Владе Симовић

 
1. НАСТАНАК И ДЕФИНИЦИЈА
ПАРТИЈА

1. Узроци и услови настанка партија


 Партије нису настале као реализације неке претходне замисли. Оне су настале спонтано и
постепено. Лабаве су организације (фракције, везе, клике, котерије, клубови) временом постале
партије
 Термин политичке партије први уводи Болинброук 1733. године
 Савремена популарност и присутност политичких партија (Демократске политичке институције,
формирање јавног мњења, политике сукоба и борбе, политике сарадње и компромиса, економске
и друштвене токове немогуће је замислити без познавања улоге и начина дјеловања политичких
партија)
 Свеприсутност партија оставља утисак да је настајање идеје о партијама и неких форми партијске
борбе старо готово колико и друштво
 Џемс Брајс сматра да су партије старије од демократије, те да су постојале у свим земљама и у
свим облицима владавине
(Примјер су борбе у старој Грчкој између земљорадничке и трговачке струје, потом борбе
присталица и противника Филипа и Александра Македонског. У Риму такође имамо
протопартијске борбе између присталица Цезара и Помпеја и Антонија и Октавијана)
 
 Жан Блондел сматра да су партије настале у Риму пред крај Републике а да су браћа Грах
били, можда, први партијски лидери са народном подршком. Пропашћу Римске републике
нестале су политичке партије. Оне су се поново појавиле у 12. вијеку у Италији у виду
гвелфа и гибелина
 Гвелфи су били протопартија састављена углавном од богатих трговаца. Они су подржавали цара
Светог римског царства и зато су називани – царска странка
 Гибелини су протопартија која је за разлику од Гвелфа углавном имала феудално чланство и били су
на страни папа те су због тога добили назив – папска странка
 Политичке партије у модерном смислу и значењу настају и развијају се упоредо са
процесима ограничавања апсолутне власти владара и јачања улоге парламента и избора.
Томе су допринијели и стварање средстава масовне комуникације, ширење писмености и
увођење општег права гласа
 Прве модерне политичке партије настају у Великој Британији у виду Торијеваца и Виговаца.
Торијевци су били промонархистичка странка састављена углавном од крупне
аристократије. Виговци су били концентрисани око ситне аристократије и крупне
буржоазије а њихова политика је била усмјерена ка ограничавању власти монарха и
демократизацији земље
 
 Као што је већ споменуто партије нису настале као реализација
неке претходне замисли, већ су настале спонтано и постепено.
Због тога је тешко одредити прецизан тренутак када су се лабави
облици политичког организовања претворили у политичку партију
 Основа за развој партија била је јачање буржоазије,
капиталистичких, либералних и демократских идеја те ширење
бирачког права и снажење улоге парламената у државама, прије
свега западног свијета
 Значајне структурне промјене у друштву чиниле су заправо
суштински узрок образовања партија, док су кризе дјеловале као
катализатор тог процеса
 
 Главне су промјене биле везане за ширење бирачког права које је
ишло упоредо са јачањем одређених друштвених слојева и
слободарских идеологија
 Највеће ширење бирачко права десило се током 19., а посебно у 20.
вијеку. Примјера ради на почетку 19. вијека свега је 5 до 7 посто
пунољетних грађана Британије имало право гласа. У Француској
њих 3 посто, а у САД је почетком 19. вијека право гласа имало само
40 000 пунољетних становника
 Експанзија бирачког права и промјене у производњи и структури
становништва усљед индустријализације, те промјене усљед јачања
улоге парламента биле су фактор развоја партија које Далдер назива
“дјететом индустријске револуције”
 
 Теоретичари Ла Паломба и Вајнер настанак и експанзију
партија објашњавају кризама у политичком систему и
процесом модернизације. Они кажу да су партије посљедица
три врсте криза:
 Кризе легитимизације (односи се на суверена власти,
монархија-република, нароодноослободилачки покрети у
колонијама)
 Кризе интеграције (проблем територијалног интегритета,
тежње националних група да се удруже у једну заједницу)
 Кризе партиципације (тежње потиснутих група да
учествују у политичком животу)
 
 Иако је настанак партија социјално-историјски
условљен не треба сметнути са ума да је формирање
партија креација појединаца: Њихова одлука о томе је
резултат три врсте узрока:
 Први је потреба да се колективном акцијом унаприједе
одређени интереси
 Други је да се актуелизују дилеме око кључних питања с
којима се суочава нека земља
 Трећи је настојање да се посредством партија задовоље
личне амбиције њихових твораца
 
 Према Дивержеу до настанка партија долази на два начина:
 Парламентарним путем (када се посланик или
парламентарн агрупа увежу са “изборним комитетима”
грађана како би им дали подршку за поновни улазак у
парламент или за остваривање неког интереса. По правилу
су ово лабавије организације и са слабијом идеологијом)
 Ванпарламентарним путем (настају из синдиката – нпр
Лабуристичка партија у Британији коју је 1900. године
формирао Трејдјунион, од стране земљорадника – нпр
Зземљорадничке странке или нпр од цркве –
демохришћанске партије)
 
 Панбјанко диференцира настанак партија кроз сљедећа три критеријума:
 Начин образовања – кроз територијално продирање од центра ка
периферији (стимулише стварање централизоване партије) и кроз
територијалну дифузију од периферије ка центру (стимулише
стварање децентрализоване партије)
 Постојање или одсуство “спонзора” – уколико постоји “спонзор”
онда је партија пројектована као “политичко оружје” а лојалност
према партији је индиректна и она зависи од лојалности “спонзору”
тј. Матичној организацији
 Постојање или непостојање харизматског лидера – уколико партије
на старту имају харизматског лидера, често послије његовог одласка
долази до “рутинизације харизме” што преживи мали број таквих
партија
 
 Партије постоје у скоро свим земљама свијета. Изузетак је пар земаља Персијског
залива у којима не дјелују политичке партије
 Власт и опозиција отјелотворене су у облику партија и зато није претјерано тврдити да
су партије “жила куцавица” демократије
 У земаљама стабилне демократије партије “прожимају” све остале демократске
институције:
 Партије одређују начин рада и садржај одлука парламента
 Активност влада зависи од опредјељења владајуће партије (или коалиције партија)
 Персонални састав учесника избора одређују партије
 Исход избора, такође зависи од односа снага међу партијама
 Партије, суштински, омогућавају одржавање избора (Ричард Кац каже да без
партија које структуришу кампање, осигуравају континуитет од избора до избора,
које обезбјеђују везу између кандидата у разним локалним срединама и за разне
положаје, није вјероватно да би избори били смислени чак и када би технички
били слободни)
 
 Грађани се у великој мјери везују за политичке партије чиме се стварају партијска
идентификација и партијска лојалност. Таква преданост грађана није присутна код
других демократских институција
 Због тога се политичке партије често третирају као “активни елемент”, “главни
протагонист”, “покретачка снага” демократског поретка и “хљеб свакидашњи
либералне демократије”
 Постојање барем двије партије које се надмећу на слободним изборима једно је од
конститутивних обиљежја демократије
 Партије су одиграле кључну улогу у процесу глобалне трансформације из
ауторитарног у демократски политички систем, посебно од 1989. године
 Занимљиво је да како су поједине земље централне, источне и југоисточне Европе
ишле ка процесу демократизације да су се њихове партије и партијски системи све
више суочавали са проблемима сличним са којима се суочавају партије и
партијски системи западних полиархија
 
 Снажењем политичких партија у системима представничке демократије отворено
је питање њихових мањкавости и њиховог проблематичног карактера
Постоје три основна аргумента критике политичких партија:
 Партије, инсистирајући на партикуларним групним интересима, уносе подјеле и
стварају климу нетеолераниције и сукоба у друштву
 Партије су од почетне улоге демократизатора друштва постале партократски
поробљивачи истог
 Партије углавном имају интерну недемократску праксу те као такве тешко да могу да
буду истински фактор демократизације друштва јер исту неприхватају ни у својој
властитој организационој структури
 
