заштити од пожара:
А- Поседује,
Б – Делимично,
Ц – Не поседује.
3 (три) је одговорило под А) што укупно чини 33,33%,
6 (шест) је одговорило под Б) што укупно чини 66,67%.
353
18. Да ли количина и квалитет опреме и средстава за гашење пожара задовољавају

потребе ваше установе за тим средствима:
А – Задовољава,
Б – Делимично задовољава,
Ц – Не задовољава.
2 (два) је одговорило под А) што укупно чини 22,22%,
7 (седам) је одговорило под Б) што укупно чини 77,78%.
19. Да ли су сви запослени по систематизацији који обављају послове заштите од по-

жара стручно обучени и да ли исти имају завршен стручни испит за рад на тим посло-
вима:
Одговор је био Да, што укупно чини 100%
20. Да ли се у вашој установи спроводе редовне контроле система за откривањем доја-
ву пожара, електричних, топловодних, вентилационих инсталација и димоводних
ложишта и са каквим проблемима се сусрећете приликом отклањања недостатака:
Да, у складу са законским прописима.
Периодичне контроле постоје, али нису довољне.
Недостатак материјално-финансијских средстава.
Замена постојеће и уградња нових система за дојаву пожара, електричних инстала-
ција.
354
21. Предлог мера које се односе на подизање нивоа заштите од пожара на нивоу уста-
нове и на нивоу Управе за извршење кривичних санкција:
Отклањање и замена дотрајале електро инсталације.
Организовати стручне семинаре и обуке запослених и осуђених лица.
Осавременити опрему за заштиту од пожара у складу са техничким достигнућима.
Спровођење превентивних мера заштите од пожара.
Уврстити у програм у центру за обуку у Нишу предмет заштите од пожара.
Уградити инсталацију за детекцију и дојаву пожара у свим објектима.
Подићи свест запослених о придржавању мера заштите од пожара.
Уградња стабилних система за гашење пожара.
Обезбеђење већих финансијских средстава за заштиту од пожара.
Провера громобранске инсталације.
Извести унутрашњу хидрантску мрежу.
Видео надзор.
Замена дотрајале ПП опреме.
Дискусија
Осврнули би се на упитнике којим су испитани запослени у установама
за извршење кривичних санкција у РС, од којих су обухваћене следеће устано-
ве: КПЗ Забела из Пожаревца, Окружни затвор у Новом Саду, КПЗ из Ниша,
ВП Дом у Крушевцу, Специјална затворска болница у Београду, КПЗ за мало-
летнике у Ваљеву, КПЗ Сремској Митровици, КПЗ за жене у Пожаревцу и
Окружни затвор Београд.
С обзиром на хипотезе и дата чињенична стања одговора из питања упи-
тника, као и да се поједини проблеми подударају и сусрећу. Став и мишљење
управника је скоро идентичан, да је из разлога недостатка материјалних и фи-
нансијских средстава, највећи проблем у свим установама да се адекватно по-
бољша и обнови већ застарела опрема и набави нова, унапређење послова на
новим материјалима, ватрогасним справама и опремом која је у дефициту свих
установа, оно што охрабрује и даје сигурност је то да је стручност, оператива и
извршење послова заштите од пожара запослених у служби на високом нивоу
у свим одељењима, као и сама организација обављања послова заштите од
пожара било она категорисана Законом у прву или другу категорију угрожено-
сти од пожара. Високо образовани професионалци који су својим искуством
кроз рад, дали комплетну тематику и проблематику понаособ свако у својој
установи у којој је запослен. Податке које смо појединачно обрадили и про-
центуално изразили, поред истих добили смо приближно јасне податке и ана-
лизе свих установа које смо испитали од којих најдетаљније можемо приказати
установу КПЗ Забела из Пожаревца. Упоредна анализа и дискусија резултата
истраживања у посматраним установама: Мишљења управника:
Новим Законом о изменама и допунама заштите од пожара ("Сл. гл. РС",
бр. 111/09, 20/15) прописан је читав низ нових обавеза за правне субјекте које
се тичу: категоризације објеката, израде планских аката, сагласности на тех-
ничку документацију, подобности објеката за употребу. Доношењем нових
355
прописа у пракси су остала отворена многа питања од суштинског значаја, а и
најмања грешка у примени закона за последицу може имати милионске казне.
Једногласно су закључили дискусијом, као и свесни да су они најодговорнија
лица која представљају понаособ сваку од установа у којима врше управничке
послове. Закључак мишљења и ставова свих управника је да се сва лица која
раде на пословима заштите од пожара, као и свих осталих запослених и
осуђеника у установама за извршење кривичних санкција понаособ упознају са
новим превентивним мерама, начинима и поступцима за унапређење, поступак
и обављање послова заштите од пожара, а које чине:
1. Основне одредбе правила заштите од пожара у КПЗ;
2. Општи нормативни акти из области ЗОП;
3. План и организација заштите од пожара;
4. Мере заштите од пожара;
5. Главни пројекат заштите од пожара;
6. Сагласност Министарства;
7. Пројектовање и извођење посебних система;
8. Превентивне мере високоградње;
9. Уређаји за откривање и јављање пожара и уређаји за гашење пожара;
10. Контролисање инсталација и уређаја;
11. Превентивне мере у природи;
12. Оперативне карте.
Посебан осврт ставова и мишљења управника и лица која се баве овим
пословима у казнено поправним заводима су Службе за ПП заштиту, Превен-
тивна заштита чији је врло важан функционални део система заштите и спаса-
вања у КПЗ, који има за циљ да обједини превентивне активности на заштити
живота и здравља запослених и осуђених лица, као и целокупне имовине коју
поседују и штите. Из упитника смо дошли до следећих закључака, ставова и
мишљења:
Табела 4. Предлог мера у складу са прописима у затвореном делу у Забели.
Ред. бр. Превентивне мере
1 Контрола и мерење отпора уземљења громобранских инсталација.
2 Мерење отпора уземљења електроинсталација.
3 Контрола исправности паничног светла.
Периодична преглед исправности стабилног система за откривање и дојаву
4
пожара.
5 Периодично испитивање апарата и хидраната за гашење пожара.
6 Испитивање хидрантских црева на непропусност воденим притиском.
Периодично испитивање судова апарата за гашење пожара CO2 на хладан
7
водени притисак.
Периодично испитивање челичних боца апарата за гашење пожара S на
8
хладан водени притисак.
9 Чишћење димовода и ложишта.
10 Чишћење термо блока кухиње.
11 Провера обучености запослених за примену мера заштите од пожара.
12 Обележити спољне хидранте.
356
Поставити ознаку „пожарни пут“ на саобраћајници којом се обезбеђује прис-
13
туп ватрогасним возилима до улаза из простора Службе за упошљавање.
14 Набавка два рефлектора.
15 Набавка два изолациона апарата.
16 Набавка два ватрогасна одела за заштиту од високе температуре.
Табела 5. Предлог мера у складу са прописима за објекте притвора у Пожаревцу.

3 Периодично испитивање апарата и хидраната за гашење пожара.
4 Испитивање хидрантских црева на непропусност воденим притиском.
5
6
7 Чишћење димовода котла за централно грејање.
Провера обучености запослених за примену мера заштите од пожара(Одсек
8
заштите од пожара).
Поставити ознаку „пожарни пут“ на саобраћајницама којима се обезбеђује
9
приступ ватрогасним возилима.
Табела 6. Предлог мера у складу са прописима на делу економије.

3 Периодично испитивање апарата за гашење пожара.
4
5
Провера обучености запослених за примену мера заштите од пожара (Одсек
6
заштите од пожара).
Поставити ознаку „пожарни пут“ на саобраћајницама којима се обезбеђује
7
приступ ватрогасним возилима до сваког објекта.
Провера обучености запослених за примену мера заштите од пожара (Одсек
8
заштите од пожара),
Закључак предлога мера: На основу извршене процене угрожености и
значаја објеката Казнено поправног завода за Републику Србију, ови објекти
се разврставају у II.3 категорију са повећаним ризиком од избијања пожара. На
основу прорачуна пожарног ризика објеката и садржаја објекта, ризика по љу-
де и имовину, закључује се, да је пожељна уградња система аутоматске детек-
ције и дојаве пожара за објекте затвореног дела у Забели притвора у Пожарев-
цу, а да је пожељна уградња система аутоматске детекције и дојаве пожара на
економији у магацину зрнасте хране – млину.
357
Закључак
Редовне дужности службе у оквиру превентивне функције којима се вр-
ши оптимализација модела управљања ризика од пожара у установама за из-
вршење кривичних санкција су следеће: Предузимање свих потребних мера
заштите од пожара у циљу заштите лица и имовине КПЗ, у складу са законом,
другим прописима. Организовање спровођења и унапређења заштите од пожа-
ра, ради повећања степена сигурности и безбедности у КПЗ. Старање о приме-
ни прописа утврђених законом о заштити од пожара, планом заштите од пожа-
ра, као и интерним општим актовима КПЗ. Учествовање у изради нацрта опш-
тих аката, програма и планова заштите од пожара и програма основне обуке
радника из области заштите од пожара.
Обављање обуке свих запослених радника у вези са опасностима које им
прете од пожара на радним местима и уопште, начином употребе, руковањем и
карактеристикама апарата за гашење пожара. Обављање контроле исправности
и функционалности уређаја за гашење пожара, хидраната и друге опреме којом
располаже КПЗ, као и вођење евиденције о истом. Старање о набавци, чувању
и ускладиштењу средстава и опреме за гашење пожара. Остваривање сарадње
и надзора са одговарајућом службом КПЗ ради спровођења мера заштите од
пожара код пројектовања и адаптације нових и постојећих објеката. Израда и
предлагање годишњих планова за отклањање недостатака противпожарне заш-
тите, као и планирање потребе за личном и заједничком ватрогасном опремом
за потребе КПЗ. Израда упутстава, упозорења и начина за сигуран рад, мани-
пулацију и руковање са лако запаљивим, експлозивним и опасним материјама
у складу са одредбама ових Правила и осталим важећим прописима.
Обављање повремене контроле и обиласка објеката КПЗ у циљу сагледа-
вања пропуста и примене пожарно-превентивних мера заштите, на основу чега
се дају писмени налози за отклањање утврђених недостатака са роковима от-
клањања. Сарадња са Сектором за ванредне ситуације Министарства унутра-
шњих послова Републике Србије, стручним институцијама и привредним
друштвима у циљу побољшања и унапређења противпожарне заштите. Обав-
љање дневних и ноћних обилазака објеката КПЗ у циљу спровођења надзора
над примењивањем прописа и мера заштите од пожара, као и подношење при-
јава због повреде радне обавезе против прекршилаца истих. Контрола уређења,
чишћења и одржавања круга и објеката КПЗ, а нарочито улаза и излаза, прила-
за хидрантима и апаратима за гашење пожара, као и спољних и унутрашњих
саобраћајница. Превентивна заштита од пожара је са циљем сагледавања и
унапређења чињеничних стања у заводима за извршење кривичних санкција и
предузимања превентивних и оперативних мера, ради заштите од пожара на
истим местима, као и стручно, оперативно и техничко опремање системима за
детекцију, дојаву и гашење пожара, рад на едукацији лица лишених слободе,
запослених и осталих лица која се по било ком основу затекну у просторијама
КПЗ.
358
1. Brauer, L.R. (2006). Safety and Health for Engineers, Wiley-interscience, pages 654-655,
New Jersey, USA.
2. Glyn A. H. (2004). Defining risk, Financial Analysts Journal, Vol. 60, br. 6, CFA
Institute.
3. Hietaniemi, J., Mikkola, E. (2010). Design Firesfor Fire Safety Engineering,VTT
Working papers, Tehnical research center Finland.
4. Injac, J., Novaković, M. (1997). Sredstva za gašenje sa taktikom gašenja požara.
Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova.
5. Radmilac, D., Jovanov, R. (2000). Rasvetljavanje uzroka požara i eksplozija.
Beograd: Viša škola unutrašnjih poslova.
6. Ristić, D., Stanković, M., Savić, S. (2008). Matrice za procenu rizika, 11th Inter-
na-tional Conference Dependability and Quality Management, ICDQM-2008,
Zbornik radova. Beograd: Istraživački centar DQM.
7. Starčević, J., Ilić, M., Paunović, J. (2010). Priručnik za procenu rizika. Beograd:
Narodna biblioteka Srbije.
8. Spasić, S., Jovanov, R., Pavlović, A., Ocokoljić, D., Injac, J., Jeftović, G., Trku-
lja, M. (2000). Preventivna zaštita od eksplozija i požara. Beograd: Viša škola
unutrašnjih poslova.
9. Zakon o zaštiti od požara (Sl. glasnik RS br. 111/09, 20/15)
OPTIMIZATION OF THE FIRE RISK MANAGEMENT MODEL IN

INSTITUTIONS FOR PERFORMANCE OF CRIMINAL SANCTI-
ONS
Summary: The theoretical and empirical research carried out in this paper is aimed at
reviewing the current situation in the field of fire risk management, as well as the organizati-
on and methods of implementation of fire protection measures in criminal justice institutions
in the Republic of Serbia. The research covered the issues defined by the problem and sub-
ject of the research, the objectives and the hypothetical framework, using the appropriate
methodology. The aim of the research was to carry out their presentation, discussion and
analysis on the basis of theoretical and empirical research and the results obtained, and to
draw conclusions that will be the basis for designing the optimal model of fire risk manage-
ment in criminal justice institutions in the Republic of Serbia. When it comes to the optimi-
zation of fire risk management models in penal institutions, they are subject to the same rules
that apply to all correctional institutions in the Republic of Serbia.
Key words: fire, shut down, system, protection, prevention
359
ОЛИВЕРА ПАВИЋЕВИЋ∗ УДК 316.7:178
ЉЕПОСАВА ИЛИЈИЋ∗∗ Прегледни рад
Институт за криминолошка и Примљен: 23.01.2020
социолошка истраживања Одобрен: 22.02.2020
Београд Страна: 361-372
КУЛТУРОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА У
ИСТРАЖИВАЊУ И ТРЕТМАНУ ЗЛОУПОТРЕБЕ
ПСИХОАКТИВНИХ СУПСТАНЦИ
- УНАПРЕЂИВАЊЕ КУЛТУРНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ –
Сажетак: Рад је усмерен на анализу културолошке димензије употребе дрога и

алкохола, при чему је вођен питањима као што су: шта су културне и идентитетске
карактеристике злоупотребе супстанци у 21. веку и да ли се о њима може говорити у
већ добро познатим теоријским и методолошким оквирима? У потрази за овим одго-
ворима, који су изузетно значајни за терапеутску и социо-културну праксу у третману
и рехабилитацији корисника (не)дозвољених супстанци, потребно је сагледати конти-
нуитет културног значења употребе алкохола и опојних супстанци кроз време, као и
веома интензивну динамику промене културних, идентитетских и симболичких порука
које оне носе у савременој култури. Унапређивање културне компетенције, као потре-
бног знања и праксе, за обе стране у процесу, приказано је кроз рад Америчке здравс-
твене организације и тима за унапређење третмана злоупотребе психоактивних суп-
станци. У том смислу рад представља предлог за увођење иновативнијих приступа у
истраживању и третману корисника који ће бити усмерен на разумевање социо-
културних аспеката њихових избора.
Кључне речи: култура, дрога, алкохол, идентитет, злоупотреба
Увод
Разумевање (зло)употребе алкохола и психоактивних супстанци пред-
ставља сложени проблем (никако не само здравствени проблем), који укључује
интеракцију између три компоненте. То су: узрочник (злоупотреба психоакти-
вних супстанци), домаћин (особа погођена злоупотребом дрога или алкохола)
и окружење (друштво и култура у којој се дешава злоупотреба дрога или алко-
хола) (Westermeyer, 1987). Поједностављено разумевање и истраживање фено-
мена злоупотребе алкохола и психоактивних супстанци подразумева ис-
––––––––––––
∗
oliverapavicevic4@gmail.com
∗∗
lelalela_bgd@yahoo.com
Оливера Павићевић / Љепосава Илијић, Културолошка димензија у истраживању и ...
кључиво усмеравање фокуса истраживача само на једну од ових компоненти.
Разумевање употребе психоактивних супстанци треба да укључи интеракцију
између дроге и особе (два фактора која су најочитија у клиничком контексту),
интеракцију између дроге и друштва (попут друштвеног одобрења за употребу
дрога), и коначно, однос између особе и друштва (улогу и статус особе у
друштву, њено (не)прихватање друштвених норми) (Westermeyer, 1987). Сход-
но томе, анализа друштвеног и културног значења употребе дрога у специ-
фичним контекстима, као релативно занемарено подручје у доминантним дис-
курсима јавне здравствене политике, може да пружи значајне увиде у мотиве и
механизме који особу усмеравају и опредељују за такве изборе. Психосоцијал-
ни и социокултурни приступи који се баве изучавањем конзумирања наркоти-
ка и алкохола стављају нагласак на индивидуалне и социјалне функције пове-
зане са употребом психоактивних супстанци, укључујући и идентитетске из-
боре одређене (под)културним значењима употребе дрога и алкохола.
Занемарујући квалитативна истраживања друштвених, културних (сим-
боличких) и идентитетских значења употребе дрога и алкохола, доминантни
јавни и здравствени дискурси се крећу у неколико главних токова. Они ук-
ључују, са једне стране, фармаколошке и неуорофизиолошке ефекте и сходне
моралне процене о томе шта је добра, а шта лоша употреба различитих хемиј-
ских структура (фармаколошки детерминизам) и са друге стране, обиље кван-
титативних информација о преваленцији и дистрибуцији употреба дрога. При-
мер квантитативног карактера дискурса о психоактивним супстанцама јесте
дискурс УН-а, у коме преовлађују опсежни квантитативни подаци о превален-
цији употребе дрога широм света, процене метричке тонаже разних произве-
дених супстанци и сл. (Hallam, Bewley-Taylor, 2010). Премда, такви подаци
нису неважни и без користи, и чак ако узме у обзир да су методолошки испра-
вни, они не пружају одговор на питање зашто се дрога користи. За разлику од
софистициране квантитативне димензије различитих скупова података, Свет-
ски извештај о дрогама (World Drug Report) ни у једном сегменту, не говори о
културним значењима и искуствима који су неопходни у покушају да се одго-
вори на питање зашто људи користе дроге (Hallam, Bewley-Taylor, 2010). Изо-
стају питања која се баве специфичним културним контекстом употребе дрога,
значењем и сврхом тих дрога у формирању и представљању савремених иден-
титета. Они који креирају и доносе политику морају узети у обзир мноштво
квалитативних анализа које се односе на распростирање употребе дрога широм
света, узимајући у обзир увиде у то шта се тиме постиже, шта се добија у ко-
муницирању са њиховом употребом, о променама стања ума која се јављају у
искуствима са дрогом фасцинирајући, очаравајући или присиљавајући милио-
не грађана да дрогу усаде у свој друштвени идентитет (Hallam, Bewley-Taylor,
2010).
Интеракција између актера, друштвених агената и друштвене и културне
средине, подразумева квалитативно разумевање употребе дрога и алкохола као
културолошке праксе формиране унутар друштвеног и историјског окружења,
које мора бити укључено у креирање реалних политика које се баве овим сло-
женим проблемом.
362
Постоји још један проблем који сматрамо значајним елементом домина-
тног дискурса о злоупотреби дрога, а он се односи на нормативну процену о
томе шта је добра (корисна) или лоша (штетна) употреба лекова и дрога. Ову
поделу додатно компликује социокултурна пракса која продукује неформалну
поделу на рекретаивно (повремено) и зависничко (стално) конзумирање нарко-
тика. Саодношење ових интерпретација - званичне (јавне и здравствене поли-
тике) и незваничне (неформалне културне праксе) ствара дискурзивне границе
између “нормалне” (допуштене употребе дрога-лекова), “нормалног” живота
(уз рекреативно-контролисано коришћење алкохола и дрога) и нековенцио-
налног “зависничког” живота (зависничко конзумирање алкохола и дрога).
Имајући у виду историјску и друштвену динамику која условљава однос акте-
ра и друштвеног окружења, истичемо овај проблем као значајан за разоткри-
вање друштвене, културне и идентитетске функције који учествују у личним
изборима да се посегне за конзумирањем алкохола и дрога.
Конзумирање алкохола и дрога као друштвени исказ и

културни израз
Набрајање различитих својстава и ефеката до којих доводе алкохол и ра-
зличите дроге, представља низ реакција који укључује модификовање или
промену самоперцепције, олакшање од досаде, беса, анксиозности, дисфо-
ричних стања, ублажавање болних и непријатних стања, трансцеденције и из-
мену стања свести, који доводе до побољшавања менталног и физичког стања
(религијска употреба дрога).
Следствено појединим ефектима, антрополози су указали да употреба
алкохола и дрога може имати позитивне ефекте на друштвено функционисање,
доприносећи друштвеном зближавању, сарадњи, доношењу одлука (Hanna,
1974; Ahluwalia, Ponnampalam, 1968). Етничке групе могу неговати свој иден-
титет одређеним начином употребе дрога и алкохола као културним обичајима
којима се конзумирању ових супстанци придају различита симболичка
значења (Westermeyer, 1987). У ту сврху, употреба алкохола и дроге у обреди-
ма служи као инцијацијска активност или потврђивање новог друштвеног ста-
туса. Историјски и антрополошки увиди у друштвено и културно значење спе-
цифичних традицијских начина конзумирања алкохола, дувана и дрога указују
на континуитет социјалне и културне симболике који може бити користан и за
разумевање значења које уживање ових супстанци има у савременом контек-
сту. Фармаколошки ефекти одређених опојних средстава праћена су друштве-
ним одобравањем потребе за предахом, растерећењем и опуштањем који има
привремени карактер и који се смешта у ограничене временске интервале и
ограничне просторе са којима се сусрећемо у виду различитих фестивала који
се одвијају широм света. У таквим интервалима постоји прећутно прихватање
опијања и сексуалног понашања које не би било прихватљиво у другим окол-
ностима (MacAndrew, Edgerton, 1969; Dennis, 1975). Дистрибуција робе (ук-
ључујући и психоактивне супстанце) у одређеној друштвеној групи може
363
значити потврђивање новог друштвеног статуса, уобичавање видљиве потро-
шње што је очигледно у примерима служења ексклузивних и скупих пића или
дистрибуције кокаина на забавама. Дрога функционише као фокус размене
између група представљајући медијум за комуникацију, економску размену,
ширење или ублажавање тензија између група (Westermeyer, 1987).
Дакле, контекст заједничког опијања може имати различите друштвене
функције које служе зближавању, интегрисању и друштвеној презентацији,
при чему се цео тај друштвени процес одвија у складу са одређеним друштве-
ним вредностима. Те друштвене вредности могу бити партикуларне (унутар
групне) и опште, при чему њихово разилажење представља потенцијални
друштвени конфликт, као и различите дискурзивне интерпретације које ук-
ључују одобравање и неодобравање. Обрасци употребе дрога симболизују
нова понашања, ставове и вредности, а те промене су повезане са променама
културних трендова који се огледају у моди, музичком укусу, плесу и напуш-
тању традиционалних културних вредности (Westermeyer, 1987).
Посматрано кроз историјски развој, у моменту када индивидуа постаје
носилац слободне воље и модерног сопства, као друштвеног, економског и
политичког стожера у одржавању друштвеног уређења, мења се однос на ре-
лацији конзумент - друштво. Регулисање сопства као оствареног самоинтереса
угрожено је континуираним пијанством или омамљеношћу, а нерационалност
таквог понашања се сматра друштвено штетним ударом на способности поје-
динца да управља собом. Таква понашања се означавају као „болести воље“
или „болест небриге“ да би се касније заменила концептом „болести зависнос-
ти“ (Hallam, Bewley-Taylor, 2010). Концепт болести је понудио друштвено
објашњење за понашања која су супротна максимизацији у остваривању „са-
моинтереса“ и људе које пију ван контроле означава као „сумњиве личности“.
Наравно, анализирање зависности као друштвеног конструкта не искључује
признавање реалних патњи и порицање важности који проблем зависности
представља за људе. Препознавање културног и специфичног карактера искус-
тва не значи порицање његове реалности (Ibid.). Морална регулација коју
друштво успоставља разграничавајући дозвољено и недозвољено конзумирање
алкохола и потпуно одбацивање коришћења дрога, изнедрила је категорије
социјалних аутсаједра и социјалних девијаната као посебан друштвени иден-
титет који карактерише отпадиништво, девијантност и криминализација.
Педесетих година прошлог века Haurad Beker (1951; 1953), указује на
културну интеракцију којом су посредовани смисао, мотивација и идентитети
уживаоца канабиса. Реч је о процесу друштвене акције и реакције у којој је
разумевање употребе канабиса као криминалне девијације прихваћено у глав-
ним друштвеним токовима. Оно је означено као стигматизовано понашање, а
тај тврди став је поспешио стварање алтернативне подкултурне симболике у
којој се пушење канабиса схвата као креативно, опуштајуће и благотворно.
Међутим, ништа није унапред одређено и фиксирано овим процесом, јер ће
неки људи пробати марихуану неколико пута и кренути даље, док ће други
постати редовни корисници и редовни припадници подкултуре. Оно што се
догађа не одређује дрога, већ сложени и разнолики скупови интеракција који
364
окружују појединца и чије преговарање обликује њихов идентитет и припад-
ност (Hallam, Bewley-Taylor, 2010). На темељу Бекеровог доприноса теорији
етикетирања девијантно или стигматизовано понашање се анализа са станови-
шта друштвеног процеса стигматизације који је током времена учврстио иден-
титет заснован на дрогама, као и начине на који појединци који конзумирају
дрогу виде себе, али и начин на који их види друштвено окружење. То је из-
међу осталог, омогућило појединцима и подкултурним групама да конзумира-
ње дроге сагледавају и третирају као својеврсне културне исказе. Конзумирање
различитих дрога повезује се са специфичним подкултурним идентитетима
који постају значајан сегмент истраживања студија о омладинским подкулту-
рама. Омладинске подкултуре се често појављују као реакција на односе моћи
и као саставни елемент отпора доминатним структурама моћи (Yong, 1971).
Неодобравање употребе дроге у културама савремених друштва (за разлику од
многих историјских култура) ствара изразито маргинализована окружења у
којима се одвија злоупотреба опојних супстанци. Доживљај дискриминације
код особа са поремећајем злоупотребе опојних супстанци и алкохола негатив-
но утиче на одлуку о лечењу, као и на исходе лечења (Fortney и сар., 2004; Link
и сар., 1997; Semple и сар., 2005). Друштвена морална регулација која придаје
неморалност и ненормалност уживаоцима дрога резултира јачању веза између
корисника и јачању значења која имају антисоцијални карактер. Таква позици-
ја може допринети развоју поремећаја употребе супстанци (Wilcox, 1998) јер
се појављује знатижеља (посебно код младих), жеља за експериментисањем и
јачање унутар групне повезаности након иницијалне употребе дрога. Марги-
нализација, дискриминација и стигматизација од стране шире друштвене и
културне средине, одбијају кориснике дрога да се обрате за подршку институ-
цијама друштва које су намењене социокултурној подршци, а ефекти “ненор-
малности” спречавају покушаје индивидуе да истраје у покушајима промене
понашања (Cohen, 1992).
Култура дрога омогућава својим члановима да поремећај употребе суп-
станци види као нормалан, или чак као статусни симбол. Поремећај постаје
извор поноса, људи славе свој идентитет повезан са дрогом заједно са другим
припадницима те културе (Pearson, Bourgois, 1995; White, 1996). Социјална
стигма стимулише формирање опозиционих вредности и ставова који промо-
вишу јединство унутар чланова културе дрога. Многе основне вредности кул-
туре дрога укључују одбацивање матичног друштва и његових културних вре-
дности (SAMSHA, 2014)1.
––––––––––––
1
Истраживање вредносних ставова зависника од хероина (Stephens, 1991) приказало је основне
принципе система вредности ове специфичне подкултуре. То су: антисоцијални ставови које
припаднике ове подкултуре дрога чини неповерљивим према људима изван ње, сматрајући их
непоштеним и егоцентричним;Одбацивање вредности средње класе и негирање вредности попут
захтева за напорним радом, сигурношћу и поштењем; Наглашена потреба за узбуђењем и хедо-
низмом, интезивна потрага за задовољством насупрот потрази за стабилнијим и трајнијим вред-
ностима; Важност спољне појавности која стоји у супротности за привидним одбацивањем
површности доминатне културе, чланови хероинске подкултуре верују у видљиву потрошњу и
важност поседовања ствари који дају слику просперитета; Значај припадности подкултури се
цени као континуирано учешће других у њој, чак до очекивања да ће појединци који су престали
365
Неоспоран је значај и сложеност друштвених, културних и психолошких
интеракција и њихово измицање крутим, шаблонским моделима који не могу
обухватити мноштво и динамику психосоцијалних и социокултурних значења,
која су повезана са употребом алкохола и дрога. У околностима брзих друш-
твених промена, долази до брзе смене културних образаца употребе дрога и
алкохола са којима се млади суочавају. Они се појављују као непрекидно нови
бихејвиорални и социјални облици. У оквиру нових културних пракси, опстају
неки традиционални мотиви, као што је адолесцентска иницијација у свет од-
раслих, преузимање ризика, средство за изградњу самопоштовања пред улазак
у свет одраслих. Међутим, друштвена и културна значења употребе дроге и
алкохола се непрекидно мењају отварајући нове просторе између
(не)допуштеног и (не)пожељног, између законских и моралних санкција у кон-
тексту медикализујућих тенденција и промена на плану разумевања сопства.
Контекстуализација ових промена се односи на измењену фармаколошку ра-
ционалност која је одбацила утврђене границе између забрањених дрога и пси-
хотропне медицине која се примењује на лекарски рецепт (Hilden, 2014). Ова
тенденција је наглашена показатељима повећаног општег прихватања промене
сопственог стања, искуства, капацитета и перформанси биохемијским средс-
твима (Gray, 2001). О томе сведочи континуирано увећање преписаних лекова
који до сада нису коришћени у третирању поремећаја понашања и емоција, као
и контигент “цурења фармацеутских производа” на сцену илегалних дрога
(Lovell, 2006). Фармаколошка и биохемијска својства свакодневних прехрам-
бених и животних пракси, као и “различити облици либерализације” као отпор
ограничењима слободе појединца у потрази за задовољством, представљају
нове компоненте друштвено-психолошке климе у којој се дешава употреба
нових дрога (Husebye, 2002; Moshuus et al, 2002 према: Hilden, 2014).
Стварање личног и културног идентитета посредовано је етиком преу-
зимања сопствених шанси у контексту управљања ризиком као преов-
лађујућом парадигмом сопства и грађанства у доба превентивне медицине
(Ericson, Doyle, 2002; Petersen, Lupton, 1996). Овај позив за оспоравање личних
ограничења у корелацији је са преокупацијом телом као местом за примену
медицинског знања и технологије (укључујући фармаколошке технологије) у
циљу прилагођавања и оптимизације (Chrysanthou, 2002) представља покушај
успостављања индивидуалне конотроле над неконтролисаним друштвеним
ризиком (Hayward, 2002). Преовлађује захтев за изградњом идентитета који
одбија некритичко преузимање ставова других и уместо тога се “суочава са
сопственим границама” проналазећи праксе које индивидуу стављају на тест
изазивајући појачано узбуђење (Furlogn, Cartmel, 2006) Идентитет и субјектив-
ност подразумевају активно спровођење самоизградње и саморефлексије (Gid-
dens, 1991; Bauman, 1991) као развој који се одвија у недостатку традиционал-
––––––––––––
са конзумирањем хероина наставити да учествују у култури дрога; Емоционална дистанцира-
ност људи који су укључени у ову подкултуру чини да се емоционална повезаност са другима
види као слабост. Иако је реч о истраживању специфичности хероинске подкултуре, она има
заједничке елементе са другим нарко подкултурама, иако постоје варијације у сваком од ових
елемената, те се не може говорити о фиксираним идентитетским моделима.
366
них идентификационих вектора припадности и идентитета као што су место,
посао и сродство (Hilden, 2014).
Бројна међународна истраживања су показала да постоји јасна повеза-
ност између употребе дрога и нових подкултурних и идентитетских формација
повезаних са техно и рејв (раве)културом (Ashton, 1996; Grimshei, 2000; Hake-
rud, 2001; Kohn, 1992; Moshuus, Rossow, 1996; Vestel, 2002; Pedersen, Skrondal,
1999; Reynolds, 1999; Shiner & Newburn, 1997, наведено према: Hilden, 2014).
Широко интегрисање и комерцијализација ових културих феномена младих,
поред марихуане, нормализује и друге илегалне дроге, нарочито екстази и ам-
фетамин. Они излазе из подкултурне опне и продиру у шире прихваћене омла-
динске културне токове као део идентитета “сналажљиве, нормалне младости”
који не подразумева идентитет “уживаоца дроге” (Hakerud, 2001; Husebye,
2002; Moshuus et al, 2002, наведено према: Hilden, 2014). Замена конвенцио-
налне дистинкције између нелегитимне и легитимне потребе за дрогом одвија
се у склопу развијања културног обрасца који не искључује нормалан живот и
употребу дрога. Контрола над употребом дрога, којој се придаје сопствено
значење и сврха (независничког типа) повезује се променама на нивоу сопства
и субјективитета који преузима одговорност, и у процесу самоодлучивања
креира сопствени однос према конзимирању дрога. Идентитет уживаоца - за-
висника је замењен идентитетом самосвесног субјекта који прерогативом са-
моодлучивања бира и контролише избор и начин конзумирања наркотика (Hil-
den, 2014).
Сходно томе, демаркациона линија између ”нормалног” и ”патолошког”
није употреба дрога, већ индивидуална контрола над употребом дрога. Запажа
се да је друштвено преузимање одговорности за укључивање појединца у од-
говорно коришћење дрога и касније надзирање те употребе, какво познају тра-
диционалне заједнице (Westermeyer, 1987), у савременом социо-културном
контексту, замењено индивидуалним самонадзором над употребом дрога. Та
контрола је заснована на флуидној граници између рекреативног и завис-
ничког конзумирања наркотика. Норвешко истраживање је показало да конзу-
мирање дроге у омладинској друштвеној пракси, оштро супротставља дисфун-
кционално, зависничко, деструктивно конзумирање дроге (повезано са бескућ-
ништвом и криминалом и претежном употребом хероина) од рекреативне упо-
требе дрога које се сматра елементом “нормалног живота” (Hilden, 2014).
Претходни кратки приказ појединих историјских и друштвених секвенци
које очитују промене у друштвеној регулацији употребе дроге и алкохола, до-
води нас до актуелног тренутка који наново мења однос дрога-уживаоц-
друштво, излазећи из доминатног дискурса забране и противљења, при чему се
паралелно мењају подкултурна значења конзумирања наркотика и њихови
друштвени ефекти. Контекст маргинализације који је практикован у истражи-
вањима употребе илегалних дрога добија значајан контрапункт у све ширем и
отворенијем простору рекреативне употребе дрога у коме се преговара о иде-
јама и праксама личне аутономије и самоконтроле (Hilden, 2014). Промене које
су захватиле значење забрањених дрога посредоване су културним репертоа-
ром који размешта улоге и значења повезане са дрогом. Свакако, нове динами-
367
ке нису укинуле друштвено значење употребе одређене дроге као избора деви-
јантне социјалне улоге која се сукобљава са конвенционалном друштвеном
улогом. Она је одређена количином и учесталошћу употребе дрога, врстом
дроге и локацијом употребе (Westermeyer, 1987). То нас доводи до потребе за
развијањем културне компетенције у истраживању злоупотребе опојних сред-
става, као унапређивања методе и начина да се дође до одговора на питање
шта дрога представља за индивидуу и шта су узроци и значења таквог “пато-
лошког” избора.
Културна компетенција у истраживању и третману злоупотребе

алкохола и опојних супстанци
Протокол за побољшање третмана (TIP) у оквиру америчког Сервиса за
злоупотребу супстанци и менталног здравља (SAMSHA) истакао је културну
компетенцију и њен изразит значај. Она се остварује кроз уважавање раз-
личитости као карактеристике међукултурних ситуација (социо-економских,
етничких, расних, родних, географских, сексуалних и на крају, конзумент-
ских). Културно одговорне услуге се појављују у склопу културне компетенци-
је која, превасходно, представља способност да се поштују уверења, језици,
међуљудски стилови и понашања појединаца који учествују у третману (како
даваоци, тако и примаоци). Културна компетенција је динамичан, трајан раз-
војни процес који захтева дугорочну посвећеност и постиже се временом (U.S.
Department of Health and Human Services).
Према Протоколу за побољшање третмана (TIP) примарни циљ развија-
ња културне компетенције је истицање и разумевање улоге културе у пружању
здравствених услуга у случају понашања која су повезана са употребом дрога
и менталних болести. Користећи вишедимензионалан модел за развој културне
компетенције (Sue, 2001), TIP тежи премошћавању јаза између обећања која
пружају истраживања и потреба практичних клиничара и администратора.
Према овом моделу, основни елементи културне компетенције укључују кул-
турну свест, генерално и партикуларно познавање културе, знања о култури
понашања повезаних са здрављем и развој културних вештина (The Substance
Abuse and Mental Health Services Administration, 2014). Специфична расна, ет-
ничка и културолошка разматрања чине значајан део културно одговорних
услуга, како их виде чланови TIP-a, сматрајући културну компетенцију битним
елементом процеса излечења и смањивања ризика у здравственим понашањи-
ма. Такође, истраживачи овог тима, развоју културне компетенције придају
далекосежне ефекте, не само за клијенте, већ и за одрживост заједнице,
јачањем вредности разноликости, флексибилности и одазивања на потребе
тренутних и променљивих потреба клијената, заједница и здравственог окру-
жења (SAMHSA, 2014). Процес стварања културно компетентног саветника је
дуг и не стиче се брзим и тренутним сагледавањем скупа чињеница о од-
ређеним популацијама, имајући у виду да су те културе разнолике и да се на-
лазе у сталном процесу промене. Ради се о спремности за перманентним сти-
368
цањем знања о личној култури и култури својих клијената, као и уважавању
погледа, норми, веровања, вредности и односа према менталном здрављу, по-
нашању у потрази за помоћи, коришћењу супстанци, познавању стила комуни-
кације, вербалних порука, политике лечења, услуга које се нуде и сл.
Културна компетенција подразумева да култура није дефинитивни енти-
тет коме људи припадају или не припадају, да се културе међусобно мешају и
преплићу и да постоји јединствени доживљај културе за сваког појединца, при
чему је присутан различити степен идентификације са припадајућом култур-
ном групом. Сходно томе, културни идентитети нису статични, они се развија-
ју и мењају током животног циклуса. Културна компетенција, управо, значи
способност да се разуме индивидуална интерпретација културе, да се она пош-
тује, афирмише и да се буде отворен према некоме чија је социјална и култур-
на позадина другачија од властите (CSAT-Center for Substance Abuse Treatment,
1999). Систем праћења и контроле употребе алкохола и опојних супстанци не
може једноставно претпостављати да су друштвени контекст и употреба дрога
и алкохола довољно саморазумљиви (Hallam, Bewley-Taylor, 2010), што је по-
себно значајно у разумевању и истраживању културе дрога.
1. Ahluwalia, H. S. & Ponnampalam, J. T. (1968): The socioeconomic aspects of betel-nut
chewing, Journal of Tropical Medicine and Hygiene, 71(2): 48-50.
2. Bauman, Z. (2001): The individualized society. Cambridge: Polity Press.
3. Becker, H. (1951): The Professional Dance Musician and his Audience, American Jour-
nal of Sociology, 57(2): 136-144.
4. Becker, H. (1953): Becoming a Marihuana User. The American Journal of Sociology,
59(3): 235-242.
5. Bourgois, P. (2003): In Search of Respect: Selling Crack in El Barrio. 2nd ed. New
York: Cambridge University Press.
6. Chrysanthou, M. (2002): Transparency and selfhood—utopia and the informed body.
Social Science & Medicine, 54(3): 469-479.
7. CSAT (1999): Center for Substance Abuse Treatment. Brief Interventions and Brief The-
rapies for Substance Abuse. Rockville, MD: Substance Abuse and Mental Health Services
Administration; 1999. (Treatment Improvement Protocol (TIP) Series 34). HHS Publication
No. (SMA) 99-3353.
8. Dennis, P. A. (1975): The role of the drunk in a Oaxacan village, American Anthropolo-
gist, 77(4): 856-863.
9. Edberg, M. C. (2004): El Narcotraficante: Narcocorridos and the Construction of a Cul-
tural Persona on the U. S. Mexican Border. Austin, TX: University of Texas Press.
10. Ericson, R. V. & Doyle, A. (Eds.) (2003): Risk and morality. Toronto: University of
Toronto Press.
11. Fortney, J., Mukherjee, S., Curran, G. et al. (2004): Factors Associated With Perceived
Stigma for Alcohol Use and Treatment аmong At-Risk Drinkers, The Journal of Behavioral
Health Services & Research, 31(4): 418-429.
12. Furlong, A. & Cartmel, F. (2006): Young people and social change: Individualization
and risk in late modernity. Buckingham: Open University Press.
369
13. Giddens, A. (1991): Modernity and self-identity: Self and society in the late modern
age. Cambridge: Polity Press.
14. Gray, C. H. (2001): Cyborg citizen: Politics in the posthuman age. New York: Rout-
ledge.
15. Hanna, J. M. (1974): Coca leaf use in southern Peru: some biosocial aspects, American
Anthropologist, 76(2): 281-296.
16. Hayward, K. J. (2002): The vilification and pleasures of youthful transgression, In: Mun-
cie, J., Hughes, G., & McLaughlin, E., (Eds) Youth Justice: Critical Readings, London:
Open University Press.
17. Hilden, K. (2014): Talking About Drug Use: Positioning and Reflexivity in Drug Rese-
arch Interviews and Beyond, Forum Qualitative Sozialforschung / Forum: Qualitative
Social Research, 15(3) art.2.
18. Link, B. G., Struening, E. L., Rahav, M., et al. (1997): On stigma and its consequences:
Evidence from a longitudinal study on men and dual diagnosis of mental illness and sub-
stance abuse. Journal of Health and Social Behavior, 38(2): 177–190.
19. Lovell, Ann (2006): Addiction markets: The case of high-dose buprenorphine in France.
In Kleinman, A., Lakoff, A. & Petryna, A. (Eds.), Global pharmaceuticals: Ethics,
markets, practices (pp.136-170). Durham: Duke University Press.
20. MacAndrew, C. & Edgerton, R. B. (1969): Drunken Comportment: A Social Explanation.
Chicago: Aldine.
21. Pearson, C. & Bourgois, P. (1995): Hope to die a dope fiend. Cultural Anthropology,
10(4): 587–593.
22. Petersen, A. & Lupton, D. (1996): The new public health: Health and self in the age
of risk. London: Sage.
23. Reynolds, S. (1998): Generation Ecstasy: Into the World of Techno and Rave Cul-
ture. New York: Routledge.
24. SAMSHA (2013): TIP 55 Substance Abuse and Mental Health Services Administration.
Behavioral Health Services for People Who Are Homeless. Rockville, MD: Substance
Abuse and Mental Health Services Administration; (Treatment Improvement Protocol (TIP)
Series 55-R). HHS Publication No. (SMA) 13-4734.
25. SAMSHA (2014): TIP 59 Substance Abuse and Mental Health Services Administration
Center for Substance Abuse Treatment. U.S. Department of Health and Human Services.
HHS Publication No. (SMA) 14-4849
26. Schensul, J. J., Huebner, C., Singer, M., et al. (2000): The high, the money, and the fame:
The emergent social context of “new marijuana” use among urban youth. Medical
Anthropology, 18(4): 389–414.
27. Semple, S. J., Grant, I. & Patterson, T. L. (2005): Utilization of drug treatment programs
by methamphetamine users: The role of social stigma. The American Journal of Ad-
diction, 14(4): 367–380.
28. Sue, D.W. (2001): Multidimensional facets of cultural competence. The Counseling
Psychologist. 29(6): 790–821.
29. Young, J. (1971): The Drugtakers: The Social Meaning of Drug Use. London: McGibbon
and Kee.
30. Westermeyer, J. J. (1987): Cultural patterns of drug and alcohol use: An analysis of host
and agent in the cultural environment, Psychiatry and Behavioral Sciences, 39(2): 11-27.
31. White, W. L. (1979): Drugs in Perspective. Rockville, MD: National Institute on Drug Abuse;
Themes in chemical prohibition; pp. 117–182.
370
32. White W. L. (1996): Pathways: From the Culture of Addiction to the Culture of
Recovery. A Travel Guide for Addiction Professionals. 2nd ed. Center City, MN: Hazel-
den.
33. Wilcox, D. M. (1998): Alcoholic Thinking: Language, Culture, and Belief in Alcoholics
Anonymous. Westport, CT: Praeger Publishers/Greenwood Publishing Group.
Интернет извори:
1. Cohen, P. (1992): Junky Elend: Some ways of explaining it and dealing with it. From a
pharmacological explanation of junky behaviour to a social one. Wiener Zeitschrift für
Suchtforschung, 14(3/4): 59-64. Online: http://www.cedrouva.org/lib/cohen.junky.html
2. Hallam, C., Bewley-Taylor, D. (2010): Mapping the world drug problem: Science and
politics in the United Naitons drug control system. International Journal of Drug Policy,
21(1):1-3. doi: 10.1016/j.drugpo.2009.10.007.
Резиме
Иако готово све културе имају историју употребе психоактивних супстанци ко-
јима се олакшавала и социјална интеракција, историјски и антрополошки увиди у
друштвено и културно значење специфичних традицијских начина конзумирања алко-
хола, дувана и дрога указују на континуитет социјалне и културне симболике, који
може бити користан и за разумевање значења које уживање ових супстанци има у
савременом контексту.
Људско понашање, без обзира да ли се говори о зависнику од психоактивних
супстанци или не, исход је генетских и биохемијских карактеристика, претходних
искустава учења, мотивацијских стања, психоасоцијалних карактеристика и културног
контекста у којем се све наведено одвија. Сви наведени услови производе приличну
разноликост у понашању појединца због употребе психоактивних супстанци. Социјал-
ни и културни фактори играју врло важну улогу, у покретању, одржавању и терапиј-
ским интервенцијама злоупотребе дрога, и врло често су занемарени фактори у истра-
живањима етиологије ризичног понашања. Потреба за развијањем културне компетен-
ције у истраживању злоупотребе опојних средстава, омогућава унапређивања метода и
начина да се дође до одговора на питање шта дрога представља за индивидуу и шта су
узроци и значења таквог “патолошког” избора, али и истицање и разумевање улоге
културе у пружању здравствених услуга у случају понашања која су повезана са упот-
ребом дрога и менталних болести.
CULTURAL DIMENSION IN THE RESEARCH AND TREATMENT

OF THE ABUSE OF PSYCHOACTIVE SUBSTANCES
– IMPROVING CULTURAL COMPETENCE -–
Summary: The paper focuses on the analysis of the cultural dimension of drug and
alcohol abuse, addressing questions such as: what are cultural and identity characteristics of
substance abuse in the 21st century and can they be discussed within well-known theoretical
and methodological frameworks? In pursuit of these answers, which are extremely important
for therapeutic and socio-cultural practices in treatment and rehabilitation of abusers of (non)
illicit substances, it is necessary to consider the continuity of cultural significance of abuse of
371
alcohol and narcotics over time, as well as very intense dynamics of cultural change, identity
and symbolic messages they carry in contemporary culture. Improvement of cultural
competence as required knowledge and practice for both parties in the process is
demonstrated through work of the American Health Organization and the team for
improvement of treatment of psychoactive substance abuse. In this sense, the paper presents
a proposal for introduction of more innovative approaches in research and treatment of
abusers, which will focus on understanding of socio-cultural aspects of their choices.
Key words: culture, drug, alcohol, identity, abuse
372
БИЉАНА Ј. СИМЕУНОВИЋ-ПАТИЋ∗ УДК 316.774:179
Криминалистичко-полицијски универзитет Прегледни рад
Одобрен: 17.02.2020
МЕДИЈСКИ ПРИКАЗИ ЖЕНА И МУШКАРАЦА КАО

АКТЕРА УБИЛАЧКОГ НАСИЉА∗∗
Сажетак: Рад се бави анализом медијских приказа убилачког насиља у Србији,

усмерене првенствено на њихову родну димензију. Анализа садржаја и дискурса о
леталном насиљу обухватила је онлајн извештаје у одабраним српским дневним лис-
товима, и обављена је на узорку текстова објављених између 1. маја и 31. октобра
2019. године. Резултати показују да је моралистичко просуђивање аутора новинских
извештаја ослоњено на властите, или претпостављене стереотипе публике, као и субје-
ктивно поимање социјалне девијантности, а које се одражава у пристрасном прикази-
вању актера, упадљиво обележје текстова посвећених случајевима леталног насиља
које мушкарци врше према партнерки, односно члану породице. Потврђује се тенден-
ција медија да жене извршитељке прикажу као изразито саможиве, подмукле и про-
рачунате, односно да их конструишу или као “фаталне жене”, или пак као “лоше суп-
руге” или “лоше мајке”. Будући да имају моћну улогу у “конструисању знања” и
значајно утичу на ставове у јавности, али и на јавне политике, круцијално је да медији
подробније освесте своју улогу и унапреде праксу у овој области, те да о насиљу из-
вештавају на начин којим неће стварати и одржавати погрешна уверења, стереотипе и
предрасуде.
Кључне речи: убилачко насиље, убиство, медијски приказ, родни стереотип
Увод
Криминалитет се током последњег века широм света усталио као једна
од омиљених медијских тема. Будући да медијске презентације утичу на начин
на који јавност опажа, разуме и реагује на проблем криминалитета, а у крајњој
линији и на јавне политике у области његове контроле (Surette, 2007, према
Wong, Lee, 2018), многи аутори указују на негативне ефекте свеприсутне дис-
––––––––––––
∗
biljasp@hotmail.com
∗∗
Рад представља резултат рада на пројекту који финансира Министарство просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије (број 179045), под називом: Развој институционалних
капацитета, стандарда и процедура за супротстављање организованом криминалу и тероризму у
условима међународних интеграција.
Биљана Ј. Симеуновић-Патић, Медијски прикази жена и мушкараца као актера ...
торзије медијске слике о криминалитету, како у погледу његовог обима, кре-
тања и структуре, тако и у вези са његовом позадином, факторима и актерима.
Премда професионални и етички медијски стандарди налажу обавезу извешта-
вања на објективан начин, комерцијални интерес медије усмерава ка сензаци-
онализму и задовољавању најплићих очекивања и жеља конзумената. Уз то, и
сами новинари гаје стереотипе и предрасуде који утичу на начин на који изве-
штавају о проблемима и догађајима, као и на то које изворе консултују и како
описују актере и контекст догађаја (Skilbrei, 2012: 140).
Криминалитет је у медијским извештајима презаступљенa тема, што на-
рочито важи за тешке облике насилничког криминалитета (Garofolo, 1981;
Johnstone, Hawkins, Michener, 1994; Chesney-Lind, 1999; Naylor, 2001; Brennan,
Vandenberg, 2009). Упркос томе што не доминирају у структури криминалите-
та, насилни злочини су константно у жижи медијске пажње јер подразумевају
догађаје који су релативно ретки, екстремни и изразито узнемирујући (Jewkes,
2015; Lee, Wong, 2019), јер је вредност вести већа ако садржи одступање од
“нормалних” очекивања, ако су догађаји на које се односи драматични, ако се
могу персонализовати и имају негативне последице (Hall et al, 1978: 53). Вести
о тешким насилним виктимизацијама су по природи ствари медијски вредне
(Naylor, 2001), а убедљиво највише медијске пажње добијају убиства (Cher-
mak, 1994; Maguire et al, 1999). Посебно шокантне догађаје попут масовних
убистава, као и оне код којих се појављују “савршене” жртве које “не заслужу-
ју” виктимизацију, медији широко покривају како би одржали пажњу публике
(Lee, Wong, 2019: 4).
Медијске обраде криминалитета доприносе и стереотипизацији његових
актера и симплификацији његових узрока. Бројни аутори су предочили да ово
нарочито важи за женско преступништво које се у јавном дискурсу доминант-
но разуме као индивидуална патологија и објашњава као резултат или изразите
моралне изопачености, или пак менталног поремећаја (Brennan, Vandenberg,
2009). Моралистички приступ у објашњењу женског преступништва устаљено
се ослања на извештачену представу о “идеалној жени”, а морална изо-
паченост жена које врше злочине разуме се као упадљиво одступање од нор-
мативне “женствености” (Zedner, 1991: 308, према: Estrada et al, 2019: 141).
Женско преступништво традиционално подразумева двојаку девијацију и дво-
струко кршење норми - како законских, тако и норми везаних за женску родну
улогу, што повлачи снажнију стигматизацију жена у односу на мушкарце пре-
ступнике (Estrada, Nilsson, 2012; Lander, 2014, према: Estrada et al, 2019).
У литератури се указује и на “каваљерски”, тј. блажи медијски третман
жена у односу на мушкарце који су извршили сличне злочине, поготово ако
испољавају родно адекватне особине и понашање (Visher, 1983; Kruttschnitt,
Savolainen, 2009; према: Estrada et al, 2019). Међутим, жене које изврше
злочине који одражавају упадљиво одступање од традиционалних родних
норми (које жени налажу пасивност и оданост као супруге, брижност и пожрт-
вованост као мајке), попут насилних и злочина према деци, изложене су ош-
тријем медијском третману (Estrada et al, 2019: 142). Жене које испуне друш-
твена очекивања као “добре мајке и супруге”, и пред судовима и у медијима
374
очекује бољи третман у односу на оне које пркосе родним стереотипима
(Kennedy, 1995, према: Jewkes, 2015: 134).
Културна конструкција коју је Бергер (Berger) својевремено изразио
речима да “мушкарци делају, а жене изгледају” (Berger, 1972: 47), опажа се у
извештавању о женама као актеркама насилних злочина – њихов физички из-
глед је готово неизоставан део медијских наратива. Штавише, како упућује
Џукс (Jewkes), физички изглед жене која је извршила убиство биће представ-
љен као битан фактор догађаја: ако је атрактивна, биће приказана као femme
fatale која је своју жртву ухватила у замку лепотом, а заправо је хладна,
отуђена и морално шупља. Ако је пак физички непривлачна, мотив за насиље
које је испољила тражиће се у њеној фрустрацији с тим у вези (Jewkes, 2015:
141). Медијска мизогинија, како показује ова ауторка, огледа се и у томе што
се жене које су усмрћене од стране мушког партнера, једнако као и оне које су
убиле мужеве, окривљују и осликавају на сличан, негативан начин - као “лоше
супруге” (Jewkes, 2015: 142). Медијски прикази леталног партнерског насиља
према женама традиционално су такви да обезбеђују изговор за учиниоца и
криве жртве, скрећући пажњу публике на нешто што је жртва учинила чиме је
“испровоцирала” напад, док ретко осветљавају шири контекст и постојање
претходног партнерског насиља (Fairbairn, Dawson, 2013). И мада постоји тен-
денција у медијима да се припадници оба пола који изврше најтеже насиље
представе као упадљиво другачији од тзв. обичног света, у случају жена се на
тој “другачијости” по правилу далеко више инсистира (Morrissey, 2003, према:
Jewkes, 2015: 156). Иако су случајеви леталног насиља које изврше жене мало-
бројнији, медији их брижљиво чувају од јавног заборава играјући на карту
дубоко усађених страхова од девијантних жена (Jewkes, 2015).
Будући да привлаче велику пажњу и емоционално ангажују публику,
медијски прикази криминалитета и његових актера од значаја могу бити не
само за разумевање дисторзираних представа у јавности о криминалитету, већ
и социјалних процеса стереотипизације, стигматизације и родних предрасуда.
Медији могу да одржавају стереотипну представу за коју верују да је публика
жели да види (Mršević, 2019: 16). Искривљене медијске представе о тешком
насилничком криминалитету, уз активно медијско конструисање и репродуко-
вање “женскости” и “мушкости” (Strinati, 1995, према: Milovanović, Vujović,
2014), у крајњој линији отежавају како разумевање, тако и решавање овог оз-
биљног друштвеног проблема. Медијске презентације насилничког кримина-
литета могу, разуме се, имати и сасвим другачију улогу, с обзиром на потенци-
јал медија да утичу на јавну свест и подстакну одговорнији јавни дискурс и
позитивне промене у области интервенције и превенције (Lee, Wong, 2019: 5).
Предмет истраживања и методолошке напомене

Предмет овог рада јесу медијске презентације убилачког насиља у Срби-
ји, извршеног од стране особа оба пола. Квантитативно-квалитативна анализа
садржаја и анализа дискурса о леталном насиљу обухватиће онлајн извештаје у
селектованим новинама, биће усмерена на испитивање присуства родне ди-
375
мензије и стереотипизације у медијским наративима, а обавиће се на узорку
текстова објављеним у периоду од 1. маја до 31. октобра 2019. године у осам
дневних листова (Ало, Блиц, Вечерње новости, Данас, Дневник, Курир, Поли-
тика и Телеграф) чија су онлајн издања обухваћена сервисима агрегације и
претраге вести сајта “Наслови-нет” (https://naslovi.net). Анализа дискурса биће
критичка и фокусирана на терминологију у тексту, на оно што је у њему
речено, или је изостављено.
Резултати
Заступљеност садржаја о убилачком насиљу
Током посматраног шестомесечног периода, у осам новина из узорка об-
јављено је укупно 1646 чланака који су се односили на 433 догађаја у оквиру
којих је, према наводима, извршено летално насиље које је резултовало усмр-
ћењем најмање једне особе. Свега 62 односно 3,8% новинских чланака одно-
сило се на догађаје у којима је као извршилац или саучесник назначена особа
женског пола. Број новинских чланака по догађају износио је у просеку 3,8, а
кретао се у распону од 1 до 52.
Догађаји из обухваћених чланака укључивали су, пре свега, оне који су
се одиграли у Србији током посматраног периода, али и догађаје из ранијег
периода, као и оне који су се у посматраном временском оквиру или раније
одиграли у другим земљама у региону и свету. Део обухваћених чланака садр-
жао је извештаје о току кривичних поступака који су се у посматраном вре-
менском оквиру водили против лица окривљених за убиство или тешко убис-
тво у Србији или у другим земљама, док је део садржао вести о отпуштању са
издржавања казне, извршењу смртне казне, или пак смрти појединих особа
које су у прошлости осуђене за убиство.
Извештаји о убилачком насиљу које су извршиле или за које су осум-
њичене особе женског пола (n= 62) су 25 пута мање заступљени од извештаја у
којима су као извршиоци назначени мушкарци (n= 1554). Доминација текстова
о мушком леталном насиљу је природна и очекивана, будући да се мушкарци и
реално чешће појављују у улози учиниоца него жртве убистава, док се жене
вишеструко чешће појављују као жртве.1 Имајући у виду да је у полној струк-
тури лица осуђених за кривична дело убиства, тешког убиства, убиства на мах
и убиства детета при порођају учешће жена, збирно гледано, отприлике 11
пута мање од учешћа мушкараца,2 може се закључити да се догађаји у којима
––––––––––––
1
Примера ради, 2017. године, број мушкараца који су осуђени за кривично дело убиства, тешког
убиства или убиства на мах (133 лица) био је 1,2 пута већи од броја жртава ових дела мушког
пола (110), док је број женских лица као жртава убиства, тешког убиства, убиства на мах или
убиства детета при порођају (54) био 4,5 пута већи од броја жена које су осуђене за неко од ових
кривичних дела (12). Према: Републички завод за статистику, 2018.
2
Процена се ослања на најсвежије доступне податке Републичког завода за статистику, према
којима је током 2017. године, за кривична дела убиство, тешко убиство и убиство на мах пријав-
љено укупно 179, а осуђено 133 пунолетних лица мушког пола, док је за кривична дела убиство,
тешко убиство, убиство на мах и убиство детета при порођају пријављено 10, а осуђено 12 пуно-
летних лица женског пола. Извор: Републички завод за статистику, 2018.
376
је убилачко насиље извршено од стране особа мушког пола третирају као ме-
дијски вреднији, што је најизгледније последица тога што су међу њима засту-
пљенији они који су екстремни, несвакидашњи и они који укључују више жр-
тава.
Структура тема
Од укупно 1646 издвојених новинских онлајн чланака, тридесет (1,8%)
се односило на неразјашњене хомицидне виктимизације из текуће или ранијих
година. У структури тема чланака који извештавају о догађајима у оквиру ко-
јих је убилачко насиље извршено од стране особе мушког пола доминирају
лишење живота брачне или љубавне (актуелне или бивше) партнерке – 421
(27%); масовна и серијска убиства – 186 (12%); лишење живота другог одрас-
лог члана породице – 177 (11,4%); лишење живота познаника или суседа – 113
(7,3%) и лишење живота детета – 103 (6,6%), а затим следе: лишење живота
унутар/између организованих криминалних група – 72 (4,6%); лишење живота
из освете – 56 (3,6%); лишење живота познаника или непознатих особа из ко-
ристољубља – 56 (3,6%); хомицидна виктимизација на радном месту – 41
(2,6%); лишење живота извршено од стране малолетног лица – 25 (1,6%); и
лишење живота где су као извршиоци или жртве назначени мигранти - 16
(1%). У структури чланака који се односе на летално насиље жена доминирају
лишење живота деце и новорођенчади – 23 (37%); лишење живота брачног или
љубавног партнера – 9 (14,5%) и лишење живота другог одраслог члана поро-
дице – 9 (14,5%), а затим следе: лишење живота (познаника или непознатих
особа) из користољубља – 5 (8%), и серијска убиства – 2 (3,2%).3
Лишење живота деце и новорођенчади је, по очекивању, једна од медиј-
ски вреднијих тема – 8% свих новинских извештаја о убилачком насиљу одно-
си се на лишење живота лица млађих од 18 година.4 У омиљене теме спадају и
лишење живота из користољубља, а затим лишење живота познаника или су-
седа, лишење живота у оквиру организованих криминалних група, лишење
живота из освете, и лишење живота на радном месту, где доминирају извешта-
ји о страдању полицијских службеника. Догађаји о којима су посматрани ме-
дији извештавали, а који се односе на лишење живота партнерки и чланова
породице, као и на масовна и серијска убиства и лишења живота где се као
актери појављују мигранти, обухватају и оне који су се током посматраног
периода или раније десили у разним земљама у региону и широм света, а који
су пренети због своје медијске вредности утемељене на екстремности и несва-
кидашњости догађаја, или пак на родним и другим социјалним стереотипима о
њиховим актерима.
––––––––––––
3
У категорију остало/неодређено сврстано је 288 (18,5%), односно 14 (22,6%) чланака о до-
гађајима у којима су као извршиоци назначени мушкарци, односно жене, респективно.
4
Оквирног поређења ради, у Србији је према званичним подацима у 2017. години у структури
жртава кривичних дела убиство, тешко убиство, убиство на мах и убиство детета при порођају,
учешће лица млађих од 14 година износило 3%, а учешће млађих од 18 година 4,9%. Извор:
Републички завод за статистику, 2018.
377
Медијски приказ жене као актерке убилачког насиља

У чланцима посвећеним догађајима у којима се појављују жене, било као
извршитељке или жртве, оне су по правилу, знатно чешће него мушкарци,
визуелно представљене, и то обично врло упадљиво. Оно на шта је својевре-
мено указала Џукс у вези са начином на који су жене убице представљене у
медијима (Jewkes, 2015: 135), потврдило се и овом приликом: најчешће су кон-
струисане или као физички изузетно атрактивне, а опасне и зле манипулант-
киње, или пак као жене фрустриране својом недовољном привлачношћу, као
лоше супруге или лоше мајке.
Исконски страх од злих, девијантних жена, у посматраном периоду је
оживљен чланцима у таблоидима о извесној Ани Драксин из једног села код
Панчева, познатој као “баба Анујка” или “банатска вештица”, која је наводно
била “тровачица”, “врачара” и “први серијски убица на нашим просторима”, а
којој се приписује велики број убистава с краја 19. и почетка 20. века. Тексто-
ви циљају и на фасцинацију публике наглашавањем њене истрајности, нео-
бичних вештина, снажног утицаја на људе и спретности у злоделима. Наводи
се и оцена извесног хемичара који је написао књигу о овој жени, да “иако је
усмртила 150 душа својим отровима”, представља једну од “најутицајнијих
жена свих времена” (Telegraf, 04.05.2019.).
Може се запазити изражена тенденција да се жене извршитељке прика-
жу као особе које су “наизглед жене” (тј. ”безопасне припаднице лепшег по-
ла”), а заправо су саможиве, себичне и спремне на свакојака злодела зарад
властитих интереса. Мит о томе да жене чешће користе тровање него друге
начине усмрћења упорно се, чак и упркос чињеницама одржава, може бити
зато што подупире конструисан имиџ жена убица као превртљивих, подму-
клих, хладних и прорачунатих, са имплицитном или чак експлицитном пору-
ком да се по томе мушкарци извршиоци с њима тешко могу поредити. Да су
неки медији и неки “стручњаци” склони да без срама и задршке жртвују и ис-
тину зарад незајажљиве мизогине жеље да жене прикажу као оне које, можда
ређе, али зато “суровије” убијају, сведочи чланак из листа Блиц од 1. септем-
бра:
Клале, пуцале, тровале: Руке ових жена крвавије су од многих озлоглашених
убица…
Јелена је убила комшиницу, Кристина свекрву, Теодора мајку и бабу... Наизглед
безопасне припаднице лепшег пола починиле су нека од најсуровијих убистава у нашој
земљи о којима се данима писало и причало и која су потресла српску јавност. Према
тврдњама стручњака, када жене убијају то најчешће чине хладно и прорачунато,
злочине дуго планирају, а чешће се одлучују за отров него за хладно или ватрено ору-
жје […] (Blic, 1.09.2019.)
У текстовима из узорка нису изостале ни атрактивне извршитељке пред-
стављене уз обиље непримерених фотографија као фаталне жене, попут “фа-
талне Суните” осумњичене за мистериозно убиство извесног бизнисмена у
околини Мостара (Kurir, 6.10.2019.). С друге стране, није заобиђена ни “опсе-
днутост” жене физичком лепотом и “подразумевајућа” патња услед њеног не-
378
достатка која је чини кадром за највеће подлости и најтеже насиље услед зави-
сти, а која се директно сугерише текстом под насловом: Завидела манекенки на
лепоти: Јелисавета (22) због љубоморе крвнички убила сестру Стефанију
(17)! (Alo.rs, 24.10.2019.).
Имиџ лоше мајке је упечатљиво осликаван текстовима посвећеним
случајевима усмрћења деце. У том смислу, најекстремнији су текстови о “мај-
ци монструму” из Велике Британије која је “убила две мале ћерке јер су јој
сметале да се проституише” (Kurir, 3.07.2019.), док на суђењу “ни у једном
моменту није показала емоције” (Kurir, 2.08.2019.).
Жене које учине злочине заједно са мушкарцем у медијском извештају
се обично истурају у први план, чак и онда када је јасно да је њихов допринос
у криминалном подухвату био, у најбољем случају, другоразредан. То је, ре-
цимо, случај са “лошом мајком” В. Ф. о чијем пуштању из притвора један лист
извештава у тексту под насловом: Скандалозна одлука суда у Неготину: Мајка
која је ћутала док јој је дечко крвнички насмрт претукао ћерку (2,5) пуштена
на слободу (Blic, 21.10.2019.), или пак са мајком из Белорусије која је “заједно
са дечком претукла своју бебу, којој је он потом одрубио главу”:
Виктар Ш. (48) осуђен је на смртну казну… због изузетно окрутног злочина.
Стрељачки вод смакнуће мушкарца који је проглашен кривим за премлаћивање и одру-
бљивање главе осмомесечне бебе. Бебу Ану убио је док је њена мајка Наталија К, Вик-
тарова пријатељица, била у кући. Наталија је осуђена на 25 година затвора… Пре
него што су је мучки убили, тешко су је премлатили […] (Blic, 29.10.2019.).
Хладнокрвност “лоших мајки” посебно је истакнута у тексту под насло-
вом: Дошла са славе, породила се, па задавила бебу, а у коме се поред осталог
наводи да је: “утврђено да се Ј. породила у својој кући и да је родила живог
дечака… [Н]акон што се породила, голим рукама је задавила новорођенче, а
потом га умотала у прслук и бацила у пољски тоалет” (Kurir/Blic, 9.05.2019.).
При извештавању о догађајима чије су актерке жене, а који су укључивали
виктимизацију деце, изостали су покушаји новинара да прикупе информације
битне за позадину и околности догађаја, и консултују компетентне стручњаке
који би указали на шири социјални контекст овог проблема. Напротив, и у
овим случајевима су за утиске и оцене питане “комшије”, које у овим
случајевима обично “нису имале ближих сазнања” о догађају.
Жене које су извршиле убилачко насиље приказиване су и као похлепне
особе које не презају од тога да за новац лише живота своје суседе или прија-
теље, чему је, примера ради, посвећен текст под насловом: Убила пријатељицу
на Аљасци: Непознат “милијардер” јој обећао много новца за снимке њеног
леша (Telegraf, 19.06.2019.).
Занимљиво је да се у функцији приказа жена као девијантних и инхерен-
тно злих користе и девојчице, које каткад не могу измаћи медијској жижи чак
ни кад су кривично неодговорне, па и саме виктимизоване, и када је за дело
заправо осумњичен одрасли мушкарац. Један домаћи лист пренео је инострани
медијски извештај, чији је део дат у наставку:
В. (12) се похвалила у школи да је пробала људски мозак: Полиција је открила
да је она с педофилом убила човека и – појела га
379
Љутити родитељи захтевали су да се девојчица избаци из школе након што је
згроженим друговима испричала како је људски мозак укусан. В. им је потанко описа-
ла како је припремала људско месо у тигању и како га је јела с дечком… А. је умро у
притвору, а В. је премлада да би одговарала за злочин… Девојчица није показала ника-
кве знакове кајања. […] (Telegraf, 7.05.2019.).
Премда се, сасвим спорадично, појављује неколико уравнотеженијих из-
вештаја у којима се указује на насиље које је жртва раније трпела у партнер-
ском односу, односно на посесивност и контролу коју је спроводио насилни
партнер, жене као жртве се често приказују уз ослањање на стереотип “лоше
супруге” и пребацивање “кривице” на жртву. Тако се претекст убиства и суи-
цида супруга коме је у претходном периоду изрицана хитна мера забране кон-
такта и приласка жртви због насиља у породици, након чега је упорним мол-
бама издејствовао да му се супруга врати из родитељске куће у коју се склони-
ла бежећи од батина, приказује као “жестока расправа”, док се насилни супруг,
који је неколико дана раније злочин практично најавио у кафићу речима: “раз-
вода неће бити, ја ћу то да пресечем”, приказује као “миран човек”, увек
“спреман сваком да помогне”, човек кога је разједала љубомора просто зато
што му супруга није говорила разлог због ког је у последње време често напу-
штала заједнички дом:
По свему судећи, догодила се жестока расправа након чега је Д. супругу Т. навод-
но, убо ножем у пределу груди, а затим је одлучио да у суседној соби на спрату куће и
себи одузме живот. […] Д. је човек кога у Паланци сви знају као врсног каменоресца и
аутомеханичара. Кажу за њега да је “мукотрпним радом подигао лепу кућу и са Т. из-
родио двоје деце”… [П]ричају и да је био рад свакоме да помогне и сматрали су га мир-
ним човеком […] Према речима познаника, у последње време Т. је у више наврата одла-
зила од куће. Некада по један, некада по неколико дана, али никоме није рекла разлог
због чега то чини. Он је због тога био љубоморан, што је кумовало учесталим распра-
вама... (Novosti, 25.09.2019.).
Она је била слободнија мало и вероватно је он трпео тако да му је пукло пред
очима – пренели су медији изјаве комшија. (Novosti/Alo, 25.09.2019.).
Слична тактика окривљавања жртве њеним представљањем као “лоше
жене” и упућивањем на пригодна комшијска запажања, без настојања да се
дође до компетентнијих извора који би догађај сместили у шири експланатор-
ни и социјални контекст, видљива је и у другим извештајима о партнерским
убиствима жена, попут чланка који извештава о догађају у којем је муж полио
супругу бензином и живу је запалио:
К. Л. и његова супруга кобне ноћи су се посвађали, највероватније због љубомо-
ре и неверства за које ју је оптуживао. Потом је затражио од ње да му помогне да
себи да инјекцију инсулина, јер болује од дијабетеса. Када је она то одбила, муж се
разљутио, изашао у двориште, донео канту бензина и њиме полио жену која је била у
кревету… [И]зазвао је пожар, у којем је С. смртно страдала. […] Познаници брачног
пара Л. одмах су посумњали да би разлог злочина могла да буде љубомора, јер је, наво-
дно, С. често излазила са пријатељицама, што је њеном мужу сметало. (Telegraf,
28.05.2019.).
Комшије, познаници и пријатељи актера злочина које новинари радо ко-
ристе као изворе кад извештавају о случајевима лишења живота у партнерском
380
односу указивали су и на друге детаље који упућују на околности које импли-
цитно пребацују кривицу на жену жртву, укључујући користољубиве мотиве
за партнерску везу, неискреност, незахвалност и морално посрнуће. Тако се,
примера ради, у једном од новинских извештаја о убиству С. Ј, за које је осум-
њичен њен ванбрачни партнер П. Ж, наводи:
…П. је на саслушању рекао да је С. убио због љубоморе. Рекао је да је у кафани
“очијукала” са неким мушкарцем, а да када су дошли кући није хтела да спава са њим.
[…] Након смрти своје супруге П. почиње да живи са С. и купује јој стан, због чега је,
према наводима, ушао у сукоб са ћеркама. […] – Она је много млађа од њега, а и ат-
рактивна је жена, па је вероватно то код њега изазивало љубомору – прича један
комшија. (Blic, 17.09.2019. ).
Вест о убиству које се догодило у Москви, а коју из руских медија пре-
носи један домаћи лист, конструисана је тако да циља ако не на пуно саосећа-
ње са њим, онда барем на разумевање ситуације у којој се нашао осумњичени
за убиство девојке која га је наводно, искористила и обманула:
Н.Е. (25) осумњичен је за убиство девојке, стјуардесе А.М. (23), након што ју је
упознао у стриптиз клубу, а касније и био у вези са њом […] Према речима пријатеља
осумњиченог младића, девојка која је повремено радила и у стриптиз клубу, рекла му
је да не може тек тако да напусти тај посао и да мора да је "откупи"... - Није навео
суму, али је изјавио да је и након тога девојка понекад изводила стриптиз у том клубу
- рекао је извор. Такође је додао да је Н.Е. константно трошио огроман новац на
девојку. Убиство се догодило у једном московском хотелу за време њихове свађе, по-
што је Н.Е. био убеђен да га је А.М. варала. (Telegraf.rs/Gazeta.ru, 14.07.2019.)
Чак и кад постоје индиције да је жена жртва пре него што је убијена би-
ла прогањана од учиниоца, пригодно се дају непотребне информације о прива-
тном животу жртве после раскида везе са учиниоцем који “пати”: “В. В, како је
утврђено, после раскида везе са К. пронашла је новог емотивног партнера, с
којим је била и кобне вечери” (Kurir, 26.05.2019.).
Медијски приказ мушкарца као актера убилачког насиља
Покушаји новинара да осветле позадину догађаја који укључује мушко
убилачко насиље према партнерки или другом члану породице и читаоцима
пруже његов шири контекст, често се завршавају на преношењу изјава и оцена
из комшилука. Некад се случајеви у којима је учинилац након напада на суп-
ругу извршио суицид описују као трагична одлука да се “дигне рука на себе”,
уз маштовита објашњења разлога, која превазилазе бруталну банализацију
проблема насиља, уз успутну маргинализацију и превиђање жене жртве. Тако,
рецимо, један лист извештава о покушају лишења живота супруге праћеног
суицидом извесног С. М, у тексту под насловом: Детаљи породичне драме у
Краљеву: “Чуо сам Маринин врисак, а онда сам га затекао мртвог у фоте-
љи”. Комшије мисле да је Саша полудео због врућине, па кренуо да пуца, а који
садржи објашњење догађаја које даје “комшија Столе”: “Био је пуначак, имао
је проблема са повишеним крвним притиском, у пар наврата сам га овог лета
возио до Хитне помоћи. Мишљења смо да су паклене врућине утицале на то да
почне да пуца по кући и да на трагичан начин оконча свој живот […] Никаквог
насиља у породици у овом случају није било. Породица је доброг материјалног
стања, сви имају посао и живели су у слози” (Kurir/Alo.rs, 14.08.2019.).
381
Мушкарци који су летално насиље извршили према деци имали су
сличан медијски третман као и жене које су виктимизовале децу и ново-
рођенчад - подцртавана је њихова бескрупулозност и хладнокрвност, што је
очевидно у насловима: Отац монструм је зверски убио овог малог анђела!
Завитлао синчића (1) у реку и мртав хладан отишао на пиво! (Kurir,
12.09.2019.); Беби сломљена лобања – Настављено суђење оцу монструму који
је убио петомесечног сина (Blic, 16.09.2019.); Монструм послао дечака (10) да
види ко је све у кући, па га првог убио (Kurir, 5.08.2019.) и др.
Мушкарци који су лишили живота своју брачну или ванбрачну партнер-
ку медијски се приказују углавном двојако: или као бескрупулозни “монстру-
ми” (по правилу, ако поред жене лише живота и децу, или злочин изврше у
присуству деце), или пак као романтични “мученици” напаћени и “потонули”
због неузвраћене љубави, чак и у случајевима где постоје наговештаји да је
леталном насиљу претходило прогањање жене жртве:
[A]двокат Д. К. који се сумњичи да је… убио своју бившу партнерку В. В, није
могао да преболи то што га је она два месеца раније оставила и није желела да му се
врати, посведочио је јуче пред Вишим судом у Београду Ж.Б, пријатељ осумњиченог.
[…] К. је његов пријатељ из детињства, увек је желео свима да помогне и био омиљен
у друштву, све док се није разишао с В, када се потпуно променио. – [Д]олазио је го-
тово сваки дан, читао ми је дугачка писма која је он њој слао и молио је да се помире,
и њене одговоре, који су га вређали јер су почињали са "поштовани"… [З]нам да је
звао и В-ину ћерку да јој тражи да их помири, тражио је да ја убедим супругу да је
зове, чак је и од једног мог пријатеља који игром случаја живи у стану изнад њеног
хтео да откупи стан… (Kurir, 24.05.2019.).
Трагање за знацима сатанизма, магије и другим натприродним елемен-
тима у случајевима лишења живота једна је од омиљених тактика за прив-
лачење пажње сензационалистичким конструисањем догађаја, обично посред-
ством информација добијених од “добро обавештеног” извора. О убиству 80-
годишње Ј. Т. из Ниша, за које је осумњичен њен некадашњи комшија, 26-
годишњи студент В. Г, говори и чланак под насловом: Свирепи убица био оп-
седнут религијом и сатанизмом: Иконописац изгубио разум, па убио бабу у
Нишу, као у књизи Злочин и казна!:
- Претпоставља се да мотив злочина може бити новац, иако несрећна жена
није била имућна, што је знао и убица. Г. је већ друже време имао психичке проблеме
због којих је чак и покушао самоубиство, па се не искључује и да је злочин починио у
нервном растројству, без икаквог реалног разлога – казао је за Курир добро обавеш-
тен извор. Он додаје да посебну пажњу привлачи његов Фејсбук профил, на коме је
само дан након злочина окачио слику из хорор филма Mother Suspiriorum. […] У филму
је реч о девојци која одлази из родног места у већи град на школовање, а тамо улази у
круг пријатељица за које се испоставља да су вештице. То се може повезати с њим
који је из мањег места дошао у Ниш, у коме не може да се снађе. Уколико се узме у
обзир његова психичка нестабилност, не искључује се могућност да је инспирацију за
злочин добио управо из овог филма. (Kurir, 5.09.2019.).
Уопште узев, изузимајући случајеве у којима је усмрћење мотивисано
користољубљем или одмаздом према отуђеној партнерки, у медијским нарати-
вима о мотивима извршилаца мушког пола прилично је заступљена ирацио-
382
налност и бизарност, што је очигледно у функцији наглашавања девијантности
и сензационализма. Пример таквих чланака су вести, већином пренете из ино-
страних медија, под насловима: Србин, Италијан и Румун се свађали ко је ле-
пши, а онда је уследио крвави злочин: Иван (34) убио Италијана после свађе у
сеоској кафани?! (Kurir, 04.08.2019.); Извините, управо сам вам убио ћерку:
Американац избо своју девојку, па од њеног оца тражио нешто нечувено (Ku-
rir, 24.09.2019); Гост убио конобара јер је дуго чекао сендвич (Blic,
17.08.2019.); Оличење демона, дивљао је као разјарена звер: Марко је свирепо
убио мајку, а онда викао: “Ја сам Исус и морам да намирим тројство”
(Alo/Republika/V.M, 5.10.2019.) и др.
Прекомерно повезивање насиља и менталних поремећаја карактерис-
тично је за медијско извештавање о случајевима леталног насиља, посебно
оног учињеног према деци или родитељима. Извештавање о случајевима убис-
тва мајки, који иначе обилују разним стереотипима, слободним оценама и мо-
ралистичким карактеризацијама, добар је пример:
…Шта се десило с тим и таквим сином, кога је мајка родила, гајила, трудила
се да буде најбољи што може, па је постао убица? Убица мајке. […] У Богатићу су у
последњих шест година три мајке страдале од руку синова, а једна бака се још бори
за живот. Тукли су их моткама, убадали ножевима, резали, песничили до смрти...
Незванично, медији помињу и психичка обољења и случајеве нервног растројства. Јер,
како иначе другачије објаснити толику мржњу и бес према онима које су их родиле?!
(Telegraf, 4.10.2019.)
Негативна стереотипизација и окривљавање жртвe може се опазити и у
новинским извештајима о убилачком насиљу према особама мушког пола.
Тако, у тексту који говори о убиству 24-годишњег И. Г. за које је осумњичен
његов брат Б. Г, преносе се очевидно пристрасне оцене из комшилука којима
се циља на окривљавање жртве и оправдавање наводног учиниоца:
Цела породица је предивна. […] Међутим, у последње време, прича се да је И.Г.
заправо био тај који је био проблематичан и годинама је малтретирао породицу.
Нон-стоп им је правио неке проблеме, а неки чак причају да је имао проблема с нарко-
тицима. Прича се да је породици више прекипело јер им је константно правио глупос-
ти, због чега су се свађали, па могуће да је Б.Г. кврцнуло у глави приликом жестоке
свађе с братом. Једноставно је пукао! Подсетимо, […] комшије су рекле да је Б.Г. био
тих и повучен, али одличан ученик у уметничкој школи, а недавно је уписао студије
психологије, бриљирајући на пријемном. (Alo/N.G, 21.08.2019.)
Може се оценити да је моралистичко просуђивање аутора новинских из-
вештаја сходно субјективном поимању социјалне девијантности, а које се од-
ражава у поједностављеном и пристрасном осликавању актера и суптилном
сугерисању читаоцима са којим од њих треба да саосећају више, упадљиво
обележје текстова посвећених случајевима леталног насиља које особе мушког
пола изврше према партнерки, односно члану породице.
Завршни дискурс
Налази истраживања медијских приказа убилачког насиља у Србији
упућују на присуство очигледне медијске пристрасности и то, како у одабиру
383
догађаја о којима се извештава, тако и у начину на који се извештава. Тако су,
рецимо, у структури тема високо позиционирана вазда интересантна масовна и
серијска убиства, о којима се вести углавном преузимају из иностраних медија,
док медијској обради догађаја леталног насиља у породици, које у домаћим
приликама представља далеко раширенији проблем, недостају медијска ис-
траживања и анализе усмерене на преиспитивање социјалних узрока и друш-
твене одговорности. Може се рећи да и даље важи оно што је Мршевић приме-
тила пре извесног времена анализирајући медијско извештавање о насиљу над
женама - да у извештајима доминира мушка прича, да нема дубљег преиспити-
вања проблема и друштвене одговорности, да аналитички текстови не према-
шују 15% медијских извештаја о партнерском насиљу, те да је већина текстова
информативног карактера, са штурим чињеницама насилног чина, док је у исто
време присутна банализација насиља и свођење текстова на непроверене
чињенице (Мršević, 2013: 16-17). Кршење претпоставке невиности, објављи-
вање личних података о жртвама и осумњиченима, те објављивање фотографи-
ја жена које су назначене као актерке догађаја, готово да је правило при изве-
штавању о случајевима леталног насиља, на шта су указивали и други аутори
(Jorgačević, 2016; Mršević, 2019).
Занимљиво је да су у новинским чланцима обухваћених овим истражи-
вањем жене, генерално узев, редовније приказиване као рационалне изврши-
тељке које планирају злочине и имају очевидну добит од њих, него што је то
био случај са мушкарцима, чије је поступање у многим случајевима представ-
љено као неконтролисано, ирационално и бизарно. Уочава се тенденција да се
жене и као жртве представљају као особе које имају контролу над дешавањи-
ма, које су егоцентричне и прорачунате. Жене се дакле и даље, без обзира на
улогу у насилном чину, приказују стереотипно, као прекршитељке родних
норми које сносе део кривице чак и онда кад су жртве леталног насиља. Овак-
ви текстови код читалаца учвршћују предрасуде да жена својим понашањем
изазива насиље, што у крајњој линији имплицира да за њега није искључиво
одговоран онај који га врши (Несторов, 2019, према: Вучић, 2019).
Медијски прикази о партнерском убилачком насиљу, као и о леталном
насиљу уопште, претежно се задржавају на нивоу површног и сензационалис-
тичког, а каткад иду и до непримерених трагикомичних нота у извештавању о
веома тешким друштвеним проблемима. Уместо да се или сасвим уздрже од
преиспитивања и оцене мотива извршења, или пак да читаоцима обезбеде ква-
лификовану интерпретацију мотивације, узрока и последица, односно оцену
евентуалног поступања релевантних институција пре критичног догађаја, пос-
матрани медији по правилу бирају трећи, најлакши и најопаснији пут – прено-
се виђења и интерпретације самих извршилаца, њихових пријатеља и комшија.
Површност на коју се овде указује вероватно није случајна и несврховита и
није ограничена само на партнерско и породично насиље. Она не само да ола-
кшава посао ограничавањем “медијског истраживања” мање-више на наративе
самих извршилаца и чаршијске оцене, већ осигурава простор за сензационали-
зам, уз подршку и промоцију експерата сумњивих квалификација за питања
секти, магије, људске душе и мушко-женских односа. Та површност је, у исто
384
време, маркер одсуства емпатије према онима који страдају - како због теш-
ких, ненадокнадивих губитака, тако и од секундарне виктимизације услед при-
страсног медијског извештавања о догађајима који су им неповратно оштетили
животе. Неемпатичан став медија према жртвама у извештајима о насиљу над
женама с правом се опажа као вид социјалног саучесништва и социјалне неод-
говорности (Mršević, 2013: 16). С друге стране, сва је прилика да се искривље-
ни медијски прикази каткад користе за исказивање и изазивање емпатије с
неким категоријама извршилаца, а пре свих извршилаца партнерског насиља
према женама – са онима који пате због изгубљених емоционалних и других
инвестиција, са онима који, како се то често представља, убијају услед несва-
кидашње заљубљености, “љубоморе” и “потонућа” услед неостварених снова
и изневерених очекивања. Тако долазимо до тога да се банална партнерска
посесивност и варварска објективизација жене (која као да је подразумевајуће
лишена пуног права на људско достојанство и аутономију), под притиском
онога што Мршевић назива видом “мушког редакцијског солидарисања са
насилником” или пак “удовољавања владајућим стереотипима медијских кон-
зумената” (Mršević, 2019: 23), заогрћу улепшаним рухом “љубави”, или мање
ружним рухом “љубоморе”. Другачије речено, бахато усмрћење објекта мрж-
ње и одмазда због одбијања жртве да се покори медијски се презентује и ре-
формулише као испад покренут љубављу према убијеној, или страхом од гу-
битка убијене вољене.5 Треба ли указивати на то колико ове логички грешни
наративи могу бити милозвучни, егземпларни и инструктивни за бројне оне
васпитно-емоционално запуштене, једнако љуте и “изневерене”, који управо
преиспитују преостале опције?
Имајући у виду моћну улогу медија у “конструкцији знања”, (Jewkes,
2015: 45), те утицај који остварују на ставове опште јавности, али и доносиоце
одлука и јавне политике, медији су у јединственом положају да подижу свест
јавности о постојећим проблемима и подстичу позитивне друштвене промене -
с тога је, како оцењују Ли и Вонг, кључно да препознају своју позицију и да о
насиљу извештавају тако да не одржавају погрешна уверења или интерпрета-
ције (Lee, Wong, 2019: 16). Деконструисање стереотипа и предрасуда о насиљу
и његовим актерима, уместо њиховог стварања и одржавања, чини се дуго-
рочно најзначајнијим задатком уистину одговорних медија у друштву са ис-
креном тежњом да се, у перспективи, значајније растерети проблема насиља.
1. Alo (2019): Zavidela manekenki na lepoti: Jelisaveta (22) zbog ljubomore krvnički ubila
sestru Stefaniju (17)!, 24. oktobar [online]. Preuzeto 25.10.2019. sa: https://www.alo.rs/
vesti/svet/jelisaveta-22-zbog-ljubomore-krvnicki-ubila-sestru-stefaniju-17-kopirala-je-u-
svemu-a-jedan-detalj-je-posebno-bolestan-foto-video/260693/vest
––––––––––––
5
Говорећи о начинима на који се у медијском дискурсу умањује значај насиља према женама,
Мршевић указује на романсно деформисање стварности стварањем утиска да је заправо реч о
“снажним, узајамним емоцијама, интензивној узајамној романси са трагичним завршетком”.
Тиме се за насиље криве жртве, замагљују се механизми родне заснованог насиља и у крајњој
линији оно се оправдава (Mršević, 2013: 29).
385
2. Alo/Republika/V.M (2019): Oličenje demona, divljao je kao razjarena zver: Marko je
svirepo ubio majku, a onda vikao: “Ja sam Isus i moram da namirim trojstvo”, Alo, 5. ok-
tobar [online]. Preuzeto 11.10.2019. sa: https://www.alo.rs/vesti/hronika/marko-je-
svirepo-ubio-majku-a-onda-vikao-ja-sam-isus-i-moram-da-namirim-trojstvo/256610/vest
3. Berger, J. (1972): Ways of Seeing. London: British Broadcasting Corporation
and Penguin Books Ltd. Preuzeto 2.11.2019. sa
http://waysofseeingwaysofseeing.com/ways-of-seeing-john-berger-5.7.pdf
4. Blic (2019): Gost ubio konobara jer je dugo čekao sendvič, 17. avgust [online]. Preuzeto
1.10.2019. sa: https://www.blic.rs/vesti/svet/gost-ubio-konobara-jer-je-dugo-cekao-
sendvic/js3bql3
5. Blic (2019): Klale, pucale, trovale: Ruke ovih žena krvavije su od mnogih ozloglašenih
ubica, a evo šta se sa njima dogodilo nakon zločina, 1. septembar [online]. Preuzeto
1.10.2019. sa: https://www.blic.rs/vesti/hronika/klale-pucale-trovale-ruke-ovih-zena-
krvavije-su-od-mnogih-ozloglasenih-ubica-a-evo/s3gvb1x
6. Blic (2019): Bebi slomljena lobanja – Nastavljeno suđenje ocu monstrumu koji je ubio
petomesečnog sina, 16. septembar [online]. Preuzeto 10.10.2019. sa:
https://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/bebi-slomljena-lobanja-nastavljeno-sudenje-
ocu-monstrumu-koji-je-ubio-petomesecnog/j91l3n3
7. Blic (2019): Majka koja je ćutala dok joj je dečko krvnički nasmrt pretukao ćerku (2,5)
puštena na slobodu, 21. oktobar [online]. Preuzeto 25.10.2019. sa:
https://www.blic.rs/vesti/hronika/skandalozna-odluka-suda-u-negotinu-majka-koja-je-
cutala-dok-joj-je-decko-krvnicki/s8kt4yr
8. Blic (2019): Natalija zajedno sa dečkom pretukla svoju bebu, kojoj je on potom odrubio
glavu: Lekari pali u nesvest zbog stravičnog prizora, 29. oktobar [online]. Preuzeto
25.10.2019. sa: https://www.blic.rs/vesti/svet/natalija-zajedno-sa-deckom-pretukla-svoju-
bebu-kojoj-je-on-potom-odbrubio-glavu/cf7gm53
9. Blic/Gubelić, M.Č. (2019): Blic, “Sanja je objavila snimak iz provoda s nevenčanim
mužem, tri sada kasnije on ju je ubio, jer 'nije htela da spava s njim"', Blic, 17. septembar
[online]. Preuzeto 6.10.2019. sa: https://www.blic.rs/vesti/hronika/sanja-je-objavila-
snimak-iz-provoda-s-nevencanim-muzem-tri-sada-kasnije-on-ju-je-ubio/69h17m2
10. Brennan, P. K., Vandenberg, A. L. (2009): Depictions of Female Offenders in Front-Page
Newspaper Stories: The Importance of Race/Ethnicity, International Journal of Social
Inquiry, 2(2): 141-175.
11. Chermak, S. (1994): Body count news: How crime is presented in the news media. Justi-
ce Quarterly, 11: 561-582.
12. Chesney-Lind, M. (1999): Media misogyny: Demonizing “violent” girls and women. In
Ferrell, J., Websdale, N. (eds.), Making trouble: Cultural constructions of crime, devian-
ce and control (pp. 115-140). New York: Walter de Gruyter, Inc.
13. Estrada, F., Nilsson, A. (2012): Does it cost more to be a female offender? A life-course
study of childhood circumstances, crime, drug abuse, and living conditions, Feminist
Criminology, 7(3): 196–219.
14. Estrada, F., Nilsson, A., Pettersson, T. (2019): The female offender - A century of regis-
tered crime and daily press reporting on women’s crime, Nordic Journal of Criminology,
20(2): 138-156.
15. Fairbairn, J., Myrna D. (2013): Canadian news coverage of intimate partner homicide:
Analyzing changes over time, Feminist Criminology, 8(3): 147-176.
16. Garofolo, J. (1981): Crime and the mass media: A selective review of research, Journal
of Research in Crime and Delinquency, 18(2): 319-350.
17. Gavrilov, N. (2019): Bratoubica upisao psihologiju, briljirao na prijemnom: Bogdan se
ćutanjem branio na sudu, misle da nije bio pri sebi!. Alo [online], 21. avgust. Preuzeto
386
2.10.2019. sa: https://www.alo.rs/vesti/hronika/bogdan-se-cutanjem-branio-na-sudu-
misle-da-nije-bio-pri-sebi-gradom-se-cuju-svakakve-price-jedno-je-posebna-misterija-
foto/247896/vest
18. Jewkes, Y. (2015): Media and Crime (3rd ed.). London: Sage Publications.
19. Johnstone, J. W. C., Hawkins, D. F., Michener, A. (1994): Homicide reporting in Chica-
go dailies, Journalism Quarterly, 71(4): 860-872.
20. Jorgačević, J, prir. (2016): „Prinošenje žrtava na oltar senzacionalizma“, Tribina Mediji i
nasilje u porodici, u: Vreme protiv nasilja – Dodatak nedeljnika Vreme, br. 1343, 29. sep-
tembar 2016.
21. Kurir (2019): Prijatelj svedočio o pozadini ubistva žene: Svaki dan mi je čitao pisma koja
joj je slao i molio je da se pomire! Njeni odgovori su ga vređali jer su počinjali sa "pošto-
vani"!, 24. maj [online]. Preuzeto 10.10.2019. sa: https://www.kurir.rs/crna-
hronika/3256533/prijatelj-svedocio-o-pozadini-ubistva-zene-svaki-dan-mi-je-citao-
pisma-koja-joj-je-slao-i-molio-je-da-se-pomire-njeni-odgovori-su-ga-vredjali-jer-su-
pocinjali-sa-postovani
22. Kurir (2019): Kamere snimile likvidaciju na Novom Beogradu: Advokat s fantomkom
iskočio iz mraka i bivšoj sasuo šest hitaca u leđa!, 26. maj [online]. Preuzeto 1.10.2019.
sa: https://www.kurir.rs/crna-hronika/3257859/kamere-sinimile-likvidaciju-na-novom-
beogradu-advokat-s-fantomkom-iskocio-iz-mraka-i-bivsoj-sasuo-sest-hitaca-u-ledja
23. Kurir (2019): Ovo je monstrum od majke: Ubila dve male ćerke jer su joj smetale da se
prostituiše!, 3. jul [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.kurir.rs/planeta/3279125/majka-mucki-usmrtila-svoje-dve-cerke-smetale-su-
joj-da-se-prostituise-pa-ih-ubila-u-razmaku-od-18-dana-foto
24. Kurir (2019): Majka (23) proglašena krivom za ubistva dve ćerke: Ugušila je devojčice
jer su joj smetala da se bavi prostitucijom!, 2. avgust [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.kurir.rs/planeta/3296203/majka-23-proglasena-krivom-za-ubistva-dve-
cerke-ugusila-je-devojcice-jer-su-joj-smetala-da-se-bavi-prostitucijom-ni-u-jednom-
momentu-nije-pokazala-emocije-foto
25. Kurir (2019): Srbin, Italijan i Rumun se svađali ko je lepši, a onda je usledio krvavi zlo-
čin: Ivan (34) ubio Italijana posle svađe u seoskoj kafani?! Detalji bizarnog ubistva u Bo-
lonji!, 4. avgust [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa: https://www.kurir.rs/crna-
hronika/3297183/krvavi-zlocin-potresao-bolonju-srbin-ubio-italijana
26. Kurir (2019): Monstrum poslao dečaka (10) da vidi ko je sve u kući, pa ga prvog ubio, 5.
avgust [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.kurir.rs/region/hrvatska/3298195/monstrum-poslao-decaka-10-da-vidi-ko-je-
sve-u-kuci-pa-ga-prvog-ubio-novi-jezivi-detalji-otkrivaju-sta-se-dogadjalo-pre-krvavog-
napada-u-zagrebu
27. Kurir (2019): Svirepi ubica bio opsednut religijom i satanizmom: Ikonopisac izgubio
razum, pa ubio babu u Nišu, kao u knjizi Zločin i kazna!, 5. septembar [online]. Preuzeto
10.10.2019. sa: https://www.kurir.rs/crna-hronika/3316139/novi-detalji-svirepog-zlocina-
u-nisu-ubio-babukao-u-knjizi-zlocin-i-kazna
28. Kurir (2019): Otac monstrum je zverski ubio ovog malog anđela! Zavitlao sinčića (1) u
reku i mrtav hladan otišao na pivo!, 12. septembar [online]. Preuzeto 11.10.2019. sa:
https://www.kurir.rs/planeta/3320381/otac-monstrum-je-zverski-ubio-ovog-malog-
andjela-zavitlao-sincica-1-u-reku-i-mrtav-hladan-otisao-na-pivo-video
29. Kurir (2019): Izvinite, upravo sam vam ubio ćerku: Amerikanac izbo svoju devojku, pa
od njenog oca tražio nešto nečuveno, 24. septembar [online]. Preuzeto 2.10.2019. sa:
https://www.kurir.rs/planeta/3326995/izvinite-upravo-sam-vam-ubio-cerku-amerikanac-
izbo-svoju-devojku-pa-od-njenog-oca-trazio-nesto-necuveno-video
387
30. Kurir (2019): Fatalna Sunita Hindić (21) se predala! Osumnjičena da je ubila mostarskog
tajkuna!, 6. oktobar [online]. Preuzeto 6.10.2019. sa: https://www.kurir.rs/crna-
hronika/3334443/fatalna-bosanka-21-se-predala-policiji-misica-polomila-noge-bezeci-
od-policije
31. Kurir/Alo.rs (2019): Detalji porodične drame u Kraljevu: “Čuo sam Marinin vrisak, a
onda sam ga zatekao mrtvog u fotelji”. Komšije misle da je Saša poludeo zbog vrućine,
pa krenuo da puca!, Alo, 14. avgust [online]. Preuzeto 2.10.2019. sa:
https://www.alo.rs/vesti/hronika/cuo-sam-marinin-vrisak-a-onda-sam-ga-zatekao-mrtvog-
u-fotelji-komsije-misle-da-je-sasa-poludeo-zbog-vrucine-pa-krenuo-da-puca/246477/vest
32. Kurir/Blic (2019): Došla sa slave, porodila se, pa zadavila bebu: Porodilji iz sela kod
Valjeva određen pritvor, otkriveni novi detalji zločina, Blic, 9. maj [online]. Preuzeto
2.10.2019. sa: https://www.blic.rs/vesti/hronika/dosla-sa-slave-porodila-se-pa-zadavila-
bebu-porodilji-iz-sela-kod-valjeva-odreden/xh3h4j7
33. Lee, C., Wong, J. (2019): 99 Reasons and He Ain’t One: A Content Analysis of Domestic
Homicide News Coverage, Violence against Women, pp. 1-20.
34. Maguire, B., Sandage, D., Weatherby, G. A. (1999): Crime stories as television news: A
content analysis of national big city and small town newscasts, Journal of Criminal Justi-
ce and Popular Culture, 7: 1-14.
35. Milovanović, I., Vujović, M. (2014): Vizuelna reprezentacija žene u ženskoj štampi, u:
Valić Nedeljković, D., Pralica, D. (ur.) Digitalne medijske tehnologije i društveno obra-
zovne promene, 4, Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta, str. 121-132.
36. Mršević, Z. (2013): Kvalitativna analiza medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama u
Srbiji. Beograd: Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
37. Mršević, Z. (2019): Nasilje i mi: Mediji o nasilju nad ženama. Beograd: Institut društve-
nih nauka.
38. Naylor, B. (2001): Reporting violence in the British print media: Gendered stories, The
Howard Journal, 40(2): 180-194.
39. Novosti (2019): Naložena obdukcija Vasiljkovića: Izbo suprugu pa se obesio?, 25. sep-
tembar [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:820520-NALOZENA-
OBDUKCIJA-VASILjKOVICA-Izbo-suprugu-pa-se-obesio
40. Novosti/Alo (2019): Bela Palanka zavijena u crno: Ovo je Tanja koju je muž izbo nasmrt!
Komšije dale skandaloznu izjavu, Alo, 25. septembar [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.alo.rs/vesti/hronika/ovo-je-tanja-koju-je-muz-izbo-nasmrt-komsije-dale-
skandaloznu-izjavu-foto/254638/vest
41. Republički zavod za statistiku (2018): Punoletni učinioci krivičnih dela u Republici Srbi-
ji, 2017: Prijave, optuženja i osude. Bilten br. 643, Beograd.
42. Telegraf (2019): Prvi serijski ubica u Srbiji je baba Anujka iz okoline Pančeva: Ubila je
150 ljudi, davala im ovu čudnu vodicu, 04. maj [online]. Preuzeto 2.10.2019. sa:
https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3057626-prvi-serijski-ubica-u-srbiji-je-vestica-iz-
okoline-panceva-ubila-je-150-ljudi-i-nikad-nije-imala-grizu-savesti-video
43. Telegraf (2019): Valerija (12) se pohvalila u školi da je probala ljudski mozak: Policija je
otkrila da je ona s pedofilom ubila čoveka i - pojela ga, 7. maj [online]. Preuzeto
1.10.2019. sa: https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3058578-valerija-12-se-pohvalila-u-
skoli-da-je-probala-ljudski-mozak-policija-je-otkrila-da-je-ona-s-pedofilom-ubila-
coveka-i-pojela-ga
44. Telegraf (2019): Priznao da je polio benzinom i zapalio suprugu Slavicu jer je često izla-
zila s prijateljicama, 28. maj [online]. Preuzeto 30.09.2019. sa:
https://www.telegraf.rs/vesti/hronika/3065785-priznao-da-je-polio-benzinom-i-zapalio-
suprugu-slavicu-jer-je-cesto-izlazila-s-prijateljicama
388
45. Telegraf (2019): Ubila prijateljicu na Aljasci: Nepoznat "milijarder" joj obećao mnogo
novca za snimke njenog leša, 19. jun [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3073322-ubila-prijateljicu-na-aljasci-nepoznat-
milijarder-joj-obecao-mnogo-novca-za-snimke-njenog-lesa
46. Telegraf (2019): "Ja sam te rodila i odgajila, a ti me mrziš i na kraju me ubiješ": Zašto
srpski sinovi ubijaju majke, 4. oktobar [online]. Preuzeto 10.10.2019. sa:
https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3108962-ja-sam-te-rodila-i-odgajila-a-ti-me-mrzis-i-
na-kraju-me-ubijes-zasto-srpski-sinovi-ubijaju-majke
47. Telegraf.rs/Gazeta.ru (2019): Stjuardesa pronađena mrtva u moskovskom hotelu, sumnja
se da ju je ubio ljubomorni dečko, Telegraf, 14. jul [online]. Preuzeto 1.10.2019. sa:
https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3081967-stjuardesa-pronadjena-mrtva-u-moskovskom-
hotelu-sumnja-se-da-ju-je-ubio-ljubomorni-decko
48. Skilbrei, M-L. (2012): Sisters in crime: Representations of gender and class in the media
coverage and court proceedings of the triple homicide at Orderud Farm, Crime, Media,
Culture, 9(2): 136–152.
49. Vučić, M. (2019): „Mizogino izveštavanje: Ubio ženu jer mu je dala povoda“, Raskrin-
kavanje, 27.05.2019. Preuzeto 10.10.2019. sa
https://www.raskrikavanje.rs/page.php?id=445
50. Wong, S.J., Lee, C. (2018): Extra! Extra! The Importance of Victim–Offender Relations-
hip in Homicide Newsworthiness, Journal of Interpersonal Violence, 1–21.
MEDIA REPRESENTATIONS OF WOMEN AND MAN AS ACTORS

OR VICTIMS INVOLVED IN HOMICIDAL VIOLENCE
Summary: This paper is devoted to the analysis of media representations of
homicidal violence in the Republic of Serbia, with specific focus on their gender
dimension. Quantitative-qualitative content analysis and discourse analysis of media
narratives on homicidal violence encompassed online texts in selected Serbian
dailies, and was carried out on the sample of newspaper articles published from May
1, 2019, to October 31, 2019. The results showed that article authors’ moralistic
judgment derived from their social/gender stereotypes, and subjective perception of
social deviance - that is reflected through simplified and biased presentation of the
actors and victims, and implicitly suggesting to the audience with whom of them
they should empathize with – is marked characteristic of those texts reporting on the
lethal violence conducted by males against the intimate partner or family member. It
was confirmed what has been described in the literature before, that women
committed lethal violence are commonly represented as “fatal beauties”, “bad
wives”, or “bad mothers”. Bearing in mind that media plays an important role in
“knowledge construction” and significantly influences both the public attitudes and
policies, it seems crucial that media is aware of their capacity and improve their
practices in this area, including the reporting about violence without creating or
preserving wrong beliefs or harmful social and gender stereotypes and biases.
Key words: homicidal violence, homicide, media representation, gender
stereotype
389
МИЛОВАН ТРБОЈЕВИЋ∗ УДК 351.78:338(497)
Академија за националну безбедност Прегледни рад
Одобрен: 18.01.2020
КОРПОРАТИВНА БЕЗБЕДНОСТ НА
ПРОСТОРУ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА
Сажетак: Појава корпоративне безбедности везује се за одређене друштвене

токове који су условљавали потребу за стварањем и успостављањем одговарајуће заш-
тите привредних субјеката. У данашњим условима пословања корпоративна безбед-
ност је једна од пословних функција. Она, као субјект безбедности, подразумева успо-
стављање одговарајућег система заштите корпорације од свих облика угрожавања,
односно безбедност власништва, људи и капитала. Савремено пословање са собом
носи одређену дозу ризика за корпорацију, а управо један од задатака корпоративне
безбедности је његова процена, што представља основу успешног пословања.
Корпоративна безбедност је значајна за државе у транзицији, као и оне које пре-
тендују на чланство у Европској унији, а од изузетне је важности за земље Западног
Балкана, чији развој добрим делом зависи од страних компанија и њиховог доласка на
наведени простор. Проблеми заштите компанија манифестују се у томе, што се облици
и извори угрожавања перманентно мењају, а то захтева велика материјална издавања и
адекватна знања за њихово разумевање и праћење.
Имајући то у виду, предмет овог рада је истраживање и критичка анализа нас-
танка и развоја корпоративне безбедности, њене функције и стање на простору Запад-
ног Балкана. Наиме, облици угрожавања безбедности компанија могу бити различити,
међутим специфичности наведене области су скоро идентичне за све земље Западног
Балкана.
Кључне речи: корпоративна безбедност, компанија, ризици, држава, Западни
Балкан
Увод
Савремено поимање безбедности карактерише транзиција њеног тради-
ционалног схватања у друштву, посебно у глобализацији економије, како на
националном, тако и наднационалном нивоу. Крајем хладног рата, дошло је до
значајне промене у схватању и безбедносној пракси, односно тада је човек
постао центар безбедносних анализа и проширено је схватање безбедности и
––––––––––––
∗
trbojevicmilovan1@gmail.com
Милован Трбојевић, Корпоративна безбедност на простору Западног Балкана
на невојна питања привредног развоја. У том контексту обликовање будућег
транснационалног развоја одвија се у правцу да полуге моћи буду у рукама
великих корпорација, а што захтева и нову концепцију безбедности од инди-
видуалне до националне и глобалне.
Транзиционе земље Западног Балкана, у својој ближој историји доживе-
ле су слом социјалистичког друштвеног и привредног система, а поједине и
грађанске ратове ради поделе територија и формирања нових држава. Насуп-
рот томе, богате државе нису имале потребу за радикалним мењањем своје
власничке и институционалне области, већ су реформе усмериле у правцу
прилагођавања и неутралисања изазова ризика и претњи који су продукт, про-
пасти хладноратовских подела или процеса глобализације. Дакле, садашње
земље Западног Балкана у процесу транзиције настоје да уреде свој државни и
економски систем по моделу високо развијених западних демократија. Тај
процес још није завршен и за собом оставља веома тешке последице (Стајић,
2008:54-70).
У данашњој цивилизацији, безбедносни изазови, ризици и претње по по-
словање великих економских система у значајној мери су еволуирали у односу
на опасности које су биле изражене у ближој прошлости. Наиме, актуелни ток
промена продукт је глобалних процеса који су захватили све друштвене сфере.
То захтева да се сви привредни субјекти, а посебно велике конпаније морају
много више бавити проблемима безбедности, уколико желе да опстану у пос-
ловном свету. Дакле, промене које су продукт глобализације у економској
сфери захтева да се сви безбедносни аспекти једног привредног субјек-
та/корпорације повежу у целину, коју данас познајемо као корпоративну без-
бедност. Она има за циљ да осигура безбедност свих виталних вредности ком-
паније. У државама Западног Балкана, начин функционисања корпоративне
безбедности веома је сличан, међутим постоје значајне разлике у правној сфе-
ри која регулише ову област.
Настанак и развој корпоративне безбедности

Настанак и развој корпоративне безбедности условила је потреба за ус-
постављањем заштите економских субјеката. Наиме, почетком XIX века, от-
почео је динамичан привредни развитак који је значајно променио дотадашње
економске, друштвене и политичке односе на светском нивоу. Тај процес про-
менио је начин тадашњег живота и понашања становништва, како у руралним,
тако и у урбаним срединама, а пре свега њихов однос према капиталу. „Прива-
тни капитал је морао наћи модел заштите да остане заштићен од стране оних
који би да га угрозе, а да би могао да се развија, расте и шири на све већа прос-
транства и запошљава све више радника који би својим радом створили све
већи вишак вредности” (Стајић, 2008:25). Дакле, једне од основних карактери-
стика капитала, су његова тежња да се увећава и да истовремено буде зашти-
ћен, што је условило потребу за настанком и развојем функције корпоративне
безбедности.
392
Први теоретичар који је дефинисао заштитну функцију пословних сис-
тема, био је познати француски аутор Анри Фајол (Henry Fayol, 1841-1925). Он
је поставио основе система управљања који си били актуелни током читавог
XX века, а и данас у многоме утичу на менаџмент активности савремених
компанија. Тако је у процесу достизања компанијских циљева дефинисао шест
различитих менаџерских активности, међу којима и обезбеђење, као функцију
заштите компанијске имовине и добара (Стевановић, Стајић, 2015:61-62).
Услед значајних друштвено-економских промена које су од тада до да-
нас наступиле, тадашња и садашња корпоративна безбедност деле само основ-
ну намену, а то је заштита имовине и добара економских субјеката, док је це-
локупан приступ и методологија рада условљена савременим пословним про-
цесима. Нема дилеме да су садашње корпорације угроженије него раније, пре
свега због радикалних друштвено - економских промена које су се догодиле
крајем 20. и почетком 21. века, посебно у земљама у транзицији. У том контек-
сту треба поменути и све већи број група, појединаца и организација које има-
ју различит интерес (политички, економски, верски итд.) да угрозе опстанак
корпорација.
Поред послова физичког и техничког обезбеђења имовине, људи и пос-
ловања, неопходно је да корпоративна безбедност обухвати и друге сегменте
безбедности (заштиту од пожара, процену ризика, заштиту безбедности и
здравља запослених итд.). Из овога произлази да се у привредним субјектима
треба објединити све послове који се односе на безбедност и заштиту. Због
тога је корпоративна безбедност у данашњим условима постала стратешка
функција привредних субјеката и она дефинише интегрисну безбедносну по-
литику корпорације и исту спроводи у пракси (Триван, 2012:84-85).
Појам и функције корпоративне безбедности

У теорији безбедносних наука постоји неслагање у појмовном дефини-
сању корпоративне безбедности, а тиме и у погледу њених садржаја. У том
контексту наводимо дефиниције: професора Љубомира Стајића, „приватна
(корпоративна) безбедност је планска, организована и на закону заснована
самостална или заједничка делатност и функција организација, приватних
и(или) професионалних агенција, усмерених на сопствену заштиту или зашти-
ту других, као и заштиту одговарајућих лица, простора, објеката, пословања
или делатности, а који нису покривени ексклузивном заштитом државних ор-
гана” (Стајић, 2008:383) и Слободана Марковића, „корпоративна безбедност
као подсистем националне безбедности и чинилац тзв. цивилне безбедности
представља део безбедносне структуре са скупом друштвених циљева, који
усмеравају пословне активности привредних субјеката и мере њихове друш-
твене одговорности у складу са стандардима и законом” (Марковић, 2007:21).
Из прве дефиниције видљиво је да аутор поистовећује приватну и кор-
поративну безбедност, што је неприхватљиво, између осталог, јер приватна
безбедност обухвата далеко шири садржај од корпоративне безбедности, а у
393
дефиницији коју је понудио Марковић не види се садржај корпоративне безбе-
дности.
Надаље, Милан Милошевић тврди да је корпоративна безбедност по де-
финицији интегрисана јер обавља више различитих функција. Она унутар кор-
порације међусобно усклађује све делатности које се тичу безбедности, конти-
нуитета и сигурности. Дакле, ефикасан систем корпоративне безбедности шти-
ти привредни субјект од свих врста угрожавања, шта омогућава доношење
релевантних управљачких одлука (Милошевић, 2010:59-60).
Поједини аутори, износе да: „корпоративна безбедност представља стра-
тешку функцију компаније, која има за циљ остварење сигурности пословног
успеха корпорације, што подразумева: елиминацију свих ризика и угрожавања
који могу утицати на пословне активности и остварење пословног успеха;
свођење угрожавајућих учинака на најмању могућу меру; пословно функцио-
нисање у условима кризе, те превазилажење кризе и поновно нормално посло-
вање”(Ivandić, Karlović, Ostojić, 2011:61).
Дакле, у теорији и пракси постоје бројни примери различитог појмовног
одређења корпоративне безбедности, међутим до сада није понуђенo свеобу-
хватно и опште прихватљиво одређење овог појма.
Историјски развој корпорације показује да су се њена организација и
унутрашњи односи мењали као и људско друштво, али да се задржао интерес
као интегришући фактор свих чланова који јој припадају (Марковић, 2013:14).
Међутим интерес није задржао само интегришућу функсију за чланове већ је
наметнуо и потребу заштите, што представља нуклеус савремене корпоративне
безбедности. У данашње време корпоративна безбедност подразумева зашти-
ћеност свих елемената релевантних за функционисање корпорације у односу
на интерне или екстерне изворе претњи. Савремена функција корпоративне
безбедности је вишедимензионална и у принципу зависи од важеће законске
регулативе државе у којој се реализује. Поред тога, поље деловања корпорати-
вне безбедности условљено је, између осталога, делатношћу којом се бави
компанија, обимом затупљености информационих технологија у пословању,
бројем и структуром запослених итд.
Организациона структура компанија, а нарочито међународних корпора-
ција, условљена је великим бројем фактора који се односе на различите посло-
вне активности, територијалну заступљеност и др. У том контексту, ако је
корпорација присутна у великом броју земаља, неопходно је да примењује
дивизиони модел организационе структуре1, где је пословање подељено по
регионима или државама. Насупрот томе, уколико је пословна активност кор-
порације везана за ужи простор, географски посматрано, онда се организацио-
на структура прилагођава главним функцијама корпорације.
Без обзира на модел организационе структуре пословног субјекта, кор-
поративна безбедност има одређено место и улогу, међутим не може се гово-
рити о унапред познатој позицији функције унутар компаније (Murray и
––––––––––––
1
Састављен је од низа аутономних организационих јединица које функционишу са одређеним
степеном самосталности.
394
McKim, 2003:637). Дакле, у централи корпорације се успоставља функција
корпоративне безбедности, а зависно од врсте и облика пословне активности,
организационо и функционално се уређује функција корпоративне безбеднос-
ти.
Основна функција корпоративне безбедности је заштита имовине, запос-
лених и пословања компаније, што омогућава реализацију планираних послов-
них циљева. Због тога је поменута функција остала идентична од момента нас-
танка корпоративне безбедности до данас. Међутим, дешавања у окружењу
које су се биле условљене политичким и економским променама добрим делом
су измениле и прошириле делокруг послова које обухвата корпоративна безбе-
дностодносно њену функцију. Евидентно је да се услови пословања корпора-
ција перманентно мењају, а то се посебно убрзава развојем информационих
технологија. Ове екстерне промене условиле су да се и функција корпоративне
безбедности трансформише аналогно томе. Дакле, модерне функције корпора-
тивне безбедности односе се на:
- превенцију настанка штете по компанију,
- заштиту лица имовине и пословања,
- континуитет пословања.
Превенција настанка штете по компанију