 У процесу критика према партијама предлагано је да оне буду
замјењене другим облицима политичког дјеловања:
удружењима грађана, масовним покретима, синдикатима,
еколошким и другим политичким организацијама
 Острогорски предлаже увођење тзв. “привремених партија”
удружења (leagues) која би престала да дјелују остварењем
коначног политичког циља због којег су и формирана
 Међутим партије су битна карика демократије и
либерализације
 Сваки демократски вишепартијски систем афирмише и брани
људске и грађанске слободе
 
2. Ширење партија

 Настанак партија у западним земљама Европе и у САД убрзале су и утицале на

настанак “као узор” партија у другим дијеловима свијета
 У централној и источној Европи партије у модерном смислу настају углавном у
другој половини 19. вијека
 На простору земаља Западног Балкана прве облике партијског организовања имамо
у Србији и Хрватској. Шездесетих година се у Србији јавља “Либерална група”, а
насупрот њој “Младоконзервативна група” која ће 1881. узети име “Напредна
странка”. Исте је године основана и “Радикална странка”
 У Хрватској се половином 19. вијека организује “Илирска странка”, која касније
мјења назив у “Народна странка” и која заступа политичку аутономију за Хрвате и
инсистира на хрвтском језику. Супротно њима јавља се Хрватскоугарска странка у
народу позната као “мађарони”
 
 У Словенији се 1892. године формира Католичка странка, а 1896. године
Југословенска социјалдемократска странка
 У Црној Гори је 1905. године формирана прва странка под називом Клуб народне
странке (“клубаши”), недуго затим и прокњажевска партија Права народна
странка (“праваши”)
 У Македонији настаје прво протурска странка “Уједињење и напредак” (1908), а
затим (1909) прогањана македонска странка Народна федеративна партија
 У БиХ су најзначајније три партије које су ушле у Босански сабор 1910. године.
СНО која је освојила 31 мандат, МНО која је освојила 24 мандата, затим ХНЗ која
је освојила 12 мандата и ХКУ која је освојила 4 мандата.
 Са модернизацијом се јављају партије и у остатку свијета – нпр. Меиџи
рестаурација у Јапану 1867. године
 А посебно са јењавањем колонијалне власти (Конгресна партија у Индији 1885.
године, а посебно у Африци и Азији у 20. вијеку)
 
3. Дефиниција, називи и елементи партија

 Термин политичка партија настао је почетком осамнаестог

вијека, а уширу употребу ушао је почетком осамнаестог вијека
послије публиковања Болинбрукове књиге “Једна дисертација
о партијама” (1733)
 Политичке партије су добровољне, релативно трајне
организације политичких истомишљеника чији је циљ
преузимање и вршење власти, односно стални утицај на њу,
ради остваривања одређених групних интереса који могу да
буду класни, национални и сл.
 
 При томе се ужи или шири групни интерес настоји да одјене у рухо
заједничког интереса друштва, по принципу издвајања дјела за
цјелину и реализује у оквиру једне политичко/идеолошке концепције
о (пожељној) општој државној политици
 Напетост између заступања парцијалног интереса и претензије на
интерпретацију и репрезентовање цјелине у самој је природи партија
 Етимолошки и семантички посматрано ријеч партија долази од
латинског глагола партире што значи подјелити. Слични термини
(фракција и секта) који су у употреби у теорији о партијама такође
имају глаголски корјен који значи дијелити, подјелити. Све наведено
иде у прилог првог аргумента наведене критике политичких парт ија
 
 Називи партија најчашће долазе из неке од идеја-
водиља попут идеологије, историјских догађаја или по
називима личности, али и по приоритетним
националним задацима или основним вриједностима
 Назив партије имају важну оријентацијску сврху.
Често се јавља феномен “мјешања јабука и
поморанџи”
 
Елементи партија

 Постоје четири основна елемента политичких партија.

То су:
 организација
 освајање власти
 идеологија и програм
 интереси
4. Организација партија

 Према мишљењу већине аутора организација је међу најбитнијим елементима који одређују
природу и карактер партије. Партијску основу чине организационе јединице форимране на
територијалном, и рјеђе, прије свега у комунистичким партијама, на функционалном принципу
 Слободан Јовановић каже да “главна снага савремених странака лежи у њиховој организацији.
Једна добро организована странка може успјевати и са људима осредње вриједности”
 Теоретичари партија дефинишу више различитих облика партијског организовања:
 Одбори (кокс) одговарају партијама либералне и конзервативне орјентације
 Секције опет одговарају партијама социјалдемократског усмјерења
 Ћелије су организациони чиниоци, по функционалном принципу и одговарају комунистичким
партијама. Кроз историју су биле познате и страначке милиције (углавном код фашистичких
партија)
 Партијску и окопартијску структуру у укупном низу “концентричних кругова” чине симпатизери,
чланови, активисти, функционери, руководиоци и вођа са најближим сарадницима
 
5. Тежња за вршењем власти

 Тежња за вршењем власти је основа због које политичке партије разликујемо од “интересних
група”
 У демократијама народ је носилац суверенитета и као такав своје суверено право да влада
исказује на изборима и кроз партијско представљање
 Оно може да буде једнопартијско и вишепоартијско
 У једнопартизмима имамо различите видове манипулација и ријел је о диктатурама
 Када је ријеч о вишепартијским системима у њима мора да постоји слободно и фер такмичење
 Према томе да ли врше власт или не, партије дјелимо на позиционе и опозиционе
 Партије у власти могу да врше власт самостално или у коалицији
 Коалиције су често идеолошки и програмски непринципјелне и то су најчешће “бракови из
рачуна”
 Често се дешава кохабитација, посебно у предсједничким и полупредсједничким системима
 Манипулација бирачима, нереална обећања, “социјално учење бирача”
 
6. Програмска опредјељења партија и притисци ка униформности

 Партије морају да имају минимално развијен политички и идеолошки пројекат

око којег би се окупили и интегрисали њихови чланови и присталице
 Идеологија је шири систем увјерења, вриједности и представа о друштву и о
пожељном начину уређења друштвених односа
 Програм партије представља просторно и временско прецизирање,
конкретизацију, развој и операционализацију одређене идеологије, али и
ревидирање, па и напуштање дијела “идеолошког баласта”, њено
прилагођавање конкретним околностима и приликама једне земље. Постоје
идеолошке крајности од лијеве до десне идеологије
 
 Идеологија партије је апстрактна и објашњава циљеве, увјерења
и вриједности
 Парадигме су конкретније и дају сљедбеницима јасно упуство за
политичку акцију. Парадигма је релативно конкретна представа
оног што је пожељно и тражено (примјер успјеха)
 Иако су парадигме у чврстој корелацији са идеологијом оне не
носе изричите идеолошке ознаке што поспјешује њихово
прихватање у друштву
 Усвајање одређене партијске идеологије често почиње усвајањем
њених важних парадигми. Одбацивање важних парадигми, је са
друге стране, знак одустајања од одређене партијске идеологије
 
 Интезитет и обим прихватања партијске идеологије, умногоме,
зависи од положаја члана у хијерархији партије, па и у
друштву
 Битно је за партије колики је степен конзистентности
идеолошких опредјељења чланова, то јесте колики је степен
усаглашености њихових идеја и вриједности
 Приближавање “просјечном бирачу” разлог је идеолошке
конвергенције у земљама стабилне демократије
 Све је мања диференција између партија у сфери идеологије а
све већа у сфери ефикасности спровођења у суштини
идентичне политике
 
7. Идеолошке породице партија

 Идеологија је најважнији конститутивни елемент партијског идентитета

 Бејме издваја низ идеолошких породица партија у Европи, а према реду њиховог
настанка:
 Либерална и радикална
 Конзервативна
 Социјалистичка и социјалдемократска
 Хришћанско-демократска
 Комунистичка
 Аграрна
 Регионална и етничка
 Десно екстремистичка
 Еколошка
 
 Љевица и десница
 Бобио – подјела:
 Екстремна љевица – партије и покрети који се боре за
једнакост и ауторитаризам
 Центар-левица – егалитарни и либерални покрети
 Центар-десница – либерални и неегалитарни покрети
 Екстремна десница – антилиберални и антиегалитарни
покрети
 
8. Интересна пристрасност партија

 Политичке партије су интересне организације

 Партија има свој “ужи” и “шири” интерес
 Ужи оперативни интерес партије је да на политичком тржишту добије
што ширу политичку и изборну подршку. Због тога се партије често
(програмски и дјелатно) прилагођавају бирачима
 Шири интерес је остваривање идеолошко-програмског задатка
постављеног при утемељењу идеолошке оријентације странке
 На класном заступању интереса у корист радничке класе инсистирају
марксистички усмјерени аутори
 У постиндустријској ери са мјењањем социо структура ова перцепција губи
на значају иако постоје и друга проширена схватања
 
9. Лица партије

 Кеј разликује три аспекта партија које Кинг означава

као три лица партија а то су:
 Партија у бирачком тијелу (на терену)
 Партија као организација на челу са централним
руководством
 Партија у власти
 
10. Релевантне партије

 Одвајање парламентарних од непарламентарних

партија
 Ефекти већинског изборног система по стварање
релевантних партија (добри и лоши)
 Ефекти пропорционалног изборног система по
стварање релевантних партија (добри и лоши)
 2. ФУНКЦИЈЕ ПАРТИЈА,
ПАРТИЈСКИ СУКОБИ И САРАДЊА

11. Латентне и манифестне функције партија, просистемске и антисистемске партије

 Под функцијама партија истражујемо различите активности партија, са једне и ефекте њиховог
дјеловања са друге стране
 Ако појам функције партија схватимо у значењу ефекта њиховог дјеловања, не смијемо да не
предвидимо како манифестне (жељене и очекиване), тако и латентне (нежељене и неочекиване)
функције
 Посебно је битно дефинисати и појаснити латентне функције као основу за долазак до битних
сазнања о политичким партијама
 Латентне функције подразумјевају обезбјеђивање привилегија члановима партије, омугућавају
асимилацију и социјални успон припадницима мањинских етничких, религиозних и културних група,
осигуравање повластица бизнису и најизад противтежу формалној дистрибуцији власти у друштву
 У друштвама у развоју партије су имале латентну функцију стварања нове елите. Биле су фактор
социјалног раслојавања
 Манифестне функције су јавни и видљиви послови које обављају политичке партије . Од
кандидовања на јавне функције, преко политичких кампања до доношења политичких одлука
 
 Политичке партије су умногоме креатори политичког
система у којем дјелују
 Оне дјелују на политички систем на два начина:
 Први је усмјерен на очување постојећег политичког
система или на очување уз његове минималне промјене
 Други је усмјерен на разарање постојећег и
успостављање новог политичког система
 Оцјена да ли је политичка партија антисистемска у
великој мјери зависи од перцепције осталих партија у
систему
 
 За одређевиње просистемских и антисистемских партија је битно Истоново
аналитичко разликовање три нивоа политичког система
 Први је ниво “политичка заједница” (у ствари држава) коју чине људи који
живе на датој територији и дијеле заједничку судбину
 Други је ниво политички режим као скуп вриједности, норми и процедура
 Трећи ниво представља руководећа гарнитура
 Просистемске партије не доводе у питање прва два нивоа политичког система
(“политичку заједницу” и режим), док на трећем нивоу учествују у надметањима
којима се периодично одлучује о носиоцим авласти
 Антисистемске партије по правилу оспоравају политичку заједницу, искључене су,
најчешће, из вршења власти што чини да њихови сљедбеници владајући поредак
доживљавају као непријатељски
 Антисистемске партије деформишу демократски процес и онемогућавају
демократску консолидацију
 
12. Врсте функција партија

 Далтон и Ватемберг, Гинтер и Дајмонд, Хејвуд, Меријем, Прелот,

Бејме, Лајсерсон, Хајнемен, Ипстејн, Блондел, Аптер...
 Наведени аутори и њихове дефиниције се могу да сведу на основне
четири функције политичких партија и оне су:
 Селекција и агрегација интереса
 Организација власти
 Усмјеравање активности државних органа
 Избор носилаца најважнијих положаја у положаја у
политичком систему
 
13. Политичке партије и власт – сарадња и сукоб

Политички процес одвија се првенствено кроз интеракцију политичких

партија, а само ријетко у том процесу учествују и други актери попут
интересних група, политичких организација и удружења
Грађани учествују посредно кроз гласање за партије у власти и
непосредно утичући на доношење одлука путем легалних средстава –
грађанске непослушности, референдума и сл. или путем илегалних
механизама – бунта, демонстрација и сл.
Међутим и када се грађани самоиницијативно активирају или путем неких
грађанских организација по правилу њихове акције временом преузму или
усмјеравају политичке партије
 
 И сукоб и сарадња између партија су „чисте ситуације“ – у стварном
животу се ове двије категорије преплићу у међупартијској
интеракцији
 Постоје двије врсте договора међу партијама:
 Први су програмски – када се партије договарају око битних
државних, националних, еколошких или сличних питања
 Други су „цеховски договори“ из интереса као што су
појачавање посланичког имуниттета, посланичких плата и сл.
 У ТОМ ПОГЛЕДУ ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ПОДСЈЕЋАЈУ НА
ПРОИЗВОЂЕЧЕ ЦИГАРЕТА КОЈИ СЕ НЕМИЛОСРДНО БОРЕ ЗА
ТРЖИШТЕ АЛИ ПОСТИЖУ „ЗАЈЕДНИЧКИ ФРОНТ“ ПРОТИВ
ЗАБРАНЕ ПУШЕЊА
 
 Најважнији сукоби међу партијама могу да буду:
 а) Око виталних националних или државних интереса
 б) Периодични избори – институционализовани сукоб
 Тамо гдје доминира расцјеп између љевице и деснице „изборна арена“
је стабилна јер су мале промјене у односима снага између партија
 Даунсова скала – у двопартијској конкуренцији (нпр. Веилке
Британије) се двије доминантне партије ради бољег учинка помјерају
ка центру
 У борби за мали број неодлучних у центру долази до политичке
конвергенције конкурентских партија
 Харолд Хотелинг – примјер двије продавнице у истој улици
 
 У партијским системима у којима постоји више сукоба, ту је изборна арена,
по правилу турбулентнија
 То значи да постоје двије врсте сукоба: ЈЕДНОДИМЕНЗИОНАЛНИ и
ВИШЕДИМЕНЗИОНАЛНИ
 Једнодимензионални је по основу, нпр. Само социјалног адресанта, то јесте
социјално-политичких групација, а други вишедимензионални је сложенији и
по основу випе различитих подјела, попут вјерске, националне, расне и сл.
 У једнодимензионалним сукобима јављају се опозиционе двије партије које
се боре за неколицину неодлучних бирача у центру, зато им идеје
конвергирају
 У вишедимензионалним сукобима постоје конкурентске партије од којих се
неке надмећу за исте бираче, те се њихова борба одвија као интезивнија и
веома је често неизвјесан исход њиховог надметања
 
14. Партијске коалиције

Партијске коалиције су споразуми формулисани

најчешће у писаном облику у којима партнери дефинишу
заједничке циљеве и облике ангажовања у њиховом
дјеловању
Партијске коалиције можемо да подјелимо на владајуће,
изборне и парламентарне, а према нивоу политичког
дјеловања дјеле се на националне и субнационалне
 
 Различити су мотиви стварања партијских коалиција, од јачања
моћи и утицаја, до максимализације „политичке кохерентности“
или минимализације „политичке дистанце“ са партијама
партнерима јер очекују да ће таква политика најближе проводити
њихова опредјељења
 Стром с обзиром на циљеве, када је ријеч о њиховом коалиционом
понашању, прави разлику између партија (ово су основни иако
постоји још више циљева којима се партије руководе):
 Партије настоје да освоје максимум гласова
 Партије настоје да освоје што више мјеста у власти
 Партије настоје да остваре одређење политичке циљеве
 
 Владајууће коалиције су савези странака који имају
подршку већине посланика али и савези странака који чине
мањиску владу
 Владајуће коалиције нису само „технички посредник“,
„мост“ између воље бирача и носилаца власти већ и
политички аранжман који неријетко преиначује вољу
бирача
 Често ко ће да влада није одлука бирача већ је производ
постизборних договора партија, тј. постизборне
комбинаторике
 