Под појмом превенције најчешће се подразумева сет мера и радњи које
се предузимају ради предвиђања, предупређивања и спречавања губитака, у
случају појаве конкретних безбедносних претњи. Спречавање испољавања
неке негативне појаве, представља императив за сваку организацију, јер се на
тај начин избегавају губитци.
Област безбедносне превенције превасходно се односи да традиционал-
не видове заштите државе, њеног поретка и безбедности грађана уопште. У
том контексту изградњу и развијање безбедносне превентиве потребно је ус-
мерити на правни, научни и организациони аспект и то кроз следеће задатке:
- дефинисати националне интересе,
- дефинисати политику безбедности,
- организовати стручну и свеобухватну безбедносну превентиву као посебну безбе-
дносну целину на државном нивоу,
- организовати и јачати безбедносну превентиву у свим, а нарочито у најз-
начајнијим сферама државе и друштва,
- правно одредити појмове који се тичу безбедности (угрожавање безбедности,
прецизно одредити појмове безбедност, сигурност, итд.),
- остварити трајну политичку и економску стабилност друштва,
- усмерити се на интегрисање у Европску унију и њен систем безбедности,
- јачати све компоненте националне безбедности на свим нивоима,
- јачати безбедносну превентиву као посебну целину безбедности,
- законски одредити потребан број и профил кадрова за обављање послова
безбедносне превентиве,
- одредити послове безбедносне превентиве и њихов обим,
- одредити економски оквир безбедносне превентиве, итд. (Ракић, 2010:27-28).
395
Имајући у виду овако постављене задатке безбедносне превенције на
државном нивоу, са аспекта корпорације истичу се делатности у склопу пре-
вентивне функције корпоративне безбедности. Наиме, потребно је да се на
основу дефинисаних циљева корпорације, успостави одговарајућа политика и
стратегија корпоративне безбедности са основним задатком да помогне орга-
низацији у остварењу постављених циљева. На основу тога дефинише се стра-
тегија безбедносне превенције, у којој се одређују њени задаци и обим дело-
вања, кадровски и економски ресурси.
Посебан сегмент безбедносне превенције представља и тзв. превенција
губитака. То подразумева превентивне мере имају за циљ да унапред отклоне
могући губитак (нпр. злоупотребу положаја) и спрече сам покушај кривичног
дела пре тренутка његовог настанка. С тим у вези, једна од превентивних мера
је контрола и провера прошлости кандидата за запослење у компанији, шта
заједно са са другим релевантним подацима о кандидату (биографија кандида-
та, резултати тестирања) чини битне информације које помажу служби за људ-
ске ресурсе да донесе квалитетне одлуке. Ова радња се мора проводити у
складу са важећим законима државе у којој компанија послује.
Заштита лица имовине и пословања

Први корак у дефинисању система заштите треба да буде анализа безбе-
дносне ситуације, односно безбедносна процена, јер на тај начин ће се доћи до
сазнања о интерним и екстерним изазовима ризицима и претњама. Сходно
томе одредиће се адекватан систем безбедносне заштите компаније.
Поред класичних метода заштите као што је физичко обезбеђење, тех-
ничко обезбеђење, заштита од пожар и сл, пред корпоративну безбедност пос-
тавља се задатак организовања низа сложених и комплексних радњи у циљу
заштите компанијских интереса од криминалних активности као што су: инду-
стријска шпијунажа, прање новца, корупција, злоупотреба положаја и други.
Сам систем физичко-техничке заштите, како у домену корпоративне
безбедности, тако и у другим безбедносним оквирима, један је од основних
концепата заштите. Овакав систем заштитенајчешће подразумева низ мера и
радњи како би се спречио: незаконит улазак у штићени простор, приступ оп-
реми или другим ресурсима, затим оштећење имовине и средстава, као и евен-
туална повреда лица (запослених, клијената, посетилаца).
Континуитет пословања
Континуитет пословања представља својеврсни план управљања ризи-
цима, а у новије време то је једна од функција корпоративне безбедности. Уп-
рављање континуитетом пословања укључује решења и мере кризног менаџ-
мента и стратегије опоравка од несрећа. Основни циљ процеса управљања
континуитетом пословања је одржавање редовног стања/пословања, односно
отклањања дисконтинуитета у што краћем року, јер застој у пословању узроку-
је финансијске губитке и друге нефинансијске проблеме са којима се органи-
зација суочава. Смањење времена дисконтинуитета у периоду трајања кризе,
396
односно прекида у свим или појединим пословним процесима, један је од при-
оритетних задатака.
Континуитет пословања укључује и израду одговарајућих планова за уп-
рављање у кризним ситуацијама, а обухвата: планове евакуације, планове ми-
нимизирања штете, комуникације у време кризе и друго. Коначно, активности
које се спроводе у случају да дође до испољавања ризика и његове евентуалне
ескалације, осигуравају несметано функционисање и у ванредним ситуацијама
и раде на санирању насталих губитака. Управљање континуитетом пословања
треба да дефинише одговарајући оквир за успостављање система отпорног на
могуће интерне и екстерне претње.
Корпоративна безбедност на простору Западног Балкана

У бившим социјалистичким земљама укључујући и Социјалистичку Фе-
деративну Републику Југославију (СФРЈ), заштити привредних субјеката није
се поклањала значајнија пажња, пошто су предузећа према тадашњој законској
регулативи припадала радничкој класи. Сходно томе, службе обезбеђења у
предузећима биле су усмерене на заштиту предузећа од екстерних ризика и
претњи. Законом о основама друштвене самозаштите2 регулисани су организа-
ција, права и дужности службе обезбеђења, а сва предузећа су морала имати
организовану службу заштите, а остале организације и заједнице уређену слу-
жбу физичко-техничког обезбеђења објеката.
Године 1986. донет је Закон о систему друштвене самозаштите3, којим
је претходни пропис стављен ван снаге, а истим је дозвољена могућност да се
у спровођењу мера физичко-техничке заштите могу користити услуге регис-
трованих предузећа за вршење послова физичке и техничке заштите објеката.
Поред тога, дефинисао је да две или више организација могу заједнички орга-
низовати вршење заштите објеката. Оваква концепција била је лоша и неефи-
касна (Петровић, 2007:249).
Распадом СФРЈ и почетком грађанског рата на том простору урушио се
тадашњи систем друштвене самозаштите4, који је претстављао основни кон-
цепт заштитне у свим сегментима друштва. Формирањем нових држава, на
простору претходне СФРЈ, започео је процес транзиције у свим сферама, а то
је, између осталог, подстакло развој приватног сектора безбедности у овим
државама. Услуге које нуде новоформиране агенције из ове области углавном
су везане за физичко и техничко обезбеђење привредних, јавних и других об-
јеката, банака, заштиту личности, те транспорт вредносних пошиљки и новца.
За разлику од економски развијених држава, организација и имплемен-
тација система корпоративне безбедности у државама Западног Балкана је у
––––––––––––
2
„Службени гласник Социјалистичке Републике Србије“, број 39/73.
3
„Службени гласник Социјалистичке Републике Србије“, број 14/86.
4
Закон о систему друштвене самозаштите престао је да важи доношењем Закона о престанку
важења одређених закона и других прописа Zakon o prestanku važenja određenih zakona i drugih
propisa, „Службени гласник Републике Србије“, број 18/93)
397
почетној фази. Наиме, целокупан недржавни сектор у овим региону каракте-
рише неуједначеност, односно корпоративна безбедност је знатно неразвијени-
ја у односу на приватну која све више доживљава експанзију и често је анга-
жована за реализацију појединих безбедносних функција у привредним и неп-
ривредним субјектима.
Недржавни сектор безбедности у Републици Србији нормативно-правно
је регулисан 2013. године доношењем Закона о приватном обезбеђењу5 и За-
коном о детективској делатности6.
У закону о приватном обезбеђењу дефинисани су послови приватног
обезбеђења, лиценце, начин вршења приватног обезбеђења, овлашћења служ-
беника (провера идентитета, преглед лица и предмета, привремено задржавање
лица и др.), означавање и представљање, евиденције, заштита података, над-
зор, казнене одредбе и прелазне и завршне одредбе.
Закон о детективској делатности наводи услове за обављање детективске
делатности, овлашћења, обраду података, уговор, легитимације, ватрено ору-
жје, начин прикупљања података, надзор, евиденције и заштиту података, каз-
нене одредбе, прелазне и завршне одредбе.
Крајем 2001. године у Републици Северној Македонији извршена је ре-
организација и трансформација државног безбедносног сектора и део запосле-
них у МУП-у проглашен је технолошким вишком. Они су добрим делом наш-
ли ново запослење у приватном сектору безбедности. Послови овог сектора у
Републици Северној Македонији регулисану су одредбама више прописа, међу
којима су најзначајнији: Закон о активностима личне и имовинске безбедности
и Закон о оружју (Триван, 2012:203).
Сектор приватне безбедности у Македонији пружа стандардне услуге
као што су: физичко обезбеђење банака, обезбеђење културних и спортских
манифестација, обезбеђење привредних субјеката, инсталација и одржавање
алармних система, транспорт новца и др. Поред тога, поједине приватне без-
бедносне установе пружају и детективске услуге. Спровођење правних норми
у тој области контролише МУП и Комора за безбедност7.
Спектар услуга приватних безбедносних компанија у Републици Алба-
нији нормативно је регулисан Законом 8770 „О чуварској и служби физичког
обезбеђења“8 и Законом 8936 „О допуни Закона 8770“9 (Триван, 2012:201). Он
дефинише питања личне заштите, обезбеђења транспорта новца и физичко-
техничко обезбеђење, а дозволу за рад безбедносних организација издаје Ми-
нистарство јавног реда.
Недржавни сектор у Албанији је неразвијен, што је једним делом и пос-
ледица важећег законодавства. Наиме, правна регулатива одређује величину
агенције за пружање услуга обезбеђења, на начин да број запослених у њима
––––––––––––
5
„Службени гласник Републике Србије“, број 104/2013, 42/2015, 87/2018.
6
„Службени гласник Републике Србије“, број 104/2013, 87/2018.
7
Струковно удружење које организује полагање стручног испита, урђује кодекс професионалног
понашања и др.
8
Донет 19. априла 2001. године.
9
Донет 23. маја 2001. године.
398
не може бити већи од 5% припадника полиција у Округу где агенција треба да
послује (Триван, 2012:201).
Функционисање недржавног сектора у Босни и Херцеговини (БиХ), ре-
гулисано је на нивоу два ентитета и Дистрикта Брчко. По значају издваја се
неколико нормативних аката као што су: Закон о агенцијама за обезбеђење
лица и имовине и приватној детективској дјелатности у Републици Српској10,
Закон о агенцијама и унутрашњим службама за заштиту људи и имовине11, у
Федерацији БиХ, Закон о агенцијама за осигурање лица и имовине и приватној
детективској делатности12.
Законским одредбама детаљније су уређена питања о: условима за осни-
вање предузећа за обезбеђење лица и имовине, права и обавезе приватног обе-
збеђења и приватних детектива13, обука припадника и др. За имплементацију
Закона у ентитетима и Дистрикту Брчко донето је више подзаконских аката14.
Стање и развој недржавног сектора у БиХ уско је повезано са целокуп-
ном политичко-економском ситуацијом у тој држави.
Недржавни сектор у Републици Црној Гори нормативно-правно је регу-
лисан са више закона од којих су најзначајнији: Закон о заштити лица и имо-
вине15, Закон о детективским агенцијама16 и Закон о оружју17.
Законом о заштити лица и имовине уређује се делатност заштите лица и
имовине коју не обезбеђује држава, затим услови и начин вршења послова
заштите, те друга питања значајна за вршење послова заштите18. Делатност
заштите обухвата следеће послове: (1) заштиту имовине и објеката од униш-
тења, оштећења, крађе и других кривичних дела и прекршаја; (2) заштита при-
родних богатстава и животне средине; (3) одржавање реда на јавним скупови-
ма; (4) заштита лица од свих облика угрожавања њихове безбедности; (5) заш-
тита ствари у транспорту(пратња новца, драгоцености и др.) и (6) заштита ли-
ца, имовине и објеката техничким средствима19. Ови послови могу се обавља-
ти искључиво на основу писаног уговора између наручиоца услуге и предузет-
ника који обавља послове заштите. послове заштите, према овом закону могу
обављати привредна друштва, друга правна лица и предузетник који је уписан
у Централни регистар привредних субјеката20.
Из изложеног је видљиво да се појам „корпоративна безбедност“ не по-
миње нити у једном од наведених закона, који регулишу недржавни сектор
безбедности у државама Западног Балкана.
––––––––––––
10
„Службени гласник Републике Српске“број 4/2012.
11
„Službene novine FBiH“ broj 78, od 10.12.2008, 67/13.
12
„Službeni glasnik Distrikta Brčko BiH“ broj 27/04, 15/05, 37/05.
13
Детективска делатност није правно регулисана у Федерацији БиХ.
14
Правилник о обуци и полагању стручног испита за припаднике физичког и техничког обез-
беђења и приватног детектива, Правилник о обуци и стицању сертификата о физичкој и тех-
ничкој заштити људи и имовине у Федерацији БиХ и др.
15
„Службени лист Црне Горе“ број 43/2018.
16
17
18
Закон о заштити лица и имовине, члан 1.
19
Исто, члан 8.
20
Исто, члан 2.
399
Закључак
Делокруг савремене функције корпоративне безбедности значајно се ра-
зликује у односу на њене почетке. Данас је корпоративна безбедност у разви-
јеним економским системима организована као самостална пословна функција
компаније и има за циљ свеобухватну подршку остварењу компанијских инте-
реса кроз послове заштите лица, имовине и пословања компаније. У том кон-
тексту може се рећи да делокруг рада корпоративне безбедности прожима све
сегменте пословања компаније.
У компарацији са стањем у развијеним земљама корпоративна безбед-
ност у државама Западног Балкана је у великом заостатку у сваком погледу
(нормативни-правном, организационом, кадровском итд.). Анализирајући це-
локупни недржавни сектор безбедности у овом региону видљива је неујед-
наченост. Наиме, док је корпоративна безбедност знатно неразвијена, приват-
ни сектор безбедности је у експанзији и често се ангажује у вршењу појединих
безбедносних послова у компанијама (физичко-техничко обезбеђење и др.).
Углавном у пословним субјектима у државама Западног Балкана не пос-
тоје организационе јединице које се баве корпоративном безбедности, већ се у
већини компанијиа остварују поједине функције корпоративне безбедности
кроз ангажовање унутрашњих ресурса или склапањем уговора са специјализо-
ваним агенцијама. Поред тога, у законској регулативи која дефинише недржа-
вни сектор безбедности у државама наведеног региона нигде се не помиње
термин „ корпоративна безбедност“. На овом простору су још увек присутни
многобројни проблеми који могу имати значајан утицај на успорени развој и
имплементацију корпоративне безбедности, а који су последица заједничког
економског, политичког и правног наслеђа.
Сагледавајући стање корпоративне безбедности у државама Западног
Балкана може се закључити да постоје бројне контраверзе у њеном поимању и
имплементацији. С тим у вези мишљења смо да је један од основних разлога
томе, недостатак одговарајуће правне регулативе. Надаље не треба занемарити
ни чињеницу о непостојању свести у већини компанија о потреби успостав-
љања функције корпоративне безбедности.
1. Ivandić Vidović Darija, Karlović Lidija, Ostojić Alen (2011): Korporativna sigurnost,
Udruga hrvatskih menadžera sigunosti - UHMS, Zagreb, 2011.
2. Marković Slobodan (2013): Korporativna i korporacijska bezbednost, Fakultet za pravne i
poslovne studije dr Lazar Vrkatić,Novi Sad.
3. Marković Slobodan (2007): Osnovi korporativne bezbednosti, Fakultet za pravne i poslov-
ne studije, Novi Sad.
4. Milošević Milan (2010): „Pojam i sadržaj korporativne bezbednosti, Zbornik radova, Fa-
kultet za bezbjednost i zaštitu, Univerzitet Sinergija,Banja Luka.
400
5. Murray Tonita i McKim Erica (2003): „Policija i sektor privatne bezbednosti: Šta donosi
budućnost“, Bezbednost, broj 4, MUP Republike Srbije, Beograd, str. 635–646.
6. Petrović Dragan (2007) „Bezbednost u školi i korporativna bezbednost“, Bezbednost u
postmodernom ambijentu (Zbornik radova), Centar za istraživanje nacionalne bezbednos-
ti, Hanns Seidel Stiftung, Beograd, str. 246-255.
7. Rakić Mile, (2010): „Bezbednost u školii/ilibezbednosna preventiva, Vojno delo,jesen
2010, стр. 218-231
8. Stajić Ljubomir,(2008): „Izazovi korporativne bezbednosti u svetlu savremenog shvatanja
bezbednosti“, Zbornik radova, Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad, str. 54-70.
9. Stajić Ljubomir,(2008): „Pravni okvir privatne bezbednosti“, Zbornik radova Pravnog
fakulteta, Novi Sad, broj 1-2, str. 373-390.
10. Stevanović Obrad i Stajić Ljubomir (2015): Bezbednosni menadžment, Pravni fakultet,
Novi Sad,
11. Trivan Dragan (2012): Korporativna bezbednost,Dosije studio, Beograd.
12. Zakon o osnovama društvene samozaštite, „Službeni glasnik Socijalističke Republike
Srbije“, broj 39/73.
13. Zakon o sistemu društvene samozaštite, „Službeni glasnik Socijalističke Republike Srbi-
je“, broj 14/83.
14. Zakon o prestanku važenja određenih zakona i drugih propisa, „Službeni glasnik Repub-
like Srbije“, broj 39/93.
15. Zakon o privatnom obezbeđenju, „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 104/2013,
42/2015, 87/2018.
16. Zakon o detektivskoj delatnosti, „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 104/2013,
87/2018.
17. Zakon o agencijama za obezbeđenje lica i imovine i privatnoj detektivskoj djelatnosti u
Republici Srpskoj, „Službeni glasnik Republike Srpske“ broј 4/2012.
18. Zakon o agencijama i unutrašnjim službama za zaštitu ljudi i imovine, „Službene novine
FBiH“ broj 78, od 10.12.2008, 67/13.
19. Zakon o agencijama za osigurawe lica i imovine i privatnoj detektivskoj djelatnosti,
„Službeni glasnik Distrikta Brčko BiH“ broj 27/04, 15/05, 37/05.
20. Zakon o zaštiti lica i imovine, „Službeni list Crne Gore“ broj 43/2018.
21. Zakon o detektivskim agencijama, „Službeni list Crne Gore“ broj 29/2005.
22. Zakon o oružju, „Službeni list Crne Gore“ broj 4/2015.
CORPORATIVE SECURITY IN THE REGION OF WESTERN

BALKANS
Summary: Appearance of corporative security is linked with certain social trends
which produced the need for creation and establishing of appropriate protection of economic
entities. In present conditions of business activities corporative security is a business
function. It, as a security matter, implies establishing of an appropriate system of protection
of corporations against all forms of threats, i.e., security of ownership, people and capital.
Modern business entails a certain dose of risks for corporations, and it is exactly one of the
tasks of corporative security to assess them, which presents the basis for their successful
activities.
Corporative security is significant for countries in transition, as well as for countries
aspiring to join the European Union, and it is extremely important for countries of the
Western Balkans, whose development depends in a large degree on foreign companies and
401
their coming to this region. The problem for protection of companies is that forms and
sources of threats constantly change, which requires large financial assets and adequate
knowledge for their understanding and following.
Bearing this in mind, the subject of this paper is research and analysis of the
appearance and development of corporative security, its function and state in Western
Balkans. In fact, forms of threats to security of companies can be various; however, specific
characteristics of this field are almost identical for all countries of Western Balkans.
Key words: corporative security, company, risks, state, Western Balkans
402
МАРИНА З. ВАСИЋ∗ УДК 351.74/.76:35
Министарство унутрашњих послова Прегледни рад
Одобрен: 27.01.2020
СИСТЕМ КАРИЈЕРНОГ НАПРЕДОВАЊА

ПОЛИЦИЈСКИХ СЛУЖБЕНИКА У
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Сажетак: Полицијска професија је по много чему особена. Она се, пре свега,
огледа у специфичности знања и вештина која припадници полицијске професије
стичу током формалног образовања и обуке. Због тога би њеним припадницима, који
су се определили за ово часно занимање, требало обезбедити предвидивост запослења,
али и каријерног развоја и напредовања у служби. Препознавши значај и потенцијал у
погледу квалитета образовања и обуке, Министарство унутрашњих послова је успос-
тавило пословну сарадњу са Криминалистичко-полицијским универзитетом у области
оспособљавања образовних профила за обављање полицијских послова и на такав
начин обезбедило плански упис и школовање кадрова за потребе Министарства. Тиме
је омогућено и индивидуално планирање развоја каријере високообразованог полициј-
ског кадра. Такође, успостављањем кадровског планирања запослених у Министарс-
тву, које се заснива на праћењу прилива и одлива запослених, односно степена флук-
туације, побољшано је планирање каријерног развоја.
Законом о полицији и Уредбом о каријерном развоју полицијских службеника,
успостављени су јасни и објективни критеријуми за каријерно напредовање полициј-
ских службеника. Успостављен је систем који треба да омогући напредовање заснова-
но на компетенцијама и оствареним резултатима рада. Рад има за циљ да представи
систем каријерног напредовања полицијских службеника, након усвајања Закона о
полицији 2016. године и након нешто мање од годину дана примене Уредбе о каријер-
ном развоју полицијских службеника.
Кључне речи: реформа, каријерни развој, каријерно напредовање, стручна обу-
ка, оцењивање
Увод
Функцију управљања људским ресурсима у Министарству обавља орга-
низациона јединица за људске ресурсе - Сектор за људске ресурсе. Сектор је
формиран 2016. године, као „наследник“ Управе за људске ресурсе, која је као
––––––––––––
∗
marina.vasic@mup.gov.rs
Марина З. Васић, Систем каријерног напредовања полицијских службеника у ...
логистичка служба егзистирала у оквиру Сектора финансија, људских ресурса
и заједничких послова. Функција управљања људским ресурсима обухвата
широку област рада која, између осталог, подразумева израду стратегије и
политика људских ресурса, анализу послова, израду каталога радних места и
описа послова, спровођење конкурса, регрутацију и селекцију кандидата, кари-
јерни развој и оцењивање запослених, обуку запослених итд. Решењима садр-
жаним у Закону о полицији и усвојеним подзаконским актима у области упра-
вљања људским ресурсима у Министарству, успостављено је савремено упра-
вљање људским ресурсима, које се остварује: професионалним планирањем,
регрутацијом, селекцијом и едукацијом при избору и током рада запослених у
Министарству; континуираним учењем и јачањем професионалне етике, инте-
гритета и кредибилитета запослених у Министарству; успостављањем и разво-
јем система каријерног напредовања запослених у Министарству, заснованом
на принципу управљања компетенцијама и учинком; кроз заштиту и промови-
сање људских и мањинских права и слобода и равноправности, као и кроз
примену Кодекса полицијске етике.1
Најзначајнији стратешки документ у области управљања људским ре-
сурсима у Министарству, јесте Стратегија управљања људским ресурсима у
Министарству унутрашњих послова за период 2018-2023. године. Полазни
оквир за њену израду јесте Стратегија реформе јавне управе у Републици Ср-
бији са Акционим планом, Стратегија развоја Министарства унутрашњих пос-
лова за период 2018-2023. године, као и Закон о полицији. Стратегијом управ-
љања људским ресурсима у Министарству унутрашњих послова за период
2018-2023. године, изражена је тежња Сектора за људске ресурсе да и у наред-
ном периоду, у циљу пружања још већег доприноса у јачању интегритета по-
лиције, развија и примењује транспарентне и непристрасне процедуре, кадров-
ско планирање, објективну регрутацију и селекцију, оцењивање резултата рада
и компетенција запослених, каријерни развој и напредовање најбољих, успос-
тављање одговарајућих обука за обављање послова и спречавање одлива запо-
слених који обављају послове дефицитарних занимања, као и развој руководи-
лаца са лидерским способностима.2
Савремено управљање људским ресурсима, између осталог, подразумева
и адекватно кадровско планирање, које је основ за успешно планирање кари-
јерног развоја запослених. Кадровско планирање је примарна активност Сек-
тора за људске ресурсе почев од 2016. године, када је донет први Интерни кад-
ровски план у Министарству унутрашњих послова. Заснива се на праћењу
пријема и престанака радног односа, пројекцији пријема и престанака радног
односа и укупног броја запослених у Министарству. Међутим, и даље се пос-
тојећа пракса планирања људских ресурса претежно своди на аспект квантите-
та, односно заснива се на формалном пребројавању запослених и њихово
уклапање у буџет. Унапређено планирање људских ресурса препознато је као
посебан циљ ради постизања развијеног система управљања људским ресур-
––––––––––––
1
Закон о полицији, „Службени гласник РС“, бр. 6/2016, 24/2018 и 87/2018, чл. 129-130.
2
Више о томе: Стратегија управљања људским ресурсима у Министарству унутрашњих пос-
лова за период 2018-2023. године, Београд, 2018.
404
сима, као једног од стратешких циљева Министарства. У том смислу, поред
планирања броја, Министарство је препознало и потребу планирања адекватне
и функционалне структуре, као и потребних компетенција запослених.3
Задовољење стално растућих потреба полиције за специфичним и огра-
ниченим људским знањима и способностима, тешко је замисливо без ваљане
едукације, односно без квалитетног система полицијског образовања. Изузетан
значај људских ресурса произлази, пре свега, из стално растућих потреба орга-
низација за специфичним људским знањима (компетенцијама), која се стичу у
процесу едукације и способностима (перформансама).4 Уговор о пословној
сарадњи између Министарства и Криминалистичко-полицијског универзитета,
који је донет у циљу реализације планског уписа и школовања студената, ради
обезбеђења високо образовног кадра за потребе Министарства и заснивања
радног односа у Министарству, представља значајан документ на пољу инди-
видуалног планирања каријерног развоја свршених студената ове високо обра-
зовне установе. У складу са Одлуком Владе, за сваку школску годину се на
основу важећег кадровског плана Министарства утврђује број студената који
се финансирају из буџета и који ће по завршетку студија, у складу са условима
прописаним Законом о полицији, бити примљени у радни однос. Министарс-
тво је на такав начин учинило предвидим каријерни развој дипломираних сту-
дената Криминалистичко-полицијског универзитета, који се образују на осно-
ву стварних потреба Министарства за високо образовним кадром и решило
дотадашњи проблем неадекватног запошљавања, односно запошљавања у неа-
декватном степену стручне спреме.
Начин и квалитет управљања људским ресурсима и њиховом каријером
у организацији, утиче како на привлачење, тако и на задржавање квалитетних
кадрова. Развој каријере је процес међусобно повезаних индивидуалних и ор-
ганизационих активности у којима појединац и организација заједнички доп-
риносе унапређивању и развоју индивидуалне каријере. Развојем каријере ор-
ганизација постаје привлачнија потенцијалним кандидатима, повећава се по-
свећеност запослених послу и јача мотивација дајући боље резултате у раду.5
Управљање каријером запослених у организацијама може се дефинисати
као процес у којем се, плански и организовано прате, оцењују, процењују и
развијају професионалне способности (компетенције – знања, вештине и по-
нашања) запослених и, зависно од тога, запослени професионално усмеравају
и распоређују на одговарајућа радна места вишег нивоа компетенција и
очекиваног учинка, а све у функцији континуираног и оптималног остварива-
ња дугорочних организационих циљева. Квалитетним управљањем каријером
запослених повећава се ниво усклађености и повезаности планова, интереса и
резултата њиховог индивидуалног и општег организационог развоја. Управ-
––––––––––––
3
Ibidem, стр. 21.
4
Стевановић, О; Субошић, Д; Кекић, Д; Политика управљања људским ресурсима као фактор
система полицијског образовања, објављено у: Војно дело, вол. 70. бр. 4. 2018. стр. 120.
5
Лојић, Р; Ристић, В; Каровић, С; Развој лидерске каријере, објављено у: Војно дело – интердис-
циплинарни научно-теоријски часопис, бр. 4, Министарство одбране Републике Србије, 2015.
стр. 318.
405
љање каријером суштински подразумева управљање напредовањем односно
распоређивањем запослених са нижих на више позиције или из нижих у виша
звања у организацији, у складу са њиховим компетенцијама и оствареним
учинком.6
Каријерни системи представљају основне моделе организовања службе-
ничких система у већини земаља, који осим могућности напредовања током
каријере, пружају и могућности стручног обучавања службеника, у чему се
огледа специфичност циљева рада и задатака управе. У раду је представљен
систем каријерног напредовања полицијских службеника у Министарству уну-
трашњих послова Републике Србије, који је успостављен Законом о полицији
2016. године, а детаљније уређен Уредбом о каријерном развоју полицијских
службеника.
Осврт на успостављање функције управљања људским ресурсима

засноване на принципу заслуга
У циљу успостављања темеља за јединствен и функционалан систем ра-
да и организације, Министарство унутрашњих послова је у претходних неко-
лико година спровело бројне активности у склопу реформског процеса. Процес
реформе јавне управе у целини, имао је за циљ успостављање службеничког
система заснованог на заслугама. Оквиром политике управљања људским ре-
сурсима у државној управи Републике Србије, утврђени су принципи на који-
ма треба да се заснива модерна државна управа, а један од основних, свакако је
принцип мериторности (merit principle), односно „принцип заслуга“. У ширем
смислу може се дефинисати као „успостављање посебног вредносног система
државне управе који се заснива на професионалности, компетентности и инте-
гритету у циљу остварења јавног интереса“. Наведени принцип захтева да се
сви процеси управљања људским ресурсима заснивају на професионалним
способностима запослених.7
Реформске активности су, поред функционалног, обухватиле и органи-
зациони аспект, али и увођење и примену института који су имали за циљ да
обезбеде професионализацију Министарства. Увођење модерног концепта
управљања људским ресурсима, предвиђено је Стратегијом развоја Министар-
ства унутрашњих послова 2011-2016, када је препозната потреба реформе кад-
ровске службе старог типа у модерну службу, која ће бити у стању да одговори
изазовима 21. века. Да би се то постигло, било је неопходно успоставити раз-
вијен систем управљања људским ресурсима заснован на савременим стандар-
дима, критеријумима и процедурама пријема, селекције, оспособљавања и
напредовања у професионалној каријери.8
––––––––––––
6
Стевановић, О; Безбедносни менаџмент, Криминалистичко-полицијска академија, Земун, 2016.
стр. 416-417. Лојић, Р; Управљање људским ресурсима у систему одбране, МЦ Одбрана, Бео-
град, 2011. стр. 264.
7
Више о томе: Оквир политике управљања људским ресурсима у државној управи Републике
Србије, Министарство државне управе и локалне самоуправе, 2017. стр. 3.
8
Стратегија развоја Министарства унутрашњих послова 2011-2016, 2010. стр. 15.
406
Стратегијом развоја људских ресурса у Министарству унутрашњих пос-
лова 2014-2016, такође је препозната нужност реформе функције управљања
људским ресурсима, као неопходног предуслова за бављење развојем људских
ресурса на стратешком нивоу. Један од исхода савременог управљања људ-
ским ресурсима, требало је да буде успостављање мерит система, који се зас-
нива на пријему најбољих кандидата и каријерном напредовању уз одговарају-
ће образовање, способности и резултате рада, што треба да доведе до профе-
сионализације рада.9
Један од најзначајнијих, али и почетних корака на овом путу, било је
усвајање Закона о полицији 2016. године. Закон је значајно измењен током
2018. године у области људских ресурса, пре свега, раздвајањем запослених у
Министарству на три категорије: полицијске службенике, државне службенике
и намештенике, али и увођењем новог система плата полицијских службеника,
због изражених специфичности полицијског посла, које нису присутне у оста-
тку јавног сектора.
У току друге половине 2018. године, усвојен је и акт о унутрашњем
уређењу и систематизацији радних места у Министарству, а као његов састав-
ни део донети су Каталог назива и описа послова радних места полицијских
службеника у Министарству унутрашњих послова као и Преглед назива и опи-
са послова радних места државних службеника и намештеника у Министарс-
тву унутрашњих послова. Актом о унутрашњем уређењу и систематизацији,
промењен је дотадашњи концепт уређења, назива радних места, уведени су
описи послова, извршено је груписање сродних послова у фамилије и подфа-
милије.
Поред тога, донет је низ подзаконских аката којим су ближе уређене
компетенције, оцењивање, интерни и јавни конкурс, у циљу успостављања
система каријерног напредовања полицијских службеника. Законом о полици-
ји и подзаконским актима донетим у складу са њим, желела се заштитити спе-
цифичност послова полицијских службеника, чиме је уведен систем каријер-
ног напредовања, изградњом професионалног и транспарентног система оце-
њивања, оспособљавања и усавршавања. Наведени подзаконски акти у складу
су са стратешким опредељењем Министарства да полицијска служба буде хи-
јерархијска организација, која се темељи на поменутом систему напредовања,
чиме се омогућава њено приближавање савременим полицијским системима.
Доношењем аката којим су компетенције интегрисане у поступак регру-
тације, селекције, оцењивања и напредовања, Министарство се недвосмислено
определило за систем заснован на принципу заслуга, што је у складу са актив-
ностима предвиђеним Акционим планом за спровођење Стратегије реформе
јавне управе у Републици Србији за период 2018-2020. Пратећи наведене кон-
цепте, на темељима успостављеним Законом о полицији, усвојена је и Уредба
о каријерном развоју полицијских службеника, како би се на адекватан начин
испратиле реформске активности.
––––––––––––
9
Стратегија развоја људских ресурса у Министарству унутрашњих послова 2014-2016, Бео-
град, 2014. стр. 2.
407
Карактеристике система каријерног напредовања полицијских

службеника
Законом о полицији10 постављени су темељи за нови систем каријерног
напредовања полицијских службеника, који има за циљ да омогући напредо-
вање на основу компетенција и остварених резултата рада. Закон је регулисао
каријерни развој полицијских службеника на начелан начин одредбама члана
165. и 166., прописујући начин одређивања чина/звања, услове за стицање на-
редног чина/звања, услове за напредовање на оперативни, односно непосредно
виши ниво руковођења, време, односно године стажа потребне за напредова-
ње, као и чинове/звања полицијских службеника и припадника ватрогасно-
спасилачких јединица. Чланом 167. Закона, који се односи на оцењивање рада
запослених у Министарству, у ставу 3. прописано је да се напредовање у скла-
ду са поменутим одредбама Закона, може остварити на основу трогодишње
просечне оцене која не може бити нижа од „истиче се – 4“.
Оно што се може упутити као критика законодавцу, јесте пропуст да се
Законом дефинише институт „каријерног развоја“, који је поменут само у јед-
ном ставу, у контексту одређивања каријерног напредовања као дела каријер-
ног развоја (члан 165. став 4). Посматрано у постојећем нормативном контек-
сту, каријерно напредовање представља ужи појам од каријерног развоја. Та-
кође, пропуст је законодавца што ни институт „каријерног напредовања“ није
дефинисан, већ је то препуштено подзаконском акту, а Законом само прописа-
но да каријерно напредовање као део каријерног развоја, може бити хоризон-
тално и вертикално.
Начин одређивања и стицања чина/звања у Министарству, као и друга
питања у вези са каријерним развојем, у складу са Законом о полицији, пропи-
сала је Влада Уредбом о каријерном развоју полицијских службеника из 2018.
године, која је иновирана каснијим изменама и допунама. Иако се законодавац
определио да у наслову уредбе користи термин „каријерни развој“, садржин-
ски се њен мањи део, који је претежно општег карактера, односи на каријерни
развој, док се неупоредиво већи и конкретнији део односи на каријерно напре-
довање.
Претходно усвојена Уредба о каријерном развоју полицијских службе-
ника из 2017. године, била је донета на основу Закона о полицији из 2016. го-
дине, али се практично није ни примењивала. Разлог и оправдање за њено неп-
римењивање, ваља тражити у потреби стварања свих нормативних и стварних
претпоставки за „оживљавање“ система каријерног напредовања. Наведеном
Уредбом било је прописано да се до почетка њене примене, у погледу услова
за стицање и губитак звања, примењују одредбе члана 12.-23. Уредбе о
начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова („Служ-
бени гласник РС“, бр. 8/06 и 14/09 - УС и 119/13).
И по усвајању важеће Уредбе о каријерном развоју полицијских службе-
ника из 2018. године, чекало се на њену примену, будући да је чланом 81. За-
––––––––––––
10
Закон о полицији, „Службени гласник РС“, бр. 6/2016, 24/2018 и 87/2018, чл. 165-166.
408
кона о изменама и допунама Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр.
24/18), који није ушао у пречишћен текст Закона о полицији, одређивање
чинова/звања сходно новом систему, условљено распоређивањем запослених
на радна места утврђена новим Правилником о унутрашњем уређењу и систе-
матизацији радних места у Министарству и Уредбом о специјалној и посебним
јединицама полиције. С обзиром на то да је Уредбом о каријерном развоју по-
лицијских службеника било прописано да почиње да се примењује од 1. авгус-
та 2018. године, а да је распоређивање запослених извршено тек решењима о
распоређивању почев од 1. јануара 2019. године, дошло је до дисконтинуитета
у погледу услова и начина одређивања чинова/звања у складу са Законом и
Уредбом.
Важећом Уредбом11 је каријерни развој одређен као процес континуира-
ног стручног оспособљавања и усавршавања полицијских службеника, усме-
рен на унапређење индивидуалног и организационог радног учинка, а ради
ефикасног и ефективног доприноса остваривању циљева Министарства. Уред-
бом је прописано да се каријерни развој заснива на начелу једнаких могућнос-
ти, које онемогућава дискриминацију и неједнако поступање по било ком ос-
нову и да је његова сврха да омогући да се полицијски службеници најпре ос-
пособљавају за одређене послове, затим, развијају и напредују у складу са ос-
твареним резултатима рада, компетенцијама и личним циљевима, а ради ос-
тваривања циљева Министарства (члан 2. и 3).
Каријерно напредовање се у складу са наведеном Уредбом одређује као
саставни део каријерног развоја, које се заснива на претходном оспособљава-
њу и усавршавању полицијских службеника, које може бити хоризонтално
(квалитативно другачија врста посла и стицање наредног чина/звања) и верти-
кално (виши ниво руковођења). Ставом 5. исте Уредбе је потом на доста уоп-
штен начин прописано шта се подразумева под каријерним напредовањем –
„стицање наредног чина/звања у оквиру истог нивоа руковођења, стицање на-
редног чина/звања оперативног и непосредно вишег нивоа руковођења, стица-
ње наредног чина/звања у оквиру извршилачких радних места, као и напредо-
вање на оперативни и непосредно виши ниво руковођења у стеченом
чину/звању“. Потом је у истом члану прописано шта подразумева хоризонтал-
но, а шта вертикално напредовање, што практично представља разраду прет-
ходно уопштеног поимања каријерног напредовања. У том смислу, прописано
је да хоризонтално напредовање подразумева стицање наредног чина/звања у
оквиру извршилачких радних места и руководећих радних места истог нивоа
руковођења, док вертикално напредовање подразумева стицање наредног
чина/звања оперативног и непосредно вишег нивоа руковођења, као и напре-
довање на оперативни и непосредно виши ниво руковођења у стеченом
чину/звању.
За разлику од Закона о систему плата запослених у јавном сектору, који
предвиђа само хоризонтално напредовање у више платне разреде у оквиру
исте платне групе, модел каријерног напредовања полицијских службеника
––––––––––––
11
Уредба о каријерном развоју полицијских службеника, „Службени гласник РС“, бр. 42/2018,
91/2018 и 69/2019
409
препознаје, дакле, хоризонтално и вертикално напредовање. Специфичност
радних места у Министарству, огледа се и у томе што она не могу имати екви-
валентна радна места у другим државним органима, због чега се не могу вред-
новати на исти начин као остатак система државне управе. У складу са специ-
фичном природом полицијских послова, утврђеним правима и обавезама, пра-
вни положај запослених у полицији се разликује од начина на који је уређен
статус запослених у осталим органима државне управе и државним органима.
Полицијска овлашћења и послови (делатност), а самим тим и организација
полиције, суштински се разликују од начина организовања и послова који се
врше у другим министарствима.12 Међутим, разлике у вршењу делатности
полицијских послова, других унутрашњих послова који су у непосредној вези
са полицијским и послова заштите и спасавања, у односу на делатности држа-
вних службеника и намештеника, утичу на специфично регулисање радно-
правног положаја запослених у Министарству.
Значај разврставања радних места огледа се у разрађивању радних дуж-
ности у оквиру радног места и стварању неопходних претпоставки за ут-
врђивање критеријума за распоређивање, предвиђање потреба за кадровима,
правилније оцењивање и напредовање, дефинисање програма стручног усавр-
шавања и одређивање платних разреда.13 Уколико говоримо о полицијским
службеницима, као категорији запослених у Министарству, они су даље развр-
стани на: полицијске службенике у статусу овлашћених службених лица
(ОСЛ) и полицијске службенике у статусу лица на посебним дужностима (ПД)
(чл. 10. ст. 2). Законом је дошло је „укидања“ поткатегорије полицијских слу-
жбеника у статусу лица на одређеним дужностима (ОД).
У погледу услова за стицање наредног чина/звања на извршилачком, од-
носно руководећем радном месту (услови за хоризонтално напредовање), За-
кон о полицији и Уредба о каријерном развоју полицијских службеника захте-
вају кумулативну испуњеност четири услова: одговарајуће образовање; године
стажа проведене у претходном чину/звању; успешно завршену стручну обуку
за чин/звање и просечну трогодишњу оцену рада која не може бити нижа од
„истиче се - 4“. Услови за напредовање на оперативни, односно непосредно
виши ниво руковођења (вертикално напредовање), поред наведених услова,
јесу још и успешно завршена стручна обука и успешно положен стручни испит
за одговарајући ниво руковођења. Овакав модел каријерног напредовања, у
складу је са стратешким актима Министарства, који указују да напредовање
запослених мора бити засновано на транспарентним процедурама и принципу
мериторности.
У односу на претходни модел каријерног напредовања запослених у
Министарству (до усвајања Закона о полицији 2016. године), уведена је и но-
вина у погледу година стажа које се (не)признају за напредовање у наредни
––––––––––––
12
Субошић, Д; Вукашиновић, Р. З; Статусна обележја полицијске организације у Србији, објав-
љено у: Безбедност, бр. 4. Министарство унутрашњих послова, 2007. стр. 98.
13
Вукашиновић, Р. З; Оташевић, Б; Европски управни стандарди и унапређење службеничког
система полиције у Републици Србији, објављено у: Зборник радова „Европске интеграције:
правда, слобода и безбедност“, Криминалистичко-полицијска академија, Фондација „Ханс Зај-
дел“, Београд, 2016. стр. 74.
410
чин/звање. У том смислу, Законом о полицији прописано је да се у време пот-
ребно за напредовање у наредни чин/звање, не признаје време које је полициј-
ски службеник провео на радном месту нижег степена стручне спреме. То пра-
ктично значи да се полицијским службеницима не може одређивати чин/звање
према укупном времену проведеном на раду у Министарству. Такође, Закон је
прописао да се у време потребно за напредовање признаје само време које је
полицијски службеник провео у претходном чину/звању. У том смислу, недво-
смислена је и јасна намера законодавца да се чин/звање не може одређивати по
основу чина/звања које је запослени стицао и губио током кретања кроз служ-
бу.
И до усвајања Закона о полицији и Уредбе о каријерном развоју поли-
цијских службеника, оцењивање је представљало један од услова за каријерно
напредовање полицијских службеника. Међутим, прописивањем просечне
трогодишње оцене не мање од „истиче се - 4“, као неопходног услова за сти-
цање наредног чина/звања, Закон о полицији наметнуо је императив изузетно
високог учинка и потребу за остваривањем максималних резултата рада. Ово
се сматра изузетним помаком у односу на претходни модел каријерног напре-
довања, који је предвиђао минималне захтеве у погледу годишњих оцена рада,
имајући у виду чињеницу да је било довољно да полицијски службеник за пос-
ледње две године пре стицања звања има само позитивне оцене.
Како је оцењивање основ за каријерни развој и напредовање полициј-
ских службеника, али и инструмент контроле и мотивације запослених од
стране руководилаца, Стратегијом управљања људским ресурсима у Минис-
тарству унутрашњих послова за период 2018-2023. године, препозната је пот-
реба да се у наредном периоду препознају ефекти примене уведеног процеса
оцењивања у циљу његовог унапређења и усавршавања у правцу мерења доп-
риноса запослених остварењу организационог учинка. Основни циљ овог ин-
ститута јесте да помогне индивидуални развој запосленог, његове каријере и
да пружи увид у потребу за његовим стручним оспособљавање и усавршава-
њем. На овај начин би се омогућило да се препознају најквалитетнији, а они
мање компетентни унапреде своје компетенције и резултате рада.14 Међутим,
још увек не постоји потпуна усаглашеност система обука у Министарству са
сегментом оцењивања радног учинка полицијских службеника.
Такође, једна од главних идеја Закона о полицији у области каријерног
развоја полицијских службеника, јесте и указивање на потребу и значај кон-
стантног стручног оспособљавања и стручног усавршавања полицијских слу-
жбеника и њихово довођење у директну везу са могућношћу за даљим кари-
јерним напредовањем. У том смислу, стручне обуке и стручни испити за
чин/звање, као и стручне обуке и стручни испити за нивое руковођења, пропи-
сани су као неопходни услови за хоризонтално, односно вертикално напредо-
вање полицијских службеника. У смислу члана 131. Закона о полицији, обука
запослених у Министарству у сврху каријерног развоја, подразумева стицање
и унапређење знања, вештина и ставова, са циљем повећања ефикасности и
––––––––––––
14
Стратегија управљања људским ресурсима у Министарству унутрашњих послова за период
2018-2023. године, Београд, 2018. стр. 22.
411
ефективности у обављању полицијских и других унутрашњих послова и реа-
лизује се кроз стручно оспособљавање и усавршавање, у складу са програмом
стручног усавршавања. Дакле, може се закључити да обука подразумева два
компатибилна, али одвојена процеса – стручно оспособљавање и стручно уса-
вршавање.
Стручно усавршавање запослених у Министарству представља контину-
ирано унапређивање и развијање стечених као и усвајање нових знања, вешти-
на и ставова, који су проистекли из праксе, научно истраживачког рада или
нових нормативних уређења одређених области, с циљем законитог, ефикас-
ног и безбедног обављања послова. Програм стручног усавршавања израђује
организациона јединица надлежна за послове управљања људским ресурсима
Министарства. Стручна обука за стицање наредног чина/звања у оквиру извр-
шилачких радних места и у оквиру истог нивоа руковођења, спроводи се кроз
Програм стручног усавршавања.15
Чланом 12. став. 3. Уредбе, прописано је да полицијски службеници који
су у складу са Програмом стручног усавршавања полицијских службеника,
похађали теоријску наставу и на годишњем тесту провере знања реализованом
најкасније у претходној календарској години, остварили врло добар (4) или
одличан (5) успех, сматра се да су успешно завршили стручну обуку, односно
стручни испит за напредовање у виши чин/звање.
Потреба за успостављањем јасније везе између функције стручног оспо-
собљавања и стручног усавршавања (обуке) са осталим функцијама управља-
ња људским ресурсима, а посебно са функцијом напредовања у каријери, пре-
позната је још Стратегијом развоја људских реурса у Министарству унутраш-
њих послова 2014-2016. Стратегија је препознала проблем недовољног вред-
новања уверења и сертификата о завршеним обукама у оквиру Министарства
унутрашњих послова или изван њега, као неопходних или битних услова у
каријерном систему, али и недовољну координираност тадашње Управе за
људске ресурсе и Управе за стручно образовање, оспособљавање, усавршава-
ње и науку у мери која је неопходна за савремено управљање људским ресур-
сима.16
Потреба за континуираним стручним усавршавањем, добила је заслуже-
но вредновање у процесу каријерног напредовања полицијских службеника.
Значај стручног усавршавања за професионално обављање послова из надлеж-
ности Министарства, кроз стицање и унапређење знања, вештина, ставова и
понашања, препознаје и Кодекс полицијске етике17. Такође, и у Стратегији
развоја Министарства унутрашњих послова за период 2018-2023. године, при-
сутна је идеја целоживотног учења, коју треба да прати иновирање и модерни-
зација свих видова и нивоа образовања припадника полиције, „уз успоставља-
ње стручне и специјалистичке обуке за обављање одређених послова“, што
––––––––––––
15
Уредба о стручном оспособљавању и усавршавању у Министарству унутрашњих послова,
"Службени гласник РС", бр. 42/2017, 56/2018, 34/2019, чл. 88.
16
Стратегија развоја људских реурса у Министарству унутрашњих послова 2014-2016, Бео-
град, 2014. стр. 5.
17
Кодекс полицијске етике, „Службени гласник РС“, број 17/2017
412
треба да допринесе свеукупном подизању оперативних способности припад-
ника полиције, али и модернизацији рада полиције.18
Обука и перманентни развој запослених представљају један од основних
елемената професионализације полиције у свим европским земљама, па се
усваја модел „организације која учи“ („леарнинг организатион модел“).19 Од
стручних и мотивисаних кадрова зависи и успешност обављања послова, ос-
тваривање организационих и стратешких циљева Министарства.
Нови модел каријерног напредовања успоставио је јасне и транспарентне
процедуре за хоризонтално и вертикално напредовање, које онемогућавају
дискриминацију и неједнако поступање. Закон о полицији не познаје више
институт превременог и ванредног унапређења, који је претходни Закон о по-
лицији предвиђао, а Уредба о начелима за унутрашње уређење Министарства
унутрашњих послова детаљније регулисала. Укидањем института ванредног и
превременог стицања непосредно вишег звања, укинута је дотадашња непопу-
ларна пракса унапређења. Иако су услови за превремено и ванредно стицање
звања били регулисани Законом о полицији, овај институт је пружао и могућ-
ност за неадекватно коришћење у пракси, с обзиром на то да се заснивао на
дискреционом овлашћењу руководилаца при унапређењу.
Систем разврставања радних места према чиновима и звањима је карак-
теристика службеничког система полиције. Нови модел каријерног развоја и
каријерног напредовања полицијских службеника, увео је и другачији систем
чинова/звања полицијских службеника у статусу овлашћеног службеног лица
(ОСЛ), полицијских службеника у статусу лица на посебним дужностима (ПД)
и припадника ватрогасно-спасилачких јединица. У складу са новим системом
чинова/звања, чинови су одређени за полицијске службенике у статусу ОСЛ и
припаднике ватрогасно-спасилачких јединица, док су звања одређена за поли-
цијске службенике у статусу ПД. Нови систем чинова/звања имао је за после-
дицу значајно смањене броја чинова/звања са средњим образовањем и високим
образовањем у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, са шест на три, што самим
тим претпоставља и повећање броја година које полицијски службеник треба
да проведе у чину/звању. До смањења броја чинова/звања, дошло је и код ви-
соког образовања у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, где је број чинова
смањен са седам на шест, а број звања са шест на пет.
Према мишљењу Југовића и Симовића, претходни систем чинова и зва-
ња био је, у погледу њиховог броја и распона чинова/звања „доста еластичан,
али истовремено и довољно чврст“. У прилог еластичности, они између оста-
лог, истичу постојање по шест звања (чинова) у оквиру сваког степена стручне
спреме, компатибилност у случају промене статуса. Истовремено истичу да је
одређивање звања у распону од најмање два до највише шест за свако радно
место, чинило систем и довољно чврстим.20 У погледу распона чина/звања, чл.
––––––––––––
18
Ристовић, С; Реформа полиције заснована на стратешким основама – Осврт на Предлог Стра-
тегије развоја Министарства унутрашњих послова 2018-2023., објављено у: Безбедност, Минис-
тарство унутрашњих послова, бр. 1/2018. Београд, стр. 92.
19
Neyroud, P; Beckley, A; Policing, Ethics and Human Rights, Willan Publishing, Portland, Oregon,
USA, 2001. стр. 186.
20
Југовић, С; Симовић, Д; Закон о полицији Републике Србије од 2016. године – критички пре-
глед, објављено у: Зборник радова Правног факултета Нови Сад, бр. 1. 2016. стр. 82.
413
15. ст. 2. Уредбе, прописано је да се актом о унутрашњем уређењу и система-
тизацији за свако радно место ближе одређује распон чина/звања и то у распо-
ну од највише два систематизована чина/звања, осим за одређена радна места,
за која се наведеним актом може одредити другачији распон чина/звања (радна
места са средњим образовањем, дефицитарна радна места и сл).
Пажљивом анализом модела каријерног напредовања, може се запазити
да нормативна регулатива у наведеној области иде у добром правцу и да је
треба усавршавати на установљеним темељима. Уредбом се верификују спе-
цифичности обављања полицијских послова, примене полицијских овлашће-
ња, мера и радњи, обављања других унутрашњих послова који су у непосред-
ној вези са полицијским пословима и пословима заштите и спасавања. Нес-
порно је да се успостављеним системом каријерног напредовања афирмишу
знање, стручност, резултати рада и стручно усавршавање полицијских служ-
беника. Доследна примена усвојеног модела каријерног напредовања полициј-
ских службеника, може имати и значајан утицај на мотивацију запослених у
Министарству, с обзиром на то да је њиме успостављен транспарентан и јасан
модел напредовања, који се заснива на објективним критеријумима.
Међутим, како увођење описаног модела каријерног развоја и напредо-
вања не значи аутоматски и гаранције за његову ефикасну имплементацију,
неопходно је предузети и додатне напоре у правцу развијања организационе
културе, али и јачању свести и ставова запослених. Иако је реформу немогуће
замислити без промене норми на основу којих се регулишу најважнија питања
дате реформе, њен пун успех зависиће превасходно од тога да ли су и у којој
мери прихваћене вредности које те норме штите и промовишу. Притом, итека-
ко треба бити свестан чињенице да је реформа полиције у било ком сегменту
изузетно сложен и тежак процес, нарочито уколико тај задатак подразумева
промену укорењеног система вредности и веровања полицијских службени-
ка.21
Закључак
Даље унапређење функције управљања људским ресурсима, између ос-
талог, захтева развој и унапређење каријерног система, али и система оцењи-
вања и система стручног оспособљавања и усавршавања, који су у непосредној
вези са каријерним развојем и напредовањем полицијских службеника. Унап-
ређење треба да буде засновано на резултатима квалитативних и квантитатив-
них истраживања постојеће регулативе и праксе, на основу којих треба дефи-
нисати неопходне правце промена. Иако су приметни напори и резултати ос-
тварени у погледу целокупног управљања људским ресурсима, интегрисањем
принципа заслуга у све области управљања људским ресурсима у Министарс-
тву, што се наводи и у Извештају Европске комисије за 2018. годину, неопход-
но је наставити како са анализом усвојених решења и њиховим даљим унап-
ређењем, тако и са њиховим приближавањем полицијским службеницима.
––––––––––––
21
Кесић, З; Зекавица, Р; Полицијска супкултура – стварност полицијске професије, Криминали-
стичко-полицијски универзитет, Београд, 2019. стр.199.
414
Постојећа нормативно-правна решења у области каријерног развоја и
напредовања, у значајној мери обезбеђују адекватан оквир за правилан кари-
јерни развој полицијских службеника, заснован на принципу управљања ком-
петенцијама и резултатима рада. Правилан каријерни развој полицијских слу-
жбеника, подразумева не само вертикално, већ и хоризонтално напредовање,
односно кретање у служби, које им омогућава стицање додатних компетенци-
ја. У том смислу би требало унапређивати постојећи модел каријерног развоја,
успостављањем квалитетног планирања развоја каријере полицијских службе-
ника, нарочито оних који се истичу својим радом, понашањем и доприносом
остваривању циљева Министарства.
Новоусвојеним моделом каријерног напредовања полицијских службе-
ника, стручно усавршавање полицијских службеника путем одговарајућих
обука је добило посебно место у процесу хоризонталног и вертикалног напре-
довања, чиме је успостављена непосредна веза између стручног усавршавања и
каријерног напредовања, а успостављени су и строжи критеријуми за напредо-
вање у погледу остварених резултата рада.
На основу свега изнетог, може се закључити да наведени систем није
компатибилан са напредовањем у остатку система државне управе, имајућу и
виду специфичну природу полицијског посла, разврставање запослених у Ми-
нистарству на полицијске службенике, државне службенике и намештенике,
специфичности радно-правног статуса полицијских службеника, компетенција
за извршавање задатака и слично. Министарство је оваквим системом каријер-
ном напредовања полицијских службеника, задржало и подржало специ-
фичности које носи надлежност Министарства и полицијски послови у најши-
рем смислу, у односу на остатак система државне управе.
1. Jugović, S; Simović, D; Zakon o policiji Republike Srbije od 2016. godine – kritički
pregled, objavljeno u: Zbornik radova Pravnog fakulteta Novi Sad, br. 1. 2016. str. 71-85.
2. Kesić, Z; Zekavica, R; Policijska supkultura – stvarnost policijske profesije, Kriminalis-
tičko-policijski univerzitet, Beograd, 2019.
3. Lojić, R; Ristić, V; Karović, S; Razvoj liderske karijere, objavljeno u: Vojno delo – inter-
disciplinarni naučno-teorijski časopis, br. 4, Ministarstvo odbrane Republike Srbije,
2015.
4. Vukašinović, R. Z; Otašević, B; Evropski upravni standardi i unapređenje službeničkog
sistema policije u Republici Srbiji, objavljeno u: Zbornik radova „Evropske integracije:
pravda, sloboda i bezbednost“, Kriminalističko-policijska akademija, Fondacija „Hans
Zajdel“, Beograd, 2016. str. 67-85.
5. Neyroud, P; Beckley, A; Policing, Ethics and Human Rights, Willan Publishing, Por-
tland, Oregon, USA, 2001.
6. Ristović, S; Reforma policije zasnovana na strateškim osnovama – Osvrt na Predlog
Strategije razvoja Ministarstva unutrašnjih poslova 2018-2023. objavljeno u: Bezbednost,
Ministarstvo unutrašnjih poslova, br. 1/2018. Beograd
415
7. Subošić, D; Vukašinović, R. Z; Statusna obeležja policijske organizacije u Srbiji, objav-
ljeno u: Bezbednost, br. 4. Ministarstvo unutrašnjih poslova, 2007.
8. Stevanović, O; Bezbednosni menadžment, Kriminalističko-policijska akademija, Zemun,
2016.
9. Stevanović, O; Subošić, D; Kekić, D; Politika upravljanja ljudskim resursima kao faktor
sistema policijskog obrazovanja, objavljeno u: Vojno delo, vol 70. br. 4. 2018.
10. Izveštaj Evropske komisije za 2018. godinu koji prati saopštenje Komisije upućeno Ev-
ropskom parlamentu, Savetu, Evropskom ekonomskom i socijalnom komitetu i Komitetu
regiona – Saopštenje o politici proširenja EU za 2018. godinu
11. Kodeks policijske etike, „Službeni glasnik RS“, broj 17/2017
12. Okvir politike upravljanja ljudskim resursima u državnoj upravi Republike Srbije, Minis-
tarstvo državne uprave i lokalne samouprave, 2017.
13. Strategija razvoja Ministarstva unutrašnjih poslova 2011-2016, 2010.
14. Strategija razvoja ljudskih resursa u Ministarstvu unutrašnjih poslova 2014-2016, Beo-
grad, 2014.
15. Strategija upravljanja ljudskim resursima u Ministarstvu unutrašnjih poslova za period
2018-2023. godine, Beograd, 2018.
16. Zakon o policiji, „Službeni glasnik RS“, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018
17. Uredba o karijernom razvoju policijskih službenika, „Službeni glasnik RS“, br. 42/2018,
91/2018 i 69/2019
18. Uredba o stručnom osposobljavanju i usavršavanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova,
„Službeni glasnik RS“, br. 42/2017, 56/2018, 34/2019
SYSTEM OF CAREER PROMOTION OF POLICE OFFICERS IN

THE MINISTRY OF INTERIOR
Summary: The police profession is special in many ways. Above all, it is reflected in
the specific knowledge and skills that members of the police profession acquire during for-
mal education and training. Therefore, its members, who have opted for this honorable pro-
fession, should be provided with predictability of employment, but also of career develop-
ment and promotion. Having recognized the importance and potential in terms of quality of
education and training, the Ministry of Interior has established business cooperation with the
Criminal Police University in the field of training of educational profiles for police jobs and
thus ensured planned enrollment and education of personnel for the needs of the Ministry.
This also enabled the individual career planning of highly educated police personnel. Also,
the establishment of personnel planning of employees in the Ministry, which is based on
monitoring the inflows and outflows of employees, ie the degree of fluctuation, has improved
the career development planning.
The Law on Police and the Regulation on the Career Development of Police Officers
established clear and objective criteria for the career promotion of police officers. A system
has been put in place to enable advancement based on competencies and performance. The
paper aims to present the career promotion system of police officers, following the adoption
of the Police Act in 2016 and implementation of the Regulation on the Career Development
of Police Officers after a little less than a year.
Key words: reform, career development, career promotion, vocational training, asses-
sment
416
ЈАСМИНА М. ГАЧИЋ∗ УДК 316.334.56
Факултет безбедности Прегледни рад
МАРИЈА МИЋОВИЋ Одобрен: 25.01.2020
Криминалистичко-полицијски универзитет Страна: 417-433
Београд
НОВИ ПРИСТУПИ У ПЛАНИРАЊУ

ОТПОРНИХ ГРАДОВА
Сажетак: Градови су изразито комплексни системи, саткани од хиљаде еко-

номских, социјалних, институционалних и еколошких нити. Са сталном тенденцијом
пораста броја становника, град постаје синтеза иновација, знања, урбане културе и
развоја цивилног друштва, али и веома неуравнотежене урбане целине пуне конфлика-
та, контраста које траже потпуно нов приступ развоју, заштити и отпорности. Бројне
међународне институције, кампање, глобални и регионални пројекти у континуитету
прате високе ризике различитог порекла у градовима и слажу се да у добро планира-
ним и отпорним градовима лежи и решење, не само за смањење инфраструктурних,
економских, социјалних и еколошких проблема, већ и за генерисање креативних ре-
шења за унапређење окружења. Након великог броја природних непогода са катастро-
фалним последицама које су задесиле насеља и градове широм света, савремени прис-
тупи у планирању отпорности су постали приоритет градских управа, невладиних
организација, планера, менаџера, архитеката, дизајнера, социолога, еколога и инжење-
ра, који се залажу за нову агенду резилијентности. Уважавајући промене на глобалном
нивоу Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије
указује на потребу за ваљаном политиком развоја градова и урбаних насеља у Репуб-
лици Србији и утврђује визију урбаног развоја у Републици Србији - град који пружа
услове за достојанствен живот и задовољење свих потреба како својих грађана, тако и
грађана свог гравитационог простора, уз једнаке могућности избора за све, који пред-
ставља простор за изградњу инклузивне, интерактивне и креативне заједнице, инте-
гришући све слојеве свог настајања кроз историју.
Кључне речи: град, отпорност (рeзилијентност), катастрофе, одрживи развој,
нова урбана агенда, Србија
Увод
Градови су изразито комплексни системи, саткани од хиљаде економ-
ских, социјалних, институционалних и еколошких нити које утичу на индиви-
дуално и друштвено благостање. Како је једном приликом записао Луис Мам-
––––––––––––
∗
jasmina.gacic@fb.bg.ac.rs
Јасмина М. Гачић / Марија Мићовић, Нови приступи у планирању отпорних градова
фод : „Град представља тачку максималне концентрације моћи и културе заје-
днице. Он је место где се фокусирају раштркани зраци многих одвојених токо-
ва живота, са добицима како у друштвеној ефикасности, тако и у значају. Град
је облик и симбол интегрисаног друштвеног односа: он је средиште храма,
пијаце, палате правде, академије наука. Ту у граду се добре стране цивилиза-
ције умножавају и умногостручују; ту се људско искуство претвара у одрживе
знакове, симболе, моделе понашања, системе, поретке. Ту се фокусирају циви-
лизацијеске теме....Градови су производ времена. Они су калупи у којима се
људски животи хладе и згушњавају, на специфичан начин дајући коначан об-
лик тренуцима који би иначе нестали са живим људима и иза себе не би оста-
вили могућност обнове или ширег учешћа“ (Mamford, 2010).
Данас, градови широм света почињу да се спајају стварајући интегриса-
не насеобине које су назване “мега градови, "мега-региони" или "бескрајни
градови"1. Они се могу простирати стотинама километара и бити дом и за пре-
ко 100 милиона људи, каже се у извештају Уједињених нација – “Стање гра-
дова света” (State of the World’s Cities 2008/2009 - Harmonious Cities, UN-
Habitat aгency). Феномен “бескрајних градова” би у будућности могао бити
најзаступљенији облик људских станишта, и то већ у наредних 50 година. Љу-
ди се крећу у градове у већем броју од било којег доба у историји, подстакнути
надом у боље могућности или потиснути из руралних подручја услед сиро-
маштва, деградација животне средине, конфликата или стања природних ката-
строфа. Истраживања показују да у земљама OECD-a, метрополе обухватају
само 4% земљишта, али имају приближно половину становништва и близу
55% БДП-а (OECD, 2015a). Погодни економски, социјални и инфраструктурни
елементи су такође подстакли раст урбане популације.У државама OECD-a
становништво у метрополитанским подручјима повећало се за 12,5% у перио-
ду од 2000. до 2014. године.
Истовремено, са порастом броја становника, град постаје „синтеза свега
што је прогресивно то јест град производи иновације, знање, трговину, пораст
стандарда живљења, богату и сложену друштвену и културну средину“ али
једнако тако производи и „урбане проблеме попут сегрегације становништва,
урбане беде као и криминалитета“ (Шимуновић, 2007:18). Ступар истиче да
мега градови представљају веома неуравнотежене урбане целине пуне кон-
фликата, контраста и кризних периода (Ступар, 2019:105). Подаци УН показу-
ју да од 450 идентификованих урбаних области са милион или више становни-
ка у свету, 60% (или приближно 890 милиона људи) има висок ризик од нај-
мање једне елементарне опасности (поплаве, земљотреси, клизишта, епидемије
заразних болести и др.) при чему су најугроженији становници градова у Ази-
ји, Латинској Америци и Северној Америци (УН, 2012). Природне опасности
су готово увек везане за друге еколошке проблеме, попут загађења ваздуха и
воде, који су директан производ начина живота у градовима (стационирани и
––––––––––––
1
Литература нуди бројне теоријске концептуализације савременог града: „интелигентни град“,
„град знања“, „паметни град“, „умрежени град“, „дигитални град“, „теле-град“, „дуални град“,
„подузетнички град“, „глобални град“, „информацијски град“ итд. (Мајетић,2014:57, према:
Komninos, 2006; Yigitcalnar i sar., 2008).
418
нестационирани загађивачи, индустријски отпад и комунални отпад, неодгова-
рајућа и преоптерећена инфраструктура и критична инфраструктура). Алар-
мантне податке представљају и друге организације који говоре да „на глобал-
ном нивоу, градови представљају 2% земљине површине али троше 75% ње-
них ресурса“ (EURAMET, 2013). Када је реч о глобалном порасту броја попу-
лације, предвиђа се да ће се раст популације наставити најмање до 2050. годи-
не, са достизањем броја од 9 милијарди житеља у 2040. години, док је 11 мили-
јарди прогноза за 2050. годину (http://esa.un.org/unpp/wpp/).Чињеница је
међутим, да „у добро планираним, регулисаним и отпорним (резилијентним)
градовима лежи и решење, не само за минимализовање еколошких проблема,
већ и за генерисање креативних решења за унапређење окружења“ (UN HABI-
TAT, 2008).
Реконцептуализација појма отпорност (ризилијентност)2

Популаризација појма „отпорност“ и концепта „отпорности“ широко је
распрострањена, како код различитих аналитичара, тако и у бројним научним
дисциплинама које на свеобухватан начин прилазе истом „појмовном просто-
ру“. Оливера Павићевић уочава да је концепт отпорности ушао у савремени
теоријски дискурс као идеја о подстицању способности за подношење трауме
и адаптацију на неповољне, ризичне и стресне околности, да би временом пре-
растао у широко прихваћен концепт у склопу различитих научних дисциплина
-организационе науке, безбедност, управљање ванредним ситуацијама, хума-
нитарне кампање, инфраструктура, глобална и национална економија (Павиће-
вић, 2019: 9). У својим анализама развоја и значења појма “отпорност”, Пави-
ћевић истиче да се прва озбиљнија употреба термина отпорности у механици
(Rankine, 1820:72) односила на описивање снаге челичних греда и њихове ела-
стичности у издржавању примене силе коју су челичне конструкције успевале
да апсорбују кроз деформацију (растегљивост). У литератури се први пут ко-
ристи 1918. године када га је Thomas Tredgold искористио да опише шумско
имање у коме су поједине врсте дрвећа биле способне да се прилагоде и издр-
же тешка и изненадна оптерећења без ломљења (Павићевић, 2016:433, према:
McAslan, 2010). Четрдесет година касније, развијено је мерење модулуса от-
порности у сврху испитивања отпорности и издржљивости материјала у теш-
ким условима (Павићевић, 2016 : 433). Бројни аутори сматрају да је појам „от-
порност“ позајмљен из еколошких студија које анализирају како се еколошки
системи суочавају са стресовима и сметњама које узрокују спољашњи фактори
(Davic & Welsh, 2004). Из еколошке перспективе, Холинг, који је вероватно и
први који је ово дефинисао наводи да је отпорност „постојаност односа унутар
система” и „способност ових система да апсорбују промене стања, покретних
варијабли и параметара, а да притом наставе да постоје” (Holling, 1973). Дру-
––––––––––––
2
Маруна Марија објашњава да у професионалној заједници Србије не постоји сагласност око
адекватног превода термина resilient cities, те се у научним и стручним радовима и дебатама
може наићи на атрибуте као што су: отпоран, стабилан, еластичан, флексибилан, адаптабилан.
419
гим речима, отпорност је "способност система да се носи са сметњама, а да
притом одржи своје функције и контроле" (Gunderson & Holling, 2001). Овај
концепт је даље примењен на друштвене системе (Adger, 2000; Leichenko,
2011), еколошку урбану отпорност (Folke, 2006); економски опоравак (Simmie
& Martin, 2010), опоравак од катастрофе (Colten, Kates, & Laska, 2008), и урба-
ну безбедност и отпорност на тероризам након 11. септембра (Coaffee, 2009).
Полазећи од првобитне примене у инжињерским и еколошким систем-
ским теоријама, концепт отпорности је паралелно развијан у психијатријским
и психолошким истраживањима деце и младих.3 Временом, концепт је прерас-
тао у „доктрину отпорности” која се појављује као универзални рецепт за
суочавање са неповољним околностима (Павићевић, 2019:11, prema: Holling,
1973; Adger, 2000; Garmezy, 1971; Masten, 2001; Werner, 1995; Luthar, 1991;
Rutter, 1994). Павићевић сматра да је данас отпорност парадигма која фигури-
ра у најширем спектру људске егзистенције: у области безбедности, у размат-
рању климатских промена, конципирању заштите критичне инфраструктуре,
разради процедура за поступање у случају природне катастрофе, пандемије и
терористичких напада, при чему се ове различите политичке арене окрећу
према хоризонту који се пројектује на основу тзв. граничних ситуација када се
људи суочавају са ситуацијама у којима се суочавају са болом, патњом, смрћу
(Павићевић, 2019:10, према:Walker, Cooper, 2011).Суочавање подразумева
поред концепта шока и креирање механизама за опоравак, па се у том смислу,
“отпорност” (резилијентност) може објаснити као способност система, да ап-
сорбује поремећаје и да се реорганизује док пролази кроз промене како би се
одржао идентитет, односно задржала основна структура и начин функциони-
сања, као и способност да се сагледају повратне информације и подаци о ре-
зултатима (The Resilience Alliance; Walker et al., 2004). Имајући у виду повеза-
ност коју отпорност (ризилијентност) има са стањем катастрофе, може се рећи
да је отпорност саздана од способности друштва да се прилагоди околностима
које продукује катастрофа, као и минимизирању њеног утицаја. Сходно томе,
отпорност чине капацитети за одупирање стресном удару и накнадну нормали-
зацију стања. Према терминологији Канцеларије УН за смањење ризика од
катастрофа (United Nations Office for Disaster Risk Reduction) отпорност - рези-
лијентност (resilience) представља способност система, заједнице или друштва
изложених хазардима да пружи отпор (resist), апсорбује (absorb), прилагоди се
(accomodate) и опорави ( recover) од ефеката хазарда тако да су све кључне
структуре и функције ефикасно очуване и правовремено обновљене (UNISDR,
2015).
Павићевић објашњава да у суштини, отпорност заједнице се огледа у по-
стојању свести о опасности која угрожава заједницу; разумевању структуре
заједнице (старосна, професионална, стамбена), познавању потреба и опција
––––––––––––
3
Првобитна идеја и препознавање отпорности, у одређеној мери, је постала део неолибералних
дискурса који се односе на педагогију изразите индивидуалне одговорности. Њихова доминација
се огледа у раду васпитача, наставника и педагога у вртићима и школама, здравствених радника
(школске медицинске сестре, психолози и психијатри) који непрекидно црпу неолибералне дис-
курсе у решавању дечијих проблема. Инсистира се на недостатку извесног квалитета, било да је
то самопоуздање, самоконтрола (Павићевић, 2019:11, према Türken, 2017).
420
сваког члана заједнице и средстава која му стоје на располагању; сагледавању
расоположивих ресурса и начина на које ће они бити обезбеђени; познавању
географског подручја и постојеће инфрастуктуре; сагледавању солуција за
спасавање заједнице; имплементацију програма опоравка на директно угроже-
ним местима; процени потенцијалне штете; обавештавању чланова заједнице;
обезбеђивању руковођења и пројекцији о рањивости4 заједнице. (Павићевић,
2019, према: Withanaarachchi, 2013, Тркуља, 2015: 54). Поред одређења отпор-
ности, друге расправе у литератури се односе на мерење отпорности и како
генерално проценити отпорност система. Литература о мерењу отпорности
углавном се фокусира на екосистеме и за такву процену предлаже квантитати-
вне индикаторе. Гaндерсон и Холинг наводе да се отпорност мери јачином
поремећаја који систем може да доживи без преласка у друго стање и унутар
којег систем може да апсорбује поремећај а да и даље настави да постоји
(Gunderson & Holling, 2001). Kарпентер и сарадници предлажу мерење социое-
колошких система које се фокусира на њихов капацитет (Carpenter et al. 2001).
Изгледа да је концепт отпорности углавном примењиван за разумевање соци-
јално-еколошких система и динамика у подручјима која су погођена катастро-
фом, и за побољшање животних услова (Folke et al., 2011), Анђелковић и Ко-
вач сматрају да је подручје мерења отпорности у успону, упркос бројним огра-
ничењима. Данас постоји велики број различитих приступа пројектованих да
прошире поље знања о овој теми и креаторима политика пруже информације о
томе како да ојачају отпорност заједница и градова. Између ових оквира посто-
је значајне разлике, укључујући и различите јединице анализе, методолошке
приступе, број и врсту индикатора (Анђелковић, Ковач, 2016:53). На пример,
Оквир отпорности градова који је развила компанија Arup International Deve-
lopment и Индекс капацитета отпорности Института за регионални развој Уни-
верзитета у Бафалу садрже 12 главих индикатора регионалних економских и
социо - демографских капацитета и капацитета повезивања унутар заједнице.
Остали оквири отпорности, као што су “УНИСДР Показатељи отпорности
градова” (UNISDR, 2014 a) и Твигове карактеристике заједница отпорних на
катастрофе (Twigg, 2009), обухватају више тема, потпитања, и више од 50 ин-
дикатора. Теме укључују друштвена и економска, институционална. еколошка,
инфраструктурна и образовна питања, као и концепт смањења ризика од ката-
строфа, што је све релевантно за процену отпорности. Пошто не постоји кон-
сензус о томе како би требало мерити отпорност, у тражењу одговора на пита-
ња о капацитетима отпорности у заједницама користе се и тестирају различити
приступи. Све шира дебата у овој области указује на чињеницу да услед раз-
личитих приступа и степена изложености ризику отпорност не може бити ме-
рена као свеобухватни ентитет (Ibid,).
––––––––––––
4
Без обзира на евидентне разлике у приступу рањивости, од бројних научних дисциплина до
различитих аналитичара, рањивост је увек и првенствено оријентисана на физичку и друштвену
димензију заједнице. Рањивост је стање незаштићености, које заједницу чини немоћном да се
одупре онеспособљавајућим ефектима догађаја који се најчешће посматрају као катастрофе или
природни хазарди (Mustafa, 1998). Рањивост се може посматрати као сазнање да се неки грађани
суочавају са већим ризиком од повреде, смрћу или губитком имовине услед својих друштвених и
економских околности (Phillips and Morrow, 2007).
421
Отпоран (рeзилијентан) град

Градови су се одувек сматрали местима друштвено-економског напрет-
ка, урбане културе и развоја цивилног друштва, односно иновативним центри-
ма и живим лабораторијама. Градови се често описују као сложени и дина-
мични системи који представљају специфичну мешавину различитих народа, с
различитим културама, друштвеним нормама понашања и живота те разним
важним друштвеним функцијама. Градови се све више сматрају „дестинација-
ма глобализације“ које су прерасле локалне оквире и због тога траже потпуно
нов приступ развоју, заштити и отпорности. Отпоран град је одржива мрежа
физичких система и људске заједнице. Физички системи су конструисани тако
да обухватају и природне компоненте, односно животну средину града. То
укључује њихове путеве, зграде, инфраструктуру, комуникације, енергију,
објекте, водене токове, земљиште, топографију, геологију и друге природне
системе. Укратко, физички системи делују као тело града, склоп његових кос-
тију, артерија и мишића. За време катастрофа физички системи морају бити у
могућности да преживе и функционишу под екстремним стресом. Ако их до-
вољно оштећујемо, губици ескалирају и успорава се опоравак. Град без елас-
тичних физичких система биће изузетно угрожене катастрофе (Godschalk,
1999). С друге стране, људске заједнице су социјалне и институционалне ком-
поненте града. Оне укључују формална и неформална, стална и ad hoc људска
удружења која послују у урбаним срединама: школе, агенције, организације,
предузећа, контингенте радне снаге и сличне асоцијације. Укратко, заједнице
делују као мозак града, усмеравајући своје активности и одговарајући на своје
потребе. Током катастрофе, мреже заједнице морају бити у могућности да
преживе и функционишу у екстремним и јединственим условима. Ако се раз-
бију, доношење одлука ће бити отежано.
Под отпорним градом научна и стручна заједница подразумева град који
је развио стратегије и капацитете који могу да помогну апсорбовање будућих
поремећаја и стресова у његовим социјалним, економским и техничким систе-
мима и инфраструктури, тако да буде у могућности да одржава неопходне пос-
тојеће функције, структуре, системе и идентитет (ResilientCity.org, 2016). При-
ступ програма Европске уније за територијалну кооперацију (European Territo-
rial Cooperation Programme), који имa зa циљ промовисање одрживог интегри-
саног урбаног развоја у европским градовима, је да су градови резилијентни
уколико њихови системи, заједнице, појединци, организације и предузећа има-
ју капацитет да се опораве, одрже своју функцију и наставе даљи развој након
шока или стреса, без обзира на њихов утицај, фреквенцију или величину (Ма-
руна, Чолић и Миловановић Родић, 2017:32, према Миловановић Родић et al,
2015; URBACT, 2016). Рокфелерова фондација 100 резилијентних градова (100
Resilient Cities — Pioneered by the Rockefeller Foundation, 100RC) усмерена ка
пружању подршке развоју резилијентних градова у односу на физичке, друш-
твене и економске изазове 21. века, сматра да резилијентност градова предста-
вља капацитет индивидуа, заједница, институција, приватног сектора и град-
ских система да преживе, прилагоде се, расту без обзира на врсту хроничног
422
стреса или акутног шока којој су изложени.5 Под хроничним стресовима се
подразумевају дешавања која слабе структуру града на дневном или ци-
кличном нивоу, као што су висока незапосленост, неефикасан саобраћајни
систем, ендемско насиље, недостатак хране и воде итд. Акутни шокови пред-
стављају изненадне, снажне догађаје који угрожавају град, као што су земљот-
реси, поплаве, избијања заразе, терористички напади итд. (100 Resilient Cities,
2015).Основна идеја стварање групе отпорних градова је подршка градова у
постизању вишег степена отпорности на физичке, друштвене и економске иза-
зове, уз стручну и логистичку подршку.
Глобална платформа за планирање отпорних градова

Већина глобалних и регионалних пројеката у 20. и почетком 21. века ко-
ји се баве одрживошћу и отпорношћу урбане средине, посебно су пoсветили
пажњу иновативној урбаној регенерацији. На глобалном нивоу, најзначајније
иницијативе везане су за климатске промене и јачање свести о значају животне
средине. Међународна тела, као што је IPCC (Intergovernmental Panel on Clima-
te Change) у континуитету прате климатско стање у свету, при чему обезбеђују
информације о научној техничкој, друштвеној и економској димензији климат-
ских промена. Укључивање градова у савремене токове климатских промена
најбоље се илуструје кроз неколико иницијатива – C40 Cities Climate Leader
Group, која укључује 90 светских градова, Clinton Climate Initiative, fondacija
Bloomberg Philan – thropies, Transition Network, 100 Risilient Cities (основана од
стране Рокфелерове фондације, 2013).6 Поред глобалних иницијатива иници-
ран је низ регионалних програма који су прилагођавају локалним специ-
фичностима. Регионални програми се усмеравају ка конкретним проблемима
појединих градова, па су се тако развили пројекти ЕУ- INTERREG, EU FP,
Horizon 2020, ECLAIRE, URBAN inicijative, RESTART, Eco City пројекат Ев-
ропског програма FP 5. Успешан пример активности у области одговора на
климатске промене представља иницијатива „ Градови и климатске промене“,
која је тренутно присутна у 40 градова широм света, чија је основна идеја по-
дршка локалним заједницама да одговоре на изазове климатских промена и
редукују емитовање штетних гасова.7
––––––––––––
5
Њуман, Битлеј и Бојер (2009) се у својој књизи Отпорни градови (Resilient Cities) фокусирају
се само на једну димензију отпорности - нафтну кризу (шок). У овом контексту, они истичу да
„опасност о којој мали број њих размишља са таквом непосредношћу јесте опасност од колапса
наших градских региона суочених са исцрпљеним ресурсима - наиме, смањење доступности
нафте и неопходно смањење употребе свих фосилних горива ради смањења људског утицаја на
климатске промене“. Њихова књига се на овај начин мање фокусира на урбану отпорност, а више
на „изазове који се постављају пред градска подручја у погледу њиховог одговора на повећану
емисију штетних материја, зависност од фосилних горива и утицај на незамењиве природне
ресурсе“ (Newman, Beatley и Boyer 2009: 2).
6
Град Београд припада групи ових градова. Као његови главни изазови су наведене поплаве,
токсичан отпад и потреба за регионалном интеграцијом.
7
Шире: Ступар, Александра (2019): Град – форме и процеси, друго допуњено издање, ОРИОН
АРТ, Београд.
423
Имајући у виду да се међународна заједница све чешће суочава са при-
родним опасностима и да су оне постале повећана брига за одговорне особе
које се баве просторним планирањем, урбаним и одрживим развојем, покрену-
та је 2010. гoдине Међународна кампања „Учинимо градове отпорнима: Мој
град се припрема“. Међународна кампања предлoжила je списак од Десет ос-
нова за град отпоран на катастрофе, које могу да спроведу градоначелници и
локалне управе. Овај списак настао је из пет приоритета Оквира из Хjогo-a за
деловање 2005–2015: Изградња отпорности држава и заједница на катастрофе,
кључног инструмента за спровођење акција смањења ризика од катастрофа.
Постизање свих или пак неких од десет основа помоћи ће градовима да поста-
ну отпорнији: 1) Успоставити организацију и координацију, како би се смањио
ризик од катастрофа, утемељену на учествовању грађанских удружења и ци-
вилног друштва, градити локалне савезе. Осигурати да сви надлежни органи
разумеју своју улогу у смањењу ризика од катастрофа и стварању приправнос-
ти на ове ризике; 2) Одредити прорачун за смањење ризика од катастрофа и
пружити подстицај власницима кућа, породицама с ниским примањима, зајед-
ницама, предузећима и јавном сектору да инвестирају у смањење ризика с ко-
јим се суочавају; 3) Одржавати ажуриране податке о опасности и изложености,
припремити процену ризика и користити је као темељ за урбанистичке плано-
ве и одлуке. Осигурати доступност ових информација и планова јавности, омо-
гућити јавности да расправља о њима; 4) Инвестирати у, и одржавати, кри-
тичну инфраструктуру која смањује ризик, као што је канализацијски систем у
случају бујица, а која је по потреби прилагођена како би се носила с климат-
ским променама; 5) Проценити сигурност свих школа и здравствених устано-
ва, побољшати их и надоградити према потреби; 6) Применити и спроводити
реалне, с ризиком усклађене прописе о градњи и начела просторног планира-
ња. Идентификовати безбедан простор за грађане с ниским примањима и раз-
вити систем побољшања и надоградње; 7) Осигурати да школе и локалне заје-
днице усвоје програме за образовање И програме обука о смањењу ризика од
катастрофа; 8) Заштитити екосистеме и природне баријере за ублажавање бу-
јица, олујних удара и других опасности којима ваш град може бити изложен.
Прилагодити се климатским променама, ослањајући се на добре праксе сма-
њења ризика; 9) Увести систем раног упозоравања и капацитете управљања
ванредним (кризним) ситуацијама у одређеном граду, као и одржавати редовне
јавне вежбе приправности; 10) Након било које катастрофе осигурати да су
потребе преживелих и центри активности обновљени и реконструисани, кроз
пружање подршке њима и њиховим заједницама у осмишљавању и спро-
вођењу механизама, економски раст и запошљавање, јер сигурнији и добро
вођени градови привлаче више инвестиција.
Упркос позитивним резултатима, Оквир Хјого показао је и извесне недо-
статке, пре свега на пољу превенције и у мултисекторском приступу у реша-
вању проблема природних катастрофа. Из тих разлога, Оквир из Сендаија
усвојен је 2015. као документ који би требало да замени Оквир за деловање из
Хјогоа (2005–2015): изградња отпорности земаља и заједница на катастрофе.
Главни циљ концепта смањења ризика од катастрофа из Оквира из Сендаија
424
јесте изградња отпорности на природне и антропогене опасности кроз иденти-
фиковање и ефикасно управљање ризицима, а не само кроз управљање катас-
трофама (UNISDR, 2015). Оквир из Сендаија заснива се на елементима који су
установљени у Оквиру за деловање из Хјогоа, али у њему су додатно наглаше-
не адаптивне и трансформативне способности заједница које треба да им омо-
гуће превазилажење стресова и шокова, и опоравак за „грађење бољег него
што је било“. Оквир из Сендаија наглашава смањење ризика од катастрофа и
отпорност као кључне елементе за остваривање одрживог хуманог развоја
(UNISDR, 2015). Имајући у виду глобалне иницијативе и напоре, у јулу 2016.
Европска комисија усвојила је Акциони план за имплементацију Оквира из
Сендаија у европским политикама за смањење ризика од катастрофа. Акциони
план укључује главне приоритете из Оквира из Сендаја прилагођене потребама
Европског оквира политика за смањење ризика од катастрофа. Акциони план
наглашава значај укључивања локалних власти, цивилног друштва и заједница
у развој конкретних стратегија за развијање свести о ризику ради укључивања
најрањивијих група у датом окружењу.
У циљу имплементације Оквира из Сендаија за смањење ризика од ката-
строфа на локалном нивоу, развијено је десет основних приоритетних тема за
развој резилијентних градова (UNISDR, 2015). Оне представљају битне и неза-
висне кораке које треба предузети да би се изградила и одржала отпорност.
Десет кључних тема оперативног Оквира из Сендаја за смањење ризика од
катастрофа (UNISDR, 2015 ) су: 1) Организовати се за отпорност на катастро-
фу : а) Успоставити и ојачати институционални капацитет на локалном нивоу;
б) Изградити савезе и мреже; ц) формирати законодавни оквир и механизме
деловања за резилијентност; 2) Јачати финансијски капацитет за резилијент-
ност: а) Идентификовати највероватније и најтеже сценарије (најгори случај);
б) Препознати прилике где изградња резилијентности доприноси здравој еко-
номској стратегији ц) Обезбедити буџет за резилијентност; д) Ширити инфор-
мације о ризику у циљу доношења одлука о развоју; е) Искористити знање из
сценарија ризика за развојне одлуке; 3) Идентификовати, разумети и користи-
ти сценарије за процену тренутног и будућег ризика; 4) Наставити резилијен-
тан урбани развој и дизајн: а) Поставити урбанистичко планирање и управља-
ње земљиштем у центар урбане резилијентности; б) Спровести системско и
специфично мапирање рањивости; ц) Ажурирати важеће урбанистичке плано-
ве и секторске стратегије у односу на резилијентност; 5) Заштитити природне
амортизационе зоне за побољшање заштитних функција екосистема: а) Подићи
свест о утицају промена у животној средини и деградацији екосистема на ри-
зик од катастрофа; б) Промовисати боље управљање критичним екосистемима
ради јачања резилијентности на катастрофе; ц) Ојачати досадашње управљање
екосистемима на основу сценарија процене ризика; 6) Јачати институционалне
капацитете за резилијентност; 7) Разумети и јачати друштвене капацитете за
резилијентност: а) Идентификовати специфичну природу сваке рањивости и
повезати са одговарајућом институцијом; б) Изградити локалне капацитете и
учврстити учешће у управљању катастрофама и побољшању резилијентности;
ц) Обезбедити конзистентност података и информација о ризицима међу
425
учесницима; д) Успоставити добро опремљене јединице за реаговање на ло-
калном нивоу; е) Развити информације о смањењу ризика и резилијентности;
ф) Интегрисати смањење ризика од катастрофа и резилијентности у формално
образовање и друге програме; г) Унапредити јавно образовање и свест путем
ширења информација кроз медије; х) Прикупити и ажурирати доступне подат-
ке за развој спремности на катастрофе; 8) Обезбедити ефективни одговор на
катастрофу: а) Проценити капацитете и адекватност критичне инфраструктуре;
б) Ојачати угрожену инфраструктуру; ц) Успоставити партнерства између уп-
раве за животну средину и приватног сектора; д) Идентификовати релевант-
ност приоритетних услуга и активности током и након катастрофа, е) Креира-
ти и побољшати планове за реаговање; ф) Јачати системе раног упозоравања;
г) Унапредити градске службе за хитно реаговање; 9) Повећати резилијентност
инфраструктуре; 10) Убрзати опоравак и поновну изградњу: а) Опоравак мора
бити сагледан са различитих аспеката; б) Укључити угрожено становништво у
дефинисање потреба и планове опоравка; ц) Опоравак је прилика да се боље
гради и побољша развој; д) Тражити ресурсе, ојачати савезе и обезбедити одр-
живост.
Иницијатива OECD-a
Организација за економску сарадњу и развој, OECD (Orгanisation for
Economic Co-operation and Development), усвојила је прелиминарну верзију
извештаја о резилијентним градовима (OECD, 2016).8 У овом документу се
наводи да су резилијентни градови они који имају способност да апсорбују,
опораве се и припреме за будуће шокове (економске, еколошке, друштвене и
институционалне). Поред тога, сматра се да резилијентни градови промовишу
одрживи развој, благостање и инклузивни раст. Основне сугестије за развој
политика отпорности из извештаја OECD-a (OECD, 2016), односно кojу групу
карактеристика би оне требало да поседују су следеће: 1) Адаптивне – у стању
су да делују на основу искуства из прошлости a) Подстицање појединаца и
компанија за развој иновативности, б) Примена политика компактног града за
постизање циљева одрживог развоја у градовима са растом популације, 2)
Снажне – имају добро уобличен систем за прихватање шокова: a) Подршка
новим конкурентним индустријама за охрабривање индустријске диверсифи-
кације, б) Развој стратегија инвестирања у поуздану инфраструктуру, 3) Ре-
дундантне – имају сачуван капацитет за неочекиване потребе: a) Инвестирање
у инфраструктуру ради стварања додатних капацитета за суочавање са кри-
тичним ситуацијама, б) Стратешко планирање намене површина ради вишес-
труког коришћења земљишта; 4) Флексибилне – реагују на измењене околнос-
––––––––––––
8
Организација за економску сарадњу и развој (OECD) је 2018. године издала документ Global
State of National Urban Policy са прегледом политика урбаног развоја у 150 држава у читавом
свету међу којима је и Република Србија. У овом документу је евидентирана тема одрживог
урбаног развоја у Просторном плану Републике Србије за период од 2010. до 2020. године. Има-
јући у виду значај теме урбанизације, 2018. године је приступљено изради посебног документа, а
у сусрет новом ППРС.
426
ти у плановима: a) Дугорочна визија пружа смернице у променљивим околно-
стима, б) Предузетништво и иновације нуде градовима могућност за развој
нових економија у променљивим условима; 5) Изненађујуће – имају начине да
нађу ресурсе за задовољење критичних потреба: a) Специјализоване админис-
тративне јединице за резилијентност јачају ресурсе јавног сектора, б) Градови
морају да истраже фискалне реформе; 6) Инклузивне – удружују различите
перспективе: a)Укључивање стејкхолдера може да унапреди квалитет полити-
ка и да ојача локалне заједнице; б) Обезбедити приступ могућностима за све
грађане; 7) Интегралне – раде заједно изван граница: a) Управљање на више
нивоа власти промовише бољу координацију политика, б)Универзитети могу
постати центри савеза, в) Савези са другим градовима омогућавају деловање
на нивоу метрополитенског подручја.
Нова урбана агенда

Концепт резилијентности постаје неизоставна реч када је у питању одр-
живост. То показује дефиниција одрживих градова највеће глобалне организа-
ције градова и локалних управа ICLEI,9 која каже „одрживи градови су енви-
ронментално, друштвено и економски здрави и резилијентни хабитати за пос-
тојеће популације, без ускраћивања способности будућих генерација да искусе
то исто“ (ICLEI, 2016).10 Александра Ступар уочава да се у научим круговима
у последње време воде дебате да ли је резилијентност нова одрживост, однос-
но да ли је концепт одрживости застарео или не. Резилијентност се током го-
дина „прикрала“ и истиснула одрживост у насловима већ формулисаних аген-
ди, без претходног размишљања о стварном значењу и разликама имеђу ова
два појма. Постоје мишљења, како наводи ова ауторка, (видети нпр. Wilkinson,
––––––––––––
9
ICLEI (International Council for Local Environmental Initiatives) јесте међународна организација
која окупља локалне и градске управе посвећене одрживом развоју.
10
Приказујући модел одрживог града, Милутиновић сматра да овај модел осим његових строго
физичких граница, одражава и друштвену матрицу града. Он се манифестује кроз небројено
много различитих облика, зависно од историјског наслеђа, културе, економске базе, климатских,
географских и геополитичких карактеристика, да би се сви ти облици у крајњем свели на само
неколико променљивих који га одређују. Одрживост, пре свега, треба да се огледа у људским
намерама као оквиру сваке стратегије развоја града. Одрживи град нема “рецепт” понашања ка
одрживости, али треба да има дефинисане елементе мерења достигнутог. Док су једини “баро-
метар” успешности града услови у којима живе његови становници, неопходно је детерминисати
остале компоненте његове одрживости у смислу могућности да се квалитет живота становника
одржава на дуге стазе без прављења компромиса на штету становника у другим регионима и
глобално. Град се једино може сматрати одрживим уколико његове владајуће структуре целу
планету сагледавају као јединствену (Милутиновић, 2004:110). Концепт одрживог града према
Роџерсу заснива се на чињеници да град, уз економске и захтеве просторне структуре, мора
уважавати и друштвене, политичке и културне захтеве (Rogers, 1998). Роџерс наводи најважније
атрибуте града који испуњава такве захтеве: једнаке могућности приступа основним услугама,
лепоту у уметничком и архитектонском формирању, креативност којим се оптимизује људски
потенцијал, ефикасно коришћење ресурса и најмањи могући утицај на животну средину, лакоћу
контакта, мобилност, интегрисана и компактне заједнице и различитост (Милутиновић, 2004.,
према Rogers, 1998).
427
2012) да је резилијентност већ заменила одрживост као главни концепт у урба-
ном дискурсу (Ступар, 2017:225).
Након великог броја природних непогода са катастрофалним последи-
цама које су задесиле насеља и градове широм света, резилијентност се јавила
као спасоносни термин којим је муњевито замењен термин одрживост, која
као да је примила велики део кривице за недовољну спремност да се одупре
катастрофи. Она је постала приоритет градских управа, невладиних организа-
ција, планера, менаџера, архитеката, дизајнера, социолога, еколога и инжење-
ра, који се сада залажу за агенду резилијентности (Ступар, 2017:233 ).
Нова Урбана агенда УН усвојена је у оквиру Хабитат III Конференције
УН о становању и одрживом урбаном развоју у Киту 2016. Она утврђује нове
стандарде интегралног и одрживог развоја, и садржи смернице за одрживи
урбани развој у државама чланицама. Државе чланице су се обавезале на пре-
ношење Нове урбане агенде кроз спроводиве и партиципативне урбане поли-
тике на националном и поднационалном нивоу (УН индикатор 11.3.2). Отпор-
ност градова представља актуелну тему глобалног документа Агенде 2030 УН
под називом „Трансформишући наш свет: “Агенда за одрживи развој до 2030.
године“ (Transformиng Our World: the 2030 Agenda for sustaиnable development).
Новим Програмом за одрживи развој до 2030. године дефинисана je изнова
сарадња унутар међународне заједнице у погледу глобалне обавезе стварања
друкчије будућности за људе и планету, на основу које ће свет ићи путем одр-
живог развоја. Док су Миленијумски развојни циљеви били усмерени на земље
у развоју, Програм 2030. је глобални споразум којим се утврђује универзални,
свеобухватни програм деловања за све земље, укључујући националне полити-
ке. У оквиру 17 нових циљева одрживог развоја дефинисан је циљ 11 -
Учинити градове и насеља укључивим, безбедним, прилагодљивим и одржи-
вим у коме је наглашено да су градови расадник идеја, средишта трговине,
културе, науке, продуктивности, друштвеног развоја и још много тога. Градо-
ви су омогућили људима социјални и економски напредак. Међутим, постоје
многи изазови у одржавању и развоју градова како би и даље стварали нова
радна места и просперитет, не оптерећујући земљиште и ресурсе. Заједнички
урбани изазови укључују загушење саобраћајем, недостатак средстава за пру-
жање основних услуга, недостатак адекватног становања и проблеме с инфрас-
труктуром. Изазови у градовима могу се превазићи на начин који ће им омогу-
ћити даљњи напредак и раст, побољшањем коришћења ресурса и смањењем
загађења и сиромаштва. Будућност коју желимо укључује градове који отвара-
ју могућности за све, с приступом основним услугама, енергији, становању,
превозу и др. Стога се до краја 2030. жели осигурати приступ за све адекват-
ном, сигурном и јефтином смештају и основним услугама; приступачним и
одрживим транспортним средствима, побољшавајући јавни превоз и водећи
рачуна о потребама рањивих група, жена, деце, особа с инвалидитетом и ста-
ријих. У свим земљама треба унапредити укључиву и одрживу урбанизацију и
капацитете за партиципативно, интегрисано и одрживо планирање и управља-
ње насељима. У подциљевима се, надаље, спомиње потреба заштите светске
културне и природне баштине; заштита од елементарних непогода, усмерена
428
нарочито на сиромашне и рањиве групе; омогућавање приступа зеленим и јав-
ним површинама, посебно женама и деци, старијим особама и особама с инва-
лидитетом. Треба смањити негативан утицај градова на животну средину, с
посебном пажњом на квалитет ваздуха и управљање отпадом на локалном и
другим нивоима. Такође, треба подржати позитивне економске, социјалне и
еколошке везе између урбаних, периурбаних и руралних подручја, оснажива-
њем националног и регионалног планирања развоја. Градови и друга насеља
требају примењивати интегрисане политике и планове у смислу укључености,
ефикасности ресурса, ублажавања и прилагођавања климатским променама и
отпорности на елементарне непогоде. (Агенда за одрживи развој до 2030. го-
дине).
Уважавајући промене на глобалном нивоу Министарство грађевинар-
ства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије указује на потребу за
ваљаном политиком развоја градова и урбаних насеља у Републици Србији
како би се сучили са вишедеценијским заостајањем или стагнацијом развоја,
као и бројним непримереним одговорима на изазове транзиције који су озбиљ-
но угрозили развој српских градова и насеља, а нарочито квалитет живљења у
њима. Постојећи правни оквир одражава начела одрживог развоја, интегралног
приступа, али још увек није у потпуности усаглашен и кохерентан, па постоји
потреба за увођењем модерних, савремених принципа одрживог урбаног раз-
воја у складу са политикама ЕУ11 и Урбане агенде УН. Инклузивна и одржива
урбанизација тема је Стратегије одрживог и интегралног урбаног развоја у РС
коју jе Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре припреми-
ло у 2018. години. Стратегијом се изражава опредељеност да ће се у урбаним
насељима тежити одрживом развоју уз коришћење интегралног приступа ради
остваривања жељеног квалитета живота, животне средине и уређености прос-
тора и јачања идентитета и конкурентности. Засновано на израженом опреде-
љењу, утврђује се следећа визија урбаног развоја у Републици Србији: „Град
који пружа услове за достојанствен живот и задовољење свих потреба како
својих грађана, тако и грађана свог гравитационог простора, уз једнаке могућ-
ности избора за све, који представља простор за изградњу инклузивне, интера-
ктивне и креативне заједнице, интегришући све слојеве свог настајања кроз
историју” (Стратегије одрживог и интегралног урбаног развоја Републике Ср-
бије, до 2030).
Закључак
Отпорност (резилијентност) je концепт који су научници и стручњаци из
различитих области развили да објасне релације, реципрочне ефекте и поврат-
––––––––––––
11
Европска унија је донела велики број политика, повеља и декларација којима се утврђује ок-
вир одрживог и интегралног урбаног развоја у њеним државама чланицама. Кључни документи
су :Лајпцишка повеља о одрживим европским градовима (2007), Декларација о урбаном развоју
из Толеда (2010), Територијална агенда ЕУ 2020 (2011), Декларација из Риге (2015), Урбана
агенда ЕУ (2016).
429
не информације између људских и природних система. Идеја је да отпорност
учини друштво еластичнијим на начин да чак и пре самог шока оно буде спре-
мно на негативна изненађења, односно да учи из сопственог искуства. Концепт
отпорности тек је однедавно привукао више пажње на глобалном нивоу, пре
свега услед увећања ризика од природних катастрофа уопште, а посебно ризи-
ка повезаних са климатским променама.
Будући да је отпорност града сложен, мултидисциплинарни феномен, ко-
ји наставља да се мења и проширује, фокусирање на један или мали број помо-
ћних фактора на крају доводи до делимичних и нетачних закључака и погреш-
ног тумачења вишеструких узрока овог феномена. Отпорност je више од пуке
физичке снаге и мање je ефикасна ако је ограничена на једну уску дисциплину.
Отпорност града и заједнице je феномен који има комплексну, недефинисану,
динамичну структуру и неизвесну природу. То је феномен на који утиче
мноштво економских, социјалних, просторних и физичких фактора.
Увођење тема природних катастрофа, рањивих и отпорних градова у до-
мен политике представља први, али веома значајан корак, јер је већина поли-
тичких лидера посталa свесна ризика које носе климатске промене и природне
катастрофе и потребе да се на њих реагује. Неопходно је такође да се укаже на
подједнако важну чињеницу – да тема глобалних промена и конципирање но-
вих урбаних агенди мора да постане део бриге институција и грађана. Добра
урбанистичка и локална управа, као институционални ниво најближи
грађанима, кључ је за креирање отпорности. Од суштинског значаја је и улога
цивилног друштва, планера и стручњака у области урбанизма из различитих
сектора, као и друштвених група, да помогну у развоју иновативних решења и
да се укључе у активности локалних власти, како би се смањила опасност и
подстакла добра управа кроз заједнички рад. Градови се морају посветити не
само сопственим настојањима да успешно одговоре на стање природних катас-
трофа, већ и побољшању односа са суседним градовима и регијама како би се
успоставили системи који могу пружити помоћ једни другима у случају
потребe
1. Adger, Neil (2000): Social and ecological resilience: are they related?. Progress in Hu-
man Geography, 24 (3), 347–364.
2. Anđelković, Branka i Kovač, Maja (2016): Izveštaj o humanom razvoju, Srbija 2016,
Socijalni kapital, Nevidljivo lice otpornosti, UNDP, Srbija.
3. Carpenter, Steve, Walker, Brian, Anderies, M. John, Abel, Nick (2001): From metaphor
to measurement: Resilience of what to what? Ecosystems, 4, 765–781. (CCC: Committee
on Climate Change. 2010. Building a low-carbon economy–the UK’s innovation challen-
ge <http://www.theccc.org.uk>).
4. Coaffee, Jon (2009). Terrorism, Risk and the Global City: Towards Urban Resilience.
Ashgate Publishing.
430
5. Colten, Craig, Kates Robert & Laska, Shirley (2008): Three years after Katrina: Lessons
for community resilience. Environment: Science and Policy for Sustainable Develop-
ment, 50, 36–47.
6. Davic, D. Robert, Welsh, Harwell (2004): On the ecological roles of salamanders. Annual
Review of Ecology, Evolution, and Systematics, 35, 405–434.
7. European Association of National Metrology Institues (EURAMET, 2013) “Mega Cities
accessed 21 July 2017 at http://www.emrponline:eu/call2013/does/MegaCities.pdf
8. Folke, Carl (2006): Resilience: The emergence of a perspective for social–ecological
systems analyses. Global Environmental Change, 16, 253–267.
9. Godschalk, David, Beatly, Timoty, Berke, Philip, Brower, David & Kaiser, Edward
(1999). Natural hazard mitigation: Recasting disaster policy and planning. Washington,
DC: Island Press.
10. Gunderson, Lance & Holling, C. S. (Eds.). (2001). Panarchy: Understanding transforma-
tions in human and natural systems. Washington (DC): Island Press.
11. Holling, C. S.(1973). Resilience and stability of ecological systems. Annual review of
ecology and systematics, 4, 1–23.
12. ICLEI (2016). Resilient City Agenda Profile. Bonn: ICLEI.
13. Komninos, Nikos (2006): „The Architecture of Intelligent Cities“. U: Radovi konferenci-
je„Intelligent Environments 06“, 5.-6. srpnja, Atena, str. 13-20.
14. Leichenko, Robin (2011). Climate change and urban resilience. Current Opinion in Envi-
ronmental Sustainability, 3(3), 164–168.
15. Majetić, Filip (2014): Grad u postindustrijsko doba: važnija ekonomska obilježja suvre-
menog grada, Soc. ekol. Zagreb, Vol. 23 ,No.1 ,57-76.
16. Mamford, Luis (2010): Kultura gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.
17. Maruna, Marija, Čolić, Ratka i Milovanović, Rodić Danijela (2017): Upravljanje razvo-
jem rezilijentnih gradova, Prva naučna konferencija - Urbana bezbednost i urbani razvoj,
Univerzitet u Beogradu-Fakultet bezbednosti, Beograd.
18. Milutinović, Slobodan (2004): Urbanizacija i održivi razvoj, Fakultet zaštite na radu u
Nišu- Univerzitet u Nišu, Niš.
19. Mustafa, Daanish (1998): Structural causes of vulnerability to food hazard in Pakistan.
Economic Geography, 74 (3), 289–305.
20. Newman, Peter, Beatley, Timothy,, & Boyer, Heather (2009): Resilient cities: Respon-
ding to peak oil and climate change. Island Press.
21. OECD (2015a). The Metropolitan Century: Understanding Urbanisation and its
Consequences, Paris: OECD Publishing.
22. OECD (2016). Resilient Cities: Policy Highlights of the OECD Report (Preliminary
version). (Pristupljeno 19. novembra 2019), http://www.oecd.org/cfe/regional-
policy/resilientcities-policy-highlights-preliminary.pdf
23. Pavićević, Olivera (2016): Koncept otpornosti u sociologiji, Sociologija, Vol. LVIII
(2016), N° 3, 432- 450.
24. Pavićević, Olivera, Bulatović, Aleksandra i Ilijić, Leposava (2019): Otpornost - asimetri-
ja makro-diskursa i mikro procesa, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Be-
ograd.
25. Phillips, D. Brenda, Morrow, H. Betty (2007): Social science research needs: focus on
vulnerable populations, forecasting, and warnings. Natural Hazards Review, 8 (3), 61–80.
26. Resilient City.org (2016). Resilience, http://www.resilientcity.org/index.cfm?id=11449
(pristupljeno 29. novembra 2019).
27. Stupar, Aleksandra i Simić Ivan, (2017): Rezilijentnost i(ili) održivost? Klimatska neiz-
veznost kao faktor u planiranju gradova, Prva naučna konferencija - Urbana bezbednost i
urbani razvoj, Univerzitet u Beogradu - Fakultet bezbednosti, Beograd.
431
28. Stupar, Aleksandra (2019): Grad – forme i procesi, drugo dopunjeno izdanje, ORION
ART, Beograd.
29. Simmie, James & Martin, Ron (2010): The economic resilience of regions: Towards an
evolutionary approach. Cambridge Journal of Regions, Economy and Society, 3, 27–43.
30. Strategija održivog i integralnog urbanog razvoja Republike Srbije, do 2030, "Službeni
glasnik RS", broj 47/ 2019.
31. Twigg, John (2009): Characteristics of a Disaster-Resilient Community. Teddington,
DFID Disaster Risk Reduction NGO Interagency Group.
32. The Resilience Alliance, http://www.resalliance.org/ (pristupljeno 17.novembra 2019).
33. UN HABITAT (2008). State of the World’s Cities 2008/2009: Harmonious cities. Lon-
don: Earthscan.
34. United Nations (2012). World Urbanization Prospects: The 2011 Revision. New York:
United nations, Department of Economic and Social Aff airs, Population Division
35. UNISDR (2015). Sendai Framework for Disaster Risk Reduction 2015–2030. (Pristup-
ljeno 19. novembra 2019)
https://www.unisdr.org/files/43291_sendaiframeworkfordrren.pdf.
36. 2014a. Disaster Resilience Scorecard for Cities. Working Document, Geneva, UNISDR.
37. URBACT (2016). Urban Resilience: A concept for co-creating cities of the future (pris-
tupljeno 29. novembra 2019), http://urbact.eu/sites/default/files/media/urban_resilience_
conceptnote_2016_nf.pdf
38. UNISDR (2015). Sendai Framework for Disaster Risk Reduction 2015–2030. (Pristup-
ljeno 19.novembra 2019),
https://www.unisdr.org/files/43291_sendaiframeworkfordrren.pdf
39. Walker, Brian, C.S. Holling, Stephen Carpenter and Ann Kinzig (2004). Resilience,
Adaptability and Transformability in Social-ecological Systems. Ecology and Society,
9(2): 5.
40. Wilkinson, Cathy (2012): Urban resilience – what does it mean in planning practice?
Planning Theory and Practice, Vol. 13, No. 2, pp. 319–324.
41. Yigitcanlar, Tan, Baum, Scott & Horton, Stephen (2007): „Attracting and Retaining
Knowledge Workers in Knowledge Cities“. Journal of Knowledge Management, 11(5):6-
17.
42. Šimunović, Ivo (2007): Urbana ekonomika – petnaest tema o gradu. Školska knjiga,
Zagreb.
43. 100 resilient cities (2015). City Resilience Framework. The Rockefeller Foundation &
ARUP (Pristupljeno 19. jula 2019), http://lghttp.60358.nexcesscdn.net/8046264/images/
page/ /100rc/Blue%20City%20Resilience%20Framework%20Full%20Context%20
v1_5.pdf
NEW APPROACHES FOR PLANNING THE RESILIENT CITIES

Summary: Cities are extremely complex systems, made up of thousands of economic,
social, institutional and environmental threads. With the constant tendency of population
growth, the city becomes a synthesis of innovation, knowledge, urban culture and civil
society development, but also a very unbalanced urban areas full of conflicts, contrasts that
seek a whole new approach to development, protection and resilience. Numerous internatio-
nal institutions, campaigns, global and regional projects are continuously monitoring the high
risks of different origin in cities and agree that in well planned and resilient cities lies a solu-
tion, not only for reduce of infrastructure, economic, social and environmental problems, but
432
also for generating of creative solutions to improve the environment. After many disasters
with catastrophic consequences affecting settlements and cities around the world,
contemporary approaches to resilience planning have become a priority for city govern-
ments, NGOs, planners, managers, architects, designers, sociologists, ecologists and engine-
ers who are committed to the new the resilience agenda. Taking into account the changes at
the global level, the Ministry of Construction, Transport and Infrastructure of the Republic of
Serbia points out the need for a valid policy of development of cities and urban settlements
in the Republic of Serbia and establishes a vision of urban development in the Republic of
Serbia - a city that provides the conditions for a dignified life and the satisfaction of all its
citizens, as well as the citizens of their gravitational space, with equal choice opportunities,
and which is a space for building an inclusive, interactive and creative community, integra-
ting all layers of its historical creation.
Key words: city, resilience, disasters, sustainable development, new urban agenda,
Serbia
433
III
ПОЛИТИКА И МЕДИЈИ
ДЕЈАН ВУК Љ. СТАНКОВИЋ УДК 316.334.3
Учитељски факултет Прегледни рад
Одобрен: 23.01.2020
ВЛАСТ, КАО ОТЕЛОТВОРЕЊЕ МОРАЛНОГ И

ПОЛИТИЧКОГ ЗЛА – СЛИКА ВЛАСТИ У НЕДЕЉНИМ
НОВИНАМА У ПЕРИОДУ ОД 2015-2018 ГОДИНЕ
Сажетак: Главна тема овог рада је слика власти у недељним новинама у пери-
оду од 2015.-2018. године. Уопштено посматрано, појам „слике“ је мисаони конструкт,
који обједињује динамично и интензивно јединство графичког и визуелног, рационал-
ног и реторичког, сталног и варијабилног, које се користе ради представљања од-
ређеног политичког актера. Избор недељних новина, као специфичног формата штам-
паних медија није случајан. Недељне новине дефинишу и установљавају интерпрета-
тивне кодове за разумевање актера, догађаја и процеса, а уједно директно или инди-
ректно усмеравају рецепцију политичког и друштвеног живота од стране електронских
медија. Њихов утицај, увек је већи од њиховог тиража. Виралност текста која је својс-
твена штампаним медијима, омогућава динамично, дифузно ширење и утицај путем
социјалних медија. Српски недељници наглашено су критички настројени према влас-
ти. Они власт описују и вреднују са становишта једног од два опозитна становишта:
либерално-демократског, или национално-конзервативног наратива.
У светлу ове две дискурзивне формације, актуелна власт, пре свих, њен кључни
актер, Александар Вучић, приказан је као недемократски, ауторитарни лидер, који
поред тога што не уважава демократско-либералне вредности, процедуре и праксе,
представља и политичара „сумњивог“ из националне и патриотске визуре.
Кључне речи: недељне новине, колумне, плурализам, поларизација, негативна
опсесија влашћу
Увод
Слика власти у недељним новинама носи изразиту вредносно негативну
конотацију. Негативно вредносно одређење власти је, у највећем броју случа-
јева, персонификовано и конотирано ка негативном представљању кључног
протагонисте актуелне власти, председника Србије Александра Вучића, доми-
нантно у политичком и моралном смислу.
Више је различитих разлога зашто је у епицентру критичког дискурса
садашњи председник Србије. Најпре, неспорна политичка чињеница је да Але-
Дејан Вук Љ. Станковић, Власт, као отелотворење моралног и политичког зла – ...
ксандар Вучић, својом харизмом и популарношћу у бирачком телу, генерише и
учвршћује демократску легитимацију и омогућава реалну и симболичку моћ
његовој странци и коалицији. Затим, лидер Српске напредне странке, „најпри-
сутнија“ је особа у медијско-политичком простору, те је као такав и најпогод-
нији за афирмацију једнако као и оспоравање. Најзад, у Србији као држави
неразвијене плуралне политичке сцене и либерално-демократске јавно поли-
тичке културе, идентификација лидера са политичком опцијом и њеним про-
грамом и идеолошким светоназорима је извесна и упечатљива. И најзад, у све-
ту бесконачног броја различитих информација у јавном простору, неопходно је
поруку једне политичке опције, у сврху видљивости или/и динамичне тран-
смисије, везати за једну личност која постаје више од пуког лидера. Личност
лидера је знак распознавања, својеврсни „brand - name“ политичке опције коју
институционално заступа и медијски представља.
Пре него што се приступи конкретној анализи садржине и начина конс-
труисања слике о Александру Вучићу и српској власти у недељним новинама,
укратко се ваља осврнути на медијски пејзаж у штампаним медијима уопште.
Он индиректно, али веома јасно упућује на контекст у коме се формира слика
појединачних политичких актера, једнако као што указује на специфични
начин интерпретације одређених политичких и друштвених догађаја и проце-
са.
Слика власти у недељним новинама носи изразиту вредносно негативну
конотацију. Негативно вредносно одређење власти је, у највећем броју случа-
јева, персонификовано и конотирано ка негативном представљању кључног
протагонисте актуелне власти, председника Србије Александра Вучића, доми-
нантно у политичком и моралном смислу.
Више је различитих разлога зашто је у епицентру критичког дискурса
садашњи председник Србије. Најпре, неспорна политичка чињеница је да Але-
ксандар Вучић, својом харизмом и популарношћу у бирачком телу, генерише и
учвршћује демократску легитимацију и омогућава реалну и симболичку моћ
његовој странци и коалицији. Затим, лидер Српске напредне странке, „најпри-
сутнија“ је особа у медијско-политичком простору, те је као такав и најпогод-
нији за афирмацију једнако као и оспоравање. Најзад, у Србији као држави
неразвијене плуралне политичке сцене и либерално-демократске јавно поли-
тичке културе, идентификација лидера са политичком опцијом и њеним про-
грамом и идеолошким светоназорима је извесна и упечатљива. И најзад, у све-
ту бесконачног броја различитих информација у јавном простору, неопходно је
поруку једне политичке опције, у сврху видљивости или/и динамичне тран-
смисије, везати за једну личност која постаје више од пуког лидера.
Личност лидера је знак распознавања, својеврсни „бранд - наме“ поли-
тичке опције коју институционално заступа и медијски представља.
Пре него што се приступи конкретној анализи садржине и начина конс-
труисања слике о Александру Вучићу и српској власти у недељним новинама,
укратко се ваља осврнути на медијски пејзаж у штампаним медијима уопште.
Он индиректно, али веома јасно упућује на контекст у коме се формира слика
појединачних политичких актера, једнако као што указује на специфични
438
начин интерпретације одређених политичких и друштвених догађаја и проце-
са.
Истовремено, сваки вредносно-политички супротстављен став и пратећа
аргументација су игнорисани, релативизовани или на неки други начин ис-
кључени из зоне политичке и медијске релевантности.
Српска медијска сцена, посматрана из перспективе штампаних медија,
посебно недељника и уредничких колумни, сведочанство је о постојању тзв.
„заступничког“ новинарства. „Заступничко“ новинарство је новинарски жанр
и приступ, у коме новинар или цела редакција отворено и недвосмислено пре-
ферира одређени вредносни систем, интелектуалну матрицу и политичко ста-
новиште. Овај жанр новинарства је и уједно потврда дубоке поларизације у
медијској равни. Поред снажне поларизације, недељничко и колумнистичко
новинарство у дневним новинама, показује и неравнотежу, односно изразити
примат опозиционо-критичког дискурса над дискурсом који је близак власти.
Ова теза може бити документована било класификацијом медијске сцене у
домену недељничког новинарства, било непосредним увидом у садржај неде-
љних новина.
Српски штампани медији су истрајно посвећени понављању истоветних
мисаоних образаца, реторичких фигура и вредносно-политичких закључака.
Вредносно-политичка херметичност аутора текста или усмене речи у недељ-
ним и дневним новинама генерише заоштравање и категоричност становишта,
често до граница апсурда, што последично поларизује јавност до тачке у којој
је немогуће отворити простор, за оно Хабермас зове „непринудна принуда
бољег аргумента“.
Упркос властитом саморазумевању, које истичу њихови уредници,
штампани медији у Србији, посебно недељници, не могу бити схваћени као
аутономно дискурзивно поље које регулише и надзире производњу знања.
Напротив, недељници су актери политичке дебате, активан катализатор исте,
ресурс који учествује у перманентном медијско-политичком рату.
Недељнике описује њихова политичка пристрасност и позив на стално
опредељивање „за“ и „против“ одређеног политичког или социјалног актера.
Недељници су простор континуиране антагонизације полемичко-
реторичких стратегија. У њима, веома често, рационалност бива употребљена
као инструмент за исказивање дневнополитичких и ширих вредносних оријен-
тација појединих идеолошких, економских интересних или политичких група.
Уместо потенцирања вредности рационалности, тачније ауторитета ар-
гумента, у први план избија тежња ка реторичком убеђивању. Поменута тен-
денција препознатљива је у фриволној трансформацији смисла и значења од-
ређених важних појмова у дискурсу. Корекција , пре свега, дескриптивног
значења израза или синтагми, је у директној или индиректној корелацији са
интересима аутора писане или усмене речи.
Паралелно са реторичком сугестивношћу, недељничко и колумнистичко
новинарство карактерише и тежња да текст добије нови смисао, да постане
манифест политичке акције. Неретко дискурс који се употребљава, поред суге-
439
ришуће димензије, има и перформативну димензију. Фотографије и кратки
наслови са насловне стране, антрефилеи текстова и интервјуи, не описују нити
интерпретирају политичку и ширу социјалну реалност. Они позивају на од-
ређено конкретно политичког деловање.
Живо присуство поменуте језичке праксе, везује се за важне речи демо-
кратско-либералног дискурса, попут: „демократије“, „слободе“, „ауторитарно-
сти“, „правне државе“, „корупције“, “европских интеграција“, „патриотизма“.
Ове речи мењају своја конвенционална и уобичајена значења, при чему се за-
држава њихов емоционални магнетизам ( потенцијал да произведу одређене
негативне и позитивне емоције у зависности од контекста) у одређеној дискур-
зивној формацији, конкретно у либерално-демократском дискурсу.
Полазна претпоставка либерално-реформских критичара Вучићеве влас-
ти, је да су актуелна политичка залагања за демократију, либерализам, тржиш-
ну привреду, европске интеграције, културни плурализам и друге појмове из
регистра либерално-демократске идеологије, вредности „по себи“ које безус-
ловно треба применити на комплексну друштвено-историјску стварност. Сва-
ко, евентуално, супротстављање одређеном вредносно-политичком садржају,
које се по процени дежурних „чувара канона либералне демократије и канона
политичке коректности“ догоди, излаже се несумњивој и недвосмисленој осу-
ди. У поменутом дискурзивном склопу, тачније језичкој формацији која служи
као снажно исходишно подразумевање, промена конвенционалних значења
речи, игра важну улогу у пропагандној матрици појављујући се у вербално
„бруталном“ и наглашено напетом контексту, дневно-политичке борбе.1
У том контексту, друга важна карактеристика колумни у недељницима и
дневним новинама, је релевантна семантичка и реторичка сродност између
ставова новинара, јавних интелектуалца и политичких лидера, најчешће лиде-
ра странака, који играју значајну улогу у јавном и политичком животу.
––––––––––––
1
Истицање емотивног аспекта политичких и вредносних исказа, прати линију у тумачењу свој-
става језика, коју је поставио Чарлс Стивенсон, својом емотивистичком теоријом значења мо-
ралних исказа. Стивенсон, као метаетички не-когнитивиста тврди, да морални искази и речи,
уместо сазнајне имају експресивно-емотивну димензију. Према његовом схватању језика, које је
у корелацији са схватањима морала британских просветитеља Френциса Хачинсона и Дејвида
Хјума, речи имају магнетизам, тачније потенцијал да произведу одређена емотивна стања, пре
свега одобравање или неодобравање, прихватање или гнушање. Имајући у виду ову димензију
језика, треба пратити како се, у зависности од политичких интереса и идеолошких светоназора
појединаца, у дневним, а посебно у недељним новинама, мења описно значење важних речи и
појмова у јавном говору. Реч је о сложеној операцији која почива на фалсификовању или пак
потпуном занемаривању чињеница који описују политички живот и наметању слике актера,
политичких догађаја и процеса која је вредносно негативна са императивом произвођења преци-
зно захтеваних емоција код људи. Овде, пре свега, мислим на речи и синтагме попут: „демокра-
тије“, „либерализма“, „диктатуре“, „ауторитарности“, „легитимитета власти“, „европске оријен-
тације“, „патриотизма“ и слично. О емотивистичкој теорији значења моралних исказа која је
методски оријентир у анализи дискурса и њеној импликацији различите начине функционисања
пропаганде у јавном пољу и питању спорова на моралној и политичкој равни, опширније види:
Charles Stevenson „Ethics and Language“, (Yale University Press, 1944) затим обимну секундарну
литературу, међу којом издвајам : W.D Hudson „Modern Moral Philosophy, St Martin’s Press, Lon-
don, 1970, Светозар Стојановић „Савремена метаетика“ (Завод за уџбенике, Београд, 1991.) и
Ненад Цекић „ Метатетика“, (Академска књига, Нови Сад, 2018.)
440
Постојање плурализма, снажна поларизација у сфери штампаних медија
и релевантно семантичко и реторичко преклапање ставова између новинара,
јавних интелектуалаца и непосредних учесника политичког живота, сврставају
се тако у важне карактеристике новинарства у дневним новинама и недељни-
цима.
У недељницима и уводним колумнама појединих дневних новина,
уочљив је снажан критички набој према актуелној власти и председнику Срби-
је, Александру Вучићу.
Појам слике политичког актера обједињује у свом значењу језик, перце-
пцију и интерпретацију активности политичког актера. Она се формира на
основу скупа одређених, узајамно повезаних ( али не нужно логички конзис-
тентних нити чињенично заснованих) ставова и представља, како то амерички
теоретичар јавног мњења Волтер Липман каже: „перцепцију у очима другог“2
Липмановом конструкту слике као „перцепције у очима другог“ која је
посредована низом различитих социо-културолошких и политичких предрасу-
да, смислено је додати идеолошко-политички оквир интерпретације који фун-
кционише по принципу додељених улога.
Заправо је, као по неком неписаном, али веома делотворном правилу,
сваком актеру политичког живота додељена јасно дефинисана улога, стриктно
описана и вреднована низом негативних или позитивних атрибута, који се по-
том приписују и свакој политичкој концепцији коју презентира или иоле
значајнијој политичкој одлуци коју политички актер донесе. Речју, начин ин-
терпретације сваког будућег поступка истог, може се предвидети са великим
степеном извесности.
У таквој интелектуалној констелацији, вредносни и политички, односно
идеолошки судови, својеврсна су „претходница“ чињеницама и сваком поку-
шају логичке реконструкције токова друштвених и политичких процеса или
конкретног догађаја. Фактицитет политичких догађаја, заједно са сложеношћу
и разноврсношћу које су им својствене, али и евентуални и могући расплети
одређених друштвених процеса свесно су стављени у други план. Најчешће,
већина актуелних догађаја или процеса, ишчезава у „блиском сусрету“ са но-
винарском, све чешће идеолошком интерпретацијом истих, предестинираном
полазним, неупитним премисама.
Кључно место новинарског дискурса, посебно у текстовима, интервјуи-
ма и колумнама у недељним новинама је већ поменуто, идеолошко позицио-
нирање актера, његово вредносно оцењивање и процењивање.
Пре осврта на сам садржај писања, пре свега недељника, о актуелној
власти, тачније пре реконструкције дискурса који твори слику власти и пред-
седника Вучића као кључног актера, потребно је напоменути нешто о самом
предмету истраживања и методу који је примењен.
Својевремено је Хегел, мислилац ретког дара за разумевање актуелног
историјског догађања, приметио да су новине „Библија модерног човека“.
––––––––––––
2
Walter Lippmann „Public Opinion“, Free Prees, New York, 1997, стр.5
441
Од Хегеловог времена, наовамо, разумљиво, улога штампе се промени-
ла. Доминантно место које су заузели електронски медији, пре свих телевизија
и радио, а изнад свих, интернет, неумитно утиче на (ре)формирање свести и
хабитуса савременог човека. Штампани медији, већ дуже време нису централ-
ни и најутицајнији извор информација, нити интерпретација стварности у којој
живимо. Иако нису доминантни већ само међу многим видовима медијске
комуникације, они, ипак, нису небитни и неутицајни. Више је међусобно пове-
заних разлога у прилог изнетој тврдњи. Штампани медији релевантни су у
јавној сфери у преносном/симболичком и реалном смислу. Преносно, јер оста-
вљају траг у друштвеним и политичким дебатама, започињући их и наговеш-
тавајући различите могућности тумачења догађаја, а реално, самим симбо-
личким местом које имају у свету јавности.
Исто тако, дневне и недељне штампане новине пружају својеврсни но-
винарски либрето за тумачење актера, догађаја и процеса који потом користе
моћнији и утицајнији медији, попут телевизије. Неретко, догађај акцентиран у
штампаним медијима, или понуђена интерпретација догађаја у недељним но-
винама, служе као сценарио за различите форме телевизијских емисија, почев
од интервјуа до дебатних емисија, закључно са телевизијским прилозима који-
ма се информише шира јавност. Велики је значај графичких или визуелних
садржаја услед, готово неограничених, могућности динамичног, интензивног и
дифузног ширења преко интернета. Друштвене мреже, пре свих Фацебоок и
Твиттер, поседују моћ вишеструког мултипликовања утицаја текста или фото-
графије која води порекло из штампаног медија. Својсто виралности коју има
текст објављен у штампаном медију, потврђује његов релевантни утицај на ток
политичких расправа у јавном пољу у свакој држави, те тако и у Србији.
И најзад, свакако не мање битно, штампани медији, пре свега недељне
новине, имајући у виду дужину и структуру текстова, а неретко и с обзиром на
њихов визуелни идентитет на коме се нарочито инсистира на насловним стра-
нама, врло јасно артикулишу и кристализују одређена политичка и вредносна
становишта, тачније интерпретације и критичка вредновања актера, догађаја и
процеса у једном друштву. У процесу артикулације и кристализације од-
ређених политичких и вредносних становишта, новинарима пружају допринос,
у значајној мери, поред опозиционих лидера, и ставови интелектуалаца прису-
тних у јавном медијском простору. Реч је о људима који поседују ауторитет у
матичним областима или онима који су у процесу афирмације (наука, универ-
зитети, ликовна и позоришна уметност) и који у својим јавним наступима из-
ражавају своја политичка гледишта. С обзиром да је реч о образованим и јав-
ности познатим личностима, политички став који исказују доприноси расту
популарности и промоцији политичке опције којој инклинирају, односно до-
гађа се специфичан „трансфер популарности и угледа“ у пољу политике.
Управо ова карактеристика даје недељним новинама специфично и неза-
обилазно место на широј мапи медијске релевантности различитих извора ин-
формација и интерпретација актуелне политичке и друштвене стварности.
Премда овај рад има за нарочит фокус истраживања положај председни-
ка Србије, Александра Вучића у медијима, упутно је, претходно, извршити
442
класификацију недељника, према релевантним критеријумима. Наведена кла-
сификација, указује пак, на присуство два кључна својства истих: критичности
и вредносно-политичког плурализма.
Према критеријуму поделе који је уобичајен и најчешће присутан у де-
мократском друштву, недељници би требало да буду разврстани у оне блиске
становишту власти и недељнике који су умерено или радикално критични
према истој. У Србији међутим, наведени критеријум поделе, није консеквент-
но развијен пошто су у највећем броју недељници, делимично или потпуно,
критични према власти. У недељнике делимично критичне према власти може
се уврстити недељник „Печат“, који крајње отворено критикује европску спо-
љнополитичку оријентацију садашње Вучићеве владавине. Такође, овај неде-
љник показује снажну критичку дистанцу према моралном кредибилитету,
аксиолошком опредељењу и политичким ставовима пост-петооктобарских
победника. С друге стране, недељници попут „НИН“-а, „Времена“, “Новог
Магазина“ и „Недељника“ могу се уврстити у групу у потпуности критичних
недељника према власти. Разлика међу овим листовима, уочава се у интонаци-
ји којом критикују власт. И док у „Времену“ а донекле и „НИН“-у (посебно
кад је у питању домен унутрашње политике и економије) постоји потпуна,
конкретизована и „жестока“ критика власти, дотле се у недељницима попут
„Новог Магазина“ и „Недељника“, истиче умеренији тон у изражавања кри-
тичких ставова. У последњих осам месеци ( реч је о периоду јесен 2018 – про-
леће 2019), под утицајем радикализације политичких супротности у институ-
цијама политичког система и у протестима на улици, уочљива је еволуција
критичности и заоштравање реторике код два недељника до недавно умерене
оријентације - „Недељника“ и „Новог Магазина“. Оба наведена недељника
профилисана су, у међувремену, као оштри критичари актуелне власти, који
својим текстовима доводе у питање уставно-правни и политички демократски
легитимитет власти, оспоравајући сваку назнаку њене проевропске оријента-
ције.
Други могући критеријум класификације недељника је њихова спољно-
политичка оријентација која је уочљива у ауторским и другим текстовима. С
тим у вези, може се запазити бројчана доминација недељника тзв. „прозападне
оријентације“, спрам недељника који „заступају“ тзв. руско-кинеску и анти-
капиталистичку алтернативу. Тако су „Време“, „НИН“, „Нови Магазин“ и
„Недељник“ у претежној мери, недељници европске оријентације. С друге
стране, недељник „Печат“, веома експлицитно истиче антизападни и после-
дично „проруски“ став, који је у функцији подупирања националистичког дис-
курса, релевантно сличног доминантном дискурсу из ратних деведесетих го-
дина двадесетог века.
Ова је подела важна због тога што илуструје идеолошку комплексност
дискурса оспоравања. Тако изразито проруски „Печат“, Вучићеву политику
према Косову и Метохији посматра из визуре наглашеног патриотског подоз-
рења и скепсе, латентно и постојано га оптужујући за мањак патриотизма или
националну издају. С друге стране, доследно евро-реформски недељници
„Време“ или „НИН“ оспоравају напредак у европским интеграцијама, варира-
443
јући из броја у број тезе о недостатку демократије и слободе у држави, неау-
тентичној политици регионалне сарадње и помирења са суседима. За ове не-
дељнике, без обзира на напредак у ЕУ-интеграцијама, европска агенда предсе-
дника Србије је у својој суштини вештачка и изнуђена императивом опстанка
на власти.
Дискурс оспоравања актуелне власти садржи општи интерпретативни
оквир у коме је приказан друштвено-политички тренутак и елементе каракте-
ризације власти, које су углавном делимично уопштене и делимично контек-
стуализоване, односно везане за конкретни политички догађај или процес који
се догађа. Поред актуелног политичког оспоравања, а зарад „задавања финал-
ног ударца“ власти, у употреби су и варијације већег броја сугестивних рето-
ричких фигура, присутних у тзв. кампањи подсећања, нетачним аналогијама и
компарацијама, криминализацији и моралној стигматизацији.
Дискурс оспоравања карактерише непрекидно понављање јасно профи-
лисаних политичких, моралних и емотивних порука намењених широј и ужој
јавности. Учесталост и континуитет понављања одређене политичко-
вредносне поруке, њен интензитет, свеобухватност, минуциозност и перфор-
мативни карактер показује да штампани медиј у актуелном тренутку остаје и
стално потврђује своју улогу пропагандног „оруђа“ у беспоштедној дневнопо-
литичкој борби.
Слика власти - слика председника Србије Александра Вучића:

ауторитарни недемократски лидер, сурови медијски цензор,
социјални и политички демагог, лидер корумпираног
клијентелистичког режима, спољнополитички некомпетентан,
политичар без реформског потенцијала и видљивих економских
резултата
Довољан је и летимичан поглед на наслове и садржину колумни водећих
новинара и уредника, као и интервјуа у недељним и дневним новинама, да се
стекне уверење како је централна тема увек заправо, само једна, којој се само
„прилази“ на различите начине – експликација негативне опсесије Алексан-
дром Вучићем, као најважнијом политичком личности у земљи.
Готово ритуално понаваљање тезе о антидемократском карактеру
Вучићеве власти, сачињено је од хибридног споја, махом интуитивних, запа-
жања, политичких дисквалификација и еуфоричних, на моменте рапсодичних
исказа, саопштених најчешће псеудо-научним дискурсом. који реферишу на
каректеристике личности и морал Председника Републике. Последично, на-
рочито заступљена врста новинарске опсесије је однос/став Александра
Вучића према медијима у Србији. Управо та врста новинарске опсесије, гене-
рисала је у много чему спорне и тешко одрживе тврдње о медијској диктатури
и цензури.
444
Овим техникама конструисања негативног имиџа власти, придодато је
оспоравање власти путем медијских напада на породицу и најближе сараднике
Александра Вучића .
Није само власт описана као недемократска и ауторитарна; за многе
представнике медија спорна је и политичка организација којој припада Алек-
сандар Вучић. Реч је о слици која синтетизује два става: о постојању лојалне
партијске „војске“ ниског образовног нивоа и партијских активиста криминал-
не провенијенције.
Портрет Вучића и његових следбеника неретко се допуњује критичким
дискурсом о некомпетенцији у вођењу спољних послова, али и дискурсом о
сумњивим патриотским намерама.
Да је конструкција негативног Вучићевог имиџа свесно и планирано
вођена, детаљна и свеобухватна, потврђује и непосредан осврт на његов поли-
тичко медијски хабитус.
Вучићева одлучност, енергичност и предузимљивост, врло често се пре-
воде у ауторитарност, нетолеранцију и агресију. Слика политичара посвећеног
решавању проблема оспорава се тезом о неостваривости планираних економ-
ских и политичких пројеката, а проевропско опредељење се „поткопава“ тезом
о неаутентичној вољи за приближавањем Европи и усвајањем европских вред-
ности.
Уочљиве контуре Вучићевог патриотског, а некада и проруског става, у
јавности и медијима се тумаче двојако: као рецидив радикалске прошлости
или облик медијске манипулације која омогућава спону са некадашњим, ради-
кално-националистичким, уз то и узорно дисциплинованим делом бирачког
тела које је склоно некритичном следбеништву вође.
Вучићева полемичност у јавним наступима, врло често се тумачи као
изостанак толеранције и „недовољно демократски“ темперамент, који, навод-
но, подстиче на брутализацију јавно-политичког поља.
У креирању негативне слике полази се од једне здраворазумске и у осно-
ви рационалне претпоставке. Ниједан политички поредак није „самоникао“.
Сваки политички поредак, те тако и политички поредак савремене Србије,
тумачи се у саставу шире друштвено-историјске слике, која је виђена као, у
основи декадентна, регресивна и великим делом стихијска. Пошто доминира
општа ирационалност, тако је и овај политички поредак лишен било какве оз-
биљне просперитетне перспективе. Вучићева Србија се тумачи као обесмиш-
љава како историју тако и свакодневицу бављења политиком.
У том контексту, друштвено-историјски процес се разуме као континуум
пропадања, илузија и ишчезавања: „За мене је ово једна у низу година изми-
цања дна. Ово је софтвер непрекидног измицања дна, а истовремено одмицања
те боље будућности. То је као у религији, десиће се једанпут рај, али нико не
жури да стигне тамо јер зна да је то ипак илузија. То је цела доктрина. И та
илузија функционише, а политичари следе инстинкте и говоре оно што ми
хоћемо да чујемо. Илузија је њихов политички производи. Ми смо у континуи-
тету пропадања.“
445
Фаталност историјског регреса, о коме говори др Зец, још илустративни-
је и свакодневном расуђивању ближе, исказан је у интервју редитеља Мише
Радивојевића, који спас види у емиграцији, а свакодневицу поистовећује са
свим појавним облицима егзистенцијалног ужаса, који не даје разлога за веру
смисао живота: „Ова агонија траје превише, немамо више кондиције. Видим
како су се људи изменили, како су изгубили своја лица, своју суштину. Видим
како је то време уништило сав живи људски материјал, емотивност, поверење,
племенитост, све врсте емпатија, од свега је остала само борба за опстанак,
како преживети. Ја мислим да је једина шанса да се одавде оде. Са Србијом у
срцу, али да се оде. Јер ко год остане да живи суочен са овом врстом пакла,
изгубиће храброст да живи. Страшно сам несрећан због свега што видим, јер
очи су, заправо, филм. Визуелна слика је права слика ствари. Све што видим је
СТРАШНО. Али, није страшно споља, него је страшно изнутра. Несрећног
човека видим са 50 метара, видим да хода а да му се не хода, видим да прелази
улицу, а не осврће се. Као да једва чека да га удари нешто и да прекрати њего-
ве муке.“3
Радивојевићева „слику ужаса“ надопуњује се „сеизмичко-декадентном“
виђењем друштвено-историјског тренутка коју нуди глумац Бранко Цвејић. Он
у историјско-политичком и друштвено-економском процесу, глобално посмат-
раном, види континуитет пропадања, што метафорички изражава ставом:
„Кад помислим да је дошло до дна, видим да има још колико хоћете.
Помислим, стварно неће више моћи овако, међутим, иде даље, шљака, функ-
ционише. Ненормална земља! Кад то будемо схватили, можда ћемо покушати
да је унормалимо.“4
Стварност, саткана од ненормалности и ужаса, каквом нам је описују ре-
дитељ Радивојевић и глумац Цвејић, може бити компарирана и са надреалис-
тичком уметношћу, односно њеном визијом стварности. Поистовећивање над-
реалистичке артистичке метафизике и актуелне српске политичке и друштвене
стварности, мотив је који у свом тексту користи Марко Ловрић, новинар неде-
љника „НИН“. Парафразирајући Андре Бретона, оснивача овог уметничког
праваца, новинар Ловрић Србију схвата као оваплоћење надреалистичке кон-
цепције и стварности и политике: „Андре Бретон је прорекао да ће надреали-
зам кад-тад имати и свог човека на власти, човека који ће захтеве народа тран-
сформисати у апсурдно. Какве ли је тек примере за надреалистичке тезе изне-
дрила Србија последњих месеци“5
Спајање неспојивог и интензивно потирање свега што се у политичко-
историјском смислу разликује, прецизније: установљење једне суштински
отуђене стварности, Ловрић препознаје међу скорашњим догађајима који су се
одиграли на политичкој сцени у Србији.
––––––––––––
3
Миодраг Зец, „Дошли смо таман где смо пошли,“ разговор Војиславом Жанетићем и Анте
Томићем, НИН, бр. 3340, стр. 8
4
Милош Радивојевић „ Коначна реч је ужас“, НИН, бр. 3517,2018, стр. 16
5
Бранко Цвејић „Плашим се сукоба који тиња“, интервју са Тањом Николић Ђаковић, НИН,
стр.22
446
Он, пристрасно и дневнополитички надахнуто, пише: „Може ли се зами-
слити бољи пример те апсолутне реалности од замисли Милутина Мркоњића
да центар Београда здружено красе споменици Милошевићу и Ђинђићу? Ми-
лошевић би симболизовао сан Срба у коме су велике фаце, Ђинђић стварност
у којој нису, те би подизање споменика њима двојици, можда и заједничког,
две главе, један постамент, било уметнички чин којим би се поносило цело
друштво што је лудовало код Бретона у париској Улици Фонтен. Ако ће неко-
ме живот од тога бити лакши, има довољно аргумената да се целокупно поли-
тичко делање СПС-а након Милошевића, саткано и од сна и од стварности,
схвати као перформативна надреалистичка уметност. Када год Дачић тријум-
фално објави да неки свеж Суринам више не признаје Косово, сведочимо и
успешној „трансформацији захтева народа“, који не жели независно Косово, у
апсурдно испразну политичку победу.“6
Разуме се да, „сабласна“ и „надреалистичка слика друштва“, која одише
ендемском „ненормалношћу“, своје изворно и одређујуће начело има у сфери
политике.
„Надреална, сабласна, ужасна и ненормална Србија“ проистиче из
Вучићеве владавине и одржава се њоме. У текстовима у којима се тумачи при-
рода актуелне власти, може се прилично прецизно видети лице и наличје већ
поменуте негативне опсесије Александром Вучићем.
У „надреалној, сабласној и ужасној Србији“, сложићемо се, следи да је
немогућ либерално-демократски поредак који је заснован на изборној вољи
грађанства и поштовању најширих прокламованих права и слобода сваког по-
јединца. Политички систем и његова пракса морају бити сликани као изразито
недемократски и неслободни, репресија приказана интензивном и свеприсут-
ном, контрола медија тоталном, а уверења и ставови власти засновани на ма-
нипулацији, лажи и обмани. Намера ове критике је да се суспендује и у потпу-
ности одузме право на демократски легитимитет садашњој власти. Мотив ос-
поравања демократског легитимитета власти је присутан је интензивно и кон-
тинуирано представљајући тако својеврсни стожер свих других појединачних
и конкретних оспоравања.
У том смислу, упечатљив пример представља став социолога, др Слобо-
дана Антонића, који у интервју недељнику „Време“ каже: “Код нас је реч о
ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на
личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим
маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија но-
вим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуро-
тичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рацио-
налне, критичке анализе тих наступа и обећања… код нас је реч о ауторитар-
ном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти
која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом.
Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све неве-
роватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истов-
––––––––––––
6
Марко Ловрић „Тотално уврнута држава“, НИН, бр. 3512, 2018, стр. 23
447
ремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке
анализе тих наступа и обећања,“7
Цитирани одломак из Антонићевог интервјуа је индикативан, готово па-
радигматичан за све критичаре Вучићеве власти који долазе из либерално-
демократског и евро-реформског блока српске политичке сцене. Власт СНС-а
и Вучића је дубоко антилиберална и антидемократска. она гуши и гази слободе
појединца и друштвених група, суспендује институције, перманентно брутали-
зује јавну сферу оштрим и интензивним кампањама против политичких проти-
вника. Штавише, политичке противнике она трансформише у непријатеље по
тоталитарном кључу :“ свако [је] могао да пита зашто од сваког питања или
најмање критике Вучић и следбеници праве толику драму. Одговор лежи у
самој основи технологије Вучићеве власти. Није измишљање непријатеља ради
остваривања циљева његов изум, историја је тога препуна нису на то имуна ни
много уређенија, развијенија и богатија друштва. У скорије време, довољно је
сетити се како су САД после пада комунизма у паници почеле да траже новог
архенепријатеља (и нашле га у тероризму), ено Ердогана и Орбана како се бо-
ре са правим и измишљеним утварама. Разлика је, међутим, што је у помену-
тим друштвима производња непријатеља само једно од средстава власти, која
својим грађанима има да понуди и нешто друго. Код Вучића, ничег другог
нема, па је једино адекватно поређење оно са ових простора са Милошевиће-
вом владавином. И он је имао огромну подршку народа, и њему су посланици
устајали и аплаудирали када је улазио у Скупштину, степен полтронства њего-
вих сарадника био је такође дегутантан, имао је митинге подршке, многи су
тврдили да ко не воли Милошевића не Милошевића не воли ни Србију, али све
се ипак неславно завршило .“8
Одломак из Турудићеве анализе илуструје две важне компоненте кри-
тичког дискурса: изједначавање Александра Вучића и Слободана Милошевића
и приказивање Вучићеве технологије власти као идентичне са тоталитарним
политичким порецима. Ставови попут Антонићевих и Турудићевих, у раз-
личитим реторичким варијантама, се перпетуирају у различитим формама.
Учесталост њиховог појављивања не представља сведочанство о њихо-
вој утемељености, јер изостаје најбитније: објективност у расуђивању. Њих
треба тумачити једино и искључиво у контексту фиксирања негативне слике о
главном протагонисти власти, Александру Вучићу.
Постоји суштинско семантичко и језичко преклапање у ставовима лиде-
ра опозиционих странака и јавних интелектуалаца у процесу конструисања
негативне слике о Александру Вучићу.
Егземплар такве подударности у ставовима је интервју Борислава Сте-
фановића, актуелног потпредседника Странке слободе и правде Драгана
Ђиласа: “ Почео је да говори две ствари које су по дефиницији најближе ономе
што се назива диктатура. Поистовећивање државе са вођом, где говори ‘када
––––––––––––
7
Слободан Антонић „ После Вучића Србија ће бити олупина“, интервју са Филипом Швармом,
Време,бр.1271, 2015, стр.7
8
Момир Турудић „Производња непријатеља,“ Време, бр. 1257, стр. 6-7
448
русе мене, руше Србију’. Друго је да о сваком проблему који се јави — прогон
не- истомишљеника, укидање емисија — он говори као о инцидентним ситуа-
цијама, за које каже да ће чинити све да се такве ситуације елиминишу да би се
то појавило у извештају Европске комисије. То је такође одлика диктатуре —
да се сваки проблем посматра као изолована појава. То смо имали и код Тита.
Иако ми је он много милији него Вучић.“9
Важно је напоменути да креирање критичког дискурса прати и наводна
брига за разоткривање и демистификацију природе власти и појмовна артику-
лација истог. Реч је о настојању да се изврши „научна кодификација“ у анали-
зи Вучића, који, наводно, влада недемократски, ауторитарно, често примењу-
јући кодове тоталитарних режима. Стога политичку реторику прати и друш-
твена пракса тзв. „самоорганизовања“ универзитетских наставника и
научника, по превазиђеном моделу петиционашких удружења из осамдесетих
година прошлог века, који су активни у креирању и агресивном наметању
„просвећеног тумачења“ и дефинисања природе власти. Утолико је јаснија
Антонићева, али и потреба других интелектуалаца, за псеудонаучном каракте-
ризацијом Вучићеве власти. Међутим, изостало је јединство унутар „просве-
ћеног тумачења“ овог дела јавности: и даље не постоји консензус је ли реч о
цезаризму, ауторитарном популизму или диктатури.
Социолог Антонић сматра Вучића реформским цезаром који је маг свео-
бухватне политичко медијске и безбедносне контроле, премда није диктатор:
„Вучић је реформаторски цезар. Победио је тајкуне, победио је дефицит, побе-
дио је комплетну опозицију. Сада је на врху и неприкосновен, а то је у среду и
симболички потврдио преко новоуведених инсигнија моћи, попут државног
печата. Наравно, он поседује и стварну моћ: контролише срце државе.”10
Сличну, додуше појмовно конфузнију и терминолошки непрецизнију
вредносну оцену власти Александра Вучића, понудио је политички ангажова-
ни редитељ млађе генерације Стеван Филиповић, који је у критичком заносу
истакао: “ Србија под Вучићем је држава која постаје сервис партијских пос-
лушника. Земља растуће аутократије, полтронских медија и практично само-
поништеног политичког система – опозиција се сама урушила сопственим
идиотизмом, а власт не скрива свој презир према концептима парламентарне
демократије, независних институција и постојања критичке јавности“11
Следствено наведеном мишљењу, пошто власт изиграва основна начела
либералне демократије, она не може ни имати демократски легитимитет, те је
тако она у бројним ставовима означена и као фашистичка. Стигматизација
власти као фашистичке саставни је део критике опозиционих политичара јед-
нако као и јавних интелектуалаца. Упоредо са овом врстом политичке квали-
фикације, поцртава се и морална неподобност власти и њен антицивилизациј-
ски карактер. Карактеристична места у којима је уочљив овако конципиран
––––––––––––
9
Борислав Стефановић „Беда и сиромаштво су окупирали Србију“, разговор са Иваном Милано-
вић Храшовец, Време, бр.1273, 2015,стр.6
10
Слободан Антонић, исто, стр.
11
Стеван Филиповић ”Шта после Вучића”, интервју са Соњом Ћирић, Време, 1251,стр.7
449
дискурс оспоравања, налазе су у интервјуима карикатуристе Душана Пет-
ричића и лидера опозиције Драгана Ђиласа.
Са позиција екстремног морализма, прожетог осећањем привилеговане
супериорности, уз снажни патос индигнације и згражавања над онима који су
сврстани у „нишће духом“, Петричић поручује: “Хајде да поједноставимо
ствари, две најбројније политичке групације у овом народу су они које није
срамота и они које јесте срамота. Мене је срамота да седим у кући док ова пре-
варантска, мафијашка, простачка и – да се не лажемо – фашистичка власт,
уништава последње атоме нормалности и елементарних услова да се дише и
живи као достојанствено биће. Црвену линију која их раздваја од легитимних
политичких опција прешли су пре него што су дошли на власт. И крваве ме-
талне шипке и кошуље су релативно мали злочин. Постоје много већи. Убили
су образовање. Убили су правосуђе. Убили су здравство. Убили су културу,
умет- ност. Убили су парламент. Много је великих злочина. За то ће морати да
одговарају. Борба против ове власти није политичко питање него цивилизациј-
ско.“12
Готово идентичну поруку шаље лидер опозиције Драган Ђилас, који на-
кон инцидента који се догодио опозиционом политичару Борку Стефановићу,
свој протест изражава описујући власт као фашистичку: ”Ово су демонстраци-
је против власти која има озбиљне обрисе фашизма и која је спремна на све.
Грађане су на улицу извеле спознаја како изгледа земља у којој живе и Боркова
крвава глава, као симбол насиља коме нас режим излаже сваког дана.“ 13
У критикама које долазе од опонената власти, често се наилази на
тврђење да она представља владавину морално најгорег слоја људи. Ова син-
тагма у политичкој теорији датира још из античког политичког културног нас-
леђа. Наиме, стари Грци су морално и психолошки спорну власт поистовећи-
вали са „владавином олоша“ – охолократијом.
„Ренесанса“ старогрчког морално-политичког појма присутна је и у ра-
змишљању некадашњег потпредседника Демократске странке Србије, бившег
амбасадора Србије у Ватикану и Великој Британији и универзитетског профе-
сора, Владете Јанковића: “Ово је неки провинцијални дилетантизам, са приме-
сом незајажљиве грабљивости. Премијер и његово окружење су у души од
оних сто при уласку у стан остављају ципеле у ходнику… На том тлу поникли
су феномени какви су писмо Томе Николића краљици Елизабети, енглески
језик и естрадни шарм господина министра спољних послова, хиџаб Маје Гој-
ковић́, или Вучићева одлука да због једне судске пресуде повуче амбасадора и
приде строго казни Французе са 90 дана недоласка наших политичара. Носио-
ци власти у данашњој Србији нису само већином неквалификовани и недорас-
ли послу него су недостојни да уопште учествују у јавном животу…Чим су се
осетили безбедно, кренули су да освајају министарске фотеље и да грабе сине-
куре, али богами не заборављају ни да се свете, прохтело им се и да хапсе.
Тако смо дошли до владавине олоша такорећи у изворном значењу, јер је ко-
––––––––––––
12
Душан Петричић „Борба против ове власти је цивилизацијско питање,“ Данас, 24.12.2018
13
Јелена Ђорђевић „Радикална лаж, насиље и баналност“, Време, бр.1374, 2015.стр.16.
450
рен грчка именица охлос која значи руља. Отуда и појам охолократије као вла-
давине популиста који манипулишу масом” 14
Јанковићева озлојеђена опсесија Вучићем и његовом странком, дожив-
љава опсежнију разраду на културном и политичком плану. Наиме, одређеном
типу власти, прецизније владара одговара и одређени културни образац који
он, што директно, што индиректно, подстиче. Уз то, поменути културни обра-
зац својим учинцима на обликовање свести појединаца и друштва, омогућава и
чини логички нужним одређени тип владавине. Када је реч о културној матри-
ци садашњег политичког поретка, реч је о масовној култури ниског квалитета
која кроз индустрију лаке забаве служи као „опијум за народ“, који у крајњој
инстанци прихвата „добровољно ропство“ и склапа пакт са „ђаволом“, у овом
случају, главом и брадом, Александром Вучићем.
Ову поједностављену али тенденциозну конструкцију, поред већ цити-
раног Владете Јанковића, заступа и глумац Небојша Глоговац, један од промо-
тера опозиционог председничког кандидата, Саше Јанковића: “Где иде капи-
тал? У формирање неукуса, јер је настао ’90-их, јер је у рукама оних који су
отели наше паре за време ратова, отварали фирме, фабрике, и део су система.
Та маса капитала плаћа Дари Бубамари, лажним уметницима, квази култури
неукуса, ужаса, блата, неморала...Сисе и дупета су постали неки оријентир том
народу. То им је представљено као култура, а није то култура. То је блам за
здрав мозак. Народ се понаша као стадо. Упорно му понављаш једно те исто и
прихвата јер је опхрван мукама око кредита, да л’ ће да му роди жито или не-
ће, како ће без лове... И, док је та борба за егзистенцију у току, мозак је на то
фокусиран. Све што иде са ТВ-а, О.К. треба само лак садржај, не треба ми
Шекспир да много мислим. Тако исцеђеног мозга, са тако јадном понудом
духовности, такав народ бира таквог вођу, то је то. И онда немате други круг, и
постајете Северна Кореја? Киоск, оног четвртка, већ сам је детаљ довољно
индикативан за потврду апсолутне власти.“ 15
Темељан приказ спреге и узајамне повезаности културе и политике, зас-
тупљен је у интервју проф. др Јелене Ђорђевић са београдског Факултета по-
литичких наука.
Говорећи о актуелном моделу културе, промовисаном од стране власти,
она експлицитно наводи: “Доминантни културни образац који нам нуди сада-
шњи режим заснован на форсирању вредности базичног преживљавања које
прате радикални антиинтелектуализам и ароганција умишљеног свезнања вла-
сти. Просто је фантастично до које мере је сведен јавни дискурс, сиромашан,
лишен било каквог интересовања за вредности културе, знања, морала, смис-
ла.”16
Радикално критички дискурс према власти, приметан је кроз присуство
две хипотезе, које саме по себи „укидају право“ Александру Вучићу да буде на
––––––––––––
14
Санда Рашковић Ивић и Славица Ђукић Дејановић „Производи ли Вучић лудило?“, НИН,
бр.3466, 2017. стр. 14
15
Небојша Глоговац „“Борба се наставља,” интервју са Тањом Николић Ђаковић, НИН, бр. 3458,
2017. стр. 16
16
Јелена Ђорђевић „Радикална лаж, насиље и баналност“, Време, бр.1374, 2015.стр.16.
451
власти, искључујући сваку могућност да политичка опција којој припада, буде
демократски изабрана. Прва стигма власти је већ описана и тиче се оптужбе
власти за њену ендемску ненормалност, док се друга тиче легитимитета који је
Вучићевој власти подарио Запад. Погодба између Вучића и Запада, сматра се,
има карактеристике трговине, у којој је Западу, од стране Вучића, обећан мир
и стабилност у региону и сарадња и кооперативност у вези са решавањем ко-
совског проблема, док је заузврат Запад пружио „одрешене руке“ Вучићу да у
Србији спроводи диктатуру.
За употребу појмова ненормалности или лудила, у циљу стигматизације
власти, „побринула“ се и народна посланица, психијатар по вокацији, потпред-
седница Народне странке, Санда Рашковић Ивић. Није случајност то што ову
врсту дискредитације промовише баш именована, обзиром да је реч о
стучњаку из посебне гране медицине-психијатрије; Сандра Рашковић Ивић би
требало да својим стручним ауторитетом обезбеди да се медицински термини
„пренесу“ у народ и „заживе“ међу лаицима, како би пропагандни конструкт
„социјалног лудила“ постао логичан закључак.
Учествујући у панел дискусији недељника НИН под радним насловом:
“Производи ли Вучић лудило?“ Санда Рашковић Ивић постаје еклатантан
пример злоупотребе психијатрије у дневнополитичке и пропагандне сврхе: “
Српско друштво је у ужасној кризи, људи кажу ‘ово је лудило’, лудило су
конференције за штампу, Народна скупштина, где год се окренете. Вучић вла-
да играњем на ивици ножа, сталном мобилизацијом, страхом да му раде о гла-
ви, страхом од преврата и дестабилизације уколико оде са власти. Представља
се као особа која решава све проблеме и, ако не буде ту, следи катастрофа.
Зато форсира атмосферу ванредног стања, имаћемо државни удар, македонски,
украјински сценарио... А имамо таблоиде као службени гласник Вучића и
СНС. Једног јутра видела сам на насловним странама четири таблоида пише
„РАТ“. Колегиница је читала сигурно Томаса Саза, то је производња социјал-
ног лудила. А идеологија, реторика и обреди политичке организације ваљда
треба да делују као „терапеутска држава” ”17
Као што је већ напоменуто, важан аспект оспоравања власти председни-
ка Србије Александра Вучића, представља тврђење о наводној политичкој по-
годи Вучића и западних сила, пре свих САД и ЕУ. По овој „школи политичког
мишљења“, садашња власт не представља аутентични производ воље народа,
већ је произашла из договора са Западом.
У тој морално проблематичној „погодби“, власти је дозвољено да некон-
тролисано и аутократски влада, будући да је наводно обећала прихватање пу-
ног политичког субјективитета припадника албанске националности на тери-
торији Косова, последично насталог НАТО бомбардовањем и једностраним
албанским актом сецесије. У „име и за рачун“ косовске независности, Вучићу
је омогућена апсолутна концентрација моћи у свим њеним политичким и
друштвено релевантним сегментима. Кооперативни и антилиберално-
демократски настројени Вучић, по мишљењу појединаца, је гарант стабилнос-
––––––––––––
17
Санда Рашковић Ивић и Славица Ђукић Дејановић „Производи ли Вучић лудило?“, НИН,
бр.3466, 2017. стр. 14
452
ти и ниског нивоа безбедносног ризика у очима Запада. Он у псеудонаучно -
пропагандном говору означен као стабилократа.
Упечатљив пример оваквог начина промишљања, уочив је у интервју
универзитетског професора Слободана Антонића, који наводи следеће: „Прво,
Вучић никад не би дошао на власт да није било његове претходне Каносе по
Вашингтону и Бриселу. Да се није јавно покајао и преумио, мислите ли да би
му било допуштено да победи 2012. године? Можда се значај бриселске
честитке Николићу три сата пре затварања биралишта прецењује. Али само
изборима и без претходне Каносе Вучић никада не би дошао на власт. И друго,
Вучић не би добио одрешене руке да није предао Север Косова, односно да
није било Брисела 1 и 2. Бриселски споразум потписан је 19. априла 2013. го-
дине. После тога је Вучић, што се Брисела и Вашингтона тиче, могао са срп-
ском демократијом и медијима да ради шта хоће – само да остане гарант мира
и стабилности еманираних Бриселом 1, а после и Бриселом 2“. 18
Реторички сродну и значењски исту поруку као и Антонић, шаље нови-
нарка Оља Бећковић, ауторка политичке емисије „Утисак недеље“, тврдећи: “
Иза овога стоји цела Европска унија. Они су му дали зелени картон за ово.
Заврши задатак који смо ти поставили, а ти знаш̌ да то не можеш̌ да завршиш̌ с
отвореном јавношћу у својој земљи. Према томе, слободно ’подави те пилиће.’
обави то, дај нама то Косово и све остало што тврдиш̌ да не даш̌. За годину-
две, они ће опет да се појаве и да кажу: ’А, диктатор!’, па ће онда и да га сру-
ше. А ово сада они, као, не виде, не знају, нису приметили.“ 19
Појам „стабилократије“ је један у низу псеудонаучних појмовних конс-
труката који имају важно место у дискурсу политичких противника актуелне
власти. И он показује јасно и релевантно семантичко и реторичко преклапање
између ставова лидера странка и јавних интелектуалаца нихилистички настро-
јених према власти.
Поменуте Антонићеве речи понављак, готово дословно, актуелни лидер
Демократске странке, Зоран Лутовац: “Нажалост, сведоци смо да су демокра-
тија и слободе грађана Србије подређени обећаној стабилности (мисли на ста-
билност у региону Западног Балкана – прим. аут.) коју нуди кооперативни
узурпатор политичког живота у Србији. ‘Стабилократија’, а не консолидована
демократија су њихови (мисли се на кључне земље ЕУ и САД – прим. аут.)
приоритети на овим просторима и то се негативно одражава на политички и
свакодневни живот грађана Србије.“20
Према овој тврдњи, Вучићева спремност да сарађује са Западом око Ко-
сова, отворила је простор за спровођење антидемократске и антилибералне
праксе, како у институцијама система и политичком животу, тако и медијској
сфери.
––––––––––––
18
Слободан Антонић, “Србија је приватно предузеће једне фамилије,” Време, бр. 1379, интервју
са Радмилом Марковићем, стр. 14
19
Оља Бећковић, „Свако разуман треба да га се плаши,“ интервју са Тамаром Скрозом, Време,
бр. 1253.
20
Зоран Лутовац ”Постали смо таоци стабилократије”, разговарали Филип Шварм и Татјана
Тагиров, Време, бр. 1379, стр. 17.
453
Поред разлог који се тичу решавања косовског питања, наводна толе-
ранција за Вучићеву антидемократску политику произлази из потребе да се
Србија дефинише као потенцијална „тампон зона“ у односу на миграције које
долазе са Блиског или Далеког истока. У том контексту, према мишљењу Вука
Јеремића, некадашњег министра спољних послова и актуелног опозиционог
лидера, ЕУ свесно занемарује низак ниво демократичности, зарад властите
потребе за безбедношћу и контролом прилива емиграната. „Ауторитарни“ вла-
дар Вучић је чувар „европске капије“ пред најездом са Истока: “ имајући у
виду екстерне претње, поготово оне које долазе са Блиског истока, а које се
рефлектују кроз безбедносне проблеме у Европи – екстремизам, тероризам,
мигранте, мишљење значајног броја утицајних европских чинилаца јесте да је
неопходно успоставити неку врсту тампон зоне према том делу света. Та зона
би апсорбовала долазеће миграционе и све друге шокове који би могли поново
угрозити Европу, а који свој корен имају у Блиском истоку. Другим речима,
требало би припремити потенцијални камп, пошто избеглице које би евенту-
ално поново кренуле ка Европи никако не би смеле опет да стигну до европ-
ских градова, као што се десило 2015. године. Због тога, ниво критике Вучића
није онолики колики би се могао очекивати од уређеног европског друштва,
које има аспирације да успостављање такве врсте уређења охрабри и на делу
европске територије који намерава да интегрише у некој разумној будућнос-
ти“21
Наратив о стабилократији обједињује два политички релевантна момен-
та - спорни демократски карактер власти и њен сумњиви патриотски карактер,
а порука која следи је недвосмислена. Александар Вучић је недемократски
политички лидер који штети државним и националним интересима Србије и
борби за одбрану Косова. Речју, Вучић је „диктатор -издајник“.
Такозвани критички дискурс у недељним новинама у Србији карактери-
ше континуирано оспоравање са контурама бескрупулозне пропаганде. Он је
конципиран према моделу негативне персонификоване критике. Трајна кам-
пања у јавности је мотивисана негативном опсесијом према председнику Ср-
бије Александру Вучићу који је у актуелном тренутку кључни протагониста
политичког живота. Разлози почивају у нескривеној жељи да се поткопа поли-
тички ауторитет, морални кредибилитет и конкретни учинци током седам го-
дина власти, у деликатним и често неповољним условима. Критички дискурс
је производ заједничког медијског деловања новинара, јавних интелектуалаца
и опозиционих политичара. Релевантно преклапање на нивоу семантике и ре-
торике у њиховим приступима, ставовима и закључцима потврђују медијско-
политичку спрегу која је врло динамична.
Критички дискурс који је у употреби у једном делу јавности карактери-
шу херметичност и искључивост у поимању укупних друштвених и поли-
тичких токова и свеобухватна негација радњи или поступака власти. Поменута
свеобухватна негација се огледа у перманентном настојању да се оспори свака
––––––––––––
21
Вук Јеремић „Шта су све договорили Вучић и Тачи“ разговор са Иваном Милановић Храшо-
вец, Време 1425-1426. стр.8
454
одлука, предлог или конкретно решење које нуде актуелни председник или
влада. У ту сврху се потеже за минуциозним прикупљањем чињеница о акте-
рима, догађајима и процесима које се потом поједностављено интерпретирају
и декодирају.
Херметичност новинарског писања манифестована је у неспремности да
се појединачно опозиционо становиште стави под лупу неприкосновених
чињеница. Наиме, постоје свесно елиминисани или свесно потиснути присту-
пи и закључци, зарад избегавања афирмације оног што је позитивна тековина
власти. И најзад, обележје критичког дискурса је његова ендемска катего-
ричност односно искључивост, присутна у децидном и некритичном изношењу
ставова. Новинари и интервјуисане личности се крећу у затвореном кругу ис-
товетних или сродних интерпетација и полазишта, не остављајући простор за
икакву упитност спрам истинитости навода, читаоцима.
Политичка мотивација свеобухватног и радикалног критичког дискурса,
огледа се у настојању да се оспори неспорни политички легитимитет актуелне
власти. Из наведеног разлога, срж критичког дискурса је у континуираном
доказивању демократичности власти, њеном ауторитарном стилу владања,
рушењу институција, нелибералној медијској пракси и наводном вишку репре-
сије.
Радикално оспоравање демократског легитимитета има за циљ, између
осталог, да учини мање видљивом велику асиметрију у подршци народа власти
и опозицији, потврђену у изборним резултатима у изборним поступцима од
2014. године до данас. У том смислу, неки новинари су сами себи доделили
улогу активних учесника у страначким размирицама.
1. Charles Stevenson „Ethics and Language“, Yale University Press, 1944.
2. W.D Hudson „Modern Moral Philosophy, St Martin’s Press, London, 1970.
3. Светозар Стојановић „Савремена метаетика“ Завод за уџбенике, Београд, 1991
4. Ненад Цекић „ Метатетика“ Академска књига, Нови Сад, 2018.
Извори:
1. Miloš Radivojević „ Konačna reč je užas“, NIN, br. 3517,2018
2. Branko Cvejić „Plašim se sukoba koji tinja“, intervju sa Tanjom Nikolić Đaković, NIN
3. Marko Lovrić „Totalno uvrnuta država“, NIN, br. 3512, 2018,
4. Slobodan Antonić „ Posle Vučića Srbija će biti olupina“, intervju sa Filipom Švarmom,
Vreme,br.1271, 2015.
5. Momir Turudić, „Proizvodnja neprijatelja,“ Vreme, br. 1257, 2015.
6. Borislav Stefanović „Beda i siromaštvo su okupirali Srbiju“, razgovor sa Ivanom Milano-
vić Hrašovec, Vreme, br.1273, 2015
7. Slobodan Antonić, “Srbija je privatno preduzeće jedne familije,” Vreme, br. 1379, intervju
sa Radmilom Markovićem, 2016.
455
8. Sanda Rašković Ivić i Slavica Đukić Dejanović „Proizvodi li Vučić ludilo?“, NIN,
br.3466, 2017.
9. Dušan Petričić „Borba protiv ove vlasti je civilizacijsko pitanje,“ Danas, 24.12.2018
10. Jelena Đorđević „Radikalna laž, nasilje i banalnost“, Vreme, br.1374, 2015
11. Nebojša Glogovac „“Borba se nastavlja,” intervju sa Tanjom Nikolić Đaković, NIN, br.
3458, 2017.
12. Olja Bećković, „Svako razuman treba da ga se plaši,“ intervju sa Tamarom Skrozom,
Vreme,br.1236,2015.
13.Sanda Rašković Ivić i Slavica Đukić Dejanović „Proizvodi li Vučić ludilo?“, NIN,
br.3466, 2017.
14. Stevan Filipović „Šta posle Vučića“, intervju sa Sonjom Ćirić, Vreme,1251
15. Dragan Đilas „Strah, mržnja i agresija moraju da prestanu,“ intervju sa Nenadom Čalu-
kovićem, Nedeljnik, br. 360.
16.Vladeta Janković “Došli smo do vladavine ološa,“ intervju sa Oljom Bećković, NIN, br.
3465
17. Zoran Lutovac „Postali smo taoci stabilokratije,” razgovarali Filip Švarm i Tatjana Tagi-
rov, Vreme, br. 1379, str. 17.
18. Vuk Jeremić „Šta su sve dogovorili Vučić i Tači“ razgovor sa Ivanom Milanović Hrašo-
vec, Vreme 1425-1426. str.8
POWER AS THE EMBODIMENT OF MORAL AND POLITICAL

EVIL - PICTURE OF THE GOVERNMENT IN THE 2015-2018
WEEKLY NEWSPAPER
Summary: The main topic of this paper is the image of the authorities in the weekly
newspapers in the period 2015-2018. Generally speaking, the concept of the image is a cons-
truct that unites the dynamic and intense unity of the graphic and the visual, the rational and
the rhetorical, the constant and the variable that in representing a particular political actor.
The choice of the weekly newspaper as a specific form of print media is not accidental. The
weekly newspapers define interpretative codes for understanding actors, events and proces-
ses, directly or indirectly directing the reception of political and social life by electronic
media. Their influence is always greater than their circulation. The virality of the text inhe-
rent in them allows their dynamic diffusion to spread and influence through social media.
The Serbian weekly is emphatically critical of the government. They describe and value
power from the point of view of either liberal-democratic or national-conservative discourse.
In light of these two discursive formations, the incumbent government, above all its
key actor Aleksandar Vucic, emerges as an undemocratic, authoritarian leader who, in addi-
tion to disregarding democratic-liberal values, procedures and practices, represents a politici-
an who is both nationally and patriotically dubious.
Key words: weeklies, columns, pluralism, polarization, negative obssesiopn with
power
456
ДАВИД ЈАНОШИ УДК 316.774:323(497+439)
Правни факултет Прегледни рад
Одобрен: 24.02.2020
УСТАВНЕ ГАРАНЦИЈЕ СЛОБОДЕ МЕДИЈА У

РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ И МАЂАРСКОЈ
Сажетак: Иако је протеклих деценија постала све израженија тенденција пос-

тепог измештања материје заштите људских права из унутрашњег правног поретка
државе у међународне оквире, услед појединих недостатака међународног јавног пра-
ва који проистичу из његових системских одлика, устави држава и даље представљају
главну брану ограничавању и кршењу људских права и основних слобода. Сходно
наведеном, анализа уставом дефинисаних гаранција људских права за сада треба да
представља главно полазиште на плану унапређења оквира за њихово уживање и прак-
тичну примену, при чему се на том путу неизбежном чини примена упоредноправног
метода, кроз компарацију нормативних решења у правним порецима који се у еволу-
тивном смислу налазе на приближно сличним степенима демократског и друштвеног
развоја. Полазећи од улоге и значаја коју слобода медија има у савременој демократ-
ски уређеној држави, у раду се упоређују оквири слободе медија у Р. Србији и
Мађарској кроз анализу уставних одредби две земље у ери посткомунизма.
Кључне речи: слобода медија, слобода изражавања, устав, Република Србија,
Мађарска
Увод
Крупне друштвене промене са којима се свет суочава током протекле
три деценије, праћене револуционарним променама у области комуникација,
дистрибуције информација и дигитализацијом, у великој мери су се одразиле и
на свеукупно поимање грађанских и политичких права, што је довело до пот-
ребе редефинисања бројних уставних вредности. У склопу поменутих процеса,
дошло је до крупних промена у уставним системима великог броја земаља,
међу којима је до највећег заокрета дошло у посткомунистичким земљама, које
су настојале да кроз процес „демократизације” усвоје политичке стандарде
водећих светских, првенствено западних земаља са либерално-демократским
уставима. Иако је наведени тренд између осталог довео и до „хиперпродукци-
је” прописа који парцијално или свеобухватно уређују питање функционисања
Давид Јаноши, Уставне гаранције слободе медија у Републици Србији и Мађарској
медија, услед због спорости процеса правног нормирања, интензиван развој
који се на поменутом пољу одигравао по правилу није био праћен правовреме-
ном и адекватном легислативном делатношћу држава.
Будући да је „савремено” доба медијима донело посебну улогу у поли-
тичким процесима, на тај начин што су постали практично главни инструмент
„креирања” јавног мњења и централни вид комуникације политичких органи-
зација са бирачким телом, утицај на средства јавног информисања је постао
један од главних предуслова успешности и рејтинга политичких партија. У том
смислу, прелазак са аналогног на дигитално емитовање ресетовао је сферу
јавног и приватног, створио нова правила понашања у свету комуникација,
ојачао моћ контроле и надзора, отварајући бескрај форума, причаоница, плат-
форми и канала (Деспотовић, Јевтовић, 2019: 319-320), док традиционална
формулација „слобода штампе” данас звучи архаично. Услед наведеног, међу
свим институтима који се могу наћи једном савременом уставу1, слобода меди-
ја поседује највећи потенцијал за парцијално или свеобухватније обликовање
устава у будућности, а самим тим и на државно уређење неке земље и друш-
твену стварност у целини.
Иако су најзначајнија дела француских и енглеских филозофа усмерена
ка изучавању државе већ у 16. и 17. веку посвећивала пажњу тзв. првој генера-
цији људских права2 у чији састав се убраја и слобода изражавања, тек три и
по века након Гутемберговог изума су усвојени први правни инструменти који
су садржали одредбе о слободи штампе, као својеврсног супстрата слободе
изражавања3. Међутим, исти правни инструменти, као ни писани устави из
поменутог периода на плану формулације људских права нису ишли даље од
оног најопходнијег (Томушат, 2006: 74). Наиме, првобитне гаранције слободе
штампе у писаним уставима крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века,
превасходно су биле мотивисане идејом да се јавно информисање, као својевр-
сна инструментализација слободе говора, заштити од цензуре владајућих
друштвених слојева. Такав доминантан карактер слободе медија био је оправ-
дан до последњих деценија двадесетог века, када се поред „проблема” заштите
од утицаја државе на средства јавног информисања, кроз све израженију тен-
денцију трансформисања информативне делатности у својеврсну „привредну
грану”, у све већој мери долазила до изражаја неопходност заштите принципа
објективног информисања од принципа функционисања тржишне економије.
При томе, трендови, форме и хетерогеност како дистрибуције тако и „конзу-
мације” информација путем интернета постали су све мање предвидиви, што
се у контексту савремене позиције грађанских и политичких права може илус-
тровати констатацијом да је интернет олакшао грађанима и отежао владама да
––––––––––––
1
Без обзира да ли је реч о нормама које се тичу организације и одговорности власти, односно о
институтима којима се гарантују људска права и слободе.
2
Најзначајнијим делима на ту тему из поменутог периода се сматрају „Шест књига о републи-
ци” Жана Бодена (Jean Bodin, 1530-1596), као и „Левијатан” Томаса Хобса (Thomas Hobbes,
1588-1679).
3
Видети: Декларација о правима државе Вирџиније од 1776. године, и Декларација о правима
човека и грађанина, која је 1789. године проглашена у Француској.
458
контролишу проток информација (Орловић, 2008: 387). Имајући у виду изнето,
намеће се потреба перманентног преиспитивања уставних норми које успоста-
вљају правни оквир за функционисање слободних медија, посебно ако се има у
виду чињеница да се међународно јавно право за сада не налази на степену
развоја који би био адекватан за правовремену и свеобухватну „интервенцију”
на плану заштите предметног људског права.
Имајући у виду изнето, разлог компаративне анализе појединих сегмена-
та Устава Републике Србије и Устава Мађарске којима се уређује слобода ме-
дија, налази се у чињеници да се у домаћој литератури не могу пронаћи радови
у којима се врши компарација поменутог права у уставима ове две државе.
Такође, уважавајући чињеницу да се већ у првом члану нашег Устава Репуб-
лика Србија између осталог дефинише као држава заснована на „припадности
европским принципима и вредностима”, што се огледа и кроз тренутно прису-
ство општег политичког консензуса у погледу потребе интеграције Републике
Србије у Европску Унију, пошло се од претпоставке да би компарација устав-
них решења наше државе којима се уређује питање слободе медија била нај-
сврсисходнија са уставним решењима неке од „млађих” чланица Уније, у ком
погледу је одабрана суседна Мађарска као земља која практично „истовреме-
но” са нашом државом прешла из комунистичког у режим „вишестраначја”, а
која за разлику од појединих бивших држава СФРЈ, није била део правног по-
ретка у ком се историјски посматранао налазила Србија. У смислу наведеног,
током упоредноправне анализе поменутих уставних норми, биће узети у обзир
и шири регионални и глобални друштвени, политички и безбедносни чиниоци
који су се потенцијално одразили на нормирање уставних гаранција слободе
медија након пада комунизма. Са тим у вези, пажња ће бити посвећена евенту-
алном утицају које су раније чланство Мађарске (у односу на Србију) у Савету
Европе и Европској Унији, имале на „еволуцију” гаранције слободе медија у
нормама Устава ове земље, док ће највећи акценат бити стављен на актуелна
уставна решења, и њихову „подобност” да се одупру описаним изазовима да-
нашњице и претпостављеним тенденцијама у будућности.
Садржина слободе медија и место у типологији људских права

Пре него што се приступи подробнијој анализи предметних уставних од-
редби две земље, намеће се потреба сагледавања садржине права на слободнe
медијe, као и његово место и однос са сродним правима у типологијама људ-
ских права. Еволутивно посматрано, право на слободу штампе је изведено из
права на слободу изражавања. Наиме, слободна комуникација и размена ин-
формација о јавним и политичким питањима међу грађанима једне земље, пре
развоја средстава јавног информисања, вршена је непосредно, усменим путем,
због чега су се прва дела филозофа посвећена грађанским и политичким пра-
вима бавила слободом изражавања. Као суштина наведеног права, препозната
је потреба да појединци могу отворено и без страха од кажњавања да критику-
ју или оцењују рад своје владе, да слободно расправљају о јавним пословима,
459
као и да оглашавају политичке идеје (Alex Conte, Richard Burchill, 2009: 85-86).
Ипак, откриће, усавршавање и умножавање медија који поседују потенцијал за
много бржу дистрибуцију информативних садржаја практично неодређеном
броју корисника, довело је до формирања неколико изведених права која слу-
же начелима слободе изражавања. У том смислу, установљавање дефиниције
која би најпрецизније објаснила садржину овог права, могло би да представља
само краткорочан успех, који би описаним развојем информационих техноло-
гија у релативно кратком року био релативизован. У том смислу, кроз прибе-
гавање уопштеној дескрипцији, садржина слободе медија би се могла описати
као постојање и примена минималних стандарда којима се омогућава дистри-
буција информативних садржаја, где се држава превасходно јавља као гарант
спречавања било каквог утицаја на медије, али и кроз дефинисање јасних
ограничења медијима, уперених ка заштити интегритета појединаца и јавног
поретка.
Иако према времену настанка слобода медија припада тзв. „првој гене-
рацији” људских права, наведено право се не може више посматрати у окви-
рима традиционалног поимања овог института. Наиме, у зачецима идеје о не-
опходности заштите слободе штампе, главна тежња се огледала у заштити
правног положаја медија (штампе) од органа државне власти, због чега је сло-
бода медија између осталог била једно од „мерила” карактера државне власти,
тј. сврставања држава у либералне, односно тоталитарне државе. У том погле-
ду, правне норме којима се настојала обезбедити слобода медија, превасходно
су биле уобличене и тумачене као „негативне норме”, тј. норме које су браниле
задирање власти у ово људско право. Ипак, након омасовљавања модела сло-
бодне тржишне привреде, природа и карактер захтева који се тичу слободе
медија драстично су се изменили, те слобода медија више није искључиво инс-
трумент супротстављања власти, већ је држава „доспела” у позицију да слобо-
ду медија мора да штити од „моћника” у чијим рукама се налази капитал, и
који настоје да јавно информисање уподобе сопственим интересима. Због тога
се временом издиференцирала потреба за „позитивним” дефинисањем овог
права, у ком би били постављени оквири за активан приступ државе у заштити
овог права. Такође, сегмент проучавања овог права представља анализа огра-
ничења деловања медија, у циљу спречавања наношења штете физичким и
правним лицима, као и виталним интересима државе, односно извесним вред-
ностима међународне заједнице.
Када је у питању „лоцирање” права слободе медија у типологији људ-
ских права, у правној теорији се могу наћи бројне класификације које према
различитим критеријумима групишу људска права. Са тим у вези, у циљу нај-
бољег разумевања суштине слободе медија, најрелевантнија је подела људских
права према предмету (сфери личности) која се штити, а према којој се људска
права деле на лична, политичка, економска, социјална, културна и мањинска.
У том смислу, обзиром да се захтевима који проистичу из слободе медија ре-
гулишу облици учешћа грађана у јавном животу државе, слобода медија се
сврстава у групу политичких права, која се у литератури означавају и као пра-
ва појединца на демократију (Марковић, 2013: 476). Осим тога, у теорији су
460
присутне и друге класификације, које су изнедриле и групу „комуникацијских
права” тј. права на слободу комуникације, у које се сврставају слобода говора,
слобода окупљања, слобода штампе, слобода изражавања мишљења, слобода
научног и уметничко стваралаштва и др.4 При томе, управо наведени вид кла-
сификације је присутан у мађарској уставноправној теорији и пракси, при чему
је наведена формулација први пут употребљена у Одлуци Уставног суда Репу-
блике Мађарске из 1994. године. 5
Утицај међународног права на уставне одредбе којима се гарантује

слобода медија
Процес глобализације има значајан утицај и на обликовање правних сис-
тема савремених држава. Наведени утицај се спроводи кроз процес унифика-
ције, што представља потпуно преузимање иностраног права, као и кроз пос-
тупак хармонизације који означава преузимање појединих правних решења и
института, чиме се уклањају разлике између иностраног и унутрашњег права
(Митровић, 2010: 559). Узимајући у том смислу норме међународног јавног
права као инострано право, након Другог светског рата је кроз процесе унифи-
кације и хармонизације у великом броју држава је нормирање области људ-
ских права извршено управо под утицајем најзначајнијих међународних мул-
тилатералних уговора и декларација. Први значајнији корак на међународно-
правном нивоу, на плану нормирања области грађанских и политичких права и
слобода, предузет је у новембру 1948. године, када је Генерална скупштина
Уједињених Нација једногласно изгласала Универзалну декларацију о правима
човека, у оквиру које је у члану 19 у правно необавезујућем облику изражен
захтев за поштовањем слободе у погледу права на ширење обавештења, „без
обзира на средства”. Одредбе ове декларације су 1966. године, преточене у
Пакт о грађанским и политичким правима, који је ратификован и у нашој зем-
љи и у Мађарској.6 За разлику од Универзалне декларације која садржи цити-
ране опште одредбе, у члану 19. Пакта о грађанским и политичким правима је
недвосмислено изражен захтев у погледу слободу медија, поред чега су дефи-
нисани и услови под којима се наведено право може ограничити.
Поред усвајања наведеног општег (глобалног) механизма за заштиту
људских права, будући да се налазе на европском континенту, Србија и
Мађарска су чланице и регионалних организација које се кроз заштиту људ-
ских права, баве и питањем слободе медија. Наиме, обе земље су чланице Са-
вета Европе, поред чега су ратификовале и Конвенцију за заштиту људских
––––––––––––
4
Видети више: Drinóczi Tímea „A kommunikációs jogok áttekintése”. Доступно на:
http://rmjk.adatbank.transindex.ro/pdf/06.Drinoczi.pdf
5
Одлука УС Р. Мађарске број 34/1994. (VI. 24.) AB határozat, ABH 1994. Доступно на:
http://www.jogiportal.hu/index.php?id=4259sxvyekraqpa7x&state=19941224&menu=view
6
Наведени мултилатерални уговор је инкорпориран у правни систем Србије Законом о ратифи-
кацији међународног пакта о грађанским и политичким правима, Сл. лист СФРЈ бр. 7/71, док је у
Републици Мађарској ратификован Уредбом (са законском снагом) – 1976. évi VIII törványerejű
rendelet.
461
права и основних слобода (као и Протокола уз Конвенцију), која у Члану 10, у
односу на Пакт о грађанским и политичким правима, на детаљнији начин де-
финише стандарде који се тичу слободе медија. Осим тога, битно је напомену-
ти и чланство Србије и Мађарске у Организацији за европску безбедност и
сарадњу (ОЕБС), међународне „организације” формиране 1995. године, на
платформи дотадашње Конференције за европску безбедност и сарадњу
(КЕБС). При томе, иако одлуке ОЕБС-а нису правно обавезујуће, њихова нес-
порна морално-политичка снага је могла да има значајан утицај на уставно
нормирање слободе медија у поменуте две земље (Кривокапић, 2010: 717).
Такође, значајно је нагласити да је (Република) Мађарска од 01.05.2004. годи-
не пуноправна чланица Европске Уније, у ком смислу је ступањем на снагу
тзв. Лисабонског споразума Мађарска у обавези да се придржава одредаба
Повеље о фундаменталним правима Европске Уније, међутим практични ефе-
кти чланства у Унији на слободу медија се од стране појединих аутора оз-
начавају као „спорни”, будући да се норме наведеног прописа ЕУ суштински
поклапају са одредбама Европске конвенције о људским правима (Крећа, 2012:
640).
Слобода медија у Уставима Р. Србије и Р Мађарске, након

повратка класичној либерално-демократској уставности
Иако су пад комунизма на европском тлу, и потпуни заокрет у дотадаш-
њем друштвеном, политичком и економском уређењу погодили Србију и
Мађарску практично „истовремено”, различити друштвени, политички и без-
бедносни чиниоци су утицали да се развој наведене две државе након увођења
вишестраначја није одвијао равномерно. У том погледу, било да се говори о
томе да је Мађарској комунизам био наметнут „споља” због чега га се ова др-
жава лакше „одрекла”, или да је реч о кризи која је задесила нашу земљу рас-
падом бивше СФРЈ, извесно је да је Мађарска кроз бржу интеграцију у реле-
вантне међународне институције и организације дошла у позицију да под по-
вољнијим околностима уређује питања људских права, међу којима и слободу
медија.
У Републици Србији је 1990. године проглашен Устав, којим су органи-
зација и одговорност власти, као и уставом гарантована људска права уређена
на сасвим нов начин у односу на Устав СФРЈ из 1974. године. У том погледу,
иако су оба устава садржала одредбе којима се гарантује слобода медија (из
садашње позиције посматрано, у употреби је био превазиђени термин „слобода
штампе”), новим Уставом Србије је у потпуности напуштена идеолошка ком-
понента социјалистичке самоуправне демократије, којом је био прожет Устав
из 1974. године. Могло би се рећи да су одредбама члана 46. Устава Србије из
1990. у великој мери испоштовани тада присутни међународни стандарди сло-
боде медија, који су били имплементирани у економски развијеним и либерал-
но-капиталистички оријентисаним земљама Западне Европе. Ипак, како се
радило о релативно „младој” демократски уређеној држави, у тексту помену-
462
тог члана Устава, тачније у став 7 је унета одредба која је имала потенцијал да
дерогира целокупан смисао слободе медија. Наиме, будући да је спорним
чланом прописано да „Средства јавног информисања која се финансирају из
јавних прихода дужна су да благовремено и непристрасно обавештавају јав-
ност.”, произлази да је уставотворна власт дала предност приватном капиталу
(власницима средстава јавног информисања која се не финансирају из јавних
прихода), у односу на разматрано право, будући да су према тексту цитиране
уставне норме само средства јавног информисања финансирана из јавних при-
хода била дужна да благовремено и непристрасно обавештавају јавност. Веро-
ватно да намера аутора текста Устава Србије из 1990. године није ишла у том
правцу, већ је највероватније у питању била идеја да се повратком на концепт
доминантности приватне својине пруже максималне гаранције њеној неповре-
дивости, те је то омашком учињено и на уштрб гаранција слободе медија.
Поменута одредба, која се може означити као спорна, „исправљена” је
већ Уставом СРЈ из 1992. године. У том смислу, да се ради о „грешци” коју је
било неопходно отклонити, указује и чињеница да је Уставом СРЈ питање сло-
боде медија дефинисано на идентичан начин као што је то учињено Уставом
Србије из 1990., при чему је изостављен једино цитирани став 7. Осим тога, у
Уставу СРЈ је слобода медија (штампе) рашчлањена на укупно три члана (чл.
36., 37., и 38. Устава), што суштински није задирало у право дефинисано
чланом 46. Устава из 1990.
Кроз процес дисолуције Савезне Републике Југославије, наметнуло се и
питање прекомпоновања федералног уређења државе, као и позиције њених
федералних јединица – Републике Србије и Републике Црне Горе, што је има-
ло за исход усвајање Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора,
04.02.2003. године, која је у материјалном смислу била Устав наведене феде-
ралне државе. У Повељи о људским и мањинским правима и грађанским сло-
бодама, која је била саставни део Уставне Повеље, у члану 30. уређено је пи-
тање слободе медија. Иначе, као и Уставима Србије из 1990. године, и СРЈ из
1992. године, и садржина члана 30. Повеље о људским и мањинским правима
недвосмислено сведочи о чињеници да наша земља у то време није била
чланица Савета Европе, имајући у виду да су одредбе о забрани изазивања
верске, расне и националне мржње путем медија присутне једино у Пакту о
грађанским и политичким правима, односно исте не егзистирају у Европској
конвенцији о људским правима. Осим тога, када је у питању слобода медија,
посебно је значајна била одредба члана 10. Уставне Повеље, која је прописи-
вала непосредну примену одредаба међународних уговора о људским и ма-
њинским правима и грађанским слободама. Питања из домена функционисања
медија, препуштена су федералним јединицама да их уреде посебним закони-
ма.
У Мађарској пад комунизма, због непостојања општег политичког кон-
сензуса, није био праћен доношењем новог Устава 1989. године, већ се прис-
тупило обимним изменама мађарског Устава из 1949. године, који је био писан
по моделу Устава Совјетског Савеза из 1936. године, у вези са чим се не може
искључити ни могућност да се тежило својеврсном уставном континуитету
463
који је присутан у појединим развијенијим земљама попут САД (Лово,
1999:143-144). Према договору тадашњих најзначајнијих политичких
чинилаца усвајање новог Устава „препуштено” будућем сазиву парламента
који је биран на првим вишестраначким изборима 1990. године. Међутим, како
након парламентарних избора 1990. године није постојала неопходна двотре-
ћинска већина која би подржала нови Устав, наставио је да егзистира помену-
ти (измењени) Устав из 1949. године, који је стицајем околности, уз извесне
измене и допуне важио у тадашњој Републици Мађарској до 01.01.2012. годи-
не.
Везано за систематику Устава Мађарске, исти је за разлику од наше зе-
мље у оквиру једног члана уређивао питање слободе говора и слободе штампе
(члан 61). При том, иако наведени приступ има сличности са садржином члана
10 Европске конвенције о људским правима, исти није резултат прилагођавања
(тада још не ратификованој) Конвенцији, имајући у виду да је и изворни текст
Устава Мађарске из 1949. године гарантовао поменута два права у оквиру ис-
тог члана. Такође, у оквиру истог члана је гарантовано и право на слободан
приступ информацијама, које је приликом уласка Мађарске у НАТО било под-
вргнуто извесним модификацијама које су имале за циљ прилагођавање „НА-
ТО стандардима” у заштити тајних података.
Ипак најзначајнија карактеристика Устава Мађарске „из 1989. године”,
огледала се у одредбама према којима су се закони којима се ближе уређују
слобода медија и право на приступ информацијама од јавног значаја могли
усвајати искључиво у форми тзв. „органских закона”, тј. закона за чије је усва-
јање била потребна двотрећинска већина присутних посланика у парламенту.
Управо наведене одредбе су утицале на изградњу главне одлике прве деценије
мађарске уставности након пада комунизма. Наиме, будући да је у прва три
сазива мађарског парламента једино између 1994. и 1997. постојала политичка
групација која је уживала двотрећинску подршку (у ком периоду је и припре-
мано усвајање новог Устава), као централна институција која је фактички пре-
узела на себе улогу уставног нормирања, наметнуо се Уставни суд Мађарске.
Будући да је институција Уставног суда у Мађарској била млада, обзиром да је
уведена 1989. године, наведени орган је насупрот изворној идеји и концепту
уставног судства, преузео улогу „својеврсног” допуњавања Устава (Halmai,
Tóth, 2008: 442). У том смислу, кроз веома изражену активност, Уставни суд
Мађарске је под изговором „отклањања блокаде” проузроковане непостојењем
квалификоване већине у парламенту, донео значајан број аката, међу којима је
било и оних који су уређивали питање функционисања медија.
Слобода медија у важећим уставима Републике Србије и Мађарске

Устав Републике Србије из 2006. године, питање слободе медија уређује
у члану 50 Устава, који се систематизован у одељку „Људска права и слободе”,
другог дела Устава. Пре свега, у првом и другом ставу поменутог члана, нор-
мира се питање оснивања средстава јавног „обавештавања”, у ком се за теле-
464
визијске и радио станице истиче да се оснивају „у складу са законом”, док се
штампани и други медији оснивају „без одобрења”, на начин предвиђен зако-
ном. У том погледу, уочљиво је да је за оснивање телевизијских и радио ста-
ница већ у Уставу створена могућност да се законом предвиде различити ме-
ханизми квалификованих услова за оснивање, у виду „одобрења” тј. дозвола
које дају надлежни органи или институције са јавним овлашћењима. Други
„део” (трећи став) истог члана, у форми констатације „У Републици Србији
нема цензуре” заправо гарантује слободу јавног информисања у погледу садр-
жине обавештења и информација које се дистрибуирају путем медија, поред
чега се предвиђа да једино суд може да спречи „ширење информација и идеја”,
из таксативно набројаних разлога којима би као заједнички именитељ могао да
се одреди циљ „заштите безбедности”. Ипак ни суд нема апсолутну слободу у
оцени да ли је у конкретном случају реч о „инкриминисаним” делима која за
собом повлаче активирање механизма забране објављивања, будући да је по-
менутим ставом установљена категорија заштите набројаних вредности у сис-
тему „демократског друштва”, чиме је заправо дефинисано начело којим суд
треба да се руководи приликом одлучивања. У четвртом ставу члана 50 Уста-
ва, дефинишу се оквири за даљу законску разраду услова за изрицање санкције
у форми исправке информације и објављивања одговора на информацију, у
ситуацији када су конкретним субјектима (физичким и правним лицима, ин-
ституцијама, организацијама) повређена права и интереси неистинитом, не-
потпуном и нетачно пренетом информацијом.
Међутим, заштита слободе медија није исцрпљена у изнетим одредбама
члана 50 Устава, већ највиши правни акт Србије садржи и бројне друге гаран-
ције којима се посредно (кроз заштиту шире категорије - људских права) пру-
жа заштита слободи медија у правном систему наше државе. У том погледу, у
другом делу Устава (Људска и мањинска права и слободе), у одељку „основна
начела”, дефинисана су општа јемства која се тичу примене прописа и начина
остваривања људских и мањинских права, као и захтеви који се морају испу-
нити приликом њиховог евентуалног ограничавања. Конкретно, гарантује се
непосредна примена права зајемчених Уставом, општеприхваћеним правилима
међународног права и потврђеним међународним уговорима, поред чега се
истиче да се искључиво законом може прописати начин остваривања ових
права, при чему се законском „разрадом” зајемчених права не сме задирати у
њихову суштину (члан 18 Устава). Поред тога, дефинисани су „правци ту-
мачења” наведених одредби – сагласно међународним стандардима и у корист
унапређења демократских вредности. Такође, у члану 20 Устава се истиче да
се „достигнути ниво” права не може умањивати, поред чега се надлежним др-
жавним органима намеће дужност посебне пажње приликом њиховог огра-
ничавања. Устав у члану 22 појединцима јемчи судску заштиту људских права
и уклањање последица насталих њиховом повредом, поред чега се гарантује и
могућност обраћања међународним институцијама. Такође, чланом 170 Устава
је предвиђена могућност изјављивања уставне жалбе против „појединачних
аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна
овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска права и слободе за-
465
јемчене Уставом”, и то у ситуацијама када су исцрпљена или не постоје правна
средства за њихову заштиту.
Приликом изгласавања закона у Народној Скупштини Републике Србије
којима се уређује примена јемчених људских права, Устав у члану 105 не зах-
тева усвајање одлуке већином свих народних посланика, већ је довољна већи-
на гласова присутних посланика на седници на којој постоји „кворум”. Закони
којима се уређују људска и мањинска права не могу да буду предмет референ-
дума (члан 108 Устава). Са друге стране, у случају промене Устава, уколико се
мењају одредбе које се тичу људских и мањинских права и слобода, спро-
вођење референдума је обавезно (члан 203 Устава).
Након 22 године од пада комунизма, парламент Мађарске је 25.04.2011.
године двотрећинском већином донео нови Устав Мађарске, који је ступио на
снагу 01.01.2012. године. Слобода медија је дефинисана на следећи начин:
„Свако има право на слободу изражавања мишљења. Мађарска признаје и
штити слободу штампе. Детаљнија правила о функционисању електронских
масовних медија и тржишта дистрибуције информација уредиће се органиским
законом” (члан VIII., Поглавље „Слобода и одговорност”). Свега две године
након усвајања Устава Мађарске, 01.04.2013. године су ступиле на снагу
четврте по реду измене и допуне Устава, које су унеле значајне промене члан
Устава који нормира слободу медија и изражавање мишљења. Након измена и
допуна, став 3 наведеног члана је предвиђао да у циљу заштите начела равноп-
равности у формирању јавног мњења током предизборне кампање једино јавни
сервис може да емитује политичке пропагандне садржаје, и у обавези је да то
чини без накнаде. Наведена измена устава, је изазвала бурне реакције како
стручне јавности и опозиције, тако и међународних институција попут тзв.
Венецијанске комисије и бројних посланика у Европском Парламенту. Наиме,
основана је била замерка на спорни став 3, који је посредно „отворио врата”
забрани емитовања политичких пропагандних садржаја у кампањи, на „комер-
цијалним” медијима. Сходно томе, парламент Мађарске је убрзо усвојио и
пету по реду измену Устава (ступила је на снагу 01.10.2013. године) којом је
исправљена спорна одредба, чиме је омогућено и тзв. „комерцијалним” меди-
јима да учествују у дистрибуцији политичке пропаганде током предизборне
кампање. Осим наведене одредбе, четвртом по реду изменом Устава Мађарске
унета су још два става која се односе слободу изражавања, којима су унета
ограничења везано за наведено право, а која су у потпуности „примењива” и
на плану наметања ограничења слободе медија. У том погледу, „новим” ставо-
вима 4 и 5, члана 9 Устава су дефинисана ограничења слободе изражавања у
случајевима „повреде достојанства” појединаца (став 4) и националних, вер-
ских, етничких и расних групација, чији чланови у случају повреде могу да
покрену механизам судске заштите права.
Иако је и у Уставу Републике Србије, у случају „заштите права и угле-
да”, као једне субјективне категорије, могуће ограничити слободу изражавања,
суштинска разлика у односу на решења из Устава Мађарске се огледа у том
што су у потоњем слобода изражавања и слобода медија систематизоване у
оквиру истог члана, чиме у Мађарској слобода изражавања садржи значајнију
466
политичку компоненту. У том погледу, решење у Уставу Мађарске се са пра-
вом може критиковати, будући да се оставља простор индивидуама и
члановима побројаних групација, да на основу субјективног осећаја повреде
достојанства издејствују забрану објављивања информација и обавештења
путем средстава јавног информисања.
Изузев наведених одредби Устава Мађарске, релевантним се могу смат-
рати и одредбе које се односе на организацију и спровођење референдума, у
ком смислу питања која се тичу људских права не могу да буду предмет рефе-
рендума (члан 8., поглавље „Држава”).
Недуго по одржавању парламентарних избора у Мађарској 2018. године,
на којима мађарска владајућа коалиција окупљена око политичке странке FI-
DESZ успела да поврати двотрећинску већину у мађарском Парламенту, дош-
ло је до дуго планираних, седмих по реду измена и допуна Устава Мађарске,
чиме је ова држава успела на легислативном плану да настави привремено
прекинуту реафирмацију хришћанске културе, мађарског патриотизма, кроз
пропагирање друштвеног конзерватизма (Гајић, 2019: 138). Између осталог,
том приликом је измењен члан 6 мађарског Устава којим се штите „лични ин-
тегритет, породични живот и место становања”, на тај начин што су наведене
„вредности” дефинисане и као вид ограничења слободе изражавања.7
Ограничење слободе медија у нередовним стањима

(стањима државне нужде)
Нередовна стања су уставом предвиђени правни режими који се привре-
мено успостављају у стањима опасности у којима су угрожени витални инте-
реси државе (или неког од конститутивних елемената државе), а у којима је
могуће одступање од појединих Уставом зајемчених људских права, имајући у
виду да Влада добија посебне прерогативе на основу самог Устава (Пајванчић,
2011: 228).
Устав Републике Србије, за разлику од Устава Мађарске који од 2016.
године познаје чак шест правних режима нередовних стања, садржи само два
таква правна режима – ратно стање и ванредно стање. Ванредно стање се пре-
ма одредбама Устава Републике Србије проглашава кад јавна опасност угро-
жава опстанак државе или грађана, уз шта се могу прописати мере којима се
одступа од људских права (члан 200 Устава) и то само у обиму „у којем је то
неопходно” (члан 202 Устава). При том, ставом 4, члана 202 Устава, у ком су
таксативно набројана људска права и слободе која се не могу ограничити, није
обухваћена слобода медија, чиме је остављена могућност ограничења овог
људског права у ванредном (и ратном) стању. Међутим, у ситуацијама када
––––––––––––
7
Иако се наведени приступ на први поглед чини као непотребан вид прецизирања већ постоје-
ћих ограничења слободе изражавања и слободе штампе, новоусвојеним чланом се превасходно
настојао заштитити породични и приватни живот мађарских државних функционера, имајући у
виду да су извесни делови опозиционих политичких групација неретко практиковали својеврсне
политичке перформансе у непосредној близини пребивалишта високих државних функционера.
467
мере одступања од људских права (након проглашења ванредног стања) није
прогласила Народна Скупштина (надлежност парламента у овом питању је
прописана чланом 105 Устава), већ је то учинила Влада Уредбом, Влада је
дужна да исту Уредбу поднесе на потврду Народној Скупштини у року пд 48
сати од њеног доношења, односно чим Народна Скупштина буде у могућности
да се састане. У случају ратног стања, Народна Скупштина може прогласити
мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права, у
која, сходно члану 202 Устава потпада и слобода медија. При том, у ситуацији
када Народна Скупштина није у стању да се састане, наведене мере одступања
(као и акт о проглашењу) заједно утврђују председник Републике, председник
Народне Скупштине и председник Владе Републике Србије.
Као што је већ поменуто, Устав Мађарске познаје чак шест различитих
облика нередовног стања, од којих су четири наслеђена из „Устава из 1989.
године”. Наиме, у случају потребе дефанзивног ангажовања мађарских војних
снага у иностранству, постоји могућност проглашења „ванредног стања”, у
ком случају се формира Савет одбране, који преузима све надлежности органа
извршне власти, поред чега обавља и задатке поверене од стране парламента
(члан 49). Поред наведеног, предвиђена је и могућност увођења „принудног
стања” (члан 50) које би се могло окарактерисати као пандан правном режиму
„ванредног стања” у Уставу Србије. Такође, због ратних дешавања у суседној
Југославији, у Уставу Мађарске је присутан правни режим „могућност
неочекиваног напада” (члан 52), који има за циљ превентивно повећање бор-
бене готовости мађарског система безбедности. Чланство Мађарске у НАТО је
имало за резултат да се 2004. године, по захтеву Алијансе у Устав унесе и пра-
вни режим „превентивне одбрамбене готовости” (члан 51), који представља
својеврстан вид борбене готовости у мирнодопским условима. Шестим по реду
изменама Устава Мађарске, 2016. године је унет и правни режим „стање угро-
жености од тероризма” (члан 51/А), којим је Мађарска желела да пружи дода-
тну потпору систему безбедности превасходно због терористичкин напада који
су изведени на тлу Европске Уније, али и због масовних илегалних миграција
избеглица и економских миграната са Блиског истока и севера Африке у Евро-
пу. На крају, међу стањима државне нужде у Мађарској се налази и „стање
опасности” (члан 53), који представља својеврсну ванредну ситуацију у
случају значајније угрожености имовине, добара и индустријских постројења
услед природних и других катастрофа. Сва наведена нередовна стања дефини-
сана у Уставу Мађарске, предвиђају могућност одступања од зајемчених права
која се тичу слободе изражавања и слободе штампе.
Изнетим особеностима уставних решења којима се на непосредан и пос-
редан начин штити слобода медија у Републици Србији и Мађарској, пре свега
је уочљиво да се предметно људско право перципира као политичко право
сходно чему се може претпоставити да се кроз даљу законску и подзаконску
468
разраду ових уставних категорија могу пронаћи решења која „иду у корак” са
савременим тенденцијама на пољу функционисања и прогресивног развоја
медија. Узимајући у обзир наведено, може се закључити да решења која се
налазе у Уставу Републике Србије због своје општости релативно лакше „одо-
левају” политичким и друштвеним изазовима данашњице, у прилог чему све-
дочи и релативно велики број измена и допуна Устава Мађарске, у временском
периоду од свега седам година од његовог ступања на снагу. Осим тога, опи-
сани „турболентан” статус Устава Мађарске, барем када су у питању одредбе
које се односе на одредбе о слободи медија и слободи изражавања, сведочи о
томе да евроатлантске интеграције ни у ком случају не могу да се сматрају
поузданим показатељем стања демократије у једној земљи. Са друге стране,
иако Устав Републике Србије не познаје институт „органских закона”, за чије
усвајање је потребна квалификована већина, извесно је да би учвршћивању
достигнутог степена људских права, а самим тим и слободе медија допринео
известан институт који би предвиђао квалификоване услове за измену медиј-
ског законодавства у нашој земљи.
Поред тога, намеће се закључак да је тачна полазна претпоставка о недо-
вољној „усмерености” Устава да заштити слободу медија од законитости које
владају на либерализованим капиталистичким тржиштима, где се информације
намењене дистрибуцији третирају као роба која треба да достигне што бољу
цену, без обзира на њена својства. Сходно томе, једна нова иницијатива на
европском или глобалном нивоу, којом би се редефинисали и актуелизовали
стандарди слободе медија омогућила би државама да посредством својих уста-
ва поставе чврсте основе за очување и унапређење демократског поретка.
1. Gajić Aleksandar Saša, Evropski parlamentarni izbori u Mađarskoj i Poljskoj, Kultura
polisa, Novi Sad, 2019. god., posebno izdanje.
2. Despotović Ljubiša, Jevtović Zoran, Geopolitika medija, Kultura polisa, Novi Sad 2019.
god.
3. Drinóczi Tímea „A kommunikációs jogok áttekintése”. Dostupno na:
http://rmjk.adatbank.transindex.ro/pdf/06.Drinoczi.pdf
4. Kreća Milenko, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Centar za izdavaštvo i
informisanje, Beograd, 2012. god.
5. Krivokapić Boris, Enciklopedijski rečnik međunarodnog prava i međunarodnih
odnosa, Službeni glasnik, Beograd, 2010. god.
6. Lovo Filip, Velike savremene demokratije, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci, 1999. god.
7. Marković Ratko, Ustavno Pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2013. god.
8. Mitrović M. Dragan, Teorija države i prava, Dosije, Beograd, 2010. god.
9. Orlović Slaviša, Politički život Srbije između partokratije i demokratije, Službeni Glasnik,
Beograd 2008. god.
10. Pajvančić Marijana, Ustavno pravo, Pravni fakultet, Centar za izdavačku delatnost, Novi
Sad, 2011 god.
469
11. Tomušat Kristijan, Ljudska prava između idealizma i realizma, Beogradski centar za
ljudska prava, Beograd, 2006. god.
12. Halmai Gábor, Tóth Gábor Attila, Emberi jogok, Osiris Kiadó, Budapest, 2008. god.
13. Conte Alex , Burchill Richard, Defining Civil and Political Rights: The Jurisprudence of
the United Nations Human Rights Committee, Ashgate, UK, 2009. god.
CONSTITUTIONAL FRAMEWORK OF FREEDOM OF THE MEDIA

IN SERBIA AND HUNGARY
Summary: Although in recent decades there has been a growing tendency to
gradually shift the substance of human rights protection from the domestic legal order of the
country to international law, due to certain shortcomings of international public law stem-
ming from its systemic features, state constitutions continue to play a major role in protecting
human rights and fundamental freedoms. Accordingly, the analysis of the constitutional
guarantees of human rights should be the main starting point for improving the framework
for their enjoyment and practical application, whereby the application of a comparative met-
hod is inevitable, through the comparison of normative solutions in states which are on simi-
lar level of development. Starting from the role and importance of media freedom in a mo-
dern state, the paper compares the frameworks of media freedom in Republic of Serbia and
Hungary through an analysis of the constitutional provisions of the two countries in the post-
communist era.
Key words: freedom of the media, freedom of expression, constitution, Republic of
Serbia, Hungary.
470
ГОРАН НИКОЛИЋ УДК 330.34(7+4):339.92(5)
Институт за европске студије Прегледни рад
МАРКО МАЛОВИЋ Одобрен: 12.02.2020
Educons Страна: 471-491
Сремска Каменица
МОГУЋИ СТРАТЕШКИ ОДГОВОРИ ЗАПАДА НА

УСПОН КИНЕ АКО СЕ ЊЕН СНАЖАН
ЕКОНОМСКИ РАСТ НАСТАВИ
Сажетак: Током 2018–2019. eкономски раст наставио је да слаби у Кини.

ММФ предвиђа постепено успоравање раста у наредним годинама са израженим успо-
равањем индустрије. И поред тога, у складу са истим пројекцијама, средњорочни еко-
номски изгледи Кине, указују да се БДП Кине приближава оном у САД, те да ће годи-
на сустизања, ако не дође не неког изненадног погоршања економских фундамената
Кине, бити 2029.
Пре више од два века, Европа а потом САД су стекле економску надмоћ, a сада
када се успоставља нова равнотежа, западни свет се нужно мора прилагодити кинес-
ком економском успону. Тзв. западне демократије би требало да одржавају отворену
политику ангажмана са Кином. Овде је од посебног значаја је да Кина више није пре-
тежно рурална и сиромашна земља, већ урбана (док је 1979. само 18% популације
живело у градовима данас је тај удео 60% и даље рате). Истина, боље образована, нап-
реднија и социјално добро повезана друштва не производе аутоматски либералније и
неконфликтне државе, али се чини да ће Кина с протоком времена скоро извесно пос-
тати мање ауторитарна и отворенија земља.
Према западним ауторима, Запад, посебно САД, могли би да више улажу у
научна истраживања истовремено „држећи под контролом” одређене кинеске компа-
није, како би одржале технолошку супериорност без забране кинеских инвестиција и
имиграције. Само осигуравањем отвореније и равноправније размене САД могу да се
надају да ће се кинеске тзв. ‘covert sharp-power’ операције претворити у аутентичну
меку моћ.
Кина ће у догледној будућности остати главни ривал Америке у погледу гло-
балне моћи и утицаја те је стога за две земље политика конструктивног ангажмана
приоритет. С обзиром на забринутост Пекинга, посебно након увођења америчких
царина на кинеску робу, да је ера хипер-глобализације која је омогућила успон најмо-
гољудније земље можда окончана, шансе за успех таквог конструктивног ангажмана
расту.
Кључне речи: Кина, економска моћ, раст, БДП, Запад, отвореност
Горан Николић / Марко Маловић, Могући стратешки одговори Запада на успон Кине...
Од трећег квартала 2018. до септембра 2019. глобални раст је нагло опао,

са 3,6% у 2018. на процењених 3% у целој 2019 (WEO-World Economic Outlo-
ok, IMF, 2019). Међу развијеним земљама слабљење привредног раста је ра-
ширено, посебно утичући на велике економије (САД и још више Еврозону).
Успоравање економске активности било је још израженије на тржиштима у
настајању, укључујући Кину, Индију, Бразил, Мексико и Русију. Заједничка
карактеристика слабљења замаха раста у последњих 12 месеци је значајно ус-
поравање индустријске производње. Наиме, дошло је до наглог пада произво-
дње и продаје аутомобила, услед чега је глобална куповина возила у 2018. пала
за 3% (нпр. услед пада потражње након истека пореских олакшица у Кини).
Током 2018.-2019. eкономски раст наставио је да слаби у Кини (са 6,6%
на процењених 6,1%), будући да су регулаторни напори потребни за обузда-
вање дуга те макроекономске последице повећаних трговинских тензија са
САД узеле данак кроз успоравање укупне тражње. У Кини која има највећу
инвестициону потрошњу у свету, успоравање инвестиција током 2019. било је
слабије од успоравања увоза, чији смањен раст је условљен успореним растом
извоза интензивног увозним репорометријалима, те падом тражње за аутомо-
билима и технолошким производима. ММФ предвиђа постепено успоравање
раста у наредним годинама (са израженим успоравањем индустрије), што од-
ражава пад радно способне популације и постепену конвергенцију дохотка по
глави становника.
У првој половини 2019. раст волумена глобалне трговине износио је са-
мо 1% у односу на његову вредност пре годину дана - најспорији темпо раста у
било ком шестомесечном периоду од 2012. Са географског становишта, главни
допринос слабљењу глобалног увоза дала је Кина и источна Азија. Пад гло-
балне трговине повезан је са смањеном инвестиционом потрошњом јер је
оплало улагање у интермедијарне и капиталне производе којима се интензивно
тргује. Глобалне инвестиције су успориле, у складу са смањеним растом увоза,
одражавајући цикличне факторе, као и утицај повећаних трговинских тензија.
Додатни допринос успоравању глобалне трговине дао је пад производње и
продаје аутомобила (WEO, 2019).
Према Gopinath (2019), глобална економија је у синхронизованом успо-
равању и са предвиђеним растом од 3% у 2019. у свом најспоријем темпу од
глобалне финансијске кризе. Раст је и даље ослабљен повећаним геополи-
тичким тензијама и растућим трговинским баријерама, уз процену да ће аме-
ричко-кинески трговински рат кумулативно смањити ниво глобалног БДП за
чак 0,8% до 2020. Roach (2019.) сматра да стварни проблем у последњенм од
многобројних трговинских споразума у циљу „примирја” између Кине и САД
(„phase one” accord), представља његова базична структура будући да он од
трговине до валуте прописује билатералне лекове за проблеме који су у основи
мултилатерални.
Генерално, Кина је суочена са растућим унутрашњим дуговима и ожив-
љавањем инфлације, као и брзим старењем становништва, што ограничава
њене напоре за подстицање тражње и раста. Кинески укупни дуг је достигао
472
300% БДП-а, док су потрошачке цена скочиле не 3,8% у октобру 2019, растући
најбржим темпом у готово осам година и прекорачујући владин циљ од 3%.
Највећи проблем је ипак наставак трговинског рата са САД-ом, упркос могућ-
ности да се склопи нека врста парцијалног споразума. Наиме, штета нанесена
трговинским ратом повећава трошкове за бизнис и цене за потрошаче, истов-
ремено реметећи ланце снабдевања широм света што ствара несигурност за
компаније тиме одгађајући инвестиције и запошљавање. Трговински рат доби-
ја све шири опсег, обухватајући технологију, финансије, валуту и друге аспек-
те економије. Још горе, трговинске тензије ће се, по свему судећи, наставити у
догледној будућности због неслагања две највеће светске економије у погледу
темељних принципа (Huang, 2019).
Кретање главних макроекономских индикатора Кине 2018-24.

Када су питању пројекције ММФ за Кину (WEO, 2019), процена о расту
БДП у 2019. је 6.1%, док већ у 2020. прогнозира успоравање на 5.8%, те 5,9% у
2021, да би потом почело благо успоравање закључно са 2024 (5,5%). Када је у
питању БДП по становнику и БДП пер капита по куповној моћи (PPP - Purcha-
sing Power Parity), који инкорорпира ниже релативне цене у Кини од Запада,
пројектован је константан раста ове две величине у наредним годинама (са око
10 хиљада долара 2019. на скоро 15 хиљада 2024., односно са 19,5 хиљада до-
лара на нешто преко 28 хиљада долара пет година касније). Предвиђа се да ће
суфицит биланса текућег рачуна (платног биланса) Кине у 2019. бити 1%, те да
ће постепено до 2024. бити смањен на 0,4%. Према истој пројекцији ММФ,
раст волумена извоза роба и услуга биће 2,3% у 2019. те 3,9% у 2024., док ће
увоз после пад од 2% у 2019. прећи у плус и остварити пораст од 4,2% пет го-
дина касније. ММФ пројектује и константо повећање јавног дуга, и то са про-
цењених 55,6% БДП у 2019. на 76,6% пет година касније. Када је у питању
инфлација, такође се пројектује раст, али врло умерен, са 2,3% на 3% у истом
периоду. Укупна јавна потрошња ће бити стабилна и релативно ниска у наред-
них пет година (око 35% БДП). Бруто инвестиције и бруто национална штед-
ња, и поред благог пада, одржаће веома високе вредности у светским оквирима
у периоду 2019.-2024. (око 44% БДП на почетку раздобља, те око 40% на кра-
ју).
Табела 1. Главни макроекономски показатељи Кине 2008, 2018-2019. и пројекције за

2020-2024. (подаци и пројекције ММФ-а)
индикатори/године 2008. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.

БДП, раст 9.7 6.6 6.1 5.8 5.9 5.7 5.6 5.5
БДП хиљада
4,604 13,368 14,140 15,270 16,579 17,952 19,408 20,979
милијарди $
БДП ППП, хиљада
10,059 25,279 27,309 29,471 31,854 34,345 36,995 39,815
милијарди $
БДП per capita $ 3,467 9,580 10,099 10,873 11,773 12,719 13,724 14,812
473
БДП PPP
7,575 18,116 19,504 20,984 22,620 24,333 26,160 28,110
per capita $
% светског БДП PPP 12.0 18.7 19.3 19.7 20.2 20.6 21.0 21.4
бруто инвестици-
43.2 44.8 43.4 42.5 41.9 41.3 40.7 40.0
је/БДП
бруто национална
52.3 45.2 44.5 43.4 42.7 42.0 41.2 40.4
штедња/БДП
Инфлација,
5.9 2.1 2.3 2.4 2.8 2.9 3.0 3.0
годишњи просек
увоз роба и услуга,
7.5 7.9 -2.0 2.5 5.0 4.9 4.6 4.2
раст волумена
извоз роба и услуга,
10.8 4.0 2.3 3.0 3.8 3.9 3.9 3.9
раст волумена
јавни расходи/БДП 22.4 34.1 34.9 35.5 35.0 34.8 34.4 34.1
бруто јавни дуг/БДП 27.0 50.6 55.6 60.9 65.4 69.5 73.2 76.6
ПБ/БДП 9.1 0.4 1.0 0.9 0.8 0.6 0.5 0.4
Извор: IMF, 2019; WEO - World Economic Outlook, 2019.
На основу табеле 2, односно пројекција ММФ и аутора јасно је да у

2029. под условом да номинални раст кинеског и америчког БДП остану исти
као у последњој години за који имамо пројекцију ММФ (2024), БДП Кине ће
престићи амерички за 0,3% (односно за 2,4% узимајући у обзир новембарску
ревизију БДП Кине), док ће изражено у куповној моћи (PPP - Purchasing Power
Parity) кинески БДП бити већи за чак 86.2%. Исте године ће кинески БДП по
становнику бити на трећини америчког (33.5%), док ће изражено по куповној
моћи он бити на близу две трећине (тачније 62.2%) оног у САД.
Табела 2. Пројектовано кретање БДП, БДП по куповној моћи, БДП по становнику

Кине и САД 2020-2029.
2020 2021 2022 2023 2024 2025 2026 2027 2028 2029
БДП Кине,
хиљаду мили- 15,270 16,579 17,952 19,408 20,979 22,677 24,513 26,498 28,643 30,962
јарди $
БДП PPP Кине,
хиљаду мили- 29,471 31,854 34,345 36,995 39,815 42,850 46,117 49,632 53,416 57,488
јарди $
БДП Кине per
10,873 11,773 12,719 13,724 14,812 15,986 17,254 18,622 20,098 21,692
capita, $
БДП PPP Кине,
20,984 22,620 24,333 26,160 28,110 30,207 32,459 34,880 37,481 40,276
per capita $
БДД САД хи-
љаду милијарди 22,322 23,180 24,014 24,881 25,793 26,739 27,719 28,735 29,788 30,880
$
раст БДП САД 2.1 1.7 1.6 1.6 1.6
БДП Кине, раст 5.8 5.9 5.7 5.6 5.5
Пројекције аутора на базир: IMF, 2019; WEO - World Economic Outlook, 2019.
Вероватно је да ће кинески подаци о БДП изгледати нешто боље после

модификација у четвртом кинеском економском попису који је спроведен ове
474
године, али који одражава податке из 2018. и чији би резултати могли бити
објављени до краја 2019. Наиме, попис обухвата сва предузећа која су ук-
ључена у секундарну и терцијарну индустрију, у областима као што су рударс-
тво, индустрија, електропривреда, грађевинарство, велепродаја и малопродаја,
транспорт, финансије и послови са некретнинама. Пописом се прикупљају
подаци локалних агенција за анкетирање, прегледају се и врши се ревизије од
стране националне агенције. У прошлости су прилично често мењани издацу
за истраживање и развој. Након сваког од претходна три круга пописа, Држав-
ни завод за статистику саопштио је да је изменио укупни БДП, с тим да је ниво
у 2004, 2008. и 2013. порастао за 16,8%, 4,4%, односно 3,4%. Постоје оптужбе
да локалне самоуправе масирају податке како би се уклапале у локалне поли-
тичке циљеве (као нпр. у градовима у покрајинама Сечуан, Јунан и Јилин).
Како је званични циљ Кина да дуплира БДП по глави становника у другој де-
ценији 21. века, верује се да ће недостајућих мање од пола процента бити више
него надомештено кроз овај попис. Иначе, већина приватних прогнозера и
међународних организација предвиђају да ће раст БДП пасти испод 6% у 2020,
уз прогнозе Светске банке и ММФ-а од 5,9% и 5,8% (Zhou, 2019). Коначно,
крајем новембра, Кина је ревидирала свој БДП за 2018. на основу резултата
новог националног пописа становништва, олакшавајући Пекингу да испуни
свој циљ удвостручења економије у 2020. у односу на деценију раније. БДП за
2018. повећан је за 270 милијарди УСД или за 2,1%. Наиме, сматра се да је
величина националне економије у многим областима потцењена, због недав-
ног брзог преласка на дигитални и услужни сектор. Управо највећи допринос
позитивном прилагођавању дале су услуге. Ова ревизија би могла да омогући
Пекингу да постави циљ раста на нижи ниво од 5,8% за четврти квартал 2020,
па чак и нижи у 2021, али је вероватније да ће се само смањити циљ раста за
2020. на „око 6,0%” са претходних „6,0-6,5%” (Tang, 2019).
Снажан успон Кине у четири деценије

Кинеска достигнућа су неспорна. У последњих 40 година, остварила је
најбрже одрживо ширење од стране велике економије, омогућујући више од
850 милиона људи да побегну од сиромаштва. Како су се улагања у инфрас-
труктуру, науку и технологију, образовање и здравство проширила, животни
стандард је нагло порастао.
Али у 2019. Кина је забележила раст од 6,1% најспорији у последњих
скоро три деценије. Изгледи за одржавање и супореног раста су ограничени,
поред осталог и зато што се свет суочава са синхронизованим успоравањем.
Међународни монетарни фонд (WEO, 2019) је смањио процену глобалног рас-
та за 2019. на 3%, најнижу стопу од кризне 2008.
Трговински рат Доналда Трампа, односно САД, не оставља сумњу да
Америка Кину посматра као стратешког конкурента, а не потенцијалног парт-
нера. Неки у САД се чак залажу за потпуно раздвајање двеју највећих светских
економија, осим ако Кина не изврши фундаменталне промене у свом поли-
тичком систему, економији и спољној политици.
475
Ипак, према недавном извештају McKinse Global Institute, Кина има мно-
го простора за напредак. Земља чини 11% глобалне трговине робом, али само
6% трговине услугама. Страно власништво на кинеском тржишту банкарства,
хартија од вредности и обвезница је испод 6%. Повећани кинески ангажман са
остатком света могао би, процењује McKinsey Global Institute, да до 2040. про-
изведе 22-37 билиона долара вредности за глобалну економију. Конкретно,
Кина би имала огромне користи од раста увоза, либерализације услуга, глоба-
лизације финансијских тржишта, појачаној кооперацији на пружању глобалних
јавних добара, као и олакшаном протоку технологије и иновација. Међутим, то
не значи да Кини треба свет, барем не тако очајно како изгледа да Трумп и
његови саветници верују. Иако је отвореност у интересу Кине - и интересу
оних са којима се она бави - недавна трговинска непријатељства указала су на
отпорност кинеске економије (Sheng and Geng, 2019).
Још 2006. такозвани секундарни сектор БДП - претежно индустрија, ук-
ључујући и грађевину - представљао је 48% кинеског БДП, док је терцијарни
сектор чинио свега 42% БДП. Већ 2018. 41% БДП чини секундарни сектор а
52% услуге. За велике економије структурне промене ове величине у тако кра-
тком периоду су практично без преседана.
Брза урбанизација траје око три деценије, при чему ће урбани удео ње-
ног становништва вероватно порасти са скоро 60% тренутно на 80% до 2050.
Удео Кине у глобалним емисијама се смањио, иако на високом нивоу. Кинески
удео у глобалној емисији угљеника удвостручио се са 14% у 2001. на 28%
2011., али од тада се није повећао. Док су у Кини емисије CО 2 у 2018. порасле
за 2,2%, то је било мање него у САД (2,6%), Русији (4,2%) и Индији (7,0%).
Иако је угаљ и даље чинио 58% укупне потрошње примарне енергије у Кини у
2018 - више од три пута више од 18% удела у остатку света - то је знатно сма-
њено од 74% у 2006. Наиме, Кина је водећа у свету у прихватању не-
угљеничних обновљивих извора енергије као што су ветар, соларна и геотер-
мална биомаса. Иако обновљиви извори енергије и даље чине само 4% укупне
потрошње примарне енергије у Кини, она расте за 25% годишње током после-
дњих пет година (укључујући раст од 29% у 2018.). Ако Кина остане на том
путу, тада би обновљиви извори могли погодити 20% укупне потрошње енер-
гије у Кини до 2025. - велики пробој на путу ка чистијој економији. Брзо мења-
јући модел транспорта је важна компонента ове промене. Кина има највећу
светску железничку мрежу велике брзине, најбрже растући систем подземне
железнице, и предводи глобалне напоре да прихвати електрична возила. Према
проценама Светске банке, очекује се да ће Кина до 2020. премашити 30.000 км
брзих железница, које су енергетски ефикасне.
Током последње четири деценије, више од 850 милиона Кинеза 'побегло'
је из сиромаштва као резултат брзог националног развоја. Данас је Кина зас-
лужна за 70% смањења сиромаштва у свету од 1980-их, што је најуспешнији
случај у модерној историји. Од 1978. Кина је спровела извозно оријентисану
индустријализацију, либерализовала приватни сектор, поспешивала прилив
СДИ и интегрисала се глобалне трговинске токове. Док су милиони пољопри-
вредника прелазили са поља у фабрике, они су зарађивали плате, пуно штеде-
476
ли и слали своју децу у школу. То је заједно са налетом приватног предузет-
ништва помогло у стварању највеће светске средње класе у свету. Међутим,
неједнакост се повећала. Од 2012, кинески Гини коефицијент износио је 0,47,
више него у Британији или САД (кинески „household survey” показао је још
већи коефицијент: 0,61, што је скоро једнака вредност оној у Јужној Африци).
Препознајући ризике које представљају велика неједнакост и раширени крони-
зам, Кси је покренуо две истовремено кампање. Прва се фокусирала на укла-
њање сиромаштва у руралним подручјима до 2020, коришћењем „усмерених”
мера за смањење сиромаштва, попут запошљавања и субвенција. Друга је
уклањање корупције. Под Ксијем више од 1,5 милиона званичника, ук-
ључујући неке од највиших чланова Комунистичке партије Кине, је дисципли-
новано. Кинеско искуство даје важне лекције за економију развоја, а најважни-
ја поука је да је брз економски раст од круцијалног значаја. Наиме, ниједна
земља није достигла тачку у којој је више од 75% свих домаћинстава живи са
више од 5,5 долара дневно, а да медијални доходак не премаши 1045 долара
годишње. Будући да привредни раст и развој није увек правичан, програми
социјалне заштите и пружање јавних услуга попут образовања и здравствене
заштите потребни су за широку расподелу добити од економског раста. Права
тајна иза кинеског економског динамизма била је „усмерена импровизација”:
експериментирање на локалном нивоу вођено директивама централне владе.
Кључ за искорењивање сиромаштва је инклузивни раст. Да би се то постигло
неопходна је комбинација мера макро политике за подстицање националног
развоја и микро програма који се баве специфичним слабостима (Yuen Ang
2019).
Могући стратешки одговори запада