 Вјероватноћа успостављања коалиција зависи од нумеричке снаге партија у
парламенту са једне стране
 Са друге стране зависи и од приоритета политичких партија који према Луберту
могу да буду:
 Тангентни – приоритети који нису међусобно сукобљени
 Конвергентни – нису различити приоритети али су начини њиховог
остваривања различити
 Дивергентни – различите преференције и и фокуси
 Коалиције подразумјевају спремност партија на компромисе и на попуштања.
Постоје двије врсте компромиса:
 Имплицитни – када се „заледи“ спорно питање те одбори у процесу пронађу
ријешење
 Експлицитни – ситуација када условљеност коалиционог договора доводи до
једностране промјене преференције неког од актера коалиције
 
 Партије које предводе коалицију, тзв. „стожер“ или
„кључне партије“ су партије чији су интереси
конвергентни и тангентни над партијама чији су
интереси дивергентни
 Коалиције са конвергентно усмјереним партијама је
„двосјекли мач“ јер у том случају у владу улази и
партија која је усмјерена на исто изборно тржиште па
то значи савез конкурентских партија који у себи
садржи потенцијалну клику раздора
 
 Када је ријеч о „коалиционом понашању“ треба разликовати
јединствене и интерно подијељене актере
 У реалативно дисциплинованим европским партијама партије се
понашају као јединствени актери
 Од изузетног значаја у оваквим партијама су органи попут Главног
одбора задужени за прављење коалиционих споразума – ријеткост је
да чланови одлучују о томе (лабуристи у Израелу и Ирској)
 Централизоване партије су јачи преговарач од децентрализованих
партија јер је код њих већа могућност да њихови потенцијални
партнери подстакну „унутарпартијску конкуренцију“ па онда слаба
партија прави уступке
 Нумеричка снага посланика је основа за преговоре неке партије
 
 „Количина плијена“ које партије узимају је различита у развијеним
демократијама у односу на транзицијске земље јер су овим другим
државне интервенцијке битан аспект привређивања и тиме је значај
политичких функција већи
 У расподјели министраских мјеста се често користи „гвоздени закон
пропорционалности“ па мале партије често добију по том правилу
„бонус портфељ“
 Два су случаја када се одступа од пропорционалности:
 Први је када се праве „уступци“ зарад политичких начела
 Други је када партије на то тјерају системски оквири (Белгија,
БиХ...) – У Белгији је успостављено неформално правило
(1908) 3 плус 2 плус један
 
 90 посто влада у Европи су коалиционе, 36 пото су
минималне коалиције, 33 посто су мањинске, 21 посто
су прешироке коалиције, 10 посто партија је освојило
апсолутну већину али се 4 посто њих одлучило за
коалицију
 „Сувишна партија“ је терет на само први поглед али то
није тако
 
15. Субнационалне коалиције, изборне и националне коалиције и
теоријска елаборација коалиција

 Субнационалне коалиције су на локалном нивоу

 Оне су често нестабилније због природе мандата па је тамо тек
озбиљније чврста коалиција која прелази 60 посто посланика
 Изборне коалиције се стварају међу партијама како би
побољшале свој учинак
 Тип изборног система утиче на то да ли ћи да буде више или
мање таквих коалиција
 „Трка првог коња“ подстиче на предизборне коалиције више од
пропорционалних система изузев у посткомунистичким земљама
 
 Занимљиво је да антисистемске партије често „камуфлаже“
ради улазе у коалиције са демократским системским
партијама како би обезбједиле пролаз у парламент
 Теорија владајућих коалиција и минималне побједничке коалиције
– коалиције су производ реалне математичке комбинаторике и
игноришу политичко-програмска начела
 Теорија минималне повезане побједе – коалиције се образују, осим
по величини, и по програмској оријентацији
 Теорија могуће (изводљиве) политике – коалиције се образују с
обзиром на спремност странака да спроводе одређену политику и
због тога надмашују, по обиму, „минималну коалицију побједе“
 
16. Избори – институционализовани сукоб

Избори су институционализовани сукоб

У демократијама постоје „правила игре“
На изборима се може примјењивати велики број
стратегија – од офанзивних до дефанзивних – а све са
циљем да задрже старо или да привуку ново бирачко тијело
Постоје отворена тржишта и затворена (по националном,
расном, регионалном или вјерском сегментирању)
 3. ПАРТИЈА КАО СИСТЕМ, ИНТЕРНИ
АКТЕРИ И ПРОЦЕСИ У ПАРТИЈАМА

17. Основа организационе пирамиде политичких партија

Партије су дио партијског система, али су и саме „минијатурни

политички системи“
Партије су сложене групације унутар којих постоје особени
облици груписања и дјеловања партијских функционера и чланова
За те се тенденције користе различити називи: тенденције,
фракције, струје, клике и сл.
Унутар политичких партија постоје интезивни процеси сукоба и
сарадње између ужих група
 
 Партије су организоване пирамидално
 Врх партије, уже руководство, функционери партије, активисти партије,
чланови, присталице и симпатизери
 Основне јединице политичких партија традиционално носе сљедеће
називе: одбори или коксови, екипе, секције, ћелије и милиције (ако је
ријеч о милитантним партијама које имају и овај вид унутрашњег
организовања)
 Одбори се као форма највише везују за западноевропске, кадровске,
партије. Одбори окупљају најугледније људе у територијалној заједници.
Број чланова одбора се креће од 10 до 20 и њихова активност је углавном
у вријеме избора. У одборима у САД постоји плаћено лице (капетан) који
је задужен за активирање партијских чланова у одборима за одређене
политичке акције
 
 Екипе означавају уске групе људи, од 10 до 15, који се окупљају на
пријатељској, територијалној или професионалној основи и везују се за
демохришћанске партије у Европи
 Секције су углавном везане за социјалдемократске партије на одређеном
простору. Ријеч је о организационој форми гдје чланови плаћају
чланарину странци, гдје постоји масовност и гдје је жива активност.
Промоције, приредбе, политичке акције и сл. Секције имају извршне
одборе или бирое као извршни орган те комисије за поједине дјелатности
 Ћелије су везане за комунистичке партије и организоване су по
функционалном принципу. Углавном се ћелије организују у радним
колективима
 Милиције се везују за фашистичке партије и друге милитантне партије.
Ту је ријеч о фактички мањој војној формацији
 
18. Унутрашњи односи у партијама

Односи у партијама умногоме зависе од њене величне, територијалне

распрострањености, политичко-системског оквира у којем дјелује и сл.
Основна је подјела на: централизоване и децентрализоване партије са
виском аутономијом за ниже нивое организовања
У стварности не постоје „чисто“ централизоване и „чисто“
децентрализоване партије
У високо централизованим партијама оне попримају обрисе војске, а у
високо децентрализованим партијама оне губе јединство
Такође се партије дјеле на опне које дозвољавају фракционаштво унутар
себе и на оне које га недозвољавају
 
 Школски примјер централизованих партија су комунистичке
партије које као бродови унутар себе имају јасне преграде између
појединих организационих подгрупа
 Супротност томе су децентрализоване партије у САД –
Републиканци и Демократе са слабим организацијама али јаком
идентификацијом бирача са њима
 У центролизованим партијама такође постоји интезиван
унутрашњи партијски живот али је јасно ипак да постоји
јединство централистички опредјељеног руководства
 У децентрализованим партијама се уочава дифузија моћи на више
руководећих група што Еледерсвелд назива СТРАТАРХИЈА
 
 Степен децентрализације зависи од идеологије, историје, политичког
система и сл. фактора
 Посебно је битан однос према промјени или очувању политичког
поретка у земљи – при томе, нпр. Фашистичке и комунистичке
партије наглашавају вриједности јединственог дјеловања
 У развијеним демократијама је до половине Двадесетог вијека била
јасна организациона разлика између радничких и буржарских партија
али се то умногоме мјења али је ипак још увијек присутна
 Што су партије више грађанске, либералне и конзервативне, оне су
децентрализованије и најчешће је њихово јединство производ
„интерне дипломатије и компромиса“, што су више љевичарске или
оне су централизованије
 