Иако су гласници успона Кине практично свуда, према Michael Beckley
(2019), поступци Пекинга одражавају дубоку забринутост међу лидерима те
земље, јер се суочавају са првим снажним економским успоравањем у својој
генерацији, како се економски фундаменти стално погоршавају од финансиј-
ске кризе 2008. Стопа раста земље опала је за половину и вероватно ће пасти
даље у наредним годинама, како висок и растући дуг, страни протекционизам,
трошење ресурса и брзо старење узимају данак. Додатно, раст БДП се не мора
нужно претворити у веће богатство, јер ако нека држава потроши милијарде
долара на инфраструктурне пројекте, њен БДП ће расти, али ако се ради о
промашеним инвестицијама богатство земље ће остати непромењено или чак
опадати. Да би акумулирала богатство, земља мора да повећа своју продуктив-
ност, а по Beckley (2019), практично цео раст кинеског БДП резултат је улива-
ња јавних инвестиција капитала у економију. Ако се одузме владин фискални
подстицај, кинеска економија наводно уопште не расте. Знакове непродуктив-
ног раста лако је уочити: Кина је изградила више од 50 практично празних
градова (у земљи је више од 20% станова празно), прекомерни капацитет у
главним индустријама износи 30%, многе фабрике не раде и роба пропада у
477
складиштима. Процењује се да су само од 2009. до 2014. „неефикасна улагања”
однела не мање од шест хиљада милијарди долара. Кинески дуг се у последњој
деценији удвостручио у апсолутној величини и тренутно прелази 300% БДП
(ниједна већа држава никада није тако брзо у мирнодопским условима толико
подигла дуг). Додатно, сада Кина губи приступ страним тржиштима и техно-
логији. Вода је постала оскудна и земља увози више хране и енергије него би-
ло која друга нација. Захваљујући политици „једно дете”, Кина ће ускоро до-
живети кризу старења. Настављајући свој наратив о Кини, Beckley (2019) твр-
ди да када брзорастућим великим силама понестане паре оне постају агресивне
а историјских примера има много (током протеклих 150 година, готово десетак
великих сила доживело је брзи економски раст праћен дугим успоравањима,
САД, Русија, Јапан, Немачка). Истина, глобална економија је данас отворенија
него у претходним епохама, али глобални пораст протекционизма и трговин-
ски рата са САД све више угрожавају приступ Кине страним тржиштима и
ресурсима. Кинески лидери с добрим разлогом страхују да је ера хиперглоба-
лизације која је омогућила успон њихове земље окончана. Влада ће уложити
велике напоре да заштити државне компаније од стране конкуренције и помо-
ћи им да освоје прекоморска тржишта када профит пресуши код куће. Еконо-
мија коју води држава попут Кине мало је вероватно да буде либерализована
током успоравања. Уместо тога, режими попут кинеског обично посежу за
меркантилистичком експанзијом, користећи новац да ископају ексклузивне
економске зоне у иностранству и преусмере народни гнев према страним неп-
ријатељима. Аутор тврди да недавно понашање Кине представља уџбенички
одговор на економску несигурност: влада је удвостручила потрошњу за унут-
рашњу безбедност у последњој деценији, стварајући најсавременији систем за
пропаганду, цензуру и надзор у историји. Кина је пројектовала своју снагу у
иностранству током овог немирног периода - утростручујући директна страна
улагања и смањујући зајмове у иностранству у амбициозном покушају да обе-
збеди тржишта и ресурсе за кинеске фирме. Пекинг је такође оснажио војску
лансирајући огроман број ратних бродова у протеклој деценији.
По Beckley-ју (2019), опасност за Сједињене Државе и њене савезнике је
јасна: шпијунажа, протекционизам, расцепкани интернет, могући поморски
сукоби на Источном и Јужнокинеском мору и рат око Тајвана неки су од ризи-
ка. САД ће морати да обузда ове ризике, и у том циљу, Вашингтон ће морати
да одврати кинеску агресију, што ће бити веома тежак задатак. Неке иниција-
тиве могле би да помогну у успостављању одговарајуће равнотеже. Уместо да
одвраћа кинески експанзионизам провокативним, али рањивим морнаричким
наоружањем, Вашингтон би, на пример, могао да размешта мобилне против-
бродске ракете и ракете земља-ваздух на савезничким обалама. Ако би се САД
придружиле Свеобухватном и прогресивном споразуму за Транспацифичко
партнерство (Comprehensive and Progressive Agreement for Trans-Pacific Partner-
ship), и позвале и Кину да се придружи, Пекинг би имао мотив и средства да
смањи своје поступке ометања трговине. Кина би могла да одбаци понуду, али
тада би споразум барем ојачао посвећеност потписница слободном протоку
робе, новца и података, што би ограничило ширење кинеске меркантилистичке
478
и дигиталне политике. САД би могле да допуне ово стајалиште улагањем више
у научна истраживања и истраге одређених кинеских компанија и инвеститора,
тако да могу одржати технолошку супериорност без забране кинеских инвес-
тиција и имиграције у САД. Ови потези не би отклонили узроке америчко-
кинеског ривалства, али би заштитили америчке интересе избегавајући клиза-
ње у хладни или врући рат. Ово је тренутак максималне опасности, јер како се
кинеско економско чудо ближи крају, а Сијев много рекламирани кинески сан
нестаје, САД морају спречити некотнолиосано понашање Кине уз пажљиву
мјешавину одвраћања, уверавања и ограничења штете.
У ономе што неки коментатори сада називају „sharp power” (оштра моћ),
традиционална оруђа за меко моћи која се фактички наоружава - трговина,
правни стандарди, технологија - све се више користе за присиљавање. Ако
бисмо идентификовали три основна узрока ове промене, то би био успон Кине,
повезано с тим кинеско-америчко ривалство и нове моћи дигиталне технологи-
је. До сада је најосетљивији домен у којој је мекана моћ била 'weaponized' била
трговина. Са Трумпом у Белој кући, САД су повећале увозне тарифе позивају-
ћи се „националну сигурност” да би оправдале заобилажење „rule-based multi-
latereal trading system” (мултилатерални трговински систем заснован на прави-
лима). Иако САД више не могу самостално контролирати мултилатерални
систем, још увек може наштетити конкурентима. Последице ове ' trade
weaponization' биле су дубоке. Крајем 2019. САД имају просечну увозну ца-
ринску стопу од 6,5%, у односу на само 1,5% пре три године. Трумпова адми-
нистрација жели приморати Кину да смањи свој билатерални трговински су-
фицит са САД, а многи у САД желе да се Кина помакне према тржишној еко-
номији. Али иронија је у томе што је трговински рат присилио обе земље да
прихвате управљану трговину, што кинеској држави омогућава још чвршћи
стисак над економијом, са међународном трговином која све више постаје „ze-
ro sum game”. Подручје ‘weaponization' меке моћи је технологија, посебно 5Г
који има далекосежне безбедносне и геополитичке импликације, јер обећава не
само побољшање мобилне телефоније, већ и убрзавање развоја интернета и
дигитализацију читаве економије. Стога би свака злонамерна интервенција у
5Г архитектури могла изазвати велике економске и социјалне штете (Laidi,
2019).
Dani Rodrik, Jeffrey Lehman, Yao Yang, креирали су радну групу еконо-
миста и правних стручњака која је недавно издала заједничку изјаву, уз подр-
шку 34 додатних експерата, укључујући пет нобеловца. Наводи се да је кинес-
ки неортодоксни економски режим - који карактерише стална интервенција
владе, таргетирана индустријска политика и стална улога државних предузећа
на тржишту - веома успешан у подстицању раста БДП-а и смањењу сиромаш-
тва, али ствара дубоку економску интеграцију са Западом немогућом. Алтер-
нативна перспектива која добија на значају у САД је одвајање две економије,
што би подразумевало велике трговинске препреке кинеском извозу и озбиљна
ограничења билатералних токова инвестиција. Група је предложила средњи
пут између конвергенције и раздвајања. Кључ је да Кина и САД, као и све дру-
ге земље, треба да буду у могућности да одржавају свој економски модел. Тр-
479
говинске и друге политике чији је циљ „заштита” економског система земље
треба да се сматрају легитимним. Оно што није прихватљиво јесу политике
које би наметале правила једне земље другој (кроз трговинске ратове или дру-
ги притисак) или које пружају домаћу корист само наметањем трошкова трго-
винским партнерима. Група тврди да правила међународне трговине требало
да повуку подебљану црвену линију око „beggar-thy-neighbor” политика и заб-
ране их. Типичан пример су трговинска ограничења која омогућавају земљи да
врши монопол на глобалном нивоу, као што је Кина покушала да учини огра-
ничавањем извоза минерала ретке земље или затварањем домаћих тржишта
страним инвеститорима, како би стекла предност економије обима. Према
овом приступу, многе друге политике на које се САД обично жале не би се
сматрале спорним. Кинеске индустријске субвенције и подршка великим др-
жавним предузећима, на пример, би се сматрали домаћим питањем. Иако могу
наштетити одређеним америчким фирмама и инвеститорима, такве праксе ге-
нерално нису „beggar-thy-neighbor” природе будући да оне производе користи
остатку света у целини (као код субвенција), или њихове економске трошкове
сноси она земља одакле су те фирме. САД би могле слободно да усвоје трго-
винску и инвестициону политику која штити интегритет технолошког система
и царинама додатно штити делове земље на које негативно утиче превелики
увоз (нпр. Средњи Запад). Кина мора признати да је аутономија политике дво-
смерна улица: другим земљама је то потребно колико и Кини. Иако је овај
приступ наведен у билатералним, америчко-кинеским терминима, лако га је
уградити у мултилатерални оквир, па и саму WTO (Светску трговинску орга-
низацију), уз неку врсту креативног правног маневра (Rodrik, 2019).
С друге стране, Sachs (2019) осуђује америчко креирање панике услед
раста кинеских технолошких компанија, где је најважнији пример напад владе
САД на Хуавеј (Huawei), за коју су затворена многа тржишта. Америчка влада
тврди да би Хуавејова 5Г опрема могла угрозити глобалну сигурност омогућа-
вајући кинеској влади да се укључи у надзор широм света. Међутим, док је то
тешко доказати, оно што је јасно је да је Хуавејова 5Г опрема јефтина и висо-
ког квалитет, што је резултат дугогодишњег значајног улагања на истражива-
ње и развој и економију обима. Ипак, земља која поседује 5Г поседује инова-
ције и поставиће стандарде за остатак света, а то је оно што брине САД. Иро-
нично је, иако предвидљиво, жалбе САД-а делом одражавају америчке сопс-
твене надзорне активности у земљи и иностранству, будући да кинеска опрема
може отежати њихов тајни надзор. Све ово је повезано са повећаним ризицима
по светску трговину и систем правила WTO. Наиме, када САД више нису
светски технолошки лидер, САД више не желе да се такмиче по систему зас-
нованом на правилима, јер је циљ обуздавање технолошког успона Кине, као и
неутрализације WTO онемогућавањем њеног система за решавање спорова.
Ако Трумпова администрација „успе” да подиели свет у одвојене технолошке
кампове, ризици будућих сукоба ће се повећавати.
Према Larry Diamond, Orville Schell, ауторима China’s Influence and Ame-
rican Interests (2019) - који је производ радне групе са 23 члана којом су пред-
седавали, а коју су сазвали институција Hoower и Asia Society - време је за
480
позив за буђење. Они тврде да иако су Американци генерално свесни кинеских
амбиција као глобалне економске и војне суперсиле, мало ко од њих разуме
колико је та држава дубоко и асертивно покушавала да утиче на америчко
друштво. Документишући опсег операција Пекинга за ширење утицаја у САД,
аутори су желели да подигну свест о напорима Кине да продре и пробија низ
различитих америчких институција: државне и локалне владе, академске ин-
ституције, истраживачке центре, медије и предузећа. Они тврде да се Комуни-
стичка партија Кине инфилтрирала у широк спектар америчких институција -
од универзитета и истраживачких центара до масовних медија и државних и
локалних влада - као и кинеско-америчке заједнице, урањајући се у мека ткива
америчке демократије. Аутори истичу и друге аспекте пропагандистичког „ди-
скурсног рата” који воде кинеска влада и лидери Комунистичке партије, који
су мање очекивани и алармантнији, попут њиховог гледишта о Кинезима Аме-
риканцима као члановима светске кинеске дијаспоре која дугује недефинисану
верност „матици”. Аутори су тврдили да је за успешан будући однос потребан
ребаланс према већој транспарентности, реципроцитету и коректности. Али да
би САД могле да се снађу у овом све више противничком односу са Кином,
Американци морају имати далеко боље сазнање о амбицијама и методама те
земље.
Chellaney (2019) сматра да недовољни активизам САД да делују као убе-
дљива противтежа Кини, отвара све више стратешког простора за Пекинг. Ау-
тор сматра да САД морају дати стратешку тежину својој Индо-пацифичкој
политици, укључујући успостављањем јасног плана за отпор напорима Кине
да промени status quo у Јужном кинеском мору. На пример, ако америчка наф-
тна компанија ExxonMobil напусти највећи Вијетнамски гасни пројекат, што
се чини вероватно, проблем постаје ургентнији, с обзиром на интерес Кине за
искључивање ванрегионалних енергетских фирми из региона.
Свакако, за САД, Кина представља претњу која брзо расте. То је перцеп-
ција која је подржана делом и великим билатералним трговинским суфицитом
и наглим напорима Кине да сустигне америчку технолошку надмоћ. Што је
још важније, то је делом вођено жељом Кине за војном хегемонијом у азијско-
пацифичком региону, брзим растућим иностраним улагањима, покушајима да
преобликује расправе о глобалној политици и својим напорима да изврши ути-
цај на друге земље. „Кинеска претња” је више од „претње влади”; то је „прет-
ња целом друштву”. Diamond and Schell (2019b) посматрају токао облик онога
што се назива „sharp-power”: употреба „прикривених, присилних и корумпи-
раних” метода како би се земље приморале да успоставе кинеску реторичку
линију и подрже њен интерес, уз то искоришћавајући отвореност западних
либералних демократија да би постигла своје циљеве. Кинеске иностране опе-
рације, укључујући САД, фокусирају се на нарације о себи. Њени лидери желе
обликовати начин на који свет гледа на успон Кине, како би се минимизирали
изазови њеној милитаризацији Јужнокинеског мора, сузбијању верских мањи-
на у Синђијангу и Тибету, свеобухватном надзору њених грађана и отпору
демократским реформама у Хонг Конгу. Да би то постигла, Кина користи своје
грађане у иностранству - посебно оне у академским круговима и чланове кине-
481
ске дијаспоре (нпр. већина медија на кинеском језику у САД сада одражава
линију прилагођену Кини). Кинеске операције за утицај захтевају „одговор
целог друштва” - онај који треба да потенцира „конструктивну будност” (cons-
tructive vigilance). Амерички универзитети, истраживачки центри, медији, уд-
ружења и локалне самоуправе морају захтевати транспарентност у њиховим
везама са потенцијалним кинеским партнерима, укључујући потпуно открива-
ње било каквих веза које имају са кинеском државом, КП или војском. САД
морају осигурати да тај одговор не ризикује покретање расно мотивисаних
напада на Кинезе у Америци. Да би могле препознати сумњива понашања и
одбранити свој интегритет, америчке институције морају сазнати више с ким
имају посла, укључујући и сарадњу институција САД са оним у иностранству.
Кинеској моделу оштре снаге не може се дозволити да користи стратегију „по-
дели и освоји”. Коначно, амерички актери морају захтевати више реципроци-
тета у својим односима са кинеским колегама. Само осигуравањем отвореније
и равноправније размене, САД се могу надати да ће кинеске операције при-
кривене „sharp-power” претворити у аутентичну меке моћи, при чему ће свака
држава на транспарентан начин уживати у приступу и утицају у другој. Кина
ће вероватно у догледној будућности остати главни ривал Америке у погледу
глобалне моћи и утицаја. Али то не значи да две државе морају одржавати
опасно противнички однос. Супротно томе, они би требало да спроводе поли-
тику конструктивног ангажмана - она која одржава фер конкуренцију, омогу-
ћава обострано корисну сарадњу и подржава мир између две највеће светске
силе.
Америка је почетком 1970-их стала на страну Кине, присиљавајући Сов-
јетски Савез на кооперативност. Данас је Русија на страни Кине, а Америка би
по многима требало да реагује као Совјетски Савез, ублаживањем своје поли-
тике. То је логика триангулизма (triangulism). Међутим, аналогија је лажна,
према Gould-Davies (2019). Почетком 1970-их САД је била далеко моћнија од
Кине, која није представљала стварну претњу. Али оно што је тада било исти-
на за Америку, данас није за Русију. Кина није слабији, удаљени партнер Руси-
је, већ јак сусед који постаје све јачи. Растући утицај Кине у централној Азији
и доминација трговине у већем делу бившег Совјетског Савеза непожељан су
развој за Москву. Упркос недавном опадању кинеско-америчких односа, еко-
номије две земље остају дубоко међузависне. Однос Кине према Америци је за
њу далеко значајнији од односа са Русијом. Додатно, санкције против Русије
одвратиле су Кину од јачег ангажмана са Русијом. Чак и позив на обнову кон-
троле оружја занемарује у којој мери ово питање више није само америчко-
руска ствар. Конкретно, најважније питање, будућност Уговора о нуклеарним
снагама средњег домета (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty), сада су
испреплетени кинеским интересима и азијским театром. Трианглизам је подр-
жан и у Европи, где је домаћин самита групе Г7, француски председник Em-
manuel Macron, изјавио је да је „одвлачење Русије од Европе дубока стратешка
грешка”. Сигурно је да су кинеско-руски односи сада јачи него у било које
доба од 1950-их, али ближе везе су биле неизбежне без обзира на западну по-
литику и мало је оних који оспоравају да је кинеско-руска сарадња непожељан
482
развој за Запад, а у неким областима, попут поделе обавештајних података она
представља истинску и растућу претњу. Међутим, трианглизам би подстакао
Америку да чини уступке који ће вероватно бити унилатерални, а не рецип-
рочни (Gould-Davies, 2019).
Ако прилив страног капитала не проузрокује пораст инвестиција - као
што је то очито случај у САД - он мора узроковати пад штедње. На пример,
прилив страног капитала може да повећа цене акција и некретнина, под-
стичући веће трошење. Локалне банке, реагујући на гомилу готовине, могу
снизити стандарде кредитирања домаћих зајмопримаца у циљу повећања кре-
дита. Инфузија страног капитала може изазвати апрецијацију долара, под-
стичући увозну потрошњу на штету домаће. Влада може проширити фискални
дефицит како би сузбила успоравање економије. САД не увозе капитал јер
имају ниску стопу штедње – оне има ниску стопу штедње јер су приморане да
апсорбују увезени капитал, логика је Pettisa (2019). Он потенцира да то није
био проблем пре неколико деценија, када је америчка економија била много
већа у односу на остале у својој трговинској орбити. Међутим, како се ве-
личина америчке економије смањивала у односу на њене трговинске партнере,
било је само питање времена када земља више неће бити у стању или бити
спремна да игра своју традиционалну улогу. Једном када САД више не буду у
стању да апсорбују толико вишка светске штедње, глобални систем ће ризико-
вати да се хаотично заустави. Аутор сматра да је трговински сукоб зато био
неизбежан, те да трговински рат са Кином у коначници нема никакве везе са
Трумпом. Једноставно, он представља највидљивији део много дубље глобал-
не неравнотеже. Данашњи трговински рат заправо није сукоб између САД и
Кине као земаља, нити је то шири сукоб између земаља с дефицитом и суфи-
цита. Уместо тога, то је сукоб између економских сектора. Банкари и власници
капитала, како у земљама са суфицитом тако и у земљама са дефицитом, има-
ли су користи од сузбијања зарада, повећања добити и повећане мобилности
међународног капитала. Радници у суфицитним земљама платили су неравно-
теже у виду нижих примања и депресираних валута. Радници у земљама са
дефицитом су платили неравнотеже у виду веће незапослености и растућег
дуга. Отклањање неједнакости и других дисторзија у расподели дохотка у обе
врсте држава је стога једини трајан начин да се оконча трговински рат. На ду-
жи рок будуће америчке администрације мораће да се изборе са неједнакошћу
дохотка путем пореске реформе или са порским олакшицама у корист радника
и средње класе (на пример, смањењем трошкова здравља и образовања, побо-
љшањем социјалне инфраструктуре, повећањем минималних плата или чак
јачањем синдиката). Али пре него што то учине, мораће да поправе америчку
улогу у глобалним неравнотежама, отежавајући странцима да пребаце вишак
штедње на америчка финансијска тржишта. Најефикаснији начин за то би био
једнократни порез на прилив страног капитала. Такав порез би елиминисао
дефицит текућег рачуна САД тако што би се он решио по његовом настанку у
суфициту капиталног рачуна. Додатна корист би била од преваљивања трош-
кова прилагођавања на банке и финансијске шпекуланте, за разлику од тарифа,
које трошак намећу предузећима и потрошачима. Као што је британски еконо-
483
миста John Hobson тврдио 1902., економски покретач европског империјализ-
ма с краја XIX века била је екстремна неједнакост која је смањила домаћу пот-
рошњу и смањила приносе на финансијску имовину уложену код куће. Европ-
ски капиталисти морали су да пронађу место за депонирање вишка уштеде и
производње и то су учинили силом, осигуравајући извозна тржишта у инос-
транству и гарантујући повраћај позајмљених зајмова са високим каматама
војском (циклус се поновио као у 1920-им). У сваком случају, сукоб између
привредних сектора - оног у којем су банке и власници капитала могли да
профитирају на штету остатка - представљен је као сукоб између земаља. Тек
када амерички креатори политике то схвате, и буду спремни да се изборе са
неједнакошћу у дохотку, моћи ће да избегну најгоре последице (Pettis, 2019).
Са западног аспекта, потребан је превентивни приступ који комбинује
снажну одбрамбену способност са озбиљним дипломатским ангажманом. Тзв.
демократије би требало да одржавају отворену политику ангажмана са Кином,
која би могла постати и подложнија демографским променама, а границе мер-
кантилизма ће постепено гурати земљу ка нижем путу раста и смањењу суфи-
цита. Тзв. демократијама ће требати стратешко стрпљење. Боље образована,
напреднија и добро повезана друштва не производе аутоматски либералнија и
мирнија друштва. Дакле, не значи да ће Кина постати либерална демократија
западног стила; али ни овој земљи није суђено да остане ауторитарна, једно-
партијска држава (Doss, 2019).
У сваком случају, не треба бити много изненађен израстањен Кине као
светске економске силе, јер тако нешто је већ постојало. Адам Смит је у „Бо-
гатству нација” крајем XVIII века написао како Кина има веће богатство у од-
носу на богатство Европе. Током више од два века, САД и Европа стекле су
економску надмоћ. Сада када се успоставља поновна равнотежа, западни свет
се мора прилагодити кинеском економском успону, баш као што се Британија -
индустријски титан XIX века - морала прилагодити растућој економској снази
САД и Немачке.
Јасно је да Кина жели да игра централну улогу у стварању инклузивног и
правичнијег глобалног поретка који је усклађен са њеним националним инте-
ресима и погледима на свет. Ово може бити реализовано само уколико се зем-
ља попут Кине, са новим статусом, види као легитимна у очима других нација.
Ахилова пета кинеске спољне политике је, дакле, политички легитимитет. Ау-
торитарност режима, односно слабе институције такође су проблем за легити-
мност кинеског захтева за већом глобалном улогом. Поред тога, Кина још увек
води протекционистичку економску политику, субвенцинише монополска
државна предузећа, држи затвореним тржиште услуга. Истина, Кина сарађује
са САД по питањима глобалним климатских промена, вируса еболе и нуклеар-
ног програма Северне Кореје, али је то далеко од довољног (одржававање пре-
стижних међународних скупова као што су Г-20 и летње, и ускоро зимске,
484
Олимпијаде, такође неће оставити дојам на Запад какав Кина жели). Кинеска
војска, која је успоставила своју прву логистичку базу у Џибутију, снажно јача
посебно своје ‘асиметричне’ капацитете према САД, и све су чешћи захтеви за
изградњом формалних савеза, чиме би додатно била цементирана позиција
Кине као глобалне силе (Economy, 2017).
Запад би требао очекивати да ће се Кина придржавати своје политике
стратешког стрпљења, уз истовремену примену потребних реформи. Кина ће
током овог процеса и даље давати највећи приоритет одржавању социјалне и
политичке стабилности - предуслова за дугорочни економски развој. Као што
је недавно рекао угледни професор Dani Rodrik (Harvard): „Дајте држави пре-
више надмоћи над друштвом имаћете деспотизам. Учините државу слабом у
односу на друштво и добићете анархију (Sheng & Geng, 2019).
Од посебног значаја је да Кина више није претежно рурална и сиромаш-
на земља. Нпр. последњих 40 година, неписменост је пала на три процента са
80% 1949. Додатно, 1979. у земљи није постојао ниједан километар аутопута,
док Кина сада има водеће глобалну позицију у изградњи брзих железница и
аутопутева. Мобилни телефони су свеприсутни иако је интернет цензуриран.
Кинески туристи путују у иностранство у невиђеном броју. Док је 1979. у ур-
баним срединама живело само 18 процената становништва, данас та бројка
износи око 60% и расте. Градско становништво је обично космополитичније и
отвореније за промене од својих руралних колега. Ипак, ништа од овога не
значи да тзв. демократски свет треба да буде самопоуздан или мање опрезан,
будући да знамо како се такмичење између експанзионих и етаблираних сила
често завршавало у ненамерном сукобу.
Кина и САД су затворени у „некој врсти хладног рата” који је „теже”
решити него што је застој између четири и деценије између САД и Совјетског
Савеза, тврдња је бившег америчког амбасадора у Пекингу (2014-2017), Mak-а
Baucus-а. Оно што је реалност да би темељне цивилизацијске тензије између
САД и Кине могле би да наставе у будућности, а могући исход је, поред оста-
лог, бифуркација дигиталног света, што би резултирало озбиљном заостајањем
у односу на време глобализације (Ping, 2019).
Економско-техонолошко одвајање’ САД и Кине изгледа све вероватније
како Бела кућа фактички настоји да ‘извуче’ Кину из глобалних ланаца дис-
трибуције. У том најгорем случају, Кина би могла бити потпуно одвојена од
остатка света, док би САД ипак могле наставити са економском сарадњом са
другим западним и земљама у развоју. Ради облажавања овога за за Пекинг
веома опасног сценарија, Кина би морала значајно више да сарађује са својим
азијским суседима. Индикативно је упозорење Ванга Ксиаосонга (Vanga Ksiao-
song), угледног професора економије (Универзитет Ренмин), који процењује да
се економски раст могао смањити за чак 1,3 процентна поена ако се постојеће
царине наметнутне од стране Вашингтона и Пекинга остану на снази (Wang,
2019).
Индикативни су подаци да су се кинески војни трошкови повећали са
2,2% на 12,2% укупне светске потрошње између 1994. и 2015. (али још увек
каскају за америчким који су у 2018. били три пута већи). Ако САД не желе да
485
препусте Кини сферу утицаја у азијско-пацифичком региону, поред наставка
јачања своје војне моћи морају наставити унапређење регионалних савеза.
Администрација Трумпа, кроз своју индо-пацифичку стратегију развијену у
пуном партнерству с Јапаном и другим савезницима, предузима мере које ука-
зују Кинезима да ће се повећати трошкови за покушај Кине да доминира реги-
оном, иако ови кораци до сада нису значајно променили кинеске акције у Јуж-
нокинеском мору и даље у иностранству, нити преокренули, за САД неповољ-
не промене, у регионалној равнотежи моћи (Edel & Brands, 2019). Ипак, то није
обесхрабрило Амерички конгрес да постане веома активан у промовисању
закона који потврђују важност Тајвана. У међувремену, Пекинг је редовно
повећавао свој политички, дипломатски, војни и економски притисак на ово
острво (Paal, 2019).
Према Међународном институту за истраживање мира у Стокхолму,
САД биле су највећи светски извозници оружја између 2014. и 2018, а следиле
су га Русија, Француска, Њемачка и Кина. Америчка продаја порасла је 29%
током периода у поређењу са 2,7 процената за Кину. САД су у 2018. испо-
ручиле 36% светског извоза оружја у поређењу са 21% за Русију и 5,2% за Ки-
ну. Оно што је посебно важно, као и код свега другог, Кинези постају све кон-
курентнији (Magnier, 2019).
Ипак, док растућа економска моћ Кине омогућава земљи да показује сво-
ју војну моћ, од оснивања комунистичке Кине та земља је ратовала са само три
спољна непријатеља - све на њеним границама. Дакле, чини се да ће Кина ве-
роватно тражити утицај не-војним средствима - меком моћи - уместо војном
интервенцијом.
Индикативно је да је крајем новембра 2019. Пекинг најавио политику
унапређења и интегрисања кинеског производног сектора са „модерним” ус-
лужним сектором како би одговорио на брзо променљиву тражњу, наводи се у
званичном документу. Нови план ће издвојити групу компанија које ће поста-
ти „национални секторски шампиони 2025”. Практично се ради о новој верзији
старог фамозног плана „Made in China 2025”, који је тихо одбачен из зва-
ничних саопштења. Овај нови документ пружа доказе да су трговински рат и
агресивна америчка политика учинили мало да промене намеру Кине да доми-
нира новим технологијама уз државну подршку, показујући изазов с којим се
САД суочава у свом покушају да спута кинески модел економског развоја на-
супрот оном кога називају слободно-тржишни. Смернице из овог документа
садрже много истих циљева као и такозвана стратегија „Made in China 2025”,
коју је Пекинг покренуо 2015. да би постигао глобалну доминацију у 10 секто-
ра, укључујући роботику, ваздухопловство, фармацеутску. Трампова админис-
трација посебно је критиковала ту иницијативу у истрази која је довела до
америчких царина на око 360 милијарди долара кинеске увозне робе. Чини се
да је Пекинг направио рачуницу да није посебно корисно наставити разговоре
с Трампом (Wang & Behsudi, 2019).
Новим планом, уместо да користи директне новчане субвенције, држава
позива да подршка дође од дугорочних банкарских зајмова као и од грантова у
виду земље које дају локалне самоуправе. Чини се да Кина наставља свој пут
486
ка постизању технолошке суперироности у будућности. На пример, нове смер-
нице захтевају да аутомобилски сектор побољша сагледавање података како би
се боље разумели обрасци саобраћаја, тако да Кина може напредовати са исту-
реним станицама за пуњење електричних возила на оптималним локацијама.
Један од главних економских приоритета Пекинга је побољшање продуктив-
ности и иновација у кинеским традиционалним производним секторима како
би се подржао дугорочни економски раст. Наиме, већи трошкови рада, земље,
сировина и виши порези умањили су предности које су Кину учиниле „фабри-
ком света”, при чему су многе фирме у индустријама интензивних радом пре-
шле у друге земље да би остале конкурентне, док су америчке тарифе на кине-
ски извоз само погоршале овај тренд. Стопа раста индустријске производње
знатно се успорила, растући за Кину скромних 4,7% у октобру 2019 (Wang &
Behsudi, 2019).
Оно што се чини извесним је да дошао крај америчкој политици која је
трајала скоро пет деценија, од Никсоновог „отварања” чији стварни циљ је био
ударац Совјетима. Уверење да ће модернизација подстакнути либералнију
Кину, која би била про-Америчка, је нестало (Weinstein, 2019).
Dalio (2018) сматра да је погрешно посматрати Кину као комунистичка
земља која функционише слично комунизам широм света или у Кини пре 30
година - врло неефикасно. Уместо тога, он што се у Кини дешава је „државни
капитализам”, у коме се стратешки важне компаније подржавају да постану
врло конкурентне, са економијом пуном предузетништва, и тржиштима која
имају велику слободу. Иако другачије, Кином се управља слично као што је
Сингапуром; више од врха према доле, с првенственим циљем да компетентни
буду стављени на места доношења одлука. Иако је Кина конкурент и ускоро ће
бити знатно већа од САД-а, није уопште извесно да ће капацитети било које од
ове земље нанети непроцењиве штети другој током врло дугог временског
оквира.
На крају, индикативна је изјава Henrija Kissingera из новембра 2019,
човека који је био дипломатска покретачка снага револуционарне посете та-
дашњег председника САД Ричарда Никсона Кини 1972. По њему, сукоб из-
међу САД и Кине може постати „неизбежан” и резултирао би катастрофалним
исходом који ће бити гори од светских ратова уколико две земље не изгладе
разлике. Он се нада да ће лидери обе стране схватити да будућност света зави-
си од њихове способности да нађу решења и управљају неизбежним тешкоћа-
ма. Обе стране морају схватити да у трајном сукобу ниједна не може победити
и да би се конфликт завршио са катастрофалним исходом за обе. Ако не буде
постигнут споразум, последице ће бити горе од светских ратова који су униш-
тили европску цивилизацију. Више није могуће мислити да једна страна може
доминирати другом и обе се морају навикнути на чињеницу да постоји такво
ривалство (Xu Klein, 2019).
487
1. Beckley, Michael 2019. The United States Should Fear a Faltering China. Foreign Affa-
irs, October 28, 2019 https://www.foreignaffairs.com/articles/china/2019-10-28/united-
states-should-fear-faltering-china
2. Chellaney, Brahma (2019). America’s Feeble Indo-Pacific Strategy. Project Syndicate,
Nov 12, 2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/trump-too-weak-to-
ensure-free-and-open-indo-pacific-region-by-brahma-chellaney-2019-
11?a_la=english&a_d=5dcac50c44cb701da87c7da0&a_m=&a_a=click&a_s=&a_p=%2F
archive&a_li=trump-too-weak-to-ensure-free-and-open-indo-pacific-region-by-brahma-
chellaney-2019-11&a_pa=&a_ps=
3. Dalio, Ray, 2018. Chinese-American Misunderstandings, Disputes, and Wars,
Bridgewater Associates, LP, JUNE 18, https://www.bridgewater.com/resources/Chinese-
American_Misunderstandings_Disputes_and_Wars.pdf
4. Diamond, Larry, and Schell, Orville, 2019. China's Influence and American Interests.
Hoover, August 1, 2019. https://www.hoover.org/research/chinas-influence-and-
american-interests
5. Diamond, Larry, and Schell, Orville, 2019b. Combating China’s Influence Operations,
6. Project Syndicate, Nov 4, 2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/china-
influence-operations-us-institutions-academia-by-orville-schell-and-larry-diamond-2019-
11?a_la=english&a_d=5dc036defdd4c71f78541c40&a_m=&a_a=click&a_s=&a_p=%2F
archive&a_li=china-influence-operations-us-institutions-academia-by-orville-schell-and-
larry-diamond-2019-11&a_pa=&a_ps=
7. Doss Alan, 2019. How can liberal democracies best manage China’s re-emergence as a
great power? South China Morning Post, 4 Nov, 2019
https://www.scmp.com/comment/opinion/article/3035434/how-can-liberal-democracies-
best-manage-chinas-re-emergence-great
8. Economy Elizabeth, 2017. Beijing Is No Champion of Globalization. The Myth of Chi-
nese Leadership. Foreign Affairs, January 22, 2017.
https://www.foreignaffairs.com/articles/china/2017-01-22/beijing-no-champion-
globalization
9. Edel Charles & Brands Hal, 2019. The real origins of the US-China Cold War. Foreign
Policy, JUNE 2, 2019. https://foreignpolicy.com/2019/06/02/the-real-origins-of-the-u-s-
china-cold-war-big-think-communism/
10. Gopinath, Gita 2019. The World Economy: Synchronized Slowdown, Precarious Outlo-
ok. IMF Blog OCTOBER 15, 2019. https://blogs.imf.org/2019/10/15/the-world-
economy-synchronized-slowdown-precarious-outlook/
11. Gould-Davies, Nigel 2019. The Temptations of Triangulism. The National Interest, No-
vember 4, 2019 https://nationalinterest.org/feature/temptations-triangulism-93676
12. Huang, Cary, 2019. Hit hard by the trade war, China’s economic outlook is uncertain –
except for one thing: growth is sure to decline, South China Morning Post, 4 Dec, 2019.
https://www.scmp.com/comment/opinion/article/3040309/hit-hard-trade-war-chinas-
economic-outlook-uncertain-except-one
13. IMF, 2019. online database.
14. Laidi, Zaki, 2019. The Hardening of Soft Power. Project Syndicate, Nov 4, 2019.
https://www.project-syndicate.org/commentary/hardening-of-soft-power-by-zaki-laidi-
2019-11?a_la=english&a_d=5dc02cdefdd4c71f7849cb2a&a_m=&a_a=click&a_s=&a_
p=%2Farchive&a_li=hardening-of-soft-power-by-zaki-laidi-2019-11&a_pa=&a_ps=
488
15. Magnier, Mark , 2019. Buyer beware – Chinese military weapons are low quality, says
US State Department official
16. South China Morning Post, 1 Nov, 2019
https://www.scmp.com/news/china/article/3035825/buyer-beware-chinese-military-
weapons-are-low-quality-says-us-state
17. Mok, Winston 2019. China’s economic miracle has a secret ingredient hiding in plain
sight: unbalanced growth. South China Morning Post, 9 Oct, 2019
https://www.scmp.com/comment/opinion/article/3031886/chinas-economic-miracle-has-
secret-ingredient-hiding-plain-sight
18. Paal, Douglas, 2019. The US and China take their rivalry into more dangerous waters
after collapse of trade talks. South China Morning Post, 30 May, 2019.
https://www.scmp.com/comment/insight-opinion/article/3012133/us-and-china-take-
their-rivalry-more-dangerous-waters-after
19. Pettis, Michael, 2019. Why Trade Wars Are Inevitable. FOREIGN POLICY, OCTOBER
19, 2019. https://foreignpolicy.com/2019/10/19/trade-wars-inevitable-us-china-
economic-imbalances/
20. Ping, Ho Kwon 2019. Washington’s ‘Yellow Peril’ is pushing the US into a cold war
with China, South China Morning Post, 21 Sep, 2019 https://www.scmp.com/week-
asia/opinion/article/3029808/washingtons-yellow-peril-pushing-us-cold-war-china
21. Roach, S. Stephen. 2019. No Art to the US-China Trade Deal. Project-syndicate, Oct 25,
2019 https://www.project-syndicate.org/commentary/america-china-phase-one-trade-
accord-fatally-misconceived-by-stephen-s-roach-2019-
10?a_la=english&a_d=5db2e3bdaccfe418ec9fabf3&a_m=&a_a=click&a_s=&a_p=%2Fs
ection%2Feconomics&a_li=america-china-phase-one-trade-accord-fatally-misconceived-
by-stephen-s-roach-2019-10&a_pa=section-commentaries&a_ps=
22. Rodrik, Dani 2019. How to Get Past the US-China Trade War, Project-syndicate, Nov 7,
2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/framework-for-resolving-us-china-
trade-war-by-dani-rodrik-2019_la=english&a_d=5dc413d7ef01e01280a2c73b&a_m=&
a_a=click&a_s=&a_p=%2Farchive&a_li=framework-for-resolving-us-china-trade-war-
by-dani-rodrik-2019-11&a_pa=&a_ps=
23. Sachs, Jeffrey 2019. America’s War on Chinese Technology, Project-syndicate, Nov 7,
2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/cheney-doctrine-us-war-on-
chinese-technology-by-
jeffreysachs?a_la=english&a_d=5dc424f9ef01e01280b580d5&a_m=&a_a=click&a_s=&
a_p=%2Fsection%2Feconomics&a_li=cheney-doctrine-us-war-on-chinese-technology-
by-jeffrey-d-sachs&a_pa=section-commentaries&a_ps=
24. Sheng, Andrew and Geng, Xiao, 2019. China Adjusts to the New World Order. Project-
syndicate, Oct 28, 2019 https://www.project-syndicate.org/commentary/china-can-resist-
trump-external-pressure-by-andrew-sheng-and-xiao-geng-2019-10.
https://www.scmp.com/comment/opinion/article/3035434/how-can-liberal-democracies-
best-manage-chinas-re-emergence-great
25. Tang, Frank 2019. China revises up 2018 GDP after new census, making it easier to
double size of economy in 2020. South China Morning Post, 22 Nov, 2019.
https://www.scmp.com/economy/china-economy/article/3038877/china-revises-2018-
gdp-after-new-census-making-it-easier
26. Wang, О. & Behsudi, А. 2019, China s new industrial policy dismissed as ‘Made in Chi-
na 2025’ rehash by critics in Washington. South China Morning Post, 20 Nov, 2019.
https://www.scmp.com/economy/china-economy/article/3038590/chinas-new-industrial-
policy-dismissed-made-china-2025-rehash
489
27. Wang, Orange 2019. Chinese economists warn Beijing to prepare for decoupling from
US. South China Morning Post, 7 Jul, 2019.
https://www.scmp.com/news/china/article/3017550/chinese-economists-warn-beijing-
prepare-decoupling-us
28. Weinstein Kenneth, 2019. A New Cold War between the U.S. and China. Hudson Institu-
te. https://www.hudson.org/research/14900-a-new-cold-war-between-the-u-s-and-china
29. WEO - World Economic Outlook, IMF, 2019.
https://www.imf.org/en/Publications/WEO/Issues/2019/10/01/world-economic-outlook-
october-2019
30. Xu Klein, Jodi 2019. Henry Kissinger warns of ‘catastrophic’ conflicts unless China and
US settle their differences., 15 Nov, 2019
https://www.scmp.com/news/china/diplomacy/article/3037870/kissinger-warns-us-and-
china-their-conflicts-will-be
31. Yongding, Yu 2019. China Needs Economic Stimulus. South China Morning Post, Nov
5, 2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/china-growth-slowdown-
stimulus-by-yu-yongding-2019-
11?a_la=english&a_d=5dc18f7abf17ad2ea4f21956&a_m=&a_a=click&a_s=&a_p=%2F
section%2Feconomics&a_li=china-growth-slowdown-stimulus-by-yu-yongding-2019-
11&a_pa=section-commentaries&a_ps=
32. Yuen Ang, Yuen 2019. Missing the Big Picture on Poverty Reduction. Project Syndicate,
Nov 13, 2019. https://www.project-syndicate.org/commentary/china-poverty-reduction-
reinforces-rct-doubts-by-yuen-yuen-ang-2019-
11?a_la=english&a_d=5dcc165044cb701da8acb7f4&a_m=&a_a=click&a_s=&a_p=%2F
archive&a_li=china-poverty-reduction-reinforces-rct-doubts-by-yuen-yuen-ang-2019-
11&a_pa=&a_ps=
33. Zhou, Cissy 2019. China could ‘smooth over’ census data to meet growth target, achieve
goal of doubling size of economy by 2020, South China Morning Post, 13 Nov, 2019.
https://www.scmp.com/economy/china-economy/article/3036745/china-could-smooth-
over-census-data-meet-growth-target
POSSIBLE STRATEGIC RESPONSES OF THE WEST TO CHINA'S

RISE IF ITS STRONG ECONOMIC GROWTH CONTINUES
Summary: During 2018-2019 economic growth has weakened in China. According to
IMF, growth is projected to continue to slow gradually in the coming years, with a notable
slowdown in industrial output. Nevertheless, in line with the same projections, China's medi-
um-term economic outlook indicates that China's GDP is approaching the one of the US, and
that the year of catching up, without some sudden deterioration of China's economic funda-
mentals, will be 2029.
Over two centuries, the US and Europe acquired economic supremacy, and now with
rebalancing set in, the Western world has to adapt to China’s economic rise. So called de-
mocracies should maintain an open policy of engagement with China. What is especially
important is that China is no longer a predominately rural and impoverished country; in
1979, only 18% of the Chinese population lived in urban areas; today, that figure is about
60% and rising. Better-educated, more prosperous and well-connected societies do not
automatically produce more liberal, peaceful societies, but China, with the passage of time,
will almost certainly become a less authoritarian state.
490
According to western authors, the West, especially the US could invest more in scien-
tific research and investigations into specific Chinese companies and investors, so that it can
maintain technological superiority without banning Chinese investment and immigration.
Only by ensuring more open and equal exchanges can the US hope to transform China’s so-
called covert sharp-power operations into authentic soft-power ones.
China will remain America’s main rival for global power and influence for the forese-
eable future. The two countries should pursue a policy of constructive engagement including
mutually beneficial cooperation. With Chinese leaders fearing, particularlly after the US
tariffs, that the age of hyper-globalization that alowed astonishing economic growth of the
country is finished the probabilities for favorable outcome of potential constructive engage-
ment are growing.
Key words: China, economic power, rise, GDP, the West, openness
491
СТРАХИЊА СУБОТИЋ∗ УДК 341.17(4):321.7(497.11)
Факултет политичких наука Прегледни рад
Одобрен: 20.02.2020
ЕУ И ДЕМОКРАТСКО НАЗАДОВАЊЕ СРБИЈЕ
Сажетак: Овај рад полази од констатације да је у Србији присутно демократ-

ско назадовање откако је на власт дошла Српска напредна странка на челу са Алексан-
дром Вучићем. Основна претпоставка јесте да је Европска унија (ЕУ) веома добро
упозната са чињеницом да процес урушавања демократских институција и владавине
права у Србији увелико траје, а упркос томе она наставља да пружа јавну подршку
доносиоцима одлука у Србији. Циљ рада је да укаже да Унија, дајући спољашњи леги-
тимитет актуелној власти у Србији, индиректно доприноси демократском назадовању
Србије. Коначно, неопходно је напоменути да овај рад нема намеру да окарактерише
целокупно деловање ЕУ према Србији као штетно, већ да укаже на нужност промене
приступа од стране Уније, уколико јој је циљ развој демократије и владавине права у
држави која би требало да постане њена чланица у догледној будућности.
Кључне речи: Србија, Европска унија, демократско назадовање, стабилократија,
владавина права
Увод
Након свеобухватне трансформације Европске уније, по ступању на сна-
гу Мастрихтског уговора 1993. године, државе чланице одлучују да направе и
корак даље када је у питању реформа процеса проширења. Наиме, Европски
савет се исте те године усагласио око тзв. „Копенхашких критеријума“, однос-
но кључних принципа који морају бити испуњени од стране државе која има
аспирације да постане чланица ЕУ. У оквиру ових критеријума, наводи се да
држава мора развити стабилне институције које би биле усмерене ка очувању
демократије и владавине права, поштовању људских права и заштите мањин-
ских права (политички критеријум); успоставити функционалну тржишну еко-
номију (економски критеријум); и коначно, мора показати способност да усво-
ји свеобухватне правне тековине ЕУ (acquis communautaire), односно, способ-
ност за усаглашавање домаћег законодавства са европским (правни критери-
јум).1 Потом, ови критеријуми су допуњени и „Мадридским критеријумом“ од
––––––––––––
∗
strahinjabg@hotmail.com, 0637898671
1
Европски савет, Закључци из Копенхагена, 1993, доступно на:
http://www.europarl.europa.eu/enlargement/ec/pdf/cop_en.pdf
Страхиња Суботић, ЕУ и демократско назадовање Србије
стране Европског савета 1995. године, у оквиру којег се наводи нужност унап-
ређења административних капацитета и судских структура помоћу којих би
држава била у стању и да имплементира преузете обавезе (административни
критеријум).2 Имајући у виду претходно наведене критеријуме, напомиње се
да ће посебан фокус у овом раду бити стављен на политичке критеријуме.
У том контексту, постоје чланови у оквиру постојећих уговора ЕУ који
прецизирају које државе могу потенцијално да приступе Унији. Наиме, члан 49
Уговора о Европској унији (Лисабон) наводи да држава пре свега „европска“, а
потом и она која испуњава члан 2 из истоименог уговора који гласи:
Унија се темељи на вредностима поштовања људског достојанства,
слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских
права, укључујући и права припадника мањина. Те су вредности заједничке
државама чланицама, у друштву у којем превладавају плурализам, недискри-
минација, толеранција, правда, солидарност и равноправност жена и мушка-
раца.3
Имајући у виду претходно наведене вредности у закључцима и уговори-
ма ЕУ, постаје јасно да вредности као што су демократија и владавина права
представљају основу на којој се ЕУ темељи. У пракси, то би значило да би ЕУ
требало да исказује подршку према државама које остварују напредак у тим
пољима, а које притом имају аспирацију да јој се прикључе. Међутим, овај рад
тежи да прикаже да, на случају Србије, деловање Европске уније може имати и
контрапродуктивне последице са становишта развијања демократије и влада-
вине права.
Када су у питању методе које ће се користити у овом раду, истичемо ме-
тоду анализе докумената и текстуалну анализу. Уз то, како бисмо потврдили
постојаност вишегодишњег демократског назадовања у Србији, користиће се и
квантитативни подаци, прикупљени и представљени од стране међународних
тела који прате и надгледају стање демократије и владавине права. Приликом
вршења анализе, било је неопходно екстензивно прикупљање података на ос-
нову примарних и секундарних извора. Са једне стране, примарни извори сас-
тоје се из докумената које је ЕУ усвојила, а који се пре свега тичу оцене стања
у Србији. Међу њима се налазе и последњи годишњи извештаји Европске ко-
мисије и Европског парламента. Са друге стране, због савремености и актуел-
ности тематике, као секундарни извори, користе се поједини медијски извори
и информације о најновијим догађајима, помоћу којих смо могли да откријемо
и истакнемо на који начин је ЕУ подржавала актуелну власт у Србији.
Демократско назадовање Србије

Полазна претпоставка овог рада јесте да је у Србији присутно континуи-
рано демократско назадовање још од 2012. године, односно од доласка на
––––––––––––
2
Европски савет, Закључци из Мадрида, 1995, доступно на:
http://www.europarl.europa.eu/summits/mad1_en.htm#enlarge
3
Лисабонски уговор, 2007, доступно на:
https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=celex:12007L/TXT
494
власт Српске напредне странке (СНС) на челу са Александром Вучићем. Де-
мократско назадовање се може описати као „окретање ка ауторитаризму зас-
нованом на недемократским вредностима и недостатку поштовања владавине
права и основних фундаменталних слобода.“4 Због комплексности појма, овај
процес се може описати и као „онеспособљавање или елиминација политичких
институција које одржавају постојећу демократију.“5 Стога, под термином
„демократско назадовање“ у овом раду се мисли на процес и тренд убрзаног
урушавања демократских институција и владавине права у последњих неколи-
ко година у Србији. Са тог становишта, значајно је скренути пажњу на резул-
тате до којих је дошао Freedom House, када су у питању оцене демократије и
слободе у Србији у периоду од последњих неколико година.
У табели 1 су приказани кључни елементи функционалне демократије:
демократска владавина (National Democratic Governance), изборни процес
(Electoral Process), цивилно друштво (Civil Society), независност медија (Inde-
pendent Media), демократско управљање на локалном нивоу (Local Democratic
Governance), независност судства (Judicial Framework and Independence) и ни-
во корупције (Corruption). Коначно, сублимирајући све претходне индикаторе,
представља се и оцена демократичности државе (Democracy Score).
Табела 1. Оцена демократичности у Србији у периоду 2009-2018.

(Freedom House)6
––––––––––––
4
Клер Свинко (Claire Swinko), „Democratic Backsliding in Poland and Hungary“, The European
Institute, 2016, доступно на: https://www.europeaninstitute.org/index.php/ei-blog/287-july-2016/2180-
democratic-backsliding-in-poland-and-hungary-8-4
5
Ненси Бермео (Nancy Bermeo), „On Democratic Backsliding”, Journal of Democracy, Volume 27,
Number 1, 2006, str. 5.
6
У Табели 1 оцене су представљене на скали од 1 до 7. Оцена 1 је највиша оцена,
представљајући висок ниво демократског напредовања из те области, док је 7 најслабија и као
таква представља лош демократски учинак Freedom House, Serbia Country Profile, доступно на:
https://freedomhouse.org/sites/default/files/NiT2018_Serbia.pdf
495
Најважнији индикатор је „оцена демократичности“ (democracy score),
где се види јасан тренд трогодишњег демократског назадовања у периоду од
2015. године, па све до 2018. године. Иако смо пошли од претпоставке да је у
Србији од 2012. године присутно назадовање, ови подаци нам показују да су
први негативни резултати заправо регистровани тек од 2015. године.
Правећи кратак осврт на политичка дешавања у том периоду, подсећамо
да СНС осваја највећи број гласова 2012. године и прави коалицију са Соција-
листичком партијом Србије (СПС). Међутим, због „уцењивачког потенцијала“
СПС-а и потребе СНС-а да формира коалицију, Ивица Дачић осваја премијер-
ску позицију, на којој је био од јула 2012. године, па до априла 2014. године.
Потом, након превремених парламентарних избора 2014. године, СНС оства-
рује још убедљивију победу, омогућивши Александру Вучићу да преузме пре-
мијерску позицију на којој је био од априла 2014. године, па до маја 2017. го-
дине, када је преузео председничку функцију.
Овај осврт је био неопходан ради контекстуализације података добијених
од Freedom House-a. Подаци потврђују нашу тезу која указује на то да је у Срби-
ји процес демократског назадовања присутан током претходних година;
међутим, овај процес наступа тек од момента када Вучић лично преузима пре-
мијерску позицију, а не од тренутка освајања парламентарне већине од стране
СНС-а 2012. године када Вучић постаје први потпредседник у Дачићевој влади.
Имајући овај контекст у виду, враћамо се на оцену демократичности коју
је Freedom House доделио Србији. Уколико се ова оцена посматра из шире
перспективе, видеће се да Србија није имала толико ниску оцену демокра-
тичности још од 2003. године.7 Иако је Србија остварила напредак у процесу
приступних преговора, она је истовремено „уназадила“ свој ниво демокра-
тичности на ниво из периода пре него што је уопште започела преговоре о
Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП) 2005. године, што је пред-
стављало почетну фазу у њеном процесу приближавања Европској унији.
Од свих представљених индикатора, Србија је у анализираном вишего-
дишњем периоду највећи пад доживела из области „националног демократског
управљања“ (са 3.75 на 4.25) и „независности медија“ (са 4 на 4.75). Пређашњи
индикатор се огледа у начину на који су се спроводили демократски избори и
функционисала Народна скупштина. У периоду од 2012. године, па до 2016.
када су се одржали последњи парламентарни избори, три пута су одржани
парламентарни избори (једном редовни и два пута ванредни). У просеку, то
значи да су грађани на биралишта одлазили на сваке 1,3 године у датом перио-
ду, уместо на 4 године како је то предвиђено Уставом. Ипак, уколико се
рачуна период од 2012, па до 2019, ни тада рачун није много бољи, јер се сво-
ди на просек од 2,3 године. Додатно, Србија је у периоду од пет година (2012-
17), са истоветним партијама које чине заједничку коалицију, променила три
премијера (Дачић-Вучић-Брнабић). То опет указује да се политичка ситуација
не карактерише изразитом стабилношћу.
––––––––––––
7
Милош Дамјановић. Freedom House – Serbia Country Profile – Executive Summary, 2018,
доступно на: https://freedomhouse.org/sites/default/files/NiT2018_Serbia.pdf
496
Извештај Freedom House такође препознаје да је ово „поигравање“ са из-
борном демократијом било праћено и бројним нерегуларностима, које ук-
ључују оптужбе за крађу гласова и поновна пребројавања, што је довело до
протеста опозиције 2016. године. Додатно, разлика између заступљености
Александра Вучића у односу на чланове опозиције у медијима и јавном прос-
тору је била веома диспропорционална, што је кулминирало протестима 2017.
године, након убедљиве Вучићеве победе на председничким изборима. Ко-
начно, због сличних разлога започињу у Србији и протести названи
#1од5милиона, који су се одржавали сваке недеље, а чије трајање је превазиш-
ло све досадашње протесте који су се одржали након 5. октобра 2000. године.
Поред тога, сам рад Народне скупштине је у претходно поменутом из-
вештају окарактерисан као веома споран. Такво стање потврђују бројни при-
мери, као што су: велики број закона усвојених по хитној процедури, честа
промена пословника Народне скупштине, прекидање рада Народне скупштине
током трајања председничких избора од стране Председнице Народне скупш-
тине, итд.
Када је у питању стање у медијима, оно је најгоре оцењено, заједно са
стањем у судству (4.75). Freedom House оцењује стање у медијима у Србији
као „делимично слободно“ (partialy free), указујући да постоји пад откако је
Александар Вучић дошао на место премијера 2014. године. Истоветну процену
дају и „Репортери без граница“, према чијим проценама је Србија, 2019. годи-
не, пала за 14 места у односу на 2018. годину.8 На сличан начин, Индекс о
одрживости медија (МСИ – Media Sustainability Index) оцењује да је стање у
медијима није било у тако лошем положају још од 2001. године. Такво стање
МСИ назива „неодрживим мешовитим системом“ (Unsustainable Mixed
System), што сврстава Србију (са својом оценом 1.46/5)9 уз државе као што су
Азербејџан, Белорусија и Таџикистан.10 Међу бројним проблемима у медијској
области, извештај МСИ наводи следеће: таблоидизација, спрега појединих
медија са влашћу, жалбе новинара који трпе притиске и нападе, феномен лаж-
них вести (fake news), итд.11
Имајући у виду претходно наведене оцене и проблеме, сматрамо да није
неопходно додатно објашњавати и приказивати колико се у последњих пар
година стање у Србији, са становишта демократије и владавине правде, по-
горшало.
Упућеност Европске уније у стање у Србији

Институција ЕУ која је имала најприближнији опис тренутног стања у
Србији је била Европска комисија, која је заправо у својој тзв. „Стратегији о
––––––––––––
8
Репортери без граница (Reporters without Borders), Извештај о Србији, 2019, доступно на:
https://rsf.org/en/2019-world-press-freedom-index-cycle-fear
9
У овом начину оцењивања, оцена 1 је најнижа, а 5 највиша.
10
Индекс о одрживости медија (Media Sustainability Index), Извештај о Србији, 2018, доступно
на: https://www.irex.org/sites/default/files/pdf/media-sustainability-index-europe-eurasia-2018-serbia.pdf
11
Ibid.
497
проширењу“, из фебруара 2018. године, навела да у Србији (али и осталим
државама Западног Балкана) постоје „елементи заробљене државе.“12 Наиме,
овај термин се може описати као процес у оквиру којег кључне политичке ин-
ституције постају таоци клијентелистичких мрежа помоћу којих се врши свео-
бухватна корупција и заобилазе званични канали доношења одлука.13 Стога, у
овом делу правимо детаљнији осврт на годишњи извештај Европске комисије
о Србији из 2019. године. Потом, као релевантан извор се узима и годишњи
извештај Европског парламента о Србији из 2018. године. Анализирајући ова
документа, циљ је да се прикаже ниво информисаности ЕУ о стању у Србији, а
самим тим и упућеност у чињеницу да се демократија у Србији континуирано
суочава са значајним проблемима.
Извештај Европске комисије о Србији из 2019. године

Посматрајући садржај извештаја Комисије, објављен маја 2019. године,
приметно је да се састоји из следећих одељака: „политички критеријуми“,
„економски критеријуми“, „регионални проблеми и међународне обавезе“,
„нормализација између Србије и Косова“, и „могућност да се преузму обавезе
чланства“ (35 поглавља). За потребе овог рада, једино се анализирају „поли-
тички критеријуми“, у којем се налазе пододељци који се експлицитно баве
демократијом и владавином права.14
Полазећи од пододељка „демократија“, Комисија истиче да се у Србији
замагљује разлика између партијских и државних активности, мислећи овде
пре свега на СНС. Уз то, наводи се како постоје озбиљни недостаци који се
тичу транспарентности финансирања партија и изборних кампања, непристра-
сног медијског извештавања, додајући потребу да независна регулаторна тела
проактивно и ефективно врше своју улогу мониторинга и надзора.15
Када је у питању рад Народне скупштине Србије, Комисија наводи да су
поступци владајуће већине онемогућили да ова институција на адекватан
начин врши своју легислативну функцију. Наводећи различите примере лоше
праксе, Комисија заправо примећује да се од 2017. године врши системска
злоупотреба рада Народне скупштине, што је у већини случајева, спречило
опозиционе партије да узму учешће у законодавним поступцима. Из тог разло-
га се наводи да слаби политички дијалог ризикује да разорити парламентарну
ефикасност и квалитет законодавства. Коначно, Комисија закључује да још од
––––––––––––
12
Европска комисија, Кредибилна перспектива проширења за појачан ангажман ЕУ са
Западним Балканом, Брисел, 2018, доступно на: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-
political/files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf
13
Солвиг Рихер и Наташа Вунш, „Money, power, glory: the linkages between EU conditionality and
state capture in the Western Balkans“, Journal of European Public Policy, Routlegde Taylog and
Francis Group, 2019, стр.2, доступно на: https://www.researchgate.net/publication/331161429_
Money_power_glory_the_linkages_between_EU_conditionality_and_state_capture_in_the_Western_B
alkans
14
Европска комисија, Извештај о Србији, 2019, Брисел, доступно на:
https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20190529-serbia-report.pdf
15
Ibid., стр. 6.
498
2014. године не постоји ефективна контрола извршне власти од стране Народ-
не скупштине.16
Имајући у виду претходно наведене „демократске недостатке“ у Србији,
Комисија детаљније приступа одељку који се тиче владавине права, а који у
себи обухвата функционисање судства, борбу против корупције, борбу против
организованог криминала, људска права и заштиту мањина, итд. Комисија
полази од оцене да постоји „ограничени напредак“ када је у питању досезање
европских стандарда из области владавине права.17 Заправо, Комисија оцењује
да постоји опасност од значајног политичког утицаја на функционисање пра-
восудних органа. Када је у питању борба против корупције, наводи се да она
остаје доминантна у многим областима.18 Коначно, међу најзначајније пробле-
ме са којима се Србија суочава, истиче се недостатак напретка у погледу сло-
боде медија и права на слободно изражавање. Међу проблемима из ове облас-
ти Комисија наводи следеће: велики број претњи, застрашивање и насиље упе-
рено против новинара, непроцесуирање одговорних за нападе на новинаре,
таблоидизација, итд.19 Значајно је указати да је Комисија била упозната са
овим проблемима и током претходних година, што се може видети у њеним
другим годишњим извештајима. Ово значи да је указани проблем системски,
дугорочан и озбиљан.
Неопходно је додати да претходно наведене критике и оцене стања не
представљају свеукупну и исцрпну листу замерки коју је Комисија имала на
рачун Србије из поменутих области, већ представља само илустрацију да је
Европска комисија, која води преговоре са Србијом у име држава чланица и
истовремено прати њен напредак, има све неопходне индикације помоћу којих
јасно може утврдити да се Србија удаљава од европских вредности зацртаних
у претходно наведеном члану 2 Лисабонског уговора. Стога, може се зак-
ључити да је Европска комисија институција ЕУ која има свеобухватан и де-
таљан увид стања у Србији.20
Извештај Европског парламента о Србији из 2018. године

Како бисмо приказали да ЕУ из различитих углова добро запажа да се у
Србији одиграва ситуација која подразумева елементе демократског назадова-
ња, узета је у обзир и извештај Европског парламента (ЕП), надовезујући се на
извештај Комисије из 2018. године. Стога, приступамо кратком представљању
кључних критика ЕП-а, када је у питању стање демократије и владавине права
у Србији.
Говорећи о владавини права, ЕП наводи да „независност судства није у
потпуности осигурана“ у пракси, додајући да „опсег политичког утицаја пред-
ставља значајан предмет забринутости.“21 Потом, ЕП ургира Србију да „пока-
––––––––––––
16
Ibid., стр. 7.
17
Ibid., стр. 13.
18
Ibid.
19
Ibid., стр.24-27.
20
За више детаља погледати одељке који се тичу поглавља 23. и 24.
21
У тренутку писања овог рада, Европски парламент није завршио са израдом извештаја за 2019.
годину, па се као референтна тачка у овом раду користи извештај ове институције о Србији за
2018. годину. Европски парламент, „Извештај о Србији 2018“, тачка 9, доступно на:
499
же јасну посвећеност“ за решавање питања корупције.22 Када су у питању ме-
дијске слободе у Србији, ЕП наводи забрињавајућу чињеницу да су се новина-
ри суочавали са претњама, насиљем и застрашивањем, укључујући и „админи-
стративно злостављање“ и ометање њиховог рада помоћу судских процедура.23
Коначно, говорећи о функционисању Народне скупштине у Србији, ЕП
исказује своју забринутост због недостатка ефективне контроле над извршном
влашћу, учесталог усвајања закона по убрзаним процедурама, додајући да до-
лази до радикализације реторике међу политичарима. На основу ових мањка-
вости у демократичном раду Народне скупштине, ЕП закључује да је неопход-
но побољшати ефективност, квалитет и транспарентност законодавног проце-
са.24
Приказавши да Европски парламент увиђа истоветне проблеме као и
Комисија, закључује се да различите институције ЕУ посматрају проблеме на
исти начин, што илуструје чињеницу да су институције у ЕУ веома добро упо-
знате са дешавањима у Србији и да је њихов процес мониторинга добро разви-
јен. Уз то, с обзиром да су извештаји Комисије и Европског парламента, из-
међу осталог, намењени и државама чланицама Уније, с обзиром да су оне те
које једногласно одлучују о отварању и затварању преговарачких поглавља,
може се извући закључак да сви нивои Европске уније имају адекватан увид у
то какво је стање у Србији.
Спољашњи легитимитет
У претходном делу смо приказали да се оцене стања у Србији од стране
ЕУ, поклапају са налазима које су објавиле међународне организације Freedom
House, Репортери без граница и Индекс о одрживости медија, што указује на
да је ЕУ веома добро упозната са чињеницом да је у Србији присутно демо-
кратско назадовање. Последично, то нас доводи до парадоксалне ситуације да
ЕУ пружа јавну подршку актуелној власти у Србији, иако у својим докумен-
тима очито препознаје проблематично стање на терену.
Заправо, примећује се да је овај тренд пружања подршке, помоћу којег
актуелна власт изграђује свој спољашњи легитимитет, заступљен на чак
четири нивоа: 1) ниво држава чланица ЕУ, односно националних лидера; 2)
међуминистарски ниво који се огледа у Европском савету; 3) супранационални
ниво који представља Европска комисија, и коначно, 4) међупартијски ниво,
односно придруженим чланством европској политичкој фамилији.
Најпре, уколико се анализира ниво држава чланица, најзначајније је ис-
таћи подршку која стиже из Немачке, као економски и политички најснажније
чланице ЕУ. Наиме, дугогодишња немачка канцеларка и водећи европски ли-
дер Ангела Меркел је у више наврата хвалила реформске процесе спроведене
––––––––––––
http://www.europarl.europa.eu/doceo/document/A-8-2018-0331_EN.html#title3
22
Ibid., тачка 10.
23
Ibid., тачка 10.
24
Ibid., стр.6.
500
током претходних година, додајући да је „Србија на правом путу“. 25 Потом,
примећује се да сличне ставове дели и председник Европског савета, који би
требало, због међуминистарске природе ове институције, да говори у име свих
држава чланица када каже да му је Александар Вучић „сродна душа“, којег
описује као „рационалног прагматичара“.26 Треће, иако је Европска комисија
детаљно пратила процес урушавања демократских институција у Србији, Ко-
месар за проширење и суседску политику, Јоханес Хан контрадикторно изјав-
љује да је Србија под Вучићем остварила напредак када су у питању европске
интеграције.27 Коначно, иако је од 2016. године, СНС придружени члан највеће
европске политичке партије, односно Европске народне партије (ЕПП), ова
Европартија није показала спремност да услови придружено чланство СНС-а
већим ангажманом и конкретним напретком на пољу реформе владавине права
и развитка демократије. Штавише, анализе показују да је управо придружено
чланство у ЕПП представља један од главних канала комуникације које СНС
има према ЕУ.28
С обзиром да је подршка тренутној српској администрацији од стране
ЕУ вишеслојна, постављају се два веома важна питања:
1. Имајући у виду извештај Комисије и извештај Европског парламента
путем којих ЕУ указује да се стање демократичности и владавине права кон-
тинуирано погоршава, зашто ЕУ наставља да подржава власт која делује на
начин који је супротан европским вредностима?
2. С обзиром да званичници ЕУ јавно подржавају актуелну власт у Срби-
ји, које су последице по Србију, односно по српску демократију и владавину
права?
Разлози који објашњавају подршку ЕУ

Разматрајући који су потенцијални разлози због који ЕУ пружала подр-
шку актуелној власти у Србији, долазимо до неколико закључака.
Прво, у анализираном периоду, ЕУ се суочавала са све већим изазовима
који су је ухватили неспремну. Међу тим кризама и најважнијим проблемима
могу се навести следећи: Брегзит, терористички напади (поготово од напада у
Паризу 2015. године), пораст популизма, избегличка криза, финансијска криза
у Грчкој и сукоб у Украјини. Сматрамо да је све ово ограничило време и ре-
сурсе које је ЕУ могла да Западном Балкану и између осталог Србији. У том
смислу, често се наводи да је ЕУ била заузета разрешавањем проблема сопс-
––––––––––––
25
Политика, „Ангела Меркел: Вучић спровео значајне реформе“, 2017, доступно на:
http://www.politika.rs/scc/clanak/376211/Angela-Merkel-Vucic-sproveo-znacajne-reforme
26
Н1, „Туск: И ја сам био фудбалски навијач, Вучић сродна душа“, 2018, доступно на:
http://rs.n1info.com/Vesti/a382872/Tusk-Vucic-srodna-dusa-i-ja-sam-bio-navijac.html
27
Танјуг, „Хан: Србија да буде водећа снага у региону”, 2017, доступно на:
http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=330424
28
Страхиња Суботић, „Заступање интереса Србије у Европској унији: административни,
финансијски и лобистички капацитети“, Центар за европске политике (ЦЕП), Београд, 2017, стр.
72, доступно на: https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/05/Zastupanje-interesa-Srbije-u-Evropskoj-
uniji.pdf
501
твеног опстанка, па је стога била „превише слаба и без снаге да се бави проб-
лемима на Балкану.“29
Заправо, овај аргумент је оснажен чињеницом да је Емануел Макрон,
председник Француске, најавио да неће бити даљег проширења све док не
„спроведу праве и трајне реформе које ће дубински побољшати функциониса-
ње ЕУ.”30 С обзиром да је за такве промене неопходна једногласност међу др-
жавама чланицама ЕУ, нереално је очекивати да би оне могле да се догоде у
неко догледно време, а што значи да ће и проширење бити неко време на „пау-
зи“. Уз то, политика проширења остаје веома непопуларна међу грађанима
држава чланицама, а поготово у Француској,31 па стога перспектива прошире-
ња остаје на дугом штапу. Имајући у виду ове непогодне факторе по политику
проширења, ЕУ зна да је за њу најбезболнији начин да одржи блиске односе са
Србијом пружањем подршке тренутној власти у Србији, која је барем деклара-
тивно проевропски оријентисана.
Потом, Вучић је освајао значајну подршку на изборима у Србији, каква
није виђена након Милошевићевих првих победа почетком деведесетих годи-
на. Са толиком подршком на изборима, ЕУ зна да јој не би ишло у корист уко-
лико би окренула леђа Вучићу, јер би то потенцијално резултирало у повећању
утицаја Русије и других сила у региону, као и смањењу подршке грађана прис-
тупном процесу Србије.
Уз то, Вучић отворено подржава сарадњу са НАТО, што се посебно види
на примеру потписивања Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП)
2014. године, што представља највиши могући вид сарадње коју може да ос-
твари земља која НАТО-а, резултирајући у још интензивнијој сарадњи и у ве-
ликом броју војних вежби које Србија одржава са војском Америке и НАТО-а.
С обзиром да 23 (од 28) држава чланица ЕУ јесу истовремено чланице НАТО-
а, ово питање свакако јесте и њима од значаја. Уз то, са геополитичког стано-
вишта, Србија, као држава Западног Балкана, постаје све значајнија за треће
актере попут, Русије, Кине и Турске, што може представљати изазов за ЕУ.32
Ово је препознато и од стране Европске комисије, која наводи да „трећи акте-
ри покушавају да добију превагу у региону.“33
––––––––––––
29
Флоријан Бибер, „ЕУ не може да се бави Балканом, а лидери не бирају речи“, Блиц, 2016,
доступно на:
http://www.blic.rs/vesti/svet/eu-ne-moze-da-se-bavi-balkanom-a-lideri-ne-biraju-reci/yq5n7e5
30
Јуропијан вестерн болканс (European Western Balkans), „Макрон: За проширење тек после
реформе ЕУ“, 2018, достпуно на: https://europeanwesternbalkans.rs/makron-za-prosirenje-tek-posle-
reforme-eu/
31
Европска комисија, Standard Eurobarometer 89, јун 2018, доступно на:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/index.cfm/Survey/getSurveyDetail/instruments/STA
NDARD/surveyKy/2180
32
Марија Хаке и Алис Раџинер (Mariya Hake and Alice Radzyner), „Western Balkans: Growing
economic ties with Turkey, Russia and China”, BOFIT Policy Brief, Хелсинки, 2019, доступно на:
https://helda.helsinki.fi/bof/bitstream/handle/123456789/16048/bpb0119.pdf?sequence=1
33
Европска комисија, Engaging with the Western Balkans: An Investment in Europe’s Security,
European Political Strategy Centre, 2018, стр.1, доступно на:
https://ec.europa.eu/epsc/sites/epsc/files/epsc_-_brief_-_engaging_with_western_balkans.pdf
502
Коначно, а можда и најважније, актуелна власт у Србији се показала
спремном за сарадњу, преговоре и компромисе када је у питању нормализација
односа између Београда и Приштине. Заправо, Поглавље 35 којим је обухваћен
дијалог са Приштином представља кључно поглавље у преговарачком процесу
Србије, уз поглавље 23 (правосуђе и основна права) и 24 (правда, слобода и
безбедност). Након што је Ивица Дачић као премијер потписао Бриселски спо-
разум 2013. године, Вучић је наставио са додатним преговорима, одлазећи на
бројне састанке у Брисел са званичницима Косова*, где се преговарало и о
другим темама са Приштином, као што телекомуникација, полиција, право-
суђе, итд. Ипак, односи са Приштином су далеко од нормализације, што је
посебно дошло до изражаја крајем 2018. године, када је Приштина увела таксе
за 100% на робу која долази из Србије,34 чиме је даљи дијалог онемогућен.
Упркос ћорсокаку, ЕУ је јасно ставила до знања да је неопходан „правно оба-
везујући споразум“,35 који би у потпуности регулисао односе Београда и При-
штине и на тај начин допринео решавању свих отворених питања између двеју
страна. С обзиром да је Вучић себе приказао као лидера који би био спреман
да направи један такав корак, показало се да је Европској унији у интересу да
очува блиске и партнерске односе са властима у Србији, па макар по цену ос-
наживања стаби-лократије, односно режима у којем се владавина права зане-
марује зарад обећане стабилности.36
Индиректне штетне последице

До овог дела смо приказали да деловање актуелне власти у Србији штети
демократизацији Србије (поглавље II), да су све институције ЕУ свесне те
чињенице (поглавље III), али и да ЕУ има своје разлоге за такву подршку
(IV.1). Имајући сва та сазнања у виду, на крају овог рада желимо да прикажемо
какве су последице овакве европске подршке по српску демократију и влада-
вину права.
Иако ЕУ препознаје значај демократије и владавине права у својим уго-
ворима и упозорава у оквиру својих извештаја на лоше стање у тим областима
у Србији, сматрамо да то није довољно да би се зауставила негативна пракса
која се одвија у Србији. Другим речима, критике које ЕУ врши „на папиру“
најчешће падају у други план, с обзиром да декларативном подршком европ-
ских званичника, тренутна власт у Србију добија спољашњи легитимитет. На
тај начин се отежава конструктивна критика и залагање за свеобухватне ре-
форме у оквиру приступног процеса, од стране опозиционих партија, као и
организација цивилног друштва. Другим речима, други актери у Србији губе
––––––––––––
34
Н1, „Приштина увела таксе и на стране брендове који долазе из Србије“, 2018, доступно на:
http://rs.n1info.com/Vesti/a447790/Pristina-uvela-takse-i-na-strane-brendove-koji-dolaze-iz-Srbije.html
35
Радио Слободна Европа: „Шта значи правно обавезујући споразум између Србије и Косова?“,
2019, доступно на:
https://www.slobodnaevropa.org/a/pravno-obavezujuci-sporazum-srbija-kosovo/29849698.html
36
Срђа Павловић, „West is best: How ‘stabilitocracy’ undermines democracy building in the
Balkans“, ЛСЕ, 2017, доступно на: https://blogs.lse.ac.uk/europpblog/2017/05/05/west-is-best-how-
stabilitocracy-undermines-democracy-building-in-the-balkans/
503
могућност да се успешно позову на чланство у ЕУ као аргумент путем којег би
актуелна власт у Србији могла да се делегитимише и окарактерише као неде-
мократска.
Својим деловањем Унија доводи себе у парадоксалну ситуацију. Са јед-
не стране наглашава значај поглавља 23 – правосуђе и основна права, и 24 –
правда, слобода и безбедност, и у пракси примењује клаузулу о балансу која
значи да ће наставак преговарачког процеса и темпо отварања и затварања
осталих поглавља зависити од мере у којој Србија буде напредовала у поглав-
љима 23 и 24 (укључујући и поглавље 35 које се тиче нормализације односа
између Београда и Приштине). Са друге стране, Унија истовремено подржава
лидера који онемогућује напредак на пољима која обухватају поглавља 23 и
24. Шта то значи за будуће чланство Србије у Унији? Сматрамо да изјава про-
фесора Ерика Гордија добро илуструје нашу поенту:
На основу тога колико је Брисел заинтересован за слободу медија у Ср-
бији можемо извести закључак колико су реалне шансе да Србија уђе у Европ-
ску унију. Јер, очигледно постоји могућност да се изврши озбиљан притисак
на власт у Србији с обзиром на то да су медији тема о којој се преговора при-
ликом пријема у Европску унију, али Брисел то не чини.37
Уколико ову тезу проширимо, померајући фокус са медија на свеукупно
стање демократије и владавине права у Србији, можемо закључити да ЕУ ипак
не жели да отворено притиска актуелну власт у Србији по том питању, што
значи да њени стратешки разлози, који се огледају у очувању „стабилности“ у
региону, у овом тренутку имају већи примат од демократског развоја Србије.
Приказавши да је Србија ишла у негативном правцу током протеклих
неколико година, предвиђамо да ће се тај негативни тренд наставити и у наре-
дном периоду. Из тог разлога је неопходно да Европска унија преиспита свој
досадашњи приступ и да појача притисак, писмено и усмено, како би дошло до
спречавања даљег демократског назадовања у Србији.
1. Bermeo, Nensi (2006): „On Democratic Backsliding“, Journal of Democracy, Volume
27, Number 1.
2. Damjanović, Miloš (2018): Freedom House – Serbia Country Profile – Executive
Summary, dostupno na: https://freedomhouse.org/sites/default/files/NiT2018_Serbia.pdf
3. Evropska komisija (2019): Izveštaj o Srbiji, Brisel, dostupno na:
https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20190529-serbia-
report.pdf
––––––––––––
37
Радио Слободна Европа, „Зашто Вучић од ЕУ добија више похвала него што је добијао
Ђинђић“, 2016, доступно на: https://www.slobodnaevropa.org/a/zasto-vucic-od-eu-dobija-vise-
pohvala-nego-djindjic/27779700.html
504
4. Evropska komisija (2018a): Kredibilna perspektiva proširenja za pojačan angažman EU
sa Zapadnim Balkanom, Brisel, dostupno na: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-
political/files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf
5. Evropska komisija (2018b): Engaging with the Western Balkans: An Investment in Euro-
pe’s Security, European Political Strategy Centre, 2018, dostupno na:
https://ec.europa.eu/epsc/sites/epsc/files/epsc_-_brief_-
_engaging_with_western_balkans.pdf
6. Evropska komisija (2018c), Standard Eurobarometer 89, dostupno na:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/index.cfm/Survey/getSurveyDetail/ins
truments/STANDARD/surveyKy/2180
7. Evropski parlament (2018), Izveštaj o Srbiji 2018, dostupno
na:http://www.europarl.europa.eu/doceo/document/A-8-2018-0331_EN.html#title3
8. Evropski savet (1993): Zaključci iz Kopenhagena, dostupno na:
http://www.europarl.europa.eu/enlargement/ec/pdf/cop_en.pdf
9. Evropski savet (1995): Zaključci iz Madrida, dostupno na:
http://www.europarl.europa.eu/summits/mad1_en.htm#enlarge
10. Hake, Marija, Radžiner, Alis (2019): „Western Balkans: Growing economic ties with
Turkey, Russia and China”, BOFIT Policy Brief, Helsinki, dostupno na:
https://helda.helsinki.fi/bof/bitstream/handle/123456789/16048/bpb0119.pdf?sequence=1
11. Lisabonski ugovor (2007), dostupno na: https://eur-lex.europa.eu/legal-
content/EN/TXT/?uri=celex:12007L/TXT
12. Indeks o održivosti medija (2018), Izveštaj o Srbiji, dostupno na:
https://www.irex.org/sites/default/files/pdf/media-sustainability-index-europe-eurasia-
2018-serbia.pdf
13. Pavlović, Srđa (2017): „West is best: How ‘stabilitocracy’ undermines democracy buil-
ding in the Balkans“, LSE, dostupno na:
https://blogs.lse.ac.uk/europpblog/2017/05/05/west-is-best-how-stabilitocracy-
undermines-democracy-building-in-the-balkans/
14. Reporteri bez granica (2019): Izveštaj o Srbiji, dostupno na: https://rsf.org/en/2019-
world-press-freedom-index-cycle-fear
15. Riher, Solvig, Vunš, Nataša (2019): „Money, power, glory: the linkages between EU
conditionality and state capture in the Western Balkans“, Journal of European Public
Policy, Routlegde Taylor and Francis Group, dostupno na:
https://www.researchgate.net/publication/331161429_Money_power_glory_the_linkages
_between_EU_conditionality_and_state_capture_in_the_Western_Balkans
16. Subotić, Strahinja (2017): „Zastupanje interesa Srbije u Evropskoj uniji: administrativni,
finansijski i lobistički kapaciteti“, Centar za evropske politike (CEP), Beograd, dostupno
na: https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/05/Zastupanje-interesa-Srbije-u-
Evropskoj-uniji.pdf
17. Svinko, Kler (2016): „Democratic Backsliding in Poland and Hungary“, The European
Institute, dostupno na:
https://www.europeaninstitute.org/index.php/ei-blog/287-july-2016/2180-democratic-
backsliding-in-poland-and-hungary-8-4
Медијски извори
1. Blic (2016), „Florijan Biber: EU ne može da se bavi Balkanom, a lideri ne biraju reči“,
dostupno na: http://www.blic.rs/vesti/svet/eu-ne-moze-da-se-bavi-balkanom-a-lideri-ne-
biraju-reci/yq5n7e5
505
2. Juropijan vestern bolkans (2018): „Makron: Za proširenje tek posle reforme EU“, dostu-
pno na: https://europeanwesternbalkans.rs/makron-za-prosirenje-tek-posle-reforme-eu/
3. N1 (2018a): „Tusk: I ja sam bio fudbalski navijač, Vučić srodna duša“, dostupno na:
http://rs.n1info.com/Vesti/a382872/Tusk-Vucic-srodna-dusa-i-ja-sam-bio-navijac.html
4. N1 (2018b): , „Priština uvela takse i na strane brendove koji dolaze iz Srbije“, dostupno
na: http://rs.n1info.com/Vesti/a447790/Pristina-uvela-takse-i-na-strane-brendove-koji-
dolaze-iz-Srbije.html
5. Politika (2017): „Angela Merkel: Vučić sproveo značajne reforme“, dostupno na:
http://www.politika.rs/scc/clanak/376211/Angela-Merkel-Vucic-sproveo-znacajne-
reforme
6. Radio slobodna Evropa (2016): „Zašto Vučić od EU dobija više pohvala nego što je dobi-
jao Đinđić“, dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/zasto-vucic-od-eu-dobija-
vise-pohvala-nego-djindjic/27779700.html
7. Radio slobodna Evropa (2019): „Šta znači pravno obavezujući sporazum između Srbije i
Kosova?“, dostupno na: https://www.slobodnaevropa.org/a/pravno-obavezujuci-
sporazum-srbija-kosovo/29849698.html
8. Tanjug (2017): „Han: Srbija da bude vodeća snaga u regionu“, dostupno na:
http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=330424
EU AND DEMOCRATIC BACKSLIDING IN SERBIA

Summary: This paper argues that democratic backsliding in Serbia started from the
ascendancy of Aleksander Vucic's Serbian Progressive Party (SNS). The basic premise is
that the European Union (EU) publicly supports the current decision makers in Serbia despite
being aware that the breakdown of Serbian democratic institutions and rule of law is fully
under way. The aim of the paper is to show that by providing external legitimacy to the cur-
rent Serbian government, the Union is indirectly contributing to Serbia's democratic backsli-
ding. Finally, it should be noted that this paper does not intend to characterise the EU's ove-
rall action towards Serbia as harmful. Instead, it points out the need to change the Union's
approach to democracy and the rule of law in a country that is supposed to become an EU
member in the foreseeable future.
Key words: Serbia, European Union, Democratic Backsliding, Stabilocracy, Rule of
Law
506
ПАВЛЕ БОТИЋ ∗ УДК 27-29:140.8
Одобрен: 26.02.2020
ИВАНОВА ПАРАБОЛА „ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР”
„А ми ћемо им казати да ће сваки грех

бити искупљен и опроштен, ако буде учи-
њен са нашом дозволом...”
Ф. М. Достојевски1
Сажетак: Егзегеза о „Великом инквизитору” Достојевсковог Ивана Карамазо-

ва потврђује космичку празнину човековог богопобуњеног бића. Овај оглед је покушај
да се са новозаветног становишта разобличи ђавовођено и деперсонализујуће настро-
јење пале људске природе која би грехом човечијег ума да тумачи и вреднује реалност
Светога Божијег Откривења.
Кључне речи: Достојевски, Иван Карамазов, тајна Европе, римокатолицизам,
инквизиција, богоодступништво, страст ума, Исус Христос, Нови Завет, Јеванђеље о
победи над искушењима
У параболи Ивана Карамазова „Велики инквизитор” садржана је библиј-

ска историја сваког антијунака Достојевског и сваког академског читаоца Дос-
тојевског. „Поемом” „Велики инквизитор” у роману Браћа Карамазови2 Дос-
тојевсков Иван Карамазов постаје у књижевности један од најстраственијих
критичара Христове богочовечанске мисије у свету.
Основни духовни проблем Иванове приповести „Велики инквизитор” и
основни проблем Достојевскове романескне књижевности јесте човекова бо-
гоостављеност, изазвана човековим својевољним потчињавањем ђаволу и гре-
ху. Све мисли и сва осећања, све вредности и сва мерила, све мудрости и све
лудости, сва дела и све жеље, све мане и све врлине Достојевскових књижев-
них јунака, и сваке створене личности, условљене су богоотпадништвом или
богопримањем. Христолики хероји Достојевског (Кнез Мишкин, Макар, Ша-
тов, Аљоша Карамазов, старац Зосима, отац Јосиф, отац Пајсије) трајно су
––––––––––––
∗
antifon@neobee.net
1
Достојевски 1933, 182.
2
Достојевски, 158-188.
Павле Ботић, Иванова Парабола „Велики Инквизитор”
осмишљени богоопштењем, док су Достојевскови антихероји (Раскољников,
Стјепан Верховенски, Ставрогин, Кирилов, Иполит, Смерђаков, Иван Карама-
зов, Велики инквизитор) извршитељи страшног суда над Богочовеком Хрис-
том и собом.
И Иван Карамазов Ф. М. Достојевског доказује да су протагонисти ново-
вековне светске књижевности читалачки активни, уметнички креативни,
научно ангажовани и мисаоно радознали студенти. Пребивајући у свету уобра-
зиље, личност Ивана Карамазов садржи све духовне састојке хуманистичке
стваралачке интелигенције: машту и гордоумље, светско знање и грехоиману
слободу, телесну мудрост и дволичност, самовољу и себичност, прелест и про-
тивречност, умишљеност и бунтовништво3.
Достојевсково уметничко дело, а нарочито дијегеза Ивана Карамазова о
„Великом инквизитору”, органски сведоче космичку празнину побуњеног
људског ума, који би самостално анализирао тајну вечности човековог бића.
Иван Карамазов не може да не богословствује сопственим еуклидовским
умом. Прелашћено настојећи да људском палом природом усвоји и засведочи
Христов Домострој човековог спасења, Иван Карамазов се у књижевности Ф.
М. Достојевског јавља као најпуније оваплоћење Достојевскових сотириолош-
ких паклова4.
Непокајани Иван Карамазов од Бога не иште ни Царство Будуће, ни
Правду Његову5. Отуда Ивану Карамазову измичу и времена и вечносна
значања човека и створеног света. Несмирени Иван није у стању да расуђује
духовно; он не зна ни шта је добро, нити шта је зло у човеку, у заједници, у
свету, пошто нема оцрквењено срце богопознања. Не носећи Крст свој, а го-
––––––––––––
3
„Човек (интелектуалац, при. П. Б.) самог себе сматра критеријумом истине и на основу својих
знања и представа, веома ограничених и искривљених, почиње да решава метафизичка питања,
као да се метафизички свет може обухватити људском мишљу. Он не схвата да је метафизички
свет у ствари свет другачијег начина постојања, свет другачијих категорија и да је могуће доћи у
додир с тајном само имајући страхопоштовање према њој. Истинско знање шири за човека хори-
зонте његовог незнања. Овде се пак ради о духовној болести, јер човек није свестан свога не-
знања, а притом веома смело говори о ономе што није видео и што није докучио. Уколико учен
човек, велики ерудита и блистав философ не буде хришћанин у свом свакодневном животу и
уколико не почне да испуњава јеванђелске заповести, а притом покуша да духовни свет спозна
силом свога ума, истина ће му засигурно измаћи, као што зрак светлости измиче из руке која
покушава да га ухвати. Рационалистичке јереси појавиле су се зато што је оно што је огра-
ничено, покушало да обухвати и дефинише оно што је безгранично, али је притом остало с маш-
том и варкама свога ума. Гордост ума испољава се кроз лажно осећање слободе.” (Архимандрит
Рафаил Карелин 2014, 74)
4
Ср. Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 30-31.
5
„Не брините се, дакле, говорећи:
шта ћемо јести, или шта ћемо пити,
или чиме ћемо се одјенути?
Јер све ово незнабошци ишту; а
зна и Отац ваш небески да вама тре-
ба све ово.
Него иштите најприје Царство Божије,
и Правду његову, и ово ће
вам се све додати.”
(Мт. 6, 31-33)
508
њен злим дусима знатижеље, Иван Карамазов се попут свих јунакâ светске
књижевности налази у греховном стању побуњености6. И то побуњености про-
тив Богочовека, кога вером није познао, и коме се срцем, умом и вољом није
предао.
Преиспуњен егзистенцијалним ужасом, не знајући да човек дела и мисли
или Богом или ђаволом, Иван Карамазов може само да фантазира и да очајава.
И да као и сви зли виноградари добровољно бунтује и робује делима културе
људских руку7.
Достојевсков Иван Карамазов није сапричасник јеванђелске Речи и је-
ванђелске Воље Господње8. Зато се по својој фарисејској умишљености духов-
но ослепљује9 заводљивошћу сазнања тајне безакоња.
Поема „Велики инквизитор” језички материјализује Ивановово литерар-
но и личносно проклетство10. Слично прародитељима рода њудскога, Адаму и
Еви, Иван жуди да у ђавољој радионици свога ума постане судија над Богом.
––––––––––––
6
Свети Теофан Затворник Духом Светим разобличава испразност знатижеље људског богозабо-
равног ума: „Празност ума, што је заборавио на Јединога Који је све, тера човека да се пашти око
многознања, истраживања, распитивања, да потхрањује знатижељу. Празност воље, која се ли-
шила власти Јединога над собом самом, производи многожељење, тежњу да се овлада многима
или свиме, да би све било по нашој вољи, у нашим рукама – то је грамзивост и користољубље.
Празност срца, што се лишило наслађивања Јединоме, који је све, ствара жеђ за многим и разно-
ликим задовољствима, или, пак, тражење безбројних предмета у којима очекујемо да нађемо
ужитак за своју осетљивост и осећајност. Тако грешник непрестано у настојањима да много
сазна, да многим овлада, да се многим наслађује, и ужива, осваја и испитује... То је право врзино
коло у коме се он врти целог свог века. Знатижеља мами, срце очекује да окуси сласти и навлачи
вољу.” (Свети Теофан Затворник 2013, 85)
7
„Знаш, Аљоша, немој да се смејеш, ја сам једаред саставио једну поему – пре једно годину
дана. Ако би могао да изгубиш са мном још једно десет минута, ја бих ти је испричао?...
– Зар ти написао поему?
– О, не, нисам је написао! – засмеја се Иван; - никад ја у животу нисам саставио ни два стиха.
Него сам ту поему измислио, и запамтио је. Пламено и одушевљено сам је измислио. Ти ћеш
бити мој први читалац, то јест слушалац. И Збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог
слушаоца? – насмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?
– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.
– Поема се моја зове „Велики Инквизитор”, - ствар несмислена, али ја баш имам вољу да ти је
саопштим.” (Достојевски, 158)
8
„Онај који је од Бога ријечи
Божије слуша; зато ви не слушате,
Јер нисте од Бога.” (Јн. 8, 47)
9
„И рече Исус: за суд ја дођох у
овај свијет, да виде који не виде, и
који виде да постану слијепи.
И чуше ово неки од фарисеја
који бујаху са њим, и рекоше му:
еда ли смо и ми слијепи?
Рече им Исус: кад бисте били
Слијепи, не бисте имали гријеха; а
сада кажете: видимо тако ваш гријех
остаје.” (Јн. 9, 39-41)
10
„Проклет био ко немарно ра-
ди дјело Господње...” (Јер. 48, 10)
509
Не окусивши литургијске Тајне Свете Педесетнице, Иван постаје плен
адског самомњења. Ђавовођени Иван Карамазов „Великим инквизитором”
исповеда стихију студентске самољубиве критике богочовечанског Промисла.
Заквашено фарисејским квасцем лажне људске слободе, Иваново критичко
мишљење извире из неверовања у човекову личну бесмртност, из неверовања
у Исуса Христа, Оваплоћеног и Васкрслог Бога Цркве, и из неверовања у
Вечност Царства Свете Тројице. Речју, руски интелектуалац Иван Карамазов,
не верује у постојање Триипостасног Бога.
Зато Иван помоћу параболе „Велики инквизитор” уметнички ствара ли-
тературног Богочовека Христа на земљи, у шеснаестовековној Шпанији ин-
квизиције и пре истинитог Христовог Другог доласка, који се има десити по
вољи Бога Оца:
„Е, видиш, и моја би поемица била такве врсте, да се појавила у оно време. Код
мене се јавља на сцени Он; Он у поеми ништа не говори, само се јавља и прола-
зи. Петнаест векова је прошло од оног доба како је Он дао обећање да ће доћи у
царству своме, петнаест векова како је пророк Његов писао да је Он изрекао још
на земљи: ’Доћи ћу скоро. А тај дан и час не зна чак ни Син, разма само Отац
Мој небески’. А човечанство га чека са пређашњом вером и са пређашњом ми-
лином... То наравно не беше онај силазак у ком ће се јавити Он, по обећању
Своме, у последња времена, у свој слави небеској, и који ће бити изненадан и
тренутан ’као муња која заблиста од истока до запада’. Не, Он зажеле да на један
тренутак посети децу своју, и то баш онде где су у тај мах спаљивали јеретике.
По неизмерном милосрђу Свом, Он долази још једаред међу људе у оном истом
лику човечанском у ком је ишао тридесет и три године међу људима, пре петна-
ест векова. Силази на ’вреле улице јужне вароши’, у којој је таман синоћ, у ’ве-
ликолепном аутодафеу’, у присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних
дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље, ‒ кардинал,
велики инквизитор, спалио мало те не читаву стотину јеретика ad majorem glori-
am Dei ‒ Он се појави тихо, неприметно, но ‒ за чудо! Сви га одмах познаду. То
би могло бити једно између најлепших места поеме, ‒ то јест: зашто су га сви
одмах познали. Народ с неодољивом силом лети к Њему, окружава Га, купи се
око Њега гомилама, следује Му. Он ћутећки пролази посред њих са тихим осме-
хом бесконачне патње. Сунце љубави гори у Његовом срцу, зраци Светлости,
Просвећености и Силе бију Му из очију, и изливајући се на људе, потресају њи-
хова срца љубављу која се на све одазива. Он простире према њима руке, благо-
сиља их, и од додира са Њим, чак само са хаљинама Његовим, излази лековита
сила.”11
Отворивши умне двери својих стваралачких сила змијама греха, личност
Ивана Карамазова тамни и зјапи. По потамнелој и од Бога одсељеној Ивановој
души шири се отров странствовања и јереси.
Јер, ко жели да види Бога у интелектуалној светлости, њега чека пораз:
видеће илузије своје сопствене уобразиље!12
Саблажњен демонским злом у себи, литерата Иван Карамазов замишља
Други Христов Долазак. Уображавајући ум Ивана Карамазова отворен за
чулност разномислија, мора белетризовати све, па и Други Христов Долазак .
––––––––––––
11
12
Ср. Архимандрит Рафаил Карелин 2014, 109.
510
Ипак, уметничко стваралаштво никога, па ни Ивана Карамазова неће ва-
скрсути из вечне смрти. Богочовек у Ивановом „Великом инквизитору” не
долази Други пут по Беспочетној Вољи Очевој да суди синовима човечијим и
свету, већ долази по литерарној креацији Ивановој на земљу, да Му грехопали
пријатељи овога света изнова суде:
„У народу збуњеност, узвици, ридања; и гле, баш у том тренутку, наједаред,
пролази поред саборне цркве преко трга сам кардинал, велики инквизитор. То је
један скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, са исушеним лицем, са
упалим очима, али из којих још сија жар као огњена искрица. О, није сад у вели-
колепним кардиналским хаљинама својим у којима је блистао јуче пред наро-
дом, када спаљиваху непријатеље Римске вере, - не, у овај мах он је само у својој
старој, грубој монашкој раси. За њима, на извесном растојању, следују мргодни
помоћници и слуге његове, и ’света’ стража. Он се зауставља пред гомилом на-
рода и посматра из даљине. Све је видео, видео је како су спустили ковчег код
ногу Његових, видео је како је васкрсла девојчица; и лице се његово намргодило
и натуштило. Мршти седе густе обрве своје, а поглед му сева злослутним огњем.
Пружа прст, заповеда стражарима да Га ухвате. И гле, таква је његова сила, и
толико је већ научен тај покорни и уздрхтано му послушни пук, да се гомила
света онога часа склања испред стражара, а ови, посред гробовског ћутања које
наједаред наступи, мећу руке на Њега, хватају Га и одводе Га. Гомила, у тренут-
ку, сва као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем-инквизитором;
овај ћутећки благосиља народ и пролази даље. Стража доводи Заробљеника у
тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради Светога Судилиш-
та, и затвара Га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва Севиљска ноћ.
Ваздух ’на ловор и лимун мирише.’ Посред дубоког мрака наједаред се отварају
гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци ула-
зи у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго
се, читав минут или два, загледа у лице Његово. Најзад тихо приђе, метну све-
тилник на сто и рече Му:
‒ Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? – Али, не добивши одговора, брзо додаје: ‒ ’Не од-
говарај, ћути! А и шта би ти имао казати? И сувише добро знам шта ћеш Ти ка-
зати. И Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ казао пре. Што си
сад долазио, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А
знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да знам: да ли си то
баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу Те већ сутра осудити, и спалићу Те на
гломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио Твоје ноге,
већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око Твоје
гломаче ‒ знаш ли Ти то? Него, Ти то можда и знаш”; ‒ додаде он у дубоком ра-
змишљању, ни на тренутак се не одвајајући погледом од свога заробљеника...”13
И из Иванове приповести „Велики инквизитор” можемо дешифровати
Достојевсково пророчко сведочанство: неокаљани богочовечански лик Госпо-
да Христа не живи ни у свету, ни у римокатоличанству, ни у протестантизму,
ни у духу времена, ни у хуманизму, ни у светској цивилизацији, књижевности,
култури, науци, философији, образовању, ни у демократији, ни у политици, ни
у прогресу, ни у модерности, ни у моди..., већ само у Православљу! Јер, људи
туђи Триипостасном Богу, светски господари и првосвештеници, светски ства-
––––––––––––
13
511
раоци и научници, не познајујући и не примајући свештене догмате Цркве
Христове Духом Светим, нису ни богомислени, ни богоосећајни14. Сва сазнања
људи привезаних за краткотрајност овога света и сва сазнања Ивана Карамазо-
ва су гола и зла, и у њима нема Богомладенца Христа15. Једини градивни мате-
ријал оваквих сазнања свагда су човекове телесне и душевне страсти. Зато је и
Иванова и теологија свесветских људи упорно богохулна16.
Радозналац Иван Карамазов се, како не би затомио властиту мисао и
личну креативност, не среће са Откривењем Цркве од Истока, са Њеним Све-
тим Тајнама и Њеним Светим Врлинама. Иван не чита Оце Цркве, чак ни оне
руске Свете богослове који су му били историјски савременици, као Свети
Теофан Затворник, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Кронштатски.
Зато Иван слободно узима свој део од Науке Оца Бога, производећи тако свој
књижевни ђавообразни Други Долазак Господњи!
Штавише, Иван Карамазов следујући плуралистичком духу нововековне
светске књижевности, просуђује и осуђује Богочовека Исуса Христа са култу-
ролошког (јеретичког) становишта римокатоличког папоцезаризма17. Тога ра-
––––––––––––
14
„Слобода, слободан ум и наука завешће их у такве думаче и халуге, и ставиће их пред таква
чуда и неразрешиве тајне, да ће једни између њих, непокорни и свирепи, сами себе уништити;
други непокорни али слабачки, уништаваће једни друге; а трећи, који остану, слабомоћни и
несрећни, допузаће до ногу наших и завапиће нам: ’Да, ви сте били у праву, ви сте једини влада-
ли Његовом тајном, и ми се враћамо Вама – спасите нас од нас самих’ ”. (Нав. дело, 180)
15
„Срдачно пријатељство са светом и поштовање његових вредности напаја душу отровом не-
верја, увлачи у њу сладострашће, похотљивост, некакву живчану, хистеричну узбуђеност, мани-
јакалност, заражава је сујетним, самозадовољним и лажнојуначним настројењима. Све то тако
силовито продире у душу, тако је дубоко прожима и усађује се у њу, да духовни утисци у њој
више не налазе слободно место за себе... Савремени пагански начин живота безобзирно нам
намеће себе, утискујући у нашу свест сличице хиљада и хиљада нечијих лица, тела, гестова,
нечијих дела и речи, мишљења, расуђивања...” (Архимандрит Лазар Абашидзе 2017, 39-40)
16
„Православље учи да Царство Божије није од овога света, а да је земаљски живот само пут
ка вечности. Духовна љубав је ослобођена од онога што се у Јеванђељу назива светом, од њего-
вих представа и предрасуда, од његових тежњи и обичаја. Римокатоличка ’црква’ жели да изгра-
ди царство Божије на земљи. Она је широко отворила своје двери за светску културу, за световну
уметност, она настоји да користи достигнућа науке и философије, да оствари утицај на политику,
да разрађује проблеме социологије. Зато схватање истине и правде често задобија ’стратешки’ и
утилитарни карактер. Стремећи да уцрвени [учини црквеном] светску културу, римокатолицизам
и сам пада под утицај те културе у којој се схватање истине претвара у истиноликост. Римокато-
лицизам учи о еволуцији ’Цркве’, и зато истина, везана за еволуцију, то јест напред, у будућност
усмерен, поступан и прогресиван процес познања, добија релативан каракер. За Православље
Истина је Христос и Црква као живо мистично Христово Тело. По православном учењу, Црква је
свагда имала и има пуноту Духа Светога и зато су критеријуми истине у Православљу непоколе-
бљиви и неизменљиви. А што се тиче протестантског света, он је, удаљивши се од Једне Цркве
још даље од римокатолицизма, изгубио сваки објективни критеријум и његова мистика се затво-
рила у круг индивидуалних доживљаја. Зато су љубав и истина за њега постали субјективни
доживљаји и личне представе. Мистика, лишена аскезе и опита светих подвижника, лако прелази
у визионарство, па чак и у магизам, или пак сахне на стаблу рационализма.” (Архимандрит
Рафаил Карелин 2013, 462)
17
„Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким
сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и
непрестано се роје и друге јереси: Filioque, избацивање ҆епиклезе᾽, увођење тварне благодати,
азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизова-
но учење о животу, папоцезаризам, света инквизиција, индулгенције, убијање грешника због
512
ди, у параболи о „Великом инквизитору”18 Иван приповедачком магијом одва-
ја Вазнесеног Сина од Превечног Оца, спуштајући га на сујетно тло инквизи-
торске Шпаније. А у души Ивана Карамазова и у души шпанског кардинала,
Великог инквизитора, зацарио се пакао бунта хуманистичког човека против
Христа Спаситеља: Иван Карамазов и Велики инквизитор бесомучно гоне Бо-
гочовека, пошто су и сами гоњени легионом греха. Они осуђују Христа и Ње-
гов план човековог спасења, јер је неусвојив за људску необожену природу и
неостварљив у овако устројеном свету19.
Као и сви гордоумни христогонотељи, Иван Карамазов и Велики инкви-
зитор гоне себе из бола у бол, из зла у зло, из ужаса у ужас, из очајања у
очајање, из јереси у јерес, из пакла у пакао, из хуле у самоубиство, из смрти у
вечну смрт20.
Христоборачки рефрен „Великог инквизитора” и свих христогонитеља у
форми реторског питања (Што си сад долазио да нам сметаш?...), формули-
сали су демони још за време Христовог живота на земљи, јављајући се из два
гергесинска бесомучника, у причи Светога јеванђелисте Матеја о „Исцељењу
два човека и пропасти свиња”21. Ивановом параболом о Великом инквизитору
Достојевски, поред осталога, разобличава идеологе којима је Христово прису-
ство у Тајнама Цркве неподношљиво; оне „непогрешиве” и напредне свето-
љубце који господаре и обмањују у име Његово22: римокатоличке првосвеште-
нике, протестантске рационалисте, слободне зидаре, земаљске владаре и муд-
раце, руске интелектуалце.
Да би обавио страшну пресуду творевине над Творцем, Велики инквизо-
тор прво мора бити од оца лажи ђавоусиновљен23. Такав, ђавоусиновљени Ве-
––––––––––––
греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...ˮ (Преподобни
Јустин Ћелијски 2001, 145)
18
Иван Карамазов у приповести о „Великом инквизитору” помиње и германску лутеранску
јерес: „Али ђаво не спава, и у човечанству се поче јављати сумња у истинитост чудеса. Баш у то
време (у XVI веку, прим. П. Б.) појавила се на северу у Германији, страшна нова јерес. Огромна
звезда, ’слична светилнику’, (то јест Цркви), ’пала је на изворе вода и они постадоше горки’. Те
јереси стадоше богохулно не признавати чудеса.” (Достојевски, 161)
19
Ср. Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 45.
20
21
„А кад он дође на ону страну у
земљу гергесинску, сретоше га два,
бјесомучника, излазећи из гробова,
тако опака, да не могаше нико проћи,
путем оним.
И гле, повикаше говорећи:
Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији?
Зар си дошао амо прије времена да
нас мучиш?”
(Мт. 8, 28-29; курзив П. Б.)
22
Ср. Достојевски, 171-172.
23
„Вама је отац ђаво, и жеље оца
својега хоћете да чините; он бјеше
човјекоубица од почетка, и не стоји
у истини, јер нема истине у њему;
кад говори лаж, своје говори, јер је
он лажа и отац лажи.” (Јн. 8, 44)
513
лики инквизитор назива архистратига зла духом премудрим, јаким и правед-
ним24!!! Надахнут заповестима Нечастивог, Велики инквизитор наставља хулу
на Духа Светога, тако што лажно пророкује, тако што исповеда смртоносно
богословље и тако што јеретички тумачи25 животворно Јеванђеље Господње.
Прво кушање Кушач усмерава на тело:
„Страшни и паметни дух, дух самоуништавања и небића, - наставља старац, -
велики дух говорио је с Тобом у пустињи, а нама је саопштено у књигама да Те
је он ’кушао’. Је ли тако било? И је ли се могло казати шта било истинитије од
онога што ти је он објавио у три питања, и што си Ти одбацио, а што је у књига-
ма названо ’искушењима’? Међутим, ако се икада на земљи свршило право,
громовито чудо, онда је то било тога дана, на дан та три искушења. Баш у појави
тих трију питања се и састојало чудо... Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих
шака, са некаквим заветом слободе, који људи у својој простоти и у својој
урођеној тупости не могу схватити, и којега се они боје и страше – јер ништа и
никада није било за човека и човечанско друштво несносније, од слободе! А ви-
диш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за
Тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно
у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати Твојих хлебова.
Али ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била
слобода, - пресудио си Ти, - кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си
одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име
тог истог хлеба земаљског дићи на тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и
победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: ’Ко је сличан овоме зверу? Он нам
даде огањ с небеса!’ Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити
устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха,
него има само - гладних. ’Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и
честитост!’- ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе,
и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова
зграда, подићи ће се наново страшна Вавилонска кула; премда се ни она неће
довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за
хиљаду година смањити патње људске; - јер они ће и тако доћи к нама, пошто се
најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом!...Ето шта је значило оно
прво питање у пустињи, и ето шта си Ти одбацио у име слободе коју си ставио
изнад свега. А међутим, у том питању се садржаваше велика тајна овога света.
Да си пристао и примио ’хлебове’, Ти би тим одговорио и задовољио свеопштем
и вековечитом душевном терету и муци човековој – како сваког појединог бића,
––––––––––––
24
25
„Јерес је лажно учење о хришћанству. Хришћанство је – учење Божије, Откривење Божије.
Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом по-
божношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само
смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. То је та духовна тајанствена књига (Откр.
22, 18-19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио сам Бог, којој се ништа не може
додати, и из које се ништа не може изоставити. Одатле је јасно како тежак грех представља -
јерес. Она је негодовање и побуна творевине против Творца, побуна и негодовање најништавни-
јег и најограниченијег бића – човека – против свесавршеног Бога. Она је – страшно је рећи – суд
човека над Богом и пресуда Богу од стране човека. Она је - грех ума, грех духа. Она је - хула на
Бога, непријатељство против Бога. Она је - плод гордости, тог разлога пада палих анђела. И
последице пада у јерес веома су сличне последицама пада одбачених духова; јерес помрачује ум,
разгневљује срце, разлива свој отров по ћитавом телу, води душу у вечну смрт.” (Свети Игњатије
Брјанчанинов 2008, 161)
514
тако и васцелог човечанства скупа: терету због неизвесности: ’коме да се покло-
ни’? Јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан,
да што пре пронађе онога коме ће се поклонити.”26
Понесен сатанским стихијама сопствене душе, Иванов Велики инквизи-

тор апсолутна јеванђелска значења тумачи својим релативизујућим (раз)умом.
Уносећи састојке свога богохулног ума у Живоначалну Реч Божију, Велики
инквизитор се обмањује Вавилоном самосазнања27. Трима Кушачевим пита-
њима Кушаноме, искушава се Христос, а поучава се род људски. Насупрот
Адаму и роду људскоме, Богочовек је Силом свога Безгрешнога Божанства
победио сва искушења на земљи, која су пред Њега постављена Духом Светим,
а по допуштењу Очевом.
Три искушавајућа императива Господу Христу ‒ о исхрањивању тела, о
исхрањивању духа, и о настројењу срца28 ‒ су за Великог инквизитора највеће
громовско чудо које се десило на земљи, јер собом изражавају сву будућу ис-
––––––––––––
26
27
„Кад читамо Свето Јеванђеље, треба ум јеванђелски да пренесемо у себе, а не свој ум у Је-
ванђеље!” (Свети Николај Жички и Охридски 2001, 20)
28
„Тада Исуса одведе Дух у пусти-
њу да га ђаво куша.
И постивши дана четрдесет и но-
ћи четрдесет, напосљетку огладње.
И приступи к њему кушач и
рече: ако си син Божији, реци да
камење ово постану хљебови.
А он одговори и рече: писано је:
не живи човјек о самом хљебу, но
о свакој ријечи која излази из уста
Божијих.
Тада га ђаво одведе у Свети
град и постави га на крило храма,
па му рече: ако си Син Божији,
скочи доље, јер је писано: анђелима
својим заповиједиће за тебе, и узе-
ће те на руке, да како не запнеш за
камен ногом својом.
А Исус му рече: и ово је напи-
сано: немој кушати Господа Бога
својега.
Опет га узе ђаво и одведе на гору
врло високу, и показа му сва царства
овога свијета и славу њихову,
И рече му: све ово даћу теби ако
паднеш и поклониш ми се.
Тада му Исус рече: иди од мене,
Сатано, јер је написано: Господу
Богу своме клањај се и њему једи-
номе служи!
Тада га ђаво остави, и гле, ан-
ђели приступише и служаху му.”
(Мт. 4, 1-11)
515
торију човечанства, будући да се у њима сусрећу све неразрешиве историјске
контрадикције људске природе29.
У немоћи својој Кушач Господњи и Инквизиторов Бог, земаљским хле-
бом проверава не створеног, Рођеног Животодавца. Пакостни Кушач испитује
Бога Логоса кроз кога постаде и небо, и земља, и светлост, и вода, и биље, и
Сунце, и месец, и животиње, и камен, и со, и хлеб, и вино, и човек, и жена, и
дете, и слово, и језик, и свеколика творевина30!!! Кушач који персонификује
присвајање, зло и смрт, и који ствара само човекоубилачке лажи, оптужује
јединог у историји Оваплоћеног Бога, јединог Васкрситеља и јединог
Човекољупца за човекомржњу!!!
Усиновљено чедо Кушача, Велики инквизитор, жедан воље за моћ и гла-
дан славе људске, следује папоцезаристичком предању које одбацује реалност
Тројичнога Царства Вечности, зарад служења маштарији Кушачевог светског
царства31. Како би Царство Божије спустила на земљу, Кушачева поднебесна
војинства морају живи камен праве вере у Спаситеља32 претварати у адске
хлебове трбухоугађања. Христова јеванђелска наука им у томе безумљу смета,
јер благовести Свето Писмо учи да човек није само тело, него и бесмртна ду-
ша, која се оживљује, исхрањује и спасава Светлошћу Животворне Речи Божи-
је! Али противречна сила Кушача није јача од благодатне Силе Господње. Зато
би Кушач и Велики инквизитор да укидају истиниту човекову слободу, пока-
јање, подвиг, жртву и бесмртност, а да озакоњују грех33.
Иван Карамазов и Велики инквизитор Достојевског сведоче пакао људ-
ских душа, које једину слободу човекову, слободу истинитог вероисповедања,
пребрзо и с муком предају Лукавоме. Убијањем крстоносне, логосне слободе у
––––––––––––
29
30
„У почетку бјеше Логос (Ријеч),
и Логос бјеше у Бога, и Логос
бјеше Бог.
Он бјеше у почетку у Бога.
Све кроз Њега постаде, и без
Њега ништа не постаде што је по-
стало.”
(Јн. 1, 1-3)
31
Велики инквизитор исповеда осмовековну (од 1054. године) веру у Сатану постхришћанске
Европе: „Ми узесмо мач ћесаров! А узевши га, наравно, одбацисмо Тебе, и пођосмо за Њим (за
ђаволом, прим. П. Б.)” (Достојевски, 179)
32
„Ако већ окусисте да је благ Го-
спод,
Приступајући Њему, Камену
Живом, од људи одбаченом, али од
Бога изабраном, драгоцјеном,
И ви сами као живо камење зи-
дајте се у дом духовни, свештенство
свето, да бисте приносили жртве
духовне, благопријатне Богу, кроз
Исуса Христа.”
(1. Пет. 2, 3-5)
33
„О ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца
зато што ћемо им дозволити да греше.” (Достојевски 182)
516
себи Иван и Велики инквизитор отворено пројављују самоубилачки дух бого-
мржње34 и човекомржње!
Друго кушање усмерава Кушач на дух35:
„Када Те је страшни и премудри дух одвео на врх храма, и казао ти: ’Ако хоћеш
да дознаш јеси ли Ти Син Божји, скочи доле, јер је речено за Онога: да ће Га
анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће се угрувати, па ћеш дознати
тада да ли си Ти Син Божји, и доказаћеш каква је вера Твоја у Оца Твога’; - Ти
си саслушао то, и одбацио си понуду; ниси се подао, нити си скочио доле. О, на-
равно, поступио си поносито и великолепно, као Бог; али људи, то слабо бунто-
вничко племе, - да ли су и они богови? Ти, Ти си, наравно, разумео тада да,
учинивши само један корак, само један покрет да се бациш доле, тиме би онога
часа кушао Господа, и сву би веру у Њега изгубио, и разбио би се о земљу коју
си дошао да спасаваш, и обрадовао би се онај паметни дух који те је кушао.”36
Иванов „Велики инквизитор” је двострука парабола. Парабола страшног

суда над Христом и парабола хуле на Духовдана значења Светога Јеванђеља.
Христовог. Друго Кушачево питање намењено је сладострастницима духа,
који и у приповести „Велики инквизитор” свој богопротивни дух и непобожно
знање у охолости својој надносе над Јеванђељем и Црквм Божијом!
И у наведеном одељку свештена јеванђелска значења отац лажи замењу-
је злодухом богохулних значењâ: ако хоћеш да дознаш јеси ли Син Божији,
скочи доле..., настојећи да Јединородног Сина Очевог, Богочовека Христа, и
Његов Искупитељски план сведе на материјалност идеологије чуда. Велики
инквизитор не осуђује Богочовека само за непримање скотоподобних заповес-
ти Кушача, већ и за Синово Свепослушање Вољи Оца Небескога, Кога по За-
вету Писма и Речима Христовим никада не треба искушавати!
По латинском уверењу Великог инквизитора, живот Богочовека на зем-
љи само ремети Кушачев промисао о временом и вечносном господарењу смр-
ти над људским душама и земаљским ресурсима. Ђавоимани дух Великог ин-
квизитора не може поднети реалност логосности, која обелодањује да магије
Кушачеве нису у стању да преобразе Јединог Човекољупца, у масовног
човекоубицу. Зато у очајању своје погибли, Велики инквизитор ропће на Ис-
купитеља паролом умишљености: „Ти си сам положио темељ за разорење Свог
рођеног царства...”37
Треће кушање усмерава Кушач на настројење срца, наводећи Богочовека
да се одрекне Благословеног Царства, зарад проклетства идолопоклоничког
царства земаљског:
––––––––––––
34
Велики инквизитор дословно говори Христу: „Ја нећу твоје љубави, стога што и ја тебе не
волим.” (Достојевски 178)
35
„Наш ум је – образ Оца; наша реч (неизговорену реч обично називамо мисао) – образ Сина,
наш дух је - образ Духа Светога. Као што у Богу Тројици три Лица несливено и нераздељиво
чине једно Божанско Биће, тако и у човеку-тројици три човека чине једно биће, не мешајући се
међу собом, не сливајући се у једно лице, не делећи се на три бића.” (Свети Игњатије Бр-
јанчанинов 2008, 344)
36
Исто, 174-175.
37
Исто, 174.
517
„Ми нисмо с Тобом, него с њим (са ђаволом, прим. П. Б.), ето ти наше тајне. Ми
већ одавно нисмо с Тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова
узели смо ми од њега оно што си Ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар
који ти је он нудио кад ти је оно показао сва царства земаљска: ми смо узели од
њега Рим и мач ћесаров, и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једи-
не, премда нам све досад још није пошло за руком да доведемо наше дело до
потпуног завршетка. Али ко је крив? О, дело наше је непрестано само у почетку,
али је бар почето. Дуго ће се још чекати на довршетак тог дела, и много ће зем-
ља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и он-
да ћемо мислити о свеопштој срећи људској. А ти си већ тада могао узети мач
ћесаров. Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћ-
нога духа, Ти би створио био све што човек на земљи тражи: дао би му био: пред
ким да се клања, коме савест своју да открије, и на који начин да се најзад сви
људи уједине у један општи и једнодушни мравињак – јер, потреба свеопштег
уједињења је трећа и последња мука човечанства... Да си примио мач и ћесарски
плашт, Ти би основао светско царство и светски мир. Јер ко да влада људима,
ако не они који владају њиховом савешћу, и у чијим су рукама хлебови њихо-
ви!”38
Иван Карамазов и Велики инквизитор не мисле на смрт и не боје се Бога.
Зато у безумљу своме богохуле, не видећи да се од Бога не може отети ни
небо, ни земља!39
Теологија Кушача и Ивановог Великог инквизитора дело је јереси. Ово-
страњена мобилизација кушачâ и инквизиторâ тежи изгону Свете Тројице из
историјског времена, из богообразног човека, и извршава претварање Цркве
Божије у државу. Све зарад змијског, грехоиманог раја на земљи и човековог
материјално-чулног користољубља. Да би разоваплотио Оваплоћеног Господа,
Сатана би као највећи усамљеник и највећи мађионичар, морао Господу по-
клонити васељену Господњу, како би од Богочовека начинио човекођавола40!!!
Али, такво слово Сатанино се никад не испуњава, пошто се Неприкосновеној
Вољи Безгрешнога Богочовека архистратиг зла мора покорити.
Не прихватајући трећи предлог Кушачев, Кушани Спаситељ се трећи пут
у пустињи кушања обраћа Кушачу Светим Писмом, које благослови богослу-
жење, а не прима идолослужење!41 Истовремено, Новим Заветом Богочовек
––––––––––––
38
Исто, 178-179.
39
Ср. Свети Николај Жички и Охридски 2001, 437.
40
„Господња је земља и
што је год у њој, ва-
сељена и све што живи на њој.”
(Пс. 24, 1)
41
Духом Светим тумачећи богобогатсво „Јеванђеља о победи над искушењима” (Мт. 4, 1-11)
које остаје основно градивно ткиво Иванове поеме „Велики инквизитор”, Равноапостолни Нико-
лај Жички и Охридски раскринкава лажи и опсенарства Сатане: „Слађа је кора суха круха из
руке Божје, него ли сва царства земаљска и њихова слава из руке ђаволске. Сваки човек, који се
иоле држи Бога, ботатији је и славнији од ђавола, те је смешно кад богаташ тражи и прима неш-
то из руку просјака. Прави богаташ је Бог; после Бога најбогатији су ангели Божји; после ангела
човек; после човека животиња, биље, звезде и минерали. Свако од створења Божјих поседује
нешто што је примило од пребогатога Бога. Ђаво, пак, нема ништа док не украде туђе. Вероват-
но да је Сатана кушао Христа и другим искушењима, пошто је видео пред собом јединствени
518
благовести синовима човечијим да циљ људског срца није некрштено царство,
већ Тројично Царство, јер корен човековог бића није у земљи, већ у Образу и
Подобију Божијем! Искупитељ ослобађа човека од тираније смрти, вазносећи
циљ човечијег битија у Царство Будуће, које није од овога света42; откривајући
тиме да чување живота за свет носи вечност смрти, док крстоносно губљење
светског живота Христа и Јеванђеља ради носи живот вечни43.
Ослањајући се правом вером на јеванђелску причу о Христовој победи
над искушењима, Достојевски Ивановим „Великим инквизитором” разоб-
личава планове и методе Лукавога. Достојевски пророчки расуђује да је све-
жеља Сатане да замени Христа Спаситеља самим собом, и да замени Небозем-
ну Цркву Христову екуменистичким царством свеопшег јеретичког уједињења
православих са инославнима, иновернима, незнабожнима...44
Иванова „поема” „Велики инквизитор” из Достојевсковог романа Браћа
Карамазови сведочи фактографију две једино постејеће философије намењене
синовима човечијим. Прва од њих је Дародавчева философија човековог спа-
сења од смрти. Друга је Кушачева нечастива философија човековог вечног
––––––––––––
пример човека, који се ни затренут и ни за длаку није подавао његовој власти. Но, јеванђелисти
наводе ова три главна, под која се могу подвести сва остала искушења у људском животу. Прво
је, дакле, искушење тела или наше вољне природе; друго је искушење ума, или наше мисаоне
природе, треће је искушење срца или наше осећајне природе. Прво искушење одговара највише
младићском, друго зрелом, а треће старијем узрасту човека. Младић се бори са телесним страс-
тима и похотама, зрео човек се бори са гордошћу свога ума, свога знања и умења; старији ћовек,
пак, има борбу са среброљубљем, властољубљем и славољубљем, но од свега тога среброљубље
је најстрашнија страст. И тако, три главна сатанска кушања, којима је Сатана кушао Господа
Исуса и којима куша свакога од нас, јесу: сластољубље, частољубље и среброљубље. Сва три ова
искушења Господ наш је издржао победоносно, и то у најтежим околностима: и гладан, и жедан,
и без крова, и без пријатеља, у пустињи, у самоћи. Издржао је тако, да је ђавола нагнао у бекс-
тво.” (Свети Николај Жички и Охридски 2001, II, 70)
42
„Царство моје
није од овога свијета, кад би било од
овога свијета царство моје, слуге мо-
је би се бориле да не будем предан
Јудејцима; али царство моје није
одавде.”
(Јн. 18, 36)
43
„Јер, ко хоће живот свој да са-
чува, изгубиће га, а ко изгуби живот
свој мене ради и јеванђеља, онај ће
га сачувати.”
(Мк. 8, 35)
44
„Ми тврдимо, утемељени на учењу Свете Православне Цркве, ослањајући се на безбројна
сведочанства Светога Писма и Светоотачког предања, на правила Светих Апостола, на Номока-
нон Цркве, на примере из живота Светих Отаца Православља, на преовлађујуће гледиште сав-
ремених монаха, јереја и световних лица Цркве, а такође позивајући се на свету крв великог
Сабора православних мученика као непорециво сведочанство, - тврдимо да свако општење (заје-
дничење) са јеретицима, покушаји уједињења с њима уз прећуткивање и прикривање у погледу
разлика, догматске непомирљивости (неспојивости) учења Православља са учењем било каквих
јеретика и иновераца и сродне појаве дволично, лицемерно понашање, које учи православне
људе да скривају најважнији темељ своје вере, суштину свеукупног њиховог духовног живота –
да је истина само у Православљу и нигде више, - све ово јесте издаја Христа, одступање од Ис-
тинитог Бога!” (Архимандрит Лазар Абашидзе 2008, 223-224)
519
погубљења, у којој чак и литерарни, хипертекстуални, неипостасни „Бо-
гочовек” мора од јеретика бити погубљен.
После свих земних искушења и паклова, Ф. М. Достојевски хрис-
точежњивим срцем својим увиђа да у страстима и у оцу страсти нема ни свет-
лости, ни смисла, ни истине, ни љубави.
Достојевскову књижевност трајно обележава агресија богоостављеног
света на чинове човековог правоверног богоопштења.
За православног пророка, Ф. М. Достојевског, за његове христолике хе-
роје, за крштеноверујуће личности и за све Свете, лик Христов је једина Свет-
лост за све таме у које може запасти род људски, једини излаз за све смрти,
једина утеха за све муке, једини путоказ за све заблуде45.
1. Abašidze, Lazar arhimandrit (2008): „Pasha bez Krsta ili još jednom o ekumenizmu”,
prev. Miroslav Golubović, Crkva od Istoka i hrišćanstvo bez Hrista, Zbornik radova, Ver-
sko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko karlovačke, Beograd, 223-238.
2. Abašidze, Lazar arhimandrit (2017): U vavilonskoj peći, prev. Miroslav Golubović i
Bratstvo manastira Podmaine, Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, Podmaine, Budva.
3. Dostojevski, Fjodor Mihailovič (1933): Braća Karamazovi, knjiga druga, prev. Jovan
Maksimović, Narodna prosveta, Beograd.
4. Ignjatije, Sveti Brjančaninov (2008): „Jeres”, u knjizi, Enciklopedija pravoslavnog duho-
vnog života, prev. Mladen Stanković, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog
Aleksandra Nevskog, Beograd, 160-170.
5. Ignjatije, Sveti Brjančaninov (2008): „Obraz i podobije”, u knjizi, Enciklopedija duhov-
nog života, prev. Mladen Stanković, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog
Aleksandra Nevskog, Beograd, 344-347.
6. Justin, Prepodobni Ćelijski (1999): Filosofija i religija F. M. Dostojevskog; Dostojevski o
Evropi i Slovenstvu, Naslednici Oca Justina, Beograd, Manastir Ćelije, Valjevo.
7. Justin, Prepodobni Ćelijski (1999): „Dostojevski kao prorok i apostol pravoslavnog reali-
zma”, Filosofske urvine, Naslednici Oca Justina, Beograd, Manastir Ćelije, Valjevo, 414-
426.
8. Justin, Prepodobni Ćelijski (1999): „Pobuna krpelja”, Filosofske urvine, Naslednici Oca
Justina, Beograd, Manastir Ćelije, Valjevo, 485-492.
9. Justin, Prepodobni Ćelijski (2001): „Humanistički ekumenizamˮ, Svetosavlje kao filosofi-
ja života, Naslednici Oca Justina, Beograd, Manastir Ćelije, Valjevo, 145-165.
10. Karelin, Rafail arhimandrit (2013): „Svetlost Istoka: Razlike između pravoslavne i rimo-
katoličke duhovnosti”, prev. Miroslav Golubović, Knjiga o prelesti i lažnom duhovništvu,
Zbornik radova, Pravoslavna misionarska škola pri Hramu Svetog Aleksandra Nevskog,
Beograd, 460-463.
11. Karelin, Rafail arhimandrit (2014): „Religijska osećanja inteligencije”, Tajna spasenja,
prev. Božana H. Stojanović, Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, Podmaine, Budva,
70-77.
12. Karelin, Rafail arhimandrit (2014): Crkva i inteligencija, prev. Radmila Maksimović,
Romanov, Banja Luka.
––––––––––––
45
Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 419.
520
13. Nikolaj, Sveti Žički i Ohridski (2001): Omilije, Sabrana dela, II, SPCO Linc, Austrija,
Slovo, Šabac, 7-422.
14. Nikolaj, Sveti Žički i Ohridski (2001): Iznad Istoka i Zapada, Sabrana dela, V , SPCO
Linc, Austrija, Slovo, Šabac, 421-437.
15. Sveto Pismo, Stari Zavjet Gospoda našeg Isusa Hrista (1998): prev. Đuro Daničić, Bib-
lijsko društvo, Beograd.
16. Sveto Pismo, Novi Zavjet Gospoda našeg Isusa Hrista (1998): prevod Svetog arhijerej-
skog Sinoda SPC, Beograd.
17. Teofan, Sveti Zatvornik (2013): „Stanje grešnika”, Put ka spasenju, prev. Vesna Nikče-
vić i Ksenija Končarević, Versko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko
karlovačke, Beograd, 84-88.
IVAN`S PARABLE „THE GRAND INQUISITOR”

Summary: This work is an attempt from a New Testament’s perspective to unmask
the secular striving of fallen human nature which wants by the sin of human mind to interpret
and evaluate reality of God’s revelation.
Key words: Dostoevsky, Ivan Karamazov, secret of Europe, Roman Catholicism,
Inquisition, deviation from God, passion of mind, Jesus Christ, New Testament, the Gospel
of winning over temptations
521
СЛОБОДАН М. ПЕНЕЗИЋ∗ УДК 316.728:316.736
ЈП Службени гласник Прегледни рад
Одобрен: 25.01.2020
СПОРТ КАО ФЕНОМЕН САВРЕМЕНОГ ДОБА∗∗

Дисциплина духа и простор забаве или полигон за бизнис
и научне експерименте
Сажетак: Овај текст разматра позицију спорта, као својеврсног савременог

културолошког спектакла, у актуелном, ширем друштвеном контексту. Полазећи од
његових примарних одлика и функција, фокус је, међутим, на оним изворно неспорт-
ским елементима који су данас, међутим, очигледан део сваког оваквог догађаја. Реч је
о пратећим аспкетима којих смо одавно сви свесни, али се о њима махом говори изо-
ловано, без разматрања ширег оквира и околности који су узроковали њихову појаву.
Истовремено се превиђа и сама чињенице да су такве појаве, и поред очигледних нега-
тивности које их прате, а које нису тајна, постепено „изборили” за то да се сматрају
сасвим прихватљивом и очекиваном примесом спортских збивања, о чијим последи-
цама се, пак, обично говори тек по завршетку неког такмичења. Они су, наиме, до те
мере инкорпорирани и у сваки спортски догађај да су неретко у првом плану, бришући
с хоризонта посматрача оне елементе спортских надметања због којих се он у првом
реду развијао и популаризовао. Стога се ствара утисак и прихвата логика да се спорт и
спортска такмичења данас заправо реализују пре свега, а некад и искључиво, зарад
остваривања таквих амбиција и циљева, који, парадоксално, негирају саму суштину
њиховог постојања.
Показујући да је заправо реч о одличном примеру за анализу духа времена у ко-
јем данас живимо, јасно се увиђа да спорт у свеобухватним процесима модернизације
и глобализације свакако уклања и брише многе друштвене баријере, али на том путу
уједно поставља и нове и другачије „оквире” и „правила игре”, те је, у том смислу,
нужно прихватити нове норме и околности, увиђајући притом све оно добро, али и
лоше, што оне са собом доносе.
Кључне речи: Спорт, Савремено друштво, Савремена култура, Студије културе,
Олимпијске игре
––––––––––––
∗
penezicslobodan@gmail.com
∗∗
Овај текст представља иновирану и допуњену верзију једног дела истоименог мастер рада,
одбрањеног на Факултету политичких наука Универзитета у Београду (ментор проф. др Јелена
Ђорђевић)
Слободан М. Пенезић, Спорт као феномен савременог доба
Хронологија развоја: Победе праћене поразима

У сусрет још једним летњим Олимпијским играма (ОИ), највећој гло-
балној спортској приредби (и шире од тога), које ће се 2020. одржати у Токију,
и уобичајну атмосферу обојену амбицијама и плановима, квалификационим
турнирима и прогнозама, као и организационим припремама с друге стране, из
примарног фокуса посматрача често измиче још један незаобилазни аспект
спортских надметања данас. Наиме, уз сумирање медаља и победа, успеха и
разочарања, изненађења и славља, спортом данас неретко доминирају и други,
не толико спортски елементи, који су, пак, често у првом плану такмичара и
њихових тимова, али и јавности која се више интересује за бројке и облике
спектакуларизма у спорту, као и новац који све то, наравно, прати. То су само
назнаке координата система у којем се данас спорт развија, захватајући
значајно више од својих изворних усмерења. То су, међутим, уједно, и обриси
проблема с којима се oн већ дуго времена суочава.
Паралелно с модерним ОИ и осталим великим такмичењима, спорт се у
другој половини 20. века (уосталом, као и други друштвени аспекти) развијао
огромном брзином, постајао све популарнији и комерцијалнији и тако доносио
све већу зараду свим учесницима; спортистима, њиховим тренерима и менаџе-
рима, власницима клубова и руководиоцима спортских организација; али су се
индиректно, заправо, највише богатили медији, произвођачи спортске опреме
и други представници крупног капитала који су на време схватили да улагање
у спорт значи и добру зараду ако се уложи у прави тим или такмичара. Ова
„трка” је временом била све бржа и немилосрднија. Једном када се завртео
„точак”, било је немогуће закочити га. Циљ је свима био исти – победа, што
бољи резултат, али и што већа зарада. Макијавелистичка филозофија скоро
сасвим је засенила изворне идеале наслеђене из периода античке Грчке − исте
оне које је, бар „на папиру”, имао на уму и Пјер де Кубертен (Pierre de Couber-
tin) кад је спроводио у дело свој план о обнови ОИ. Нова правила игре сви су
убрзо схватили и настоје свакодневно да их следе – она, пак, налажу да уколи-
ко немате новца да уложите, мала је вероватноћа да ћете на крају имати и доб-
ре резултате. Самим тим, с друге стране, ако такмичар (тим) не остварује за-
пажене резултате, не може очекивати да ће вас неко ангажовати и улагати у
ваш развој.
Да би се опстало у таквом такмичењу, спортисти и сви учесници у
спортским надметањима такође посежу за различитим решењима која никако
нису својствена спорту и спортистима – бар не на онај начин како то изворни
идеали спорта налажу. Уз свима познату причу о коришћењу недозвољених,
допинг средстава, ту су и многи други покушаји да се на неспортски начин
дође до пажње и успеха на такмичењима. Спектар малверзација је широк и
маштовит. Примера ради, све чешће су појаве да се чак лажирају и документа
спортиста (посебно афричких) у покушају да се представе млађим него што
јесу, што им повећава цену на тржишту и могућност ангажмана. ФИФА (Свет-
524
1
ска фудбалска организација) је пре десетак година пооштрила правила везана
за трансфере младих играча, делом и због таквих покушаја преваре, али и како
би се избегле ситуације да се на основу обећања о слави и богатству експлоа-
тишу деца у Африци и Јужној Америци. На нашим просторима „материјала” за
анализу спорних ситуација такође има у изобиљу. Миљан Миљанић, некада
„алфа и омега” југословенског, а потом и српског фудбала, својевремено је
више пута са задовољством истицао како је, уз Бразил и Аргентину, Југослави-
ја водећи извозник фудбалера, те да су спортисти наша најконкурентнија „ро-
ба” на тржишту. Тако се, према појединим прорачунима, у периоду од 1991. па
до краја 2000, од продаје фудбалера, у касе клубова (али и на разне приватне
рачуне), слило више новца него што су износиле девизне резерве тадашње
Народне банке. Већина ових трансфера, обављена је, пак, на крајње сумњив
начин.
Тај модел је данас усавршен до перфекције, што, свакако, није никакав
екслузивитет ових простора. Проблеми и покушаји превара у спорту су данас
бројни и готово свакодневни. Самим тим и афере које их прате. Примера ради,
у Италији је 2006, након чувене афере „Калчополи”2, више спортских функци-
онера, судија и фудбалера ухапшено и заувек им је забрањено да се на било
који начин баве фудбалом, док су поједини клубови, попут чувеног „Јувенту-
са”, кажњени „селидбом” у нижи ранг такмичења. Наиме, безглаву борбу за
успехом непосредних учесника у спортским борбама, из својих ложа, „одозго”
махом надгледају они који у њих улажу и код којих се заправо и налазе полуге
моћи. Управо су они ти који диктирају оквире и правила, стимулишући борбу
у којој је једино правило да правила нема, што даље отвара простор за ко-
ришћење недозвољених супстанција, али и за грубости и примитивизам на
терену и трибинама, који скупа негирају изворне принципе спорта. То им,
ипак, не смета да упоредо седе у бројним комисијама и организацијама, одбо-
рима и савезима, из чијих фотеља декларативно пропагирају борбу против
истих тих проблема које сами подстичу.
У Србији је пре неколико године и званично, захваљујући појединим ме-
дијима, проговорено на тему „спортске мафије”, која је до тада била табу тема
о којој се није смело говорити. Покренута је и истрага и редом су хапшени
спортски функционери и бивши спортисти којима се судило због малверзација
у оквиру пословања спортских клубова и савеза. Потом су на ред дошле и гру-
пе навијача-хулигана, које су годинама уназад умешане у бројне криминалне
активности, попут трговине дрогом и убистава, а којима махом руководе и
штите их управо „угледни” спортски фунционери, који су често и политички
ангажовани. Овакве појаве, нажалост, и даље постоје, односно, проблеми тада
нису решени − напротив. Малверзације у спорту су стога још једна тема за
себе коју треба посебно истраживати, али се на њу увек, бар кратко, морамо
осврнути при свакој анализи спортских дешавања.
––––––––––––
1
Међународна федерација фудбалских асоцијација. Детаљније на веб страници:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A4%D0%B8%D1%84%D0%B0 и https://www.fifa.com/about-
fifa/who-we-are/
2
Позната афера у којој је више појединаца и тимова кажњено због намештања резултата. Више о
томе на веб страници: http://en.wikipedia.org/wiki/2006_Italian_football_scandal
525
Од олимпизма ка суровом професионализму

Путања развоја савремених ОИ вероватно представља и најбољу илус-
трацију промена у области спорта и његовог дефинитивног одласка у оквире
професионализације, али и потпуне комерцијализације, имајући у виду да је
ова манифестација изворно обновљена, пре свега, ради очувања и истицања
ширедруштвене важности традиционалних спортских начела. Наиме, према
Кубертеновој визији, на ОИ спортисти се такмиче из спортских идеала, а не за
новац. Из тог разлога, на ОИ у прво време није било места професионалним
спортистима. Неколико скандала обележило је почетке савремене олимпијске
историје. Победник у петобоју и десетобоју на ОИ у Стокхолму 1912, аме-
рички Индијанац Џим Торп (Jim Thorpe), дисквалификован је кад је откривено
да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпијских победа. Златне
медаље су му потом одузете и умро је без њих, а Међународни олимпијски
комитет (МОК) га је рехабилитовао тек 1983. Двадесет и четири године касни-
је швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на зимским ОИ
у Гармиш-Партенкирхену (1936), солидаришући се са својим тренерима и ко-
легама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања
(Према Скемблер, 2007: 155 и 229 – 233).
Временом је, ипак, многима постајало јасно да је многа аматерска начела
прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као
аматери и били службено запослени при тамошњим државним установама, али
им је сав посао заправо било тренирање. За то време, чак је и деветоструки
олимпијски победник у пливању, легендарни Марк Шпиц (Mark Spitz), на ОИ
1972. умало био дисквалификован и остао без медаља, јер је на једном побед-
ничком постољу у знак славља подигао руку у вис, држећи патике једног поз-
натог произвођача спортске опреме. Током осамдесетих година правила су
попуштала и наступао је све већи број спортиста за које је било јасно да за-
рађују искључиво бавећи се спортом. Све је постало јасно крајем осамдесетих
и почетком деведесетих. Многи спортисти, у међувремену, више нису скрива-
ли да за своје наступе примају новац. Све је окончано а на Летњим ОИ 1992,
одржаним у Барселони, наступом легендарног америчког кошаркашког „Тима
снова”, састављеног од највећих звезда професионалне НБА лиге који су, сто-
га, тад и званично били професионалци. Потом су и професионални тенисери
постали део ОИ, а једини спорт у којем се још увек не такмиче јесте − бокс. У
фудбалу се, такође, професионалци такмиче, али до 23 године старости (свака
репрезентација може позвати и три играча старија од 23 године), али је то ци-
љано организовано, како не би негативно утицало на популарност Светског
првенства у фудбалу, које је спортска манифестација која је комерцијално је-
дина глобално упоредива с летњим ОИ.
Правила о рекламама и рекламирању су, међутим, и даље врло строга.
Реклама не сме бити на самим борилиштима током олимпијских надметања, а
службени спонзори ОИ спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања
једино је дозвољено да се на дресовима, патикама или тренеркама носе
логотипе произвођача, али су величине тих натписа лимитиране. С друге стра-
526
не, кошаркаш Брендон Џенингс (Brandon Jennings), којег су својевремено мно-
ги очекивали у тиму САД за Светско првенство у Турској 2010, окривио је
тада за своје неучешће највећег светског произвођача спортске опреме „Најк”
(Nike), с обзиром на то да је, осим њега, већина осталих играча била везана
спонзорским уговорима за ту компанију. Интересантна су и правила која вла-
дају у САД када је реч о и те како популарном колеџ-спорту и студентима-
спортистима који су тамо неретко веће звезде од професионалаца. Наиме, њи-
ма је пре званичног завршетка школовања и одласка у професионалце забра-
њен било какав други ангажман, док је најстроже забрањено преговарање и
потписивање уговора с професионалним тимовима пре краја студија. У проти-
вном, губе се стипендије и трпе санкције школа, а кажњавају се и тимови који
прекрше то правило. Овај систем идеално је представљен у неколико познатих
филмова, попут остварења Спајка Лија (Spike Lee) „Добио је игру” (He got ga-
me) или филма „Џери Мегвајер” (Jerry Maguire) Камерона Кроува (Cameron
Crowe).
Бројне су стога и негативности које су пратиле прелаз спорта ка суровом
професионализму и апсолутној комерцијализацији. Најочигледније су свакако
појаве коришћења допинг-средстава, хулигана у спорту, али и оне које су ре-
зултат генералног девалвирања изворних принципа спортског надметања кроз
утицај новца на спортисте и такмичења. У мрежи лоших ствари које несумњи-
во такође прате модерни спорт, одавно се „уметнуо” и проблем клађења и кла-
дионица чији власници обично нису познати широм јавности (Србија одличан
пример за то), тачније − утицаја који на спортска такмичења имају богате кла-
дионичарске фирме и њихов интерес, што свакодневно резултира „сумњивим”
резултатима, негирајући тако основна начела спорта, али и морала.
Више од игре
Мишљења теоретичара савременог друштва о проблемима у спорту и
око њега различита су, али су готово једногласна по питању увиђања везе из-
међу савременог спорта и новца који постоји у и око њега. Кристофер Лаш
(Christopher Lasch), међутим, не види везу између професионализације (ко-
мерцијализације) и тривијализовања спорта. Он сматра (1979: 63-64) да „нису
професионализам и компетиција ти који корумпирају спортску нити било коју
другу игру, већ рушење правила која обухватају игру − то је оно што ритуал,
драму и спорт све заједно дегенерише у спектакл”. Драма је, како такође ис-
тиче, облик у коме је спорт у формалном смислу најближи уметности, али и
такав „однос човека према свету који га везује за постојећи свет”, а могућа је
зато што је „живот отуђен од човека”. Говорећи о односу спорта и глуме, Лаш,
стога, констатује (Исто: 194-195) следеће: „безрезервно се подређујући прави-
лима и формама игре, играчи (као и гледаоци) сарађују у стварању илузије о
реалности”. Анализа генералне лаицизације спорта Јохана Хуизинга (Johan
Huizinga) помаже да се овакав контекст боље разуме. Наиме, у оној мери у
којој спортски догађаји „губе својство ритуала и јавне прославе” они се, према
527
Хуизинги, своде на „баналну рекреацију и сирови сензационализам” (1991:
106-107). Многи критичари, стога, с правом констатују да је из савременог
спорта заправо протерана забава. Она (такав приступ спорту) је, наиме, у суп-
ротности с настојањем да се код спортисте створи „беспоштедни борилачки
карактер и њему одговарајуће гвоздено тело”, јер је „принцип на којем се зас-
нива цивилизација, онај где доминира техничка прецизност и ефикасност”,
такође увиђа Хуизинга.
У спорту, тежња за савршенством постаје „покриће за прогрес који се
заснива на постизању резултата који имају објективну − квантитативну мер-
љивост” и који омогућавају реализацију највиших амбиција, у сваком погледу,
па је врхунски спорт, стога, према таквим теоријама „обрачун са способношћу
човека да створи истинску игру у којој ће остварити своје универзално ствара-
лачко биће” (Љубодраг и Дуња Симоновић, 2005: 15). Стога у спорту данас,
како теоретичари попут наведених истичу, из тог разлога доминира јединство
и квантитет, што значи позитивно „једноумље и обрачун са стваралачком
личношћу”. Уместо „принципа универзалног развоја људских моћи”, у таквом
контексту највиши изазов постало је „фанатично посвећивање спорту”, док се
„тежња да се постигне недостижно злупотребљава, као доказ да у спорту, уз
лоше ствари, доминирају и прави изазови” (Исто: 70).
Свесни моћи и утицаја које спорт има, а посебно ОИ, организатори, пак,
настоје да искористе тај потенцијал да би утицали и на шире друштвене про-
мене. Они, примера ради, сматрају да ће тако истовремено мотивисати и оне
мање заинтересоване појединце и групе и увећати глобалну занитересованост
за спорт и дух олимпизма свих грађана, што би се даље позитивно одразило и
на решавање других, дубљих друштвених проблема (и то не само кроз економ-
ски бољитак). Критичари, међутим, наглашавају да ОИ доносе више трошкова
и проблема него користи и да су углавном инструментализоване од стране
политичких и економских елита. Упориште за овако мишљење, примера ради,
налазе у чувеним ОИ у Берлину, али и начину на који је Влада Кине, преко ОИ
у Пекингу 2008, покушала да преусмери пажњу јавности с кршења основних
људских права на тамошњим просторима. Поједине критике иду тако далеко
да ОИ доживљавају и као полигон за испољавање национализма и свеопшту
комерцијализацију, па чак и покушај да се наметне доминација мушкараца у
односу на жене, што је, наравно, у супротности са основним начелима олимпи-
зма. Ентони Гиденс (Anthony Giddens), чувени социолог, један је од оних који
верује да спорт има огроман утицај на промене у социјалном контексту. Фуд-
балске утакмице су, примера ради, према Гиденсу, посебно интересантне за
анализу динамике групе, перформанса и идентитета победника. Анализирајући
питања социологије фудбала, политике идентитета и утакмице као догађаја
који је у исто време „и аспирациони и инспирациони”, па он оцењује (2007: 45)
да је „фудбал социолошки феномен који има трансформациону моћ да прева-
зиђе социјална искључења, класне разлике, али у исто време и произведе на-
сиље”. Он такође сматра да један тако велики догађај, попут ОИ, може утицати
на побољшање услова живљења, али да, ипак, треба бити свестан да је за реал-
но решавање проблема, примера ради, оних који живе у најсиромашнијим
528
четвртима Лондона, неопходно много више од изградње терена. Гиденс, стога,
наглашава да ће за стварне промене бити потребан обухватнији приступ од
козметичких промена окружења у којем живе.
Олимпијске игре, као и остали велики спортски догађаји, са свим својим
комерцијалним и медијским капацитетом, неспорно „могу помоћи да нека по-
тиснута питања дођу на дневни ред и индиректно бити употребљене као инс-
трумент смањења сиромаштва и социјалне апатије, али је за постизање ко-
начног циља неопходно много више” − Гиденс, стога, решење види у „креира-
њу дугорочних практично примењивих стратегија и иницијатива које ће дело-
вати на свим пољима” (2005: 4). Он анализира и негативне аспекте модерног
олимпизма, које такође види у политичкој инструментализацији и свеопштој
комерцијализацији, који воде појавама попут насиља у спорту или коришћењу
недозвољених супстанција. Гиденс зато помиње и сукобе међу навијачима
фудбалских клубова, који неретко настају на линији идеолошких, па чак и ре-
лигијских различитости. Као пример за то наводи и традиционалну нетрпељи-
вост између фанова најпопуларнијих шкотских фудбалских тимова, „Глазгов
Ренџерса” и „Селтика”, изниклу из тамошњих сукоба протестаната и католика.
Пример за подршку овим размишаљањима можемо наћи и у италијанској фуд-
балској лиги − популарном „Калчу” (али и даље), где се присталице појединих
тимова у ред навијача одређеног клуба сврставају пре свега на основу иделош-
ких убеђења. Тако је, примера ради, познато да навијачи римског „Лација”
славе идеје фашизма које на сваком мечу истичу исписане на транспарентима
на трибинама стадиона.
Најсвежија потврда оправдане забринутости оних који, попут Гиденса,
говоре и о негативностима које прате спорт, а које извиру из ширег друштве-
ног контекста, стигла је и одмах након спуштања завесе на СП у фудбалу у
Јужној Африци. Наиме, један од учесника на такмичењу била је и селекција
Северне Кореје. Чланове ове селекције је на свим мечевима пратио велики број
службеника севернокорејске националне безбедности присутних у функцији
превенције евентуалног покушаја бекства неког од чланова тима и стручног
штаба у потрази за азилом и бекством од тамошњег суровог режима. Она је
била и једина земља учесница и једна од ретких земаља у свету чији грађани
нису могли (смели) да прате пренос утакмица уживо. Ипак, након солидне
партије и минималног пораза (2:1) у уводном мечу против тима Бразила, поли-
тичко руководство се одлучило да грађанима дозволи да наредни меч против
Португала посмарају уживо. На несрећу фудбалера Северне Кореје, Португал
је убедљиво победио, а реакције које су уследиле и данас узбуркавају светску
јавност. По завршетку такмичења, медији су објавили информације о томе да
политички врх земље размишља да свој стручни штаб и фудбалере за неуспех
казни слањем на принудни рад у неки од тамошњих рудника. То, наравно, није
доказано, али ни оповргнуто, с обзиром на „челичну завесу” која постоји на
тим просторима.
Спорт стога често генерално представља и поље у којем је могуће запа-
зити актуелну друштвену климу и односе. Тако је голф од почетка до данас
био резервисан за богатије, а позиција тениса се у том погледу временом по-
529
мерала и он се данас наметнуо као спорт богатијих средњих слојева, док је
фудбал од почетка био забава за широке народне масе. Спорт зато заиста може
поспешити постизање равноправности, али и продубити постојеће разлике.
Потврда за ту другу тезу, примера ради, лежи и у чињеници, коју поједини
теоретичари истичу, да су мушкарци спортисти и спортови примарно дожив-
љени као „мушки”, попут фудбала, комерцијалнији од „женске” ритмичке ги-
мнастике и клизања.
Многи стога доводе у питање смисао постојање глобалних идеала и ци-
љева које спорт има записане у својим изворним агендама. Примера ради, када
се обори неки рекорд, то изазива дивљење публике. Критичари (пре свега они
лево оријентисани) се ипак питају какве то користи има за фундаменталне
друштвене проблеме? Ако нема, зашто се онда толико пажње и новца усмерава
ка тим догађајима? То је, ипак, само један (истина, прилично узак) поглед на
ствари. Наиме, без обзира на то што се тако неспорно констатују и одређени
глобални апсурди-проблеми којима смо данас окружени, спорт и спортисти их
изворно не стварају, па их зато не могу ни решавати. Оно што, међутим, пред-
ставља посебан феномен и неисцрпан материјал за анализу, јесте чињеница да
се спорт и свако појединачно такмичење могу анализирати у оба смера.
Тачније, у зависности од премисе, усмерење анализе једног истог спортског
догађаја, у зависности од тезе која се одабере, увек може бити негативно, али и
позитивно. То спорт и спортска такмичења сврстава у ред феномена идеалних
за тумачење у домену студија културе, чији приступи и методе управо теже да
једну појаву представе онаквом каква јесте, подједнако третирајући њене по-
зитивне и негативне аспекте, без претензија на „коначне истине”. Тако се и
наведени фудбалски Мондијал у Јужној Африци може тумачити и изразито
позитивно, ако се у обзир узму окружење, околности и скепсе које су пратиле
организацију овог такмичења. Одлуком да домаћин буде Јужна Африка, желе-
ло се постићи неколико циљева, а ови циљеви се управо могу сврстати у ред
позитивних функција које спорт неспорно има. Земља и регион из којег су
деценијама уназад стизале само приче о ратовима и криминалу, политичким
конфликтима и непомирљивим разликама међу становништвом, свакако није
случајно одабрана. Велику улогу имали су, наравно, и лобисти који су
учинили све како би свет уверили у исправност одлуке да је време да се орга-
низација једног тако великог догађаја повери управо Јужној Африци. Поред
забринутости у погледу финансијске спремности Јужноафриканаца да се упус-
те у припрему овако великог спортског догађаја, јавност је пре свега бринуло
то што би организација овако популарног догађаја у земљи у којој постоји чак
13 званичних језика и у којој је највиши раст стопе криминалитета на свету,
али и континенту који је и даље полигон за мноштво сукоба и различитих ек-
сперимената, могли бити идеална прилика за многе екстремисте који би как-
вим злочином могли покушати скренути пажњу на себе. Бојазан је била и то
како ће међусобно изузетно различита, завађена и сиромашна афричка племе-
на прихватити и доживети организацију таквог такмичења у свом комшилуку.
Разлога за забринутост било је много, али су они већ на самом отварању разве-
јани. Данас се може се с правом констатовати изузетна успешност овог так-
530
мичења, које је протекло без иједног већег инцидента и остварило готово све
зацртане циљеве. Технички апсект саме организације похвалили су сви – од
фудбалера и новинара, па до фудбалских и политичких функционера. Оно што
је, пак, задивило све, јесте очигледно заједништво свих Африканаца који су
организацију такмичења у једној од земаља на свом континенту доживели као
мисију свих становника континента, приказујући богатство и различитости
Африке, што је несумњиво донело и нову димензију у сам спорт. Успех је
мерљив и оствареним профитом и популаризацијом фудбала и спорта генерал-
но у Африци, а што су били и примарни циљеви организатора и ФИФА. О
ефектима на побољшање генералног положаја афричког становништва ће,
ипак, моћи да се говори тек са одређене временске дистанце, али то и није мо-
гуће остварити само кроз организацију оваквих догађаја.
Два вероватна највећа глобална спортска такмичења, Светско првенство
у фудбалу (СП) и летње ОИ организоване су 2014 и 2016. у Бразилу, управо с
жељом да се популарише спорт и помогне економија јужноамеричког конти-
нента. Влада Бразила је озбиљно приступила припреми и потрошила, примера
ради, око 530 милиона долара само за мере безбедности предвиђене за органи-
зацију ОИ, а слике сређивања небезбедних крајева обишле су свет. Савез ру-
мунских бизнисмена је својевремено у оквиру плана за оживљавање привреде
те земље такође „уписао” и организацију СП у фудбалу. Процена је била да би,
уколико наговоре Мађарску и Бугарску за заједничку кандидатуру и евентуал-
ни успех у тој замисли, учинили да друштвени производ за на сваку милијарду
евра уложених у инфраструктуру порасте за један одсто. У сличном духу је
управо донета и одлука да домаћин наредног ЕП у фудбалу 2020. буде Европ-
ска унија, односно 12 градова из различитих земаља ЕУ, који ће угостити нај-
квалитетније европске тимове (међу њима је и главни град Румуније – Буку-
решт).
Скептици, међутим, и даље упозоравају да је савремени спорт отишао
предалеко од античке Олимпије. Наиме, они сматрају да је спорт данас зани-
мање које доноси профит онима који са спортом имају најмање везе. Њихова
теза је да спорт треба да буде алатка помоћу које ће се направити боља
личност, али је, како истичу, питање ко има контролу над догађајима и колико
он(и) има(ју) знања? Аргументација оних који савремени спорт доживљавају у
најнегативнијим тоновима је разнолика. Неки такав став аргументују тиме да
су, примера ради, тимови који су пре неколико деценија освајали титуле били
најбољи и најбогатији, док су данашњи шампиони по правилу велики „губи-
таши” који дугују огромна финансијска средства. Данашњи спортисти, истиче
иста „линија” мислилаца, чешће су ван терена, што због повреда, и то због
различитих „неспортских” комерцијалних активности, док је примарно место
спортисте некад било на терену. Чувени фудбалски фанови Манчестер Јунај-
теда стога на свом сајту имају и шаљив коментар на тему комерцијализације
спорта - Следећи пут када кренете на Олд Трафорд, обавезно понесите
наочаре за сунце, јер вам блицање светлећих реклама озбиљно може угрозити
вид. Они стога револтирано у наставку истичу - Не можемо приуштити себи
најновији Ауди. Дошли смо да погледамо утакмицу и да попијемо пиво!
531
Ривалитети и бројни антагонизми у спорту су се данас пренели и на „мо-
ћну” интернет јавну сферу − у духу коментара Мој тим је бољи од твог и обр-
нуто − Не, мој је бољи. Наиме, свака, па чак и најбаналнија вест из спорта, која
по правилу и нема претеране везе са одређеним спортским тимом или поједи-
начним спортистом, постаје повод за најбаналније расправе, па чак и место где
се распирују расна и национална нетрпељивост. Љубитеље спорта који су
склони очувању фудбалских такмичења у духу традиционалне девизе „спорт
ради спорта” посебно револтира намештени став, тј. неконтролисана комерци-
јализација спорта у оквиру које се спортски терени претварају у модне писте,
на којима дефилују тетовирани спортисти најмодернијих фризура, у шареним
патикама. Поједина истраживања показују да врхунски спорт није нужно и
претерано здрава професија, јер мноштво професионалних спортиста по прес-
танку каријере има бројне здравствене проблеме. Они који се држе девизе да у
свему треба бити умерен, па и у спортским активностима, стога често духови-
то цитирају изјаву Винстона Черчила, који је био позамашних димензија и
водио је неспортски живот, а једном приликом је на питање како је успео да
доживи дубоку старост одговорио: „никад се нисам бавио спортом”.
Спорт одавно свакако није безазлена дечија игра. Поједини аутори, по-
пут Дуње и Љубодрага Симоновића, доживљавају га (2005: 35 и 53) и као „ри-
туално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највишу
религиозну церемонију која има литургијски карактер, у којој доминира са-
крална озбиљност”, где је „спорт култ постојећег света, а човек се у спортском
ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом”.
Исти аутори, такође ,напомињу (Исто: 35 и 70) да „спортска представа није
глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом
облику појављује суштина капиталистичког света”. Сложеност времена у ко-
јем живимо, ипак, налаже да се ова ситуација посматра из реалнијег угла. Но-
вац и његова моћ не могу се поништити, а тако ни проблеми у спорту које он
индиректно доноси. Концепт „временске машине” и имагинарно враћање уна-
зад и креирање лажне, идиличне слике по којој је спорт некад постојао или ће
постојати само ради спорта (игре и забаве), тј. због радости такмичења и пуб-
лике која ужива у томе − није могуће. На проблеме се, међутим, свакако мора
указивати и сузбијати их, али истовремено треба указивати и на чињеницу да
се спорт, као и сви остали видови забаве (као и све друго, уосталом), мора
„конзумирати” опрезно и умерено, уз критички отклон. Било да шутирате лоп-
ту на „Ноу Кампу”3 или на игралишту испред зграде, било да сте на трибинама
стадиона или испред телевизијског пријемника, морате бити свесни раз-
личитих аспеката и бројних негативности које данас прате спорт и резултирају
бројним спектакуларним садржајима које сви са уживањем пратимо, али и
разним аномалијама, које је несумњиво тешко побројати на једном месту и
уоквирити кроз анализу неколико феномена. Ево, ипак, једног покушаја да се
поједини од њих представе.
––––––––––––
3
Стадион фудбалског клуба „Барселона”. Више о томе на веб страници:
www.barcelona.com/barcelona_tickets/fc_barcelona_football_tickets/the_camp_nou_stadium.
532
Допинг и недозвољена средства – да ли циљ оправдава средства?

Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини је
употреба недозвољених стимулативних средстава, познатих као допинг. Њи-
хово конзумирање може донети бољи резултат, ако спортиста поседује и оста-
ле потребне квалитете. То, пак, уједно може довести и до озбиљних здравстве-
них проблема, па чак и изненадне смрти. Како је циљ сваког спортисте то да
победи на такмичењу, поједини прибегавају овим средствима да би дошли до
тог циља. Ударна вест свих светских медија недавнo је била она која је извес-
тила о томе да је Русија кажњена четворогодишњом забраном учешћа на нај-
важнијим спортским такмичењима, према одлуци Светске антидопинг агенци-
је. То значи неучествовање и на ОИ у Токију 2020. и фудбалском СП у Катару
2022. Ова одлука је резултат ранијег допинг скандала, након којег је сада оце-
њено да је Русија била недоследна и да се манипулисало лабораторијским по-
дацима који су предати. Изузетак ће (донекле) бити спортисти који поднесу
доказ да су позитивно прошли на антидопинг тесту, који ће моћи да се такмиче
под неутралном заставом.
Историјат ових појава је дугачак. Још почетком 20. века олимпијски та-
кмичари су користили сличне супстанце за побољшање својих способности, па
тиме и резултата. Примера ради, победник у маратону на ОИ 1904, Томас Хикс
(Thomas Hicks), од свог тренера је као стимуланс добијао стрихнин и коњак, и
то чак и за време трке (Према Скемблер, 2007: 266–280). Спортисти су данас
способни и да се прилагоде и живе с тзв. двоструком представом о себи – да с
једне стране креирају имиџ узорних грађана који заслужују углед и поштова-
ње, док су уједно и корисници недозвољених супстанци који жуде за славом,
богатством и медијском пажњом. Један од најпознатијих примера за то свакако
је чувени амерички бициклиста Ленс Армстронг (Lance Armstrong), својеврсна
икона и рекордер овог спорта, који је након година дивљења јавности оправ-
дано доживео да буде спортски „ражалован” и презрен након открића да је
читаву каријеру користио допинг средства. Допинг се, иначе, толерисао све до
краја шездесетих година, кад су спортске федерације почеле да увиђају опас-
ност допинга и забрањују га, а МОК га је званично забранио 1967. Спортиста
који је ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни
петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал (Према Олимпијски вековник,
2010: 55), и то на летњим ОИ 1968. У следећих 40 година историје ОИ, откри-
вено је више од сто спортиста попут њега, а највише у дизању тегова. Један од
„најчувенијих” случајева допинга у историји спорта вероватно је случај
канадског спринтера Бена Џонсона (Ben Johnson), са ОИ у Сеулу 1988. Он је
победио у финалу трке на 100 метара, користећи недозвољену супстанцу
„станозолол”, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су
му касније одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 секунди) поништен. На-
кон Џонсона и те афере, свако велико такмичење у атлетици пратили су до-
пинг скандали, а редом су због коришћења недозвољених средстава „падали”
претходно већ крунисани шампиони попут Линфорда Кристија (Linford Chris-
533
tie), Кетрин Крабе (Katrin Krabbe), Мерион Џоунс (Marion Jones), Хавијера
Сотомајора (Javier Sotomayor)...
Чувена америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер (Florence Griffith-
Joyner), за само годину дана, од анонимне спринтерке дошла је до статуса нај-
брже жене на свету, када је 1988. поставила недостижне светске рекорде на
100 и 200 метара. Умрла је десет година касније, са само 39 година, у сну, од
компликација изазваних астмом. Њена смрт је, стога, и данас повод за бројне
контраверзе и анализе везе спорта и допинг средстава. Упркос проверама и
ригорозним казнама, али и оваквим трагедијама, многи спортисти користе
допинг, а да не буду ухваћени. Тек деведесетих година 20. века обелодањени
су докази да су бројни источнонемачки спортисти користили разна стимулати-
вна средства, у чему су били подстрекавани чак и од државног врха. До сада је
забележено и неколико случајева тестирања појединих спортиста како би се
утврдио њихов пол, с обзиром на зачуђујуће резултате и атипичан изглед. Та-
ко, код случајева појединих спортисткиња, попут атлетичарке Семење (Caster
Semenya), и након медицинских тестова није се са сигурношћу могло говорити
о њиховом полу, с обзиром на састав хормона у телу. Стога ни данас није јасно
да ли је реч о особама женског пола или о мушкарцима који су, након промене
пола, увидели(е) своју „предност” у односу на конкуренткиње. Американце
многи сматрају „шампионима у допингу”. То донекле потврђују и догађаји
који су претходили ОИ у Лос Анђелесу 1984. Олимпијски званичници САД су
тад својим спортистима организовали посету лабораторијама, у којима је тре-
бало да се изврше анализе допинг-тестова учесника. Радило се, заправо, о њи-
ховом упознавању с начинима на које спортисти могу да преваре контролоре.
У Лос Анђелесу тако ни један Американац, за разлику од спортиста из других
земаља, није ухваћен у допингу. Нису сви амерички тренери учествовали у
овом скандалу. Пат Коноли (Patrick Connolly), једна од тренера женског тима,
изјавила је касније на саслушању пред комисијом америчког Сената: „када сам
сазнала о предолимпијском програму тамошњег олимпијског комитета, који је
требало да омогући спортистима да кроз упознавање са званичним тест-
методама успешније избегну да буду откривени, осећала сам се превареном
као дете које су родитељи оставили на цедилу.” (Према Симоновић, 1995: 89).
Истраживања професора Мелвина Вилијамса (Melvin Williams), с краја осамде-
сетих година 20. века, детаљније говоре о употреби анаболних стереоида − он
наводи да у дизању тегова и боди-билдингу „преко 90 одсто спортиста узима
анаболике, а то средство користи и 70-80 одсто бацача кугле, копља и диска и
рагбиста, док је код спринтера и десетобојаца та цифра око 40-50 одсто” (Ис-
то). Данас је на основу бројних доказа сасвим јасно да су и спортисти са Исто-
ка (из бившег Источног блока) такође били изложени различитим експеримен-
тима, али је њихова машинерија била значајно успешнија у прикривању. Све
до скоро, када је, како видимо, на основу сведочења појединих такмичара,
суспендован читав атлетски тим Русије с великих такмичења, а они којима је
дозвољено да наступају чине то без обележја земље из које долазе. Због овак-
вих и сличних, све бројнијих примера и скандала, крајем деведесетих година,
МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска
534
антидопинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency4). На ОИ 2000. и
2004. борба је почела да доноси плодове и кажњени су неки освајачи медаља,
јер је применом најсавременијих научних метода откривено да су користили
недопуштена средства. Ипак, упркос свим примерима, упозорењима и прет-
њама, на ОИ у Атини 2004. је било чак 23 нова случаја спортиста дисквалифи-
кованих због допинга.
Све више је, ипак, и оних који оправдано сумњају у „искрене намере” и
исправност водећих глобалних спортских институција. Сведочење Клифа Ви-
лија (Clifford 'Cliff' Wiley), америчког тркача на 400 метара, указује на дешава-
ња на Светском атлетском првенству у Хелсинкију 1983. Тада је, према њему,
бар „38 спортиста било позитивно на допинг-тесту, од чега седамнаест Амери-
канаца”. Они су, међутим, били толико познати, да организатор није смео да
објави њихова имена (Према Симоновић, 1995: 90–92). Канадски судија Чарлс
Дабин (Charles Dubin), који је разоткрио „случај Бен Џонсон”, доказао је да
представници медицинске комисије Међународне атлетске федерације доводе
у заблуду јавност о броју „ухваћених” спортиста на контролама. Он, наиме,
тврди да они настоје да створе слику о распрострањености допинга на основу
релативно малог броја „позитивних” спортиста настојећи, на тај начин, да са-
крију праве размере − тако су „само допринели стварању утиска да се њихова
такмичења одвијају по правилима фер-плеја и да истраживачке лабораторије
не могу да буду преварене” (Ибид). Легендарни атлетичар Себастијан Коу
(Sebastian Coe) је 1982. на олимпијском конгресу у Баден-Бадену захтевао да
се допинговани спортисти „до краја живота удаље са спортских терена”, што
су подржали многи спортисти. Тај захтев је касније једнодушно одбијен, из
„хуманистичких” разлога. С друге стране, само у једном олимпијском циклусу
МОК оствари приход „већи од 5 милијарде евра” (Ибид). Истини за вољу, за-
интересованих за прикривање случајева допинга има на много, а међу њима су
и спонзори. Према слободним проценама (и то не скоријег датума, јер су пода-
ци из 2000) спорт-бизнис вреди више од 1.000 милијарди долара. Само фирма
„Мерцедес&Бенц”, примера ради, годишње уложи више од 180 милиона евра
за рекламирање кроз спорт. Медијске компаније, којима спортски преноси (пре
свега због реклама), такође доносе огромне зараде, су такође и те како заинте-
ресоване.
Јавна је тајна и то да се недозвољена средства конзумирају и под надзо-
ром стручњака који раде за фирме-спонзоре, фармацеутске компаније и
међународне спортске савезе и комитете, а имају подршку и државних инсти-
туција. Немачки голман Харалд Шумахер (Harald Schumacher) је 1988. објавио
књигу Почетни ударац у којој је објавио да су немачки фудбалери били до-
пинговани кад су освојили првенство света 1974. Познат је и случај са СП у
фудбалу 1954. када је у финалу Немачка победила чувену 5мађарску „Лаку
коњицу”. После седам дана сви немачки играчи добили су жутицу, а касније је
утвђено да је разлог за то било узимање стрихинина. Према појединим пода-
––––––––––––
4
Детаљније на веб-страници: https://www.wada-ama.org/
5
Легендарна генерација мађарског фудбала, коју су предводили Кочиш, Пушкаш, Цибор… Де-
таљније на веб страници: http://sr.wikipedia.org/sr- и www.bhdani.com/arhiva/259/p25905.shtml.
535
цима, у САД „дозвољена хемијска средства која побољшавају физичку спрем-
ност користи око 3,5 милиона спортиста”. Данас се најчешће користе супстан-
ције које садрже хормоне раста, а бициклистичка „Трка око Француске” и
„Њујоршки маратон” се доживљавају највећим „допинг такмичењима” у свету
(Ибид).
Листа спортиста који су због коришћења различитих недозвољених суп-
станција бивали суспендовани прилично је дуга. На њој су, између осталих,
популарни тенисери попут Давида Налбандјана (David Nalbandian) и Гиљерма
Кањаса (Guillermo Cañas), бројних бициклиста, међу којима су и они
најчувенји: Марко Пантани (Marco Pantani), који је касније преминуо од пос-
ледица срчаног удара, Јан Улрих (Jan Ullrich), Иван Басо (Ivan Basso), Алек-
сандар Винокуров (Алекса́ндр Виноку́ров), Флојд Лендис (Floyd Landis) и ма-
лопренаведени Армстронг, али и бројни фудбалери, кошаркаши, пливачи…
Проблем допинга је један од највећих с којим се суочава модерни спорт, а
борба с њим, бар на папиру, један од основних циљева глобалних спортских
организација. Паралелно с тим проблемом, све је присутнији и проблем спор-
тиста који користе наркотике, попут марихуане и кокаина. Све чешћа појава је,
нажалост, и смрт спортиста за време тренингу или самог такмичења, а најпоз-
натији такви случајеви су фудбалери Маријано Пуерта (Mariano Puerta) и
Марк Вивијен-Фое (Marc-Vivien Foé) трагично преминули за време самог фуд-
балског меча. Све чешће се, нажалост, могу чути и вести о самоубиству врхун-
ских спортиста. Роберт Енке (Robert Enkе), голман фудбалске репрезентације
Немачке, извршио је самоубиство бацивши се под воз, док се велшки фудбалер
и тренер Гери Спид (Gary Speed) обесио у свом стану. Различита су објашње-
ња стручњака који покушавају да дају одговор на питање узрока одлуке спор-
тиста да на овај начин окончају свој живот. Многи, међутим, напомињу да
професионални спортисти који су досегли своје лимите често разним средста-
ва покушавају да се спреме за такмичење, а многи посежу и за психоактивним
супстанцама. То прати и клима „општег прихватања” таквих појава, на коју
утиче то што ни у целом друштву није другачије. Што год је спорт захтевни и
комерцијалнији, потребнија је већа психофизичка издржљивост, а самим тим
је веће и искушење да се посегне за стимулативним супстанцијама. На крају,
кад се престане побеђивати, све мање се види смисао ван свог, уског спортског
микросвета, где сте од почетака учени да је спортски успех једини смисао жи-
вота, па стога и могућа смрт постаје ризик на који пристајете.
Упоредо с неговањем идеала лепоте људског тела и олимпијске максиме
„Брже, више, јаче”6, дуго се успешно гајио и мит о спорту као феномену и
извору здравља, склада тела и духа. Актуелна, сурова професионализација и
комерцијализација спорта и спортиста, међутим, воде ка томе да је чак и у
оквиру аматерског спорта присутна ирационална одрицања, па је сасвим јасно
и то што данас спортска индустрија заузима изузетно високо место по обрту
новца. Спортске клубове, пак, из истог разлога, пре свега интересује резултат и
ништа се не препушта случају. Данас наследне карактеристике одређују избор
––––––––––––
6
Званични олимпијски мото је латински израз: „Брже, више, јаче” (Citius, Altius, Fortius).
536
спорта, а процес селектирања је у тој мери напредовао да почиње већ код деце
предшколског узраста. Осим тога, спортистима од детињства махом управљају
менаџери, па се дешава да уместо бољег играча наступа онај с бољим менаџе-
ром. Утицај који има породица такође је огроман.
Све то резултира негативностима као што је и појава допинга. Упркос
томе што је технологија напредовала, а самим тим и могућност открића ових
појава, они који се допингују су често корак испред, јер су неретко спремни да
дају и живот за успех. Теоретичари спорта стога срачунато упозоравају да тре-
ба смањити јаз између реалности и захтева који се пред спорт постављају, јер
је јасно да је он само израз осталих друштвених дешавања. Наиме, у данаш-
њем, деборовском друштву спектакла, сваком се додељују улоге. Ако се не
испуни она коју спортиста сам себи намени, која прати циљ који им је неки
ауторитет доделио, притисак је огроман. Њихове самовредновање тако дирек-
тно зависи од околине, а спортиста постаје и својеврсно јавно добро. Социолог
Ги Дебор (Guy Debord) у делу Друштво спектакла наводи (2004: 67) неколико
одредница којима објашњава тај свој концепт савременог друштва. Можемо
их, утисак је, применити у већини промишљања данашњице и сложених меха-
низама међузависности који владају у свету у ком сви живимо. Спорт, као је-
дан од аспеката таквог друштва, стога је само један пример који можемо ана-
лизирати с позиције ових закључака: Спектакл је ступањ на којем роба успева
да колонизује читав друштвени живот. Свет који видимо је свет робе. Све
што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу. Спек-
такл није само скуп слика; то је друштвени однос међу људима посредован
сликама. Дани овог друштва су одбројани. Његови разлози и његове заслуге
пажљиво су извагани и видело се да не претежу. Његово становништво је
подељено на две стране, од којих једна жели да ово друштво нестане.
Насиље у спорту - љубав која боли

Проблем насиља на спортским теренима и око њих још један је од проб-
лема који данас заокупља пажњу јавности. Свако ново велико такмичење зато
с правом обувата и својеврсни процес предузимања свих мера како би се пре-
дупредили могући конфликти на терену и око њега. Конфликти на трибинама,
хулиганство и обрачуни навијача истовремено су из тог разлога и занимљива
тема за анализу бројним психолозима, социолозима и другим научним истра-
живачима. Појава насиља над самим спортистима такође је чест случај. Наиме,
и сами спортисти су неретко на мети хулигана – навијача противничких, али и
тимова чије боје бране. Поред оваквих, добро су познати и случајеви насиља
над спортистима у оквиру њихових породица, попут примера тенисерки Јелене
Докић и Џенифер Капријати (Jennifer Capriati), тренера (случајеви малтрети-
рања малолетних кинеских и румунских гимнастичарки) или од стране доми-
нантних спортских или политичких ауторитета, попут случаја чувене румун-
537
ске гимнастичарке7 Нађе Команечи (Nadia Comăneci), својевремено жртве по-
родице Чаушеску.
Анализом инцидената и сукоба на теренима, у оквиру појединих спорто-
ва, повлаче се паралеле с начином на који је тај спорт настао и питањем ко то
чини публику на таквим надметањима, али и тога − из којих слојева друштва
долазе спортисти којима се диве навијачи? У фокусу је најчешће, истина оп-
равдано, с обзиром на његову глобалну популарност, фудбал и понашање на-
вијача на фудбалским стадионима и око њих. Приступи анализи овог проблема
често су, међутим, лимитирани покушајем да се поједностављено укаже на и
те како сложен проблем. Спорт, као и свака друга слична тековина, огледало је
друштва и културе у којој егзистира. На темељу економске слике и пулса свих
осталих друштвених аспеката, спорт, кроз своје негативне аспекте, попут ху-
лиганства, исијава све фрустрације који генерално постоје у друштву. Већина
данас популарних спортова, настала је као вид забаве за онај део становништва
који је кроз овакву активност могао да испољи и одређену количину насиља
изазвану незадовољством и вођену покушајем исказивања револта према бога-
тим и моћним, или бар другачијим. Истовремено је и „компензација за друге
животне проблеме, душевна храна широких маса исцрпљених напорним радом
и различитим облицима тортуре” (Мазе, 2008: 678). Временом, он постаје и
начин да се искаже припадност свом граду, држави и нацији. Показујући при-
врженост боји свог тима, пркосило се ривалу, који је доживљаван и као „закле-
ти непријатељ”. На ову тему је такође снимљено неколико одличних филмских
остварења, попут „Green Street Hooligans”, „The Firm” или „Football Factory”.
Драган Коковић сматра да утицај спортског спектакла произилази из си-
туације међуљудских односа, те да дивљење, које се исказује према спортис-
тима, прави од људи фанатике (2005). Убрзани цивилизацијски развој, као и у
свим другим сегментиман друштва, утицао је на то да се различити начини
исказивања те припадности преплићу, а самим тим и облици насиља у спорту,
док су мотиви за такво понашање појединаца и група бивали све сложенији за
анализу. Данас је стога неумесно називати појаву хулигана простом последи-
цом миљеа из којег је одређени спорт изникао или рецидивима времена када
се, примера ради, фудбал играо на неограниченим површинама, неодређени
временски период, уз одсуство правила. Хулигани данас не долазе на трибине
да би изазвали нереде само због тога што потичу из сиромашнијих или мање
образованих породица. Разлог није само ни то што припадност одређеној нави-
јачкој групи и подршка тиму који волите данас често има митске размере, у
којима шал омиљеног клуба представља фетишизирани комад тканине, а напи-
јање с друштвом у пабу/кафани пред утакмицу − ритуалну форму која се не
сме прекршити. Није то само ни због тога што највеће проблеме често праве
они најмлађи припадници навијачких група, ни због тога што су углавном под
дејством алкохола и дрога када праве проблеме. То су само делови сложене
мозаичне творевине у коју се може укључити доста мотива и аргумената за то
––––––––––––
7
Детаљније о томе може се видети у тексту доступном на веб страници:
www.b92.net/sport/peking2008/heroji_igara.php?yyyy=2008&mm=08&dd=03&nav_id=311438
538
што је данас (истина не свуда) више него икад раније, несигурно отићи на ута-
кмицу клуба који волите.
Овакве појаве су вишеструко стимулисане, а подстичу их сви – од спор-
тиста на терену који својим рђавим понашањем често потпаљују сукобе на
трибинама, па до самих друштава у којем оне егзистирају, а која не желе или
не умеју да изађу на крај са њима. У обиљу негативности, које исходују деви-
зом мрзим противнички тим више него што волим свој, већина хулигана на
утакмице долази да би изазвала неред, а не да би посматрала меч. Добар део
њих заправо уопште и не занима оно што се дешава на терену, нити се могу
похвалити познавањем спорта, његове историје и свега што га данас чини ис-
тинским спектаклом. Настала као директан продукт најнегативнијих друштве-
них проблема и траума, апсолутне ирационалности и најпрљавијих мотива,
појава хулигана у спорту заправо је највише у домену психопатологије,
тачније патологије друштва у целини. Овакав продукт, који само као своју
манифестацију има разуларене хорде хулигана спремне на све, истовремено
има и идеалан потенцијал за манипулацију и инструментализацију од стране
оних који у њима виде моћну војску која им може бити од користи у остваре-
њу њима важнијих идеолошких циљева и амбициозних економских и поли-
тичких планова. То је, уједно, вероватно и једина могућност да се понуди јед-
ноставан одговор на питање – зашто хулигани и даље праве огромне проблеме
у појединим земљама? Одговор је јасан – зато што им је то дозвољено. Инсти-
туције многих држава незаинтересоване су за то да се баве откривањем суш-
тинских проблема и лечењем истих у њиховом зачетку. Углавном се реагује на
последице и неретко се не налази интерес да се бори против ових проблема.
Њихови испади често се и директно стимулишу, а нису ретки и примери да
хулигани седе у организационим и управљачким структурама појединих клу-
бова. Такав пример је, нажалост, јасно уочљив и када је реч о спорту (пре свега
фудбалу и кошарци) у Србији. Хулигани су овде и у првим редовима поли-
тичких и других протеста који обично воде неконтролисаном дивљању и лом-
љењу свега и свакога ко им се нађе на путу. Не плаше се да нападну ни поли-
цију, да физички насрну на спортисте-репрезентативце или да својим дивљаш-
твом изазову политчке проблеме у земљи и иностранству и осрамоте читаву
нацију.
Постоје и бројни глобално познати примери сукоба спортиста и „нави-
јача”, пре свега присталица оних тимова чије боје бране управо ти спортисти.
Чувени француски фудбалер Ерик Кантона, легенда „Манчестер јунајтеда”, је
тако у сред једног меча улетео у трибине и ногом ударио једног од навијача
противничког тима „Кристал Паласа”, који му је добацивао са трибина. Нави-
јачи често упадају на тренинге, па чак и на саме утакмице својих љубимаца
покушавајући да их „дисциплинују” због лоших резултата – па су, тако, на
мети хулигана често и аутомобили, куће, али и породице спортиста (таквих
примера је, нажалост, све више и у Србији). Грубости на терену, међу самим
спортистима, који често прерастају у колективне туче (чак и међу припадни-
цима истог тима), су такође свакодневна појава.
У земљама које се с правом сматрају колевкама хулиганства, попут Ен-
глеске, овај проблем је добрим делом успешно решен тек када је држава адек-
539
ватно реаговала. На такав потез, Влада Енглеске је била приморана након тра-
гедије у Бриселу, на стадиону „Хејлсел”, 29. маја 19858, када је погинуло 39
навијача „Јувентуса”, а 400 њих повређено. То је вероватно и највећа фудбал-
ска трагедија свих времена. Стотине милиона људи пратило је финале Купа
шампиона између енглеског „Ливерпула” и италијанског „Јувентуса”, када су
навијачи „Ливерпула” пробили ограду и потиснули супарничке, што је узроко-
вао пад зида од три метра, где је много људи погинули, док су остали страдали
у обрачунима или у општем „стампеду”. Ова трагедија се у последње време,
истина у мањим размерама, често понављала и на фудбалским теренима у Ју-
жној Америци и Африци, али и Европе. Истраживања показују да је број пре-
кршаја малолетних хулигана порастао, као и проценат хапшења у вези с фуд-
балским насиљем. У Енглеској, тешки прекршаји су се утростручили, па је за
више од 120 хулигана донесена забрана уласка на стадион. Наравно, популар-
ни „Премијершип” (прва фудбалска лига Енглеске) је махом поштеђен таквих
појава, али не и ниже лиге. Енглези питање хулигана прате у ширем контексту,
анализирајући податке о порасту продаје одеће која се везује за хулигане, јер
бити „прави навијач” данас значи и одређени начин облачења (dress-code). О
овим инцидентима се, пак, у тамошњим медијима не пише-не говори, јер пос-
тоји прећутан договор да се не пише о насилницима гладним медијске пажње.
У Србији смо такође сведоци сличних обрачуна хулигана и трагедија ко-
је очигледно не прате адекватне и конкретне реакције надлежних институција.
Решење ће можда доћи са евентуалним економским бољитком, развојем кул-
туре и свести појединаца у оваквим друштвима. Тада би то уједно могао и би-
ти одговор на питање где леже извори оваквих појава у модерном спорту. То
је, међутим, такође у директној зависности и од смера развоја и облика које ће
такмичења временом добијати, пратећи глобални развој човечанства и поједи-
начних друштава.
Иконографија савременог спорта: звезде-звездице-суперзвезде и

појава „отуђења”
Анализа модерног спорта непотпуна је без осврта на свеопшту комерци-
јализацију и појаву тзв. суперзвезда у високо комерцијализованим спортовима.
Такав „капацитет” најпре је имала појава боксера Касијуса Клеја (Cassius
Clay), алијас Мухамед Алија (Muhammad Ali), кога теретичари доживљавају
првом аутентичном модерном спортском звездом. Након Алија, појава кошар-
каша Мајкла Џордана (Michael Jordan) крајем осамдесетих година 20. века,
означава прелазак ка постмодерним звездама, које, пак, најбоље репрезентује
фудбалер Дејвид Бекам (David Beckham). Џорданова популарност, која је не-
сумњиво следила његове спортске квалитете, била је упакована у маркетиншке
кампање које су компанијама, попут „Nike”, доносиле милионе. Бекамова по-
пуларност и комерцијални успех који су остваривали и сви остали који су ус-
––––––––––––
8
Више о томе може се пронаћи у тексту на веб страници:
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Tragedija_na_Hejselu.
540
пели да се вежу за име овог фудбалера и његове породице, такође је део стра-
тешки планираних кампања, али и више о тога. Он је постао отелотворење
свега што стоји „на врху брега” спортске славе. Популаран је и код оних које
спорт уопште не интересује; напослетку, он је данас славан, а да је готово не-
могуће пронаћи објашњење – зашто? Он је заправо рефлексија свега што време
у којем живимо продукује. Бекам, наравно, није једини спортиста чија попу-
ларност надилази оквире његових спортских успеха и спорта уопште. Примера
је много – од мноштва других фудбалских звезда, преко бројних тенисера и
тенисерки, асова аутомобилизма и кошарке, па до атлетичара и боксера. Њего-
ва популарност и иконичност, ипак, јесу специфичне.
Наиме, Дејвид Џајлс (David Jiles) у делу Илузије бесмртности говори
(2000: 20-42) о типологији славе, правећи разлику између „јавних личности”,
„заслужене славе”, „звезда шоубизниса” и „случајне славе”. Наиме, слава иде
уз улогу коју имају у друштву; па заслужену славу стичу особе које постижу
изванредна достигнућа на подручјима којима се баве, звезде шоубизниса пос-
тају славне зато што је оно што раде директно пред очима јавности, док
случајну славу људи стичу највише захваљујући деловању сила на које не могу
да утичу (пример добитка на лутрији). Он, стога, истиче да заслужену славу
завређују личности које остварују изванредне резултате – спортисти су једни
од њих. Оно што је такође очигледно јесте и чињеница да је поред добрих ре-
зултата за славу потребно и „још нешто”, јер се слава не стиче, већ се добија.
Овај процес „добијања славе” је, наравно, директно у вези с медијима, који
стварају звезде да би продавали своје садржаје, а пре свега је у вези са интере-
сима крупног бизниса који кроз медије и рекламу, користећи спортисте, прода-
је и своје производе. Спортисти тако постају врста робе и губе готово сваку
везу са својом основном професијом. Одабрани спортисти, тако, уз спортски
успех и славу која иде уз то, стичу и огромно богатство, али уједно постају и
отуђени. Овај процес делом налази објашњење и у чувеној Бодријаровој (Jean
Baudrillard) теорији о симулакрумима (1991: 9-11). Поједини спортови и спор-
тисти, попут бокса, фудбала, атлетике и пливања могу послужити као одличан
пример. То је уједно и одлично објашњење за наведену трочлану градацију
(Али-Џордан-Бекам) и прелаз од модерних ка постмодерним спортским звез-
дама.
Историју бокса значајно су обележиле звезде боксерског ринга попут
Џека Демпсија (Jack Dempsey), Џоа Луиса (Joe Louis) и Рокија Марћана (Rocky
Marciano), али је највећи траг оставио Али. Афроамерички супертешкаш је
пажњу најпре освојио победом над Сонијем Листоном (Sonny Liston), коју је
прославио речима Ја сам највећи, показао сам свету и Ја сам најлепше ство-
рење које је икад ходало земљом. Његову каснију каријеру обележиле су број-
не спектакуларне борбе и победе, али и одлука да се не одазове позиву за ре-
грутацију за време рата у Вијетнаму, као и прелазак у Ислам и промена имена.
У историји спорта, посебно место заузимају три меча између Алија и Џоа
Фрејзера (Joe Frazier), од којих су два одржана ван граница САД. Остаће
упамћено да су те борбе доживљаване и као судар две Америке и две идеоло-
гије. Наиме, читава јавност у САД била је подељена на присталице Алија и
541
симпатизере Фрејзера. На страни Алија била је већина афроамеричког станов-
ништва, млађи и либералнији слојеви становништва, док су уз Фрејзера (та-
кође Афроамериканца) били конзервативнији делови становништва. Алијева
харизма није красила Мајка Тајсона, још једног шампиона супертешке катего-
рије, који је такође одличан пример спортске звезде чији лик је убрзо изашао
ван оквира спорта. Сходно бројним скандалима ван ринга (оптужбе за силова-
ња и злостављање жена, коришћење дрога и на крају − банкрот), али и у рингу,
учинили су да буде перципиран истовремено као хуља и као херој − личност
која је потврђивала већину стереотипа које део белачког становништво у САД
има о Афроамериканцима. Оно што је занимљиво, а заједничко је и Алију и
Тајсону, као и многим другим чувеним боксерима, јесте лик Дона Кинга (Don
King), медијског магната и промотера њихових мечева. Контраверзни Кинг се
често узима као доказ тријумфа логике профита над идејом морала у спорту.
Један од примера како функционише спортски менаџмент представљен је та-
кође у филму „Џери Мегвајер”, који приказује и како менаџери напуштају кли-
јенте (и обрнуто) када им популарност јењава.
Списак спортиста које је могуће анализирати у контексту спорта и попу-
ларности која надилази границе елементарног значења и функције спорта пре-
дуг је. Бивши енглески фудбалски грубијан Вини Џонс (Vinnie Jones) добар је
пример, јер је након скромне спортске каријере постао омиљени глумац бри-
танског режисера Гаја Ричија (Guy Ritchie). Кошаркаш и у једном периоду ка-
ријере голфер, Мајкл Џордан, вероватно је спортиста чије име је исписано на
спортској опреми доносило највећи профит произвођачима, а индиректно и
медијима. У ред „најпрофитабилнијих спортских манекена” данас се убрајају
тенисери Новак Ђоковић, Рафаел Надал (Rafael Nadal) и Роже Федерер (Roger
Federer), кошаркаши Коби Брајант (Kobe Bryant) и Леброн Џејмс (Lebron Ja-
mes), голфер Тајгер Вудс (Tiger Woods), фудбалери Кристијано Роналдо (Cris-
tiano Ronaldo) и Лео Меси (Lionel Messi)... Бекам свакако није први спортиста
који је улогу „спортског манекена” успео да наплати богатим спонзорским
уговорима. Појава Бекама у спорту и његова популарност ипак су тема за себе
и с правом разлог бројних маркетиншких, али и озбиљних социолошких сту-
дија. Данас се, међутим, неоправдано заборавља, па чак и негира, то да се овај
енглески фудбалер најпре истакао својим фудбалским талентом, а све услед
доминације комерцијалног над оним примарно спортским аспектима његове
појаве. Добар физички изглед је наравно био додатни „окидач” за још већу
популарност. Брак с Викторијом Адамс (Victoria Adams), чланицом музичке
групе „Spice girls” само је заокружио слику о њему као представнику нове,
хибридне форме звезда, јер је велики број оних који не знају Бекама фудбале-
ра, али нема особе која није чула то име. Његов трансфер из „Манчестер јунај-
теда” у мадридски „Реал” плаћен је рекордним износом новца, али се убрзо
исплатио. Наиме, само од продаје дресова са именом Бекама, пре свега по Ази-
ји, Мадриђанима се вратило и више од оног што је уложено за прелазак Енгле-
за на стадион „Сантјаго Бернабеу”9. Временом је све мање био на терену, а све
––––––––––––
9
Стадион фудбалског клуба „Реал Мадрид”. Више о томе на веб страници:
http://www.stadiumguide.com/bernabeu.htm.
542
више на црвеним теписима различитих премијера и коктела, али је интересо-
вање медија за породицу Бекам и даље високог интензитета. Дејвид Бекам је
годинама уназад идол и икона најразличитијих појединаца и група, од тинеј-
џерки незаинтересованих за спорт, преко хомосексулаца, па до најзагрижени-
јих фудбалских фанова, што је тешко објаснити појединачним социолошким
теоријама.
Неутемељена популарност и комерцијална вредност стога је често при-
мамљивија од самих спортских терена, које виде само као инструмент на путу
ка лакшем остварењу ових других циљева. Тенисерка Ана Курњикова (Анна
Ку́рникова) се такође најпре истакла спортским талентом, али ју је свет упам-
тио, пре свег,а као прелепу девојку чије фотографије су убрзо након првих
спортских тријумфа почеле да красе странице магазина и таблоида. Да јој на
путу до славе и богатства тренинг и спортски успеси нису неопходни, убрзо је
схватила, па су њене слике с тениских терена убрзо замениле фотографије у
скупоценим модним креацијама. Данас, о животу Курњикове се пише и више
него у време њених највећих спортских победа, а теме које интригирају јав-
ност су њене обнажене фотографије, веза с популарним певачем Енрике Ин-
глесијасом (Enrique Iglesias) и слично.
Социолози су стога данас сложни у ставу да је феномен, попут Бекамо-
вих, јединствен и изразит производ постмодерне. Са експанзијом комунистиче
мисли и падом религиозности, расла је, наиме, тенденција обожавања славних
која се може посматрати као својеврсни облик савременог паганизма, који
помаже да се у свести људи попуни празнина – управо она коју је Жан Пол
Сартр (Jean-Paul Sartre) назвао „божанском рупом”. Спорт је неспорно незао-
билазна тема свакодневних разговора. Како то обично бива, теме се обично
смењују и преплићу, од мушко-женских односа, преко политике и економије,
али је ту увек и спорт. Уткан у ове и све друге теме, у Србији је фудбал тема
број један, а изрека да у Србији има фудбалских селектора онолико колико и
становника, добро је позната свима. Комерцијализацију спорта и спортиста
нужно прате и афере и таблоиди. Магазини и ријалити програми данас су тако
препуни секс-скандала и сличних авантура најпопуларнијих најплаћенијих
спортских звезда, попут раније поменутих фудбалера Роналда и голфера Вуд-
са. Поводом бројних сличних скандала које су својевремено изазивали његови
играчи, власник фудбалског клуба „Челзи”, Роман Абрамович (Роман Абрамо-
вич), се у једном тренутку огласио и својим фудбалерима јавно поручио да се
доведу у ред. За звездама светског спорта не заостају ни српски спортисти,
чије „авантуре” пуне странице домаћих таблоида. Када су афере у питању, за
спортистима свакако не заостају ни политичари и економски магнати, примера
ради, али су они очигледно успешнији у њиховом прикривању. Поједини стога
сматрају да спортистима не недостаје интелигенција, већ познавање медија и
тим који ће се постарати за „чување тајни”. Ова теза се ипак може довести у
питање. Наиме, спортисти често свесни своје позиције, орочене популарности
и трајања, некада и сами износе свој „прљав веш” у јавност, желећи да достиг-
ну статус поп-икона, које су популарне и добро плаћене.
Богата зарада за све учеснике у овом процесу је стога очигледно зага-
рантована, без обзира на пут којим се до ње долази. Ко је онда паметнији (бо-
543
гатији) посебно је питање. То је уједно и још један занимљив феномен за ана-
лизу, јер је реч о „окидачу” који спорт и спортисте лансира у домен савреме-
них културолошких феномена, а чија анализа се стога измешта из оквира
спортских борилишта.
Сваки иоле озбиљнији покушај да се завири у историју спорта и осветле
најразличитији аспекти овог феномена, у самом зачетку представља захтеван
подухват да се уз неопходне историјске чињенице, укаже и на позицију, улогу
и значај спорта у друштву − од првих надметања па до модерних, спектаку-
ларних спортских приредби. Услед сложености и јасне међузависности спорта
и осталих друштвених сфера, већину ових покушаја морамо усмерити ка теж-
њи да се тај феномен што исцрпније прикаже и укаже на сву сложеност његове
позиције и тешко објашњиви „магнетизам” који привлачи све – од пуких пос-
матрача до озбиљних научника. Било да су анализе усмерене ка пружању
чистог фактографског прегледа или уоквирене озбиљним научним теоријама,
сваки истраживач ће вероватно имати утисак да „нешто недостаје” и да му
промиче доста тога што се може навести, а како би његове истраживачке ам-
биције биле доследније спроведене у дело. Управо то на најбољи начин осли-
кава комплексност, али и привлачност, чак и мистичност спортских приредби,
које привлаче милионе људи.
Жан Пол Сартр у делу Биће и ништавило, говорећи о „недовршености”
човека, такође анализира човека-спортисту који покушавајући да оствари боље
резултате истовремено покушава да на тај начин „испуни божанску рупу” у
себи, која га и нагони на усавршавање и делање. Сартр, дакле, упућује на то да
јурњава за резултатима има смисла једино ако спортиста на тај начин покуша-
ва да превазиђе самог себе и постане бољи, следећи начело егзистенцијализма
које каже да „човек јесте оно што сам од себе створи”. Наиме, према Сартру
(1981: 280) прво начело егзистенцијализма односи се управо на то да је „човек
бачен у егзистенцију коју креира сам за себе, те да у таквом облику егзистен-
ције човек сноси одговорност за своје поступке јер се не може ослонити ни на
шта друго осим на себе”. То би уједно била и суштина кодекса или морални
императив толико неопходан у модерном спорту (друштву у целини) који тре-
ба да следе и спортисти, тежећи новим победама и рекордима које им доносе
личну сатисфакцију и самопотврђивање, али уз неопходно постојање свести о
одговорности коју имају на том путу; пре свега према себи самима, али и пре-
ма остатку човечанства.
Постојећи проблеми у спорту и око њега свакако би се могли доживети
као плод недовољне бриге спортских радника, али и шире заједнице. Наиме,
спорт се данас доживљава и тумачи кроз две крајности – од преозбиљних, али
често „стерилних” научних анализа, до неозбиљних, фразама препуних медиј-
ских извештаја и лаичких коментара. Спорт је тако данас још једна тема о којој
„главе ломе” озбиљни научни истраживачи, које сама суштина спорта и не
544
интересује превише или је бар не разумеју на прави начин, или се о спорту,
пак, пише и говори као о једној врсти једноставне забаве и занимације широ-
ких слојева друштва. С једне стране му се приступа превише „научнички”,
посматрајући га изоловано од његове мистичне спектакуларности, где га коју
покушавају описати теоретичари који и нису превише ревносни у праћењу
спортских дешавања. Такве анализе, које некад преамбициозно претендују да
буду део филозофских дијалога, обично немају готово никаву практичну при-
мењивост и остају на нивоу пуког теоретисања затвореног у ускоакадемским
оквирима. С друге стране, спорту се приступа превише „релаксирано”, а ма-
нифестација тога су и једноставни медијски садржаји, чији искључиви акценат
је на описивању самих надметања и резултата, без жеље за озбиљнијим про-
мишљањем и закључивањем. Управо би синтеза ова два приступа – озбиљних
научних покушаја и релевантних описа спортских такмичења смештаних у
шири друштвени контекст морали бити путоказ онима који желе да на најбољи
начин проучавају овај феномен и укажу на проблеме који постоји, а самим тим
и на евентуална решења. Тада би и они који су укључени у саму организацију
спортских приредби имали конкретну агенду по којој би морали да се мере сви
актери спортских збивања. Таквих покушаја, је, нажалост, врло мало. У наме-
ри да што успешније одговоре на овакав изазов, многи истраживачи, попут
Скемблера, полазећи од сложености данашњих друштвених система, креирали
су сопствене сложене апаратуре (Скемблеров модел слагалице) како би на што
обухватнији начин анализирали ова питања. Одговори су, међутим, углавном
сличне суштине и по правилу воде закључку да спорт представља „више од
игре”. Било да га хвалимо због његове улоге у еманципацији жена и свеукуп-
ној борби за равноправност, заслуга у пропагирању „здравог” односа према
животу, па чак и због богатства и славе коју доноси оним најуспешнијима. Или
га, пак, кудимо због истих ствари, кад их гледамо из другог угла, коментари-
шући мноштво неспорних негативности, попут хулиганства, допинга и нерав-
номерне расподеле богатства, који су резултат истих тих цивилизацијских
процеса, он (његово величанство „спорт”) и даље остаје једнако привлачан,
популаран и јединствен феномен.
Примера ради, не може се довести у питање да је спровођење Куберте-
нових идеја било и основни замајац популаризацији и каснијој комерцијализа-
цији спортских такмичења, а на послетку и престижној позицији и утицају
који спорт и спортисти данас имају у друштву. На тај начин су и сама так-
мичења „нормирана”; уведена су јасна правила и изграђен сложен систем. Па
ипак, сходно раније истакнутој међузависности спорта и осталих друштвених
аспеката, може се с правом констатовати и то да је управо на путу ка остваре-
њу ових циљева спорт хипетрофирао и преобразио се у својеврстан хибрид, а
појединци се чак усуђују назвати га и „франкенштајнским производом” њего-
вих првобитно дефинисаних идеала и функције. Многи теоретичари спорт
данас доживљавају и моћним оружјем у спровођењу културног империјализма
Европљана и Северноамериканаца, и то документују њиховом доминацијом на
већини важнијих такмичења. Тако се уједно указује и на то да основни проб-
лем савременог спорта јесте управо у томе што су универзалистички идеали,
545
институционализовани у спортским такмичењима, заправо продукт западне
цивилизације. Спорт данас свакако представља више од игре и спортског над-
метања. Он је такмичење у којем одлучује не само спортска вештина. Спорт и
остали друштвени аспекти се тако прожимају и преливају. Мноштво је зато и
потврда да су дешавања на спортским теренима често најбоља рефлексија оног
што се догађа у другим друштвеним сферама постоји и када је реч о спорту на
нашим просторима. Ефекти спорта су стога далекосежни и он очигледно досе-
же до већине друштава и популарних култура. Па ипак, иако га неспорно кара-
ктеришу сложени културни процеси чији је и сам део, спорт не може да реша-
ва сложене проблеме. То су већ проблеми који нису „игра” и чије решење није
у надлежности спорта.
Поносно заузимајући своје место у свеобухватним савременим друштве-
ним процесима, спорт свакако уклања и брише многе друштвене баријере, али
на том путу поставља и нове и другачије „оквире” и „правила игре”. Из акту-
елне перспективе, нужно је постојање свести о томе да се забава (па тако и
спорт) заправо одвија у тренутку када се делање не анализира, или се бар не
претерује у томе. Једно је сигурно − без обзира на то да ли га посматрамо из
фотеље обичног навијача или из угла компетентног научног истраживача; без
обзира да ли сте верни гледалац спортских такмичења, који тим и спорт волите
или неки од њих упражњавате; како год окренули своју научну апаратуру у
намери да укажете на оно позитивно или оно негативно у спорту, он ће и даље
бити неисцрпан извор анализа и инспирација. Дакле, сасвим је јасно да се о
успеху идеје обнове изворних спортских идеала генерално мора судити из
различитих позиција. Једино право упутство стога јесте да свако „конзумира-
ње” спортских садржаја, као и покушај тумачења различитих појава у спорту,
захтева опрезан приступ да се разуме на најбољи начин, уз критичко разуме-
вање свих недостатка и уживање у квалитетима које пружа.
Књиге и часописи
1. Bodriar, Žan (1991): Simulakrumi i simulacije, IP Svetovi, Novi Sad.
2. Gidens, Entoni (2007): Sociologija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beo-
grad.
3. Giddens, Antony (2007): Sociology, Sport and the Olympics, Tekst dostupan na
(www.politybooks.com/giddens5/news/sport_and_sociology.asp), Posećeno 11.11.2010.
4. Giles, David (2000): Illusions of Immortality: A Psychology of Fame and Celebrity, Ma-
cmillan Press, London.
5. Debor, Gi (2004): Društvo spektakla, Drugo izdanje, Porodična biblioteka br. 4, Beograd.
6. Diga, Žak (2007): Kulturni život u Evropi, Beograd: Klio.
7. Đorđević, Jelena (2009): u Studije kulture - zbornik, str. 186-232. Beograd: Službeni
glasnik.
8. Đulijanoti, Ričard (2008): Sport – kritička sociologija. Beograd: Klio.
9. Huizinga, Johan (1991): Jesen srednjeg veka, Matica srpska, Novi Sad.
10. Huizinga, Johan (2001). Homo Ludens, Beograd, Cepter.
546
11. Koković, Dragan (2005): Pukotine kulture, Drugo izmenjeno izdanje, Prometej, Novi
Sad.
12. Lapchick, Richard (2008): 100 Pioneers: African-Americans Who Broke Color Barriers
in Sport, Fitness Information Technology, Miamy.
13. Lasch, Christophe (1979): The Culture of Narcissism, Warner Books, New York.
14. Maze, Kasper (2008): Bezgranična zabava, Službeni glasnik, Beograd.
15. Sartr, Žan Pol (1981): Biće i ništavilo, Nolit, Beograd.
16. Simonović, Ljubodrag (1995): Sport, kapitalizam. destrukcija. Lorka. Beograd.
17. Simonović, Dunja i Ljubodrag (2005): Novi svet je moguć, Autorsko izdanje, Beograd.
18. Skembler, Grejem (2007): Sport i društvo, Klio, Beograd.
19. Šoškić, Čedomir (prir.) (2010): Olimpijski vekovnik, Službeni glasnik, Beograd
20. Skorić, M. (2010-2014): Mediji, slobodno vreme i sport, Dostupno 25. 1. 2011, pa 23. 9.
2019. na: http://savremenisport.com/teorija-sporta/sport-i-mediji/17/451/mediji-globalni-
stadion-sporta.
Поједини интернет извори

1. www.vreme.com, www.b92.net/sport/, www.wikipedia.org, www.sportal.rs,
www.stadiumguide.com, www.fidal.it, www.fifa.com, www.olympic.org, savremenis-
port.com, www.zurnal.rs, www.mozzartsport.com
SPORT AS A PHENOMENON OF CONTEMPORARY CULTURE

Summary: This article describes position of sport, as a kind of contemporary cultural
spectacle, in a current-wider social context. Starting from its basic features and functions, the
focus is on those, originally non-sporting elements that are taken today as an indispensable
part of every sport event. Actually, it's all about those accompanying aspects that we are all
aware of, but that we mostly discuss with no taking into account a wider framework and
conditions that caused them in a first place. At the same time, we are overlooking the fact
that these phenomena, despite the obvious negativity that accompany them and the fact that
we all are aware of it, have gradually „won in the fight” to be considered as a completely
acceptable and expected primacy of sporting events, while their consequences are usually
considered only after the very end of a sport competition. Namely, to this extent, they are
incorporated in every such event, with removing from the observer’s horizon those elements
of the sport competitions because of which it is developed and popularized in a first place.
Therefore, today, the basic impression that is created and the logic that is accepted, is the one
that the sport and sports competitions are actually above all organized (and sometimes
exclusively) in order to achieve such ambitions and goals, which, paradoxically, deny the
essence of sport existence.
Pointing out that this is actually an excellent and typical case for the analysis of the
spirit of the time in which we all live today, it is clearly seen that in the today’s complex
processes of modernization and globalization, sport certainly removes and deletes many
social barriers, but it also sets new and different „frames” and „rules”. Therefore, that is why,
in that sense, it is necessary to accept those new norms and circumstances, also recognizing,
at the same time, all associated pros and cons.
Key words: Sport, Contemporary society, Contemporary culture, Cultural studies,
Olympics
547
АНА БИЛИНОВИЋ РАЈАЧИЋ∗ УДК 316.356.2
ЈОВАНА ЧИКИЋ Прегледни рад
Филозофски факултет Примљен: 12.01.2020
Нови Сад Одобрен: 20.02.2020
ОСНОВЕ ПОРОДИЧНЕ ПОЛИТИКЕ∗∗
Сажетак: У раду се анализирају основни теоријски концепти породичне (као

својеврсни инструменти „конвертовања“ проблема у области породица у политичке
мере усмерене на јачање породица), са фокусом на особености конзервативне и про-
гресивне породичне политике. Посебна пажња посвећена је бројним обрасцима поро-
дичне политике у интернационалној перспективи, као и могућностима конвергенције
(мера) породичне политике у контексту високоиндустријализованих земаља.
Кључне речи: породица, породична политика, мере породичне политике, кон-
зервативна и прогресивна породична политика, држава благостања
Увод: појмовно одређење породичне политике

Породичну политику чини збир посебних, међусобно повезаних социо-
економских и политичких мера подршке, олакшица и бенефита усмерених ка
оснаживању положаја (чланова) породице. Као систем активности, породична
политика налази израз у разноврсним програмима и службама као што су по-
родично планирање, усвајање, брига за децу, програми дечјег развоја, програ-
ми за запошљавање, службе кућног лечења, програми превенције и сузбијања
породичног насиља и програми намењени жртвама породичног насиља, про-
грами сексуалног васпитања у школама, програми усмерени на јачање роди-
тељске партиципације у току дечијег школовања, програми за превенцију са-
моубистава, програми промовисања родне равноправности и многи други
(Zimmerman 1992б; 2001). Имајући на уму наведено, породична политика јесте
свака политика која има посредан и непосредан утицај на породицу.1
––––––––––––
∗
ana.bilinovic@ff.uns.ac.rs; 069/1338664
∗∗
Рад је настао током рада на пројекту Значај партиципације у друштвеним мрежама за прила-
гођавање евроинтеграцијским процесима (број пројекта – 179037), финансираном од стране
Министарства за науку.
1
Шила Камерман и Алфред Кан у студија Породична политика: влада и породице у четрнаест
земаља (1978) дефинишу мере породичне политике као све што влада ради према и у интересу
породице (Kamerman and Kahn, наведено према Bogenschneider 2000: 1137). Критичари су се
Ана Билиновић Рајачић / Јована Чикић, Основе породичне политике
Међутим, тешкоће у вези дефинисања самог појма породичне политике
истрајавају и до дан данас (Bogenschneider 2002: 23). Оне произилазе из непре-
цизног и (у социо-историјској перспективи) мењајућег делокруга и врста мера
које породична политика треба да обезбеди. Посебна проблематичност при
дефинисању породичне политике јавља се услед промењених породичних
форми и промена у породичној структури током времена. Нпр, породица сре-
дине 20. века се битно разликује од породице последњих деценија 20. века и
почетка 21. века, што аутоматски повлачи другачије проблеме који је по-
гађају.2 Још једна манифестација проблема дефинисања породичне политике
евидентна је у литератури на ову тему и терминолошке је природе. Наиме,
појам породична политика и државна помоћ за породице се некада користе као
синоними, иако породична политика сугерише сложенији и координиран пакет
услуга и бенефиција (Gauthier 1996: 4). Често је и преклапање и мешање пој-
мова породична политика и појма популациона политика. Пад стопе фертили-
тета последњих деценија привукао је знатно пажње, нарочито од стране владе
многих земаља и довео до усвајања мера усмерених ка увећању фертилитета.
Иако су део породичне политике, ове мере су због њиховог демографског ас-
пекта такође део и популационе политике, прецизније, пронаталне политике.
Мере усвојене од стране пронаталне политике или од стране породичне поли-
тике теже да буду сличне. Оне обично обезбеђују сличне нивое подршке и
користе сличне инструменте имплементације програма. Може се констатовати
да их само циљ донекле јасно разликује (Gauthier 1996). Једна од алтернатив-
них дефиниција породичне политике подвлачи могућност њеног посматрања и
третирања као „инструмента“ (Kamerman and Kahn 1978: 6). Заиста, постоје
они (Bogenschneider 2002) који тврде да је породична политика увек инстру-
мент, било она отворена или прикривена, односно да је суштински средство
имплементације друштвене контроле. Друга илустрација породичне политике
као инструмента ослања се на схватање породице као примарног преносиоца
друштвених вредности (Kamerman and Kahn 1978: 6).
Поједини теоретичари (Bogenschneider 2000) истакли су да се дефиниса-
ње породичне политике показало као толико тежак посао да се може поистове-
––––––––––––
сложили да овако дефинисана породична политика, на начин да укључује сигурносну и економ-
ску компоненту даје флексибилан концепт који се лако прилагођава променама. Са друге стране,
било је аутора (Aldous and Dumon 1990) који су сматрали да се ограничавањем поља породичне
политике на акције које спроводе владина тела занемарује велики број породичних политика које
произилазе од послодаваца и непрофитних организација.
2
Својеврсну прекретницу у прецизнијем дефинисању делокруга мера породичне политике као и
уопштено њених циљева и значаја представља 1994. година. Наиме, једногласном прокламаци-
јом 1994. године као Интернационалне године породице (IYF) од стране генералног скупа Ује-
дињених Нација јавно је призната брига и забринутост за будућност породица као и уопштено
интерес јавности и креатора политика за породице и њихово благостање (Briar-Lawson, Lawson,
Hennon and Jones 2001). Тема Интернационалне године породице гласила је „Породица: ресурси
и одговорност у свету који се мења, док је мото гласио Грађење најмање демократије у самом
срцу друштва. Мото је одражавао став да је демократија начин живота који треба да се научи и
практикује управо у породици. Мото Интернационалне године породице подвукао је овим ста-
вом чињеницу да породице јесу и да су одувек биле универзално присутне и признате у некој
форми у свим друштвима из чега и проистиче њихов значај за читаво друштво (Briar-Lawson,
Lawson, Hennon and Jones 2001).
550
тити са „ловом у мутном“ (Bogenschneider 2000: 1137), као и да непрецизан
језик привлачи оне које желе да политизују овај појам „у циљу промоције сво-
јих индивидуалистичких планова“ (Bogenschneider 2000: 1139).
Када је реч о литература из области породичне политике, иако бројна,
она пати од бројних недостатака. Наиме, претежно је монографског карактера,
односно обрађује тему из перспективе одређене земље. Последично, мали део
литературе на овом пољу проучавања анализира породичне политике у компа-
ративној перспективи. Студије су посвећивале пажњу било подацима о мерама
породичне политике у одређеном времену, било анализи развоја породичне
политике у одређеној земљи, али су ретко рађене на начин који комбинује и
историјску и интернационалну/компаративну перспективу (Gauthier 1996: 5).
Један од разлога оскудне литературе компаративног карактера на овом пољу
проучавања лежи у проблематици уједначавања параметара породичног благо-
стања као и њиховог праћења. Узимајући у обзир историјске, економске, кул-
турне, политичке и институционалне факторе, свака земља обилују специ-
фичностима у вези потреба, начина и могућности превазилажења проблема
који се тичу породица. Поред наведеног, сам интерес за област породичне по-
литике је релативно новијег карактера, услед чега литература на овом пољу
тек треба да доживи квалитативна побољшања. У том контексту поједини тео-
ретичари из области породичне политике констатовали су да је „писање ко-
начне историје поља породичне политике као писање биографије десетогоди-
шњака“ (Weissbourd 1987: 38).
Једна од првих компаративних анализа на тему породичне политике об-
јављена је 1940. године од стране Дејвида Гласа (Glass, наведено према Gauthi-
er 1996) под називом Популационе политике и покрети у Европи. Писана у
време када је смањена стопа фертилитета узроковала забринутост у више зе-
маља, имала је за циљ да представи мере којима је влада у прошлости попула-
ризовала и промовисала популациони раст. Глас је анализирао примере Енгле-
ске, Француске, Белгије, Немачке, Италије и скандинавских земаља. Показано
је да су земље путем владиних мера веома различито реаговале на смањену
стопу фертилитета. Док су у Француској, Белгији, Италији и Немачкој под
фашистичким режимом предузете експлицитне мере које су промовисале
рађање, у скандинавским земљама, посебно у Шведској и Данској су наведене
мере биле праћене релативно либералним приступом породичном планирању.
Енглеска спада у трећу групу земаља која, иако је бринула о смањењу стопе
фертилитета, 30-их и 40-их година 20. века није усвојила било какве мере које
су циљале на промовисање рађања (Gauthier 1996).
У годинама након Другог светског рата интерес за компаративне анализе
породичне политике је јењавао. Тек 70-их година 20. века се поново јавио ин-
терес за оваква истраживања, међутим и даље релативно оскудан. У том пери-
оду, тачније 1978. године Шила Камерман и Алфред Кан издају зборник, чији
су и уредници, под називом Породична политика: владе и породице у
четрнаест земаља (Kamerman and Kahn 1978) која је и данас међу класицима
на овом пољу проучавања. Основана на анализи опште оријентације политика,
њихова студија је представила паралелне описе трендова у породичној поли-
551
тици у свакој земљи коју је студија обухватила. Аутори су известили о стању
породичне политике у 14 земаља.3 Скупа, радови су представљали интердис-
циплинарну анализу породичне политике, одражавајући економску, социоло-
шку и психолошку перспективу као и перспективу социјалног рада, поли-
тичких наука и јавне администрације. Студија је обрадила неколико кључних
тема за породичну политику укључујући промене породичних улога и струк-
туре, родну и расну (не)једнакост, демографске промене, промене у економији
и последице које по друштво има увећање запослености мајки на тржишту
рада. Уредници су сматрали да је узајамно дејство ових неколико трендова
допринело да се пажња посвети породичној политици као одговору на разне
проблеме са којима се породице у различитим земљама суочавају.
Знатан теоријски допринос теми породичне политике остварен је и радо-
вима и студијама Ширли Зимерман (Zimerman 1988/1995; 2001; 1992б). Ова
теоретичарка, једна од водећих ауторки на тему породичне политике понудила
је теоријске оквире разумевања породичне политике које сматра корисним при
покушају разумевања конвертовања породичних проблема у политичке одлу-
ке/мере. Налази наведене књиге и данас служе као основа теоријског разуме-
вања проблема везаних за доношење политичких одлука у вези са породицом.
Нешто новијег датума, књиге засноване на студији случаја су се такође
показале вредне у информативном смислу, као нпр. Жене и социјалне полити-
ке у Европи: Рад, Породица и Држава (Lewis, наведено према Gauthier 1996:
7), док је књига Породично-центричне политике и праксе: Интернационалне
импликације (Briar-Lawson, Lawson, Hennon and Jones 2001) обогатила тему
фокусирајући се на интернационалну перспективу.
Неизоставно је поменути студију под називом Држава и породица: Ком-
паративна анализа породичних политика у индустријским друштвима (Gauthier
1996) чији допринос лежи у анализи породичне политике из угла демографских,
економских и политичких процеса у историјској перспективи индустријских
друштава. Посебна вредност студије лежи у чињеници анализе чак 22 земље и
то од краја 19. века па до касних година последње деценије 20. века.
Нешто другачијег карактера, готово приручничког, је књига Породична
политика је битна: Како креирање политике утиче на породице и шта про-
––––––––––––
3
Аутори су у контексту природе породичне политике класификовали 14 земље на следећи начин
(Kamerman and Kahn 1978: 1) земље са експлицитном, свеобухватном породичном политиком:
Француска, Мађарска, Норвешка, Шведска, бивша Чехословачка; 2) земље са експлицитном
породичном политиком нешто ужег обухвата: Аустрија, Немачка, Пољска, Финска, Данска и 3)
земље без икакве експлицитне породичне политике, односно земље где се концепт свесно одби-
ја: Уједињено Краљевство, Канада, Израел, Сједињене Државе. Експлицитна породична полити-
ка дефинисана је путем специфичних програма и политика дизајнираних за постизање специ-
фичних, експлицитних циљева који се тичу породице, односно програма и политика који „на-
мерно“ чине ствари за породицу. Имплицитне породичне политике према ауторима подразумева-
ју владине акције и политике које нису посебно, односно примарно усмерене ка породици, али
које имају индиректне последице по породицу (на пример, имиграциона политика). Потребно је
напоменути да је студија рађена 70-их година 20. века, због чега треба имати на уму социоисто-
ријске, економске, политичке и друге промене у последњих пет деценије које су могле довести
до другачијег рангирања групе земаља у наведеној класификацији.
552
фесионалци могу да ураде, ауторке Карен Богеншнајдер (Bogenschneider 2002).
Једна од водећих ауторки на овом пољу проучавања довела је у питање ек-
спертизу креатора породичних политика (нарочито у Сједињеним Америчким
Државама), релевантност радова на овом пољу проучавања, природу односа
истраживања и имплементирања резултата у владину политику, предлажући
низ стратегија за превазилажење наведених потешкоћа при креирању поро-
дичне политике.
Конзервативна и прогресивна породична политика

Одлике традиционалне и модерне породице послужиле су као основа
креирања дихотомног модела породичне политике. Узимајући традиционалну
породицу као упориште, конзервативна породична политика изнела је неколи-
ко главних програмских тема међу којима се истичу угроженост породица, пре
свега због превеликих „нагризајућих експеримената спроведених у последњих
неколико либералних деценија“ (Bauer, наведено према Scanzoni 1991: 11).
Конзервативна породична политика инсистира на јединственом скупу ста-
ндарда који управљају сексуалним/репродуктивним понашањем. Најригиднији
став ове политике огледа се у тврдњи да породица почива примарно на обаве-
зама и дужностима. У ове обавезе спадају (Scanzoni 1991): а) обавеза чедности
пре склапања брака и моногамија након склапања брака, б) дужност рађања
деце и њихово подизање унутар брака и ц) дужност да се живи због деце и
суздржавање родитеља од спровођења интереса који би могли имати негативан
утицај на децу (као што је запосленост мајке). У суштини, конзервативна по-
родична политика фокусирана је на структуру или скуп аранжмана који су
нормативно одређени и високо предвидиви и самим тим нефлексибилни у
смислу признавања варијетета породичних ангажмана (који евидентно постоје
и не могу се занемарити).
Супротно конзервативној, „прогресивна породична политика има визију
развојног или процесно - оријентисаног карактера света и људске природе“
(Francoeur, наведено према Scanzoni 1991). Последично, заговара став да поро-
дице нису у процесу „опадања“, већ да су под утицајем континуиране еволуци-
је и промена, па је адекватније говорити о породицама, а не о породици, чиме
се уважавају различити породични аранжмани, односно плуралитет њених
форми. Срж програма прогресивне породичне политике јесте увиђање да неси-
гурности и стресови са којима се сусрећу особе у савременим односима нису
резултат напуштања и одрицања од конзервативне визије. Ове несигурности и
стресови проистичу из чудног парадокса великог броја грађана који се у
начелу држе конзервативних норми, док се у исто време понашају на крајње
неконзервативан начин (Francoeur, наведено према Scanzoni 1991). Из наведе-
ног следи основни предлог прогресивне (породичне) политике који се огледа у
ставу да се уместо нефлексибилних „наредби“ пронађе оно што „штима“ за
различите грађане у бројним различитим (породичним) околностима (Scanzoni
1991). Прогресивна породична политика нуди бројне варијетете решења за
553
специфичне проблеме са којима се сусрећу породице у савременом свету.
Укратко, наведена политика усваја гледиште да не постоји природни поредак
друштва и да не постоје инхерентно добри, односно лоши породични аранж-
мани. Прогресивна породична политика не би требала да има алтернативу из
разлога поштовања и уважавања свих савремених процеса који се непосредно
одражавају на породицу.
Основни обрасци породичне политике

Политичке иницијативе везане за породицу у многим земљама прате од-
ређен образац. Овај образац је очигледан када се идентификује динамика уста-
новљеног програма подршке и помоћи породицама у одређеној земљи. Све
мере породичне политике могуће је сагледати кроз дихотомни образац, наиме
категорички и релациони образац породичне политике (Briar-Lawson, Lawson,
Hennon and Jones 2001: 133). Ови обрасци су универзални и представљају
средство описа било које породичне политике наглашавањем њених основних
карактеристика. Тиме представљају (и) основу примарне класификације поро-
дичних политика.
Када породице нису (интер)национални приоритет и када се посматрају
изоловано и одвојено од осталих потреба и приоритета, развијају се високо
специјализоване, односно категоричке породичне политике. Категоричке по-
литике често погодују специјализованим секторима владе (Briar-Lawson,
Lawson, Hennon and Jones 2001: 133). У сличном маниру посебне категорије
индивидуа привлаче пажњу креатора политика. Тако се они могу фокусирати
на децу, жене, самохране мајке итд. Другим речима, ове породичне политике
крећу од и заустављају се на одређеном конкретном проблему/потреби и изу-
зетно су селективне и фрагментарне по свом карактеру.
Супротно категоричком обрасцу породичне политике, релациони обра-
зац даје приоритет односима породице са другим друштвеним институцијама и
категоријама политика као и друштвеном и економском функционисању
друштва уопште. Због свог инклузивног карактера, политике настале на теме-
љу релационог обрасца се означавају као холистичке (Briar-Lawson, Lawson,
Hennon and Jones 2001: 134).
Колико год примамљиво било закључити да су категоричке, односно
фрагментарне породичне политике неадекватне, а релационе, односно холис-
тичке одговарајуће, реч је о симплификацији. Наиме, различита друштва са
свим својим особеностима захтевају генерализовање при процењивању приро-
де и мера породичне политике. Наведено пружа могућност међусобног по-
ређења породичних политика разних друштава и земаља и компарацију њихо-
вих основних програмских циљева.
Упрошћена интерпретирања дихотомног модела породичне политике
дала су подстрек размишљањима о разрађенијој и свеобухватнијој класифика-
цији образаца породичне политике. Наведена размишљања резултирала су
554
стварањем континуума породичне политике који обухвата уједно и катего-
ричке и релационе политике и указује како садашњи избори категоричке поли-
тике могу водити ка будућем преферирању „породично-центричне“, релационе
политике (Briar-Lawson, Lawson, Hennon and Jones 2001: 136). Континуум по-
родичне политике обухвата пет тзв. оквира. Графички приказ овог континуума
на хоризонталној оси може се представити на следећи начин. У крајњем левом
делу континуума породичне политике налази се оквир политике који је „поро-
дично неосетљив“. Унутар овог оквира породица је запостављена односно
игнорисана као релевантан објекат креирања политике (Briar-Lawson, Lawson,
Hennon and Jones 2001: 136). У најбољем случају, у овом оквиру се породицама
не пружа подршка и потпора, а у најгорем случају им се штети. У „породично
осетљивом“ оквиру политике породице привлаче пажњу у смислу њиховог
признања као релевантних јединица друштвеног живота. Међутим, породице
се само спомињу и претпостављене последице деловања осталих аспеката
друштва по њих описане су у прилично општем и неодређеном смислу. Ово је
наравно помак у односу на приступ у којем су породице игнорисане и запоста-
вљене, али ближим увидом је очигледно да је и даље тешко установити начине
на које ова политика покушава да ојача породице.
У оквиру обрасца који је „породично фокусиран“, породице почињу да
бивају у фокусу јавности и стручњака у области креирања политике (Briar-
Lawson, Lawson, Hennon and Jones 2001: 137). У оквиру политике која подржа-
ва породице наглашавају се директне и индиректне последице различитих по-
литика по породицу. У том смислу посебна пажња се придаје економским по-
литикама које имају директан утицај на родно сегрегирање тржишта рада, ме-
ре доприноса породичном благостању као и индиректан утицај на породичну
стабилност.
Породице долазе у центар пажње у оквиру политике која је „породично -
центрична“. Породично центричне политике гледају на породично благостање
као на приоритет. У наведеном оквиру, породице су партнери, ко-аутори и
евалуатори, а не само „клијенти“ или „мете“ политике (Briar-Lawson, Lawson,
Hennon and Jones 2001: 137).
Доминантне теорије о развоју породичне политике

Развој породичне политике у интернационалној перспективи се примар-
но анализирао позивањем на две основне теорије (Gauthier 2002: 454):
а) теорију индустријализације
б) теорију засновану на улози одређених актера (политичких партија, националних
влада и других историјских институција).
Према теорији индустријализације (Wennemo 1992; Skocpol and Amentа

1986) почетак индустријализације довео је до промена у структури друштва
које су створиле нове проблеме. На пример, рана фаза индустријализације је
резултирала веома високим новоом сиромаштва међу радничким породицама и
555
довела до широког учешћа деце у радној снази. Ови специфични проблеми
нису се могли превазићи путем традиционалних филантропских мера, већ су
захтевали државну интервенцију усмерену ка доношењу низа здравствених
мера и мера финансијске подршке породицама.
Примењена на савремени период, теорија индустријализације тврди да је
прелаз ка постиндустријској економији довео до великих инкомпатибилности
између обавеза које намеће породица и обавеза произашлих из сфере рада,
несигурности запослења и доласка новог сиромаштва. Све ове околности зах-
тевале су ревидирану подршку породицама од стране држава благостања (Ga-
uthier 2002: 455).
С обзиром да су промене у демографском и економском контексту поро-
дица заједничке свим постиндустријским/високо-индустријализованим зем-
љама, теорија индустријализације претпоставља да ће ови заједнички „изазо-
ви“ резултирати заједничким одговорима земаља, односно истоветним мерама
породичне политике. Логика индустријализације надаље претпоставља кон-
вергентни развој социјалне политике међу високо-индустријализованим зем-
љама, а ова идеја се заснива на претпоставци да силе који су у основи развоја
социјалних политика делују на сличан начин у свим високо- индустријализо-
ваним земљама. Оваква перспектива се у литератури понекад среће под нази-
вом „консензусни приступ“ (Zimmerman 2001).
Према теорији која се фокусира на улогу различитих актера у развоју
породичне политике, историја земље, као и историја институција и идеолошка
позадина земље играју кључну улогу при формирању одређене породичне по-
литике (Koven and Michel 1990). Ова теорија сматра да ће одговори земаља на
глобалне трендове који утичу на промене демографског и економског контек-
ста породица рефлектовати специфичности историјског, политичког и инсти-
туционалног контекста земаља.
Евидентно је да теорија индустријализације предвиђа једнообразне одго-
воре земаља у сфери породичне политике, док теорија која се заснива на улози
одређених актера предвиђа дивергентне, односно различите одговоре земаља
као и различите мере породичне политике.
Наведене теорије о породичним политикама подстакле су стварање од-
ређених „сценарија“ развоја породичне политике у оквиру држава благостања.
Два сценарија предвиђају конвергентност породичних политика, иако претпо-
стављају различите типове конвергенције. Један од њих, „сценарио конверген-
ције на горе“, односно „сценарио конвергенције према врху“ претпоставља да
ће многобројне наведене промене у макро окружењу високо–индустрија-
лизованих земаља, као и у овласти породице, „натерати“ ове земље да се крећу
према скандинавском моделу земаља благостања, са свеобухватним и универ-
залним пружањем помоћи породицама (Alber and Standing 2000). Супротно,
према „сценарију конвергенције на доле“ предвиђа се конвергенцију према
америчком типу, са минималним бенефицијама за породице и великим осла-
њањем на силе тржишта. Овај сценарио претпоставља да глобална интеграција
трансформише државе благостања у компетитивне државе и да их приморава
556
да „сасеку“ јавне расходе (Alber and Standing 2000). У литератури о социјалној
политици се ни један од два наведена модела не посматра као идеалан. Скан-
динавски „сценарио“ се посматра као превише скуп узимајући у обзир тренут-
ни економски контекст, док се амерички сценарио види као превелика претња
социјалним, економским и политичким темељима европских држава благос-
тања (Esping–Anderson 1990).
Супротно сценаријима конвергентности, друга два сценарија истичу
улогу бројних интернационалних разлика и њихове последице по породичне
политике високо–индустријализованих земаља. Према трећем сценарију, ду-
боко утврђене националне историје и институције земаља делују као „аморти-
зери“ приликом дејства напред наведених изазова. Државе благостања се тако
виде као оне које су се адаптирале на различите демографске, економске и
политичке околности и изазове, али путем различитих и особених стратегија.
Коначно, четврти сценарио предвиђа дивергентне одговоре држава благостања
на потребу уређење области породичне политике, као и различиту природу
саме породичне политике земаља.
Литература емпиријског карактера је пружила различите доказе за наве-
дене сценарије. Док су неки теоретичари закључили да постоји конвергенција
социјалних политика унутар чланица Европске Уније (Greve, наведено према
Gauthier 2002: 451), неки (Alber and Standing 2000) су закључили да постоје
хетерогени одговори на глобалне силе и практично немогућност постизања
конвергенције међу земљама. Све до данас доступна литература на овом пољу
није пружила снажније доказе који би говорили у прилог будућности држава
благостања у контексту природе мера породичне политика.
1. Alber, J. and G. Standing (2000). Social dumping, catch-up, or convergence? Europe in a
comparative global contex. Journal of European Social Policy 10 (2): 99-119.
2. Aldous, J. and W. Dumon (1990). Family policy in the 1980’s: Controversy and consen-
sus. Journal of Marriage and Family 52: 1136-1151.
3. Bogenschneider, K (2000). Has Family Policy Come of Age? A Decade Review of the
State of U.S. Family Policy in the 1990s. Journal of Marriage and Family 62: 1136-
1159.
4. Bogenschneider, K (2002). Family Policy Matters: How Policymaking Affects Families
and What Professionals Can Do. London: Lawrence Erlbaum Associates.
5. Briar-Lawson, K., H. A. Lawson, C. B. Hennon and A. R. Jones (2001). Family –centred
Policies and Practices: International Implications. New York. Columbia University
Press.
6. Esping-Anderson, G. (1990). Three Worlds of Welfare Capitalism. Cambridge: Polity
Press.
7. Gauthier, A. H. (1996). The State and the Family. New York: Oxford University Press.
8. Gauthier, A. H. (2002). Family Policy in Industrialized Countries: Is There Convergence?
Population 53 (3): 447-474-
557
9. Kamerman, S. B and A. J. Kahn (1978). Families and the idea of family policy. In: Ka-
merman, S. B and A. J. Kahn (eds.), Family Policy: Government and families in fourteen
countries (pp. 1-16). New York: Columbia University Press.
10. Koven, S. and S. Michel (1990). Womanly duties, maternalist policies and the origins of
the welfare states in France, Germany, Great Britain and the United States 1880-1920.
American Historical Review 95: 1076-1108.
11. Pampel, F. C. and J. B. Williamson (1988). Welfare spending in advanced industrial
democracies, 1950-1980. American Journal of Sociology 93: 1424-1456.
12. Scanzoni, J. (1991). Balancing the Policy Interests of Children and Adults: In: Anderson,
E. A. And R. C. Hula (eds.). The Reconstruction of Family Policy (pp.11-23). New York.
Greenwood Press.
13. Skocpol, T. and E. Amenta (1986). States and social Policies. Annual Review of
Sociology 12: 131-157.
14. Wennemo, I. (1992). The Development of Family Policy: A Comparison of Family Bene-
fits and Tax Reductions for Families in 18 OECD Contries. Acta Sociologica 35: 201-
217.
15. Zimmerman, S. L. (1991). The Welafre State and Family Breakup: The Mythical Con-
nection. Family Relations 40: 139-147.
16. Zimmerman, S. L. (1992b). Family Trends: What Implications for Family Policy? Family
Relations 41: 423-429.
17. Zimmerman, S. L. (2001). Family Policy: Constructed Solutions to Family Problems.
London: Sage Publica
THE BASICS OF FAMILY POLICY

Summary: The paper analyzes basic theoretical concepts of the family policy (as a
kind of instrument for "converting" problems in the field of families into political measures
aimed at strengthening families), with a focus on the characteristics of conservative and
progressive family policies. Particular attention has been paid to the numerous patterns of
family policy in the international perspective, as well as the possibility of convergence
(measures) of family policy in the perspective of highlyindustrialized countries.
Key words: family, family policy, family policy measures, conservative and progres-
sive family policy, welfare state
558
ДАРКО ДИМОВСКИ УДК 342.7
МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Прегледни рад
Примљен: 12.12.2019
Одобрен: 21.01.2020
РОМИ КАО ЖРТВЕ ПОВРЕДЕ ЧЛАНА 14 У ВЕЗИ СА

ЧЛАНОМ 2 ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЗАШТИТИ
ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА
Сажетак: Предмет анализе аутора је кршење права на живот, гарантованог

чланом 2 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем
тексту: „Конвенција“), у пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту:
„Суд“), у предметима у којима се као жртве јављају лица ромске националности или
ромског порекла, при чему је управо етничка припадност подносилаца представке
фактор који је одлучно или у значајној мери утицао на саму повреду права из Конвен-
ције од стране држава потписница или појединаца под њеном јурисдикцијом, или је
утицао да државе не спроведу делотворну истрагу о кршењу права на које се подноси-
оци представке позивају. У овом реферату аутори настоје да укажу на изабране
случајеве Суда и ставове заузете у његовој пракси који се тичу дискриминације у ужи-
вању права на живот, као најзначајнијег права, гарантованог чланом 2 Конвенције.
Кључне речи: Роми, Европски суд за људска права, право на живот, дискрими-
нација
Увод
Члан 14 Конвенције предвиђа да се уживање права и слобода пред-
виђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу,
као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго ми-
шљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном ма-
њином, имовно стање, рођење или други статус. Забрана дискриминације, за-
јемчена чланом 14 Конвенције није самостално право, већ представља зависно
право, чији је опсег примене ограничен на уживање људских права гарантова-
них Конвенцијом и њеним протоколима. Другим речима, представке у којима
се подносиоци наводе да су претрпели дискриминаторни третман, морају се
односити на дискриминацију у уживању неког другог, супстанцијалног права
из Конвенције. Примера ради, не би било довољно да подносилац представке
наведе да је жртва дискриминаторног третмана уопште, или неког права које
Дарко Димовски / Милан Јовановић, Роми као жртве повреде члана 14 у вези са ...
није гарантовано Конвенцијом,1 већ је потребно да је подносилац претрпео
дискриминацију у уживању неког другог права, као што су нпр. право на жи-
вот, право на слободу вероисповести, право на образовање, или ма које друго
право зајемчено Конвенцијом и њеним протоколима. Сходно томе, члан 14 се
увек наводи „у вези са” неким другим правом које је прописано Конвенцијом и
забрана дискриминације се може сматрати делом сваке одредбе о неком осно-
вном праву које је садржана у Конвенцији (INTERIGHTS приручник за прав-
нике - забрана дискриминације према европској конвенцији о људским прави-
ма (члан 14), 2006:4), при чему Суд може утврдити повреду супстанцијалног
права и повреду члана 14 кумулативно, али и не мора то учинити, већ може
утврдити повреду само једног од њих.
У самом тексту члана 14 су побројани напред наведени основи дискри-
минације.2 Међутим, поред тога што су основи дискриминације експлицитно
наведени, списак личних својстава који су основ дискриминације је могуће
проширити, што, такође, произилази из самог текста овог члана, и то речима
да се обезбеђује уживање права из конвенције „без дискриминације по било
ком основу“ као и прописивањем другог статуса као основа по ком је дискри-
минација забрањена. У својој пракси, Суд је утврђивао да се под другим стату-
сом, између осталог, могу подразумевати и сексуална оријентација, војни ста-
тус, професинални статус и друго.
У погледу врсти, Суд у својој пракси разликује непосредну од посредне
дискриминације. Тако се непосредна дискриминације може одредити као раз-
личит третман појединца или групе лица у односу на друга лицa или групе
лицa у истој или битно сличној ситуацији на основу личних карактеристика
(Ellis, Watson, 2012:107). На основу наведене дефиниције можемо видети кри-
теријуме које је потребно да испуни једно понашање, како би се могло сматра-
ти непосредном дискриминацијом: 1) одређена лична карактеристика лица или
групе лица, 2) стављање у неповољнији положај или могућност стављања у
неповољнији положај и 3) неповољнији положај се мора односити на лице или
групу лица у истој или сличној ситуацији (Тасић, 2016:30). Док је непосредна
дискриминација одређена самим текстом члана 14, посредна дискриминација
се развила у пракси Суда, који је заузео становиште да се општа правила, пра-
кса, или услови, који имају несразмерно прејудицијалан ефекат на одређену
групу, могу сматрати дискриминаторним, чак и уколико нису усмерени ка
одређеној групи (Hugh Jordan v. The United Kingdom, 2001:154; Hoogendijk v.
The Netherlands, 2005). Штавише, Суд је заузео и став да потенцијална дис-
криминација не мора бити само последица неке законодавне мере, већ може
бити резултат и de facto ситуације (Zarb Adami v. Malta, 2006:76.). Ако разло-
жимо посредну дискриминацију на саставне делове видећемо да постоје три
––––––––––––
1
Најчешћи случај представљају економска и социјална права, као што су право на рад, на син-
дикално удруживање, права из домена социјалне заштите, која су гарантована Европском соци-
јалном повељом, или другим међународним инструментима.
2
Пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или
социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други ста-
тус.
560
елемента. Први елемент је постојање лица или групе лица са личним својс-
твом. Други је њихово стављање у неповољнији положај, док се наредни еле-
мент односи на примену привидно неутралног правила који се једнако приме-
њује на све (Тасић, 2016:33-34).
Циљ овог реферата јесте да представи праксу Суда у делу члана 14 Кон-
венције у вези са чланом 2, у случајевима дискриминације лица у уживању
права на живот, као најважнијег права гарантованог Конвенцијом, у
случајевима где су жртве повреде били припадници ромске заједнице, односно
у случајевима који се тичу дискриминације по основу ромске националне при-
падности.
Роми као жртве повреде члана 14 у вези са чланом 2 Конвенције