 Унутарпартијска хијерархија одговара двијема потребама:
 Организационо-техничкој
 Ниво специјализације, подјеле рада мјерене бројем служби
на истом нивоу или хоризонтална диференција
 Степен стандардизације процедура
 Ниво формализације
 Број хијерархијских нивоа или вертикална
децентрализација
 Степен бирократизације, односно пропорција чиновника у
укупном чланству
 
 Проблему контроле процеса статусне
стратификације, која регулише политичке
каријере присталица партије – првенствено
напредовање и задобијање материјалних и
симболичких признања (награда)
 Почетна фаза оснивања има наглашен систем
солидарности и истиче се једнакост чланова
 Временом се из принципа солидарности прелаз у
систем интереса
 
19. Партијски организам

Конгрес
 Конгрес је највиши орган партије
 Конгрес доноси статут и остале акте партије, те бира најважнија партијска
тијела (изузев у случајевима гдје се партијска тијела, попут предсједника,
бирају директним избором страначког чланства)
 Конгрес се састаје најчешће јеном у двије или четири године
 Различите називе партије примјењују за ово страначко тијело – конгрес,
сабор, конференција или скупштина
 Најчешће су конгреси прилика да се потврди снага и јединство партије и зато
их прати велика попма и кореографија – иако све ово није увијек и у свим
партијама пракса
 
 Аутономија конгреса и његов значај није исти у свим партијама. Он зависи од
сљедеће три претпоставке:
 Аутономија конгреса је већа ако конгрес доноси одлуке о предлозима који
садрже алтернативне опције, нарочито ако се о избору руководиоца
изјашњава између више кандидата
 Аутонимја је већа и када је избор делегата у конгрес спроведен по
систему “слободних и поштених избора”. Тиме делегати имају властито
демократско утемељење што их чини самосталнијим у доношењу
политичких одлука а конгрес аутономнијом институцијом
 Аутономија конгреса обрнуто је пропорционална удјелу делегата по
положају у његовом саставу. Што је мање делегата са јаким положајем у
странци у конгресу то је конгрес аутономнији јер се делегати по
положају , у процесу доношења одлука, понашају конформистички према
врху партијске моћи јер су њен дио
 
 Главни одбор
 Иако је конгрес највише партијско тијело стварну власт обавља главни одбор
 Поједине партије ово тијело називају још и национални комитет, централни савјет,
отаџбинска управа и слично
 Главни одбори су углавном састављени од најбитнијих партијски функционера –
од предсједника, потпредсједика, најважнијих партијских вођа, изабраних
функционера и сличних
 Главни одбор је извршно-политички орган у којем се налази партијска елита моћи
 Предсједник
 Предсједник је носилац најважнијег положаја у партији, док је у већини
комунистичких партија то генерални секретар
 У савременим комунистичким и социјалистичким партијама неријетко постоје оба
тијела – и предсједник и генерални секретар – при чему је већа моћ у рукама
предсједника
 
 Предсједништво и извршни одбор
 Предсједништво је најчешће скуп најужег партијског врха и оперативни је
орган партије
 Извршни одбор је извршно тијело које најчешће чине предсједник,
потпредсједници, шефови посланичких група и високи функционери партије
на државним функцијама
 Посланички клуб
Посланички клуб представља скуп чланова партије изабраних у
парламенту простора у којем партија дјелује.
 Карактер мандата (слободни/императивни)
 Посланичка дисциплина
 Посебни облици организовања (актив жена, омладинске
подорганизације , страначке милиције и сл.)
 
20. Стабилност и промјена

Статутарна структура у партијама се временом мјења. Углавном у

првацу стабилизације партије што је корак ка њеној
институционализацији
Институционализација партија се мјери на двије скале: прва је
степен аутономије партије у односу на окружење, а други је
међузависност различитих сектора у партији
Аутономност партија се мјери у степену партијске контроле
процеса „размјене“ са другим организацијама попут синидиката и сл.
 
 Када је ријеч о другој димензији – међузависности различитих сектора у партији – то
јесте интерне кохерентности организације, ту можемо да извучемо пет индикатора
степена институционализације партија:
 Степен развоја централне партијске организације. Институционализована
партија посједује развијен централни бирократски апарат који има надмоћ над
средним и локалним нивоима
 У институционализовани, партијама уједначена је организациона структура
партије на истом нивоу на читавој националној територији
 Институционализоване партије располажу финансијским средствима која долазе
из више извора
 Високо институционализована партија доминира над својим спољашњим
окружењем
 У високинституционализованим партијама статутом регулисана дистрибуција
моћи у већој мјери одговара стварној ситуацији него слабије
институционализованим партијама
 
21. Интерни актери и процеси

Стварни процес доношења одлука у партијама се често одвија мимо

утврђених партијских докумената
У жаришту анализе је питање дистрибуције, и репродукције унутарпартијске
моћи
Ово се огледа у томе што ужи извршно-политички орган често пресудно
утиче на садржај партијских одлука, док се улога статутарно виших партијских
структура своди на ратификацију
У странкама се развијају олигархијске тенденције гдје већину процеса
диктира „унутрашњи круг“ или неријетко „сива еминанција“
Да би се појаснила репродукција моћи у партијама анализу ћемо да
усмјеримо на двије групе: чланство и руководство
 
22. Чланство – активисти, чиновници, експерти и бројност

Чланство претвара политичаре од независних (и вјероватно

користољубивих) предузетника у агенте социјалних покрета, и на тај начин
појачава њихову демократску легитимност
Чланство је индикатор популарности успјеха партије у друштву, стога не
чуде често претјерани показатељи партија о њиховом броју чланова
Осим тога што је моћна регрутациона база како за изборе, политичке
акције и регрутовање нових кадрова чланство је и добар механизам за
финансирање партија (чланарине, донације, поклони и сл.)
Партије се битно разликују према томе колико своме чланству дају
простора да учествује у доношењу одлука
 
 Занимљиво је да партије које недозвољавају велики степен слободе
унутарстраначког дијеловања знају често да буду и најмасовније
партије у својој земљи (КП Италије, Национал-социјалистичка
радничка партија Њемачке (прије Хитлеровог освајања власти)) што се
може да правда партијском мотивацијом али и партијском
идентификацијом
 По једном ситарживању у Социјалистичкој партији Италије је 70
посто чланова сматрало исправним Марксов концепт по којем је
„партија демократска ако представља истинске интересе радничке
класе“, 18 посто је заступало неолиберално схватање које је
инсистирало да бирају између више преференција а свега је њих 12
посто заступало класични став да је партија демократска ако чланови
имају могућност да доносе одлуке
 
 Међу члановима разликујемо оне који су пасивни чланови, наспрам оних
који су активисти, чиновници, експерти...
 Активизам чланова осцилира. Он је најснажнији у предизборном периоду
 Активизам чланова диктирају и одређене околности. Нпр. на почетку свога
рада у малим партијама примјетан је већи активизам и већи рад
 Активисте не разликују формална обиљежја већ њихова већа ангжованост
 „Професионални чиновници“ су појединци плаћени за свој рад у партији
 Експерти представљају углавном стручњаке из различитих области који су
често савјетници руководиоцима у партијама и који су више економским
мотивима везани неголи партијском лојалношћу,. Они су доста
професионализовани али ипак нису пасивни поданици хијерархијски
успостављених релација
Табела


 
23. Партијска идентификација

Појам настао у САД да означи партијско чланство које тамо није развијено
као у Европи, то јесте као функционални еквивалент појму партијског
чланства
Међутим и у Европи појам итекако служи сврси јер се њиме дефинише
диференцијација између мање и више идентификованих чланова
Партијска идентификација доприноси предвидљивости изборних
резултата и смањује степен контигенције у политичком животу
Партијска идентификација постепено опада у развијеним демократијама
јер долази до опадања „идеолошког пртљага“ партија па све почињу да буду
прихватљиве већини бирача
 
 На партијску идентификацију, према Бејмеу, утичу сљедећи фактори:
 Број становника и врста изборног система
 Партијска идентификација позитивно колерила са изборном
партиципацијом
 Партијска идентификација повезана је са спремношћу грађана да се
идентификују лијево-десно
 Партијска идентификација расте са порастом повјерења у политички систем
 Партијска идентификација није аналитички одвојива од повезаности бирача
са секундарним скупинама (црква, синдикат)
 Посебни догађаји могу да утичу да се партијска идентификација разликује
од изборног понашања
 Политички пристрасно дјеловање медија смањује утицај партијске
идентификације на изборно понашање
 
24. Мотиви ангажовања и врсте подстицаја

Постоје двије врсте подстицаја:

 Колективни везани су за партијску идеологију, програмске циљеве и сл.
 Селективни везани су за чланове партије и они се према Панбјанку дијеле
на:
 Материјалне
 Статусне
На бази различитих подстицаја Китчел утемељује три типа партија у
посткомунистичким земљама и то су:
 Програмске
 Клијентистичке
 Харизматске
 
25. Руководство

Према Панбјанку у партијама постоји седам типова политичких руководилаца:

 Менаџери, односно политички предузетници
 Познати (нобелс) који заузимају високе положаје али не ђиве од сталних
политичких прихода
 Репрезентативни бирократи који представљају изабране партијске функционере
 Извршни бирократи везани за функционисање „партијске машине“
 Професионалци у партијском штабу које чине појединци са експертским знањима
 Скривени професионалци који нису запослени у партијским институцијама али
обављају послове за партију
 Полупрофесионалци који посједују „екстра политички доходак и доста слободног
времена. Професори, новинари, правници... Временом они теже да постану
професионалци


Руководиоци партија нису само ангажованији од просјечних чланова, већ у већој мјери
прихватају програмска опредјељења партија од остатка чланства
 Дионова истраживања показују сљедеће закључке:
 Руководиоци у већој мјери прихватају партијске принципе него чланови
 Руководиоци десничарских партија су конзервативнији него њихови бирачи
 Руководиоци љевичарских партија су прогресивнији од њихових бирача
 Идеолошке позиције руководилаца конзервативних и прогресивних партија имају
тенденцију да буду удаљени једни од других док је дистанца између њихових бирача
мања неголи што је између руководилаца
 Руководиоци су ти који одржавају идентитет партије и не само да га одржавају већ га и
преобликују, усмјеравају и сл.
 Демократски филозофи дају нереално висок значај чланству опирући се теорији вођства –
сматрајући из моралних разлога да се уздизање вођства коси са демократским схватањем –
баш као да је дјеловање партија могуће без вођства
 Питање значаја руководства, начина њиховог бирања и одлучивања је питање степена
унутарпартијске демократије
 
26. Партијски вођа

 Посебност
 Расмунсен – дружељубивост, способност вербалног изражавања,
сигурност у себе, самодисциплина и дубока лична инволвираност у себе
 Блондел – дар лидера да схвате суштину нових проблема, таленат да
трезвено, разумљиво и лијепо говоре на јавним скуповима и да осјете
оштрицу опонентових аргумената
 Дорсеј – способност лидера да убједљиво изражавају мишљење
сљедбеника и да својом аргументацијом и личношћу подстакну осјећај
припадности партији
 Бејме – идеолошку флексибилност (потреба зарад стабилности цјелог
система и друштва, али и ризик да вођство буде проглашено кукавицама и
издајницима) и способност координације
 
 Јако је битно питање односа између вође и осталих руководиоца. Шонфелд
дефинише два врста руковођења партијом:
 Монократско – надмоћ доминације једне особе над одлукама једне
групе
 Олигархијско – уска коалиција врши несразмјеран утицај на
колективне одлуке групе
 Осим питања односа вође и руководства битно је и питање како партије
омогућавају да се чак и статутарно “слабе” вође претварају у праве
“партијске господаре”
 Овдје је објашњење у Михелсовом “гвозденом закону олигархије”
 Вертикална димензија моћи партијског првака огледа се у његовој
способности да придобије подршку нижих партијских нивоа и чланства за
важне политичке потезе и одлуке
 
 Успјех партијског вође у “вертикалној игри моћи” битно одређује
његове шансе у “хоризонталној игри моћи” која се одвија између
вође и припадника руководећег стратума
 Са порастом величине партије повећава се и њена организациона
комплексност – хоризонтална, условљена подјелом рада и
вертикална, која означава број нивоа организовања – што подстиче
потребу за централизацијом одлучивања
 Иако је, начелно, шеф партије извршилац воље чланства у пракси
то није тако јер апатично чланство препушта своја права
професионалним функционерима и вођи
 Како је моћ неодољива тако је и интерна демократија, према
Михелсу, у партијама немогућа
 
 Вође партија успостављају временом чврсту везу са медијима
и тиме на периферију потискују остале руководиоце
 Вође често ангажују експерте који својим знањем праве
стратегије остваривања моћи партијског вође
 Извор моћи партијских вођа се огледа и у “контроли
партијских граница”, јачању активизма, дисциплиновању
чланства, или пак, ширењу граница и омасовљењу партије
 Сви ови механизму омогућавају дуготрајност опстанка
партијских вођа унутар партија – што је пракса у Европи већ
деценијама
 
27. Интересни сукоби и фракције

 Привид јединства и илузија харомоније (“зид ћутања” пада

када се унутрашњи сукоби “отму контроли” и тада се разазна
сва стварност унутарпартијских сукоба)
 Унутарпартијски сукоб је интеракција између партијских
актера (колегијалних или инокосних органа, тенденција,
фракција) у којој је дјелатност једног актера усмјерена против
дјелатности другог са циљем да му омогући остваривање
његових интереса (добара, овлашћења, идејних опредјељења)
и/или да га елиминише из партије
 
 Интерни конфликти у партији завршавају се или компромисом или
побједом једне од сукобљених страна – послије чега слиједе
унутарпартијске чисте, отцјепљења и сл.
 Сукоби унутар партија су у широком распону од идеолошких, преко
проблема инклузије дијела заинтересованих актера, затим питања
дијељења унутарпартијске моћи, до личних интереса и анимозитета
 Разликују се тенденције и фракције у партији – прве су лабаво
структуисане групе, док су друге прилично добро организоване
групације унутар партије без обзира на то биле оне статутарно
дозвољене или не
 Сартори дијели фракције на персоналне које слиједе једног лидера и
конфедералне које имају умјесто једног “генерала”, мноштво
“пуковника”
 
 На образовање фракција битно утиче константна амбиција
партијских руководиоца који не заузимају челну позицију да
повећају своју моћ науштрб партијског вође и да га замјене –
незадовољене амбиције су, дакле, инваријантни и свеприсутни
покретач фракцијских сукоба
 Ендрогене варијабле настанка партијских фракција су:
 Социјалну нехомогеност партијског чланства
 Степен (де)централизације унутрашње организације
 Тип изборног система у партији
 Постојање колективних чланова
 Околност да је партија образована фузијом више организација
 
 У егозогене варијабле настанка партијских фракција
спадају:
 Броја партија у систему
 Релативна снага партије у односу на остале
 Степен у којем партија конкурише са другим партијама за
исту изборну клијентелу
 Задобијање власти или изборни неуспјех
 Фракционаштво често има негативне ефекте по снагу и
имиџ партије и због тога се сматра често лошом појавом
унутар партија
4. ФИНАНСИРАЊЕ ПАРТИЈА, ПРОМЈЕНА
ПАРТИЈА И ТИПОВИ ПАРТИЈА

28. Финансирање политичких партија

 Финансирање је једно од кључних питања за партије,

унутарпартијске односе, демократију и друштво у цјелини
Постоје три позната модела према којима се партије
финансирају у савременом свијету:
 Јавно – из буџета
 Приватно (чланарина, поклони, партијско пословање)
 Мјешовито
 
 Трагови незаконитог пословања партија у већини земаља свијета
су, према Пинто-Душинском, сљедећи:
 Незаконити поклони
 Коришћење новца стеченог корупцијом
 Употреба државних ресуса
 Прихватање средстава (новца, услуга и сл.) ради остваривања
неке користи
 Узимање средстава из нечасних кругова прије свега од
криминалаца
 Трошење новца за куповину гласова и друге забрањене
намјене
 