Први предмет који ће бити предмет анализе у оквиру повреде члана 14 у
вези са чланом 2 Конвенције је случај Nachova and others v. Bulgaria (Nachova
and others v. Bulgaria, 2005), који се тиче смрти рођака подносиоца представке
од стране војне полиције приликом њиховог хапшења. Подносилац представке
је истакао повреду права на живот његових сродника услед домаћег закона и
праксе који су дозвољавали употребу смртоносне силе и у случајевима у који-
ма то није било апсолутно неопходно. Указао је и да су предрасуде и неприја-
тељски став полицајаца према особама ромског порекла одиграли одлучујућу
улогу у догађајима који су лишили живота његове сродинике, као и у
чињеници да није било озбиљне истраге о истим. Суд је утврдио повреду нега-
тивне обавезе из члана 2 Конвенције због лишења живота подносиочевих сро-
дника, као и повреду процедуралне обавезе овог члана услед пропуста државе
да спроведе ефикасну истрагу поводом њихове смрти. Притом, Велико веће
Суда је истакло да, у конкретном случају, није утврђено да ли су убиства расно
мотивисана, те није ни утврђена повреда члана 14 у вези негативне обавезе
члана 2 Конвенције. Међутим, Велико веће је утврдило да су домаће власти
пропустиле да спроведу адекватну истрагу могућих расистичких мотива, чиме
држава није испунила своју дужност да предузме све неопходне мере и истра-
жила да ли је дискриминација имала улогу у критичном догађају, чиме је др-
жава повредила члан 14 у вези процедуралне обавезе из члана 2 Конвенције.
Дакле, иако није пред Судом утврђено да су припадници војне полиције били
расно мотивисани, тај задатак је био на властима тужене државе да истражи,
сагласно њеној процедуралној обавези из члана 2. Када постоји лишење ли-
шење живота неке особе, Суд је нагласио да чланови 2 и 14 Конвенције намећу
дужност државним органима да спроведу делотворну истрагу без обзира на
расно или етничко порекло жртве. Уједно, власти имају додатну обавезу да
предузму све разумне кораке да открију евентуално постојање расистичког
мотива у инциденту који укључује употребу силе од стране државних службе-
ника. У конкретном случају, без обзира што је постојала изјава сведока М.М. о
расистичком вербалном злостављању, што би требало да представља довољан
знак домаћим властима о потреби истраживања расистичких мотива, таква
561
истрага није спроведена. Сходно томе, Суд је утврдио повреду права на забра-
ну дискриминације из члана 14, у вези процедуралне обавезе, као једног од
аспекта члана 2 Конвенције.
Суд је схватања да када домаће власти нису спроводиле истражне радње
ради утврђивања постојања дискриминације, чиме су занемаривани докази о
евентуалној дискриминацији, може се онда извући снажни закључци и инди-
ције о постојању повреде члана 14 Конвенције, чиме се пребацује терет дока-
зивања на тужену државу. Уједно, полазећи од чињеница конкретног случаја,
Суд је нагласио да су домаће власти пропустиле да се позову нa бројне узне-
мирујуће околности, као што је прекомерна употреба силе, уз изговарање ра-
систичких изјава, те да је оправдано пребацити терет доказивања на државу.
Другим речима, на домаћим властима је да на основу додатних доказа или
убедљивог објашњења чињеница докажу да конкретни догађаји ниси били
условљени дискриминацијом од стране државних органа.
Међутим, важно је истаћи заједничко издвојено мишљење судија Case-
devall, Hedigan, Mularoni, Fura-Sandstrom, Guylumyan i Spielmann у овој пресу-
ди, у коме потврђују своју сагласност са утврђивањем повреде члана 14 у вези
члана 2 Конвенције. Међутим, истичу да, гледајући иза чисто процесног зак-
ључка да је држава повредила овај члан услед дискриминације у спровођењу
истраге, се може утврдити и повреда овог права у супстанцијалном, а не само у
процедуралном смислу, с обзиром да сви докази, посматрани заједно, дају ос-
нова да Суд утврди овакву повреду. Притом, судије истичу да чињеница да су
пуцњи испаљени у насељеној области – у ромској четврти, занемарујући јавну
безбедност, да су полицајци били свесни ромског порекла жртава, од којих
нико није био наоружан нити сматран опасним, до тада познату и документо-
вану праксу представника јавног реда који наносе фаталне повреде Ромима,
узвике „ви проклети Цигани“, као и пропуст државних органа да спроведу
активности уз значајне процедуралне недостатке, који су спречили да истина
буде утврђена, заједно доводе до закључка да је Суд требало да утврди повре-
ду члана 14 у вези члана 2, у целини, а не само повреду члана 14 у вези с про-
цедуралном обавезом члана 2 (Nachova and others v. Bulgaria, 2005).
Важно је овде истаћи и да је у овом случају Суд први пут утврдио пов-
реду члана 14 у вези са једном од обавеза из члана 2, тачније процедуралне
обавезе државе, што је пракса, чијем се успостављању противе напред наведе-
не судије у свом издвојеном мишљењу, истичући да, ако члан 14 не може бити
самостално разматран, вештачки и бескорисно би било разликовати матери-
јални и процедурални аспект члана 2 Конвенције.
У случају Ciorcan and others v. Romania (Ciorcan and others v. Romania,
2015) Суд је одлучивао о повреди права из Конвенције 37 румунских држав-
љанина ромског порекла из насеља Апалина у румунском граду Регина (Reghi-
na). Апликант Аугустин Бига (Augustin Biga) и његов пријатељ под иниција-
лима Ц.А. су дана 7. септембра 2006. године око 14:30 часова имали свађу у
бару са полицајцем Р.О. који је радио за полицију у округу Мурес (Mures).
Полицајац је поднео кривичну пријаву против њих двојице због безобзирног
понашања. На основу кривичне пријаве, шеф полиције округа Мурес је теле-
562
фонским позивом наредио неколицини полицајаца да оду у насеље у којем су
живели Аугустин Бига и његов пријатељ како би их довели на саслушање код
тужиоца. У току телефонског разговора шеф полиције је напоменуо да је у
Апалину тешко доћи због неколико стотина људи који блокирају пут, а при
томе су наоружани палицама, вилама, секирама и косама. Исто тако, шеф по-
лиције је затражио асистенцију специјалних полицијских снага. Према налогу
специјалних полицијских снага од 7. септембра 2006. године, разлог за захтев
овакве асистенције је био заштита полицајаца који воде истрагу због увредљи-
вог понашања према полицајцу Р.О. Одмах након тога, седам припадника спе-
цијалних снага, заједно са два локална полицијска службеника из Регине и
четири полицајца из цивилног одељења округа Мурес, отишли су у Апалину.
Доласком полицијских возила у Апалину апликанти и остали становници овог
краја, углавном жене и деца, почели су да се окупљају на улици из радозналос-
ти. Ради растеривања окупљених људи, припадници специјалних снага су ба-
цали неколико сузаваца, што је изазвало панику. У то време, полицијски служ-
беници су почели да пуцају на окупљене, док су возилима напуштали место.
Више од двадесет пет Рома је наводно повређено или убијено. Неким од њих
су издати лекарски сертификати који потврђују њихове повреде.
Апликанти су, у свом обраћању Суду, навели да су предрасуде и непри-
јатељски став према особама ромског порекла одиграли одлучујуц́у улогу у
догађајима од 7. септембра 2006. године. Они су навели и да је полицијска
операција, која укључује интервенцију припадника специјалних снага, као и
њихову накнадну непотребну и прекомерну употребу ватреног оружја, резул-
тат тога да је ова акција била управљена управо према особама ромске нацио-
налности. Такође, власти нису имале било какав разлог да сумњају да су ста-
новници Апалине били насилни или носили ватрено оружје, те је стога интер-
венција припадника специјалних снага била непотребна. Наиме, долазак седам
припадника специјалних јединица и шест припадника обичне полиције у Апа-
лин зарад уручивања позива осумњичењима, који је могао бити достављен и
поштом, представља претерану мере карактеристичну за постојање расис-
тичких ставова полиције према Ромима. Подносиоци представке су тврдили да
домаће власти нису успеле да покажу да се такве операције обично планирају
у сличним ситуацијама које се односе на неромске особе. Даље су нагласили
да иако постоје сумње у расистичке мотиве, домаће власти су то пропустиле да
истраже.
У својој одлуци, Суд се позвао на свој став заузет у предмету Willis v. the
United Kingdom (Willis v. the United Kingdom, 2002), у коме је утврдио да дис-
криминација постоји у случају различитог поступања, без објективног и разу-
мног оправдања, према особама у релевантно сличним ситуацијама (Willis v.
the United Kingdom, 2002:48). Штавише, посебну повреду људског достојанс-
тва представља расно мотивисано насиље, које захтева посебну опрезност до-
маћих власти и њихову снажну реакцију, због његових опасних последица. Из
тог разлога власти морају користити сва расположива средства за борбу про-
тив расизма и расистичког насиља, чиме се појачава визија демократије о
друштву у којем се разноликост не перципира као претња, већ као извор њего-
563
вог богатства (Ciorcan and others v. Romania, 2015:156; Nachova and others v.
Bulgaria, 2005:145).
Суд је, такође, истакао да се, у погледу оцене доказа, користи степен из-
весности „изван разумне сумње“, иако је реч о аутономном појму, чија сврха
није да користи приступ који, у том смислу, користе национални правни сис-
теми држава потписница Конвенције, односно да утврђује кривичну или
грађанску одговорност, већ одговорност државе за кршење права из Конвенци-
је. У том смислу, у поступцима пред њим, Суд није везан процедуралним ба-
ријерама у погледу допуштености доказа или унапред утврђеним формулама
за њихову оцену. Сходно томе, Суд заузима ставове, који су засновани на сло-
бодној оцени свих доказа. Суд се, такође, позвао на своју утврђену праксу, да
доказаност неке чињенице може проистећи из постојања довољно јаких, јасних
и усаглашених индиција, или других неоспорених чињеничних претпоставки
(Ciorcan and others v. Romania, 2015:157).
Суд је поновио и свој став да, приликом истраживања насилних инциде-
ната, државни органи имају додатну обавезу да предузму све разумне кораке
да разоткрију било какве расистичке мотиве и да утврди да ли су етнички
мржња или предрасуде потенцијално имали улогу у испитиваним догађајима.
Поступајући идентично у случају расно изазваног насиља и бруталности са
случајевима у којима нема таквих предрасуда, доводи до затварања очију пред
специфичном природом аката који су нарочито дреструктивни по фундамен-
тална људска права. Пропуст да се направи разлика у начину на који се посту-
па у оваквим ситуацијама, може представљати неоправдан третман, неспојив
са чланом 14 Конвенције (Ciorcan and others v. Romania, 2015:158).
Међутим, Суд признаје да доказивање расно мотивисаног насиља може
бити често веома тешко у пракси, али, управо из тог разлога, истиче да је оба-
веза државе да истражи могуће расистичке мотиве у делима са елементима
насиља је дужност да државни органи уложе највећи напор у конкретном
случају. Ипак, ова обавеза није апсолутна – домаће власти морају учинити оно
што се разумно може очекивати у датим околностима, односно да прикупе и
обезбеде релевантне доказе, да искористе све практичне начине за откривање
истине, као и да донесу потпуно образложену, непристрасну и објективну од-
луку, без пропуштања сумњивих чињеница, које индицирају да је реч о расно
мотивисаном насиљу (Ciorcan and others v. Romania, 2015:158).
У конкретном случају, Суд, најпре, напомиње да подносиоци представке
нису упућивали на неке конкретне чињенице како би потврдили њихову тврд-
њу да је насиље према њима било расно мотивисано, али су упућивали на пре-
комерну и непотребну силу коју су власти користиле против њих. Ово се може
закључити на основу изјаве апликанткиње А.А. уз наређење начелника поли-
ције округа Мурес од 7. септембра 2006. године, у којем је наглашено да је
ромско порекло двојице осумњичених и осталих становника суседства разлог
за интервенцију специјалних снага. С тим у вези, Суд примећује да, када је
донета одлука о распоређивању посебних снага, власти нису биле сигурне да је
кривично дело почињено и да нема разлога да верује да су двојица осум-
њичених или било који други становник овог насеља били наоружани или опа-
564
сни, а која би захтевала интервенцију специјалне полиције обучене за борбу
против терориста и изузетно опасних и наоружаних криминалаца. Сагласно
наведеном, Суд закључује да су домаће власти користиле изразито прекомерну
силу да би уручиле судски позив особама, за које није било познато да су опа-
сне или наоружане, у току истраге о извршењу блажег кривичног дела, иако је
достављање позива могло бити предузето и путем поште (Ciorcan and others v.
Romania, 2015:160-162).
Међутим, иако планирање и поступање државних органа у конкретном
случују захтева озбиљне критике, Суд сматра да су доступне чињенице, саме
по себи, недовољне да би Суд установио да је третман апликаната расно моти-
висан. Другим речима, није ван разумне сумње утврђено да су расистички ста-
вови имали улогу у поступању припадника полиције према апликантима (Cior-
can and others v. Romania, 2015:163).
Ипак, све чињенице, посматране кроз призму објављених извештаја о
предрасудама и непријатељствима према Ромима и континуираног полициј-
ског злостављања над припадницима ове етничке заједнице, упућују на посто-
јање опште предрасуде и непријатељства према Ромима, као и на континуира-
не инциденте злоупотребе полицијских овлашћења према припадницима ове
заједнице. С тим у вези, Суд примећује да су државни органи, током спро-
вођења истраге, били упознати са чињеницом да су полицајци пуцали гуменим
мецима и правом муницијом у насељеном ромском подручју, не водећи рачуна
о јавној безбедности, чиме је дошло до повређивања више лица, укључујући
апликанта. Међутим, истрага није обратила пажњу на ову чињеницу, а тужио-
ци су пропустили да испитују сведоке или полицајце о томе. С тим у вези,
начелник полиције округа Муреш није упитан да објасни због чега је сматрао
неопходним да захтева интервенцију специјалних снага, нити су му предочене
контрадикторне изјаве његових потчињених. Такође, није учињен ни напор да
се провери да ли су шеф полиције или припрадници специјалних операција
раније били укључени у сличне инциденте или су оптуживани у прошлости за
анти-ромско понашање. Ови недостаци, заједно са понашањем поступајућег
јавног тужиоца су довели до занемаривања релевантних чињеница, при чему је
дошло до обуставе истраге, упркост значајним недостацима. Као закључак,
Суд наводи да домаће власти нису испуниле своју обавезу из члана 14 Кон-
венције да предузму све могуће мере ради утврђивања да ли је дискриминација
играла улогу у критичном догађају или не. Сходно свему напред наведеног,
Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 14 Конвенције у вези са
члановима 2 и 3, у њиховом процедуралном аспекту (Ciorcan and others v. Ro-
mania, 2015:164-167).
Супротно утврђеном у случају Ciorcan, у случају Velikova v. Bulgaria (Ve-
likova v. Bulgaria, 2000) је бугарски држављанин, Славчо Цончев (Slavtcho
Tsonchev) преминуо након што је провео у притвору дванаест сати под сум-
њом да је крао стоку. Полиција у граду Плевену (Pleven) је 24. септембра 1994.
године примила телефонски позив из села Буковлака (Bukovlak) да је неко
украо девет крава. Тога дана су полицијски службеници лишили слободе
Цончева, који је приликом хапшења био у алкохолисаном стању. У току вож-
565
ње полицијским аутомобилом Цончев је имао физички конфликт са власником
украдених крава, који је био на задњем седишту, заједно са ухапшеним лицем.
Током боравка у притворској јединици Цончев је почео да повраћа. Полициј-
ски службеник му је дозволио да посети тоалет. Приликом повратка из тоалета
Цончев се срушио мртав. Аутопсија је показала да је Цончев умро од последи-
ца губитка крви који је резултат великих и дубоких хематома на горњим екс-
тремитетима. Представник бугарске Владе је пред Судом тврдио да су повреде
настале пре тренутка хапшења, али је Суд одбио овакву аргументацију. Дру-
гим речима, смрт Цончева наступила је као последица намерног пребијања. На
основу свега наведеног Суд је закључио да је господин Цончев умро због пов-
реда док је био у рукама органа унутрашњег реда. Стога утврђене су повреде
негативне и процедуралне обавезе из члана 2 Конвенције. Међутим, Суд није
утврдио повреду права из члана 14, из следећих разлога.
Најпре, апликанткиња је истицала постојање дискриминације, супротне
члану 14 Конвенције, на основу етничке припадности жртве - господина
Цончева. С тим у вези, апликанткиња је истакла да су опште предрасуде према
Ромима биле широко распрострањене и често манифестоване приликом расно
мотивисаног насиља према припадницама ове етничке заједнице. На појаву
насиља према Ромима домаће власти често реагују неадекватном истрагом,
која практично доводи до некажњивости извршилаца. Уједно, апликанткиња је
тврдила да је овај феномен забележен од стране невладиних организација, али
и признат од стране бугарских власти, као и да је етничко порекло господина
Цончева било познатно полицијским службеницима у тренутку хапшења. Ис-
каз једног од полицијских службеника, који је био задужен за господина
Цончева током трајања притвора, садржи експлицитне рефернце о његовом
етничком пореклу. Притом, примедба истражитеља да повреде нису биле вид-
љиве на његовом телу услед „тамне боје коже“ је, такође, израз етничке пред-
расуде. Сходно томе, апликанткиња је истакла да је, на основу њеног дугого-
дишњег искуства са припадницима полиције и истражним органима, перцеп-
ција етничке припадности господина Цончева била одлучујући фактор у њего-
вом злостављању, и каснијој смрти, при чему је разлог неспровођења истраге
такође биле предрасуде према Ромима.
У свом одговору домаће власти су нагласиле да нема ничега што би ука-
зало да је поступање органа реда било условљењо етничком припадношћу
господина Цончева, јер је он ухапшен због тога што је осумњичен да је извр-
шио кривично дело. Употреба речи попут "Циганине" није било дискримина-
торско, јер је његово порекло заиста "циганско". Бугарска Влада је тврдила да
активно ради на интеграцији особа ромског порекла предузимајући бројне
мере.
Суд је приликом доношења одлуке за наводну повреде члана 14 у вези са
чланом 2 Конвенције нагласио да је представка апликанткиње заснована на
више озбиљних агрумената. Такође, Суд је истакао да тужена држава није
пружила веродостојно објашњење о околностима смрти господина Цончева,
као и о разлозима због којих су у истрази изостављени одређени кораци, који
би могли расветлити спорни догађај. Ипак, Суд подсећа да је стандард докази-
566
вања, који се захтева према пракси Суда – „ван разумне сумње“. Како доступ-
на чињенична грађа не омогућава Суду да ван разумне сумње закључи да је
смрт господина Цончева и недостатак истраге о томе резултат расне предрасу-
де, како то тврди подноситељка представке, Суд је утврдио да није дошло до
кршења права из члана 14 у вези са чланом 2 Конвенције (Velikova v. Bulgaria,
2000, 91-94).
Чињенично стање у случају Anguelova v. Bulgaria (Anguelova v. Bulgaria,
2002) је слично оном напред наведеном у случају Velikova v. Bulgaria. Наиме, у
овом случају, господин Ангел Забчеков (Anguel Zabchekov), ромског порекла,
умро је док је био лишен слободе због сумње да је извршио крађу у покушају.
Наиме, око поноћи 29. јануара 1996. године, грађани у Разграду су приметили
да једно лице ради нешто сумњиво на паркингу, те су комшије алармилале
пролазећег полицијског службеника да неко лице покушава да обије аутомо-
бил. У току потере за г. Забчековим, он је пао на травњак, након чега је лишен
слободе од стране полицајца. Неколико сати након лишења слободе, господин
Ангуел је умро. Објашњење бугарске Владе, да је узрок смрти у виду наноше-
ња факторе лобање нанета пре хапшења, није прихваћена од стране Суда, јер
су налази са аутопсије показали да је повреда настала након лишења слободе.
Такође, Суд је утврдио и да је услед намерног кашњења у пружању лекарске
помоћи наступио фатални исход, као и да је истрага поводом смрти сина под-
носитељке представке није била довољно објективна и темељна.
Стога, Суд је утврдио повреду негативне, позитивне и процедуралне
обавезе из члана 2 Конвенције, јер Бугарска није дала прихватљиво решење за
узрок настанка повреда које су довеле до смрти господина Ангуела, јер истом
није пружена лекарска помоћ, нити је спроведена темељна истрага која би ут-
врдила узрок смрти сина подноситељке представке (Anguelova v. Bulgaria,
2002:109-146).
У погледу повреде члана 14 у вези с чланом 2 Конвенције, апликанткиња
је навела да је запрепашћујуће да неки полицијски службеници нису могли да
се уздрже од ословљавања њеног сина као „Циганин“, укључујући и њихове
званичне изјаве дате на записник. Услед тога, апликанткиња сматра да је пос-
тупање полиције у конкретном случају потребно видети кроз шири контекст
системског расизма и нетрпељивости које органи реда у Бугарској по правилу
испољавају, што је и забележено извештајима и другим документима
међувладиних организација и организација за заштиту људских права.
Међутим, подсећајући на степен извесности који је потребан за ут-
врђивање повреде права из Конвенције „ван размне сумње“, Суд је, применио
аналогију са напред наведеним случајем Velikova v. Bulgaria¸ с обзиром на
сличност притужби подносилаца представки. Притом, Суд је утврдио да туже-
на држава није пружила могуће објашњење поводом смрти апликанткињог
сина, као ни о разлозима који су условили пропуштање кључних корака у ис-
трази ради расветљавања конкретног случаја. Међутим, Суд је истакао да, иако
је представка заснована на озбиљним аргументима подноситељке представке,
он није у могућности да, на основу доступног материјала, дође до закључка да
су исти доказани ван разумне сумње, услед чега је, идентично као и у случају
567
Velikova, није дошло до повреде члана 14 у вези с чланом 2 Конвенције (Angue-
lova v. Bulgaria, 2002:163-168).
Предмет Angelova and Iliev v. Bulgaria (Angelova and Iliev v. Bulgaria,
2007), који се, иако сличног назива као претходно наведени, тиче мајке и брата
Ангела Димитрова Илијева, двадесетосмогодишњег младића ромског порекла,
а који је преминуо услед последица тешког пребијања од стране седам тинеј-
џера 18. априла 1996. године, у граду Шумену (Shumen), при чему га је један
нападач више пута убо ножем. Након тога, он је превезен у болницу на лечење,
али је преминуо наредног дана. Услед сумњи да је напад био мотивисан ром-
ском етничком припадношц́у жртве, полицајци су све нападаче привели и ис-
питили на дан када је и напад извршен. Сви нападачи су пуштени на слободу
након испитивања, са изузетком Г.М.Г. (у даљем тексту први нападач) који је
тада имао седамнаест година. Код њега је пронађен нож, као и код друге дво-
јице нападача са иницијалима Н.Р. и С.Х. Први нападач је задржан у притвору
због сумње да је лишио живота Ангела Димитрова. Наредног дана су полицај-
ци поново испитали све нападаче. Током испитивања, Н.Р. и С.Х. су потврди-
ли да је први нападач користио оружје. Након тога, против њега је покренута
прелиминарна истрага и он је оптужен за убиство које је проистекло из хули-
ганског чина. Затим је испитиван, али је одбио давати изјаве, осим да потврди
да је предметни нож који је пронађен његов. Дана 12. јуна 2001. године надле-
жни истражитељ закључио је да се предмет треба наставити на даље поступа-
ње надлежном тужилаштву. Спис предмета је пребачен у Окружно тужилаш-
тво у граду Шумену. Међутим, у наредних четири године није било даљих
активности у овом кривичном поступку.
Подносиоци представке су навели да је у конкретном случају дошло до
повреда члана 14 у вези са члановима 2 и 3 Конвенције у томе што су власти
пропустиле своју дужност да истраже и процесуирају расно мотивисано наси-
ље. Они су сматрали да њихово ромско порекло, наводне широко распростра-
њене предрасуде према њиховој етничкој групи и доследан неуспех власти да
се баве системским обрасцима насиља и дискриминације према њиховој зајед-
ници представља узрок кршења поменутих чланова. Са друге стране, влада
тужене државе је оспорила тврдње подносилаца представке истичући да под-
несак треба прогласити неприхватљивим због неисцрпљивања домацћих прав-
них средстава. Уједно, домаће власти су твдиле да су апликанти могли покре-
нути поступак против власти према Закону о заштити од дискриминације, ако
сматрају да су постојали дискриминаторни мотиви за предуго трајање истраге
или за наводну неактивност власти. Такође, Влада је сматрала да није било
дискриминаторног мотива у начину на који су власти спровеле истрагу у сми-
слу марљивости, прецизности и тежине оптужбе која је подигнута против пр-
вог нападача.
У погледу прихватљивости представке Суд не налази да је Влада до-
вољно поткрепила своју тврдњу да су апликанти требали исцрпити поступак
према Закону о заштити од дискриминације, јер он не би био делотворан прав-
ни лек за њихову жалбу према члану 14 Конвенције, тврдец́и да власти нису
испуниле своју дужност да истражују и процесуирају расно мотивисано на-
силно кривично дело.
568
Суд је поновио свој став да обавеза државе да заштити живот појединца
према члану 2 Конвенције, тумачена заједно с генералном обавезом држава
према члану 1 Конвенције да „свакоме у својој јурисдикцији обезбеде уживање
права и слобода гарантованих Конвенцијом, имплицитно захтева постојање
ефективне, делотворне истраге када су појединци преминули насилно, услед
примене физичке силе, при чему оваква истрага мора бити темељна и неприс-
трасна (McCann and others v. The United Kingdom, 1995:161-163; Kaya v. Turkey,
1998:105; Çakıcı v. Turkey, 1999:86). Основна сврха овакве истраге јесте да обе-
збеди ефективну примену домаћих закона који штите право на живот, као и да,
у оним случајевима који укључују државне службенике или органе, да осигура
њихову одговорност за смрти које су се десиле лицима у њиховој аперхензији
(İlhan v. Turkey, 2000:63). Да би истрага поводом наводно незаконитог убиства
од стране државних службеника била ефективна, потребно је да лица која
спроводе и која су одговорна за истрагу, буду независна од оних лица који су
умешани у критичне догађаје (Güleç v. Turkey, 1998:81-82; Oğur v. Turkey,
1998:91-92). Ово не подразумева само недостатак хијерархијске или институ-
ционалне повезаности, већ и практичну независност. 3
Истрага, такође, мора бити ефектива у смислу да је подобна да доведе до
идентификације и кажњавања одговорних лица, при чему ова обавеза није
обавеза резултата, већ средства. Међутим, домаће власти морају предузети све
разумне кораке који су им на располагању, с циљем да обезбеде доказе о ин-
циденту, укључујући сведочења очевидаца, форензичке доказе и, тако где је то
могуће, аутопсију, која пружа комплетан и тачан извештај о повредама и обје-
ктивну анализу клиничких налаза, укључујући и узрок смрти.4 Притом, било
који недостатак у истрази, који поткопава њену могућност да утврди узрок или
лице одговорно за смрт лица, ризикује да не задовољи овај стандард (Angelova
and Iliev v. Bulgaria, 2007:139). Поред наведеог, мора постојати и задовољава-
јући елемент јавног надзора над истрагом или њених резултата, како би се
обезбедила одговорност, како у теорији, тако и у пракси, очувало јавно пове-
рење у приврженост домаћих власти владавини права и, уједно, спречило поја-
вљивање договора или толеранције незаконитих поступака стандард (Angelova
and Iliev v. Bulgaria, 2007:140).
Иако ниво јавног надзора над истрагом варира од случаја до случаја, Суд
истиче да је, у сваком случају, потребно да најближи рођак жрве мора бити
укључен у поступак, до мере до које је то неопходно за заштиту његових или
њених легитимних интереса.5
––––––––––––
3
Видети Ergi v. Turkey, Application no. 23818/94, §§ 83-84, у коме је јавни тужилац, који је био
задужен за спровођење истраге о смрти девојке током саобраћајне незгоде, показао недостатак
независности кроз своје поздање у информације прибављене од стране жандарма који су
учествовали у инциденту.
4
Видети Salman v. Turkey, Application no. 21986/93, § 106 (у погледу аутопсије), затим Tanrıkulu v.
Turkey, Application no. 23763/94, § 109 ( у погледу очевидаца) и Gül v. Turkey, Application no.
22676/93, § 89 (у погледу форензичких доказа).
5
Видети Güleç v. Turkey, Application no. 21593/93, § 82, где отац жртве није информисан о одлуци
да се не предузме кривично гоњење; Oğur v. Turkey, Application nо. 21594/93, § 92, где породица
жртве није имала приступ истрази и судским документима; Gül v. Turkey, Application no.
22676/93, § 93; McKerr v. the United Kingdom, Application no. 28883/95, §§ 111-15.
569
Понављајући своје ставове, заузете још у напред поменутим случајевима
Nachova and others и Ciorcan and others,6 Суд је истакао да су, у конкретном
случају, расистички мотиви за извршење напада на апликантовог рођака били
познати домаћим властима у веома раној фази истраге, када је један од напа-
дача и дао такву изјаву. Сходно томе, суд сматра потпуно неприхватљивим да
домаће власти нису експедитивно спровеле прелиминарну истрагу против на-
падача и извеле их пред Суд, упркос сазнању да је реч о расној мржњи. Напро-
тив, домаће власти су дозволиле одуговлачење кривичног поступка, који је
остао у фази истраге преко 11 година. Као последица оваквог поступања, нас-
тупила је застарелост кривичног гоњења за већину нападача. Притом, Суд
примећује да нападачи нису оптужени ни за једно кривично дело као расно
мотивисано. Упркос широко распрострањеним предрасудама и насиљу према
Ромима у том периоду, постојала је нарочита потреба да се редифинише трајна
друштвена осуда расизма и одржи поверење мањина да ће домаће власти бити
у могућности да их заштите од претње расног насиља (Menson and others v. the
United Kingdom, 2003).
Сходно свему наведеном, закључак је Суда да домаће власти нису нап-
равиле разлику између овог и других кривичних дела које нису расно мотиви-
сана, што је неспојиво са чланом 14 Конвенције, те је утврдио да је подносио-
цима представке, у конкретном случају повређено право из члана 14 у вези са
чланом 2 Конвенције, у процедуралном аспекту (Angelova and Iliev v. Bulgaria,
2007:115-118).
Овде треба нарочито скренути пажњу на околност да је Суд, у свим нап-
ред наведеним случајевима, утврђивао повреду члана 14 искључиво у вези
процедуралног аспекта члана 2, али не и материјалног аспекта овог члана.
Оваква пракса, као и однос Суда према мањинама, је била предмет оштре кри-
тике судије Бонела у издвојеном мишљењу у предмету Anguelova v. Bulgaria,
иначе најстаријем од свих напред изложених предмета, у ком предмету је од-
лука донета још 1997. године.7 У свом издвојеном мишљењу, судија Бонело
(Bonelo), између осталог истиче да често и редовно Суд признаје да су припа-
дници мањинских група лишени живота или изложени стравичном поступању,
супротно члану 3, али да Суд није ниједном установио да је то било повезано
са њиховом етничком припадношћу. Курди, обојена лица, исламисти, Роми и
други, истиче судија Бонело, непрестано се убијају, муче или сакате, али Суд
није уверен да је њихова раса, боја коже, националност или социјално порекло
има неке везе с тим. Зла срећа непогрешиво погађа мањинске групе у непово-
љном положају, али само као резултат добро подешене случајности (Лич,
2007, 348).
––––––––––––
6
Приликом истраживања насилних инцидената, државни органи имају додатну обавезу да пре-
дузму све разумне кораке да разоткрију било какве расистичке мотиве и да утврди да ли су ет-
нички мржња или предрасуде потенцијално имали улогу у испитиваним догађајима. Поступају-
ћи идентично у случају расно изазваног насиља и бруталности са случајевима у којима нема
таквих предрасуда, доводи до затварања очију пред специфичном природом аката који су на-
рочито дреструктивни по фундаментална људска права. Пропуст да се направи разлика у начину
на који се поступа у оваквим ситуацијама, може представљати неоправдан третман, неспојив са
чланом 14 Конвенције.
7
Извдвојено мишљење судије Bonella у предмету Angelova v. Bulgaria, Application no. 38361/97.
570
Међутим, Суд је прекинуо овакву праксу, и у предмету Lakatošova and
Lakatoš v. Slovakia (Lakatošova and Lakatoš v. Slovakia, 2018), први пут, утврдио
повреду члана 14 у вези члана 2 Конвенције, уместо досадашње праксе ут-
врђивања повреде овог члана искључиво у вези са процедуралним аспектом
члана 2. Предмет се тиче догађаја из 2012. године, када је локални полицијски
службеник, ван дужности, узевши нелегално прибављен пиштољ са два мага-
зина муниције, отишао приватним аутомобилом у место Хурбаново, у ком
живи око хиљаду Рома. Полицајац је стао испред куће апликаната, ушао у њу,
и без речи почео да испаљује хице у њих и чланове њихове породице, при
чему је престао са пуцњавом тек након што је потрошио муницију. Троје
чланова домаћинства апликаната је преминуло услед последица рањавања, док
су апликанти озбиљно рањени, у кук, односно јетру, слепо црево и стомак.
Током испитивања пред домаћим органима, полицајац је признао извр-
шење дела, наводећи да је размишљао о „радикалном решењу“ за „решавање“
Рома, након чега је осуђен на деветогодишњу затворску казну, која је ублаже-
на услед смањене урачунљивости окривљеног, из ког разлога му је одређена и
мера безбедности лечења у здравственој установи. Међутим, пресудом дома-
ћег суда нису утврђени расни мотиви оваквог поступања осуђеног, услед чега
су апликанти побијали осуђујућу пресуду пред домаћим судовима, али без
успеха, због чега су и поднели представку Суду.
Суочен с оваквим чињеничним стањем, Суд је истакао да, иако је поли-
ција промптно извршила прелиминарну истрагу, испитујући осумњиченог,
жртве и сведоке, домаћи органи нису истраживали могући расистички мотив,
упркос постојању снажних расистичких индикација, нити је дато образложење
да ли су предметни напади мотивисани расном мржњом, до мере неспојиве са
државином обавезом да спроведе темељну истрагу, услед потребе да потврди
континуирану друштвену осуду расизма у циљу да одржи поверење јавности у
способност државе да их заштити од расно мотивисаног насиља, чиме је пов-
ређен члан 14 у вези члана 2 Конвенције (Koky and Others v. Slovakia, 2012:239;
Amadayev v. Russia, 2014:81; Balázs v. Hungary, 2015:52). Иако је у овом пред-
мету Суд први пут утврдио повреду члана 14 у вези члана 2, без експлицитног
навођења процедуралног аспекта, образложење одлуке указује да је управо из
тог разлога утврђена наведена повреда. Међутим, сагласно напред изнетој суд-
ској пракси, није утврђена, штавише, нити образложењем детаљније образло-
жена, повреда члана 14 у вези супстанцијалног аспекта члана 2. Вероватно да
је Суд поступио на овај начин јер осуђени полицијски службеник није посту-
пао у службеном својству, већ ван дужности, одлазећи приватним возилом на
лице места. Али, и при оваквом стању ствари је могуће утврдити повреду
члана 14 у вези супстанцијалног аспекта члана 2, у делу позитивне обавезе
државе да појединцима под својом јурисдикцијом обезбеди уживање права и
слобода гарантованих Конвенцијом (L.C.B. v. The United Kingdom, 1998:36).
Ово нарочито из разлога јер домаћи судови нису утврђивали мотив расне
мржње, при чему је тужилаштво у оптужници, од више отежавајућих околнос-
ти, истакло само чињеницу да је нападнуто пет лица, те је окривљени осуђен за
умишљајно лишење живота више лица, а не за тешко убиство мотивисано ра-
571
сом и етничком припадношћу, што је теже дело прописано домаћим кри-
вичним законодавством (Lakatošova and Lakatoš v. Slovakia, 2018).
Закључак
Из напред изложеног приказа судске праксе Европског суда за људска
права, могу се наслутити системски проблеми појединих држава потписница
Конвенције у поштовању права на живот, гарантованог чланом 2 Конвенције,
у случајевима у којима су жртве повреда припадници ромске националности, и
то Турске и Бугарске, у првом реду. Међутим, оно што је, према мишљењу
аутора, вишеструко значајније јесте чињеница да се, у досадашњој пракси Су-
да, није утврђена повреда члана 14 у вези материјалног аспекта члана 2 Кон-
венције. С тим у вези, и данас, више од 20 година након одлуке у случају An-
guelova, издвојено мишљење судије Бонела из ове пресуде је и даље актуелно,
односно и даље упућује да је потрено променити овакав приступ у пракси Су-
да. Наиме, како то судија Бонело наводи, узнемирујуће је да Суд, у својој пе-
десетогодишњој (сада већ седамдесетогодишњој, прим. аут.) пракси није утвр-
дио ни у једном случају повреду права на живот као последицу припадности
одређеној раси, боји коже или пореклу жртве, те да би необавештени посмат-
рач, читајући одлуке Суда, могао основано претпоставити да је послератна,
демократска Европа изузета од икаквог расизма, нетолеранције или ксенофо-
бије, као место етничког братства, у коме људи различитих порекла функцио-
нишу без невоља и предрасуда, при чему оваква пракса Суда подржава такву
заблуду.
Управо немогућност да се установи веза између физичког насиља и ет-
ничког порекла занемарује црвено светло о посебном третману Рома од стране
Бугарске полиције у периоду деведесетих и двехиљадитих година, које интен-
зивно и алармантно светли. Притом се занемарују „застрашујуће детаљни“
извештаји међувладиних организација и организација за заштиту људских
права, као што су Amnesty International, the Human Rights Project, the Bulgaria
Helsinki Committee i Human Rights Watch.8
Управо из тог разлога, требало би ревидирати став о терету доказивања
ван разумне сумње, који стандард „спречава заштиту људских права у облас-
тима где би највећи ниво заштите, а не највиши стандард доказивања, требало
бити приоритет“.9 Такав приступ се показао одлучним у случају Cona v. Belgi-
um, у коме је Суд, уместо да захтева од апликаната доказаност изван разумне
сумње да је њихово протеривање део колективне политике протеривања, утвр-
дио повреду права утврдивши да поступак пред домаћим органима не дозво-
љава Суду да елиминише сваку сумњу да је протеривање колективно (Conka v.
Belgium, 2002). На овај начин, Суд би се ускладио са сопственом праксом, ут-
врђеном још у случају Gaygusuz v. Austria (Gaygusuz v. Austria, 1996:42) да је
потребно постојање веома снажних разлога да би Суд различит третман, ис-
кључиво на основу националности, сматрао сагласним Конвенцији.
––––––––––––
8
Извдвојено мишљење судије Bonella у предмету Angelova v. Bulgaria, Application no. 38361/97.
9
Ibid.
572
1. Ellis, E., Watson, P., EU Anti-Discrimination Law, Oxford University Press, Oxford,
2012;
2. European Court of Human Rights, Factsheet – Right to life. Preuzeto 15.06.2019;
https://www.echr.coe.int/Documents/FS_Life_ENG.pdf
3. INTERIGHTS priručnik za pravnike - zabrana diskriminacije prema evropskoj konvenci-
ji o ljudskim pravima (član 14), 2006;
4. Lič, F., Obraćanje evropskom sudu za ljudska prava, Beogradski centar za ljudska prava,
2007;
5. Tasić, A., Postupak u parnicama za zaštitu od diskriminacije - doktorska disertacija, Pra-
vni fakultet u Nišu, Niš, 2016.
Case law
1. Amadayev v. Russia, Application no. 18114/06;
2. Angelova and Iliev v. Bulgaria, Application no. 55523/00;
3. Angelova v. Bulgaria, Application no. 38361/97;
4. Balázs v. Hungary, Application no. 15529/12;
5. Çakıcı v. Turkey, Application no. 23657/94;
6. Ciorcan and others v. Romania, Applications nos. 29414/09 and 44841/09;
7. Conka v. Belgium, Application no. 51564/99;
8. Ergi v. Turkey, Application no. 23818/94;
9. Gaygusuz v. Austria, Application no. 17371/90;
10. Gül v. Turkey, Application no. 22676/93;
11. Güleç v. Turkey, Application no. 21593/93;
12. Hoogendijk v. The Netherlands, Application no. 58641/00.
13. Hugh Jordan v. The United Kingdom, Application no. 24746/94;
14. İlhan v. Turkey, Application no. 22277/93;
15. Kaya v. Turkey, Application no. 22729/93;
16. Koky and Others v. Slovakia, Application no. 13624/03;
17. L.C.B. v. The United Kingdom, Application no. 23413/94;
18. Lakatošova and Lakatoš v. Slovakia, Application no. 656/16;
19. McCann and others v. The United Kindgdom, Application no. 18984/91;
20. McKerr v. the United Kingdom, Application no. 28883/95;
21. Menson and others v. the United Kingdom, Application no. 47916/99;
22. Nachova and others v. Bulgaria, Applications nos. 43577/98 and 43579/98;
23. Oğur v. Turkey, Application no. 21594/93;
24. Salman v. Turkey, Application no. 21986/93;
25. Tanrıkulu v. Turkey, Application no. 23763/94;
26. Velikova v. Bulgaria, Application, no. 41488/98;
27. Willis v. the United Kingdom, Application no. 36042/97;
28. Zarb Adami v. Malta, Application no. 17209/02.
573
ROMA AS A VICTIM OF BREACH OF ARTICLE 14 IN CONJUNC-

TION WITH ARTICLE 2 OF THE EUROPEAN CONVENTION ON
THE PROTECTION OF HUMAN RIGHTS AND FUNDAMENTAL
FREEDOMS
Summary: Aforementioned selection of ECtHR`s case-law indicates systemic prob-
lems of certain States parties to the ECHR with respect to violation of right to life, set forth
by the Article 2 of the Convention, in cases where victims were of Roma origin, specifically
Turkey and Bulgaria. However, the authors find the fact that the Court has not yet ever found
violation of Article 14 in conjunction with substantive aspect of Article 2, much more signi-
ficant for the purposes of this paper. Furthermore, even today, after more than 20 years since
the Anguelova decision, justice Bonello`s dissenting opinion in this judgement is still appli-
cable in present day conditions, referring to the need of revision of this practice. As justice
Bonello states, it is particularly disturbing that the Court, in over fifty years of pertinacious
judicial scrutiny, has not, to date, found one single instance of violation of the right to life
(Article 2) or the right not to be subjected to torture or to other degrading or inhuman treat-
ment or punishment (Article 3) induced by the race, colour or place of origin of the victim.
Hence, even the uninformed observer would be justified to conclude that, for over fifty years,
democratic Europe has been exempt from any suspicion, racism, intolerance or xenophobia,
while this practice energises that delusion.
Bearing in mind aforementioned, the Court`s stance on “beyond the reasonable do-
ubt” standard should be revised, since is stunting European human rights protection in areas
where the highest level of protection, rather than the highest level of proof, should be the
priority. Such an approach has proved decisive in Čonka v. Belgium, in which the Court,
rather than requiring from the applicants proof beyond reasonable doubt that their expulsion
was in pursuance of a collective expulsion policy, found a violation by holding that “The
procedure followed by the State authorities did not enable the Court to eliminate all doubt
that the expulsion might have been collective” (Conka v. Belgium, 2002). This would help
bring the Court in line with its own case-law that “very weighty reasons would have to be put
forward by the Government before the Court could regard a difference in treatment, based
exclusively on the ground of nationality, as compatible with the Convention” (Gaygusuz v.
Austria, 1996:42).
Key words: Roma, European Court of Human Rights, Right to Life, Discrimination
574
IV
ЕКОНОМИЈА И ДРУШТВО
ДЕЈАН ДАШИЋ∗ УДК 338.53(497.11)
Висока школа академских студија “Доситеј” Прегледни рад
МАРИНА КОВИНИЋ∗∗ Одобрен: 27.01.2020
Факултет за пословне студије Страна: 577-589
Београд
УТИЦАЈ ФИСКАЛНЕ ПОЛИТИКЕ НА РАСТ

ИНДУСТРИЈСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ У
СРБИЈИ У ПЕРИОДУ 2010. – 2017. ГОДИНЕ
Сажетак: Рад представља истраживање на тему повезаности фискалне поли-

тике и раста индустријске производње кроз призму тренутне ситуације у земљи и рас-
положивих статистичких податка. Фискална политика преко контроле јавних финанси-
ја усмерава рад индустрије и стабилизујуће делује на привреду. Иако индустрија има
своје варирајуће показатеље у процентима, одговорном фискалном политиком, прото-
ком времена бележи се раст већине сектора, а на примеру Србије, највећа стабилност
приметна је код прерађивачке индустрије.
Kључне речи: фискална политика, индустрија, раст, циљеви, Србија
Увод
Под фискалном политиком се подразумева контрола јавних прихода и
расхода а самим тим и управљање буџетом једне земље и као таква, фискална
политика представља снажан инструмент којим се држава служи при стабили-
зацији привреде. Применом одговарајуће фискалне политике долази се до фи-
скалних као и нефискалних учинака који би требало да буду у потпуном скла-
ду са циљевима који су постављени. Као учинци фискалне политике јављају се
краткорочни циљеви, док је за постизање дугорочних циљева потребно усме-
рити фискални систем у правом смеру, и то на тај начин што се ради на ожив-
љавању привреде као и на сузбијању инфлације. “Фискална политика је ко-
ришћење наплате државних прихода (опорезивања) и расхода (потрошње) како
би се утицало на економију. Два главна инструмента фискалне политике су
опорезивање владе и државни расходи. Може се посматрати и као политика
државне потрошње која утиче на макроекономске услове” (Onyekachi, Festus,
2013).
––––––––––––
∗
dasic.dejan@akademijadositej.edu.rs
∗∗
marinakovinic@gmail.com
Дејан Дашић / Марина Ковинић, Утицај фискалне политике на раст индустријске ...
Еволуција јавног дуга била је обележена фазама које су се понекад пока-
зале као праве трагедије за земље које имају велике дугове, нагомилане због
лошег управљања јавним средствима или од самих кредитора. Уопштено гово-
рећи, велики износи јавног дуга из земаља ЕУ значајно су порасли у посљед-
њих неколико година, чиме се повећава питања о здрављу јавних финансија и
одрживости европских фискалних и буџетских политика. Европска комисија је
истакла приоритете, укључујући и фискалну одговорност. Након примене од-
говорне фискалне политике, Румунија је у 2011. години изашла из рецесије и
остварила раст БДП-а (Ialomitianu, Bucoi, 2016). И други аутори (Todorov,
2015) као главне препоруке за спровођење успешне фискалне политике, односе
се на коришћење већег дела средстава које осигурава ЕУ, и то углавном за
повећање делотворности владиних расхода у сврху одрживог економског раз-
воја.
Циљ рада је истраживање утицаја смерница фискалне политике у Репуб-
лици Србији у периоду од 2010. до 2017. године на раст индустријске произво-
дње. У складу са наведеним, главна хипотеза била да је примена мера фискал-
не политике у посматраном периоду директно утицала на раст ндустријске
производње.
Рад се састоји из три дела и то: први део поставља смернице фискалне
политике, други део се односи на формулисање индустријске производње као
и тренутног стања у земљи, а трећи део је усмерен на статистички приказ ин-
дустрије Србије у периоду 2010 – 2017. година.
Фискална политика
Држава улогу учесника на тржишту остварује кроз примену мера еко-
номске политике. Носиоци економске политике су државне институције, а
основне врсте економске политике су:1
- фискална,
- монетарна,
- спољнотрговинска, и
- политика јавног дуга.
Фискалнa политикa, чији је утицај на индустријску производњу предмет
овог рада, спроводи се од стране Владе Републике, односно Министарства
финансија. Као циљ фискалне политике појављује се управљање јавним при-
ходима и расходима на нивоу државе, са идејом да они буду у равнотежи. На-
ша земља се одлучила за експанзивну политику која подразумева ниже порес-
ке стопе како би се повећала јавна потрошња. Као пример за ово наводи се да
је ПДВ на ниском проценту од само 20% општа стопа и 8% посебна пореска
стопа а да је повећана јавна потрошња кроз видове субвенција и преко соци-
јалних давања.
Монетарном политиком земље бави се Народна банка Србије и према
подацима НБС, инфлација је циљана на нивоу од 3,0 +/- 1,5%. Фискалном по-
––––––––––––
1
http://www.javnidug.gov.rs, (10.10.2018.)
578
литиком обликују се порези и јавни расходи како би се, на тај начин, доприне-
ло бољој запослености без инфлације и дефлације. Да би се остварили циљеви
макроекономске политике који укључују привредни развој, запосленост и по-
раст стандарда становника потребно је рационално трошити буџетска средс-
тва. Фискална политика се бави пуњењем буџета и његовим пражњењем на
најбољи могући начин.
Фискалну политику чине пореска и политика јавних расхода. Основна
функција фискалне политике је обезбеђење јавних прихода у тој мери да се из
њих могу финансирати јавни расходи. Осим ових постоје и друге функције
којима би се постигли економски и друштвени циљеви које фискална политика
пред себе поставља. Ти циљеви су директан утицај на ниво запошљавања, еко-
номски раст кроз утицај на ниво реалног бруто домаћег производа, контроли-
сање инфлације у земљи.
Пореска политика сматра се саставним делом економске политике и као
таква чини употребу начина, мера и инструмената којима се држава служи
како би остварила циљеве макроекономске и социјалне политике. Да би се
циљеви остварили потребно је синхронизовати деловање државних институци-
ја у сврху прикупљања јавних прихода.
Мере пореске политике ослањају се на порески систем под којим се под-
разумевају све врсте пореза,такси, доприноса и других давања која чине јавне
приходе, с једне, и сви облици јавних расхода и прописи који их уређују, с
друге стране (Кулић, 2004, 61).
Пореска политика мора да обезбеди стабилан прилив пореских прихода
без погоршања привредног амбијента и међународне конкурентности земље.
Мерама пореске политике треба подстицати акумулацију као примарну еко-
номску категорију, затим инвестиције по привредним гранама и секторима, а у
Србији се путем ове политике мора више водити рачуна о смањењу регионал-
них неједнакости (Аничић, 2014, 317).
Фискални ризици
На састанку земаља чланица Европске Уније, маја 2018. године, у зак-
ључцима који су се односили на Србију позитивно је оцењена фискална кон-
солидација на којој се ради последњих година, али је акценат стављен на фис-
калне ризике и јавни дуг, који су и даље високи. Оценили су да је монетарна
политика пратила циљану инфлацију која је остала на ниском нивоу.
Фискални ризици представљају изложеност јавних финансија одређеним
околностима које могу проузроковати краткорочна и средњорочна одступања
од пројектованог фискалног оквира. До одступања може доћи у приходима,
расходима, фискалном резултату, као и у имовини и обавезама државе, у одно-
су на оно што је планирано и очекивано. Идентификација највећих фискалних
ризика који могу утицати на државне финансије у средњем року полазна је
тачка у бољем управљању фискалним ризицима2. Управљање фискалним ри-
––––––––––––
2
Фискална стратегија за 2018.годину са пројекцијама за 2019. и 2020.годину, Влада Републике
Србије, стр.58
579
зицима је термин новијег датума, иако су се јављали са настанком производње,
државе, привредних активности. Сузбијању ризика се данас посвећује велика
пажња. Управљање ризицима је посебна наука која се развила у свим области-
ма живота и постала саставни део економског и политичко - државног ушрав-
љања на микро и макро нивоу у свим земљама света, а нарочито у развијеном
(Горчић, 2013,53). Успех у управљању фискалним ризицима зависи од поли-
тичких, макроекономских и социјалних околности у земљи и у окружењу.
Пад привредне активности. Пад привредне активности или њен мањи
раст од планираног може да доведе до значајног смањења прилива капитала,
смањења спољнотрговинске размене, и по основу смањене активности до су-
жавања дефицита текућег рачуна. Тада би дошло до мањих прихода, и после-
дично већег дефицита, уколико се не би ишло на додатно прилагођавање на
расходној страни. У случају да се у наредном трогодишњем периоду остваре
ниже стопе реалног раста БДП од планираних, кумулативно повећање фискал-
ног дефицита би износило око 50 млрд динара3.
Инфлација. Инфлација је основна детерминанта опште макроекономске
стабилности. Услед модификације фискалних правила о индексацији плата и
пензија, у наредном периоду инфлација ће у мањој мери опредељивати крета-
ње укупног нивоа расхода, него што је то био случај у ранијем периоду. Са
приходне стране инфлација утиче на порезе што може у кратком периоду бити
позитивно мада се на дужи рок губи са ограничењем нивоа дохотка. Исто тако
делује у девизни курс.
Каматe. На трошкове камате, осим структуре и висине јавног дуг могу
да утичу и девизни курс као и каматне стопе на тржишту. Услед немогућности
одређивања кретања променљивих категорија, преостало је да се камате при-
лагоде и самим тим и повећају.
Фискално оптерећење
Једно од најважнијих питања јавних финансија је питање фискалног оп-
терећења. Оно подразумева висину учешћа јавних расхода или јавних прихода
у новоствореној вредности једне земље у календарској години. Као синоними
користе се: фискална пресија, фискални притисак или коефицијент фискалног
оптерећења (Кулић, 2010, 15).
Фискални капацитет је способност предузећа или привреде да поднесе
фискално оптерећење (Бингулац, 2007, 35).
Постоје три врсте фискалног оптерећења, и то:
- Прва врста оптерећења добија се када се у однос стави поједини дажбински приход
и БДП. На пример, статистика исказује учешће пореза на добит предузећа у БДП
по тржишним ценама, у укупним дажбинским приходима у конкретној години.
- Друга врста фискалног оптерећења јавним приходима одређеног региона према
(делу) БДП односног региона. Овај коефицијент је важан са становишта локалне
самоуправе у дефинисању њених изворних, уступљених и допунских прихода.
––––––––––––
3
Исто, стр.59
580
- Трећи случај оптерећења се добија када се посматра фискално оптереење једног
правног или физичког лица, у периоду од годину дана. Тај коефицијент се добије
када се код правног лица ставе у донос укупни дажбински јавни приходи које је
платило то лице и његов укупан приход.
Код физичког лица у везу се доводе укупни дажбински јавни приходи

које је то физичко лице платило и његов доходак као збир свих његових нето
прихода који подлеже опорезивању (Стакић, Јездимировић, 2012, 30).
Потпунијој оцени фискалног оптерећења треба приступити са више ос-
нова и треба осим разлика у степену привредне развијености имати у виду и
разлике у степену задовољења општих и заједничких потреба.
У свакој земљи се јављају различити моменти који је опредељују. Ови
моменти могу се тицати потребе за проширеном репродукцијом, степена ста-
билности привредног кретања и нужности располагања дохотком привредних
субјеката. чиме би се створила база за реализацију сопствених одлука као и
одређивање материјалних стимуланса привређивања.
Стање индустријске производње у Србији

Индустрија је у Србији крајем 2017. године остварила учинак који је нај-
виши у протеклих 25 година, премашивши тиме постигнута два максимума;
први из 1997. године који је вештачки постигнут продајом „Телекома“ и други
из марта 2008. године. осамдесетих година прошлог века индустријска произ-
водња расла је само 0,95% годишње, да би у 2014. години просечан месечни
раст био 0,55%. Индустрија се развијала тако да је и у 2017. години раст био
0,54% месечно. Све је ово проузроковало раст бруто домаћег производа изнад
просека европских земаља. У 2017. години у Србији је бруто домаћи производ
26,4% а, поређења ради, у Немачкој 25,7%4. Иако је раст индустријске произ-
водње у 2014. години велики, изражен је и њен квалитет. Раст је условио извоз
до 2017. године, а касније до 2017. године и инвестиције. Овај резултат је
значајнији утолико пре што су у то време на снази биле оштре мере фискалне
консолидације.
Период 2010 - 2017. године карактерише раст прерађивачке производње,
а унутар ње раст бележи производња хемикалија и хемијских производа, следе
производња машина и електричне опреме.
Индустрија Србије оптерећена је бројним структурним слабостима, њена
структура не може да одговори на глобалне захтеве савременог тржишта XXI
века ослањајући се на образовне идеологије из прошлог века. Kорени струк-
турних неусклађености индустријског система су вишеструки и дубоки. Ви-
шедеценијски колективистички уређен систем државне интервенционистичке
стихије, створио је привредни несклад, индустријски систем био је у нескладу
са тржиштем, није био способан да реагује на тржишне сигнале. Транзициони
процеси и глобална рецесија само су оголили структурни проблем индустрије
Србије.
––––––––––––
4
https://www.ekapija.com, (12.10.2018.)
581
Економска политика се суочила са немогућом мисијом: како истовреме-
но не смањивати запосленост и мењати индустријску структуру. У условима
минималне секторске реалокације запослених и високе транзиционе цене со-
цијалног мира и даље имамо индустријске секторе неефикасне и нереструкту-
риране. У теорији је потврђено да што су дужи периоди привредних несклада
са тржиштем увозна зависност се повећава5.
Индустријска производња у Републици Србији у 2016. години већа је за
4,7% него 2015. године. Обим индустријске производње у 2016. години, у од-
носу на 2015. годину, бележи раст код 20 области чије је учешће у структури
индустријске производње 79%, а пад код девет области чије је учешће у струк-
тури индустријске производње 21%.
Посматрано по секторима, у 2016. години, у односу на 2015. годину, за-
бележена су следећа кретања: сектор Прерађивачка индустрија – раст од 5,3%;
сектор Рударство – раст од 4,0%; и сектор Снабдевање електричном енергијом,
гасом, паром и климатизациja – раст од 2,7%.
Подаци о индустријској производњи у 2016. години – по наменским гру-
пама, у односу на претходну годину, показују да je дошло до раста у произво-
дњи: трајних производа за широку потрошњу (за 9,5%), интермедијарних про-
извода, осим енергије (за 9,1%); нетрајних производа за широку потрошњу (за
4,2%); енергије (за 1,9%) и капиталних производа (за 1,6%).
Највећи утицај на раст индустријске производње у 2016. години, у односу
на 2015. годину, имале су: Производња прехрамбених производа, Производња
хемикалија и хемијских производа, Производња електричне енергије, Произво-
дња производа од гуме и пластике и Производња дуванских производа6.
Индустријска производња у периоду јануар – август 2018. године, у од-
носу на исти период 2017. године, остварила је раст од 2,7%. Прерађивачка
индустрија у периоду јануар – август 2018. године, у односу на исти период
2017. године остварила је раст од 2,8 %7.
Ограничења и проблеми у индустријској производњи

Процес индустријализације Србије кроз прошлост пратиле су бројне
слабости. Kључно ограничење је да се национална индустрија развијала у ок-
вирима масовне, енергетски, материјално и радно интензивне производње на
основу имитације иностраних технологија (пре свега, увозом опреме и купо-
вином лиценци) и доминантне улоге политичке елите у њеном структурирању
и развоју. Последице овог приступа, које се осећају до данас су8:
1) сиромашна акумулирана искуства из најбоље индустријске праксе, углавном,
због толерисања нерационалности употребе ресурса,
––––––––––––
5
Стратегија и политика развоја индустрије Републике Србије од 2011. до 2020. године, („Служ-
бени гласник РС“ бр.55/2011).
6
Републички завод за статистику, Статистички годишњак 2017.година
7
Републички завод за статистику, Саопштење бр.266 од 28.09.2018.год., Статистика индустрије
8
Стратегија и политика развоја индустрије Републике Србије од 2011. до 2020. године, („Служ-
бени гласник РС“ бр.55/2011).
582
2) дубоко укорењена навика (посебно у пословодним структурама) на високу спо-
љну и унутрашњу заштиту и неконкурентну ефикасност,
3) вредносни систем и социјални односи, који блокирају директно генерисање и
имплементацију пословних и технолошких иновација.
Индустријска производња је на последњем мерењу у 2018. години имала
раст у односу на 2017. годину где је пад производње електричне енергије био
веома изражен.
Графиконом 1 представљено је кретање индустријске производње у Ср-
бији у периоду од 2014 – 2018. године, где се показује стални раст производње
у посматраном периоду.
Графикон 1: Kретање индустријске производње Србије 2014-2018.
Извор: РЗС
У Табели 1. приказани су индекси индустријске производње по гранама,
где се види да је у последње време највећи раст забележен код снабдевања
електричном енергијом, гасом и климатизације, затим код прерађивачке инду-
стрије која већ одржава ниво раста из године у годину без већих осцилација.
Табела 1. Индекси индустријске производње 2009-2018.год.
Извор: РЗС
583
Основна ограничења која су пратила развој индустрије у Србији9:
- Прво, наслеђени индустријски центри и њихови макрокластери су практично нес-
тали (већина још 80-тих);
- Друго, развој предузетништва није усмераван ка производним секторима, већ ка
услугама;
- Треће, видљиво је одсуство читавог низа тржишних и јавних институција потреб-
них за реализацију индустријске политике на основу технолошких иновација. Не-
достаје домаћи инвестициони потенцијал, нема институције ризичног (вентуре)
капитала, ни једна банка нема у пословном портфолиу финансирање развоја ино-
вацијом генерисаних фирми, владини програми за буџетску потпору трансфера
технологија из истраживачког система у нове производне иницијативе су недово-
љни;
- Четврто, стратешко координирајући механизми су остали неразвијени, и поред
бројних реформи тржишне инфраструктуре и инфраструктуре за јавну регулацију
привреде и привредног развоја;
- Пето, на националном тржишту не постоји тражња водећих корисника, док су ин-
теракције између произвођача и корисника слабе и спорадичне;
- Шесто, национална (Наука - Технологија - Информације - Организација - Образо-
вање - Телекомуникације) инфраструктура је у релативно пристојном стању и
квалитетнија него у многим државама сличног степена развијености. Но, структу-
ра инфраструктуре је производно непродуктивна. Везе са привредом су неразви-
јене, спорадичне и линеарне због малог притиска на предузећа - да унапређењем
перформанси интерне компоненте инфраструктуре повећају способност импле-
ментације пословних и технолошких иновација. Све извршене реконструкције
инфраструктуре (приватизација, рационализација, примена европских стандарда у
образовању и науци, модернизација, повезивање и програмирање) које су имале за
задатак да промене однос према економској валоризацији иновација и њиховом
доприносу друштвено-економском развоју су биле неуспешне. Kључно је да су
унутрашње везе између актера инфраструктуре веома слабе, па она није у стању
да врши јачи технолошки притисак на реалну привреду конкурентном понудом
одговарајућих кадрова и нових технологија.
Утицај фискалне политике на раст индустријске производње

Фискална политика је средство посредством кога се утиче на расходе
или приходе (порезе) ради остваривања макроекономских циљева ниске неза-
послености, стабилних цена и економског раста (Јосифидис, 2008, стр. 60).
Циљ макроекономске политике је са обезбеди средњорочно одрживу и креди-
билну економску стабилност у Србији како би се створио амбијент за брзи
привредни раст. Ово је могуће само уз законску регулативу.
У случају монетарне политике, Закон о НБС обавезује централну банку
да контролише инфлацију што је преточено у монетарни режим циљања ин-
флације и резултирајућег флексибилног курса10. Ово треба подржати из разло-
––––––––––––
9
исто
10
Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011.-2020.године (2010), Београд,
стр.100.
584
га реструктурирања привреде Србије тако што је смањен увоз у циљу потрош-
ње ка извозу и инвестицијама.
Поред могућности за бржи економски раст, уз смањење дефицита и
смањење текуће потрошње уз стално повећање јавних инвестиција.
Зато је дошло до смањења плата у јавном сектору и пензија у циљу сма-
њења укупне потрошње, а у циљу повећање капиталних издатака државе што
води повећању државне штедње за њихово (делимично) покривање, па тако и
укупне штедње, а са друге стране и до повећања укупних инвестиција.
Флексибилан курс је довео до смањења реалних плата и осталих дохода-
ка, те је на тај начин утицао на неопходно смањење потрошње. Повећана прои-
зводња размењивих добара води расту извоза и истискивању увозних произво-
да са домаћег тржишта. Све наведено, укључујући и фискално прилагођавање,
треба да доведе до смањивања велике спољноекономске неравнотеже.
Kраткорочно посматрано, показује се да би фискални стимуланс преко
повећања текуће јавне потрошње (раста плата и пензија) био контрапродукти-
ван у Србији, односно да државне инвестиције дају ефективан подстицај опо-
равку производње, те да се на њих треба ослонити11. У исто време треба сма-
њивати буџетски дефицит што ће онемогућити НБС да држи ниске каматне
стопе да би одржала опоравак привреде.
Када се говори о увођењу фискалног подстицаја у Србији потребно је
усмерити пажњу на три аспекта. Први аспект био би утицај повећања јавних
прихода на раст производње. Други аспект је да ли је могуће да се и у наред-
ном периоду финансира висок дефицит изазван повећањем јавне потрошње.
Трећи аспект би био питање да ли дуг земље може да проузрокује кризу код
земаља које су пролазиле кроз кризу и инфлацију.
Индустријска производња у периоду 2010.-2017. године

На производној страни бруто домаћег производа, у периоду 2010-2017.
године приметан је раст активности код већине сектора привреде. Економска
политика усмерена је на индустријску и пољопривредну производњу и њихов
извоз, и то тако што је стимулише инвестирање у секторе код којих је могуће
продати у иностранству првенствено у мала и средња предузећа која доживља-
вају експанзију на тај начин.
У прерађивачкој индустрији раст је забележен код 15 од 24 области. По
правилу, носиоци раста су извозно орјентисане делатности које већ дужи вре-
менски период бележе позитивна кретања. Хемијска и металска индустрија,
производња гумених и пластичних производа, машина и електричне опреме
задржавају улогу доминантних грана. По значају се издвајају и дуванска и др-
вна индустрија као и производња намештаја и папира. Вишемесечни негативан
утицај на раст настављен је у нафтној и аутомобилској индустрији. Евидентно
је и успоравање прехрамбене индустрије, која бележи међугодишњи пад од
––––––––––––
11
исто
585
1,7% и улази у трајекторију стагнативног тренда. Рударство бележи раст од
3,2% и учвршћује путању опоравка, истовремено производња електричне
енергије након седам месеци пада бележи међугодишњи раст од 3,1%12.
Уколико посматрамо намену, највећи раст бележи производња интерме-
дијарних производа што је повезано са растом производње металних произво-
да и хемијске индустриује.
Према десезонираним подацима, у односу на претходни месец, остварен
је раст у рударству од 2,2%, док је успоравање забележено код производње
електричне енергије 1,7 % и прерађивачке индустрије 0,2%, тиме је укупна
индустрија у јулу остварила скроман раст од 0,1%13, што се види у Графикону
2. Републичког завода за статистику.
Графикон 2. Идустријска производња по секторима
Извор: РЗС
Индустријска производња у Републици Србији у новембру 2017. године
већа је за 5,5% него у новембру 2016. године, а у односу на просек 2016. годи-
не већа је за 11,7%.
Индустријска производња у периоду јануар–новембар 2017. године, у
поређењу са истим периодом 2016. године, већа је за 3,8%. Прерађивачка ин-
дустрија је остварила раст од 6,8% у периоду јануар–новембар 2017. године, у
поређењу са истим периодом 2016. године.
––––––––––––
12
Текућа макроекономска кретања, Министарство финансија републике Србије (2017), стр.11.
13
исто
586
Посматрано по секторима14:
1) у новембру 2017. године, у односу на исти месец 2016, забележена су следећа
кретања:
· сектор Прерађивачка индустрија – раст од 8,2%,
· сектор Рударство – раст од 5,0%,
· сектор Снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација – пад
од 4,3%;
2) у периоду јануар–новембар 2017. године, у поређењу са истим периодом 2016,
забележена су следећа кретања:
· сектор Прерађивачка индустрија – раст од 6,8%,
· сектор Рударство – раст од 2,6%,
· сектор Снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација – пад
од 6,8%.
Оно што је узроковало пораст индустријске производње у 2017. у односу

на 2016. годину је производња хемикалија и хемијских производа, производња
производа од гуме, фармацеутских производа, металних производа. Мала пре-
дузећа су у односу на 2016. годину у 2017. години остварила повећање индус-
трисјке производње са 11,1% на 14,8%. „Мала и средња предузећа су значајан
сегмент српске привреде, запошљавају скоро 2/3 запослених у нефинансијском
сектору и чине око 30% БДП-а Србије. Повећање нивоа развоја и конкурент-
ности малих и средњих предузећа је окосница економског развоја у Србији.
Транзициони период карактерише низ реформских мера и активности Владе
Србије, посебно у области структурних промена у привреди, а самим тим и
континуираног раста и развоја малих и средњих предузећа“ (Dašić, Jeličić, Bu-
zurović, 2017).
У Јапану деведесетих година дефлација и краткорочне каматне стопе ко-
је су се кретале близу нуле присилиле су креаторе политике да се окрену фис-
калној политици како би стимулисали трому економију земље. Фискална по-
литика је такође играла важну улогу у подстицању опоравка привреде САД
након рецесије из 2001. године (Kopcke, Tootell and Triest). Узевши у обзир све
до сада наведено, јасно је да је, фискална политика један од „најмоћнијих инс-
трумената које владе користе за одржавање макроекономске стабилности за
раст, као и за трансфере богатства унутар и између генерација и за исправљање
тржишних неуспеха“ (Ramón, Yan, 2010). Фискални системи представљају
кључни фактор који утиче на ефикасност једне економије и уз помоћ фискалне
политике креира се одговарајуће окружење за рапидни економски раст (Popa,
Codreanu, 2010, 2).
Закључак
У раду је утврђено да одређене промене у фискалној политици једне зе-
мље стабилизују и позитивно утичу и поспешују економске активности. На
––––––––––––
14
Републички завод за статистику, Саопштење РЗС бр. 355/2017
587
основу изнетих података до којих се дошло статистичком анализом, изводи се
општи закључак да је фискална политика директно одговорна за стање у инду-
стрији једне земље. Добро усмереном фискалном политиком у смислу смање-
ња јавне потрошње, успостављањем добре пореске политике долази се до
очувања стабилности привреде у целини.
Индустрија у Србији се још увек ослања на старе смернице из прошлог
века тако да то представља једно од ограничења раста. Ипак, упркос томе у
2017. години се у односу на 2016. годину бележи раст. Општи закључак је да је
потребно доста времена и доброг планирања у сфери фискалне политике да се
индустрија која је прилично савладана годинама кризе и неуспелим привати-
зацијама, великим бројем радника који су у транзицији остали без посла опо-
рави и врати на прави пут. Оно што олакшава пут стабилизацији индустрије и
њеном континуираном расту је добра фискална политика и огромни напори да
се позитивно стање одржи.
1. Aničić, J., Laketa M., Laketa L. (2014) Uticaj poreske politike u ekonomskom razvoju
Srbije, Časopis za ekonomiju i tržišne komunikacije Vol. 4, br.2, Banja Luka.
2. Bingulac, Z. (2007) Javne finansije, Megatrend univerzitet, Beograd
3. Gorčić, R., (2013) New public menagement i upravljanje fiskalnim rizicima, Beograd
4. Dašić, D., Jeličić, G., Buzurović, D. (2017) Analysis of entrepreneurs and small and
medium enterprises in Serbia, Quality - Access to Success . Supplement 1, Vol. 18, p.318-
323.
5. Ialomitianu R. G., Danu A. L., Bucoi A. (2016) The effects of fiscal policies on the eco-
nomic growth in Romania, Bulletin of the Transilvania University of Braşov Series V:
Economic Sciences • Vol. 9 (58) No. 2, pp 291-300
6. Josifidis, K. (2008) Makroekonomija – principi, teorije, politike, Futura Publikacije, Novi
Sad.
7. Kopcke W.R., Tootell, G and Triest R. Introduction: The Macroeconomics of Fiscal
Policy, file:///C:/Users/PC/Downloads/introduction.pdf (15.5.2019)
8. Kulić, M., (2004) Finansijksi menadžment, Megatrend univerzitet primenjenih nauka,
Beograd
9. Kulić, M. (2010) Javne finansije, Megatrend univerzitet, Beograd
10. Onyekachi E. R. and Festus O. (2013) Impact of fiscal policy on the manufacturing sector
output in Nigeria: an error correction analysis, International Journal of Business and
Management Review (IJBMR) Vol.1, No.3, pp. 35-55
11. Popa, I., Codreanu, D. (2010) Fiscal Policy and its role in ensuring economic stability,
Munich Personal RePEc Archive MPRA Paper No. 20820, 15 February 2010.
12. Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011.-2020.godine (2010), Beograd.
13. Ramón E. L., Vinod T., and Yan W. (2010) The Effect of Fiscal Policies on the Quality
of Growth, The World Bank Washington, D.C.
14. Republički zavod za statistiku, Statistički godišnjak 2017.godina
15. Republički zavod za statistiku, Saopštenje br.266/2018
16. Republički zavod za statistiku, Saopštenje br. 355/2017
17. Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, („Slu-
žbeni glasnik RS“ br.55/2011)
588
18. Stakić, B., Jezdimirović, M. (2012) Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd.
19. Tekuća makroekonomska kretanja, Ministarstvo finansija republike Srbije (2017), Beo-
grad
20. Todorov I., (2015) Fiscal Policy and Economic Growth – The Crisis Aftermath, Center
for Economic Theories and Policies Sofia University St. Kliment Ohridski,Faculty of
Economics and Business Administration,file:///C:/Users/PC/Downloads/BEP-2015-
07.pdf (2.5.2019)
21. Fiskalna strategija za 2018.godinu sa projekcijama za 2019. i 2020.godinu, Vlada Repu-
blike Srbije
22. http://www.javnidug.gov.rs
23. https://www.ekapija.com
THE INFLUENCE OF FISCAL POLICY ON THE GROWTH OF

INDUSTRIAL PRODUCTION IN SERBIA IN
THE PERIOD 2010 - 2017
Summary: This paper presents research on the connection between fiscal policy and
the growth of industrial production through the prism of the current situation in the country
and statistical data. Fiscal policy through the control of public finances guides the industry
and stabilizes its operations on the economy. Although the industry has its variables in
percentages, responsible fiscal policy, the flow of time is growing in most sectors, and in the
case of Serbia, the greatest stability is noticeable in the manufacturing industry.
Кey words: fiscal policy, industry, growth, goals, Serbia
589
ПАВЛЕ П. ПАРНИЦКИ ∗ УДК 339.3
Факултет пословне економије Прегледни рад
Сремска Каменица Примљен: 21.12.2019
ДРАЖЕН МАРИЋ∗∗ Одобрен: 23.01.2020
Економски факултет Страна: 591-608
Суботица
ФОРЕНЗИЧКА РЕВИЗИЈА – ИНСТРУМЕНТ

КОНСОЛИДАЦИЈЕ ПОСЛОВНОГ ГАЛИМАТИЈАСА У
ФУНКЦИЈИ ЗАШТИТЕ ИНТЕРЕСА КУПАЦА
Сажетак: Све присутнији „екоцидни” пословни амбијент, у мондијалним раз-

мерама, последица је геометријске пропулзивности тржишно – технолошке комплек-
сности услова, у којима, компаније, настоје, пре свега, опстати, а, затим, и, обезбедити,
у континуитету, економски раст и развој. При датим, контаминираним, условима при-
вређивања, таргетиране пословне резултате, кроз призму компанија, постаје, све теже,
за реализовати. У, извесно, честим ситуацијама, производни односи, унутар компанија,
нису у могућности пратити, вртоглаво акцелераторски раст (виртуелних) тржишно –
технолошких комплексности услова пословања. У потоње експлицираним условима
битисања компанија, где производни односи, у све експлицитнијој форми, заостају за,
макар, и, виртуелно, генерисаним, производним снагама, ствара се, у сукцесији време-
на, све већи гап. Међутим, с циљем „ублажавања” празног простора, аналогно „досо-
љавању живе ране”, компаније, све учесталије, прибегавају коришћењу хетерогених
форми преварних радњи.
Кључне речи: Форензичка ревизија, преварне радње, пословни галиматијас,
стечајни поступак, консолидација
Увод
Услед немогућности, све учесталијег прилагођавања пословних перфор-
манси, а, пре свега, производних односа, изразито, пропулзивним научно –
технолошко – тржишним снагама, компаније ће прибегавати (зло) употреби
неких од многобројних техника превара. Међутим, услед заигравања, у тим,
неким, преварним активностима, уподобљене компаније, неприкосновено,
генеришу „пословни хаос” и/или „пословни галиматијас”. Уместо решавања,
иницијалног, пословног проблема, управо, инволвирањем, одређених, манипу-
лативних радњи, компаније, у ствари, отварају „секундарни фронт” пословних
––––––––––––
∗
pavle.parnicki@educons.edu.rs
∗∗
drdrazen75@yahoo.com
Павле П. Парницки / Дражен Марић, Форензичка ревизија – инструмент ...
проблема. Наиме, зарад обезбеђивања, без обзира на цену, таргетираног, пос-
ловног опстанка, раста и развоја, управо, предузимањем одређених финансиј-
ско – манипулативних радњи, компаније, без изузетка, улазе у, још већу, фи-
нансијску дубиозу. Пандорина кутија, као метафора економско – пословне
провенијенције, у датом смислу, постаје проблем на n – ти степен експонента.
У таквим околностима, једном, одрађена, нека, преварна радња, у сукцесији
времена, доводи до генерисања економског феномена, под називом „спирала
превара”.
Горе, децидирана, спирала преварних радњи, заправо, није нелимитира-
на појава. Инхибитора, датој, негативној, економској појави, налазимо, de fac-
to, у преломној тачци, под називом „покретање стечајног поступка”. Симулта-
но, неопходно је указати, и, на чињеницу да започињање стечајног поступка,
над извесном компанијом, не мора, формом императива, de facto, завршити
стечајем, односно, одласком исте у банкротство. Наиме, то је, симплификова-
но речено, најједноставније за учинити. За сваки, па, и, горе, експлицирани,
сет пословно – финансијских проблема, изазваних финансијским малверзаци-
јама, од стране компаније, увек, постоји решење. Без интенције, сигнификант-
но, дубљег пенетрирања у имплементирању концепта due diligence, барем не, у
овом научном раду, а, на темељу констатације: „нису, никада, корени и узроци,
потоње експлицираног пословног проблема, искључиво, на једној страни”,
приоритет ће нам бити на примени здраворазумског концепта спашавања -
консолидовања - санирања пословања компаније, односно, новонасталог пос-
ловног галиматијаса. Наиме, у наредним пасусима текста, кроз призму експли-
кације, есенцијалних, компоненти функционисања Форензичке ревизије, ука-
заћемо на, извесно, висок степен могућности, најпре, откривања, или, грешака,
или, пак, намерних чињења преварних радњи, управо, с циљем превентирања
(санирања, консолидовања), односно, с интенцијом спречавања материјализа-
ције „пословног галиматијаса” у „пословни крах”, датог, микроекономског
субјекта.
Концепт заштите интереса купаца

Економска, пре свега маркетинг литература, у својој суштини се фоку-
сира на купца - потрошача који доноси одлуке о куповини одређених произво-
да или услуга којима задовољава неке своје личне потребе и жеље чиме се ти
производи и услуге сврставају у финалну потрошњу. Међутим, поред ових
финалних купаца и потрошача, веома значајан део привредних активности се
реализује кроз активности привредно-правних субјеката који такође доносе
одлуке о куповини, потрошњи, инвестирању али са аспекта њихове улоге у
привреди и у друштву, где се исти јављају као индустријски или пословни
купци.Занимање науке и праксе за ова предузећа и институције различитих
привредних и непривредних делатности који чине тзв. тржиште производно
услужне потрошње везује се за 30те године прошлог века и данас се иста
проучавају кроз научне дисциплине као што су Индустријски маркетинг, Пос-
592
ловни маркетинг, или B2B маркетинг (Business-to-Business Marketing). Основ-
на карактеристика пословних купаца је да се економске трансакције и купови-
не реализују ради даљих пословних активности - индустријске потрошње а не
ради финалне потрошње.
Према врсти делатности, величини и изворима снабдевања, локацији и
производима и услугама који се купују, предузећа, институције и организације
као потрошачи могу се класификовати у 5 широких категорија (Маричић,
2011., стр. 520):
– произвођачи,
– трговина на велико,
– трговина на мало,
– владине - државне организације,
– непрофитне организације
Важно је напоменути да се пословни купци, упркос постојању бројних
сличности, ипак суштински разликују од финалних купаца јер су њихове одлу-
ке о куповини вођене њиховим економским потребама а не личним жељама
што је случај са финалним купцима и потрошачима.
Kotler i Keller (2006., стр.210-211) наводе низ карактеристика које посло-
вне купце чине специфичним у односу на финалне купце, међу којима су нај-
важније:
– мањи број великих купаца који су географски концентрисани,
– тражња је изведена, нееластична и флуктуирајућа,
– специфичан однос купац-продавац,
– куповина је професионална и на исту утиче велики број фактора.
Можда је кључна специфичност пословних купаца у односу на финалне
много већи ризик куповине (Solomon, 2002.). Пословни купци као и пословни
продавци на B2B тржишту располажу са информацијама о другим учесницима
на основу публикованих извештаја које најчешће издају неке државне и еснаф-
ске институције. Међутим, ове информације нису довољне како би се спречиле
евентуалне неетичне и незаконске радње појединих учесника на тржишту.
Упркос томе што је дугорочан интерес и купца и продавца на пословном тр-
жишту обостране и заједничке користи, често се у пракси јавља пословни
опортунизам, у смислу да један учесник се опредељује за неку форму варања и
злоупотребе у посматраном експлицитном или имплицитном договору или
уговору. Опортунитетско понашање појединих пословних субјеката изазива
забринутост и потребу да се провере и контролишу потенцијални партнери на
пословном тржишту.Напори ка решавању недостатака тј. несавршености тр-
жишта су значајним делом биле и још увек су усмерене ка питањима заштите
потрошача, и последица су неетичног понашања различитих учесника на тр-
жишту како финалне тако и пословне потрошње. Како су вредности поједи-
начне куповине пословних купаца далеко веће него код финалних, тиме је и
ризик сразмерно већи, а тај се ризик посматра кроз различите форме кршења и
зкона и добрих пословних обичаја. Управо због већег ризика пословних купа-
ца, потреба за заштитом њихових интереса је израженија на пословном тржи-
593
шту.Једно од основних права потрошача јесте Право на информисаност (уз
Право на сигурност, Право на избор, и Право да се чује глас потрошача), али је
истовремено један од базичних проблема потрошача глобално посматрано,
недовољна информисаност (Маричић, 2011.). Управо у том смислу треба и
посматрати форензичку ревизију као један од најучинковитијих инструмената
заштите интереса пословних купаца.
Криминалне радње у финансијским извештајима

Докази превара, и, незаконитих активности постојали су, још, од ан-
тичког времена. Прва велика корпоративна превара позната је под називом
Балон јужног мора (South Sea Bubble) и допринела је кризи Лондонске берзе
1720. године. У намери да Енглеска смањи свој национални дуг који је до тада
износио око 30 милиона фунти, њен парламент оснива компанију 1711. године
под називом South Sea Company, чија је сврха била позајмљивање новца, за
узврат јој доделивши, ексклузивно, право за трговину у области Јужне Амери-
ке, које је било под шпанском контролом (Singleton, 2010., стр. 47). Компанија
се бавила куповином афричких црнаца у области Западне Африке и препрода-
вала их у земље Јужне Америке и Мексика, а, обезбеђивала је капитал путем
пласирања vs реализације акција, убеђујући инвеститоре, да је улагање у ком-
панију лукративно. Без обзира на оствариване губитке, компанија је креирала
фикцију позитивног пословања. Цене акција, од јануара 1720. године до краја
маја, расле су са 128 на 550 фунти (Singleton, 2010., стр. 47). Компанија је, ве-
штачким путем, подизала вредност сопствених акција, које су куповали
чланови парламента, а, затим би препродавала, инвеститорима, овако увећане
вредности акција, односно, на уподобљени начин, пласирала фингирану слику,
о сопственом пословању, у јавности. С обзиром да су, и, друге, акционарске
компаније, инфилтрирале на тржиште, и, пласирале фингиране тврдње, о стра-
ним улагањима, добиле су назив „балони или мехури”, па, је, у августу 1720.
године, парламент донео тзв. Закон о мехуровима (Bubble Act), који је забра-
нио генерисање акционарских друштава, која нису овлашћена по краљевској
повељи, управо, с интенцијом превентирања инвеститора, од таквих обмана,
као, и, смањења степена инфлуенције парламента у регулисању пословања. С
обзиром да су, цене акција компаније, поново, нагло скочиле, продаја је, фла-
грантно, нарасла, а, затим је, цена истих, нагло, почела да пада. До краја 1721.
године, цена се, опет, вратила на иницијални износ, где је, чак, била нижа, и,
од номиналне вредности, по којој су, акције, на почетку, пласиране, што је
имплицирало први берзански крах, у историји. Парламент је распуштен 1721.
Године, и, почеле су истражне активности у вези са поменутом компанијом, у
току које се дошло до сазнања, да је велики број чланова парламента био ин-
волвиран, у ову превару. За саму истрагу, пословних књига, био је ангажован
рачуноводствени стручњак Charles Snell, што представља почетак рада „ов-
лашћених рачуновођа” Енглеске, као, и „овлашћених јавних рачуновођа”, као
финансијске ревизије коју познајемо данас (Singleton, 2010., стр. 48). Хроно-
лошки приказ најпознатијих корпоративних скандала у свету дат је у табели 1.
594
Табела 1 - Хронолошки приказ најпознатијих корпоративних скандала у свету

Годи-
Компанија Држава Бранша Метод извршења преваре
на
Колонијализам, Вештачко повећање вредности
South Sea
1720. Енглеска препродаја акција и стварање лажне слике о
Company
робова свом пословању у јавности.
Вештачко надувавање вредности
Mississippy
1720. Француска Колонијализам акција кроз неосновано увећавање
Company
добити.
Наплата компанији Union Пацифиц
скоро двоструке вредности у одно-
Credit Mobi-
1872. САД Грађевинарство су на стварну вредност обављеног
lier
рада, коруптивне активности, уме-
шаност званичника САД у превару.
Преваре у области пружања елек-
Midwest Комуналне
1929. САД тричне енергије, банкротства вс
Holding делатности
проневере.
Понзи шема, дивиденде су испла-
Hilding компа- ћиване из капитала, приходи од
Kreuger &
1932. Шведска нија, накнадних кредита, и, емитованих
Toll
грађевинарство обвезница, коришћени су за испла-
ту ранијих инвеститора.
Фингирано представљање осни-
Mc Kesson & Фармацеутска
1938. САД вача, фалсификовање документаци-
Robbins Inc индустрија
је, неосновано присвајање имовине.
Фингирано презентовање имовине
Allied Grude Прехрамбена
1963. САД (залиха) по бази којих су одобрава-
Vegetable Oil индустрија
ни сигнификантни износи кредита.
Оптужбе за рекетирање, проневеру,
Услуге плагирање чекова и картица, пре-
1986. ZZZ Best САД
чишћења варе са ХОВ, обману инвеститора,
евазију и преваре банака.
Фингирано представљање осни-
Фармацеутска вача, плагирање академских звања,
1987. Fermenta Шведска
индустрија фингирано финансијско извешта-
вање
Фингирање финансијских исказа,
трансфер губитака у резерве, мани-
Велика Текстилна ин-
1990. Polly Peck пулативне активности са курсним
Британија дустрија
разликама, протузаконито присва-
јање имовине.
Maxwell Пљачке пензионих фондова, фин-
Велика Медији и
1992. Communica- гирано финансијско извештавање,
Британија комуникације
tions као, и, плагирање документације.
Креативно рачуноводство у вези са
Продукција
продајом потраживања, фингирана
1993. Balsam Немачка синтетичких
потраживања, плагирање докумен-
површина
тације.
595
Латентно увећање добити, кроз
призму фингираних прихода и
Cendant kor- Услужне дела- латентног умањења обавеза, по-
1998. САД
poracija тности грешне категоризације услуга, у
контексту њиховог тренутка одоб-
равања.
Финансијско извештавање које није
у констелацији са рачуноводстве-
Израда кућних
1998. Sunbeam САД ним канонима, креирање латентних
апарата
резерви, фингиране продаје, затр-
павање канала дистрибуције.
Развој и Плагирање документације, достав-
дистрибуција љање фингираних финансијских
2000. Flowtex Немачка
система за бу- исказа банкама, реализација исте
шење опреме, на десетине пута.
Неправилно рачуноводствено вре-
дновање резервисања, подцењива-
ње актуелних vs будућих премија
2001. HIH Аустралија Осигурање осигурања, агресивно
рачуноводство, менаџерске прева-
ре, присвајање имовине, за личну
употребу.
Дугови придружених компанија
нису консолидовани у финансиј-
ским извештајима, позајмице су
приказиване као приходи, аморти-
зација активе у форми продаје имо-
винских делова, преурањено приз-
навање прихода, банкарске прева-
2001. Enron САД Енергетика ре, преваре са ХОВ, подношење
фингираних финансијских исказа
банкама и ревизорима, прање нов-
ца, инсајдерска трговина, колизија
са Arthur Andersen ревизорском
кућом у брисању докумената и
фингираном финансијском извеш-
тају.
Протузаконито присвајање сред-
Дистрибуција става путем неодобрених кредита,
Tyco Interna-
2002. Бермуди електричне бонуса, примена необичне
tional
енергије рачуноводствене праксе, злоупот-
реба кроз spring - loadding.
Фингирано финансијско -
рачуноводствено извештавање,
прецењивање прихода, трансфери-
Телекомуника-
2002. World Com САД сање резерви у приходе, признава-
ције
ње оперативних трошкова као не-
материјалне имовине, кршење За-
кона о ХОВ.
596
Манипулативне активности са кал-
кулацијом амортизације, фингира-
не пословно - финансијске транса-
Медији и кције, у којима је увећан сопствени
2002. AOL САД
комуникација приход дајући купцима новац како
би куповали онлине
оглашавања, која им нису била
потребна.
Телекомуника- фалсификовање докумената, неза-
2003. Qwest САД
ције конито признавање прихода кроз
round tripping, прерано признавање
прихода.
Прехрамбена плагирање рачуна, погрешно при-
2003. Parmalat Италија
индустрија казивање капитала, двострука кон-
та продаје, фиктивно исказивање
потраживања и прихода.
Понзијева шема, преваре са ХОВ,
Bernard Mor-
Финансијске и прање новца, Фингирано финансиј-
doff Inves-
2008. САД инвестиционе ско – рачуноводствено извештава-
tment Securi-
услуге ње, крађа новца, обмана Комисије
ties LLC
за ХОВ.
Прецењивање имовине, потцењи-
вање обавеза, фингирано креирање
банкарских извода, протузаконито
Satyam Com- Информатичке присвајање новца, креирање лаж-
2009. Индија
puter Services услуге них рачуна запослених, прецењи-
вање биланса успеха преко лажних
рачуна за депозите, фалсификовање
различитих врста докумената.
Неевидентирање обавеза, приказ
мањег левериџа, колизија са реви-
Lehman Brot- Инвестиционо зорском кућом E & Y, која је по-
2010. САД
hers банкарство кривала приказ фингираних финан-
сијских извештаја vs партиципита-
ла у изазивању финансијске кризе.
Нити универзална форма дескрипције криминалних активности, у фи-
нансијској сфери, као ни, децидно, детерминисана правила, која их конститу-
ишу, de facto, не препознају, унифицирану, дефиницију идентификације истих.
Извесно је, једино, да особе, које учине финансијско - криминалну радњу, с
интенцијом, поседују лукавство и немају поштене намере. Те особе су, фрек-
вентно, вешти манипулатори, без икаквих, разумних лимита. Искључиво, де-
финисање лимита налази се у ингеренцији хуманог непоштења” (John Wiley &
Sons, 2006., str. 12). За појам криминалних активности, у финансијско - рачуно-
водственим извештајима се, фреквентно, користи еуфемизам „криминал белог
597
оковратника”, односно, дата врста криминалних активности подразумева под-
групу, много ширег концепта, под називом превара. Као такав, представља
спецификум per se, посматрано кроз аспект ревизијске теорије и прагме.
Разумевање криминалних активности, у финансијско - рачуноводстве-
ним извештајима, било би непотпуно, без позивања на једно, међу првим ис-
траживањима, које се бавило том темом, а, које је публиковано у раду, под
називом „криминал белог оковратника” (Тањевић Н., 2010., стр. 8). Аутор рада
Edwin H. Sutherland, у истом, презентовао је резултате истраживања, још, дав-
не 1939. године. До тада, криминал је сматран феноменом сиромашних слојева
друштва, односно, исти је анализиран у корелацији са персонално - социјал-
ним симптоматичностима појединаца, као, и, њихове патолошке склоности ка
криминалу. Квалитет, поменутог, рада налази се у томе што је аутор акценто-
вао тврдњу, да се криминал, у тежим формама, јавља у сферама друштва, ви-
ших класних статуса (власници и менаџери компанија). Одатле, и, назив „кри-
минал белог оковратника”, а, аутор, у раду, идентификује, и, круцијалне фор-
ме, у којима се овај криминал манифестује, попут: фингирано финансијско -
рачуноводствено извештавање компаније; пословно корумпирање; корумпи-
рања државних службеника, с циљем добијања послова, или, плаузибилнијих
прописа; шпекулисање на робној берзи; проневера, и, недестинирана импле-
ментација средстава; лажно промовисање; закидање при мерењу; испорука
некурентне робе; евазија; et cetera. Ради се о формама превара, које су у фоку-
су пажње ревизора. У датој констелацији, међународни стандарди ревизије,
криминалну активност дефинишу као „намеран чин, који изврши једно, или,
више лица, која су одговорна за менаџмент, запослени, или, трећа лица, која су
инволвирана у тајни договор, да прибаве, неправедну, протузакониту пред-
ност” (Међународни стандарди и саопштења ревизије, 2004., стр. 220).
С циљем детерминисања појма криминалних активности, које девастира-
ју, облигационе, токове пословања, уз, симултани, респект базичног критери-
јума ревизије, о њиховом материјално сигнификантном утицају на финансиј-
ско - рачуноводствено извештавање, императивно је, пре свега, њихово дифе-
ренцирање, по принципу дихотомије, и, то:
– малверзације или преваре,
– криминалне радње у финансијско - рачуноводственим извештајима (тзв. крими-
нал белог оковратника).
Превара је, одувек, била заступљена, у хетерогеним формама, у послов-

ном окружењу. Још у Хамурабијевом, Бабилонском законику, акцентован је
проблем преваре, односно, и, прописана, адекватна, казна, под слоганом: „уко-
лико пастир, којему је власник поверио овце, на чување, погрешно прикаже
природни прираст оваца, или их прода за новац, биће проглашен кривим, и,
биће обавезан платити власнику 10 пута више од утврђеног губитка.” (Белак,
В., 2011., стр. 7)
Малверзације, или, преваре, и, поред енормног броја синонима и хетеро-
гених дефиниција, можемо унифицирати као општи појам, који инволвира,
диференциране, технике, које људска инвентивност може осмислити, који су
598
имплементирани, од стране појединца, у циљем остваривања, искључиво, ње-
гових персонално - себичних користи, у односу на друге, путем фингираних
представљања. За разлику од традиционалног криминала, код превара, не егзи-
стира „тренутак насиља”, над оштећеним.
Да је појам малверзације и преваре, далеко шири концепт од појма кри-
миналних активности, у финансијско - рачуноводственим извештајима, наво-
ди, и, Joseph T. Wells (2004., стр. 4), оснивач и председник Удружења ов-
лашћених испитивача превара (The Association of Certified Fraud Examiners -
ACFE), највеће, међународне организације, са преко 40 хиљада чланова, ши-
ром света, која се бави истраживањем свих облика криминалних активности, у
финансијско - рачуноводственим извештајима. Wells акцентира да „у ширем
смислу, малверзација (енг. fraud) може инволвирати било коју криминалну
активност, зарад стицања бенефита, која употребљава обману, као њен основ-
ни начин извршења”. Малверзација се, такође, као шири концепт, може дефи-
нисати, и, као „намерно изведена обмана, с циљем обезбеђења неправедне, и,
протузаконите користи.” (Joseph T. Wells, 2004., стр. 4) Такође, можемо нагла-
сити, и, гледишта других аутора, попут: „иако су, термин малверзације, и, тер-
мин ’криминала белог оковратника’ слични у томе, да се починиоци, радије,
користе обманом, него, физичким насиљем, криминал белог оковратника, тре-
бало би да буде анализиран, као подкласа превара.” (Sivestone, Howard., Seetz,
Micheal, 2004, стр. 5)
У конклузији, малверзације представљају шири концепт, у којем се, као
подгрупа, налазе, и, криминалне активности у финансијско - рачуновод-
ственим извештајима, а, које су, од инхерентног значаја, искључиво, теорији vs
прагми ревизије, због негативне инфлуенције, које могу извршити, управо, на
финансијско - рачуноводствене извештаје. Круцијалну улогу, у практиковању
пословно - финансијских превара, у компанијама, имају рачуновође и ревизо-
ри, а, могу их реализовати под притиском менаџмента, или, из себичних,
личних мотивационих разлога, у спецификум per se аранжману.
Зарад откривања и спречавања криминалних активности, у финансијско
- рачуноводственим извештајима, од инхерентног је значаја, управо, препозна-
вање форми и начина реализације истих. Међународни ревизорски стандарди,
као инхерентне репрезенте криминалних активности, у финансијско - рачуно-
водственим извештајима, наводе: фингирано финансијско - рачуноводствено
извештавање, као, и, протузаконито присвајање имовинских делова компаније.
Фингирано финансијско - рачуноводствено извештавање, представља се
као намеран чин публиковања девастираних и обмањујућих финансијско -
рачуноводствених информација, с интенцијом избегавања давања, негативног
мишљења о финансијској стабилности компаније. У датим околностима, ак-
центовани су позитивни, уз, симултано, минимизирање и елиминисање нега-
тивних ефеката, односно, поменуто, такође, инволвира, и, изостављање инхе-
рентних финансијско – рачуноводствених импулса, па, чак, и, модификовање
истих, с циљем обмањивања повериоца и инвеститора. Уподобљене, крими-
налне активности, иманентне су, у већој мери, менаџмент естаблишменту,
реализују се за компанију, односно, за конто бенефита компаније и извршиоца
599
(конкретних менаџера). Фингираним финансијско - рачуноводственим извеш-
тавањем, менаџмент естаблишмент, потенцијално, реализује, неку од наредних
стратегија:
– евидентирање више добити у односу на реализовану, управо, путем латентног
увећања прихода и добитка, и / или латентног умањења расхода и губитка, акту-
елног, обрачунског периода;
– евидентирање ниже добити у односу на реализовану, управо, путем латентног
умањења прихода и добитка, и / или латентног увећања расхода и губитка, акту-
елног, обрачунског периода.
Фингирано финансијско - рачуноводствено извештавање се манифестује

кроз форму пет компатибилних облика, и, то: активни приходи, лажна времен-
ска разграничења, књижење латентних обавеза и трошкова, неправилна обело-
дањивања, као, и, неправилна вредновања имовинских делова. Протузаконито
присвајање средстава представља категорију криминалне активности, у фи-
нансијско - рачуноводственим извештајима, која се, фреквентно, чини од стра-
не запослених у компанији, или, њиховим договором са трећим лицима. Упо-
добљену врсту преваре могу извршити чланови менаџмент естаблишмента,
или, запослени, или, било ко други, коме је поверено управљање имовином и
интересима компаније. У датим околностима, запослени користе службену
позицију, с интенцијом (зло) употребе ресурса компаније, односно, узимања,
присвајања, и, употребе материјално - финансијских средстава, кроз аспект
остваривања, искључиво, личних, себичних, потреба хедонизма.
Сигнификантно, високом степену ризика, од дате категорије преваре, у
финансијско - рачуноводственим извештајима, изложен је, потенцијално, фла-
грантно, велики број компанија, независно од облика својине (државне или
приватне), такође, независно од природе пословања, односно, и, независно од
величине компаније. Егзистирају две групе компанија, подложније, вишем
нивоу ризика проневере имовинских делова. За прву групу, таквих компанија,
симптоматичан је, акцелераторски, економски прогрес, уз, симултано, одсус-
тво, одговарајућег, развоја система интерног надзора. Децидирана ситуација,
односно, околност изостанка, адекватног, макар, система интерне контроле,
отвара маневарски простор за чињење пословно - криминалних активности.
Другу групу, таквих компанија, симптоматише лошија пословно – финансијска
ситуација, уз, симултано, имплицирајуће, фреквентно, супституисање запосле-
них, на свим сегментима пословања, уз каузално - последично ефектуирање у
девастацији стабилности система интерне контроле, а самим тим, и, повећања
ризика проневере имовине компаније.
Протузаконито присвајање средстава, у констелацији бројности, пред-
ставља, најучесталији, облик пословне (зло) употребе имовине компаније. Да-
том (зло) употребом бивају оштећени власник (ци) компаније, као, и, менаџ-
мент естаблишмент. Респектујући, наведени, транспарентни проблем, компа-
нијама се ставља на располагање, могућност осмишљавања, смисленијег, сис-
тема организације, као, и, софистициранијег система кадровске политике, а,
све, с интенцијом смањивања (зло) употребе имовине компаније, односно,
свођења на задовољавајући ниво.
600
Осим, експлицираних, два облика криминално - пословних радњи, поја-
вљује се, и, трећи, релевантни, облик. Ради се о феномену корупције, иманен-
тан, углавном, носиоцима службених функција, у правним ентитетима држав-
ног сектора, који злоупотребљавају, сигнификантно, висок степен инфлуент-
ности, који поседују, с циљем прибављања одређене користи, за себе. Коруп-
ција и њено детектовање, у форми, изразито, комплексне пословно - крими-
налне активности, представља „ноћну мору” ревизорима, из разлога што, обе
стране, које партиципирају у корупцији штите једна другу. Најзад, и, давалац,
и, прималац, управо, коруптивних средстава, имају њихове, одређене бенефи-
те.
Корупција подразумева штету, не искључиво, компанијама, као микрое-
кономским јединицама, већ, и, макроекономском систему једне државе, ерози-
рајући поверење инвеститора, односно, имплицирајући, све веће, инхибирање
инвестиционих активности у дотичну државу, затим, снижавање кредибилите-
та државе, уз, последично, опадање економског раста и развоја. Joseph T.
Wells, оснивач и председник Удружења овлашћених испитивача преваре –
ACFE, указује на то, да, малверзације, у ширем смислу, могу инкорпорирати,
било коју криминалну активност, односно, и, да се преваре и малверзације
морају разврставати, и, категоризовати у посебне подгрупе. Неопходност, упо-
добљене, категоризације имплицира, примарно, због интерних превара, јер,
релевантна, истраживања индицирају да су преварне активности, унутар пос-
ловног ентитета, проузроковале, fлагрантну, штету, управо, том истом ентите-
ту.
У ери свеопште глобализације, све више интензивира, и, феномен, под
називом „прање новца”, као, спецификум пер се облик криминалне активнос-
ти, подразумевајући, под тим, трансфер, протузаконито, стечене имовине, с
циљем прикривања незаконитог порекла и незаконитог начина прискрбљива-
ња имовине. Респектујући, такође, све заступљеније, информационе техноло-
гије, у свим областима живота, с нарочитим освртом на економске трансакци-
је, појавио се, и, тзв. рачунарски криминал. Симптоматичност исте се огледа у
томе што, појединци, уз помоћ рачунара, односно, софтверских технологија
прискрбљују имовинске бенефите, а, на штету компанија. Кроз призму напора,
усмерених у правцу отклањања могућности, да починиоци кривичних дела
користе, незаконито, стечене приходе, инхерентна пажња се поклања откри-
вању и спречавању прања новца, односно, поступака трансфера и конверзије
имовине, која је стечена на протузаконит начин, а, у сврху прикривања њеног
незаконитог порекла, или, прибављања исте. Починиоцима криминалних акти-
вности, у финансијско - рачуноводственим извештајима, неопходно је, да, про-
тузаконито, прискрбљену корист, стечену било којим путем корупције, при-
свајања средстава, или, кроз фингирано финансијско - рачуноводствено изве-
штавање, користе на начин, којим ће изворе, протузаконито, присвојених сред-
става приказати законитим. Починиоци користе више метода прања новца,
што чини неопходним уврштавање, овог облика криминалних активности, у
корпус незаконитости од инхерентности за теорију и прагму ревизије. На то
обавезују, и, законске одредбе у нашој држави, које захтевају од овлашћених
601
ревизора, да спроведу одређене мере и радње, када, приликом вршења својих
послова наиђу на симптоматичности, који могу указати на прање новца. (Закон
о спречавању прања новца, 2005, члан 27)
У околностима, изразито, пропулзивних економских трансакција, екла-
тантно је заступљена појава критичног броја форми и начина извршења кри-
миналних активности, у финансијско - рачуноводственим извештајима, када се
као „оруђе” имплементирају знања, и, вештине рачунарске технологије. С ин-
тенцијом прибављања, протузаконите, имовинске користи, на штету правног
лица, починиоци, фреквентно „непосредно, или, посредно користе рачунар,
или, комуникационе технологије, да изврше криминалну активност” (Haunton,
James E., Bryant, M., Stephanie; Bagranoff, A., Nency, 2004., стр. 30); генеришу,
и, уносе рачунарске вирусе; баве се рачунарским преварама, и, саботажама;
врше неовлашћене приступе заштићеним рачунарима, рачунарским мрежама,
и, електронској обради података. Да би се на целовит начин извршила подела
криминалних активности, у финансијско - рачуноводственим извештајима, са
становишта форми, и, начина извршења, неопходно је инволвирати, и „компју-
терски криминал”. Резимирајући, са становишта теорије и прагме ревизије,
као, и, у односу на појавне облике, и, начине извршења, криминалне активнос-
ти, у финансијско - рачуноводственим извештајима, чине базичних пет катего-
рија:
– протузаконито присвајање имовине;
– фингирано финансијско - рачуноводствено извештавање;
– корупција;
– прање новца, и,
– рачунарски криминал.
Превентирање пословно - криминалних активности

имплементацијом форензичке ревизије
Научна област, којој је у фокусу истраживање финансијских превара и
малверзација назива се „форензичко рачуноводство”. Не постоји унифицирана
дефиниција форензичког рачуноводства. Међутим, најплаузибилнија је према
ACFE (Association off Certified Fraud Examiners) – Асоцијацији испитивача
криминалних активности и превара, и, која означава: „имплементацију вешти-
на, у потенцијалним, или, стварним, грађанским, или, кривичним споровима,
инкорпорирајући, и, општеприхваћене рачуноводствене, и, ревизорске исте;
детерминацију губитака профита, прихода, имовине, или, штете; процену сис-
тема интерних контрола, превара, et cetera”, што имплицира потребу инволви-
рања рачуноводствених знања у правни систем.
Концепт форензичког рачуноводства представља комплексан и темељан
оквир, у којем рачуновођа, у свом професионалном, независном, просуђивању,
генерира презентацију на, сигнификантно, високом нивоу поузданости, да је
она плаузибилна, као доказ, у законски, вођеном поступку. С циљем испуњења
обавезујућих захтева, неопходно је да, форензичке рачуновође, поседују: зна-
602
ња из области рачуноводства и ревизије, затим, способност вербалне и писане
комуникације, такође, способности уочавања детаља, и, најзад, коришћења
информационо - комуникационих технологија. Синоним синтагму форен-
зичком рачуноводству, налазимо у називу истражно рачуноводство, и, пред-
ставља област, која, поред рачуноводствених знања, инсистира, и, на импле-
ментацији информационих технологија. Комплексна, концептуална структура
знања, форензичког рачуновође, осим, потоње, наведених знања, у највећој
мери, ослања се на законе, и, прописе. У истраживању, форензички рачуно-
вођа, мора поседовати, пре свега, критично, пословно - организационо знање и
емпирију, односно, мора бити компетентан, као, и, етички поуздан (без приго-
вора). Експлициране уподобљености, форензичког рачуновође, представљају
conditio sine qua non критичног нивоа уверљивости, управо, за потребе изно-
шења професионалног мишљења о пословању компаније, односно, из њега
имплицирајућих појава пословно – криминалних активности, или, уопште,
протузаконитих радњи.
Термин „форензички”, у етимолошком смислу, корене вуче од енглеске
речи „forensic”, што представља „плаузибилно за имплементирање на суду,
или, у јавној расправи”. У пословном и персоналном животу, егзистирају, хе-
терогене, делатности, које се, или, искључиво, или, успутно (ad hoc), баве фо-
рензичким радом. Међу њима је, и, форензичка ревизија, као нова грана реви-
зорске делатности, односно, као спецификум per se научна грана, којом се бави
форензички ревизор. Форензичка ревизија представља ново, а, самим тим, и,
недовољно, истражено подручје, независне ревизије, које условљава ангажо-
вање професионалаца у ревизији, са специјалном обуком и емпиријом, у борби
против криминалних активности. Форензичка ревизија, као новоформирана
грана ревизије, нема своје, посебне, општеприхваћене стандарде, односно, она
не одступа сигнификантније од стандардне ревизије. Циљ традиционалне, не-
зависне ревизије финансијско - рачуноводствених извештаја је, да обезбеди
мишљење, да ли су финансијски извештаји у сагласности са општеприхваће-
ним рачуноводственим принципима, и, да ли представљају, у свим материјал-
ним аспектима, фер финансијску позицију клијента. Када ревизор, унутар,
стандардног, ревизорског аранжмана, било у својству интерног, било екстер-
ног ревизора, посумња, или, детектује сумњиву или криминалну активност, у
датим околностима, још увек, није реч о форензичкој ревизији. Међутим, уко-
лико се, на темељу сумње, ангажује ревизор, који у оквиру тог, посебног, ан-
гажмана, или, потврди, или, оповргне, иницијалну, премису, тада, de facto,
јесте реч о форензичкој ревизији. Наредним, табеларним приказом, указаћемо
на дистинкције између независне ревизије и форензичке ревизије.
Табела бр. 2 - Дистинкције између независне ревизије и форензичке ревизије
(Петковић А., 2010., стр. 194)
Симптома-
Независна ревизија Форензичка ревизија
тичности
Истраживање мишљења о исти-
Утврђивање, и, детектовање
нитости, и, фер презентација фи-
Циљ криминалних активности у финансиј-
нансијско - рачуноводствених
ско - рачуноводственим извештајима
извештаја
603
Инхерентно, детаљно, и, дубинско
Методе узорковања, и, извођења
проверавање свих, или тачно
Технике контролних, и, инхерентних
маркираних трансакција у сумњивим
тестова
деловима пословања
Нема таквих лимита.
Испитивање финансијско –
Извештаји, трансакције вс рачуни,
рачуноводствених извештаја,
Период могу бити, по потреби, испитани од
трансакција, и, рачуна, у детер-
почетка и „од корена”, без обзира на
минисаној, сукцесији времена
датум догађаја
Изражавање мишљења у погледу мес-
Изражавање мишљења са или
Извештај и та, времена и начина извршења кри-
без резерве, уздржавајућег, или,
мишљење миналне радње, обрачунавања штете,
негативног мишљења
и, именовања починиоца
Према томе, форензичка ревизија се бави детектовањем превара, крими-

налних активности, малверзација, као, и, других неправилности, у финансијско
- рачуноводственим извештајима. Форензичку ревизију могу спроводити фо-
рензичке рачуновође, а, то су ревизори, који поседују спецификум per se зна-
ње, искуство, као, и, вештине, у борби против, уподобљених, протузаконитих
активности. Форензичке рачуновође могу да се баве истражним рачуновод-
ством, које подразумева форензичку ревизију, а, могу радити, и, као вештаци,
у суду, или, обављати друге, истражитељске послове, за суд (Спахић Н., 2004.,
стр. 579). Форензичке рачуновође, такође, могу радити процену вредности
компаније.
Ревизори, који истражују криминалне активности, морају поседовати,
општа, професионална знања, из области криминалних активности. Таква зна-
ња, de facto, инволвирају: разумевање криминалних шема, такође, способност
препознавања знакова упозорења, као, и, других назнака, које могу бити у ко-
релацији са, детерминисаним, криминалним активностима. Таква знања, та-
кође, инволвирају, и, нова сазнања: пре свега, везано за криминалне активнос-
ти; затим, разумевања и имплементације алгоритма, при истраживању крими-
налних активности; затим, везано за конекције, са професионалним организа-
цијама, из ове области, затим, везано за, перманентно, сертифицирање, из ове
области, такође, разумевања симптоматичности, које се односе на социјални
аспект и аспект понашања, код починилаца криминалних активности, као, и,
осталих аспеката, у каузално – последичној корелацији. Ревизор, бавећи се
истраживањима криминалних активности, мора бити у стању да имплементи-
ра, уподобљена знања, у датом окружењу (Савез рачуновођа и ревизора Срби-
је, 2010., стр. 67).
О врстама и симптоматичностима превара, односно, криминалним акти-
вностима, у финансијско - рачуноводственим извештајима, као, и, мотивацио-
ним факторима предузимања криминалних активности, већ је било речи, у,
претходном, делу истраживаћког рада. Међународна организација, која се бави
едукацијом форензичких ревизора, назива се Институт форензичких ревизора
(Institute of Forensic Auditors - IFA), и, то, у улози прикупљања, верификовања,
обраде, анализе, и, извештавања, о подацима, с интенцијом генерисања доказа
604
и мишљења, које је валидно у судовима, и, које, користе вештаци, у судовима,
да би се донео компетентан налаз и формирало мишљење, на прави начин.
Спорови се, углавном, односе на оне, у којима се помињу криминалне актив-
ности, у финансијско - рачуноводственим извештајима (Вукоја Б, 2012., стр.
30) .
У, релевантним, институцијама Европске уније, инаугурисана су нова
оделења, за истраживање и развој, управо, с интенцијом давања доприноса
креирању нових форензичких метода. Инаугурисањем координационог центра,
у контексту реализације форензичке аналитике, који је генерисан, као медија-
тор, између експерата, и, подносилаца захтева, детерминисани су приоритети,
координације рада експерата, креирање, прикупљање и обрада података, од
стране подносилаца захтева, et cetera. Претходних година, у датој констелацији
анализа, од стране надлежних органа Европске уније, усвојена документа, која
се тичу форензике, попут, Одлука већа Европске уније о јачању прекограничне
сарадње, ексклузивно, када је реч о борби против тероризма и криминала, уп-
раво, с интенцијом обезбеђивања поузданости и компатибилности форен-
зичких података, из хетерогених држава. Транспарентно је, форензика, као
наука, у последње време, све више се развија, како у другим областима, а, исто
тако, и, у области форензичког рачуноводства. Многобројни егзамплари, сиг-
нификантних штета, макроекономских простора и планетарних размера, кроз
призму, хетерогених, појавних облика криминалних активности и фингираног
финансијско - рачуноводственог извештавања, софистицирано су реаговали
кроз пораст занимања и тражње, управо, за професијом форензичког
рачуновође.
Закључак
Здраворазумско, економско решење, на појаву криминалних активности,
било би у имплементацији „форензичке ревизије”. Иако, иницијално, реактив-
не провенијенције, форензичка ревизија се, кроз призму њеног, симптома-
тично, софистицираног научно – методолошког приступа, у откривању узрока
насталог пословно – финансијског проблема, у даљој итерацији перципирања
истог, ипак, трансферише у превентивну групу пословних активности. Ex ante
концепт форензике, до изражаја долази, након, њој, иманентног „детаљис-
тичког истраживања”, уз последично, указивање на узроке пословно – финан-
сијских потешкоћа. Уколико се применом „форензике” установе „здраве” ком-
поненте, у критичном броју, управо, у функцији ревитализације пословања
компаније, већи бенефити биће реализовани „спашавањем”, уместо „урушава-
њем” пословног система. Аспектоване експликације указују на потврђивање
хипотезе да се сврсисходност Форензичке ревизије, управо, налази у, инхерен-
тној, улози медијатора, односно, фактора усаглашавања односа између потребе
за откривањем и спречавањем нових, штетних, преварних активности компа-
није, с једне стране, односно, спречавања да, иста, оде у стечај, односно, чијим
банкротством, огромна материјално – финансијска штета, бива алиментирана
на конто друштва, односно, најшире јавности, с друге стране.
605
Међутим, ради што веродостојнијег промишљања, у вези актуелне проб-
лематике, неопходно је, у датој сукцесији времена, и, објективно, детермини-
сање, таргетиране, официјелне, економске политике државе. Уколико се, у
њеној основи, протежирају елементи првобитне акумулације капитала, која је,
базично анализирано и научно потврђено, по вокацији, непоштене провени-
јенције, пре свега, према малим и средњим компанијама, а, на, протекционис-
тичку корист, великих, мултинационалних, и, симултано, монополистичких
компанија, онда је у оптицају скуп активности усмерен ка маргинализацији
улоге, и, значаја форензике. Симптоматичан инструментариј за реализацију
девастације макроекономског амбијента, с једне стране, односно, флагрантне
тезаурације, у рукама, критично, малог броја појединаца, с друге стране, пред-
ставља, критично, огроман број, вештачки, започетих стечајних поступака,
али, и, имплицирајућих, у епилогу, стечаја и банкротстава компанија. Експли-
цирана ситуација, de facto, коинцидира са „ad hoc” моделом трансформације
макроекономског амбијента. У питању је компрадорски модел економије, кон-
цептуално, утемељен на „шок терапији”, где се, иначе, руиниран и рањив, уп-
раво, пословни систем, неке компаније, на брзину нападне, узме преостала
вредност имовине, а, затим, и, извлачи, даље од матичне компаније. Ad hoc
синтагма, у етимолошком смислу речи, иначе, означава ефемерност у оства-
рењу, искључиво, личних, и, симултано, себичних интереса појединаца. Суп-
ротно, due diligence, који имплицира из „гнезда” здраворазумске економије,
подсећањем, да је реч о бризи свесне особе, иако, на путу остварења пословне
активности, али, у условима ненаношења штете другим особама, односно, њи-
ховој имовини, представља, de facto, једини „исправан” материјал за трасира-
ње пута „форензичкој ревизији”.
У резимеу, али, и, у, релевантном, материјалу, за размишљање, напоми-
њемо, да је ad hoc модел економије, у ствари, у служби задовољавања, ис-
кључиво, интереса појединаца (капиталиста), који, у сукцесији времена, њихо-
во, геометријском прогресијом, све веће материјално – финансијско тезаури-
сање, неће алиментирати, чак, нити у мери задовољавања егзистенцијалних
потреба запослених, који су, de facto, заслужни за генерисање њиховог богатс-
тва. Консеквенце и утемељење, потоње, експлицираном понашању капиталис-
та, иманентно је трилатерали симптоматичности неолибералног концепта еко-
номије, и, то: одсуство (гушење) било какве социјалне одговорности, такође,
рапидно опадање индивидуалног (радног) морала, као, и, перманентно, девас-
тирање производних односа, ради, даље, демотивације запослених.
Форензичка ревизија, са фундаменталном подлогом у due diligencu,
научним путем, фокусира економске активности, искључиво, кроз призму
човека, односно, запослених, као, и, чланова њихових породица. Више је него
симплификовано, у околностима насталог пословног галиматијаса, само тако,
започети стечајни поступак, односно, за, релативно, кратко време, и, прогласи-
ти банкрот компаније. Напротив, форензика ће се потрудити, да утврди, или,
елементе пословних грешака, или, елементе преварних радњи, па, уколико,
анализом неискоришћених унутрашњих резерви компаније, констатује посло-
вни потенцијал ревитализације, онда ће се прибећи санирању и консолидацији
исте.
606
Уколико има простора, за уподобљени маневар, а, прагма индицира да се
слотови неискоришћених резерви, увек, налазе, или, на страни кадровских
потенцијала, или, на страни имобилисаних средстава, или, на страни обртних
средства, или, у самом процесу пословања и производње, онда је имплемента-
ција концепта „форензике”, у спашавању економског система и компаније,
више него „вредна пажње”.
1. Belak, V., (2011.) Poslovna Forenzika i forenzičko računovodstvo, Belak Excellens,
Zagreb.
2. Haunton, James E., Bryant, M., Stephanie; Bagranoff, A., Nency, (2004.) Core concepts
of inforation technology auditing, John Wiley & Sons, New York.
3. John Wiley & Sons, (2006.) Inc., New Jersey.
4. Kotler, Ph., Keller, K.L., (2006.), Marketing Menadžment, Data Status, Beograd.
5. Maričić, B., (2011.), Ponašnje potrošača, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog
fakulteta u Beogradu.
6. Međunarodni standardi i saopštenja revizije, (2004.), Prevod s engleskog, Savez računo-
vođa i revizora Srbije i Savez računovođa i revizora Republike Srpske, Beograd.
7. Petković A., (2010.) Forenzička revizija – Kriminalne radnje u finansijskim izveštajima,
Proleter A.D. Bečej.
8. Solomon, M., (2002.), Consumer Behavior, Pretince Hall, New York.
9. Savez računovođa i revizora Srbije, (2010.) Revizija kriminalne radnje i forenzičko raču-
novodstvo, Beograd.
10. Sivestone, Howard., Seetz, Micheal, (2004.), Forensic Accounting and Fraud Investigati-
on, Dallas.
11. Singleton, T., Singleton, A., Bologna, J., i Lindquist, R., (2010.), Revizija kriminalne
radnje i forenzičko računovodstvo, Savez računovođa i revizora Srbije, Beograd.
12. Spahić N., (2014.) Primer otkrivanja manipulisanja bazom podataka jedne vrste računo-
vodstvenog softvera uz pomoć alata digitalne forenzike, International Scientific Confe-
rence of IT and Business – Related Researsh – SINTEZA.
13. Tanjević N., (2010.), Primenljivost koncepta kriminaliteta „belog okovratnika” u savre-
menim uslovima, Socijalna misao 4.
14. Vukoja B., (2012.), Značaj forenzičkog računovodstva i revizije za pouzdanost finansij-
skih izveštaja u BIH, Financing – Naučni časopis za ekonomiju, broj 2., Banja Luka.
15. Wells, T. Joseph, (2004.) Corporate Fraud Handbook, John Wiley & Sons, New Jersey.
16. Zakon o sprečavanju pranja novca, Službeni glasnik Republike Srbije br. 107/05, član 27,
Beograd.
FORENSIC AUDIT - INSTRUMENT OF CONSOLIDATION OF

BUSINESS GALIMATIAS IN THE BUYER'S INTEREST
PROTECTION FUNCTION
Summary: The increasingly present „ecocidal” business environment, on a mundane
scale, is a consequence of the geometric propulsiveness of the market - technological
complexity of conditions in which companies seek, first and foremost, to survive, and then,
607
to provide, continuously, economic growth and development. Under given, contaminated,
business conditions, targeted business results, through the prism of companies, become
increasingly difficult to realize. In certain frequent situations, production relationships within
companies are not able to track the dizzying accelerator growth of (virtual) market -
technological complexities of business conditions. In the latter explicit conditions of being
companies, where production relations, in an increasingly explicit form, lag behind, at least,
and, virtually, generated, productive forces, an increasing gap is created, in succession of
time. However, with the aim of „alleviating” the empty space, analogous to „rescuing a
living wound”, companies are increasingly resorting to the use of heterogeneous forms of
fraud.
Key words: Forensic audit, fraud, business galimatias, bankruptcy, consolidation
608
НЕДЕЉКО ПРДИЋ УДК 336.76(497.11)
Институт за економику пољопривреде Прегледни рад
Одобрен: 26.02.2020
ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ ТРГОВИНЕ НА