 Врсте прихода партија:
 Чланарина
 Поклони
 Партијско предузетништво
 Буџетска средства
 Јавност и контрола
 Кршење и заобилажење прописа
 Проблеми корупције – партије, извор или препрека
корупцији
 
29. Промјене партија

Границе теорије странака

 У истраживању странака је теже обликовати теорију него у многим подручјима политичке

науке
 До половине педесетих година Двадесетог вијека теорије о странкама су остале
заглављене или у типолошким предрадњама или у формалистичком приступу
рационалног избора који је тржишне моделе пренио из економије у политику, па је у том
контексту партије посматрао исто као привредно или неко друго тржиште
 Лична разочараност партијама је била дио њиховог теоријског сажимања. Аутори попут
Острогорског и Михелса су разочарани сваки у своје практично политичко искуство. Први
као руски либерал „кадет“, а други као њемачки социјалдемократа нудили алтернативе.
Острогорски у виду тежње за повратком хонорацијских удружења, а Михелс у виду
синдикалних покрета, што је као модел касније било прихваћено од стране фашиста
 
 Од Диркема до Даунса увијек је постојала једна грана емпиријске науке која је
била заинтересованија за прогнозе неголи за аналитички опис
 У раним расправама о народним странкама (Киркхајмеровим, нпр) доминирао је
снажан нормативни елемент
 Временом се у изучавању странака престало да бихевијоралистички испитује кроз
емпиријска истраживања већ се кренуло у процес прогнозирања кроз
конструисање могућих преференција страначких актера. Прогностичка
способност теорија коалиција и модела понашања рационалних бирача се и овдје
показује ограниченом. У таквој ситуацији научници граде позицију за одступање
како би „херуистичка вриједност“ тих модела надмашила њихову способност да
предскажу развој
 Од типолошког приступа на основи дедуктивно-нормативних или индуктивних
теорија очекује се мање далекосежно поопштавање него од моделског приступа.
Иако је у типологијама очувано више историјско-социјалне комплексности него у
моделским приступима, и оне су склоне јаком редукционизму
 
 Послијератно истраживање са редуковањем комплексности на типологију
темељних јединица странака започео је Диверже
 Диверж је као и Михелс високостилизовао Социјалдемократску партију
Њемачке, као готово прастранку када је ријеч о социјалистичким странкама.
Тиме је њемачки СДП добио тајну нормативну вриједност будући да су
грађанске комитетске странке проглашене превладанима
 У том контексту развој народних странака, прихватање обиљежја грађанских
хонорацијских странака у социјалистичким партијама и преузимање
организацијског патриотизма социјалиста у грађанским протостранкама
посматрани су кроз негативно обојене нормативне наочале
 Једнако су били једнострани и резултати до којих су дошли они који су
предмету истраживања приступали из перспективе страначких система,
Сартори као носилац овог правца изучавања занемарује социјалне основе
странака и фокусира се на питања формирања влада и одржавања система
 
 Странке нису „само проточни бојлер“ између друштва
и државне власти, његов медијатор, оне су и више од
тога
 Према Бејмеу, теорије о странкама су сљедеће:
 Конкуренцијска парадигма
 Интеграцијска парадигма
 Парадигма конфликтне трансмисије
 
 До 2. св. рата – странке посматране више-мање у лошем контексту (Михелс,
Острогорски)
 Након 45. – ситуација нешто боља
 Диверже – започео с типолошким приступом – његов приступ = нормативно
обојен
 Сартори – његов типолошки приступ из перспективе страначких система – исто
једностран: занемарује социјалне основе странака у корист политичке динамике
страначког система. Заправо занемрује странке за корист страначких система
(иако му у наслову књиге прво стоје Странке!)
 Бејме сматра да су странке организацијски надомјестак за владавину старих
аристократских и ранограђанских елита самоникло повезаних са средиштима
власти. Појавом и организацијом њихових изазивача – настају прве странке
(либерали, социјалисти, радикали...). свака странка изазива настанак
противстранке
 
 Олсонов модел логике колективног дјеловања није добро примјењив на
странке јер странкама недостају неки организацијски механизми које
имају друге организације: материјални интереси чланова (осим вођа) се
не могу поспјешити страначком политиком
 Веза странака и друштвених покрета: сваки нови clevage и свака нова
famille spirituelle резултат је појаве новог друштвеног покрета којег
страначки систем апсорбује. Беyме подржава тезу Липсета и Рокана о
непромјењивости страначких система од 20-их година. Он сматра да
може доћи до новог расцјепа и до нове странке, али се парадигма не
мијења
 
Трансформација односа странака и друштвених покрета

Све странке су настале из покрета

Појавом нових покрета често се чини да је дошао крај странака
Међутим сматра се да се сваки покрет институционализује у странку = погрешно је поопштавање
њемачког искуства
Савремени друштвени покрети не преображују се нужно у странке, а то је зато што су улоге у
политичком понашању појединаца диференцираније него прије – модерни друштвени покрети
производе разноврсно политичко понашање. Појединци у покретима данас су пуно самосталнији.
Дакле, створила се одређена подјела рада, проширио се простор неконвенционалног и самосталног
политичког дјеловања појединаца и скупина (данас не мора сво политичко дјеловање бити кроз
странке и изборе).
Неконвенционално политичко понашање (протести као инструмент) кроз покрете придаје већу
важност мањини него конвенционално изборној већини. Протест је прије био резервсан за покрете
доњих слојева а данас је проширен на све друштвене слојеве. То јесте дошло је до дифузија средстава.
Тако је данас могуће да онај који демонстрира буде истовремено бирач који рационално просуђује
 
 Дакле, на сцени је диференцијација политичког понашања и дифузија
политичких средстава
 Промјена односа странака према друштвеним покретима (као дио
трансформације странака) је у сљедећем:
 покрети се детотализују,
 Престају тежити освајању власти
 Задњи тотални покрети били су фашизам и марксизам – данас,
према Бејмеу, овога више не може да буде: чак су и странке
одустале од идеје да могу да освоје тоталну власт (задњи су од
тога одустали социјалисти),
 Закључак је да се странке данас задовољавају са судјеловањем у
власти, а покрети ни не теже да освоје власт
 
Трансформација друштвених покрета

tipovi teorija obrasci tumačenja tip aktivnosti cilj pokreta

objektivistički clevage- mobilizacija odozogo osvajanje vlasti
pristup = jedan od stranke ideološki
predmoderna
društveni sukob – inspiriranih vođa
jedan društveni pokret
kondicionalni pristup = ravnoteža između sudjelovanje u vlasti
uz clevage su potrebni i participacije odozdo i
moderna
izvori elita, strategije i mobilizacije odozgo
situacije
pokret je besciljan: samoozbiljenje samostalnost
postmoderna nastaje iz samog sebe –
nema clevagea.

Стадијуми развоја странака (прва табела) и социјална трансформација и трансформација странака (друга табела)
  elitne stranke
objašnjenje stara politička klasa – privredna
i posjednička
zamisao predstavništva trustee – bez mandata
temeljni ciljevi osiguranje ili ukidanje povlastica borba za provedbu alternativnih provedba fragmentiranih
posredstvom vlasti / protuvlasti konepata društva
kvalifikacija elita pripisani status na osnovi
pripadnosti klasi posjednika /
proizvođača
strukture članova klike-stranke. masovnost samo
kod protustranaka
izborne borbe sporedna stvar. nema velikih
novčanih i radnih troškova
financiranje vlastiti kapital, pokroviteljstvo
interesenata
stav prema medijima kontakti i klika