БЕОГРАДСКОЈ БЕРЗИ
Сажетак: Посматрајући историјски развој трговине берзе поред сајмова и пи-

јаца спадају у најстарије тржишне институције. Након индустријске револуције дошло
је до развоја производних снага и односа као и транспорта роба развојем саобраћаја.
Развојем саобраћаја створили су предуслови за развој берзанског трговања. Српско
трговачко удружење предложило је закон о трговини на берзи који је и усвојен крајем
деветнаестога века. Берза у тадашњим економским условима представљала је покре-
тачку снагу трговања. Њен значај је велики и у смислу олакшавања, законског и прав-
ног регулисања трговине и трговинских посредника. Мењањем друштвених кретања и
услова трговања значај берзе је временом растао и опадао све до савремене улоге Бео-
градске берзе. Савремена улога Београдске берзе биће посматрана у историјском кон-
тексту као место трговине и тржишта капитала у Републици Србији. Закључак је да је
Београдска берза покретач и индикатор економских кретања. Економски показатељи у
виду пада и раста цена основни су индикатор стања економије који кроз промену цена
акција и основних берзанских индекса осликавају тржишна кретања у привреди.
Кључне речи: београдска берза, тржиште капитала, трговина, акције, индекси
Увод
Берзе представљају специјализоване тржишне институције на којима до-
лази до сусретања понуде и тражње са сталним местом и временом трговања
робом или хартијама од вредности. Трговина путем берзи настала је развојем
производних снага и односа као и развојем одређене врсте тржишта. Најваж-
није карактеристике трговања на берзи везане су за стандарде и типове трго-
вања. Развојем друштвених односа значај берзи у институционалном смислу
расте. Развојем информатичке технологије берзе постају најважнији инстру-
мент глобалног тржишта. Дакле, берзе су организована тржишта робом и ка-
питалом где се по унапред утврђеним правилима и стандардима, као и
стручним тимом организује трговина на основу понуде и тражње. Циљ рада је
да прикаже историјску улоги и значај берзи за развој трговине са посебним
Недељко Прдић, Историјски значај трговине на београдској берзи
освртом на Београдску берзу. Намера је да се на основу теоријских истражи-
вања и стручне литературе као и непосредних сазнања детерминишу претпос-
тавке које ће историјску и савремену улогу Београдске берзе приказати кроз
призму значаја берзе за развој трговине и привредног развоја. Циљ је показати
везу између историјског развоја берзи и привреде Србије. На основу искуства
о значају берзи у светским размерама, циљ је систематизација постојећих саз-
нања и информација који ће омогућити одређене закључке о историјском
значајау Београдске берзе за развој трговине и привредног развоја. Рад се ба-
зира на примени посебних метода сазнања као што су анализа и синтеза, апс-
тракција и конкретизација као и статистичке обраде података. Од метода мар-
кетинг истраживања користи се компаративни метод путем историјских ис-
траживања као и секундарних извора информација.
Развој и значај берзи

Историјски настанак берзи везује се за развој тржишта и почетних обли-
ка прикупљања капитала. Нова тржишта настала су развојем саобраћаја и тех-
нологије а посебно након индустријске револуције. Развојем политичких и
економских односа током седамнаестога века сајмови су имали примарну уло-
гу трговине. Крајем седамнаестога века важност годишњих сајмова на западу
има тенденцију пада интересовања па трговина прелази на тржнице и пијаце.
Унапређењем развоја производних снага а најинтензивније након индустријске
револуције значај сајмова слаби и преовлађујући облик трговине постају аук-
ције и берзе. Берзе су омогућавале развој берзанског пословања. Посматрајући
историјски контекст оне су омогућавале прикупљање средстава ради финанси-
рања одређених инвестиционих пројеката. Рана улога берзе своди се и на ка-
питална очекивања која су представљала ефекат улагања у одређене финансиј-
ске пројекте или куповину робе.
Друштвени развитак као најопштији од ових појмова, модернизацију од-
ређује као посебан случај развитка, док се појам индустријализације сходно
свом техничко – технолошком спецификуму види као један од видова или ас-
пеката модернизације специфично везан за ширење фабричке робне произво-
дње. (Деспотовић, 2014: 98).
Дакле, развој друштва прати развој производње и технологије. Развој
друштвених односа подразумева промену у начину производње и стилу живо-
та кроз друштвену поделу рада. Ова подела подразумева мноштво специ-
фичних занимања и професија која доприносе развоју тржишта и индивидуал-
них аспирација. Развојем берзи од ране историје до данас потврђује се сазнање
да су оне прве институције прикупљања капитала, размене робе и новца на
међународном нивоу.
Развојем производних снага, нарочито после индустријске револуције,
примарну улогу у трговини преузимају аукције и берзе. Берзе у новим услови-
ма представљају сигурно и стално тржиште које је радило по потреби. У так-
вим условима размене долази до масовне производње и различитог асортима-
610
на, док је међународна размена повећана захваљујући већој сигурности и усло-
вима плаћања. (Прдић, 2019: 354).
Индустријска револуција је омогућила повећање трговине и потребе за
финансијским средствима. Берзе су омогућиле прикупљање капитала и финан-
сирање инвестиционих пројеката сходно добу и времену историјског развоја
трговине.
Берзе представљају високо организован облик финансијског тржишта.
То је тржишна институција где се окупљају посебно овлашћени учесници,
заправо продавци (инвеститори, власници капитала), купци (предузетници,
власници капитала и посредници), на коме се одвија промет робе, новца, деви-
за и капитала израженог од хартија од вредности који чине финансијске инс-
трументе, који најпре морају да буду на Листингу односно, морају да буду
примљени на берзу. (Ђорђевић, 2014: 4).
Правила трговања на берзи представљају основни информациони услов
одлуке за трговину. Сама трговина финансијским инструментима подразумева
испуњавање свих услова и правила трговања. Унапред позната и дефинисана
правила трговања повећавају број учесника трговања и омогућавају развој
берзи.
У домену коришћења метода оцене инвестиција фокусираћемо се на ди-
намичке методе: нето садашња вредност и интерне стопа приноса, као и на
статичке методе, економичност и рок повраћаја средстава. Хипотеза од које се
у раду полази, је да правилан избор оцене инвестиционог пројекта битно утиче
на све даље поступке приликом инвестирања у даљи раст предузећа као и на
успех улагања у инвестициони пројекат за који се предузеће определило. (Ми-
лојевић и др. 2019: 20).
Посматрајући историјски контекст развоја производње и трговине инве-
стиције су неопходне како би се предузеће развијало и процењивали ефекти.
Ефекти инвестиција омогућавају спознају тржишта, процену будућих инвести-
ционих пројекте и оцену потеза и циљева конкуренције. Можемо закључити да
берзе представљају организована инвестициона тржишта са прецизно ут-
врђеним правилима трговања на којима долази до трговине робом или харти-
јама од вредности којима руководе стручна лица у дефинисаном времену трго-
вања. Ефикасност трговине на берзи почива на основу самих постулата посто-
јања а то је поверење и сигурност. Ови принципи довели су до тога да су берзе
у савременој трговини најзначајнији инструмент трговања на финансијским
тржиштима.
Развој Београдске берзе

Развојем одређених привредних и токова у трговини створили су се ус-
лови за оснивање Београдске берзе. Београдска берза основана је 1892 године
на основу Закона о јавним берзанским циљевима Србије из 1886. године. Бео-
градска берза основана је као акционарско друштво чији су оснивачи били
611
банке, Поштанска штедионица и осигуравајућа друштва. Берза је имала од-
ређену историјску улоги и значај у трговини све до светске економске кризе
тридесетих година двадесетог века. Деведесетих година прошлог века на берзи
се трговало краткорочним дужничким хартијама од вредности предузећа.
Почетком овог века берза се прилагођава савременим токовима трговања
увођењем BELEX система за трговање. Овај систем укључује берзу у контину-
ирано и електронско трговање чиме је омогућена сарадњу са регионалним и
светским берзама. Развојем савременог информационог система акције срп-
ских предузећа укључене су у регионалне агенције које имају удела у од-
ређеним финансијским тржиштима капитала.
Београдска берза је непосредни учесник друштвених и тржишних про-
мена на светским финансијским тржиштима. Ова кретања одређују стање еко-
номије и привредних активности у одређеној земљи. Кретања цена на берзи и
финансијским тржиштима могу се посматрати као реални параметри стања
привреде земље. Цене акција и вредности индекса берзе показују стање понуде
и тражње на тржишту капитала. Кретање цене капитала показатељ је обима
трговине робом јер су финансијска средства неформални показатељ економске
моћи трговања.
Од 2015. године Београдска берза се интензивније активирала у аними-
рању српских компанија за излазак на берзу, што је почетком 2018. године
резултирало у покретању пројекта Serbia:IPO Go, а крајем године и ук-
ључивањем првих акција из IPO на српско тржиште капитала након осам де-
ценија. (www.belex.rs).
Развијеност тржишта капитала од историјског контекста до данас пока-
зује реално стање берзанског трговања. Када посматрамо значај Београдске
берзе од њеног настанка до данас уочавамо да је њен значај увек био већи када
је постојала разноврсна структура трговања и привредних кретања. Слабљење
утицаја берзе везано је за привредну стагнацију, ратове и светске економске
кризе. Београдска беза је историјски показатељ стања привреде Србије. Развој
овог тржишта перманентно је омогућавао привредни развој али је и показатељ
кретања и цене капитала у различитим секторима привреде. Берза омогућава
српским компанијама излазак на домаће и светско тржиште као организовано
тржиште капитала. Њена улога је све значајнија применом информационих
система преко којих је могућ приступ свим подацима од значаја за повећање
трговања.
Београдска берза данас

Београдска берза данас представља основни тржишни механизам који
показује укупна тржишна кретања када је у питању понуда финансијских де-
ривата на домаћем и иностраном тржишту. Она данас поседује савремени сис-
тем информација који омогућава доношење одлука на основу релевантних
информација на домаћем и иностраном тржишту. Цене су основни показатељ
стања тржишта који помаже инвеститорима доношење одлуке за куповину
612
одређених акција и коју тржишну позицију могу остварити куповином истих.
Наравно, ове информације поред искуствених, стручних и у свету доказаних
конкретних куповина акција омогућавају јасну перспективу заинтересованом
инвеститору за куповину.
Индекси Београдске берзе формирани су у циљу унапређења процеса
информисања јавности, као и жеље да се побољша транспарентност и упоре-
дивост података на тржишту. У овом тренутку Београдска берза производи два
индекса:
– BELEX15 – позициониран као водећи индекс Београдске берзе, описује кретање
цена најликвиднијих српских акција и рачуна се у реалном времену
– BELEXline – општи, основни „бенчмарк“ индекс Београдске берзе, чија се вред-
ност рачуна на крају радног дана.
Индекси Београдске берзе пондерисани су тржишном капитализацијом и

могу служити као подлога за креирање структурних производа и деривата на
домаћем и иностраном тржишту. (www.belex.rs).
Ови индекси показују и одређене цене кретања робе и капитала на фи-
нансијском тржишту сходно кретању робног индекса и кретања индекса од-
ређене светске валуте. У кризним привредним условима на светским финан-
сијским тржиштима капитала и слабљења одређене валуте (долара) очекиван
је раст цене робе на међународном тржишту, па самим тим инвестиција у робу
има позитиван ефекат. Инвестирање у финансијске капиталне инструменте
захтева детаљну анализу финансијског тржишта. Београдска берза данас омо-
гућава све информације макроекономског и финансијског тржишта које су
потребне за одлуку о улагању. Ради улагања у одређене финансијске инстру-
менте потребно је поседовати информације о кретању каматних стопа, стопа
запослености, бруто дохотка, потрошачког индекса, дакле свих показатеља
који могу допринети одлуци за финансијска улагања.
BELEXFIX је званични систем за трговање који се користи на Београд-
ској берзи, а базира се на Fix протоколу. Модул за информисање омогућава
генерисање свих стандардних извештаја као и извештаја по потреби, једноста-
вном употребом. Овај модул омогућава и аутоматско генерисање периодичних
извештаја, а повезан је и са web site-om Берзе. Интеграција новог система за
трговање, са FIX протоколом, за наше тржиште значи побољшање перформан-
си система, брзину и сигурност, који су значајни за све инвеститоре и учеснике
на тржишту капитала код нас. За саме клијенте, нови систем значи да ће, попут
инвеститора у свету, моћи своје налоге да испостављају преко интернета.
(www.belex.rs).
Сам процес трговања остварује се предајом налога брокеру Берзе, чији је
основни задатак да кроз систем трговања одређује цену на основу усвојених
светских процедура и стандарда трговања. Систем је дефинисан да омогућава
интерес продавца и купца на основу понуде и тражње акција. Интерес се реа-
лизује предајом налога овлашћеном посреднику, члану берзе.
Стратешка позиција ниске цене уз све одговарајуће елементе и марке-
тинг стратегије сигурно доноси основну реалну зараду предузећу. Таква пози-
613
ција предузећа на тржишту осигурава и реалну зараду радницима предузећа
али и убирање пореза и доприноса држави. Међутим треба нагласити да „нис-
ке цене“ немају увек одлучујући значај у зависности од структуре, власниш-
тва, и циљева постојања предузећа на тржишту. (Prdić, 2016: 166).
Ради омогућавања објективних информација и праћења трговања Бео-
градска берза даје свакодневне информације путем берзанских индекса и ин-
формационог сервиса преко којег се могу добити информације везане за цене и
трговање у реалном времену и на крају дневног трговања. Улога брокера је
веома битна за куповину или продају хартија од вредности, на основу економ-
ских кретања и „ниских“ цена у одређеној индустријској грани. Брокери и на
основу кретања робних индекса могу омогућити праву информацију о кретању
цена хартија од вредности на берзи.
Табела 1: Индекси Београдске берзе на дан 25.12.2019 године

BELEX15BELEXLine
27.1201.0303.0501.0727.0823.1020.128009001.0001.100 1.585,63
Izvor: www.belex.rs
Претходна табела показује вредности индекса BELEX15 и BELEXline на

дан 25.12.2019 године који дају основне информације о вредности индекса,
променама, процентима промена, годишњем максимуму и минимуму.
Берзански индекси омогућавају увид и у историјске податке кретања на берзи.
Историјски подаци односе се на дневне, недељне, месечне и годишње
статистике а све у циљу пружања објективних информација као једаног од
фактора за улагање. Претходна табела показује и најзначајније индексне
произвођаче, друге берзе и инвестиционе банке које могу допринети
ефикасности улагања али и сазнању да Београдска берза омогућава све
информације за улагаче, и као таква представља фактор кретања финансијског
капитала.
614
Цена акција која се користи за израчунавање индекса BELEX15 је свака
цена акција која је формирана у трговању акцијама које чине индексну корпу,
изузев цена које су остварене у такозваним блок трансакцијама. (Божић и др.
2009: 90).
Информације о ценама акција омогућавају потенцијалном инвеститору
могућност за лакше доношење одлуке о куповини. Интерес инвеститора је
пораст цена акција на основу којих очекује своју капиталну добит или исплату
дивиденти на акције свог портфеља.
Опције су облик терминског берзанског пословања у виду уговора који
даје право, али не и обавезу, његовом имаоцу да купи или прода берзански
ефекат по унапред утврђеној цени реализације опције у уговореном року и то
своје право може да оствари сваког радног дана до истека опције. (Вукадино-
вић и др. 2015: 180).
Ови уговори омогућавају власнику стално присуство на берзи помоћу
којег прати цене акција, извршење и цену извршења, рок доспећа, каматну и
стопу дивиденди које се исплаћују на акције. Предност опција је што добре
ценовне перформансе могу повећавати добит за власнике опција а лоше пер-
формансе не могу донети негативан биланс исплате акција.
Данас, Београдска берза сарађује и реализује низ регионалних и
међународних пројеката самостално или са регионалним берзама. Београдска
берза има информациону и организациону оспособљеност за организовање
трговања на основу правних стандарда трговања. Сви ови елементи функцио-
нисања Београдске берзе дају јој предност у трговању робом и финансијским
инструментима па се може закључити да берза има конкурентску предност у
односу на друге инструменте трговине на финансијским тржиштима.
Перспективе развоја и значај Београдске берзе за развој трговине

Када је у питању значај берзи и берзанског пословања на тржишту од-
ређене земље може се рећи да оне представљају сигурност трговања и смањен
утицај ризика у пословањау. У зависности од тржишне позиције и стања у
привреди, берзе могу боти покретач инвестиционих активности у привреди. У
зависности од цена акција и интереса појединаца, предузећа и организација
берзе могу постати основни покретач развоја привреде. Повећање шанси за
развој је свакако веће ако ови субјекти своја средства инвестирају у акције.
Преусмеравањем средстава из одређених депозита или слабо активне штедње
појединци или организације улагањем у акције могу покренути инвестициону
активност алокацијом средстава. У зависности од интереса берза може бити
покретач економског развоја, развоја привреде и продуктивности рада. Бео-
градска берза има све предуслове да буде иницијатор инвестиционих улагања
на којој се могу сагледати перспективе улагања у домаћој, регионалној и гло-
балној трговини.
Ако је учесник лицитације одбојан према ризику, њему је важније да по-
беди него да плати мање, тако да ће у мањој мери умањити понуду на вредност
615
и аукција по највишој цени доноси већи очекивани приход продавцу од аукци-
је по другој највишој цени. У зависности од броја и моћи учесника на лицита-
цији зависи и сам ток аукције и очекивани приход. (Prdić et al. 2019. 111).
Дакле, берзе представљају најважније институције трговине путем аук-
ција. Аукције спроведене на берзи представљају специјализоване тржишне
институције са највећом концентрацијом понуде и тражње за одређеном робом
или капиталом. Инвестирање путем аукција претпоставља објективну анализу
тржишта на основу искуствених, комуникацијских и тржишних параметара.
Најбитнији значај аукција из угла инвеститора јесте процена висине цена на
транспарентном тржишту на основу понуде и тражње.
Модел ефикасног трговања подразумева испуњење циљева предвиђених
аукцијом на самој лицитацији. Постизање ефеката на основу тржишних ин-
формација даје могућност једноставнијег постизања циљева у трговини и свих
аспеката поштовања конкуренције. Овим информацијама остварујемо циљеве
кроз модел ефикасне куповине уз поштовање етичких правила и кодекса. (Пр-
дић, 2019: 34).
Моделом ефикасног трговања на основу сопствених, тржишних и јавних
информација аукције омогућавају објективну инвестицију и повећавају могућ-
ност остваривања профита трговином на берзи Инвеститори у средњем року
могу сагледати трговину на берзи путем берзанских просека. Сагледавање
тржишта берзе сада је транспарентно и дефинисано јасним правилима.
Чланови берзе имају све релевантне информације за анализу тржишта и кре-
тање цена.
Када кажемо позитиван пословни резултат превасходно мислимо на ос-
тваривање планираних циљева и профита предузећа као и постизање задово-
љавајућег нивоа друштвене одговорности у пословању и поштовању основних
правила и начела истинитости и морала када је у питању однос према сталним
(лојалним) или потенцијалним купцима или потрошачима. Економски ефекти
су позитивна рефлексија тражње за производима предузећа и чине његов осно-
вни постулат постојања. (Прдић и др. 2019: 745).
Наиме, привредни токови и услови представљају један од најважнијих
показатеља пада или раста цена акција. Стабилност економије проузрокује
сталност или раст цена акција. Можемо закључити да су цене акција и основ-
них берзанских индекса показатељ раста и развоја предузећа на основу општих
услова и стања привреде.
Хипотеза о очекивањима полази од претпоставке да су обвезнице вред-
новане тако да инвестирање у дугорочне обвезнице по принципу „купи и за-
држи“ доноси исте приносе као континуирано инвестирање у низ кратко-
рочних обвезница. Међутим, ризик дугорочних и краткорочних обвезница није
исти. (Bodie et al, 2009: 308).
Ниво развијености тржишта капитала показује развијеност тржишта и
берзанског пословања. Берзанско пословање представља укупно функциони-
сање тржишта капитала где спадају и обвезнице. Развијеност привреде и трго-
вања показује и ризик трговања путем обвезница.
616
Дакле, предузеће а и цела економија су ликвидни у условима када се
имовина несметано трансформише из новчаног у робни облик, и обрнуто. То
указује на значај пословних и финансијских одлука које утичу на ликвидност,
финансијску снагу, рентабилност, развој и уопште опстанак предузећа. (Мике-
ревић и др. 2015: 93).
Када посматрамо историјски контекст развоја Београдске берзе јасно је
да је она иницијатор и показатељ робног и финансијског тржишта које има
динамичан историјски развој кроз раст предузећа и привреде. Све битније
промене у развоју трговине у ранијем периоду и периоду тржишта Републике
Србије осликавале су стање тржишта и трговине на Београдској берзи. Посма-
трајући макроекономске параметре стања одређене економије кроз раст или
пад у виду запослености, пада или раста инвестиција у финансијама,
грађевинарству, некретнинама можемо закључити да берзе осликавају финан-
сијско стање привреде. Београдска берза у садашњим условима финансијског
тржишта показује тенденције привредних активности у развоју.
Закључак
Посматрајући развој берзи у историјском контексту можемо закључити
да је њихов настанак везан за развој друштвених односа, производних снага и
саобраћаја. Посебан датум у развоју берзи везан је за период након индустриј-
ске револуције који је развојем саобраћаја створио предуслов међународне
трговине и развоја берзи. Када се погледају историјски услови настанка берзи
у Србији јасно је да су настале повећаном потребом за домаћом и међународ-
ном трговином. Предлагач закона о трговини на берзи је Српско трговачко
друштво стога се објективно може закључити да су потребе за већом тргови-
ном настале у одређеном степену развоја друштвених односа и трговине. Уло-
га Београдске берзе у самом настанку сводила се на олакшавање трговине ро-
бом и тржиштем капитала. Њена историјска улога је веома значајна са аспекта
олакшавања трговине, законских и правних норми које омогућавају регулиса-
ње трговине и посредника у трговању. На основу напред изнетог потребно је
констатовати да је значај Београдске берзе растао током историјских раздобља
трговања а посебно је значајан у периодима веће размене и тржишта капитала.
Када је у питању значај Београдске берзе данас потребно је нагласити да
се ефекти берзе могу измерити самим увидом у цене акција основних берзан-
ских индекса преко којих се могу донети закључци стања привреде. Ове ин-
формације као и укљученост Београдске берзе у савремене информатичке и
токове трговања на регионалном и светском тржишту дају реалну основу за
закључак да је Београдска берза кључни индикатор тржишних кретања у прив-
реди и економији на домаћем тржишту. Можемо закључити да је значај Бео-
градске берзе за развој трговања вишеструк. Као најзначајнији индикатор
значаја трговања на Београдској берзи јесте висок ниво стандардизације који
има историјско упориште. Јавност и транспарентност трговања члановима
берзе омогућавају доношење одлуке о трговини на берзи на основу прецизних
617
правила трговања. Београдска берза је основни индикатор трговања који по-
моћу берзанских индекса и времена трговања показује ниво спремности на
финансијска улагања. Београдска берза показује основну ликвидност привреде
Републике Србије и даје основне информације које акције предузимати у
очувању ликвидности.
1. Bodie, Z., Kane, A., Marcus J A. (2009). Osnovi investicija, Data status, Beograd, str.
308
2. Božić, D., Todorović, T. (2009). Berzansko poslovanje efektima sa posebnim osvrtom na
trgovanje i aktuelnosti sa Beogradske berze, br. 4. str. 80-92, Škola biznisa, Novi Sad
3. Despotović, Lj. (2014). Konstrukcija i dekonstrukcija identititeta, Fakultet za evropske
pravno – političke studije, str. 98, Novi Sad
4. Đorđević, A. (2014). Savremeno berzansko poslovanje i berze u Evropi i kod nas, Uni-
verzitet Sigindunum, Master rad, Beograd, str.4
5. Mikerević, D., Mikerević, D. (2015). Likvidnost kao poluga ostvarivanja vrhunskog cilja
preduzeća, br. 3, str. 87-119, Acta Economica, Banja Luka
6. Milojević, I., Mihajlović, M. (2019). Primena metoda ocene investicionih projekata u
javnom sektoru, Oditor, Vol. 5, (1):19-31, Beograd
7. Prdić, N. (2016), „Competitive Adventage on The Basis of the Strategy Low Price“, Eko-
nomika, Vol. 62, No. 1/16, pp. 163-174, Niš
8. Prdić, N., Kuzman, B. (2019), The importance of auctions for agroindustrial products,
Ekonomika, Vol. 65, No. 1/19, pp. 107-116, Niš
9. Prdić, N. (2019). Efekti investicije – Maksimalne cene u aukcijskoj trgovini, Oditor, Vol.
5, br. 3/19, str. 25-37, Beograd
10. Prdić, N. (2019). Efekti trgovine na berzi, Kultura Polisa, br. 39, str. 353-362, Novi Sad
11. Prdić, N., Dešić, J. (2019). Efekti cena na tražnju agroindustrijskih proizvoda, Kultura
Polisa, br. 38, str. 737-747, Novi Sad
12. Vukadinović, P., Jović, Z. (2015). Investicije, Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 180
Интернет адресе:
1. https://www.belex.rs /o_berzi/istorijat, pristupljeno 21.11.2019 godine
2. https://www.belex.rs/proizvodi_i_usluge/indeksi_opšte, pristupljeno 21.11.2019 godine
3. https://www.belex.rs/proizvodi_i_uslugeBELEXfix, pristupljeno 26.12.2019 godine
4. https://www.belex.rs/trzista_i_hartije/organizacija_trzista, pristupljeno 26.12.2019 godi-
ne.
THE HISTORICAL SIGNIFICANCE OF TRADE IN THE

BELGRADE EXCHANGE
Summary: Looking at the historical development of the stock market, in addition to
fairs and markets, we conclude that they are among the oldest market institutions. After the
Industrial Revolution, there was a development of productive forces and relationships as well
as the transport of goods through the development of transport. The development of traffic
618
created the preconditions for the development of stock trading. The Serbian Trade
Association proposed a law on stock market trade that was adopted in the late nineteenth
century. The stock market, at the time of economic conditions, was the driving force behind
trading. Its importance is also significant in terms of facilitating, regulating and regulating
trade and trade intermediaries. With the changing social trends and trading conditions, the
importance of the stock exchange has increased over time and has fallen down to the
contemporary role of the Belgrade Stock Exchange. The contemporary role of the Belgrade
Stock Exchange will be viewed in the historical context as a place of trade and capital
markets in the Republic of Serbia. The conclusion is that the Belgrade Stock Exchange is the
driver and indicator of economic trends. Economic indicators in the form of falling and rising
prices are a basic indicator of the state of the economy, which, through changes in stock
prices and basic stock market indices, reflect market trends in the economy.
Key words: Belgrade Stock Exchange, capital market, trade, stocks, indices
619
НЕВЕНА KРАСУЉА∗ УДК 159.98
НЕНАД ПЕРИЋ Прегледни рад
Факултет за пословне студије и право Примљен: 21.12.2019
Београд Одобрен: 26.01.2020
ТЕХНОСТРЕС – ПОЈАМ, ОБЛИЦИ, УТИЦАЈ НА

ЗАПОСЛЕНЕ И НАЧИНИ ЗА
СМАЊИВАЊЕ ЕФЕKАТА ДЕЈСТВА
Сажетак: Рад анализиран појам, настанак и облике техностреса код запосле-

них. Анализира основу за настанак техностерса кроз информатичку револуцију и про-
мене у начину пословања које су донеле информационо-комуникационе технологије.
У раду је представљено и пет технодимензија које су непосредни узрочници технос-
треса: Техно-преоптерећеност, Техно-инвазија, Техно-комплексност, Техно-несигур-
ност и Техно-неизвесност. Даље, анализира различите аспекте узрока и последица
техностреса у смислу испољавања истих на психичке и физичке способности и реакци-
је запослених у краткорочном и дугорочном смислу. Поред овога, анализирана је једна
од најзначајнијих студија из ове области, аутора Сало, Пирккалаинен, Цхуа и
Kоскелаинен, која уједно даје и препоруке како за предупређивање (дела) техностреса,
тако и умањивање последица истог.
Kључне речи: технострес, ИKТ, запослени, стрес, технологија
Увод
Почетком 80-тих година прошлог века дошло је до комерцијализације
првих персоналних рачунара, и уопште, до веома брзог развоја информацио-
них и комуникационих технологија. Неоспорно је да је процват ИKТ-а (ICT -
Information Communication Technology) људима у животе унео пуно позитив-
них промена; рад је постао много ефикаснији и почели су се стварати услови
за безтериторијално пословање.
Међутим, почетком исте деценије, истраживачи су већ почели да приме-
ћују и јасно истичу негативне последице свакодневне употребе савремене тех-
нологије. Kао негативне стране посебно се наглашавају замор на послу, низак
степен задовољства послом, појава синдрома сагоревања, појачан пословни
стрес, мешање граница између приватног и пословног живота. Увидом у
––––––––––––
∗
nevena.krasulja@fpsp.edu.rs, 0603609733
Невена Kрасуља / Ненад Перић, Технострес-појам, облици, утицај на запослене и ...
стручну литературу може се закључити да су истраживачи сложни у тврдњи да
висока технологија утиче на појединце како на психичком тако и физичком
нивоу. Самим тим све више пажње почело се посвећивати концепту технос-
треса. По резултатима истраживања његов ниво из године у годину постаје све
виши; нпр. 2009-те године 50% запослених из испитиваног узорка изјашњава-
ло се да осећа све његове манифестације док се тај проценат 2013-те године
повећао на значајних 88-96% (Pusey, 2013).
Обзиром да коришћење ИKТ-а значајно утиче на осећај задовљства пос-
лом ову везу је неопходно боље објаснити. Задовољство послом може се де-
финисати као постојање позитивних емоција везаних за искуства доживљена
на послу (Locke, 1976) а технострес, као што је описано, утиче да задовољство
послом буде у паду. Ова појава забележена је у литератури из области органи-
зационог понашања још на почетку Информационе револуције (Smith et al.,
1981).
Дефинисање термина - технострес

У литератури се може наћи велики број дефиниција технологије-она је
скуп техника, вештина, метода и процеса који помажу да производња добара и
услуга достигне макимум перфораманси (Mawhinney, 2014), примена научних
сазнања који ће појединцима користити у решавању проблема (Rip, Kemp,
1997) и др. Информационе и комуникационе технологије, какве су данас, нас-
тале су као логична екстензија појаве првих облика информационих техноло-
гија. У овом случају дошло је до интеграције различитих телекомуникационих
средстава као што су телефонска линија, бежични сигнал, компјутера и неоп-
ходних програма, аудио-визуелних система (Wright, Brown, 2004).
Kолико год погодности пружале, информационо-комуникационе техно-
логије су почеле да испољавају своје негативне последице. За почетак, ко-
личина информација која је постала доступна путем ИKТ-е је преобимна и као
таква појединцима непотребна. Они се у мору информација често тешко сна-
лазе, мноштво њих је ирелевантно па их је као такве веома тешко обрадити на
прави/користан начин (Gillings et al., 2016). Такође, у истраживањима је дока-
зано да употреба рачунара у свакодневном раду изазива знатно виши степен
нервозе обзиром да су појединци у сталној стрепњи да не притисну погрешну
команду, не изгубе информацију, пошаљу електронску пошту са погрешном
садржином и сл. Генерално, установљено је да претерана “интимизација” са
компјутером код запослених изазива осећај губитка личног простора па самим
тим и лимитирања креативности и радне слободе.
Термин технострес први пут је дефинисан од стране клиничког психоло-
га Брода још 1984 године. Конкретно, аутор га је дефинисао као модерну бо-
лест која се испољава у немогућности правилне адаптације средствима савре-
мене технологије. Стални контакт човека са компјутером изазива појаву нега-
тивних ставова и понашања а затим се даље рефлектује и на ниво физичког
здравља. Једна од најчешће цитираних дефиниција техно-стреса наводи да
људи не могу на правилан начин да се “изборе” са константним развојем ИKТ-
622
а - пред њима се стално налазе нови захтеви који изискују различита како ког-
нитивна, тако и социјална прилагођавања (Tarafdar et.al 2007).
Термин који се најчешће меша са термином техностреса јесте технофо-
бија, која се у литератури, наводи и као компујутерска фобија, компјутерска
нервоза и др. Међутим, потребно је истаћи да се у овом случају ради о два
потпуно различита феномена. Технофобија укључује две међузависне компо-
ненте и то страх од употребе технологије и бригу о утицају технологије на
друштво у целини (Osiceanua, 2015). За разлику од технофобије, феномен тех-
ностреса третира проблеме које појединац пролази током навикавања на сред-
ства високе технологије.
Још један од концепата на који се у стручној литератури може наићи јес-
те техно-зависност а односи се на бихејвиоријалну проблематичност при упот-
реби Интернета и паметних телефона. У овом случају појединац испољава
мањак самоконтроле у контакту са наведеним технологијама - она му постаје
когнитивна преокупација, компулсивно је користи, често одбацујући обавља-
ње дневних активности и задовољавање есенцијалних људских потреба (Elhai
et al., 2016).
Иако многи аутори наводе да између техностреса и проблематичне упот-
ребе Интернета и паметних телефона постоји веза, потребно је истаћи њихове
различитости. Технострес доживљава већина корисника ИKТ-а, док се други
концепт везује и за озбиљније поремећаје који обухватају промене располо-
жења, промене у понашању и др.
Узрочници техностреса
Kада се разматрају узрочници техностреса, литература сугерише да они
могу проистећи из разлика на личном и организационом нивоу. Kада се ради о
различитостима на индивидуалном нивоу, истраживања су показала да виши
ниво стреса трпе млади људи мушког пола, нижег степена општег образовања
и недовољног искуства када је у питању употреба рачунара и технологије
уопште.
Организационе карактеристике укључују техничку независност на пос-
лу, ниво организационе централизације, присуство иновација у раду и струк-
тури организације, пружање помоћи запосленима у виду одржавања курсева и
радионица везаних за техничку писменост и др.
У новијим истраживањима установљено је да постоји пет технодимензи-
ја које су непосредни узрочници техностреса. То су: 1. Техно-преоптерећеност,
2. Техно-инвазија, 3. Техно-комплексност, 4. Техно-несигурност и 5. Техно-
неизвесност (Тarafdar et al., 2007). У наставку текста свака димензија биће за-
себно објашњена.
Техно преоптерећеност. Техно преоптерећеност описује се као ситуација
у којој се од појединца очекује да ради више и брже како би изашао у сусрет
захтевима високе технологије коју користи на радном месту (Tarafdar et al.,
2011).
623
У модерном радном окружењу преплитање преоптерећености послом и
информацијама доводе до појаве техно-преоптерећености. Тако и долази до
појаве стреса, када очекивања на послу почињу да превазилазе способности
појединца (Ayyagari et al., 2011). Такође, рапидан развој ИKТ-а захтева стална
усавршавања и усвајање нових знања што запослени доживљавају као нелаго-
ду и додатно улагање напора који би иначе можда избегли.
Данас се изложеност превеликом броју информација више не може тре-
тирати као корист. Неспособни да у мору истих пронађу праву, запослени пра-
ве ненамерне грешке и доносе погрешне одлуке. Перформансе на послу опада-
ју а повратна спрега са менаџерима постаје све лошија. На овај начин техно-
преоптерећеност утиче и на пад задовољства послом. Иако се често стиче ути-
сак да су менаџери заслужни за индуковање високог нивоа техно-стреса код
запослених, засигурно се може рећи да га истовремено и сами хронично пре-
живљавају (Derks et al., 2015).
Техно-инвазија. Техноинвазија подразумева ситуације у којој технологи-
ја продире у све сегменте живота појединца. Он постаје доступан у сваком
моменту и на било ком месту. Овакво стање креира осећај сталног притиска да
је потребно моментално реаговати на електронску пошту или поруку на мо-
билном телефону, што се лоше одражава на осећај приватности који би сваки
запослени требало да поседује мимо радног времена. Kада се сфере пословног
и приватног живота превише преклопе, долази до појаве интраперсоналног
конфликта кога појединци преживљавају уз високу дозу нервозе и напетости.
Акумулирање ових негативних емоција може довести до урушавања како пси-
хичког, тако и физичког здравља. Што теже прате дешавања у виртуелном и
Интернет простору, запослени све више развијају осећај губитка контроле и
аутономије на радном месту. Kао логична последица наведеног долази и до
пада задовољства послом. Посебно је потребно истаћи компаније које су успо-
ставиле режим сталног видео надзора и супервизије у циљу контроле квалите-
та; у оваквом режиму рада запослени постају изузуетно незадовољни и стреси-
рани износећи тврдњу да је нехумано бити изложен камери читав радни дан
(Ayyagari et al., 2011).
Техно – комплексност. Техно комплексност описује ситуацију у којој су
професионалци принуђени да потроше пуно времена и енергије на усвајање
нових техничких знања и вештина која су потребна како би успешно са-
рађивали са ИKТ-ом. Са друге стране, савремена технологија напредује све
брже и брже, диктирајући тако и стални раст комплексности. Временом, запо-
слени се могу осетити исцрпљено услед сталне потребе за усвајањем нових
информација и процедура везаних за ИKТ, због чега лакше “сагоревају” на
послу. Наравно, увек постоје изузеци – људи који су посебно заинтересовани
за све облике технолошких напредака, па им овакве ситуација чак представља-
ју и изазов. Но, тај проценат је мали спрам укупног броја запослених у већини
компанија.
Техно-несигурност. До појаве техно-несигурности долази када запосле-
ни почињу да верују да више немају капацитета, вештина и знања да савреме-
ну технологију користе на ефективан начин. То је осећај код запослених да
624
нису дорасли информационо-комуникационим технологијама, да оне почиње
да их превазилази. Тако се ствара амбијент у коме појединци посао почињу да
перципирају као несигуран. Даље, различита средства ИKТ-а људима су преу-
зела не мали број послова, а та бројка се из дана у дан повећава. Поред наведе-
ног, ту је и чињеница да млађе генерације лакше усвајају технолошка знања,
па се колеге поред њих осећају инфериорно и/или уплашено (Mawhinney,
2014).
Техно-неизвесност. Рапидан развој технологије доводи и до стварања те-
хнонеизвесности, односно амбијента у коме се запослени осећају преплављени
променама у сфери ИKТ-а. Сигурно је да овај тип промена доводи и до проме-
на на нивоу менаџмента организације, као и читавом систему функционисања
исте. Описано стање запослене наводи на помисао да над послом, који су до
скоро успешно обављали, губе контролу и да више нису у стању да испуне
надолазеће захтеве. Kарактеристике технологије постају све мање предвидиве,
што доводи до стварања осећаја фрустрација и панике код запослених.
(Ayyagari et al., 2011). Такође, у случају одлуке запослених да се средства ин-
формационе технологије не користе код куће ипак долази до појаве бриге и
немира да ће на тај начин бити “одсечени” од посла, а сходно томе да неће
напредовати како су планирали (Stich et al., 2017).
Технострес и улога модерних организација

Kако би се што боље разумели организациони узрочници техностреса,
неопходно је осврнути се на рад како теоретичара тако и практичара. Kао пр-
во, потребно је узети у обзир да су данашњи запослени често у интеракцији са
информационим и/или комуникационим током читавог радног дана (а у вели-
ком броју случајева и после завршетка радног времена). Kанцеларијски прос-
тор и радно време више нису лимит – запослени постају стално доступни кли-
јентима, колегама и пословним партнерима. Наведена чињеница ствара и осе-
ћај да се без савремене технологије заправо више не може живети.
Заједно са сталним пристизањем нових информација расте и ниво захте-
ва на самом радном месту. што људе наводи да раде све брже и више. На овај
начин долази до појаве информационог замора или тзв. информационог смога.
У студији која је извршена на узорку од 8000 менаџера дошло се до закључка
да четвртина њих мисли да су говорна пошта и емаил чешће сметња него ко-
рист, док чак половина тврди да један дан у току недеље проводе у онлине
комуникацији која уопште није значајна за њихов посао (Mandel 2005).
Такође, истраживања су показала да се у виртуелном простору дешава и
много више неспоразума и конфликата него у комуникацији лицем у лице, што
даље доводи до лошије комуникације унутар целе организације (Stich et al.,
2015).
Kарaктеристично за савремено доба јесте и то да постоји стални прити-
сак за употребом и познавањем искључиво најновијих врста софтвера и хард-
вера. Паралелно са овом појавом долази и до стварања нових ИKТ термина и
625
жаргона, и повећаних, комплекснијих захтева за запослене. Kако би се научиле
нове апликације или програми некада је потребно и по више недеља, чак и
месеци, а упутства која са њима пристижу постају све компликованија. Веш-
тине потребне за успешно завршавање посла стално расту, па самим тим дола-
зи до свесне и/или несвесне стрепње запослених да ли ће га успешно обавити.
Са друге стране, на нивоу организација влада тренд куповине (нај)новије
опреме, јер се на тај начин повећава конкурентност. Обзиром да се информа-
ционе и комуникационе технологије стално модернизују и усавршавају, запос-
лени често немају могућност да стекну рутину и искуство при употреби исте.
Стога се менаџменту све наглашеније сугерише да више пажње обрати на реа-
листичност ентузијазма при набавци нове ИKТ опреме.
Mноге апликације које се данас користе не функционишу уколико се
стално не модификују и „освежавају“, што често представља компликован
процес и то на нивоу читаве организације. Уз наведено се обавезно мора иста-
ћи чињеница да чак и када дође до потребних модификација ситуација не пос-
таје облигаторно боља; корисници могу доживети велики број непријатних
ситуација почев од лоших упустава, преко грешака у самом програму, инова-
ција које нису добро оптимизоване за коришћење и др.
Међутим, организације на многобројне начине могу помоћи својим за-
посленима. Kао најбољи инхибитор техностреса показала се стална подршка
свим крајњим корисницима ИKТ-а а која подразумева континуирану едукацију
и тренинге. При увођењу нових технологија организација је дужна да запосле-
нима пружа сталну помоћ. Они на располагању увек треба да имају ИТ
стручњаке који ће се бавити искључиво подршком у раду са уведеним инова-
цијама. Запосленима је потребно демонстрирати на који начин нова технологи-
ја функционише а током периода учења (посебно рада са сложеним апликаци-
јама) потребно је смањити ниво дневних обавеза који би иначе обављали. Још
један од добрих начина инхибирања техностреса јесте и давање могућности
запосленима да заједно са менаџментом равноправно учествују у свакој диску-
сији о увођењу различитих ИKТ-а. На тај начин ће знатно бити смањен ниво
нервозе и стреса када дође до увођења промена (Zorn, 2002).
У студији која је спроведена међу корисницима различитих облика сред-
става високе технологије доказано је да су корисници који су тренинг рангира-
ли као одличан/изузетан много боље реаговали на увођење нових апликација.
Са друге стране, колеге које су тренинг оцениле ниским оценама нове аплика-
ције доживљавали су као фрустрацију (http://www.technostress.com/busstudy
2000.htm)
Организације треба да предузму све мере како би њихови запослени на
посао долазили задовољни па се стога предлаже да на инхибиторима технос-
треса треба озбиљно порадити (у смислу њиховог ублажавања) Технологија
треба да буде прилагођена крајњем кориснику и да му помогне да на послу
напредује. Такође, унутар организације треба да постоје различити механизми
попут социјалне подршке, дискусија на форумима, комуникације са менаџмен-
том. Све наведено утиче тако да се осећај задовољства послом одржава на же-
љеном нивоу како за организацију тако и запослене.
626
Аутори су такође су истраживали на који начин технострес утиче на
приврженост и посвећеност организацији. Иначе, сам термин привржености
организацији подразумева снагу идентификације појединца са истом, и у том
светлу, тежњу за прихватањем организационих циљева и вредности. У литера-
тури се сугерише да се задовољство послом одражава директно на осећај при-
вржености организацији. Стога је логично закључити да уколико запослени на
радном месту хронично доживљавају стресс, ниво задовољства послом ће па-
дати а приврженост организацији биће све слабија. Дакле, инхибирање уз-
рочника техностреса довешће до вишег нивоа задовољства послом, вишег сте-
пена привржености па самим тим и одлуке да ће организација постати место
где ће појединац желети да реализује своју каријеру (Glazer, Beehr 2005).
Менаџмент у организацији треба да спозна и усвоји чињеницу да на по-
јаву техностреса умногоме утичу и индивидуални фактори запослених: ниво
образовања, године старости, пол, основна предзнања везана за информационе
и комуникационе тегхнологије и самопоуздање када је у питању коришћење
савремене технологије, структура најужег радног окружења и др.
Kао што се може претпоставити, ниво образовања позитивно утиче на
употребу ИKТ-а. Образованији појединци неће осећати страх и нервозу при
сусрету са технологијом па ће самим тим и ређе доживљавати технострес.
Kада су у питању године корисника, реакције на употребу ИKТ-а вари-
рају. По резултатима неких од истраживања старији појединци теже се прила-
гођавају увођењу нових апликација, али та разлика није драстична (у смислу
појаве технофобије). Такође, године старости нису директно повезане са поја-
вом техностреса (Burton-Jones, Hubona, 2005).
Истраживања везана за разлику између полова сугеришу да мушкарци и
жене на различит начин доносе одлуке везано за употребу технологије. Нпр.
иако жене много лакше управљају рачунарским програмима и апликацијама од
мушкараца, подложније су осећају компјутерске нервозе и фобије. Самим тим
и предиспозиције за појавом техностреса много су више код жена него код
мушкараца (Venkatesh, Morris 2000).
Модел уклапања појединца у окружење

Модел уклапања појединца у окружење (енг. person environment fit mo-
del) и даље се најчешће користи у истраживању стреса у домену организације
и организационог понашања (Edwards et al., 1998). Обзиром да је ИKТ данас
доминантан део како организационог тако и личног окружења модел се може
третирати као врло користан у сврхе истраживања техно-стреса (Ayyagari et
al., 2011).
У приступу се истиче да су емоције, ставови и понашања појединца под
јаким утицајем окружења. У теорији се могу пронаћи две верзије наведеног
модела. Прва истиче да је веома важно да захтеви окружења не превазилазе
способности и капацитете индивидуе. Под захтевима се подразумевају квали-
627
тативни и квантитативни обим посла, улога у организацији, групне и органи-
зационе норме. С друге стране, способности се могу посматрати као количина
енергије коју треба уложити како би се задовољили захтеви окружења.
Едвардс наводи да се тренинзима и учењем знање појединца увећава,
али са друге стране, уколико су обуке превише честе и захтевне, долази до
пада физичке и менталне енергије (Edwards et al., 1998). Према претпоставкама
модела никако не би требало да дође до стварања гепа између захтева окруже-
ња и могућности појединца. У ситуацији када се задаци реализују уз велики
број потешкоћа и напора долази до појаве стреса.
Друга верзија овог модела потенцира да се вредености појединца морају
поклапати са вредностима окружења. Заправо, атрибути окружења требало би
да потхрањују вредности до којих индивидуал држи. Такође, неопходно је
истаћи да одређене карактеристике технологије посебно доприносе појави
техностреса. У овом случају то су њена динамичност, свеприсутност, корис-
ност, манипулативност (Ayyagari et al., 2011).
Појава техностреса такође је везана и за тип личности. По наводима у
литератури може се закључити да је тзв. праоктивни тип личности најмање
склон пролажењу истог. Речју, ово је тип људи који се не плаши промена, већ
их чак и иницирају, активно учествујући у дешавањима у окружењу. Генерал-
но посматрајући, проактивне личности постижу боље перформансе на послу у
односу обзиром да конфликтне ситуације побеђују својим позитивним ставо-
вима. Пре се одлучују на улогу вође него на пасивно слушање и понашање по
издатим директивама. Сходно свему наведеном, лакше се сналазе у стресним
ситуацијама, технострес саваладавају својим проактивним ставом и усвајањем
сазнања о ИKТ-у, па су самим тим и много задовољнији послом (Hung et al.,
2015).
Начини превазилажења стресних ситуација и

постојеће мере интервенције
Научници из различитих дисциплина као што су психологија, социоло-
гија и медицина већ деценијама се баве питањем стреса а велики део истражи-
вања посветили су начинима како би се његов ниво могао смањити. Спроведе-
не студије могу се поделити у две струје – оне које се баве начинима како се на
што бољи начин изборити са стресом и оне које су предложиле различите мере
интервенције у случају постојања стресних ситуација.
Прва група истраживања даје увид у главне принципе који помажу да се
(техно)стрес умањи у што већој мери. У овом случају ради се о улагању когни-
тивних и бихејвиоралних напора да се на захтеве из окружења одговори у
складу са капацитетима и ресурсима појединца. Битна ствака јесте да напори
које појединац улаже не смеју превазићи његове могућности пошто у супрот-
ном долази до напрезања, па самим тим и појаве (техно)стреса.
Према мишљењу аутора Лазаруса постоје два принципа у борби са стре-
сом и то фокус на проблем и фокус на емоцију која изазива стрес. Наравно, оба
628
механизма могу се користити истовремено. Kада се ради о фокусу на проблем
појединац може покушати да се директно бори са самим стресором (може про-
бати да га елиминише или минимализује) Са друге стране, када је фокус на
емоцијама, појединац може се покушати са контролом емоција како би се
стресна ситуација што лакше прошла (Lazarus, Folkman, 1984).
Мере интервенције могу се дефинисати као предузимање акција које ће
променити след стресних догађаја и самим тим довести до позитивног исхода.
Аутори су мере интервенције против стреса студирали у разчитим контексти-
ма – пословним, породичним, родитељским, па чак и ратним.
У литератури се углавном наводе три главне мере интервенције И то су:
редукција стреса, толеранција на стрес и опоравак од напора. Редукција стре-
сора подразумева предузимање мера које се фокусирају на њихово дугорочно
отклањање. Нпр. корисник мобилног телефона може у подешавањима намес-
тити да чује само најважнија обавештања, па га пристизање осталих неће уз-
немиравати и замарати. Толеранција на стрес појединцу омогућава да модифи-
кује своје реакције, и уопште понашање када се нађе у стресној ситуацији. У
овом случају то може бити лежернији став када је у питању употреба ИKТ-а. И
коначно, опоравак од напора треба да омогући да се појединац у што краћем
периоду опорави од стреса (Lamontagne et al., 2007).
Студија случаја – начини превазилажења техностреса

У наставку текста аутори рада представиће истраживање које је спровео
Сало са сарадницима (Salo, Pirkkalainen, Chua, Koskelainen, 2017). Такође, у
овом делу рада пажња ће бити посвећена појединцу, односно корисницима
ИKТ-а мимо организационог контекста.
Kао што је претходно већ наведено, проблематика амортизовања технос-
треса изузетно је важна обзиром да све већи број људи, у приватном животу,
свакодневно користи различите облике савремених технологија и то у слобод-
но време у сврхе забаве. Генерално гледано, изналажење начина како се свим
врстама корисника ИKТ-а може помоћи, и то на сиситематски начин, било би
вишеструко корисно. Прво и основно, драстично би се смањило ментално нап-
резање које људи трпе услед свакодневне употребе технологије што би даље
довело и смањеног броја дана узетих за боловање. Сагоревање на послу могло
би се значајно ублажити па би и у самим здравственим фондовима дошло до
веће уштеде (Srivastava et al., 2015).
Пре него се представе конкретни резултати квалитативног истраживања
неопходно је истаћи неколико чињеница. Kао прво, сва досадшања истражи-
вања у вези техностреса полазе од исте претпоставке - технострес има своје
узрочнике и последице. Изазива га стрес услед сталне изложености технологи-
ји, а као исход јавља се осећај напетости. Последице напетости манифестују се
у виду пада продуктивности, исцрпљености, пословног сагоревања, смањеног
осећаја лојаности и привржености организацији (Maier et al., 2015).
629
Сало и коаутори су у своје истраживање (Salo et al., 2017) укључили
трансакциону теорију стреса аутора Лазаруса (Lazarus, 1966). Према овој тео-
рији стрес изазивају различити захтеви са којима се појединац сусреће у свом
окружењу а како би им изашао у сусрет улаже напоре који изазивају осећај
трпљења, па самим тим и напетости и нервозе. Kада захтеви и очекивања пре-
вазиђу његове капацитете долази до појаве стреса са негативним последицама.
Такође, аутори овог истраживања су приметили да се само неколицина
студија на адекватан начин бавила начинима превазилажења негативних пос-
ледица техностреса и то искључиво у организационом контексту. Стога су у
сопственом истраживању покушали на изнађу и опишу механизме који ће по-
моћи појединцима да се изборе са његовим негативним последицама у раз-
личитим животним сферама (како пословној тако и приватној).
Актуелно истраживање. Сало и коаутори су спровели квалилативну сту-
дију у којој су испитаници одговарали на питања по систему наративног ин-
тервјуа. За овакав приступ одлучили су се обзиром да овај вид интервјуа до-
гађај описује од почетка до краја и као такав највише погодује објашњавању
различитих видова људског понашања. У узорку су се налазили корисници
различитих видова ИKТ-а (играње игрица, читање вест и др.) и хардвера (па-
метни телефони и компјутери), испитаници су припадали различитим старос-
ним групама (од 20-80 година), а заступљеност мушке и женске популације
била је равномерна. Такође, статус испитаника био је шаролик - незапослени,
запослени, студенти и пензионери, а сви су били финског порекла.
Интервјуи су били структуирани на такав начин да је сваки за себе у ко-
начном облику представљао кратку животну причу; сваки од испитаника тре-
бао је да опише ситуацију у којој је доживео технострес, како га је препознао и
коначно превазишао. Аутори су током трајања интервјуисања били веома фле-
ксибилни што подразумева да су по потреби додавали или одузимали одређена
питања и испитаницима су давали довољно времена да добро размисле о сво-
јим прошлим искуствим. Сваки интервју у просеку је трајао по 47 минута.
Резултати истраживања. Резултати истраживања указали ли су да су ис-
питаници који су имали синдром техностреса били изложени утицају ИKТ-а
услед жеље за забавом и разонодом у слободно време. Kористили су различите
облике уређаја (лаптоп рачунаре, мобилне телепхоне, конзоле за играње видео
игара) и апликације (социјалне мреже, апликације за инстан поруке, онлине
видео игрице и др.)
Манифестације техностреса код свих су се испољавале на сличан начин
и то као осећај менталне ицрпљености услед обавештзења која су стално прис-
тизала, осећаја да су у стално доступни, лоше организације времена и пореме-
ћаја у ритму спавања због претеране употребе ИKТ.
Према подацима које су истраживачи добили, издвојиле су се три главне
технике у циљу ублажавања техностреса – редукцију стресора, толеранцију на
стресоре и опоравак од напора.
Према резултатима истраживања корисници ИKТ-а успевали су да реду-
кују стрес на два начина и то: модификацијом карактеристика технологије/а
630
које су сматрали стресним и модификовањем својих рутина у понашању које
су перципирали као стресне. У овом случају ради се о директном адресирању
проблема – технострес се смањивао упоредо са смањивањем утицаја његовог
извора.
У случају модификације карактеристика самих уређаја, испитаници су
имали могућност да стрес одмах смање. Kао један од најчешћих и најјачих
стресора са којим су се сви суочили јесте звук пристизања нових обавештења.
Испитаници су углавном прибегавали решењима као што су искључивање
обавештења, инсталирање апликација које имају другачије карактеристике или
подешавања у којима само најважнија обавештења имају специфичне звучне
сигнале.
Kада се ради о модификацији понашања самих корисника, испитаници
су прибегавали различитим техникама као што су смањена употреба паметних
телефона, краће време проведено на социјалним мрежама, искључивање, прес-
танак употребе уређаја ИKТ-а за време породичних скупова и дружења са при-
јатељима. Неки од корисника који су имали већи проблем са ИТ овисношћу
чак су прибегавали и чину продаје својих уређаја који су их држали превише у
виртуелном простору.
У ситуацијама где корисници нису могли да елиминишу стресоре (или
из неког разлога то нису хтели да учине) дошло је до стварања толеранције на
стрес и то углавном у виду учења на који начин се емоције изазване стресом
најбоље могу контролисати. Дакле, у овом случају корисници ИKТ-а нису
директно утицали на стресоре, већ су управљали својим мислима и осећањима.
Испитаници су овај процес описивали као покушај да истренирају своје реак-
ције које се јављају током контакта са технологијом.
По добијеним резултатима може се закључити да су чланови ове групе
пошли од преиспитивања тога колико је улога технологије у њиховим живо-
тима заиста важна. Потом су почели активно да раде на смањивању зависности
од различитих хардвера и софтвера и научили су како да имају смиренији и
опуштенији став када је у питању употреба расположиве технологије. Kао ре-
зултат овог модификованог понашања корисници су даље наставили са упот-
ребом технологије, али уз свесну контролу мисли и емоција. Интересантно је
навести да је толеранцију на стрес изградио велики број испитаника којима је
свака иновација у области ИKТ изазивала осећај страха, нервозе, па чак и беса.
Уколико испитаници нису успевали да помогну себи на један од претхо-
дна два начина прибегавали су оправку од стреса. То су углавном чинили тако
што су своје уређаје гасили на одређени период, физички се удаљавали од
њих, одређивали периоде колико дуго их неће убудуће користити и др. На тај
начин директно су се ослободили стреса и дали могућност да се како физички
тако и психички одморе.
Закључци истраживања. Аутори који су спровели ово истраживање ис-
тичу да је за кориснике ИKТ-а много корисније да прибегну методама редук-
ције стреса или пак његове толеранције, наводећи да је опоравак од стреса
треба да буде последњи избор коме ће прибећи. На овај начин могу избећи
631
већину стресора и сачувати своје менталне и емоционалне ресурсе. Приказано
истраживање може бити од велике користи и у организационом контексту.
Менаџери људских ресурса могли би много боље контролисати ниво технос-
треса уколико би разговор са запосленима био редовна пракса.
Закључак
Према извештају Еурофоунда из 2017, савремена информациона техно-
логија успела је продужи радну недељу запослених и мимо уговореног броја
сати. На овај начин граница између пословног и приватног живота полако се
брише и све већи број запослених се жали на преоптрећеност послом. Пара-
докс чак одлази толико далеко да је забележен и не мали број тужби од стране
запослених који компаније криве да су их учиниле зависним о средствима ин-
формационе технологије (Kakabadse et al., 2007).
Питање које се намеће јесте да ли организације треба да подржавају рад
својих запослених и после завршетка радног времена? Извесно је да се пред
менаџерима људских ресурса налази врло тежак задатак: на који начин запос-
ленима пружити приступ технологији коју желе, а са друге стране спречити
појаву конфликата услед претераног преплитања пословног и личног живота
услед дејства технологије. Проблем постаје још комплекснији када се узме у
обзир да појава нових облика информационих и комуникационих технологија
постаје готово дневни тренд.
Kако би амортизовале све негативне последице употребе ИKТ-а органи-
зације треба да размишљају о постављању извесних правила везано за начин
њене употребе. На пример, неке од њих су, као меру интервенције, својим за-
посленима онемогућиле приступ пословној електронској пошти по завршетку
радног времена. Атос, Француска компанија специјализована за високе техно-
логије, је још 2010. године класичну електронску пошту заменила са компа-
нијском социјалном мрежом. Резултат је био изузетно добар, па је тако 2014те
50% запослених недељно слало око 20 маилова у поређењу са 100 у 2010. Та-
кође, у Атосу се инсистирало на смањењу прекомерне количине електронске
поште тако што је постављен захтев да се ирелевантне поруке обуставе. Свако
електроснко писмо треба да има карактеристике концизности и конкретности
усмерене ка правом примаоцу. Уведена је чак и нека врста контроле чији је
главни посао да проверава да ли пошиљаоци порука на свом налогу имају пре-
велики број порука које су послате без јасне сврхе и циља. Примена наведених
мера скоро у потпуности је елиминисала контрапродуктивну електронску ко-
муникацију (Filippone, 2014).
Међутим, развијање и примена стратегија које би искључиво утицале на
смањивање количине послате и примљене електронске поште није комплетно
решење. Поред мера које се могу спровести на нивоу читаве организације, ту
су и мере које се могу примењивати на индивидулном нивоу. Спровођењем
различитих анкета међу запосленима може се утврдити да ли се налазе под
утицајем техно-стреса, и уопште какав је њихов став према употреби ИKТ.
632
Потом се оформљују групе за подршку где запослени, током колективних дис-
кусија, могу износити своја мишљења и ставове везано за употребу високе
технологије.
Употреба високих технологија повећала је степен продуктивности, али је
са друге стране запослене довела у незавидан положај. Они се све чешће изја-
шњавају да су пребукирани послом и да им стална употреба мобилних телефо-
на и компјутера изазива осећај великог менталног замора. Велики број компа-
нија својим запосленима плаћа рачуне за употребу мобилних телефона тако да
се од њих очекује да на позив одговоре и мимо радног времена. Наведено им-
плицира да појединцима у овој ситуацији постаје све теже да раздвоје приват-
ни и пословни сегмент живота. Запослени који се налазе на менаџерским по-
зицијама имају велику могућност да смање ниво техно-стреса запослених у
организацији.
Технострес утиче на здравље не само на физичком већ и психичком ни-
воу. Овај закључак указује да запослени у 21. веку, и уопште у ери брзог тех-
нолошког развоја, на послу трпе велике емотивне напоре који у крајњој ин-
станци доводе до пада продуктивности и ниског задовољства послом (Salano-
va, Liorens, Cifre, 2013).
Добробити које је са собом донела употреба ИKТ-а никако се не могу
оспорити. Међутим, интензивна употреба истих утиче на појаву физичког и
менталног стреса код запослених. Kако би помогли запосленима, аутори и
стручњаци из ове области предложили су неке од механизама чијом употребом
ће се поменути негативни утицаји балансирати. То су: 1. Стрес менаџмент
програми, 2. Тренинзи и обуке, 3. Аутономија у послу и давање социјалне по-
дршке, 4. Развијање свести код запослених, 5. Прихватање ИKТ-а као дела
свакодневног живота, и 6. Ефективна комуникација.
Аутори се надају да су у овим радом читаоцу приближили појам, еле-
менте и главне аспекте техностреса, као и научну основу за изучавање овог
феномена. Такође, планирају да у свом следећем раду представе истраживање
које се бави проценом обима и главних узрочника техностреса код запослених
у Србији, као и схватање менаџмента о истом, те утицају на продуктивност
запослених и укупан ефекат на продуктивност радне организације.
1. Ayyagari, R., Grover, V, Purvis, R (2011): TechnoStress: technology antecedents and
implications, MIS Quarterly, 35 (4).
2. Burton-Jones, A., G. S. Hubona. 2005. Individual differences and usage behavior: Revisi-
ting a technology acceptance model assumption. DATABASE Adv. Inform. Systems
36(2) 58–77.
3. Brod, C. (1984): Technostress: the human cost of the computer revolution, Addison-
Wesley
4. Damant, J., Knapp, M., Freddolino, P., Lombard, D. (2016): Advance access. Effects of
digital engagement on the quality of life of older people. Health & Social Care in the
Community, 25(6):1679-1703. doi:10.1111/hsc.12335
633
5. Derks, D., van Duin, D., Tims, M., Bakker, A. (2015): Smartphone use and work–home
interference: The moderating role of social norms and employee work engagement, Jour-
nal of Occupational and Organizational Psychology, 88(1):1155–177.
6. Edwards, J. R., Caplan, R. D., Harrison, R. V. (1998): Person-environment fit theory:
Conceptual foundations, empirical evidence, and directions for future research. In C. L.
Cooper (Ed.), Theories of organizational stress (28-67). Oxford: Oxford University
Press.
7. Elhai, J. D., Levine, J. C., Dvorak, R. D., & Hall, B. J. (2016): Fear of missing out, need
for touch, anxiety and depression are related to problematic smartphone use. Computers
in Human Behavior, 63; 509–516. doi: http://dx.doi.org/10.1016/j.chb.2016.05.079
8. Filippone, D. (2014): Zéro mail chez Atos : la SSII at-elle gagné son pari?, Journal Du
Net, 15 April, available at: http://www.journaldunet.com/solutions
9. Hung, W.-H., Chen, K., & Lin, C.-P. (2015): Does the proactive personality mitigate the
adverse effect of technostress on productivity in the mobile environment? Telematics and
Informatics, 32(1): 143-157.
10. Kakabadse, N., Porter, G. and Vance, D. (2007): Addicted to technology, Business
Strategy Review, 18(4): 81–85.
11. Lamontagne, A. D., Keegel, T., Louie, A. M., Ostry, A., Landsbergis, P. A. (2007): A
systematic review of the job-stress intervention evaluation literature, 1990-2005, Interna-
tional Journal of Occupational and Environmental Health 13 (3): 268–280.
12. Lazarus, R. S. (1966): Psychological Stress and the Coping Process. New York:
McGraw-Hill. Lazarus
13. Lazarus, R. S., Folkman S. (1984): Stress, Appraisal, and Coping, New York: Springer
Publishing Company.
14. Locke, E. A. 1976. The nature and causes of job satisfaction. M. D. Dunnette, ed. Hand-
book of Industrial and Organizational Psychology. Rand-McNally, Chicago, 1297–1350.
15. Maier, C., Laumer, S., Eckhardt, A., Weitzel, T. (2015): Giving too much social support:
Social overload on social networking sites, European Journal of Information Systems, 24
(5): 447–464.
16. Mandel, M.(2005): The real reasons you’re working so hard, Business Week (Oct.3) 60–67.
17. Mawhinney, L. (2014): Techno-change: A new study of the cause of technostress,
University of Derby, School of Business.
18. Osiceanua, M. E. (2015): Psychological implications of modern technologies: “Techno-
fobia” versus “technophilia” Procedia – Social and Behavioral Sciences, 180: 1137–
1144. doi:10.1016/j.sbspro.2015.02.229
19. Perrin, A., Duggan, M. (2015): Americans’ Internet access: 2000-2015. Retrieved from
http://www.pewinternet.org/2015/06/26/americansinternet-access-2000-2015/
20. Pirkkalainen, H., Salo, M. (2016): Two decades of the dark side in the information
systems basket: Suggesting five areas for future research, Proceedings of the European
Conference on Information Systems (ECIS), Istanbul: Turkey
21. Pusey, V. (2013): How Do People Respond To Technology?, University of Derby: Scho-
ol of Computing & Mathematics: UK
22. Rip, A., Kemp, R. (1997): Technological Change, SAGE Publications, US
23. Salo, M., Pirkkalainen, H., Chua, C., Koskelainen, T. (2017): Explaining Information
Technology Users' Ways of Mitigating Technostress, ECIS 2017: Proceedings of the
25th European Conference on Information Systems, Guimarães, Portugal, June 510:
2460-2476
24. Salanova, M., LIorens, S., Cifre, E. (2013): The Dark side of technologies: Technostress
among users of information and communication technologies. International Journal of
Psychology, 48(3): 422-436.
634
25. Srivastava, S. C., Chandra, S., Shirish, A. (2015): Technostress creators and job outco-
mes: Theorising the moderating influence of personality traits, Information Systems Jo-
urnal, 25(4): 355– 401.
26. Tarafdar, M., Tu, Q., Ragu-Nathan, B. S., Ragu-Nathan, T. S. (2007): The impact of
technostress on role stress and productivity, Journal of Management Information
Systems, 24:301–328.
27. Tarafdar, M., Tu, Q., Ragu-Nathan, T., Ragu-Nathan, B. S. (2008): Improving end-user
satisfaction through techno-stress prevention: some empirical evidences, AMCIS 2008
Proceedings, 236.
28. Tarafdar, M., Qiang, T., Ragu-Nathan, T. S., Ragu-Nathan, B. S. (2011): Crossing to the
dark side: examining creators, outcomes, and inhibitors of Technostress. Communications
of the ACM, 54(9).
29. Venkatesh, V., M. G. Morris. 2000: Why don’t men ever stop to ask for directions? Gen-
der, social influence, and their role in technology acceptance and usage behavior, MIS
Quart. 24(1): 115–139.
30. Wright, R. T. Brown, R. A. (2004): Technology Design and Applications, The Goodheart
Willcox Company, Inc. Tinley Park, Illinois
31. Zorn, T. E. (2002): The emotionality of information and communication technology
implementation, Journal of Communication Management, 7(2): 160–171.
TECHNO-STRESS CONCEPT, FORMS, IMPACT ON EMPLOYEES

AND WAYS TO REDUCE THE EFFECTS OF ACTION
Summary: The modern age is marked by the rapid development of information and
communication technology. Many jobs are based entirely on the daily use of its various
forms. It is clear that this order brings a great number of positive changes. However, the
negative aspects of the use of modern technologies cannot be left aside. In practice, it has
been shown that a number of employees feel a large number of both the psychological and
physical consequences of its use. They declare themselves tired, stressed, scared precisely
because of constant human-machine contact. It is definitely that techno-stress affects health
not only physically but also psychologically. This finding indicates that employees in the
21st century, and generally in the era of rapid technological development, are experiencing
great emotional strain at work that ultimately leads to a decline in productivity and low job
satisfaction. Therefore, companies that have realized the importance of human potential to
this phenomenon are increasingly paying attention and trying to protect their staff from all
the potential negative impacts of modern information and communication technology (ICT).
It is for these reasons that the authors deal with the conceptual definition of techno-stress, its
origin and forms. The paper also presents five dimensions that are the immediate causes of
techno-stress: Techno-overload, Techno-invasion, Techno-complexity, Techno-uncertainty
and Techno-uncertainty. In addition, the results of one of the most valid studies in this field,
presented by author Salo et al., are presented. It is clear that the benefits of using ICT cannot
be disputed. However, company management is advised to exercise a high degree of caution
in its implementation. Employees need to be supported in the form of continuous training,
stress management programs, effective communications, etc.
Key words: techno-stress, ICT, employees, stress, technology
635
ВЕЛИСАВ МАРКОВИЋ∗ УДК 351.77:316.422
Факултет здравствених и пословних студија Прегледни рад
Ваљево Примљен: 31.01.2020
РАДОЈЕ БРКОВИЋ Одобрен: 23.02.2020
Правни факултет Страна: 637-652
Крагујевац
ЈАВНО-ПРИВАТНО ПАРТНЕРСТВО У ОБЛАСТИ

ЗДРАВСТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Сажетак: Један од начина превазилажења проблема недостатка новца у облас-

ти здравства ради решавања инфраструктурних проблема, као и недостатка кадрова, је
путем пројеката јавно-приватног партнерства. Ради се о дугорочној сарадњи између
јавног и приватног партнера ради обезбеђивања финансирања, изградње, реконструк-
ције, управљања или одржавања инфраструктурних и других објеката од јавног значаја
и пружања услуга од јавног значаја, које може бити уговорно или институционално.
Сарадња се може иницирати ради обављања помоћних послова у здравству, ис-
кључиво изградње здравствених установа или изградње здравствених установа са
пружањем здравствених услуга у изграђеној установи и самог пружања здравствених
услуга ако се накнада за пружене услуге састоји или од самог права на комерцијално
коришћење, односно пружање услуга или од тог права заједно са плаћањем од стране
јавног партнера. У Србији су до сада закључена два уговора о концесији за обављање
фармацеутске делатности а Комисија за јавно-приватно партнерство је одобрила још
четири пројекта.
У раду је представљена садржина појма јавно-приватног партнерства у Србији,
приказани примери јавно-приватног партнерства у области здравства у упоредном
праву као и до сада закључени уговори и одобрени пројекти у Србији са посебним
освртом на могућности вршења здравствених услуга од стране приватних здравстве-
них установа о трошку Фонда за здравствено осигурање.
Кључне речи: здравство, јавно-приватно партнерство, здравствене услуге, кон-
цесија
Увод
Велики број земаља у свету суочен је са проблемима финансирања
здравственог система као и са могућношћу пружања правовремених и квали-
тетних здравствених услуга. Зато је јавно-приватно партнерство у здравству
постало део шире развојне стратегије и начин повећања ефикасности. Сарадња
––––––––––––
∗
vmarkovic@singidunum.ac.rs, 0648216648
Велисав Марковић / Радоје Брковић, Јавно-приватно партнерство у области ...
са приватним сектором може бити врло кориснa за сектор здравства. Неке од
најважнијих могућих користи укључују: а) бољу алокацију ресурса; б) смање-
ње јавних издатака; в) повећање ефикасности; г) боље управљање; д) пренос
знања и технологије; ђ) побољшање квалитета (Nikolić, Maikisch, 2006: 1-12).
Јавно-приватно партнерство посебно у области здравствене заштите
представља нарочито интересантну тему за проучавање. Наиме, ово је управо
област која је највише резервисана за државу с обзиром на енормни значај који
управљање тим сектором има по јавно здравље и животе грађана. Међутим,
учешће приватног сектора, како с једне стране представља ризик, тако с друге
може да допринесе много квалитетнијем обављању ове јавне делатности, и то
коришћењем својих тржишно стечених знања, способности а и ништа мање
битним инвестиционим капацитетом (Војновић, 2019: 19).
Светска здравствена организација је 2010. године донела резолуцију која
позива земље да „конструктивно ангажују приватни сектор у пружању основ-
них здравствених услуга.“1
У раду аутори представљају садржину појма јавно-приватног партнерс-
тва у Србији, дају преглед јавно-приватног партнерства у области здравства у
упоредном праву као и досада закључених уговора и одобрених пројеката у
Србији са посебним освртом на перспективе даљег развоја у Србији.
Појам, предности и мане јавно-приватног партнерства

Законом о јавно-приватном партнерству и концесијама2 (у даљем тексту:
ЗЈППК) први пут је у правни систем Републике Србије уведен појам јавно-
приватно партнерство и први пут је створена могућност да државни органи и
орагни локалне самоуправе потребе за инфраструктуром и јавним услугама
остварују према овом моделу, уз јасно утврђена правила поступања.
Суштина увођења приватног сектора у традиционалне јавне дужности
јесте смањење фискалног притиска на локални буџет, убрзање инфраструктур-
них улагања, побољшање услуга и снижење њихових цена (Цветковић, Средо-
јевић, 2013: 9).
Сходно члану 7. ЗЈППК јавно-приватно партнерство (у даљем тексту:
ЈПП) јесте дугорочна сарадња између јавног и приватног партнера ради обез-
беђивања финансирања, изградње, реконструкције, управљања или одржавања
инфраструктурних и других објеката од јавног значаја и пружања услуга од
јавног значаја, које може бити уговорно или институционално. Битни елементи
ЈПП су: облик ЈПП које може бити институционално ЈПП или уговорно ЈПП,
или као концесија која представља посебан облик ЈПП; обавеза приватног пар-
тнера да од јавног партнера преузме изградњу, односно реконструкцију јавне
инфраструктуре, односно објекта од јавног значаја, као и одржавање јавне ин-
––––––––––––
1
Resolution WHA63.27, the Sixty-third World Health Assembly. EM/RC57/10, WHO (World Health
Organization), 2010.
2
Сл. гласник РС, бр. 88/2011, 15/2016, 104/2016
638
фраструктуре, односно обављање услуга од јавног значаја, са једном или више
обавеза као што су: финансирање, управљање и одржавање, у циљу пружања
услуга од јавног значаја крајњим корисницима из оквира надлежности јавног
партнера, или у циљу обезбеђивања неопходних предуслова јавном партнеру
за пружање услуга од јавног значаја из оквира његових надлежности, или пру-
жање услуга од јавног значаја из оквира надлежности јавног партнера крајњим
корисницима; делимично или потпуно финансирање пројекта ЈПП од стране
приватног партнера; могућност јавног партнера да приватном партнеру за пре-
узете обавезе изврши преношење одређених стварних права или да му додели
концесију или да му за преузете обавезе врши плаћање у новцу или да му доз-
воли наплату накнаде крајњим корисницима за пружене услуге, ако је тако
предвиђено предлогом пројекта ЈПП/концесионим актом; преузимање одго-
ворности сваког партнера за ризик којим може на бољи начин да управља,
односно на који може да утиче, или се ризици деле у избалансираном односу,
све у циљу оптималног управљања ризиком током трајања пројекта ЈПП, уз
коришћење управљачких, техничких, финансијских и иновативних способнос-
ти приватног партнера, као и унапређењем размене вештина и знања између
јавног и приватног партнера, а нарочито преузимање ризика тражње или ризи-
ка расположивости објекта, услуге, инфраструктуре и сл. (ЗЈППК, чл. 7.).
Концесија јесте уговорно или институционално ЈПП са елементима кон-
цесије у коме је јавним уговором уређено комерцијално коришћење природног
богатства, добра у општој употреби која су у јавној својини, односно добра у
својини јавног тела или обављања делатности од општег интереса, које јавни
партнер уступа приватном партнеру, на одређено време, под посебно прописа-
ним условима, уз плаћање концесионе накнаде од стране приватног, односно
јавног партнера, при чему приватни партнер сноси ризик везан за комерцијал-
но коришћење предмета концесије.
Посебни облици концесије су концесија за јавне радове и концесија за
јавне услуге. Концесија за јавне услуге је уговорни однос истоветан уговору о
јавној набавци услуга у складу са законом којим се уређују јавне набавке, ако
се накнада за пружене услуге састоји или од самог права на комерцијално ко-
ришћење, односно пружање услуга или од тог права заједно са плаћањем
(ЗЈППК, чл. 10.). Уговор о концесији се закључује на период од 5 до 50 година
(ЗЈППК, чл. 18.).
Полазећи од чињенице да сарадња јавног и приватног сектора обилује
различитошћу појавних облика, усмерених превасходно ка економичнијој и
ефикаснијој производњи и пружању јавних услуга и добара у теорији се наво-
ди да „ЈПП могу бити категоризована у зависности од степена учешћа и ризика
јавног и приватног сектора у партнерству, те обухватају следеће облике: 1.
сервисни уговори (енгл. service contracts); 2. менаџерски уговори (енгл. mana-
gment contracts); 3. изнајмљивање / лизинг (енгл. leases); 4. БОТ модели (енгл.
build-operate-transfer) и варијанте; 5. Концесије (енгл. concessions)” (Васиљев,
2014: 81-82).
Здравствене услуге спадају у јавне услуге. Пружање јавних услуга под-
разумева оне делатности које врше јавне службе. Под делатностима јавних
639
служби, према Закону о јавним службама, подразумевају се оне делатности
којима се уредно, квалитетно и под једнаким условима, обезбеђује остварива-
ње права, односно задовољавање потреба грађана и организација.3
Што се тиче поступка реализације пројекта ЈПП од идеје до реализације
постоји више фаза. Прва фаза је процена оправданости примене модела ЈПП
(предлог пројекта ЈПП обавезно садржи пословни план укључујући услове
ЈПП, процену трошкова и анализу добијене вредности у односу на уложена
средства (value-for-money, у складу са Методологијом коју доноси Комисија за
ЈПП), спецификације о финансијској прихватљивости ЈПП за јавно тело и др. а
предлог концесионог акта обавезно садржи студију оправданости давања кон-
цесије). Друга фаза је поступак припреме и одобравања предлога пројекта
ЈПП. Трећа фаза је поступак доделе јавног уговора или тендер који убухвата
избор приватног партнера и закључивање јвног уговора о ЈПП. Четврта фаза је
спровођење пројекта које обухвата управљање уговором и накнадну оцену
(Цветковић, Средојевић, 2013: 103-143).
Имајући у виду изнето јасно произилази да пружање здравствених услу-
га спада у јавне услуге које представљају посебан облик концесије ако се нак-
нада за пружене услуге састоји или од самог права на комерцијално коришће-
ње, односно пружање услуга или од тог права заједно са плаћањем.Уговор о
концесији се закључује на период од 5 до 50 година (18. ЗЈППК, чл. 18.).
Као главне предности ЈПП наводе се:
1. подизање нивоа квалитета пружања јавних услуга,
2. убрзање привредног раста и развоја,
3. омогућавање реформе јавне управе преносом знања и вештина у управљању ЈПП
пројектима, са приватног на јавни сектор,
4. смањење фискалног притиска на буџете,
5. расподела ризика између јавног и приватног сектора (Јовановић, 2019: 699).
Као најчешћа ограничења наводе се:

1. дуготрајност процеса одабира партнера,
2. сложеност процедуре,
3. непостојање стандардних услова уговора (Kačer, Kružić, Perkušić, 2008: 614).
Јавно-приватно партнерство у области здравства

ЈПП у области здравства у упоредном праву
Јавно-приватно партнерство као модел познат је од римског царства.
Што се тиче области здравства Бенџамин Френклин је 1742. основао Америчко
филозофско друштво Филаделфије. Друштво је у сарадњи са Представничким
домом Конгреса Пенсилваније спонзорисало Универзитет Пенсилваније - прву
медицинску школу у енглеским колонијама данашње Северне Америке. Циљ
школе био је да учини доступним најновија достигнућа из поља агрокултуре,
––––––––––––
3
Закон о јавним службама, Службени гласник РС, бр. 42/91, 71/94, 79/2005 – др. закон, 81/2005 –
испр. др. закона, 83/2005 – испр. др. закона и 83/2014 – др. закон, чл. 1, ст. 1, у вези са чл. 8, ст. 1.
640
науке и медицине свим грађанима. Године 1820, федерална влада САД је ос-
новала Френклин институт у Филаделфији, да би подстакла проналажење ре-
шења за узроке епидемије колере која је харала САД. То је пример како јавни
сектор може да ангажује приватни сектор у проналажењу нових научних ре-
шења за решавање битних јавних проблема и потреба (Васиљев, 2015: 9). Сен-
ди Спрингс код Атланте у САД је екстреман пример примене јавног-приватног
партнерства. Град има око сто хиљада становника и само десет запослених у
градској управи. Овај (узорак) град има приватну полицију, затвор, ватрогасну
службу, водовод и канализацију, ђубретаре, школу, вртић... Трошкови свих
служби, док су биле у јавне, су износили око 50 милиона долара. Када су преу-
зеле приватне компаније, трошкови грађана за исте и боље услуге су се препо-
ловиле.4
Највећи пројекти су до сада реализовани у Великој Британији и то: 1)
1996: први уговор потписан за пројектовање, изградњу и финансирање и упра-
вљање болницом у Норичу; 2) 2001: Болница Норич је завршена у буџету и пет
месеци пре рока; 3) 2006: највећи појединачни болнички уговор јавно-
приватног партнерства у Великој Британији потписан је за 1,1 милијарди фун-
ти за пројекте Свети Бартломеј и Лондонски краљевски пројекат; 4) 2012: ви-
ше од 130 пројеката јавно-приватног партнерства везаних за здравствену заш-
титу завршени у току или одобрени од 2001. године; 5) 2016: завршетак проје-
кта Свети Бартломеј и Лондонског краљевског пројекта.5
У Русији јавно-приватно партнерство у здравству делује већ у 40 од 83
конститутивна ентитета Руске Федерације. У основи, то су приватне здравс-
твене службе. Министарство здравља осигурава да је таква сарадња корисна и
за државне и за комерцијалне организације. Један од најјаснијих примера јав-
но-приватног партнерства је Московска градска клиничка болница бр. 63, која
је предата Европском медицинском центру 49 година у концесији. Он је преу-
зео на себе да на месту старе болнице створи 4 високотехнолошка медицинска
центра: ендоваскуларну хирургију, позитронску емисијску томографију, као и
перинаталну и рехабилитацију. Већ је познато да је након пребацивања болни-
це бр. 63 на приватног партнера, 40% здравствене заштите остало бесплатно за
пацијенте. За преосталих 60% се плаћа.6
Република Српска је започела два пројекта ЈПП (Специјализоване кли-
ничке услуге (СБ, 2014.)), од којих је оба иницирао (исти) приватни инвеститор.
Први уговор о ЈПП у Републици Српској у здравству у подручју дијализе је
2008. године продужен за додатних 15 година, а уговор за радиотерапију је
потписан 2009. године на период од 15 година, чиме је обезбеђена услуга која
раније није била доступна у Републици Српској (Узуновић, Каркин, 2014: 1).
––––––––––––
4
Видети https://www.025info.rs/vesti/ekonomija_11/sta-je-javno-privatno-partnerstvo-primeri-u-
svetu_16672.html, 15.01.2020.
5
UK Department of Health and Social Care, Healthcare: Public Private Partnerships, 2013,
https://www.gov.uk/government/publications/public-private-partnerships/public-private-partnerships,
27. februar 2018. види више у Војновић, 2019: 20.
6
Видети https://bankfs.ru/bs/credit-card/proekt-gosudarstvenno-chastnogo-partnerstva-v-
zdravoohranenii.html 16.12.2019.
641
Године 2000. Влада РС је донела одлуку да приватне здравствене установе ук-
ључи у формирање Центра за хемодијализу у Клиничком центру Бања Лука и
да пацијентима пружи квалитетнију здравствену услугу. На основу расписаног
тендера изабрана је компанија Euromedic International која је приступила фор-
мирању новог центра за хемодијализу. Изградили су четири модерна центра за
хемодијализу у: Бањој Луци, Бијељини, Лакташима и Источном Сарајеву.
У оквиру Клиничког центра Бања Лука изграђен је Центар за радиотера-
пију чиме је омогућено лечење пацијената с малигним болестима у РС. Услуге
из области радиотерапије у Центру за радиотерапију су уговорене са Фондом
здравственог осигурања РС. За све осигуранике трошкове терапије зрачења
покрива Фонд. Изградњом овог Центра за радиотерапију РС је добила један од
најсавремнијих центара за радиотерапију у региону. Након спроведеног тенде-
ра као најбољи понуђач изабрана је комапанија Euromedic International. Центар
је изграђен у оквиру Клиничког центра Бања Лука, а компанија Euromedic In-
ternational је инвестирала у набавку опреме и опремање простора за рад. Из-
градња компаније имала је финансијски значај. Према подацима из елабората о
Економској оправданости, Фонд здравственог осигурања би требао да оствари
уштеде на трошковима за најмање 6,5%. Приватни партнер Euromedic Interna-
tional ће услуге наплаћивати по нижој цени од оне које наплаћују здравствене
установе у Србији за 6,5% у односу на важеће цене. У односу на Хрватску це-
не услуга радиотерапије биле би ниже за чак 29%. Изградњом Центра за ради-
отерапију Република Српска је добила један од најсавременијих радиотерапиј-
ских ценатара у региону који пружа све потребне услове за лечење болесника
(Вуковић, 2014: 149-150).
У Републици Хрватској пројект јавно-приватног партнерства „Општа
болница Вараждин“ започет је са сврхом побољшања квалитета здравствених
услуга креирањем додатног простора за пацијенте и особље кроз реконструкци-
ју и надоградњу објеката болнице и здравствених простора. Уговором о ЈПП,
приватни партнер је требао преузети обавезу финансирања, пројектовања, ре-
конструкције, изградње, доградње, опремања, одржавања и управљања зградом
Опште болнице Вараждин у Вараждину, а раздобље трајања уговора износило
би 27 година (2 године припреме и грађења те 25 година одржавања и пружања
услуга). Процењена капитална вредност пројекта износи 369.959.838,16 КН (без
ПДВ-а).7 Међутим, овај пројект није успео.8
Као пример решавања општедруштвеног проблема је реконструкција,
одржавање и пружање услуга и управљање центрима за дијализу у Румунији.
Више од 25 одсто румунских држављана у протеклој деценији се лечило у
центрима за дијализу формираним путем јавно-приватног партнерства. То је
иначе трећи случај примене ЈПП модела у сарадњи Међународне финансијске
корпорације (IFC) са Владом Румуније у здравству од 2002.године.9
––––––––––––
7
http://cei.hr/novosti/priopcenje-povodom-skorog-raspisa-javnog-nadmetanja-opca-bolnica-varazdin-
82/ 14.01.20120
8
https://www.varazdinske-vijesti.hr/aktualno/propao-projekt-dogradnje-kirurgije-po-jpp-u-no-magnet-
ide-u-varazdin-14773/ 14.01.2020.
9
https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/080114/080114-stampa2.html 14.01.2020.
642
Најбоље рангиране земље, по условима за инвестирање у ЈПП су Хрват-
ска, Литванија и Словенија, док су Турска, Бугарска, Русија и Словенија нај-
боље оцењене када је реч о примени договорених пројеката (Јовановић, 2019:
705).
Преглед ЈПП у области здравства у Србији

Постоје више могућности учешћа приватног партнера у ЈПП и то:
1. обављање помоћних послова (пружање помоћних услуга);
2. искључиво изградња здравствених установа (болница);
3. изградња здравствених установа (болница) те, потом, пружање здравствених ус-
луга у изграђеној установи (Алибеговић, 2014: 345);
4. само пружање здравствених услуга ако се накнада за пружене услуге састоји или
од самог права на комерцијално коришћење, односно пружање услуга или од тог
права заједно са плаћањем.
У Србији је закључено више јавних уговора о концесији за финансира-

ње, ревитализацију, управљање и обављање фармацеутске делатности. Тако је
04.03.2019. године наведени уговор закључен између града Зрењанина и Апо-
теке „Јанковић“ Нови Сад на период од 15 година. Трошкови пројекта су 6,3
милиона евра.10 Предмет концесије је финансирање, ревитализација, управља-
ње и обављање фармацеутске делатности у Граду Зрењанину, у оквиру кога
јавни партнер (Град Зрењанин и Апотекарска установа Зрењанин) додељују
концесију за обављање апотекарске делатности и право на пословном просто-
ру у власништву/имовини јавног партнера у којима приватни партнер мора
искључиво да обавља апотекарску здравствену делатност (укупно 32 пословна
простора - укључујући пословни простор у комерцијалном закупу где је то
могуће) уз плаћање концесионе накнаде. Град Зрењанин и Апотека Зрењанин
ће у оквиру додељене концесије дати право коришћења без плаћања посебне
накнаде у односу на концесиону накнаду коју је предвиђено да плати изабрани
концесионар, односно пренети постојеће уговоре о закупу на концесионара на
пословном простору у којим Апотека Зрењанин тренутно обавља апотекарску
делатност.11
Дана 28.06.2019. године закључен је уговор о давању концесије за обав-
љање фармацеутске здравствене делатности на примарном нивоу између града
Новог Сада и Здравствене установе апотеке BENU Београд на период од 15
година. Разлог давања концесије су проблеми у пословању градске Апотеке.
Проблеми у пословању Апотеке настали су услед промена на тржишту дис-
трибуције лекова проузрокованих изменама прописа, по основу којих је Репу-
блички фонд за здравствено осигурање (РФЗО) стекао право да закључује уго-
воре са апотекама које нису у Плану мреже (тзв. приватне апотеке), ради пру-
жања услуге издавања лекова и одређених врста помагала који се прописују на
лекарски рецепт осигураним лицима РФЗО. Приватне апотеке, које су почев од
––––––––––––
10
http://portal.ujn.gov.rs/JavniUgovori/RegistracioniList.aspx?idrl=48 14.01.2020.
11
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/81/vest/predlog-koncesionog-akta-za-finansiranje-revitalizaciju-
upravljanje-i-obavljanje-farmaceutske-delatnosti-u-gradu-zrenjaninu 14.01.2020.
643
2013. године ушле у систем дистрибуције лекова на рецепт, нису биле у обаве-
зи да спроводе поступке јавних набавки, за разлику од апотека основаних од
стране Републике Србије, аутономне покрајине или локалне самоуправе.12
Усвојен је од стране Комисије за јавно-приватно партнерство предлог
пројекта јавно-приватног партнерства којим се предлаже реконструкција дела
система производње топлотне енергије и енергетска санација термичког омо-
тача уз уговорно испоручивање топлотне енергије Специјалној болници за
психијатријске болести „Горња Топоница“. Основни циљ пројекта је изградња
две нове контејнерске котларнице на природни гас за покривање целокупних
топлотних оптерећања објеката за грејање, припрему санитарне топле воде,
потребе перионице и кухиње. Поред тога циљ је постављање термичке изола-
ције на зграде и препуштање обављања услуге производње топлотне енергије
за грејање, паре за припрему СТВ, за потребе кухиње и перионице у току уго-
ворног периода приватном партнеру.13
Усвојен је од стране Комисије за јавно-приватно партнерство предлог
пројекта јавно-приватног партнерства поднет од стране града Крушевца, којим
се предлаже финансирање и управљање континуираним обављањем делатнос-
ти снабдевања становништва лековима, помоћним лековитим средствима и
медицинским средствима.14
Такође, усвојен је предлог пројекта јавно-приватног партнерства за уго-
ворну испоруку топлотне енергије Здравственом центру Неготин уз изградњу
нове котларнице на биомасу и санацију спољашње столарије. Предлогом про-
јекта јавно-приватног партнерства се предвиђа испорука топлотне енергије
потребне за грејање болнице, уз изградњу нове котларнице на биомасу (дрвну
сечку) и енергетску санацију објеката у виду замене целокупне спољашње
столарије. Разлог покретања предлога пројекта је сигурније и економичније
снабдевање свих објеката здравственог центра топлотном енергијом уз упот-
ребу економски исплативог и еколошки прихватљивог енергента као што је
дрвна биомаса.15
Усвојен је и предлог пројекта јавно-приватног партнерства поднет од
стране Министарства здравља за пружање услуга управљања медицинским и
другим отпадом кроз обезбеђивање финансирања, изградње, управљања и
––––––––––––
12
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/62/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-kojim-se-
predla%C5%BEe-finansiranje-i-upravljanje-kontinuiranim-obavljanjem-delatnosti-snabdevanja-
stanovni%C5%A1tva-lekovima-pomo%C4%87nim-lekovitim-sredstvima-i-medicinskim-sredstvima-u-
gradu-novom-sadu 14.01.2020.
13
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/70/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-kojim-se-
predla%C5%BEe-rekonstrukcija-dela-sistema-proizvodnje-toplotne-energije-i-energetska-sanacija-
termi%C4%8Dkog-omota%C4%8Da-uz-ugovorno-isporu%C4%8Divanje-toplotne-energije-
specijalnoj-bolnici-za-psihijatrijske-bolesti-gornja-toponica 14.01.2020.
14
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/86/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-podnet-od-
strane-grada-kru%C5%A1evca-kojim-se-predla%C5%BEe-finansiranje-i-upravljanje-kontinuiranim-
obavljanjem-delatnosti-snabdevanja-stanovni%C5%A1tva-lekovima-pomo%C4%87nim-lekovitim-
sredstvima-i-medicinskim-sredstvima 14.01.2020.
15
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/106/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-za-ugovornu-
isporuku-toplotne-energije-zdravstvenom-centru-negotin-uz-izgradnju-nove-kotlarnice-na-biomasu-i-
sanaciju-spolja%C5%A1nje-stolarije 14.01.2020.
644
одржавања постројења за одлагање и прераду медицинског и другог отпада,
као и испоруку повезаних добара. Предмет предложеног пројекта јавно-
приватног партнерства је пружање услуга управљања медицинским и другим
отпадом кроз обезбеђивање финансирања, изградње, управљања и одржавања
постројења за одлагање и прераду медицинског и другог отпада, као и испору-
ка повезаних добара.16
Овде ћемо напоменути да су истраживања показала да су корисници
апотекарских услуга задовољнији радом приватних апотека од рада државних
апотека. Истраживањем које је спровео Институт за јавно здравље Србије „др
Милан Јовановић Батут“ и Фармацеутски факултет Универзитета у Београду
2018. године утврђено је да су, као и у претходним годинама, најзадовољнији
корисници услуга апотека у приватном власништву, а најмање задовољни ко-
рисници услуга апотека у саставу домова здравља (Милошевић Георгијев, Та-
дић, 2018: 14).
Циљеви и перспектива ЈПП у области здравства у Србији

Свет ће се до 2035. године суочити са недостатком од око 12,9 милиона
здравствених радника (Јанковић, Нешковић, 2017: 2). Проблем недостатка
радне снаге у здравству у Србији је већ присутан. Наиме, у Србији, како наво-
ди председница Синдиката медицинских сестара и техничара, у државном
здравству недостаје око 13.000 сестара.17 Број медицинских сестара и бабица у
Србији 2016. године износио је 640 на 100.000 становника што је знатно испод
просека ЕУ где износи 868 на 100.000 становника.18 На дан 31.12.2018. године
у здравственим установама из Плана мреже здравствених установа у Републи-
ци Србији је било запослено 101.498 радника. Од тог броја доктора медицине
било је 19.984, односно 286 лекара на 100.000 становника. Највећи број лекара
у односу на број становника регистрован је у Нишавском округу (386 на
100.000), а најмањи у Сремском округу (186 на 100.000).19 Обезбеђеност ле-
карским кадром у Србији (286 лекара на 100.000 становника) је мања од про-
сека за европски регион (322/100.000), као и од просека за земље чланице Ев-
ропске уније (350/100.000).20 Укупан број здравствених радника у здравстве-
ним установама у Србији се стално повећавао. Укупан број запослених радни-
––––––––––––
16
http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/122/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-podnet-od-
strane-ministarstva-zdravlja-za-pru%C5%BEanje-usluga-upravljanja-medicinskim-i-drugim-otpadom-
kroz-obezbe%C4%91ivanje-finansiranja-izgradnje-upravljanja-i-odr%C5%BEavanja-postrojenja-za-
odlaganje-i-preradu-medicinskog-i-drugog-otpada-kao-i-isporuku-povezanih-dobara 14.01.2020.
17
https://www.021rs/story/Info/Srbija/219724/Lekari-traze-novi-kadar-pa-platu-od-1500-evra-za-
opstu-praksu-2500-za-specijalistu.html 16.01.2020.
18
Здравствена политика, Комора здравствених установа Србије, Врњачка Бања 1-6.12.2019.
http://komorazus.org.rs/pdf/post/savetovanja/Zdravstvena%20politika%20Vrnjacka%20Banja%20Veki
c.pdf 30.01.2020
19
Здравствено-статистички годишњак Републике Србије за 2018. годину, Институт за јавно здр-
равље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, Београд, 2019. доступно на:
http://www.batut.org.rs/download/publikacije/pub2018.pdf 30.01.2020.
20
World Health Organization-Regional Office rof all Europe: European health for all database (HFA-
DB), WHO/Europe, July 2016; http://data.euro.who.int/hfdab/
645
ка од 1966. до 2000. године повећао се преко два пута, а здравствених радника
скоро три пута (Поповић и др., 2015: 33). Међутим, од 2000.до 2014. године
број запослених у државним здравственим установама смањен је за 4.892 или
за 4,3% а број лекара у државним здравственим установама из Плана мреже
повећан је за 4,8% (Јанковић, Нешковић, 2017: 1-14).
Узроци недостатка кадрова су у политици запошљавања, односно огра-
ничењу запошљавања у јавном сектору као и у одливу лекара у иностранс-
тво.21 Сматра се да Србију годишње напусти око 300 лекара.22 Сваки шести
запослени у здравству има намеру да оде у иностранство (17,2% од укупног
броја) (Хорозовић, 2018: 23).
Недовољан број лекара и сестара доводи до немогућности задовољавања
потреба корисника као и преоптерећености запослених. Једно од решења, које
се намеће, је путем пројеката ЈПП, односно укључивањем приватног сектора у
вршење услуга здравствене заштите.
Циљеви ЈПП у области здравства су:
а) Задовољавање интереса корисника услуга: бољи квалитет здравствених услуга;
модернизација здравственог сектора; пружање „веће вредности за уложени но-
вац“; повећање одговорности здравственог сектора; изградња и реконструкција
здравствених установа у року и у складу са пројектом уз коришћење иновативних
решења,
б) Задовољавање интереса јавног сектора: подела ризика; ублажавање притиска на
државни буџет; смањење потребе за задуживањем државе,
в) Задовољавање интереса приватног сектора: подршка предузетништву у тешким
тржишним околностима; побољшање поуздања јавног сектора; стварање прилике
за конкурисање на тендерима (Алибеговић, 2012: 18).
Новим Законом о здравственом осигурању23 (ЗЗО) прописано је да РФЗО

може, поводом остваривања права осигураних лица на здравствену заштиту,
под условима прописаним овим законом, закључити уговор и са правним ли-
цем односно предузетником, у складу са прописима којима се уређује јавно-
приватно партнерство. Подсетимо права осигураних лица на здравствену заш-
титу обухватају: 1) мере превенције и раног откривања болести; 2) прегледе и
лечење у вези са планирањем породице, у току трудноће, порођаја и до 12 ме-
сеци након порођаја; 3) прегледе и лечење у случају болести и повреде; 4) пре-
гледе и лечење болести уста и зуба; 5) медицинску рехабилитацију у случају
болести и повреде; 6) лекове; 7) медицинска средства (ЗЗО, чл. 52.).
У образложењу предлога закона истакнуто је да је једна од значајних но-
вина да се “омогућава јавно-приватно партнерство у систему обавезног здрав-
ственог осигурања”. Предложено је да министар здравља, на предлог РФЗО-а,
донесе општи акт којим се уређују “услови за закључивање уговора са давао-
––––––––––––
21
Види Уредбу о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно
ангажовање код корисника јавних средстава, Сл. гласник РС, бр. 113/13, 21/2014, 66/2014,
118/2014, 22/2015, 59/2015, 62/2019.
22
https://www.danas.rs/drustvo/direktor-lekarske-komore-srbiju-godisnje-napusti-300-lekara/
16.01.2020.
23
Сл. гласник РС, бр. 25/2019, чл. 198. ст. 3.
646
цима здравствених услуга, критеријуми и мерила за утврђивање накнаде за
њихов рад, односно начин плаћања здравствених услуга, као и других трошко-
ва у складу са овим законом”. Предност у закључивању уговора са РФЗО-ом,
како је наведено, имаће оне здравствене установе којима је издат сертификат о
акредитацији. Давалац здравствених услуга са којима РФЗО закључи уговор,
мораће осигураницима да обезбеди лекове и медицинска средства који су обу-
хваћени обавезним здравственим осигурањем. Наведено је да ће на овај начин
бити постигнута већа сигурност осигураника у обезбеђивању законом гаранто-
ваних права из обавезног здравственог осигурања.24
Са друге стране, Министар здравља је донео Правилник о уговарању
здравствене заштите из обавезног здравственог осигурања са даваоцима здрав-
ствених услуга за 2020. годину25 у којем је уређено да уговор са даваоцем
здравствених услуга који није у Плану мреже може се закључити у складу са
законом којим се уређују јавне набавке или упућивањем јавног позива за зак-
ључивање уговора са свим даваоцима здравствених услуга који испуњавају
прописане услове за пружање здравствених услуга које су предмет уговора
или на други начин у складу са овим правилником (чл. 7.). Уговор са даваоцем
здравствених услуга који није у Плану мреже може се закључити ако је неоп-
ходно ангажовање додатних здравствених капацитета ради задовољења потре-
ба осигураних лица за одређеном врстoм здравствених услуга из обавезног
здравственог осигурања. У поступку оцене оправданости закључивања угово-
ра, ради обезбеђивања здравствених услуга, РФЗО прибавља мишљење Инсти-
тута за јавно здравље. Уговор са даваоцем здравствених услуга закључује се
применом цена појединачних здравствених услуга које утврђује РФЗО, плаћа-
њем паушалне накнаде или откупом плана рада даваоца здравствених услуга.
Изузетно, уговор са апотеком која није у Плану мреже закључује се сходно
одредбама Правилника за апотеке из Плана мреже (чл. 76.).
За сада РФЗО има закључено 5 уговора са здравственим установама ван
Плана мреже здравствених установа, 11 уговора са пружаоцима здравствених
услуга ван Плана мреже здравствених установа за пружање услуга лечења
неплодности поступцима БМПО, 17 уговора за пружање услуга операције ка-
таракте, 4 уговора за пружање услуга хемодијализе, 4 уговора за пружање ус-
луга хипербаричне терапије кисеоником, 3024 уговора са приватним апотека-
ма.26
Слично је омогућено и у Хрватској где је Хрватски завод за здравствено
осигурање за 2018. и 2019. склопио уговор о обављању магнетске резонанце с
једанаест приватних поликлиника.27
Стратегија јавног здравља у Републици Србији 2018-2026. године28 де-
финише као један од принципа стратегије све облике партнерства за унап-
––––––––––––
24
http://zdravlje-vodic.rs/u-privatne-ustanove-o-trosku-rfzo/ 16.12.2019.
25
Сл. гласник РС, бр. 94/2019
26
Видети: https://www.rfzo.rs/index.php/davaocizdrusluga/ugovaranje-dzu 30.01.2020.
27
Видети: https://www.in-portal.hr/in-portal-news/vijesti/18747/hzzo-magnetska-rezonanca-na-teret-
obveznog-zdravstvenog-osiguranja-i-za-osobe-s-invaliditetom 14.01.2020.
28
Сл. гласник РС, бр. 61/2018
647
ређење здравља а један од циљева стратегије је унапређење доступности и
приступачности здравствене заштите. Једна од дефиниција здравствене поли-
тике је удруживање идеја и ресурса на организовани начин ради постизања
најбољих здравствених резултата за све кориснике. Финансијска ситуација
здравственог система у Србији није сјајна. На дан 09.10.2019. године у Србији
блокирани су текући рачуни 22 здравствене установе а укупан износ блокаде је
3.037.255.636,07 динара. 29 Недостајућа средства за обезбеђење квалитетног
пружања здравствених услуга могу се обезбедити и путем јавно-приватног
партнерства.
Закључак
ЈПП се може иницирати ради обављања помоћних послова у здравству
(спремање хране, обезбеђење и сл.); искључиво изградње здравствених уста-
нова (болница); изградње здравствених установа и пружања здравствених ус-
луга у изграђеној установи и самог пружања здравствених услуга ако се нак-
нада за пружене услуге састоји или од самог права на комерцијално коришће-
ње, односно пружање услуга или од тог права заједно са плаћањем.
Мишљења смо да посебно треба разјаснити на који начин приватне
здравствене установе могу пружати здравствене услуге о трошку РФЗО. Ана-
лизом прописа закључује се да здравствене услуге могу пружати и приватне
здравствене установе које нису у Плану мреже на два начина:
Прво, закључењем уговора приватне здравствене установе и РФЗО који
се може закључити ако је неопходно ангажовање додатних здравствених капа-
цитета ради задовољења потреба осигураних лица за одређеном врстoм здрав-
ствених услуга из обавезног здравственог осигурања, уз прибављено мишљење
Института за јавно здравље при чему се плаћање врши применом цена поједи-
начних здравствених услуга које утврђује РФЗО, плаћањем паушалне накна-
де или откупом плана рада даваоца здравствених услуга. Поступак набавке
услуга се врши сходно Закону о јавним набавкама или упућивањем јавног по-
зива за закључивање уговора са свим даваоцима здравствених услуга који ис-
пуњавају прописане услове за пружање здравствених услуга које су предмет
уговора или на други начин у складу са прописима.Уговор се закључује на
годину дана.
Друго, ако се накнада за пружене услуге састоји или од самог права на
комерцијално коришћење, односно пружање услуга или од тог права заједно са
плаћањем ради се о посебном облику концесије за јавне услуге. ЗЈППК је про-
писано ако је концесија која се додељује посебан облик концесије за јавне ус-
луге, на поступак одабира концесионара/приватног партнера примењују се
поступци јавне набавке, одређени законом којим се уређују јавне набавке
––––––––––––
29
Здравствена политика, Комора здравствених установа Србије, Врњачка Бања 1-6.12.2019.
http://komorazus.org.rs/pdf/post/savetovanja/Zdravstvena%20politika%20Vrnjacka%20Banja%20Veki
c.pdf 30.01.2020.
648
(ЗЈППК, чл. 20. ст. 3.). Наравно, овде се мора испоштовати поступак додељи-
вања концесије прописан ЗЈППК који предвиђа прибављено мишљење Коми-
сије за ЈПП и одлуке јавног тела. Давалац концесије је јавно тело и то: Влада, у
име Републике Србије када су јавна тела и предмет концесије у надлежности
Републике Србије; Влада аутономне покрајине, у име аутономне покрајине
када су јавна тела и предмет концесије у надлежности аутономне покрајине;
скупштина јединице локалне самоуправе, када су јавна тела и предмет конце-
сије у надлежности јединице локалне самоуправе; јавно предузеће и правно
лице овлашћено посебним прописима за давање концесије.Уговор се зак-
ључује на период од 5 до 50 година.
Посебно треба водити рачуна о томе шта су јавне услуге у складу са За-
коном о јавним набавкама а шта је концесија за јавне услуге пошто се ради о
сасвим различитим поступцима за доделу уговора, трајање уговора и сл.
У последње две године се интензивно повећава број одобрених пројеката
ЈПП као и број закључених уговора па се може очекивати повећање броја уго-
вор и у области здравства.
1. Alibegović, D. J. (2014): O zdravstvu iz ekonomske perspektive, Ekonomski fakultet Za-
greb.
2. Alibegović, D. J. (2012): Koju ulogu može imati javno-privatno partnerstvo u zdravstvu?
Ekonomski institut Zagreb, Hrvatska,
https://kohompgz.files.wordpress.com/2012/06/jurlina-alibegovic_2012-06-04.pdf
13.01.2020.
3. Cvetković, P., Sredojević, S. (2013): Javno-privatno partnerstvo – priručnik ѕa sprovođe-
nje na nivou lokalne samouprave, Stalna konferencija gradova i opština, Beograd.
4. Horozović, V. (2018): Analiza ispitivanja zadovoljstva zaposlenih u državnim zdravstve-
nim ustanovama republike srbije 2018. godine, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Mi-
lan Jovanović Batut” Dostupno na:
http://www.batut.org.rs/download/izvestaji/Analiza%20zadovoljstvo%20zaposlenih%202
018.pdf 16.01.2020.
5. Janković, Z., Nešković, A. (2017): Obezbeđenost lekarskim kadrom u Republici Srbiji od
2000. do 2014. godine, Zdravstvena zaštita, broj 2.
6. Jovanović, Z. (2019): Javno-privatno partnerstvo u lokalnim samoupravama u Republici
Srbiji, Zbornik radova „Sloboda pružanja usluga i pravna sigurnost", Kragujevac.
7. Kačer, H., Kružić, D., Perkušić, A. (2008): Javno-privatno partnerstvo: Atraktivnost
DBFOOT modela, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, god. 45, broj 3.
8. Matijašević Obradović, J., Kovačević, M. (2018): Aktuelni legislativni tretman javno-
privatnog partnerstva i koncesija u Srbiji, Ekonomija teorija i praksa, godina XI, broj 1.
9. Milošević Georgijev, A., Tadić, I. (2019): Pregled rezultata ispitivanja zadovoljstva kori-
snika u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi – apotekama, Republike Srbije 2018.
godine, Univerzitet u Beogradu – Farmaceutski fakultet, Beograd,
http://www.batut.org.rs/index.php?content=1925 16.01.2020.
10. Nikolić, I. A. i Maikisch, H. (2006): Public-private partnerships and collaboration in the
health sector. An overiew with case studies from recent European experience. HNP dis-
cission paper.
649
11. Popović, R., Obradović, M., Mitrović, B., Timotić, B. (2015): Kretanje ukupno zaposle-
nih radnika u zdravstvenim ustanovama Srbije u drugoj polovini XX veka, Zdravstvena
zaštita, broj 4.
12. Resolution WHA63.27, the Sixty-third World Health Assembly. EM/RC57/10, WHO
(World Health Organization), 2010.
13. Strategija javnog zdravlja u Republici Srbiji 2018-2026. godine, Sl. glasnik RS, br.
61/2018
14. UK Department of Health and Social Care, Healthcare: Public Private Partnerships,
2013, https://www.gov.uk/government/publications/public-private-partnerships/public-
private-partnerships, 27.02.2018.
15. Uzunović N.A. i Karkin Z.(2014): Bajka o javno-privatnim partnerstvima u BiH – anali-
za sektora zdravstva, Program podrške istraživanjima u oblasti javnih politika 2013-
2014, Fond za otvoreno društvo BiH, dostupno na:
http://www.najdoktor.ba/download/BHS_PB_90_Nadja_A_Uzunovic_Zana_Karkin.pdf
13.01.2020.
16. Vasiljev, V. (2015): Javno-privatna partnerstva u Evropskoj uniji i Srbiji – razvoj mode-
la, tržišta i zakonskog okvira, doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka Univerzite-
ta u Beogradu, https://www.025info.rs/vesti/ekonomija_11/sta-je-javno-privatno-
partnerstvo-primeri-u-svetu_16672.html 15.01.2020.
17. Vasiljev, V. (2014): Osnovne karakteristike javno-privatnih partnerstava. Godišnjak
Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, 8 (11).
18. Vojnović, J.(2019): Javno-privatno partnerstvo u oblasti zdravstvene zaštite u Velikoj
Britaniji, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LXVII, eletkronski dodatak – stu-
dentski radovi.
19. Vuković, V. (2014): Primjena modela javno-privatnog partnerstva u Republici Srpkoj,
Anali poslovne ekonomije, broj 10.
20. World Health Organization-Regional Office rof all Europe: European health for all data-
base (HFA-DB), WHO/Europe, July 2016; http://data.euro.who.int/hfdab/
21. Zdravstvena politika, Komora zdravstvenih ustanova Srbije, Vrnjačka Banja 1-
6.12.2019.http://komorazus.org.rs/pdf/post/savetovanja/Zdravstvena%20politika%20Vrnj
acka%20Banja%20Vekic.pdf 30.01.2020.
22. Zdravstveno-statistički godišnjak Republike Srbije za 2018. godinu, Institut za javno
zdrravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, Beograd, 2019. dostupno na:
http://www.batut.org.rs/download/publikacije/pub2018.pdf 30.01.2020.
23. Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, Sl. glasnik RS, br. 88/2011, 15/2016,
104/2016
24. Zakon o javnim službama, Službeni glasnik RS, br. 42/91, 71/94, 79/2005 – dr. zakon,
81/2005 – ispr. dr. zakona, 83/2005 – ispr. dr. zakona i 83/2014 – dr. Zakon,
25. Zakon o zdravstvenom osiguranju, Sl. glasnik RS, br. 25/2019
26. Uredba o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno
angažovanje kod korisnika javnih sredstava, Sl. glasnik RS, br. 113/13, 21/2014, 66/2014,
118/2014, 22/2015, 59/2015, 62/2019.
27. Pravilnik o o ugovaranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja sa
davaocima zdravstvenih usluga za 2020. godinu, Sl. glasnik RS, br. 94/2019
28.https://bankfs.ru/bs/credit-card/proekt-gosudarstvenno-chastnogo-partnerstva-v-
zdravoohranenii.html 16.12.2019
29.http://cei.hr/novosti/priopcenje-povodom-skorog-raspisa-javnog-nadmetanja-opca-
bolnica-varazdin-82/ 14.01.20120.
30. https://www.varazdinske-vijesti.hr/aktualno/propao-projekt-dogradnje-kirurgije-po-jpp-
u-no-magnet-ide-u-varazdin-14773/ 14.01.2020.
650
31. https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/080114/080114-stampa2.html 14.01.2020.
32. http://portal.ujn.gov.rs/JavniUgovori/RegistracioniList.aspx?idrl=48 14.01.2020.
33.http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/81/vest/predlog-koncesionog-akta-za-finansiranje-
revitalizaciju-upravljanje-i-obavljanje-farmaceutske-delatnosti-u-gradu-zrenjaninu
14.01.2020.
34. http://jpp.gov.rs/koncesijevesti/62/vest/predlog-projekta-javno-privatnog-partnerstva-
kojim-se-predla%C5%BEe-finansiranje-i-upravljanje-kontinuiranim-obavljanjem-
delatnosti-snabdevanja-stanovni%C5%A1tva-lekovima-pomo%C4%87nim-lekovitim-
sredstvima-i-medicinskim-sredstvima-u-gradu-novom-sadu 14.01.2020.
kojim-se-predla%C5%BEe-rekonstrukcija-dela-sistema-proizvodnje-toplotne-energije-i-
energetska-sanacija-termi%C4%8Dkog-omota%C4%8Da-uz-ugovorno-
isporu%C4%8Divanje-toplotne-energije-specijalnoj-bolnici-za-psihijatrijske-bolesti-
gornja-toponica 14.01.2020.
podnet-od-strane-grada-kru%C5%A1evca-kojim-se-predla%C5%BEe-finansiranje-i-
upravljanje-kontinuiranim-obavljanjem-delatnosti-snabdevanja-stanovni%C5%A1tva-
lekovima-pomo%C4%87nim-lekovitim-sredstvima-i-medicinskim-sredstvima
14.01.2020.
za-ugovornu-isporuku-toplotne-energije-zdravstvenom-centru-negotin-uz-izgradnju-
nove-kotlarnice-na-biomasu-i-sanaciju-spolja%C5%A1nje-stolarije 14.01.2020.
podnet-od-strane-ministarstva-zdravlja-za-pru%C5%BEanje-usluga-upravljanja-
medicinskim-i-drugim-otpadom-kroz-obezbe%C4%91ivanje-finansiranja-izgradnje-
upravljanja-i-odr%C5%BEavanja-postrojenja-za-odlaganje-i-preradu-medicinskog-i-
drugog-otpada-kao-i-isporuku-povezanih-dobara 14.01.2020.
39. https://www.021rs/story/Info/Srbija/219724/Lekari-traze-novi-kadar-pa-platu-od-1500-
evra-za -opstu-praksu-2500-za-specijalistu.html 16.01.2020.
40. https://www.danas.rs/drustvo/direktor-lekarske-komore-srbiju-godisnje-napusti-300-
lekara/ 16.01.2020.
41. http://zdravlje-vodic.rs/u-privatne-ustanove-o-trosku-rfzo/ 16.12.2019.
42. https://www.in-portal.hr/in-portal-news/vijesti/18747/hzzo-magnetska-rezonanca-na-
teret-obveznog-zdravstvenog-osiguranja-i-za-osobe-s-invaliditetom 14.01.2020.
43. https://www.rfzo.rs/index.php/davaocizdrusluga/ugovaranje-dzu 30.01.2020.
PUBLIC-PRIVATE PARTNERSHIP IN FIELD OF HEALTHCARE IN

THE REPUBLIC OF SERBIA
Summary: One way to overcome the problem of lack of money in the field of he-
althcare, in order to solve infrastructure problems, as well as the lack of personnel, is through
public-private partnership projects. It is a longterm cooperation between a public and a priva-
te partner to secure the financing, construction, reconstruction, management or maintenance
of infrastructure and other facilities of public importance and the provision of services of
public importance, which may be contractual or institutional. Cooperation may be initiated to
perform ancillary activities in healthcare, solely the construction of health facilities or the
construction of health facilities with the provision of health services in a built institution and
the provision of health services itself if the compensation for the services provided consists
651
of either the right to commercial use or the provision of services, or of this right together
with the payment by the public partner. So far, two pharmaceutical concession contracts have
been concluded in Serbia and four more projects have been approved by the Public-Private
Partnership Commission.
The article presents the content of the concept of public-private partnership in Serbia,
shows examples of public-private partnership in the field of comparative law, as well as
contracts concluded so far and approved projects in Serbia with special reference to the
possibility of providing health services by private healthcare institutions at cost of Health
Insurance Fund.
Key words: healthcare, public-private partnership, health services, concession
652
НАДА МИЛЕНКОВИЋ∗ УДК 336.71
БРАНИМИР КАЛАШ Прегледни рад
Економски факултет у Суботици Примљен: 12.12.2019
Суботица Одобрен: 21.01.2020
БАНКЕ ВЕРСУС ФОНДОВИ РИЗИЧНОГ И

ПРИВАТНОГ КАПИТАЛА –
СУПСТИТУТ ИЛИ КОМПЛЕМЕНТ?
Сажетак: Финансијски системи како развијених земаља, тако и земаља у раз-

воју су се кроз историју ослањали на претежно на банкарске институције као носиоце
финансијске активности. Међутим, развојем финансијског тржишта појављују се други
учесници који делом допуњују, а делом истискују банке са финансијског тржишта.
Уистину и банке су ради опстанка прошириле свој портфолио активности чиме је до-
шло до неминовног преклапања активности међу учесницима на финансијском тржи-
шту. У развијеним земљама, знатни раније, институционални инвеститори преузимају
део тржишта од банака својим активностима. У земљама у развоју се знатно касније
јављају услед недовољне развијености финансијског тржишта. Међу институционал-
ним инвеститорима се јављају осигуравајућа друштва, инвестициони фондови, па чак
и појединци. У Србији, као земљи у развоју, се тек у последњих пар година даје на
значају овим институцијама. Аутори с тога, указују на значај посебно фондова ри-
зичног и приватног капитала као потенцијалних финансијера и актера на финансиј-
ском тржишту. Циљ овог рада је да утврди да ли фондови ризичног и приватног капи-
тала, посматрајући европске земље, одузимају тржишно учешће банкама или једноста-
вно допуњују финансијске токове које банке не могу или не желе да покрију?
Кључне речи: финансијски систем, ризични капитал, приватни капитал, банкар-
ски кредити, фондови, банке
Помињући финансијски систем земаља у развоју прва асоцијација јесу
финансијски токови код којих су главни носиоци банке. Када се посматра ев-
ропско тржиште, пре свега развијене земље, у временском периоду пре пола
деценије и данас, може се уочити да су присутне изразите промене. Наиме, пре
две или три деценије финансијски системи развијених земаља искључиво су се
ослањали на финансирање путем банкарских институција, док је данас „слика“
сасвим другачија. Појавом институционалних инвеститора, који заузимају све
––––––––––––
∗
nadam@ef.uns.ac.rs, +38124826-068
Нада Миленковић / Бранимир Калаш, Банке версус фондови ризичног и приватног ...
значајније место у финансијском систему, поготово развијених земаља, сма-
њено је учешће банака у неким сегментима финансијског тржишта. Међу тим
институционалним инвеститорима јесу и фондови ризичног и приватног капи-
тала (VCPE фондови- Venture Capital and Private Equity Founds).
Индустрија приватног капитала и индустрија ризичног капитала, као по-
доблик приватног капитала своје „корене“ имају на тлу Сједињених Аме-
ричких Држава. Почетак активности фондова приватног и ризичног капитала у
Европи, иако малог обима, везују се за 70-те године XX века за Енглеску и
Ирску. Фондови чија се активност бележи у овом периоду јављају се у виду
афилијација америчких компанија и њихова активност је знатно мањег обима у
односу на активност улагања у САД. У континенталном делу Европе долази до
развоја фондова ризичног капитала нешто касније, 80-тих година XX века
(Миленковић & Калаш, 2018:386).
Највећа активност ових фондова се бележи у Сједињеним Америчким
Државама у Калифорнији. Овај део се управо и назива „силиконска долина“,
пошто је ту основан велики број компанија који је добио финансирање путем
ових фондова. Компаније су махом из области информационих технологија те
је због компјутерских чипова, који се израђују од силикона добила назив реги-
ја. У једном моменту су инвеститори осетили засићење америчког тржишта те
су се интензивирала улагања у развијени део Европе, те земље Западне Европе
данас бележе високе износе улагања ових фондова. У прилог развоју фондова
иде то да су улагања приватног капитала добила на значају. Према подацима
Европске асоцијације приватног и ризичног капитала у периоду од Лисабон-
ског Савета марта 2000. године до 2004. године преко 140 милијарди евра при-
ватног капитала уложено у преко 40.000 предузећа у Европској унији, што је
довело до отварања преко 6,5 милиона радних места. У периоду након светске
економске кризе, активност ових фондова се знатно смањила у 2009. години,
након чега активност има функцију константног раста.
Компарација банкарских кредита и финансирања путем фондова

Будући да фондови ризичног и приватног капитала повећавају своју ак-
тивност, кључно питање које се поставља јесте, да ли они узимају тржишно
учешће банкама? Посматрајући поступак одобравања средстава, банкарски
кредити и финансирање путем ризичног и приватног капитала су дијаметрално
супротни. Основни услов да се одобри банкарски кредит јесте позитивна оцена
кредитне способности клијената. Приликом анализе кредитне способности се
разматрају финансијски извештаји клијената, узима се у обзир могућност ко-
латералног јемства, посматра се историја задуживања потенцијалног корисни-
ка финансијских средстава код дотичне финансијске институције. Код одобра-
вања средстава од стране фондова ризичног и приватног капитала се акценат
ставља на процену аналитичара да ли предузеће има потенцијал раста. Другим
речима пошто се улаже у компаније које су на почетку животног циклуса или
су у процесу оснивања, фондови нагласак у финансирању стављају на идеју и
654
развој прототипа производа или на проширење прототипа уколико исти већ
постоји. Циљ инвеститора је да изађе из инвестиције након неколико година,
продајом предузећа чија је вредност увећана.
Банкарске институције и фондови ризичног и приватног капитала не
стављају нагласак на исте кориснике финансијских средстава. Наредна илус-
трација приказује најчешће коришћене изворе финансирања од стране преду-
зећа у зависности од величине и историје пословања предузећа.
Илустрација 1: Коришћење извора финансирања у зависности од старости и величине
предузећа (модификовано Söderblom, 2012)
На илустрацији се може уочити да се пословање фондова ризичног капи-

тала не поклапа са пословањем банака, односно не таргетирају исте тржишне
нише. У почетним фазама развоја, предузећима су најпотребнија финансијска
средства, поготово када је реч о развоју новог производа. Међутим, банкарске
институције избегавају одобравање средстава предузећима која немају истори-
ју пословања, пошто у овој фази предузећа још увек не генеришу новчане то-
кове, односно она послују са губитком. Млада предузећа уједно не поседују
критичну масу активе, која би послужила као средство обезбеђења кредита, те
пласмани овим предузећима се сматрају ризичним. Банке најчешће због висо-
ког ризика не одобравају кредите предузећима у почетним фазама животног
циклуса. Када су у питању активности фондова приватног капитала и банака,
преклапања постоје. Фондови приватног капитала улажу у предузећа која се
налазе у зрелијим фазама развоја, док банкарске институције одобравају кре-
дите предузећима која имају одређену историју пословања и позитивно оце-
њену кредитну способност. Полазећи од илустрације, обе поменуте институци-
је обезбеђују финансирање предузећима у истим фазама развоја. То значи да
би се финансирање путем фондова приватног капитала могло сматрати суп-
ститутом банкарских кредита, док би фондови приватног капитала могли
655
представљати конкуренте банкарским институцијама. Међутим, конкурент-
ност између фондова приватног капитала и банкарских институција првенс-
твено зависи од кредитне политике банке. Банке избегавају пласман средства
предузећима која у структури активе имају доминантну нематеријалну имови-
ну. Са друге стране фондови приватног капитала управо таква предузећа пре-
ферирају. Предузећа са претежно нематеријалном активом послују у привред-
ним гранама високог приноса и њих карактерише већи ризик у пословању, али
уједно и већи приноси.
Уколико се посматра тражња за финансијским средствима, анализа фи-
нансирања путем фондова ризичног и приватног капитала наспрам финанси-
рања путем банкарских кредита, је поставила нове оквире корпоративној тео-
рији „одабира редоследа“, која је утемељена 1984. године (Myers & Majluf,
1984). Теорија одабира редоследа се темељи на чињеницама да предузећа пр-
венствено користе интерне изворе финансирања, те потом користе финанси-
рање путем дуга и тек као последњу инстанцу користе финансирање путем
капитала. Истраживања која су спровели многи аутори (Berger & Schaeck,
2011; Cassar, 2004; Inci & Barlo, 2010; Söderblom, 2012) о односу коришћења
банкарских кредита наспрам капитала, приликом финансирања малих и сред-
њих предузећа, су оповргли основе ове теорије. Наиме, они су бавећи се проб-
лематиком одабира извора финансирања малих и средњих предузећа, дошли су
до закључка да на одлуку одабира утичу: величина предузећа, старост преду-
зећа, структура активе предузећа, ризличност пословања предузећа (подела
ризика) и квалитет менаџмента. По питању величине предузећа истраживања
су показала да се мања предузећа опредељују претежно за финансирање путем
капитала, односно радије ће се определити за финансирање путем фондова
ризичног и приватног капитала. Већа предузећа, насупрот томе, су показала
већи удео банкарских кредита у структури финансирања. Млађа предузећа
користе финансирање путем капитала, док старија предузећа користе претеж-
но банкарске кредите. Овај критеријум одлучивања менаџмента је ограничен
чињеницом да банке нерадо одобравају кредите предузећима у почетним фа-
зама развоја.
Предузећа која у чијој активи доминира нематеријална имовина опреде-
љују се за финансирање путем капитала радије него путем банкарских креди-
та, јер не могу обезбедити квалитетан колатерал. Када је у питању ризик пос-
ловања и квалитет менаџмента предузећа, предузећа која послују у делатнос-
тима које носе већи ризик и имају мање квалитетан менаџмент који управља
пословањем, склонији су да се одлуче на коришћење финансирања путем фон-
дова. Логичност овог става се огледа у томе што се менаџмент фонда укључује
у пословање компаније. На тај начин долази до поделе ризика између менаџ-
мента фонда и менаџмента портфолио компаније. Berger и Schaeck (Berger &
Schaeck, 2011) су у свом истраживању показали предузећа опредељују за фи-
нансирање путем фондова ризичног и приватног капитала због професионал-
них савета које добијају од менаџмента фондова, те да су предузећа која су у
почетним фазама развоја користила финансирање путем ризичног капитала
склонија у каснијим фазама да користе финансирање путем капитала.
656
У пракси се често користи комбинација извора финансирања путем ка-
питала и банкарских кредита. Исто је могуће уколико уговорном клаузулом
између генералног партнера и портфолио компаније исто није забрањено (оп-
ширније погледати (Fang, Ivashina, & Lerner, 2013)). Ови модели финансирања
иду у корист томе да поменуте институције представљају комплементе на тр-
жишту.
Фондови ризичног и приватног капитала - више него извори

финансијских средстава
Свака инвестиција има за циљ повећање вредности након завршетка
економског века трајања инвестиције. Поред финансијске компоненте, која је
неспорно најзначајнија за саме инвеститоре, инвестиције имају шири утицај на
окружење. Фондови ризичног и приватног капитала се разликују од осталих
фондова у томе што додавањем вредности остварују максимизацију приноса
на уложени капитал. Управо на основу стварања квалитета произилазе предно-
сти улагања путем фондова ризичног и приватног капитала. С друге стране
фондови ризичног и приватног капитала представљају глави извор финанси-
рања компанија на почетку развоја (портфолио компанија).
Истраживања која су се односила на проблематику успешности улагања
капитала у предузећа, путем фондова ризичног и приватног капитала, показала
су да су предузећа која су користила овај начин финансирања много успешнија
од предузећа која су користила конвенционалне изворе финансирања. Ова ус-
пешност предузећа се мери приносима које компанија остварује, тржишном
вредношћу компаније (продајном) приликом изласка на финансијско тржиште,
бројем пријављених патената и лиценци, даљим развојем предузећа након из-
ласка фонда из процеса улагања.
Фондови ризичног и приватног капитала поред средстава обезбеђују
компанијама помоћ око пословања, те се укључују у свакодневно пословање
предузећа. Затим, пружају помоћ око регрутовања менаџмента и чланова упра-
вног одбора предузећа, надгледања и помоћи око финансијских и оперативних
одлука, помоћи око тржишног пласмана производа и пословних контаката.
Истраживања многих аутора (Davila, Foster, & Gupta, 2003; Hellmann & Puri,
2000; Kortum & Lerner, 2000) су потврдила да су предузећа која су добила
средства путем ових фондова успешнија и профитабилнија од осталих.
Кључна компонента успеха ових компанија поред додатне помоћи од стране
фондова, јесте квалитетан менаџмент (Zarutskie, 2010). Неки примери успеш-
них компанија која су добила финансијска средства од фондова су Google,
Yahoo, Facebook, Microsoft, Oracle, Amazon, e Bay, Starbucks, Apple, Morgan,
Cisco итд.
Финансирање путем фондова ризичног и приватног капитала има низ
предности које се огледају у отварању и развоју нових компанија, а самим тим
и отварању нових радних места, раст иновација мерен бројем пријављених
патената, раст улагања у И&Р (истраживање и развој), као и утицај на раст
657
бруто домаћег производа и развој финансијских тржишта кроз реализацију
излазних.
Раст и развој нових компанија и отварање нових радних места јесу
кључне предности које ови фондови обезбеђују. Будући да само новоосноване
компаније отварају нова радна места и запошљавају кадрове, допринос ових
фондова је евидентан јер ретко која друга финансијска институција пласира
средства у предузећа која су у почетним фазама развоја. Кључни моменат ус-
пеха портфолио компаније је квалитетан менаџмент. Управо због тога се фон-
дови ризичног и приватног капитала укључују у пословање компанија и уко-
лико оцене да је менаџмент неадекватан, предлажу запошљавање кадрова. Код
оснивања нових компанија углавном оснивачи имају компетенције из области
пословања компаније, али не из области управљања компанијом, тада је анга-
жовање стручњака из области менаџмента оправдано. Резултати многих ис-
траживања говоре у прилог овој предности фондова ризичног и приватног
капитала (Bottazzi & Da Rin, 2002; Davis et al., 2013; Huyghebaert & O’Donohoe,
2007; Samila & Sorenson, 2009).
Раст иновација исказан бројем пријављених патената је такође од један
показатеља успеха портфолио компанија. Углавном се посматра број пријав-
љених патената у одређеном периоду од стране компанија које су користиле
финансирање путем фондова ризичног и приватног капитала (Kortum & Lerner,
2000). Често постоји дилема управо због значаја ових фондова да ли оправда-
вати државни интервенционизам у овој области. Lerner (Lerner, 2003) сматра
да је неопходно да држава подржи улагања фондова ризичног и приватног
капитала било директним, било индиректним путем управо због свог утицаја
на иновације. Компаније које су иновативније у некој делатности смелије су и
што се тиче излазних стратегија. Schwienbachera (Schwienbacher, 2008) је у
свом истраживању посматрао однос између иновативности компаније и избора
излазне стратегије. Аутор је дошао до закључка, да су иновативнија предузећа
склонија изласку путем иницијалне јавне понуде, те су и приноси тих компа-
нија виши. Када је у питању однос начина финансирања и иновација Bertoni и
Tikvova (Bertoni & Tykvová, 2013) су дошли до закључка, да фондови ризичног
капитала највише доприносе иновацијама. Међу структури фондова опет ком-
бинација приватних и државних фондова ризичног и приватног капитала је
дала највише успешних компанија. Корелацију улагања фондова и раста ино-
вација исказаних бројем пријављених патената и лиценци су приказали и ауто-
ри Миленковић и Јакшић (Миленковић, Јакшић, 2018:245)
У случајевима великих компанија успешност односно иновативност
компаније се често мери и улагањем у истраживање и развој, које се најпреци-
зније мери издацима компанија за истраживање и развој. Иако су патенти ре-
зултат улагања у истраживање и развој, не може се исто тврдити и за супротну
ситуацију. Међутим, многа истраживања су показала позитивну корелацију
између раста улагања у истраживање и развој и патената. Истраживања су по-
казала да земље у просеку од 1 – 3 % свог бруто домаћег производа троше на
истраживање и развој (Kortum & Lerner, 2000; Metrick & Yasuda, 2011). Ако се
посматра структура ентитета који троше средства на истраживање и развој
658
може се констатовати на основу ових истраживања да су највећи удео имале
компаније, затим академска заједница и држава. Компаније које су улагале у
И&Р су биле мултинационалне компаније. Међутим, тренд раста је показао да
је повећан износ издвајања малих и средњих предузећа за потребе истражива-
ња и развоја. Kortum и Lerner (Kortum & Lerner, 2000) су потврдили да је упра-
во сразмерно кретање улагања ризичног и приватног капитала са растом изда-
така за И&Р средњих и малих предузећа, која користе овај вид финансирања.
Улагања фондова ризичног и приватног капитала бележе раст како у ап-
солутном износу тако и у процентуалном учешћу у бруто домаћем производу
развијених земаља, а последњу деценију и земаља у развоју. Приноси који се
остварују кроз овај вид улагања евидентно имају значајан економски допри-
нос. Асоцијације које се баве активностима ризичног и приватног капитала у
својим извештајима потврђују позитиван утицај фондова ризичног и приватног
капитала на економски раст и на раст активности финансијских тржишта
(ЕВЦА, 2009). Све је већи број и домицилних државних фондова који одобра-
вају средства иновативним компанијама и компанијама које су на почетку свог
животног циклуса. Упитно је у којој мери ће се ефикасно користити ова средс-
тва, будући да су неповратна и не постоји механизам контроле дугорочне ус-
пешности пословања компаније.
Преглед одобрених средстава путем банкарских кредита и фондова

ризичног и приватног капитала
Будући да је активност фондова релативно нова на просторима Европе,
за очекивати је и да је њихова активност у мањем обиму у односу на банкарске
институције. Међутим, кључни проблем је да ли ови фондови својом актив-
ношћу одузимају тржишно учешће банкама. На следећем графичком приказу
је приказан преглед активности фондова ризичног и приватног капитала у Ев-
ропи у периоду од 1997-2018.године у билионима евра.
Графички приказ 1: Улагања ризичног и приватног капитала у Европи1
Извор: InvestEurope
––––––––––––
1
Узет узорак земаља који подразумевају географско подручје Европе.
659
Са приказа се може уочити да је активност ових фондова и што се тиче
прикупљања капитала и што се тиче активности значајно расла до 2008. годи-
не. Услед утицаја кризе нагло је опала активност у 2009. години да би се од
2010. године поново стабилизовала и расла стабилном стопом.
Следећи графички приказ указује на износе одобрених кредита корпора-
цијама у периоду од 2000-2018.године у Европи у трилионима евра.
Графички приказ 2: Пласмани кредита банака у Европи2
Извор: Euro-area statistics

Са графичког приказа се може уочити да је у посматраном периоду из-
нос кредита који је одобрен корпорацијама растао до 2008. године, након чега
се види благи пад и стагнација, како би у последњих пар година износ одобре-
них кредита растао. Овоме треба додати чињеницу да је каматна стопа на кре-
дите нагло опала 2008. године да би поново расла ниском стопом до
2012.године и од тада је у константном паду.
На основу графичког приказа се може уочити приближно исто кретање
одобрених кредита и средстава одобрених од стране фондова ризичног и при-
ватног капитала. На основу овога се може закључити да није дошло до повећа-
ног износа пласираних од стране једне институције на уштрб пласмана друге.
При томе ако се посматра висина пласмана, може се уочити да банке имају
већи апсолутни износ одобрених кредита у односу на пласмане фондова у по-
сматраним земљама Европе.
Фондови ризичног и приватног капитала, као финансијски интермедија-
ри имају евидентне предности и утицај на раст и развој предузећа с једне стра-
не, и на економски раст и отварање нових радних места с друге стране. Уколи-
ко се претпостави да банкарске институције послују конвенционално, дакле не
––––––––––––
2
Узет узорак земаља које користе евро као националну валуту.
660
улазе у ризичне пласмане и обезбеђују пласирана средства одређеним колате-
ралом, можемо констатовати да ове институције не представљају конкуренте
на финансијском тржишту. Следећи табеларни приказ показује компарацију
ових двеју институција.
Табела 1: Банке версус фондови ризичног и приватног капитала

Фондови ризичног и
Банке
приватног капитала
Колатерал √ X
Ризик Избегава Преузима
Due dilligence √ √
Поврат средстава Отплата дуга Излазна стратегија
Добит Камата Подела приноса
Извор: Аутори
Из табеларног приказа се може уочити да се и по принципима пословања

банке знатно разликују од фондова ризичног и приватног капитала. Приликом
одобравања средстава банке обавезно обезбеђују пласман, док фондови ри-
зичног и приватног капитала исто не чине. Ово указује и на наредну каракте-
ристику, а то је да су фондови спремнији за преузимање ризика у пласману
средстава. У једној ставци се подударају ове две институције, а то је испити-
вање и анализа субјекта којем се пласирају финансијска средства. Сам посту-
пак испитивања се знатно разликује код ових институција, јер банке акценат
стављају на финансијске извештаје док фондове, посебно ризичног капитала,
више занимају идеје, могућност пласмана производа и начин проширења пос-
ловања предузећа. Приликом враћања финансијских средстава у случају бан-
карских институција враћа се дуг са припадајућом каматом, док код фондова
ризичног и приватног капитала фонд излази из улагања једном од излазних
стратегија, било продајом другом фонду, иницијалном јавном понудом, прода-
јом самим власницима учешћа у предузећу или пак отписом. Дакле, у случају
фондова пласирана средства се враћају ако предузеће оствари успех. Што је
већи успех предузећа то је већи и профит фондова ризичног и приватног капи-
тала. Из тог разлога се фондови укључују у процес пословања компанија, др-
жећи акције истих, што никако није случај са банкарским институцијама.
Дакле, сумарно посматрано одговор на постављено питање, да ли су
фондови ризичног и приватног капитала комплементи или супститути банкар-
ских институција, био би да су комплементи. При томе треба узети у обзир
ограничење да у случају банкарских институција које преузимају велике ризи-
ке у пласману својих средстава, фондови приватног капитала могу представ-
љати супституте, односно представљају конкуренцију. У случају фондова ри-
зичног капитала конкуренција ових институција се може потпуно искључити,
јер фондови ризичног капитала покривају део финансијског тржишта у који
банке не желе да пласирају своја средства.
661
1. Berger, A., & Schaeck, K. (2011). Small and medium-sized enterprises, banking relation-
ships, and the use of venture capital. Journal of Money, Credit and Banking, 43(2-3), 30.
Retrieved from http://hdl.handle.net/10242/46669
2. Bertoni, F., & Tykvová, T. (2013). Which form of venture capital is best - suited for in-
novation? (No. 69-2013) (pp. 1–40). Retrieved from
http://emma.polimi.it/emma/events/vicoconference/attachments/i003 bertoni tereza
new2_x.pdf
3. Bottazzi, L., & Da Rin, M. (2002). Venture capital in Europe and the financing of inno-
vative companies. In Economic Policy (Vol. 17, pp. 229–269). doi:10.1111/1468-
0327.00088
4. Cassar, G. (2004). The financing of business start-ups. Journal of Business Venturing,
19(2), 261–283. doi:10.1016/S0883-9026(03)00029-6
5. Davila, A., Foster, G., & Gupta, M. (2003). Venture capital financing and the growth of
startup firms. Journal of Business Venturing, 18(6), 689–708. doi:10.1016/S0883-
9026(02)00127-1
6. Davis, S. J., Haltiwanger, J. C., Handley, K., Jarmin, R. S., Lerner, J., & Miranda, J.
(2013). Private Equity, Jobs, and Productivity.
7. EVCA. (2007). Guide on Private Equity and Venture Capital for Entrepreneurs. Venture
Capital (p. 44).
8. EVCA. (2009). Reporting Guidelines (Vol. 2006, pp. 1–23).
9. Fang, L., Ivashina, V., & Lerner, J. (2013). Combining banking with private equity inves-
ting_slides (No. 10-106). Review of Financial Studies (Vol. 26, pp. 2139–2173).
doi:10.1093/rfs/hht031
10. Gompers, P., & Lerner, J. (2001). The Venture Capital Revolution. Journal of Economic
Perspectives, 15(2), 145–168. doi:10.1257/jep.15.2.145
11. Hellmann, T. F., & Puri, M. (2000). The Interaction Between Product Market and Finan-
cing Strategy: The Role of Venture Capital. Review of Financial Studies, 13(4), 959–984.
doi:10.1093/rfs/13.4.959
12. Huyghebaert, N., & O’Donohoe, S. (2007). Does the value of venture capital vary over
the investee life cycle? Evidence from Irish investees. In Venture Capital in Europe.
13. Inci, E., & Barlo, M. (2010). Banks versus venture capital when the venture capitalist
values private benefits of control (pp. 0–42). Retrieved from
http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1685173
14. Kortum, S., & Lerner, J. (2000). Assessing the Contribution of Venture Capital to Inno-
vation. The RAND Journal of Economics, 31(4), 674. doi:10.2307/2696354
15. Lerner, J. (2003). Boom and Bust in the Venture Capital Industry and the Impact on In-
novation. SSRN Electronic Journal, 03-13(4), 25–39. doi:10.2139/ssrn.366041
16. Milenković N., Jakšić D. (2018): Finansiranje preduzeća iz oblasti visoke tehnologije,
XXIII Internacionalni naučni skup "Strategijski menadžment i sistemi podrške odlučiva-
nju u strategijskom menadžmentu", Palić
17. Milenković N., Kalaš B. (2018): Distinkcija i položaj fondova rizičnog i privatnog kapi-
tala, Kultura polisa, god. XV , br. 37, str. 385-396
18. Metrick, A., & Yasuda, A. (2011). Venture Capital & the Finance of Innovation. (L.
Vitetta, Ed.) (Scond edit., p. 575). John Wiley & Sons, Inc.
19. Myers, S. C., & Majluf, N. S. (1984). Corporate financing and investment decisions when
firms have information that investors do not have. Journal of Financial Economics,
13(2), 187–221. doi:10.1016/0304-405X(84)90023-0
662
20. Oehler, A., Pukthuanthong, K., Rummer, M., & Walker, T. (2007). Closing the gap to the
U.S. In Venture capital in Europe (pp. 3–15). Quantitative Finance Series.
21. Samila, S., & Sorenson, O. (2009). Venture capital , entrepreneurship and economic
growth ∗. The Review of Economic and Statistics, 93(1), 338–349.
22. Schwienbacher, A. (2008). Innovation and venture capital exits. Economic Journal,
118(533), 1888–1916. doi:10.1111/j.1468-0297.2008.02195.x
23. Söderblom, A. (2012). The current state of the venture capital industry in relation to
other financing sources for startup firms (p. 75). Entreprenörskapsforum. doi:ISBN: 91-
89301-37-4
24. Zarutskie, R. (2010). The role of top management team human capital in venture capital
markets: Evidence from first-time funds. Journal of Business Venturing, 25(1), 155–172.
doi:10.1016/j.jbusvent.2008.05.008
25. Euroarea Statistic - https://www.euro-area-statistics.org/banks-balance-sheet-
lo-
ans?cr=eur&lg=en&page=0&charts=M..N.A.A20.A.1.U2.2240.Z01.E+M..N.A.A20.A.1.
U2.2250.Z01.E+M..N.A.A21.A.1.U2.2250.Z01.E&template=1 (pristupljeno
20.08.2019.g)
26. InvestEurope - https://www.investeurope.eu/media/811517/invest-europe-2018-
european-private-equity-activity.pdf (pristupljeno 12.08.2019.g)
BANKS VS. VENTURE CAPITAL AND PRIVATE EQUITY

FUNDS - A SUBSTITUTE OR COMPLEMENT?
Summary: Throughout history, the financial systems of countries relied solely
on banking institutions as bearers of financial activity and as intermediaries.
However, in the recent times, the development of the financial market is being
followed by other participants who partly complement, and partly crowding out
banks from the financial market. Indeed, banks have expanded their activities portfo-
lio for the sake of survival, which is resulting in an inevitable overlap of activities
among financial market participants. In developed countries, institutional investors
are increasing the financial market share more and more. In the developing countries
market, venture capital and private equity funds have emerged in the last two deca-
des. In Serbia, as a developing country, these funds are unjustifiably neglected. The-
refore, the authors point out the importance of these funds as potential financiers and
actors on the financial market. The aim of this paper is to determine whether venture
capital and private equity, considering European countries, subtract the market parti-
cipation of banks or simply complement the financial flows that banks can not or do
not want to cover?
Key words: financial system, venture capital, private equity, bank loans,
funds, banks
663
ВЛАДИМИР В. КОЗАР∗ УДК 339.742
Правни факултет за привреду и правосуђе Прегледни рад
Одобрен: 24.02.2020
ХУМАНИЗАЦИЈА ПОЛОЖАЈА ДУЖНИКА –

ИНДИВИДУАЛНИ СТЕЧАЈ
Сажетак: У нашем позитивном праву дозвољено је покретање и спровођење

стечаја само над привредним друштвима и другим правним лицима, а није могуће
спровођење личног банкрота над физичким лицем, предузетником или пољопривред-
ником. Хуманизација положаја дужника физичких лица, изван стечајног поступка,
остварује се прописивањем низа заштитних мера и механизама, као што је привремено
одлагање извршења, или забраном извршења на јединој непокретности у власништву
дужника физичког лица ради намирења несразмерно мањег износа потраживања. У
раду је анализирана потреба додатне заштите ове категорије дужника, прописивањем
института индивидуалног стечаја, чија је суштина репрограм и делимичан отпуст дуга,
као и избегавање пленидбе личне имовине у поступку принудног извршења. Идеја
личног банкрота, који треба да буде морално и друштвено прихватљив, јесте да се
презадуженом грађанину омогући нови финансијски почетак, тако што се, након
окончања стечаја током којег под надзором повереника измирује део својих обавеза,
ослобађа свих преосталих дугова. Аутор је упоредио положај инсолвентних правних
лица са ситуацијом у којој се налазе презадужена физичка лица, закључивши да многи
институти и правне последице стечајног поступка, као што је забрана индивидуалног
извршења, престанак обрачунања камате и реорганизација, омогућавају бољи положај
правним лицима, закључивши да би такве погодности требало омогућити и физичким
лицима, увођењем личног банкрота.
Кључне речи: лични банкрот; хуманизација; дужник; индивидуални стечај; из-
вршење; стечај потрошача; отпуст дуга; репрограм дуга
Увод
Институција стечаја је била позната још у старој Грчкој, а и у раној јев-
рејској држави. У Римском праву институт стечаја појавио се у својим првоби-
тним и основним облицима као персонална егзекуција, што значи да је дужник
својом личношћу одговарао за исплату дуга. Први облици стечаја појављују се
након продирања реалног и потискивања персоналног извршења у остварива-
––––––––––––
∗ kozarv@yahoo.com. 0652170419
Владимир В. Козар, Хуманизација положаја дужника – индивидуални стечај
њу захтева поверилаца, што упућује на чињеницу да објект извршења престаје
да буде дужникова личност, већ то постаје његова имовина.
У свету доминирају два система стечајног права: романски и германски.
Изузетак представља Шпанија која, иако води романско порекло, у начелу
усваја германски систем, при чему држава преко суда и стечајног управника
штити интересе обе стране у стечају, док је у романском систему присутно
расправно начело где свака страна у поступку (поверилац и дужник) штити
своје интересе (Јовановић – Zattila, Чоловић, 2007: 29; Дукић, 2008: 9).
У законодавству Србије институт стечаја први пут се може уочити у За-
кону о судејском поступку у парницама грађанским из 1853. године, у коме се
одредбе „о стецишту” налазе у глави IX. Стечај је регулисан по угледу на аус-
тријски Konkursordnung. Кодификација стечајног права извршена је 1861. го-
дине Законом о стецишном поступку, који је јасно већ у параграфу 1. прописи-
вао стечајне разлоге.1 Законодавац је прописао могућност принудног поравна-
ња у стечају и поступак поравнања, док принудно поравнање ван стечаја није
било предвиђено.
Хуманизација положаја дужника физичких лица остварује се прописи-
вањем низа заштитних мера и механизама, који олашкавају њихов положај.
Заштита дужника једно је од начела нашег облигационог права, која се пости-
же одговарајућим нормама као што је забрана анатоцизма – уговарања камате
на камату.2 У области финансијских услуга, заштита дужника физичких лица
уређена је посебним прописима,3 који омогућавају застој у отплати (моратори-
јум) на основу споразума са банком.4
Поред одредаба материјалног права, и процесни закони садрже правила
која омогућавају дужнику извесно време потребно да обезбеди средства ради
измирења обавеза према повериоцима. Одлагање извршења под веома рестри-
ктивним условима, могуће је на предлог извршног дужника, који може једном
у току извршног поступка из нарочито оправданих разлога да предложи јавном
извршитељу да се одложи извршење, ако учини вероватним да би услед извр-
шења претрпео ненадокнадиву или тешко надокнадиву штету.5 Јавни изврши-
тељ може условити одлагање полагањем јемства, изузев ако би то довело из-
вршног дужника или чланове његове породице у тешку оскудицу,6 с тим што
––––––––––––
1
Закон о стецишном поступку био је донет под утицајем привремене Стечајне уредбе у Угарској
из 1853. године, а мењан је и допуњаван више пута и то 1864, 1876, 1900. и 1902. године и био је
на снази све до 1930. године.
2
Закон о облигационим односима, Службени лист СФРЈ, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, Службе-
ни лист СРЈ, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99 чл. 400 ст. 1, (Даље у тексту и фуснотама: ЗОО),
прописује да је ништава одредба уговора којом се предвиђа да ће на камату, када доспе за испла-
ту, почети тећи камата, ако не буде исплаћена.
3
Закон о заштити корисника финансијских услуга, Службени гласник РС, бр. 36/2011, 139/2014
(Даље у тексту и фуснотама: ЗЗКФУ)
4
ЗЗКФУ, чл. 32 ст. 2 и 3.
5
Закон о извршењу и обезбеђењу, Службени гласник РС, бр. 106/2015, 106/2016 (Аутентично
тумачење), 113/2017 (Аутентично тумачење), 54/2019, 9/2020 (Аутентично тумачење), чл. 122 ст.
1 и 2. (Даље у тексту и фуснотама: ЗИО)
6
ЗИО, чл. 122 ст. 3.
666
трајање одлагања одређује у зависности од околности.7 Дакле, могућност и
трајање одлагања појединачног (индивидуалног) извршења зависи од дискре-
ционе оцене јавног извршитеља који спроводи извршење.
Међутим, одложено извршење у једном поступку, не спречава другог
или истог повериоца да покрене нови поступак извршења на имовини дужни-
ка. На ситуацију у којој се налазе дужници указује и податак да је 4,48% кре-
дита одобрених становништву сврстано у категорију проблематичних (Đorđe-
vić, 2019: 1), као и да су јавни извршитељи у 2017. години продали 3.736 ста-
нова и кућа.8 Извршитељи само спроводе одлуке које је донео суд и немају
дискреционо право да одлучују о социјалном положају дужника (Трешњев,
2020: 1). Од почетка 2020. године заштита дужника појачана је са више изме-
на,9 међу којима је значајна новела да се не може одредити извршење продајом
једине непокретности у власништву извршног дужника физичког лица ради
намирења потраживања чија главница не прелази износ од 5.000 евра у динар-
ској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан подно-
шења предлога за извршење.10 Тиме ће се спречити продаја дужникове имови-
не велике вредности ради намирења багателног или несразмерно мањег износа
потраживања, али само из комуналних и сродних услуга, сагласно начелу сра-
змере (Kozar, Lazarević, 2019: 5).
Наведени изузетак је ограниченог дејства јер се односи само на потра-
живања из комуналних услуга, а и то неплаћено потраживање свакодневно се
увећава услед обрачуна затезне камате, што значи да ће протеком времена
прећи законски лимит од 5.000 евра и тиме омогућити извршење и „продајом
једине непокретности у власништву извршног дужника”. Шта више, сама при-
рода извршног поступка који се спроводи ради принудног остваривања потра-
живања индивидуалног повериоца, отежава трајно и свеобухватно реструкту-
рирање дужникових обавеза и побољшање његовог положаја. Јер, физичко
лице чија редовна примања и имовина расположива нису довољни за потпуно
намирење потраживања, која се сваког дана увећавају за затезну камату, може
упркос делимичним отплатама, остати у положају вечитог извршног дужника,
због правила о урачунавању камата и трошкова11, а имајући у виду да у
грађанском праву нема „апсолутне” застарелости,12 дакле до краја живота, што
са економског, психолошког и социолошког аспекта чини његов положај крај-
ње нехуманим, а на дужи рок и егзистенцијално неодрживим. Такав дужник не
––––––––––––
7
ЗИО, чл. 126 ст. 2.
8
Стање ствари, доступно на адреси: https://sta njestvari.com/2018/12/29/u-2017-godini-prodali-
3736-stanova, 08.02.2020.
9
Такође, значајно увећани прагови зарада, плата као и пензија, који су изузети од извршења
чиме ће се спречити да извршење угрози основне потребе за живот извршног дужника.
10
ЗИО, чл. 394 ст. 2.
11
Ако дужник поред главнице дугује и камате и трошкове, урачунавање се врши тако што се
прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница (ЗОО, чл. 313).
12
Застаревање се прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом
против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења
или остварења потраживања (ЗОО, чл. 388). Кад је прекид застаревања настао захтевом принуд-
ног извршења или обезбеђења, застаревање почиње тећи изнова од дана окончања овог поступка
(ЗОО, чл. 392 ст. 4 и 5).
667
може започети редовну привредну активност ни као предузетник, ни као члан
привредног друштва, јер ће средства намењена пословању на рачуну радње
или удели у друштву бити заплењени у извршном поступку. То даље доводи
до прибегавања симулованим правним пословима, којима се прикрива комер-
цијална делатност дужника, што може довести до спорова и других проблема,
а неће омогућити намирење поверилаца.
Увећање дуга обрачунавањем затезне камате као последице

дужничке доцње
На неповољан положај дужника утичу и други фактори, као што је зате-
зна камата. Јер, и за време док траје одлагање извршења затезна камата не пре-
стаје тећи, па се дуг, који дужник није могао добровољно да измири, увећава
по стопи вишој од 8% годишње,13 с тим што ако је стопа уговорене камате
(нпр. из уговора о краткорочном кредиту) виша од стопе затезне камате, она
тече и после дужникове доцње.14 Дуг од милион динара у доцњи, за пет година
увећаће се на 1.596.067,00 динара, дакле за више од 50%. Дуг од 100.000 евра
износиће 140.014,95 евра после пет година доцње.
Извршном поступку често претходи парнични поступак, из кога потиче
извршна исправа. У парничном поступку, који по природи траје више година,
решава се спор као стање конфликтне неизвесности између странака - наводног
повериоца и наводног дужника, који добијају законско процесно-правно својс-
тво извршног повериоца и извршног дужника, тек након правноснажности и
извршности пресуде и покретања поступка извршења. Међутим, затезна камата
као материјално-правна последица дужничке доцње15 претходи овим поступ-
цима и почиње тећи много пре покретања парничног поступака у коме је ут-
врђено спорно право, које се касније принудно остварује у извршном поступку,
што доводи до значајног увећања дуга и смањивања могућности отплате.
Стопа затезне камате вишеструко превазилази каматну стопу из дуго-
рочних уговора о кредиту које одобравају домаће банке, али је такав извор
финансирања, по правилу недоступан, за дужнике против којих се води извр-
шни поступак, због неповољне оцене њихове кредитне способности, што оне-
могућава реструктурирање пласмана. Јер, банка је дужна да, у оквиру управља
кредитним ризиком, при доношењу одлуке о одобравању пласмана, процени
кредитну способност дужника, као и вредност и правну сигурност његове кре-
дитне заштите, те друге релевантне факторе.16
––––––––––––
13
Закон о затезној камати , Службени гласник РС, бр. 119/2012 (Даље у тексту и фуснотама:
ЗЗК), прописује висину стопе и начин обрачуна затезне камате коју плаћа дужник који задоцни
са испуњењем новчане обавезе (О проблему уговора о кредиту са валутном клаузулом више у:
Козар, 2019а: 217-246; Козар, 2018: 597-610).
14
ЗОО, чл. 277 ст. 2.
15
Дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако тај рок
није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или
писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне
испуњење обавезе.
16
Одлука о управљању ризицима банке, Службени гласник РС, бр. 45/2011, 94/2011, 119/2012,
123/2012, 23/2013, 43/2013, 92/2013, 33/2015, 61/2015, 61/2016, 103/2016, 119/2017, 76/2018,
57/2019, 88/2019, тач. 40.
668
При томе, савесност дужника не зауставља ток затезне камате. Одсуство
кривице за дужничку доцњу (нпр. виша сила - болест дужника, губитак посла
и сл) не ослобађа дужника обавезе да плаћа затезну камату, због објективног
схватања доцње у нашем праву. Дејство више силе као општег основа осло-
бођења од грађанско-правне одговорности, а тиме и питање кривице дужника
за неиспуњење обавезе, не утиче на право повериоца на затезну камату. Виша
сила је спољна околност (спољна чињеница) која има јачу моћ од моћи субјек-
та и дејствује независно од његове воље, њено дејство се не може предвидети,
или спречити или избећи, а утиче на настанак, промену или престанак неког
правног односа. У нашем правном систему прихваћено је схватање објективне
доцње, тако да дужник пада у доцњу чим не испуни обавезу у року одређеном
за испуњење, без обзира на кривицу17 (Ђорђевић, Станковић,1987: 157).
Само поверилачка доцња, која настаје ако поверилац без основаног раз-
лога одбије да прими испуњење или га својим понашањем спречи,18 може да
доведе до престанка дужничке доцње,19 а тиме и до престанка обрачунавања
затезне камате.20
Немогућност стечаја над предузетником и осталим категоријама

физичких лица у нашем позитивном праву
Поред дужника физичког лица, које се задужило у сврхе које нису наме-
њене његовој пословној или другој комерцијалној делатности, нпр. закључило
је са банком стамбени кредит, у нашем праву постоје још две значајне катего-
рије дужника физичких лица, која се баве привредним активностима: једна је
предузетник, а друга пољопривредник, као носилац или члан породичног по-
љопривредног газдинства.21 Стога су код ових категорија физичких лица још
израженији проблеми, до којих доводи њихова инсолвентност или презадуже-
ност, који се не могу превазићи изван поступка стечаја.
Појам предузетника и одговорност за обавезе уређени су одредбама За-
кона о привредним друштвима.22 Предузетник је пословно способно физичко
лице које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво
регистровано у складу са законом о регистрацији.23 Предузетник за све обавезе
настале у вези са обављањем своје делатности одговара целокупном својом
имовином и у ту имовину улази и имовина коју стиче у вези са обављањем
делатности. Одговорност за обавезе не престаје брисањем предузетника из
регистра.24
––––––––––––
17
ЗОО, чл. 324 ст. 1.
18
ЗОО, чл. 325 ст. 1.
19
ЗОО, чл. 326 ст. 1.
20
Од дана повериочеве доцње престаје тећи камата (ЗОО, чл. 326 ст. 2).
21
ЗЗКФУ, чл. 2 тач. 9.
22
Службени гласник РС, бр. 36/2011, 99/2011, 83/2014, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 (Даље у
тексту и фуснотама: ЗПД)
23
ЗПД, чл. 83 ст. 1
24
ЗПД, чл. 85 ст. 1 и 2
669
Законом о стечају25 уређују се услови и начин покретања и спровођења
стечаја над правним лицима, што значи да је предвиђена могућност покретања
и спровођења стечаја само над правним лицима, а да спровођење стечаја над
физичким лицем - предузетником, више није могуће (чл. 1 ст. 1), што предста-
вља битну разлику у односу на претходни Закон о стечајном поступку,26 који је
у чл. 33 ст. 1 предвиђао да својство дужника имају правна лица, односно пре-
дузетници. Стога, предузетник као облик обављања привредне делатности из
ЗПД нема својство правног лица, и не може бити странка у стечајном поступ-
ку, тј. нема својство дужника, јер је предузетник физичко лице које одговара
целокупном својом имовином за обавезе настале у обављању делатности. То
значи да, после ступања на снагу ЗС, намирење поверилаца и наплата потра-
живања према предузетнику, односно на његовој имовини могућа је само у
извршном поступку, као поступку појединачног – индивидуалног извршења,
али не и у поступку стечаја, као поступку колективног намирења поверилаца
генералним извршењем на целокупној имовини стечајног дужника.
Исто важи и за пољопривредника, као носиоца или члана породичног
пољопривредног газдинства.
Зато, у нашем позитивном праву, на побољшање или олакшање положаја
извршног дужника – физичког лица не могу да се примене многе, условно
речено, позитивне правне последице покретања и отварања стечајног поступ-
ка, од којих је мораторијум једна од најважнијих
Забрана индивидуалног извршења на имовини дужника ради и

намирења поверилаца и „мораторијум”
Новчано потраживање остварује се принудно у поступку појединачног
(индивидуалног) или општег (генералног) извршења (Познић, 1987: 436). У
извршном поступку спроводи се појединачно извршење, док се у стечајном
поступку спроводи опште извршење. У извршном поступку важи принцип
први у времену јачи у праву (prior tempore, potior iure), а у стечајном поступку
се повериоци намирују истовремено и конкурентно (Радованов, 2014: 404),
чиме се остварује једно од главних начела стечаја - једнак третман поверилаца
(pаr conditio creditorum) (Riesenfeld, 2020: 2). С друге стране, стечај је институт
колективног намирења поверилаца генералним извршењем на имовини
стечајног дужника, чиме он престаје да постоји као правни субјект (Васиље-
вић, 1997: 325), ако је правно лице. То значи да се ова два поступка међусобно
искључују (Vrhovšek, Kozar, 2019: 149).
Зато је као једна од правних последица стечаја прописано да се од дана
отварања поступка стечаја не може против дужника, односно над његовом
имовином, дозволити мера обезбеђења нити принудног извршавања ради на-
мирења потраживања у погледу којих постоји извршна исправа, као и да се
––––––––––––
25
Службени гласник РС, бр. 104/2009, 99/2011, 71/2012 (Одлука Уставног суда), 83/2014,
113/2017, 44/2018, 95/2018 (Даље у тексту и фуснотама: ЗС)
26
Службени гласник РС, бр. 84/2004, 85/2005
670
прекидају поступци ради обезбеђења и извршења, који су у току. Дакле правна
последица стечаја је немогућност принудног извршења на имовини стечајног
дужника, као и прекид извршног поступка, из чега произлази да правоснажне
и извршне исправе губе својство извршности, али не и својство правноснажно-
сти (Козар, 2010: 74).
Термин „мораторијум” употребљава се и за означавање забране изврше-
ња и намирења, као правне последице отварања стечајног поступка из члана
93. став 1. СЗ (Обућина, 2017: 36). Међутим, у сваком случају, мере обез-
беђења из чл. 62 ст. 2 тач. 4 ЗС, које суд може одредити у току претходног
поступка (забрана или привремено одлагање спровођења извршења према
стечајном дужнику, укључујући и забрану или привремено одлагање које се
односи на остваривање права разлучних и заложних поверилаца), које се та-
кође називају мораторијумом, треба разликовати од законске забране изврше-
ња и намирења као правне последице отварања стечајног поступка из чл. 93 ст.
1 ЗС, која наступа ex lege.
Ова процесноправна последица отварања стечајног поступка установље-
на је да се не би реметило равномерно намирење свих поверилаца (Мићовић,
2010: 148). Начело заштите дужника се конкретизује и у правилу да се групно
намирење стечајних поверилаца не може спровести на оним стварима и пра-
вима стечајног дужника, која не би могла бити нити предмет извршења (Дабе-
тић Трогрлић, 2015: 11).
Стога би се увођењем института индивидуалног стечаја потрошача, од-
носно физичких лица у наш правни систем, услед законске забране индивиду-
алног извршења, боље заштитили и повериоци, омогућавањем сразмерног на-
мирења њихових потраживања из дужникове расположиве имовине, уз истов-
ремену хуманизацију и побољшање положаја дужника, стварањем услова за
реструктурирање његових обавеза и престанак дужничке доцње, а након од-
ређеног времена и дужничког статуса. Положај дужника олакшава се и тиме
што стечај искључује могућност спровођења извршног поступка на деловима
њихове имовине.
Престанак обрачунавања уговорених и затезних камата за

необезбеђена потраживања као правна последица отварања
стечајног поступка
Новелама ЗОО из 1993. године27 брисан је чл. 401 у коме је било пропи-
сано да камата престаје тећи кад свота доспелих, а неисплаћених камата дости-
гне главницу. На овај начин, у периоду хиперинфлације престала је да важи
одредба која је била одраз начела заштите дужника, а закон није враћена ни у
временима која карактерише стабилни курс динара и ниска стопа инфлације.
Ван стечајног поступка постоји могућност да дужник физичко лице, ко-
рисник финансијских услуга, и поверилац на аутономној основи, дакле спора-
––––––––––––
27
Службени лист СРЈ, бр. 31/93,
671
зумом, договоре застој у отплати (мораторијум) због околности које представ-
љају вишу силу, током чијег трајања се не обрачунава затезна камата на глав-
ницу у доцњи. Такав институт постоји у чл. 32 ст. 2 и 3 ЗЗКФУ према коме,
ако у току трајања уговорног односа наступе околности које корисника доводе
у тешко имовинско стање, односно друге битне околности на које корисник не
може утицати - банка, односно давалац лизинга могу, на захтев корисника,
прогласити застој у отплати (мораторијум) за одређени период, у коме банка,
односно давалац лизинга не обрачунавају затезну камату на доспело а неизми-
рено потраживање, с тим што се унутрашњим актима поверилаца прописују
критеријуми за проглашење застоја у отплати.
Као што је наведено, привремено одлагање појединачног извршења по
одредбама чл. 122 ст. 3 ЗИО, не утиче на ток затезне камате, па је изван
стечајног поступка могуће зауставити ток затезне камате само на аутономној
основи, споразумом између дужника и повериоца. Међутим, у стечајном пос-
тупку затезне и уговорене камате за необезбеђена потраживања престају тећи
ex lege, даном отварања стечајног поступка, док је за обезбеђена потраживања
прописан лимит у висини цене добијене продајом предмета заложног права
(ЗС, чл. 85). У питању је једна од „последица отварања стечајног поступка на
потраживања” (Дукић Мијатовић, Козар, 2019: 326).
Дејство стечаја и реорганизације главног дужника на јемство

физичког лица
Одговарајуће одредбе о дејству стечаја главног дужника на јемство пре-
двиђене су у ЗОО. У случају стечаја главног дужника поверилац је дужан при-
јавити своје потраживање у стечај и о томе обавестити јемца, иначе одговара
јемцу за штету коју би овај имао због тога Међутим смањење обавезе главног
дужника у стечајном поступку или у поступку принудног поравнања не пов-
лачи са собом и одговарајуће смањење јемчеве обавезе, те јемац одговара по-
вериоцу за цео износ своје обавезе.28
Ово правило у судској пракси је прихваћено и када је у питању реорга-
низација главног дужника. Према ставу судске праксе, усвојени план реорга-
низације којим је промењен, продужен рок испуњења обавезе стечајном дуж-
нику, не утиче аутоматски на услове испуњења обавезе јемца платца, већ он
остаје дужник под непромењеним условима.29
У пракси се дешава да физичка лица, најчешће оснивачи, чланови прив-
редних друштава или њихови пословни партнери, а по некада и рођаци осни-
вача и сл, јемче за обавезе правног лица према банкама и другим њиховим
повериоцима из уговора о кредиту и сличних правних послова. Такво јемство
често је праћено и потписивањем „личних” меница, када физичко лице постаје
и менични дужник. Међутим, због цитираног законског правила да смањење
––––––––––––
28
ЗОО, чл. 1007.
29
Из решења Привредног апелационог суда, Пж. 9298/2010 од 2.6.2010. године, доступно на
адреси: http://www.propisionline.com/Practice/Decision/34897, 09.02.2020.
672
обавезе главног дужника у стечајном поступку или у поступку принудног по-
равнања (са чиме је судска пракса оправдано изједначила и усвојени план ре-
организације) не повлачи са собом и одговарајуће смањење јемчеве обавезе, те
јемац одговара повериоцу за цео износ своје обавезе, може се десити да фи-
зичко лице, које није привредни субјекат, одговара повериоцима у вишем из-
носу, у краћим роковима и под строжијим условима, од правног лица – прив-
редног субјекта, за чије је обавезе јемчио, а коме су те обавезе смањене или
олакшане, путем неке од мера за реализацију плана реорганизације које пред-
виђа чл. 157 тач. 1 и 6 ЗС (нпр. предвиђање отплате у ратама, измена рокова
доспелости, каматних стопа или других услова зајма, кредита или другог пот-
раживања или инструмента обезбеђења, односно отпуст дуга, потпун или
чешће делимичан, и сл).
Такво законско решење, и његово тумачење у судској пракси, којим се
делимично одступа од акцесорне природе јемства, има утемељење у основној
сврси јемства као личног средства обезбеђења, и сасвим је прихватљиво када
су у јемци правна лица. Међутим, излаз из такве ситуације за јемце – физичка
лица може бити само индивидуални стечај.
Шта више, уколико је физичко лице авалирало меницу коју је издало
правно лице или на други начин постало солидарни менични дужник са прав-
ним лицем, пре покретања стечајног поступка над тим правним лицем, пове-
рилац може и против физичког лица да покрене скраћени извршни поступак,
по одредбама чл. 326а - 326е ЗИО које омогућавају лакше и брже намирење
извршног повериоца који поседује одређену квалификовану веродостојну ис-
праву према дужнику који може имати својство странке у спору пред привред-
ним судом. Скраћени извршни поступак ће се примењивати ако према веродо-
стојној исправи два или више извршних дужника солидарно одговарају (нпр.
меница, у којој је главни менични дужник правно лице, а менични јемац – ава-
листа физичко лице, нпр. оснивач тога правног лица) (Kozar: 2019b: 67-76).
Могућност примене мера за реализацију плана реорганизације у

индивидуалном стечају
Реорганизација представља начин спровођења стечаја уређен одредбама
из чл. 155 – 173 ЗС, који подразумева намирење поверилаца према усвојеном
плану реорганизације и то редефинисањем дужничко-поверилачких односа,
правног положаја дужника или на други начин предвиђен планом (Дукић Ми-
јатовић, 2011: 360-372). Реорганизација се спроводи ако се тиме обезбеђује
повољније намирење поверилаца у односу на банкротство.
Иако су мере за реализацију плана реорганизације пре свега, прила-
гођене правним лицима као стечајним дужницима, а поједине као што су прет-
варање потраживања у капитал, статусне промене и сл, могу се искључиво
односити на дужнике - правна лица, није искључено да би се друге мере са
успехом могле применити и на стечајне дужнике – физичка лица, након одго-
варајућих законских измена и увођења могућности индивидуалног стечаја по-
673
трошача. Обавезе физичког лица у индивидуалном стечају могле би да буду
смањене или олакшане, путем неке од мера за реализацију плана реорганиза-
ције које предвиђа чл. 157 тач. 1 и 6 ЗС (нпр. предвиђање отплате у ратама,
измена рокова доспелости, каматних стопа или других услова зајма, кредита
или другог потраживања или инструмента обезбеђења, односно отпуст дуга,
потпун или чешће делимичан, и сл). Такође, на физичка лица би се могле при-
менити и мере као што је закључивање уговора о кредиту, односно зајму, као и
извршење, измена или одрицање од заложног права, уз сагласност имаоца за-
ложног права.30
Такође, нека правила којима је законодавац олакшао финансирање дуж-
ника кроз додатну заштиту кредита и зајмова у неком будућем стечајном пос-
тупку, могла би се применити и на реорганизацију у индивидуалном стечају.
Стечај потрошача у упоредном праву

У праву Републике Хрватске Стечајним законом из 1996. године31 уве-
дена је могућност стечаја над имовином две категорије физичких лица – трго-
вца појединца и обртника. Институт ослобођења од преосталих обавеза омогу-
ћио је овим лицима нови почетак, након што се у стечајном поступку уновчи
њихова расположива имовина. Приликом реформе стечајног права из 1996.
године оцењено је да у Хрватској још нису сазрели услови за увођење посебне
врсте стечајног поступка за физичка лица која се не баве трговачком или за-
натском делатношћу (Garašić, 2011: 1487-1514). Доношењем Стечајног закона
из 2015. године32 проширен је круг физичких лица која обављају привредну
делатност, над чијом имовином се може спровести стечајни поступак. Доно-
шењем Закона о стечају потрошача33 уведена је могућност спровођења стечаја
над имовином свих физичких лица, дакле и лица која се не баве привредном
делатношћу (Марковић, 2018: 215 – 216). Могућност свих физичких лица да се
под одређеним претпоставкама ослободе од преосталих обавеза према својим
повериоцима постоји у многим модерним европским законодавствима.34
Модалитети увођења индивидуалног стечаја у Републици Србији

Имајући у виду мишљења изнета у стручној и научној јавности, као и
досадашња искуства из других земаља, могу се изнети одређена предвиђања о
начину на који ће бити регулисан индивидуалног стечаја у Републици Србији.
Програмом за решавање проблематичних кредита за период 2018-2020.
предвиђено је да радна група размотри питања у вези са увођењем правног
––––––––––––
30
ЗС, чл. 157 тач. 7 и 10.
31
Народне новине, бр. 44/96
32
Народне новине, бр. 71/15, 104/17
33
Народне новине, бр. 100/15
34
Прописе о личном стечају потрошача познају Велика Британија, Аустрија, Немачка, Францус-
ка, Белгија, Ирска, Шпанија, Луксембург, Холандија, Данска, Малта. Чешка и Словенија.
674
оквира стечаја предузетника, као првог корака ка евентуалном увођењу стечаја
(банкрота) физичких лица у будућности.
Суштина индивидуалног стечаја (личног банкрота) је да се уради репро-
грам дуга, и делимичан отпуст дуга, као и избегавање пленидбе личне имовине
у поступку принудног извршења. Идеја личног банкрота, који треба да буде
морално и друштвено прихватљив, јесте да се презадуженом грађанину омогу-
ћи нови финансијски почетак, што се остварује кроз институт ослобођења,
којим се, након окончања стечаја, дужник ослобађа свих преосталих дугова
према својим повериоцима (Telesković, 2019: 1-2).
Основе карактеристике тога поступка су да дужник који не може да пла-
ћа дугове тражи проглашење личног банкрота, затим суд утврђује да ли је ду-
жник подобан за лични банкрот, након чега пописује имовину и приходе, ут-
врђује план отплате дугова који траје три до пет година,35 мере за реализацију
тог плана и одређује личног стечајног управника (повереника), који управља
целокупном имовином дужника, чак и наследством које се у међувремену до-
бије (Đorđević, 2019: 1-2). Дужник на располагању има минималне приходе, за
егзистенцијалне потребе, и у обавези је да покуша да се запосли ако је без пос-
ла, док остатком прихода дужника, који се воде на посебном рачуну, распола-
же повереник, користећи их за отплату дугова, а након успешно реализованог
плана отплате, сви преостали неизмирени дугови престају (Đorđević, 2019: 1-
2). Такође, указано је на проблем да ће стечајног управника морати да плаћа
онај који га ангажује, сагласно правилима стечајног права о предујму трошко-
ва стечајног поступка (Telesković, 2019: 1-2).
Правни стандард према коме суд оцењује подобност дужника за лични
банкрот, је да је то „поштен, а несрећан дужник”, дакле, лице које није својом
кривицом дошло у ситуацију да више не може да враћа своје дугове. То могу
бити различите околности које имају обележја више силе, нпр. када изгори
неосигуран стан оптерећен хипотеком, затим у случају штете услед елемен-
тарних непогода, а такође и губитак посла или случај кредита са валутном
клаузулом у швајцарским францима, код којих постоји велики валутни ризик
(Đorđević, 2019: 1-2). Такође требало би да буде испуњен стечајни разлог нес-
пособности за плаћање, што би дужницима омогућило да поднесу захтев за
покретање стечајног поступка (Telesković, 2019: 1-2).
Према мишљењу правне науке, држава мора да води рачуна о оним
грађанима који дођу у такве животне околности да не могу вратити дугове.
Законодавац мора предвидети случајеве да постоје лица која више неће моћи
да раде, јер су у поодмаклим годинама или болесна. У тим посебним
случајевима би требало прописати да се одмах ослободе од дугова које никад
неће вратити (Telesković, 2019: 1-2).
С друге стране, постоје мишљења против увођења личног банкрота, уз
образложење да тај институт не може решити проблеме као што је сиромаш-
тво, те да би „требало да се дефинише социјална политика и одреди минимум
––––––––––––
35
Европска пракса показала је да је три до пет година најбољи период отплате, односно опти-
мални рок трајања личног банкрота, а максимално седам година.
675
достојанственог живота” (Telesković, 2019: 1-2). „А тај минимум достојанстве-
ног живота, који одређује стечајни управник”, не може да траје да траје вечно,
већ најмање три, а највише седам година, и зове се „период добре праксе”. Kад
прође тај период и ако је дужник нпр. отплатио 10 одсто дуга, осталих 90 од-
сто ће му бити отписано. Он ће моћи поново да крене и да не буде баласт, ни
за себе, ни за околину. У правној науци је указано да се не сме допустити да се
дужник пречесто користи тим институтом, те да треба прописати период од
неколико година у коме дужник не може поново да да отвори стечај (Telesko-
vić, 2019: 1-2).
Према мишљењу правне науке, основни мотив за улазак у ову процедуру
и уредно сервисирање дугова у периоду отплате према судски утврђеном пла-
ну, јесте извесност отписа, односно престанка преосталих неизмирених дугова,
те крај финансијске агоније. Овај институт је потребан нашем систему и у
складу је с европским стандардима, јер представља начин да се грађани спасу
од финансијске пропасти ако дођу у дужничку кризу не својом кривицом (Đor-
đević, 2019: 1-2).
Отежан финансијски положај грађана проузроковао је погоршање њихо-
вог укупног социјалног положаја, повећање броја проблематичних кредита,
као и судских спорова пред судовима опште и посебне надлежности у Репуб-
лици Србији (Козар, 2019а: 240). Слична ситуација постоји и код предузетника
који су узимали разне врсте кредита за основна и обртна средства и сл. Инди-
видуални стечај корисника кредита, који у нашој теорији и пракси представља
непознаницу, могао би престављати бољи излаз из презадужености појединца
(Опачић, Козар, 2018: 111-124), уместо покретања парничних поступака за
раскид или ништавост уговора о кредиту са валутном клаузулом, са неизвес-
ним исходом, а извесним великим трошковима. Лични банкрот посебно би био
користан за предузетнике, који сада немају могућност стечаја и репрограма
дугова у стечајној реорганизацији, већ се непосредно суочавају са блокадом
рачуна и брисањем радње. Према мишљењу правне науке прво би требало
увести стечај предузетника, којих у Србији има око 260.000, а тек на основу
тог искуства би требало размотрити увођење стечаја и свих осталих физичких
лица (Telesković, 2019: 1-2).
Закључак
У нашем позитивном праву, за разлику од многих европских земаља. ни-
је дозвољено спровођење индивидуалног стечаја над физичким лицем, преду-
зетником или пољопривредником.
Хуманизација положаја дужника физичких лица, изван стечајног посту-
пка, остварује се прописивањем заштитих мера и механизама, који олашкавају
њихов положај, као што је привремено одлагање извршења, или забраном из-
вршења на јединој непокретности у власништву дужника физичког лица ради
намирења несразмерно мањег износа потраживања из комуналних и сродних
услуга.
676
Поред одредаба процесног права, и материјално право штити дужника
одговарајућим нормама као што је забрана анатоцизма – уговарања камате на
камату или омогућавање застој у отплати (мораторијум) на основу споразума
са банком.
Упркос заштитним одредбама нашег процесног и материјалног позитив-
ног права, физичка лица, чија редовна примања и расположива имовина нису
довољна за потпуно намирење потраживања, која се увећавају за затезну кама-
ту, могу и поред делимичних отплата дуга, остати у положају вечитог изврш-
ног дужника, због правила о урачунавању камата, а имајући у виду да у
грађанском праву нема „апсолутне застарелости, што са економског, психоло-
шког и социолошког аспекта чини његов положај крајње нехуманим, а на дужи
рок и егзистенцијално неодрживим.
Потребна је додатна заштита ове категорије дужника, прописивањем ин-
ститута индивидуалног стечаја, чија је суштина репрограм и делимичан отпуст
дуга, као и избегавање пленидбе личне имовине физичких лица у поступку
принудног извршења.
Упоређивање положаја инсолвентних правних лица са ситуацијом у ко-
јој се налазе презадужена физичка лица, доводи до закључка о неопходности
увођења личног банкрота у наш правни систем.
Многе правне последице и институти стечајног поступка, као што је за-
брана индивидуалног извршења, престанак обрачунања камате и редефиниса-
ње дужничко-поверилачких односа мерама за реализацију плана реорганизаци-
је, омогућавају бољи положај правним лицима, тако да ускраћивање физичким
лицима таквих погодности нема оправдања.
Идеја да се личним банкротом презадуженом грађанину омогући нови
финансијски почетак, треба да буде морално и друштвено прихватљива. То се
постиже институтом ослобођења од преосталих обавеза. Након окончања
стечаја, који траје од три до пет година, током којег под надзором повереника
измирује део својих обавеза, дужник се ослобађа свих преосталих дугова.
Увођење индивидуалног стечаја потрошача омогућило би боље решава-
ње проблема физичких лица која не могу да редовно отплаћују своје дугове, а
заштитни механизми тога поступка допринели би хуманизацији положаја ду-
жника.
1. Jovanović – Zattila, Milena i Čolović, Vladimir (2007): Stečajno pravo, Dosije, Beograd.
2. Dukić, Marijana (2008): Zaštita poverilaca u stečaju, doktorska disertacija, Privredna
akademija, Novi Sad.
3. Đorđević, Sanja: Država priprema zakon o stečaju građana, dostupno na adresi:
https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3263241/drzava-priprema-zakon-o-stecaju-gradjana-
licni-bankrot-spas-od-izvrsitelja, 6.06.2019.
4. Trešnjev, Aleksandra: Nova ekonomija, dostupno na adresi:
https://novaekonomija.rs/sr/vesti/vesti-iz-zemlje/javni-izvr%C5%A1itelji-u-2017-godini-
prodali-3736-stanova-i-ku%C4%87a, 08.02.2020.
677
5. Kozar, Vladimir i Lazarević, Dragoljub (2019): Komentar Zakona o izvršenju i obezbe-
đenju sa novelama iz 2019. godine, sudskom praksom i registrom pojmova, drugo izme-
njeno i dopunjeno izdanje, Poslovni biro, Beograd.
6. Kozar, Vladimir (2019): „Ništavost valutne klauzule - ograničenje slobode pružanja fi-
nansijskih usluga i narušavanje pravne sigurnosti”, Sloboda pružanja usluga i pravna si-
gurnost (ur. Miodrag Mićović), Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu Institut za pra-
vne i društvene nauke, Kragujevac, str. 217-246;
7. Kozar, Vladimir (2018): „Raskid ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom zbog prome-
na kursa švajcarskog franka”, Kultura polisa, god. XV br. 36/2018, Kultura – Polis Novi
Sad, Institut za evropske studije Beograd, str. 597-610.
8. Đorđević Živomir i Stanković, Vladan (1987): Obligaciono pravo, Naučna knjiga, Beo-
grad.
9. Poznić, Borivoje (1987): Građansko procesno pravo, Savremena administracija, Beo-
grad.
10. Radovanov, Aleksandar (2014): Građansko procesno pravo, 4. izmenjeno i dopunjeno
izdanje, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Pravni fakultet za privredu i
pravosuđe Novi Sad.
11. Riesenfeld, Stefan Albrecht: Bankruptcy, dostupno na adresi:
https://www.britannica.com/topic/bankruptcy#ref248841, 08.02.2020.
12. Vasiljević, Mirko (1997): Poslovno pravo, Savremena administracija, Beograd.
13. Vrhovšek, Vladimir i Kozar, Vladimir (2019): „Izlučna tužba protiv stečajnog dužnika”,
Pravni život, tom III, br. 11/2019, Udruženje pravnika Srbije Beograd, str. 141–155.
14. Kozar, Vladimir (2010): Komentar stečajnih zakona, Poslovni biro, Beograd.
15. Obućina, Jasminka (2017): „Odnos prethodnog stečajnog postupka i postupka sprovođe-
nja izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja na nepokretnostima”, Pravo i privre-
da, br. 1-3/2017, Udruženje pravnika u privredi Srbije, Beograd, str. 36 – 42.
16. Mićović, Miodrag (2010): Privredno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu,
Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac.
17. Dabetić Trogrlić, Vesna (2015): „Tužbe iz stečajnog postupka”, Bilten Privrednog suda u
Beogradu, br. 1/2015, dostupno na adresi:
http://www.propisionline.com/Practice/Decision/44474, 08.02.2020.
18. Marijana Dukić Mijatović, Kozar, Vladimir (2019): Postulati korporativnog stečaja u
Republici Srbiji, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad.
19. Dukić Mijatović, Marijana (2011): „Predlog plana reorganizacije u svetlu zakonskih
procedura stečajnih zakona u regionu”, Pravo i privreda, br.4-6/2011, Udruženje pravni-
ka u privredi Srbije Beograd str. 360-372.
20. Kozar, Vladimir (2019): „Skraćeni izvršni postupak”, Radno-pravni savetnik, br.
12/2019, Poslovni biro, Beograd, str. 67-76.
21. Opačić, Ana i Kozar, Vladimir (2018): „Uticaj mas-medija na kreiranje potrošačkog
mentaliteta kao uzroka insolventnosti pojedinca”, Kultura polisa, Posebno izdanje 4 Uti-
caj masovnih medija na degradaciju savremenog društva, godina XV (2018), Kultura –
Polis Novi Sad, Institut za evropske studije Beograd, str. 111-124.
22. Garašić, Jasnica (2011): „Kako zakonski regulisati „osobni stečaj” u Hrvatskoj”, Zbornik
radova Pravnog fakulteta u Zagrebu, Vol. 61, br. 5/2011. str. 1487-1514, dostupno na:
https://hrcak.srce.hr/74386, 17.01.2019.
23. Marković, Nevenka (2018): „Stečaj potrošača u Republici Hrvatskoj”, Aktuelna pitanja iz
oblasti građanskog prava u Bosni i Hercegovini – teorija i praksa, (ur. Milenko Milekić)
Udruženje sudija Republike Srpske, Banja Luka - Jahorina, str. 215 – 216.
678
24. Telesković, Anica: MMF predlaže usvajanje zakona o ličnom bankrotu, dostupno na
adresi: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3544736/licni-bankrot-da-li-
biste-svoj-novacanik-poverili-stecajnom-upravniku.html, 6.06.2019.
25. Zakon o obligacionim odnosima - ZOO, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89,
57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99
26. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga - ZZKFU, Službeni glasnik RS, br. 36/2011,
139/2014
27. Zakon o izvršenju i obezbeđenju - ZIO, Službeni glasnik RS, br. 106/2015, 106/2016
(Autentično tumačenje), 113/2017 (Autentično tumačenje), 54/2019, 9/2020 (Autentično
tumačenje)
28. Odluka o upravljanju rizicima banke, Službeni glasnik RS, br. 45/2011, 94/2011,
119/2012, 123/2012, 23/2013, 43/2013, 92/2013, 33/2015, 61/2015, 61/2016, 103/2016,
119/2017, 76/2018, 57/2019, 88/2019, tač. 40.
29. Zakon o privrednim društvima - ZPD, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011,
83/2014, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 (Dalje u tekstu i fusnotama:)
30. Zakon o stečaju - ZS, Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 71/2012 (Odluka Usta-
vnog suda), 83/2014, 113/2017, 44/2018, 95/2018 (Dalje u tekstu i fusnotama:)
31. Zakon o stečajnom postupku, Službeni glasnik RS, br. 84/2004, 85/2005
32. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima, Službeni list SRJ, br.
31/93,
33. Zakon o zateznoj kamati – ZZK, Službeni glasnik RS, br. 119/2012
34. Zakon o uređenju sudova - ZoUS, Službeni glasnik RS, br. 116/2008, 104/2009,
101/2010, 31/2011, 78/2011 (drugi zakon), 101/2011, 101/2013, 40/2015 (dr. zakon),
106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018 (OUS), 87/2018, 88/2018 (OUS)
35. Stečajni zakon, Narodne novine, br. 44/96
36. Stečajni zakon, Narodne novine, br. 71/15, 104/17
37. Zakon o stečaju potrošača, Narodne novine, br. 100/15
38. Rešenje Privrednog apelacionog suda, Pž. 9298/2010 od 2.6.2010. godine, dostupno na
adresi: http://www.propisionline.com/Practice/Decision/34897, 09.02.2020.
39. Stanje stvari, dostupno na adresi: https://sta njestvari.com/2018/12/29/u-2017-godini-
prodali-3736-stanova, 08.02.2020.
HUMANIZATION OF THE DEBTOR'S POSITION - INDIVIDUAL

BANKRUPTCY
Summary: In our positive law, bankruptcy can only be initiated and enforced against
companies and other legal entities, and personal bankruptcy against a natural person,
entrepreneur or farmer is not possible. The humanization of the position of individuals'
debtors outside bankruptcy proceedings is accomplished by prescribing a series of safeguards
and mechanisms, such as temporary postponement of enforcement, or the prohibition of
execution on the sole property owned by the natural person debtor to settle a
disproportionately smaller amount of claims. The paper analyzes the need for additional
protection of this category of debtors, prescribing the institute of individual bankruptcy, the
essence of which is reprogramming and partial debt discharge, as well as avoiding the
seizure of personal property in the process of enforcement. The idea of personal bankruptcy,
which should be morally and socially acceptable, is to give the indebted citizen a fresh
financial start by relieving them of all remaining debts after the end of the bankruptcy,
679
during which the commissioner supervises part of their obligations being settled. The author
compared the position of insolvent legal entities with the situation of indebted natural
persons, concluding that many institutes and legal consequences of bankruptcy proceedings,
such as prohibition of individual execution, termination of interest calculation and
reorganization, enable a better position for legal entities, concluding that such benefits
should also be afforded to individuals.
Key words: personal bankruptcy; humanization; debtor; individual bankruptcy;
execution; bankruptcy of consumers; debt relief; debt rescheduling
680
БОЈАНА ВУКОВИЋ∗ УДК 330.47:338.53
Економски факултет у Суботици Прегледни рад
ЈАСМИНА ХАЈНРИХ Одобрен: 28.01.2020
Књиговодствена агенција ,,Коректа” Страна: 681-694
Нови Сад
ПОСТУПЦИ И ПРОЦЕДУРЕ ПРОЦЕНЕ ВРЕДНОСТИ

НЕПОКРЕТНОСТИ
Сажетак: Гоинг концерн (Going Concern) принцип пословања предузећа зас-

нован је на претпоставци да је предузеће основано да послује у неограниченом вре-
менском периоду. У циљу одржања ове претпоставке неопходно је процењивати вред-
ност капитала и имовине предузећа сходно захтевима пословних догађаја и трансакци-
ја, односно пословног комбиновања предузећа. Утврђивање вредности имовине, одно-
сно непокретности засновано је на одређивању продајне цене узимајући у обзир еко-
номске користи које ће у будућности донети та непокретност. Одређивање продајне
цене, односно објективне вредности непокретности засновано је на одредницама нор-
мативног регулаторног оквира. Сходно захтевима Међународних стандарда вреднова-
ња и националним стандардима у Републици Србији, у примени су најчешће следећа
три методолошка концепта: упоредни, приносни и трошковни. Циљ рада јесте да ука-
же на специфичности примене поменутих метода приликом вредновања непокретнос-
ти, узимајући у обзир све предности и недостатке истих. Анализа стања на тржишту
непокретности показала је да је практична примена поменутих концепата условљена
наменом или сврхом процене.
Кључне речи: непокретности, процена вредности, стандарди вредновања
Потреба за проценом вредности непокретности односно утврђивањем
тачне и реалне тренутне тржишне вредности непокретности намеће се као ну-
жност великог броја пословних трансакција. Проценом вредности непокретно-
сти настоји се утврдити објективна вредност, односно продајна цена непокре-
тности применом расположиве методологије, а имајући у виду економске ко-
ристи које ће настати употребом те непокретности. Вредност непокретности
од које се полази јесте садашња вредност будућих економских користи које
настају поседовањем одређене непокретности. Непокретности доносе економ-
ске користи у дужем временском периоду, обзиром да се користе за становање,
––––––––––––
∗
bojanavuk@ef.uns.ac.rs, +381214852933
Бојана Вуковић / Јасмина Хајнрих, Поступци и процедуре процене вредности ...
изнајмљивање или стварање капитала. Дакле, при процени вредности непокре-
тности потребно је сагледати комплетно макроекономско окружење, односно
економске, социјалне, политичке услове и услове на нивоу државе као целине.
Познавањем демографских карактеристика одређеног тржишта можемо доћи
до информација о понуди, тражњи и цени непокретности. Познавањем поли-
тике каматних стопа може се утицати на тражњу и цене непокретности. Исто
тако, економским индикаторима попут бруто друштвеног производа, незапос-
лености, цена добара и услуга директно се може утицати на тржиште непокре-
тности, обзиром да се угрожени економски индикатори одражавају на стање на
тржишту непокретности.
Процена вредности непокретности представља мишљење о вредности
одређене непокретности на тачно одређени дан узимајући у обзир вредност,
цену, обим, масу, стање непокретности. Извештаји о процени вредности у ко-
јима је садржано мишљење о реалној цени коју би непокретност могла оства-
рити на отвореном тржишту од користи су државним агенцијама, банкама,
инвеститорима, осигуравајућим компанијама, купцима. Потреба се најчешће
везује за купопродајне трансакције са непокретношћу, обезбеђење извора фи-
нансирања као што су гаранције и кредити, доношење одлука о инвестицијама
у непокретности, одређивање висине пореске основице и финансијско извеш-
тавање, успостављање хипотеке, одређивање вредности непокретности у пос-
тупку стечаја или продаје непокретности приликом вансудског намирења. Ис-
то тако, процена вредности се може вршити за непокретности које су предмет
извршења у извршном поступку.
У околностима када се цена непокретности повећава, повољно је из пер-
спективе финансијског извештавања вршити процену вредности, обзиром да се
побољшавају перформансе правног лица. Са друге стране, у околностима када
се цена непокретности смањује, смањење вредности утиче на раст расхода и
смањење добитка посматраног периода. По том основу, перформансе предузе-
ћа су најчешће угрожене, као и висина остварене дивиденде, због чега се про-
цена вредности углавном не врши. Нереално исказана процена вредност непо-
кретности пре свега се манифестује на пословање банкарског сектора. У том
правцу, потребно је прецизно и реално исказати процену вредности обзиром
да иста обезбеђује једноставнији приступ финансирању, односно смањење
трошкова и финансијску стабилност која дугорочно утиче на раст и развој
привреде као целине.
Основна обележја и утврђивање вредности непокретности

Непокретности представљају некретнине чији је рачуноводствени трет-
ман детерминисан са МРС 16-Некретнине, постројења и опрема. Ближим од-
ређењем под непокретностима подразумевамо различите категорије земљиш-
та, зграда, без обзира да ли је реч о пословним, стамбеним и економским згра-
дама и посебним деловима зграда међу којима се издвајају станови, пословни
простори, гараже. Битно је да над непокретностима постоји посебно право
својине.
682
Прецизнијим детерминисањем непокретности, под непокретношћу
најчешће можемо обухватити следеће:
1. земљишну честицу која представља онај део земље који је омеђен страницама и
означен бројем;
2. појединачну некретнину која се састоји од земљишне честице или више земљи-
шних честица које су уписане у земљишне књиге у исти земљишнокњижни
уложак; правним сједињавањем оне чине једну некретнину;
3. објекат који је настао грађењем и који је са земљиштем повезан представља
грађевину која се састоји од повезаних грађевинских производа са или без инста-
лација или објекат који има уграђена постројења;
4. зграду која представља затворени објекат намењен боравку људи или смештају
ствари, биљака и животиња;
5. зграду која представља објекат намењен становању у целости или преко 90%
бруто површине;
6. нестамбену зграду која представља објекат који није намењен становању;
7. нестамбену зграду за намене привреде која представља објекат за обављање при-
вредне делатности (Андрић, 2018: 17).
Постоји неколико намена процене вредности имовине. Процена се

најчешће врши у околностима када је потребно одредити купопродајну цену,
вредност ствари и права која се уносе приликом оснивања предузећа, утврдити
вредност инвестиција у процесу приватизације, утврдити вредност билансних
позиција сходно захтевима МРС 16-Некретнине, постројења и опрема, успос-
тавити хипотеку, покренути поступак стечаја или статусне промене предузећа.
Поступку процене вредности најчешће подлежу грађевински објекти, грађе-
винско и пољопривредно земљиште, вишегодишњи засади, шуме, постројења
и опрема за производњу, средства саобраћаја и механизације.
Поступак процене вредности претпоставља поштовање захтева од-
ређених начела и принципа који се морају испоштовати приликом саме проце-
не. Међу њима се издвајају начело предвидивости, односно праћења кретања
на тржишту, начело остваривања прихода од непокретности или начело опти-
малности будуће употребе. Исто тако, треба узети у обзир одређене критери-
јуме приликом процене, међу којима се издвајају величина, локација, опште
стање и тренутно стање на тржишту.
Основна вредност од које полазе стандарди вредновања непокретности
јесте тржишна вредност која представља процењени износ по ком би се непо-
кретност непосредно разменила између купца и продавца, у трансакцији из-
међу независних страна, тако да су обе стране имале довољан степен сазнања и
нису деловале под принудом. Приликом одређивања тржишне вредности не-
покретности треба сагледати однос између понуде и тражње који постоји за
сличним непокретностима. Свакако се као најбитнији елемент приликом од-
ређивања тржишне вредности истиче локација непокретности, али ништа мање
битни елементи нису и урбанистички услови у којима се налази непокретност,
правни статус, квалитет и површина, саобраћајни услови и опремљеност ин-
фраструктуром. Сходно процени тржишне вредности непокретности, треба
узети у обзир и тржишну закупнину која претпоставља процењену вредност
683
закупнине по којој би се непокретност дала у закуп на датум процене вреднос-
ти између заинтересованих закуподавца и закупца. Претпоставка је да постоји
уговор о закупу између независних страна које су деловале са довољним сте-
пеном сазнања и нису биле под принудом.
Утврђивање тржишне вредности приликом процене вредности непокре-
тности најчешће се врши у околностима када је потребно обезбедити изворе
финансирања, донети одлуку о инвестирању у непокретну имовину, пружити
информације од значаја за финансијско извештавање, судске спорове и ут-
врђивање пореске обавезе. Обзиром да се тржишна вредност непокретности
карактерише као најбоља и најисплативија употреба непокретности, она има
следећа одређења:
1. употреба непокретности треба да буде могућа сходно схватањима тржишних
учесника што представља разумну употребу,
2. намена употребе треба да буде дозвољена сходно законским прописима, тако да
се узму у обзир законска ограничења са аспекта употребе непокретности,
3. испитати да ли тржишни учесник остварује принос на ангажована средства кори-
стећи непокретност на неки други физички и правно могућ начин,
4. трајање у времену потребном за утрживост под претпоставком да постоји прину-
дна продаја; у том правцу проценитељ може имати обавезу да направи претпоста-
вку о дужини трајања времена утрживости у случају принудне продаје непокрет-
ности,
5. да се може извршити инспекција непокретности,
6. да постоје својинска права, али тако да не постоји одговорност нити обавеза про-
ценитеља по питању утврђивања права својине,
7. да постоје законске сагласности за коришћење постојећих објеката,
8. да се преиспита стручност проценитеља са аспекта процене могућег ризика за-
гађења штетним материјалима,
9. да је непокретност регистрована у земљишним књигама и урбанистичким плано-
вима (Правилник о националним стандардима, кодексу етике и правилима профе-
сионалног понашања лиценцираног проценитеља, 2017: 5-6).
У одређеним околностима проценитељ не мора да користи тржишну
вредност као основ за процену и тада би требало да испита и наведе сврхе за
које је потребно направити процену вредности. У том контексту треба бити
упознат са концептом фер или правичне вредности која представља основу
процене вредности непокретности између учесника у стварној или потенци-
јалној трансакцији односно цену која се може постићи при продаји имовине у
трансакцији између идентификованих тржишних учесника који познају све
околности и одлуке доносе сходно дефинисаним циљевима. МСФИ 13-
Одмеравање фер вредности претпоставља да је фер вредност цена која се ос-
твари при продаји имовине или преносу обавеза у редовној трансакцији из-
међу тржишних учесника (МСФИ 13-Одмеравање фер вредности: параграф 9).
Сходно томе, приметно је да фер и тржишна вредност нису синоними, односно
да је фер вредност процењена вредност непокретности, а да је тржишна вред-
ност уствари стварна вредност договорена од стране купца и продавца.
Процена вредности непокретности може бити заснована и на специ-
фичној вредности која се односи на одређене специфичности или карактерис-
684
тике средстава које имају вредност за специфичног купца. Као специфичан
купац може се појавити лице које ће непокретност употребљавати на оптимал-
ном нивоу и чије је мишљење о цени једнако специфичној вредности.
Поред специфичне вредности, процена вредности може бити заснована и
на синергетској вредности која суштински представља додатни елемент вред-
ности настао комбинацијом две или више непокретности или власничког удела
који се везује за те непокретности, тако да је комбинована вредност већа од
збира појединачних вредности. Процена вредности заснована на инвестицио-
ној вредности представља вредност коју остварује непокретност за идентифи-
ковано лице са сврхом индивидуалне инвестиције, сопственог власништва и
пословања (Правилник о националним стандардима, кодексу етике и правили-
ма професионалног понашања лиценцираног проценитеља, 2017: 10).
Процена вредности у случају алтернативне употребе се заснива на тр-
жишној вредности непокретности која није заснована на континуираној трену-
тној употреби. Принудна продаја непокретности заснива се на продајном изно-
су у околностима када је продавац под притиском тако да се од њега захтева
отуђење непокретности под условима који не кореспондирају тржишној вред-
ности.
Избор једне од представљених вредности процене условљен је потреба-
ма наручиоца процене, са једне стране, односно избором адекватне методе
процене од стране проценитеља, са друге стране.
Нормативни регулаторни оквир процене вредности непокретности

Нормативни регулаторни оквир процене вредности претпоставља пош-
товање захтева професионалне, законске и интерне регулативе. Кључну улогу
са аспекта професионалне регулативе имају стандарди вредновања којима се,
између осталог, детерминишу правила процењивања вредности имовине. По
том основу, треба истаћи рад следећих организација у усвајању стандарда вре-
дновања:
1. Комитет за међународне стандарде вредновања (IVSC),
2. Европски савез удружења проценитеља (TEGOVA),
3. Краљевски институт овлашћених проценитеља (RICS),
4. Национално удружење проценитеља (НУПС).
Комитет за међународне стандарде вредновања (International Valuation
Standards Council) представља непрофитну организацију од општег јавног ин-
тереса која развија и усваја стандарде вредновања на глобалном нивоу. У сас-
таву Комитета послује више од 100 организација чланица и подстиче се сара-
дња између чланица, предузећа која пружају финансијске услуге, међународ-
них и академских институција (IVSC, 2019: https://www.ivsc.org/about). Међу-
народне стандарде вредновања усваја Комитет за међународне стандарде вре-
дновања и они обухватају:
1. Основне концепте општеприхваћених стандарда
2. Кодекс професионалног понашања овлашћених проценитеља
685
3. Међународне стандарде вредновања 1,2,3
4. Међународну примену вредновања за финансијско извештавање
5. Међународну примену вредновања у циљу осигурања зајма
6. Међународну примену вредновања средстава јавног сектора за финансијско из-
вештавање и петнаест смерница за примену међународних стандарда вредновања
(Андрић, 2018: 13).
TEGOVA (The European Group of Valuers' Associations) представља орга-

низацију националних удружења проценитеља на европском нивоу. Основни
циљ ове организације јесте усвајање и примена стандарда вредновања, корпо-
ративно управљање и етика за проценитеље. У саставу TEGOVЕ се налази 71
удружење које послује у 37 земаља и броји укупно 70.000 чланова који раде у
предузећима, корпорацијама, и државним органима (TEGOVA, 2019:
https://www.tegova.org/en/p48e32a519bec9). Међународни стандарди вреднова-
ња представљају полазну основу на којој се заснивају Стандарди вредновања
TEGOVA.
Краљевски институт овлашћених проценитеља (Royal Institution of Char-
tered Surveyors) јесте професионално тело задужено за примену стандарда вре-
дновања, управљање и развој непокретности чије је седиште на Парламентар-
ном тргу у Лондону од 1868. године (RICS, 2019: https://www.rics.org).
Национално удружење проценитеља Србије (НУПС) усвојило је нацио-
налне стандарде процењивања и има за циљ да промовише професију проце-
нитеља, као и методе и технике процене вредности непокретности. Национал-
но удружење проценитеља члан је International Valuation Standards Committee
(IVSC-a), The European Group of Valuers’ Associations (TEGoVA) и The Interna-
tional Institute of Business Valuers (IIBV). У оквиру овог удружења постоји око
160 чланова из области процене вредности непокретности. Области процене
које су у ингренцији НУПС-а обухватају:
– Процену вредности капитала,
– Процену вредности опреме и производних погона,
– Процену вредности непокретности,
– Процену вредности финансијске имовине.
Поред захтева професионалне регулативе неопходно је испоштовати и

захтеве Директиве о професионалним квалификацијама (Директива 2005/36/EC
заштићена професионална звања) и Директиве Европског парламента и Савета
за кредитне споразуме који се односе на резиденцијалне некретнине и допуњу-
јуће Директиве 2008/48/EC (Директива о хипотекарним кредитима-Mortgage
Credit Directive-MCD). Поштовање захтева Директиве о хипотекарним креди-
тима претпоставља да су земље дужне да израде националне стандарде проце-
не који се у основи ослањају на међународно признате стандарде процене
(IVSC, RICS, EGV) и обезбеде одговарајућу стручност проценитеља.
Посебну пажњу треба посветити захтевима Међународног стандарда
финансијског извештавања 13-Одмеравање фер вредности, обзиром да ста-
ндарди вредновања непокретности акценат стављају на утврђивање тржишне
вредности непокретности. Сходно захтевима МСФИ 13, приликом одређивања
686
фер вредности неке имовине, треба узети у обзир карактеристике те имовине
на датум вредновања, као што су, примера ради, стање и локација, односно
ограничења која могу постојати за продају или коришћење те имовине (МСФИ
13: параграф 11).
– Законски регулаторни оквир процене вредности се ослања на одредбе следећих
закона:
– Закон о проценитељима вредности непокретности („Службeни глaсник РС”, број
108/16),
– Закон о експропријацији ("Службени гласник РС", број 2/2015-одлука УС и
79/2015),
– Закон о приватизацији (,,Службени гласник РС”, број 83/2014, 46/2015, 112/2015
и 20/2016),
– Закон о порезима на имовину (,,Службeни глaсник РС”, број 95/2018 и 99/2018-
одлука УС),
– Закон о привредним друштвима (,,Службeни глaсник РС”, број 36/2011, 99/2011,
83/2014-др. закон, 5/2015, 44/2018 и 95/2018),
– Закон о рачуноводству („Службени гласник РС“, број 62/2013 и 30/2018),
– Закон о планирању и изградњи (,,Службени гласник РС”, број 145/2014 и
83/2018).
– Приликом поштовања одредби интерног регулаторног оквира неопходно је ува-
жити захтеве следеће интерне регулативе:
– Правилникa o Нaциoнaлним стaндaрдимa, кoдeксу eтикe и прaвилимa
прoфeсиoнaлнoг пoнaшaњa лицeнцирaнoг прoцeнитeљa („Службени гласник РС“,
број 70/2017),
– Уредбe о методологији за процену вредности капитала и имовине (,,Службени
гласник РС", број 45/2001, 45/2002),
– Упутствa о начину примене метода за процену вредности капитала и имовине и
начинa исказивања процењене вредности капитала ("Службени гласник РС", број
57/2001),
– Правилникa о континуираном професионалном усавршавању усвојеном од стране
НУПС-а,
– Правилника о садржини програма и начину полагања усвојеном од стране НУПС-а,
– Одлуке о садржају, роковима и начину достављања извештаја о проценама усво-
јене од стране НУПС-а.
Методолошки кораци процене вредности непокретности

Процена вредности непокретности најчешће је условљена следећим фак-
торима:
– прелазак са књиговодствене на фер вредност исказивања података у финансиј-
ским извештајима,
– обезбеђивање најчешће банкарских кредита,
– доношење пословних одлука које се тичу процеса инвестирања у некретнину и
процене ризика инвестиције,
– продаја непокретности,
– утврђивање пореза на имовину физичких и правних лица,
– поступање у решавању судских спорова.
687
Наведени разлози указују на значај правилне процене вредности непо-
кретности било да је заинтересована страна физичко или правно лице. Приступ
процени вредности је озбиљан у толикој мери да од њега зависи решавање
егзистенцијалног проблема појединца, куповина земљишта за изградњу обје-
ката за тржиште или за сопствене потребе. У овом поступку полазна основа је
тржишна вредност непокретности која се дефинише као новчана противвред-
ност размене некретнине на конкурентном тржишту.
Сам појам процене указује на чињеницу да је у питању стручно мишље-
ње о вредности које је засновано на систематском приступу. Поступак процене
обухвата следеће кораке:
Слика 1: Активности у поступку утврђивања вредности непокретности
Извор: Илустрација аутора
Проценитељ мора бити стручна особа, независна од утицаја заинтересо-

ваних страна за процену непокретности. Сам процес процене у Србији није
јединственим правним актом дефинисан, тако да је остављен пословној пракси
на уобличавање. Поред стручности и објективности, у поступку процене се
морају поштовати етичка правила и професионална регулатива ове области.
Најважнија активност од које зависи веродостојност процене и на којој
се заснива извештај експерта је одабрана и примењена методологија. Постоји
мноштво метода процене као што су трошковна метода, Монте Карло метода,
метода упоређивања, ликвидациона метода, штутгарска метода, метода про-
цењивања резидуалне вредности земљишта. Иако литература препознаје
мноштво метода процене, у пракси најчешће егзистирају три, сходно
Међународним стандардима вредновања и националним стандардима у Репуб-
лици Србији:
– Упоредна метода
– Приносна метода
– Трошковна метода
688
Упоредна метода је најчешће примењен метод за процену вредности не-
покретности. Подразумева постојање активног тржишта и релевантних тржи-
шних информација које су доступне. Те информације се односе пре свега на
реализоване купопродајне трансакције или цене из понуда. Сам назив говори
да је у питању директно поређење цена сличних некретнина на датој локацији
на основу познатих информација. Ова метода не подразумева само пуко по-
ређење некретнина на локацији већ се у обзир узимају и други параметри као
што је квадратура, спратност, старост објекта, близина саобраћајница, пратећа
инфраструктура. Такође је потребно да се упоредни подаци не односе на тран-
сакције међу повезаним лицима и да се реализују у нормалним тржишним
околностима. Упоредна метода је једина методологија коју примењује пореска
управа у поступку утврђивања вредности непокретности као основице пореза
на имовину, пореза на пренос апсолутних права, пореза на додату вредност.
Поступак процене вредности непокретности почиње са утврђивањем
вредности непокретности која се процењује. Након тога, проценитељ врши
преглед непокретности како би констатовао предности и недостатке постојеће
непокретности. На крају је потребно, ради компарације, пронаћи сличне непо-
кретности на истој локацији. Упоредна метода се примењује у околностима у
којима су расположиве цене за најмање три непокретности које су сличне. У
Републици Србији, Републички геодетски завод обелодањује информације о
промету и вредности земљишта. Других база података о вредности непокрет-
ности нема. Вредност понуђених станова у локалним самоуправама је тешко
утврдити, обзиром да ентитети који се баве прометом непокретности не обело-
дањују вредности, нити то чине ентитети задужени за наплату пореза на пре-
нос апсолутних права. До информација се углавном долази путем интернет
страница на којима се оглашавају агенције за промет непокретности. Овакве
околности утичу на смањење поузданости примене упоредне методе која је
изузетно прецизна у околностима у којима је могуће пронаћи непокретности
које имају исте или сличне карактеристике и налазе се на истој локацији.
Сходно резултатима истраживања стања на тржишту некретнина у Репу-
блици Србији констатовано је да следећи ценовни фактори утичу на упоредну
цену непокретности:
– фактор човек-10%
– локација-25%
– спрат-10%
– очуваност-10%
– грејање-7%
– стање санитарија-5%
– стање столарије-5%
– структура-4%
– спратност-4%
– телефон-3%
– тераса-3%
– лифт-3%
– оријентација-3%
689
– близина превоза-3%
– остали фактори-5% (Највећи огласник за некретнине у Србији, 2019:
https://www.nekretnine.rs/magazin/447/procena-trzisne-vrednosti-nekretnine).
Тржишна вредност непокретности као основа упоредне методе састоји
се од распона који чини доња граница тржишне вредности, реално очекивана и
горња граница тржишне вредности.
– Доња граница је она која се може постићи у кратком временском периоду са
великом извесношћу и са великим бројем купаца на тржишту.
– Реално очекивана тржишна вредност је цена коју је могуће остварити у ра-
зумном року са већином потенцијалних купаца, са мањом али извесном шан-
сом за реализацију од доње границе.
– Горња граница је максимално очекивана тржишна вредност која се може
постићи са малим бројем купаца који су посебно из приватних разлога заинте-
ресовани за конкретну непокретност.
Кретање понуде и тражње у датом тренутку ће одредити у ком опсегу ће
се наћи вредност конкретне непокретности.
Пракса је показала да је овај метод веома субјективан и подразумева ве-
лико искуство експерта који врши процену. У супротном долази до ситуације
да је на пример процењена вредност непокретности од стране пореске управе
често већа него што се заиста може реализовати на тржишту. Ипак, најчешће
се примењује и у пословној пракси, приликом преласка са књиговодствене на
фер вредност некретнина. Чињеница је да специфичности непокретности
утичу на мању могућност примене упоредне методе.
Приносна метода се заснива на претпоставци да вредност некретнине
зависи од њене зарађивачке моћи. Ту се пре свега мисли на могућност непо-
кретности да генерише профит за власника. На овај метод утичу многобројни
фактори као што је тржишни амбијент, однос понуде и тражње и други нееко-
номски фактори. Постоје два приступа приносне методе:
– Метод директне капитализације
– Метод дисконтовања новчаних токова.
Метод директне капитализације може да се примени ако постоје две
упоредиве некретнине које се истовремено продају. На тај начин примена ове
методе претпоставља да је купљена непокретност најбоља инвестиција и да
њена цена неће одступати од цене коју су платити други инвеститори за непо-
кретности које доносе приход. Примена ове методе има сличности са методом
директног упоређивања продајних цена, само што се она концентрише на ка-
пацитете упоредивих непокретности да стварају приход, а не на цену продаје
непокретности, да би се потом извршила капитализација остварених резултата.
Примена овог метода претпоставља да се од бруто оперативног прихода не-
кретнине одузимају оперативни трошкови. Добијени износ представља нето
оперативни приход, који стављањем у однос са продајном ценом даје стопу
капитализације. Ова стопа се затим примењује за процену вредности непокре-
тности тако што се очекивани нето оперативни приход те некретнине ставља у
однос са стопом капитализације.
690
Стопа капитализације је под утицајем два фактора:
Слика 2: Утицај на стопу капитализације у процесу процене вредности некретнина
по методу директне капитализације
Извор: Илустрација аутора
Тржишна кретања, кретања понуде и тражње за комерцијалним некрет-

нинама директно утичу на пораст или пад стопе капитализације. Уколико је
понуда већа, цене некретнина падају и самим тим стопа капитализације расте.
Због очекиваног пада нето оперативног прихода, потенцијални инвеститори
купују некретнине по нижим ценама. У ситуацији када је тражња већа од по-
нуде, стопа капитализације пада због очекиваног пораста оперативног прихода
од некретнине, а инвеститори плаћају више цене за куповину исте.
Поред тржишних кретања понуде и тражње, стопа капитализације зависи
и од кретања на тржишту капитала, конкретно од волатилности каматних сто-
па. Каматна и дисконтна стопа су директно пропорционалне, јер пораст камат-
них узрокује и раст дисконтних стопа, док цене некретнина падају.
Ова метода обезбеђује инвеститору да је некретнину платио по конку-
рентној тржишној цени. Ова метода не обезбеђује инвеститору да је купљена
инвестиција добра и исплатива. Због ових недостатака мора се применити оп-
резност, нарочито приликом израчунавања дисконтне стопе, јер се увек морају
узимати у обзир упоредиве некретнине по великом броју критеријума. Овај
метод је најбоље употребити у следећим случајевима:
– Стабилан ниво нето оперативног прихода од некретнине
– Не очекују се значајне промене у приходима од некретнине у будућности.
Израчунавању стопе капитализације у примени ове методе треба посве-

тити нарочиту пажњу имајући на уму да непокретности које представљају ос-
нов за компарацију треба да буду у складу са предметном непокретношћу по
свим битним параметрима, односно квалитету конструкције, старости, ве-
личини, локацији, функционалности, оперативној ефикасности и детерминан-
тама уговора о закупу (Андрић, 2018: 26). У околностима у којима је некрет-
нина нова и репрезентативна са јединственим обележјима много бољу приме-
ну има метод дисконтовања новчаних токова.
Метод дисконтовања новчаних токова је најбоље примењив у процени
вредности будућих пројеката развоја некретнина. Овај метод полази од прет-
поставке да инвеститор неће платити вредност непокретности у већем износу
него што је садашња вредност приноса у будућности које ће непокретност
691
остварити у неограниченом временском периоду. Разматрајући тржишне
околности, проценитељ прави пројекцију резултата у будућности, односно
годишњих прихода непокретности која се процењује. Пројекција добијених
резултата се врши до момента у коме се очекује њихова стабилизација, да би
се, потом, по основу стабилизованог резултата одредила резидуална вредност
у резидуалном периоду.
Конвертовање будућих прихода на садашњу вредност врши се применом
дисконтне стопе, која у себи већ садржи и степен ризика у вези са врстом имо-
вине која се процењује. У питању је систематски и специфични ризик. Систе-
матски ризик је ризик земље и зависи од макроекономских кретања конкретне
привреде као што су волатилност девизног курса и каматних стопа, значајне
фискалне промене итд. Специфични ризик се односи на факторе ризика који
погађају одређену врсту посла, као што је у овом случају вредновање непокре-
тности ради инвестирања, продаје, добијања кредита. Израчунава се садашња
вредност непокретности за пројектовани период применом дисконтне стопе и
врши се њено упоређивање са висином улагања или куповном ценом. Уколико
је дисконтована садашња вредност већа од улагања или куповне цене, принос
ће бити већи од дисконтне стопе која представља граничну вредност.
Приликом процене вредности непокретности применом методе дискон-
товања новчаних токова потребно је, поред основних карактеристика непокре-
тности узети у обзир и временски период за процену, утицај инфлације, про-
цену ризика, каматну и дисконтну стопу. Утицај наведених фактора на реал-
ност процене је потребно навести. Најзахтевније је свакако утврђивање вред-
ности дисконтне стопе, односно утврђивање дисконтног фактора на основу
кога ће се будући приноси свести на дан процене. Метод избора дисконтне
стопе може бити заснован на методи дограђивања или зидања или на CAPM
(Capital Asset Pricing Model) методу. Дисконтна стопа може бити заснована на
цени капитала ентитета израчунатој на основу финансијских извештаја.
Трошковну методу најчешће користе инвеститори и саставни је део ин-
вестиционе процене у оквиру студије изводљивости. Ова метода се базира на
упоређивању трошкова које би инвеститор имао да сам изгради непокретност
у односу на трошкове куповине непокретности сличног обима и квалитета.
Такође се ова метода користи за процену специјализованих објеката који се
ретко самостално продају на тржишту, већ углавном кроз продају предузећа
чији су саставни део. Приликом процене је потребно размотрити новине са
аспекта материјала, технологије и технике изградње, те ова метода често носи
назив грађевинска метода.
Трошак замене или трошак нове непокретности мора да обухвата поред
главног трошка финансирања изградње непокретности и све додатне трошкове:
– Вредност земљишта
– Цена израде пројекта и остале пројектне документације
– Инфраструктура.
Овако израчуната вредност непокретности се упоређује са сличном која

већ постоји на тржишту, али се савремена некретнина мора ускладити у погле-
692
ду застарелости како би се добила упоредива вредност нове и постојеће непо-
кретности. Дакле, за утврђену вредност непокретности потребно је извршити
прилагођавање по основу корисне површине, локације, квалитета градње и
просечних купопродајних цена непокретности које су сличне и налазе се на
истој локацији.
Испитивањем постојећих власника непокретности на тржишту може се
извести закључак да метод процене вредности непокретности зависи највише
од намене или сврхе процене. Анкетирање предузећа са територије Републике
Србије који су значајни власници непокретности и припадају групи великих
предузећа, те примењују комплетан сет Међународних стандарда финансиј-
ског извештавања резултирало је следећим закључком:
– Уколико је сврха процене прелазак на фер вредност исказивања непокретности у
финансијским извештајима, највећу примену има упоредна метода.
– Уколико се ради о мотивима куповине непокретности највећу примену има трош-
ковна метода на основу које се доноси одлука о куповини нове непокретности или
њене изградње у сопственој режији. Један део тржишта примењује и у овом случају
упоредну методу.
– Уколико се ради о продаји некретнине упоредна метода има најзначајнију примену.
– Уколико се ради о аплицирању за банкарски кредит приносна метода даје најпоуз-
даније резултате те има највећу примену.
У идеалним тржишним условима примена било које методе би морала

довести до истог резултата. Међутим, пошто је тржиште промењива и неизве-
сна категорија, од примењене методе процене зависи и коначан исход. Проце-
нитељ је особа која мора донети исправну одлуку која ће резултирати објекти-
вном и веродостојном проценом вредности некретнине. Веома је битно да сва-
ка странка која учествује у процени буде упозната са детаљима који су од ути-
цаја на вредност непокретности.
1. Andrić, M. (2018): Uticaj procene nepokretnosti na istinitost i objektivnost finansijskog
izveštaja. Četvrta tehnološka revolucija-izazov ili prijetnja za računovodstvenu i revizor-
sku profesiju (str. 12-32), Savez računovođa i revizora Republike Srpske, Banja Vrućica
2. Društvo procenitelja Srbije. (2019): Pravilnik o nacionalnim standardima, kodeksu etike i
pravilima profesionalnog ponašanja licenciranog procenitelja. Preuzeto 02. Jula 2019.
godine sa sajta https://www.drustvoproceniteljasrbije.rs/wpcontent/uploads/2017/11/
PRAVILNIK-o-nacionalnim-standardima.pdf
3. International Valuation Standards. (20. Jun 2019.): About IVSC. Preuzeto 20. Juna 2019.
sa sajta https://www.ivsc.org/about
4. Ministarstvo finansija. (15. Jun 2019.): Međunarodni standard finansijskog izveštavanja
13-Odmeravanje fer vrednosti. Preuzeto 15. Juna 2019. sa sajta
http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/MRS/2014/IFRS/IFRS%2013.pdf
693
5. Nacionalno udruženje procenitelja Srbije. (23. Jun 2019.): O nama. Preuzeto 23. Juna
2019. sa sajta https://procenitelji.org.rs/o-nama
6. Nekretnine.rs. Najveći oglasnik za nekretnine u Srbiji (23. Avgust 2019.): Preuzeto 23.
Avgusta 2019. sa sajta https://www.nekretnine.rs/magazin/447/procena-trzisne-vrednosti-
nekretnine
7. Royal Institution of Chartered Surveyors. (15. Jun 2019.): About RICS. Preuzeto 15. Juna
2019. sa sajta https://www.rics.org/eu/about-rics/
8. The European Group of Valuers' Associations (TEGoVA). (17. Jun 2019.): About TEGo-
VA. Preuzeto 17. Juna 2019. sa sajta https://www.tegova.org/en/p48e32a519bec9
PROCEDURES AND PROCEDURES FOR VALUATION OF REAL

ESTATE
Summary: Going concern principle is based on the assumption that a company is es-
tablished to operate for an indefinite period of time. In order to maintain this assumption, it is
necessary to evaluate the value of the capital and assets of the company by following the
requirements of business events and transactions, or business combination of the company.
Determining the value of a property or real estate is based on determining the selling price,
taking into account the economic benefits that real estate will bring in the future. The deter-
mination of the sale price, that is, the objective value of the real estate, is based on the deter-
minants of the normative regulatory framework. The normative regulatory framework for
valuation presupposes compliance with the requirements of professional, legal and internal
regulations. By following the requirements of the International Valuation Standards and
national standards in the Republic of Serbia, the following three methodological concepts are
most often applied: comparative, yield and cost. The paper aims to point out the specifics of
the application of the mentioned methods when evaluating real estate, taking into account all
the advantages and disadvantages of the same. Analysis of the real estate market concluded
that the practical application of these concepts is conditioned by the purpose of the asses-
sment. In ideal market conditions, the application of any method should lead to the same
result. However, since the market is a changing and uncertain category, the outcome also
depends on the valuation method used.
Key words: Real Estate, Valuation, Valuation Standards
694
V
ПРИКАЗИ
ЧЕДОМИР АНТИЋ УДК 323.1(497.1):323.17(497.16)
Приказ
Александар Раковић, Црногорски сепаратизам,

Catena Mundi, Београд, 2019
Др Александар Раковић, угледни историчар из Београда, објавио је син-

тезу историје идентитета и идеја под насловом Црногорски сепаратизам. Ра-
ковић је у овој књизи представио сложене процесе чије је корене препознао у
догађајима, који су се местимично и инцидентно догађали током друге поло-
вине 19. века, а у трајнију, мада споредну, политичку појаву претворили после
завршетка Првог светског рата. Испрва регионални партиклуларизам, затим
династичко-државни ривалитет, касније постаје нови национални идентитет
заснован на теоријама и пракси два тоталитаризма: фашизама франковачког-
хрватског и италијанског, те југословенског комунизма. Неуспешан у
грађанском рату и поражен на његовом крају морао је да прође поновно бина-
ционалну фазу, у складу са теоријама југословенских комунистичких уставо-
писаца-државотовраца; да би коначни, савремени облик добио тек еклек-
тичним сабирањем својих изворишта, заједно са искуством других нација које
су настале или макар афирмисане на темељима југословенске државе, а да су
српском народу ускраћивале могућност равноправости и право на постојање.
Др Раковић је овом сложеном, мултидисциплинарном проблему пришао
савесно и стручно. Пажљиво се, вредно и минуциозно придржавао научне ме-
тодологије. Разматрао је теме и примењивао искуства и приносе сродних наука
- антропологије, етнологије, психологије, геополитике...
Књига Црногорски сепаратизам логичан је наставак једне раније Рако-
вићеве књиге под насловом Срби и религијски интервенционизам од 1991. до
2015. године. Раковић је током дугог низа година угледни историчар, посвећен
разнм темама. Међу његових девет књига и више десетина научних студија,
запажено место заузимају дела Југословенска јавност и Ирска револуција
1916-1923 и Рокенрол у Југославији 1956-1968. Изазов социјалистичком друш-
тву. Раковић је током дугог низа година био саветник у Министарству вера
Републике Србије, где је објављивао монографије и зборнике посвећене тема-
ма из историје теологије али и међународних односа. Од 2005. до 2008. био је
управник Информационо-документационог центра Православног богословског
Чедомир Антић: Александра Раковића, Црногорски сепаратизам
факултета у Београду. Oд фебруара 2008. до септембра 2008. био је помоћник
директора Архива Србије. Политички активан, он је посебно био посвећен
очувању идентитета и права српског народа у Црној Гори, где је био уредник
неколико важних и угледних интернет сајтова.
Раковићева књига Црногорски сепаратизам целовити је преглед једног
процеса који не представља изградњу новог, одоцнелог националног иденти-
тета, већ напротив континуирану борбу против готово читав век са свих страна
нападаног, ниоткуда погржаног, српског идентитета, који у извесном смислу
још увек дели апсолутна већина грађана Црне Горе. Ова књига бројну архив-
ску и другу документациону грађу, те јасне и необориве анализе, представља
хронолошки и тек у другом нивоу феноменолошки. Раковићева књига сабрала
је седамдесет и шест глава у три велике целине: 1. Конвертитиски идентитет -
где разматра појаву од прапочетака - од друге половине 19. века до 1945. годи-
не; 2. Антисрпство и Србофобија, анализира раздобље од 1945, тачније 1971.
до 1997. године и, коначно 3. Антидржава - где разматра процесе у вези са
црногорским сепаратизмом од 1997. до наших дана.
Раковић је успео да докаже артифицијелност и фашистичке корене сав-
ремене црногорске националне идеје, какву спроводи режим Мила Ђукано-
вића. Показао је начине на које се савремена национална идеологија ослања на
време окупација Црне Горе из Првог и Другог светског рата. Од посебне је
вредности ауторова спремност да спроведе истраживање у годинама којима
смо савременици, а да документи, који су настали у то време, још увек нису
доступни у архивима. Задивљује Раковићева посвећеност, способност да про-
нађе, сабере, одреди аутентичност и веродостојност и анализира и најновија
документа. У оквиру вишегодишњег рада аутор је разговарао са стотинама
домаћих и међународних актера, учесника и важних сведока наше историје.
Књига Црногорски сепаратизам важна је из више аспеката. Она пред-
ставља драгоцен допринос не само историји савремене црногорске нације, већ
је у питању и посредна повест о недостацима, грешкама и лутањима српског
националног идентитета и природе државности Србије. У складу са најужом
темом, ова књига нема премца, посебно не у досадашњој црногорској историо-
графији, која колико ми је познато оваква дела још увек није имала, а још је
мање било овако широко замишљене истраживачке амбиције.
На промоцији ове књиге пред препуним амфитеатром „Слободан Јова-
новић” Правног факултета у Београду, старог упоришта демократије и родо-
љубља у Србији, цитирао сам један приказ познате Мангове биографије Кема-
ла Ататурка. Аутор приказа описао је књигу једном реченицом: „дефинит”
(definite) - „коначно” („коначно, потпуно дело”). Мислим да је такав случај и
са Раковићевом књигом Црногорски сепаратизам, коју препоручујем Вашој
цењеној пажњи.
698
Упутство сарадницима о прилозима:
Текст послати на е-маил адресу ljubisa@kpolisa.com (или преко контакт форме

на адреси www.kpolisa.com). Текст треба бити припремљен у формату B5
(17,6x25,0cm), у фонту Times New Roman, величина фонта Size: 11, тастатура
Serbian (Cyrillic), једноструког прореда Line spacing: Single. Максимални обим
оригиналних научних и прегледних радова је један ауторски табак (или 36300
карактера са размацима). На првој страни, изнад наслова рада, у левом горњем
делу треба написати име, презиме (у фусноти доставити контакт са аутором: е-
маил, тел.), установу, место а испод наслова рада сажетак (до 150 речи) и
кључне речи (највише седам) на српском и једном од светских језика.
Страна имена писати транскрибована, а код првог навођења иза имена у
загради ставити име у оригиналу.
Пример: Бродел (Braudel).
Код цитирања или позивања на извор иза цитата навести у загради презиме
аутора, годину издања и страницу, писмом којим је штампан извор на који се
позива.
Пример:
(Вебер, 1976: 341); (Weber, 1989: 59).
Исто правило важи и код навођења литературе у списку литературе на крају
списа.
Пример:
1. Le Gof, Žak (1997): Vreme, rad i kultura srednjovekovnog Zapada, Svetovi, Novi Sad,
2. Robins, Kevin (2001): Kiberprostor i svijet u kojemu živimo, Kiberprostor, kibertijela i
cyberpank: kulture tehnološke tjelesnosti, uredili Mike Featherstone i Rober Burrows, Na-
klada Jesenski i Turk, Zagreb,
Фусноте користити само за пропратне коментаре.

Напомене: Радове објављене у часопису, није дозвољено прештампавати ни у
деловима ни у целини без сагласности издавача. Оцене изнесене у радовима
ставови су аутора истих, и не изражавају мишљење уредништва часописа.
Рукописи се рецензирају, и не враћају ауторима. Објављени радови
се хонораришу у складу са финансијским могућностима издавача.
Излажење часописа финансијски подржао:
Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским
заједницама
http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/
Штампање часописа финансијски подржала:

Економист доо, Нови Сад

Kultura Polisa (41) 2020

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kultura Polisa (41) 2020

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 1820-4589

КУЛТУРА ПОЛИСА, год. XVII (2020), бр. 41

часопис за неговање демократске политичке културе

КОЛИКО ЈЕ ДАНАС РЕЛЕВАНТНА ШПЕНГЛЕРОВА

Сажетак: Рад проучава значај и утицај Шпенглерове културне морфологије,

У јулу месецу 1918. године крај Великог рата почињао је да се назире.

Шпенглеров живот и дело

Основe Шпенглерове морфологије култура

Колика су се Шпенлгерове процене показале исправне и колико су

HOW RELEVANT IS SPENGLER’S CULTURAL MORPHOLOGY

ЕВРОПА, СКИЦА ЗА ЈЕДНУ ИСТОРИЈУ

Почетак двадесетог века – врх европске доминације и моћи

Успон Европе: државе, нације, привреда

Европа и остатак колонијалног света - почетак и

EUROPE - A DRAWING FOR A SINGLE HISTORY OF

ПОЛЕМИКЕ У ОКВИРУ ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОРИЈЕ

Сажетак: У овом раду аутори разматрају особености православне теорије

Да ли је рат ситуација која хришћанина ослобађа

Полемика о примени оружане силе између светог Кирила и

Полемике с толстојевским пацифизмом

POLEMICS WITHIN ORTHODOX CHRISTIAN THEORY OF

КУЛТУРНИ МАРКСИЗАМ – ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ ИЛИ

Сажетак: Рад обрађује појам културног марксизма. Сам термин је контровер-

Културни марксизам представља „контроверзан“ појам који, у зависнос-

CULTURAL MARXISM - CONSPIRACY THEORY OR DOMINANT

ПРОБЛЕМ ИЗГРАДЊЕ ПОРЕТКА СЛОЖЕНИХ

Сажетак: Како федералне нације решавају задатак помирења друштвених,

Увод – Француска револуција, федерализам и проблем изградње

Федерализам и поредак у Сједињеним Америчким Државама

Федерална обележја политичког јединства Немаца

Политичко и поредак у процесу изградње швајцарске нације

PROBLEM OF COMPOUND POLITICAL ORDERS BUILDING IN

Генеза теорије биополитике1

Генеологија односа живота и политике

Биополитика и тело: произведен субјект јесте потчињен субјект

Појава становништва као покретач појаве диспозитива

THE BIOPOLITICS OF KNOWLEDGE / POWER

ЕВОЛУЦИЈА КАТАЛОНСКОГ СЕЦЕСИОНИЗМА У

Сажетак: У овом раду ћемо анализирати еволуцију каталонског сецесионизма

Каталонски сецесионизам: кратак историјски осврт

Политичка транзиција у Шпанији: Каталонија као

Буђење каталонског сецесионизма

Референдум о независности Каталоније 2017. године

Неизвесна будућност пред Каталонијом?

EVOLUTION OF THE CATALAN SECESSIONISM IN

ГАШЕЊЕ ГРАЂАНСКИХ СТРАНАКА У ВОЈВОДИНИ

Сажетак: Отргнувши се из идеолошких окова КПЈ наша наука постигла је

КПЈ је политички утицај успостављала не само захваљујући ратној побе-

EXTINGUISHING THE CIVIL PARTIES IN VOJVODINA AFTER

ПОЛОЖАЈ СРБА У РУМУНИЈИ И РУМУНСКЕ

Сажетак: Поштовање људских и мањинских права и регулисање положаја на-

Етнодемографске особености румунске и српске националне мањине

Румунска национална мањина у Србији

Српска национална мањина у Румунији

Билатерални споразум Србије и Румуније у области

Нека спорна питања у билатералним односима

STATUS OF SERBS IN ROMANIA AND ROMANIAN NATIONAL

ВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКИ КОМПЛЕКС КАО

Сажетак: Период хладноратовског сучељавања изнедрио је појаву специфичне

Политичка економија војног наоружања

Табела 2. Војни трошкови на нивоу региона (изражених у америчким доларима)

Регион 1988. година 2018. година

Безбедносне импликације процеса глобализације једним делом доприне-