masovne stranke
temelje se na klasnim sukobima
delegat
policies
ideološki utemeljen program -
karizma
mobilizirane masovne stranke –
kontrola vodstva odozdo
bitke materijalima – radno
intenzivne
članski prilozi i donacije
agitacija u stranačkim
komunikacijskim mrežama i
medijima posredničkih
organizacija
narodne stranke
nastale raspadanjem starih
tabora
slobodni predstavnik
pretpostavljene kompetencije na
ograničenim poljima politike
aklamacija vodstva počinje
potiskivati kontrolu vodstva
odozdo. kontrolu vrše institucije
i mediji.
medijski djelotvorne bitke
materijalima: radno i kapitalno
intenzivne
državne subvencije i donacije
prodor u javnopravne medije
profesionalizirane biračke
stranke
nastaju stvaranjem novog
miljea s tendencijom ka novoj
političkoj klasi
selektivni predstavnik koji to
kompenzira pojačanom
responsiveness u glasačkoj
demokraciji
provedba fragmentiranih
policies koje se pribilžavaju
poduzetnik s državnim
osiguranjem od rizika
responsiveness umjesto
mandata predstavnika. mandati
su sve sigurniji.
profesionalizirane kampanje:
kapitalno intenzivne. aktivisti
gube na značaju
državno financiranje i javni
fundraising. porast korupcije u
javnim narudžbama
komercijalizirani odnos s
privatnim i javnopravnim
medijima koji se sve jače
dereguliraju.
  društvenа razina
nekontrolirani procesi  individualizacija
 slabljenje društvenih veza
 oslobađanje ponašanja od
sociostrukturnih odrednica
 nastanak postindustrijskog
društva usluga
 porast važnosti masovnih
medija
 digitalizacija
 globalizacija
promjene kojima politički  slabljenje sposobnosti stranaka 
sustav djelomično upravlja na vlasti
 evropeizacija
biračka razina
 deideologizacija
 slabljenje stranačke
identifikacije
 porast izborne apstinencije
 porast fluktuacije glasova
birača
fleksibiliziranje policy-
ponuda
 komercijalizacija izborne
promidžbe
 profesionalizacija potrage
za ciljnim skupinama
 medijska orijentacija
izbornih boraca
razina stranačke organizacije
 opadanje broja članova
 raspadanje veza s
organiziranim interesima
 ujednačavanje socijalnog
sustava stranaka
 koncentracija na birače
 nastanak
profesionaliziranih
biračkih stranaka
 otvaranje prema
nečlanovima
 profesionalizacija
stranačkog vodstva
 jačanje sožernog rada
 etatizacija financiranja
stranaka
 prodor na područja društva
 responzivnost mišljenja
umjesto predstavljanja
društvenih skupina
razina političkog sustava
 fragmentiranje stranačkog
sustava
 konkurencija društvenih
pokreta
 opadanje prevlasti
stranačke obitelji
 umjereni pluralizam u
stranačkom sustavu
 ponovno stjecanje
autonomije frakcije u
odnosu na stranku
 približavanje policy-
pozicija
 slabljenje prevlasti
stranačke obitelji
 umjereni pluralizam u
stranačkom sustavu
30. Типови партија

 Прва типологија
 Партије интеграције
 Партије репрезентације
 Друга типологија – шире прихваћена типологија
 Кадровске
 Масовне
 Свеобухватне народне партије
 Картелске партије
 Трећа типологија – партије у посткомунизму
 Форум партије
 Клијентистичке партије
 Лидерске партије
 5. ПАРТИЈЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ

31. Партијске идеологије – либерализам

 Нико не види свијет онаквим какав он јесте, већ га сви посматрамо кроз
вео теорија, предрасуда и претпоставки
 Због тога су посматрање и објашњавање неодољиво повезани: када
посматрамо свијет ми му истовремено дајемо значење
 Идеологија је један од најспорнијих појмова који се сусреће у политичкој
анализи. Некада је имао погрдно и негативно значење, а данас се
углавном употребљава неутрално, како би се означила нека од развијених
филозофија друштва или неки од погледа на свијет
 Идеологија је мање или више јединствен скуп идеја који даје основ за
организовану политичку акцију, без обзира на то да ли је његов циљ
очување, промјена или рушење постојећег система односа моћи
 
 Либерализам се као идеологија индустријализованог Запада понекад описује и као
метаидеологија која је у стању да обухвати широк спектар супротстављених
вриједности и увјерења
 Иако се до почетка 19. вијека либерализам није појавио као развијена политичка
доктрина, посебне либералне теорије и начела су се постепено развијале током
претходних триста година
 Либерализам настаје у процесу развоја капиталистичке привреде и слома феудализма
 Рани либерализам је одражавао интересе и тежње растуће индустријске средње класе,
па су либерализам и капитализам од тада нераскидиво повезани
 Либерализам је нападао апсолутизам и феудалне привилиегије, заступајући
представничку демократију, доношење либералних устава и закона и владавину права
 Либерали су се посебно борили против државног интервенционизма у привреди и тек је
социјални либерализам донекле прихватио реформу социјалног сектора и минимални
државни интервенционизам
 
 Основни елементи либерализма су:
 Индивидуализам – Представља основно начело либерализма. Он
одражава вјеровање у врхунски значај људске јединке у односу на
било коју друштвену групу или колективно тијело. Либерали
посматрају људе као индивидуе које су све једнако морално
вриједне и које посједују одвојене и јединствене идентитете. Зато
је циљ либерала да створе друштво у оквиру којег ће појединци да
се развијају и напредују тражећи “добра” онако како их они
дефинишу и онолико колико им то способности дозвољавају.
Овакво промишљање је довело до настанка гледишта да је
либерализам морално неутралан, јер успоставља скуп правила која
дозвољавају појединцима да доносе сопствене моралне одлуке
 
 Слобода – Лична слобода представља централну
вриједност либерализма. Либерали слободи дају
предност у односу на друге вриједности које промовишу
попут једнакости, правде и ауторитета. Вјерују у то да
сваки појединац треба да дјелује на начин на који жели и
који је изабрао. Међутим пошто слобода једног човјека
може да представља опасност по слободу другог, они
заговарају “слободу регулисану законима”. Због тога и
прихватају идеал да би сви људи требали да уживају
једнаке максималне слободе
 
 Разум – Либерали сматрају да свијет има рационалну структуру
која се може спознати људским разумом и аналитичким
истраживањем. Због тога вјерују у способност појединаца да
доносе мудре судове у споствену корист, пошто у већини случајева
сами најбоље процјењују своје интересе
 Једнакост – У смислу моралне вриједности сви су, према
либералном схватању, рођени једнаки. Они инсистирају на
“једнакости пред законом” и на “политичкој једнакости”. Међутим,
пошто људи немају исте таленте и вољу за радом, либерали не
прихватају једнакост резултата, већ подржавају једнакост шанси.
Либерали подржавају начело меритократије гдје се под
способношћу, једноставно речено, сматра таленат уједињен са
тешким радом
 
 Толеранција – Воља људи да дозволе другима да мисле, говоре и
дјелују на начин који не одобравају је гарант индивидуалне слободе
и средство за увећање друштвеног богатства. Либерали сматрају да
је плурализам здрав и да подстиче интелектуални развој и напредак
 Пристанак – Према либералима власт и друштвени односи морају
да се заснивају на пристанку, односно на споразуму који проистиче
из слободне воље
 Конституционализам – Либерали вјерују да је влада гарант реда и
стабилности у друштву. Али исто тако мисле да она може да
постане тиранска према појединцима. Због тога вјерују у
ограничену владу. Тај се циљ постиже подјелом власти и
успостављањем “кочнице и равнотеже” кроз уставе и законе
32. Партијске идеологије – конзервативизам

 Конзервативне идеје и доктрине су се појавиле крајем осамнаестог и почетком деветнаестог вијека
 Оне су су биле одговор на убрзане економске и политичке промјене које је умногоме
симболизовала Француска револуција. Као такав конзервативизам представља идеолошки правац
који се бори за повратак на “стари поредак”
 Од самога почетка конзервативне мисли искристалисала су се два основна конзервативна правца –
континентално-европски и британско-амерички
 Први је правац био аутократски реакционаран и неспреман на реформе, док је други био
умјеренији, флексибилнији и због тога успјешнији. То је била “промјена да би се сачувало”, како
наводи Едмунд Берк
 Конзервативци, прије свега у Великој Британији, прихватају друштвене реформе педесетих година
20. вијека. Они стварају сопствену верзију кејнзијанске социјалне демократије. Међутим ове идеје
одлазе у други план јачањем нове деснице седамдесетих година 20. вијека
 Нова десница је радикалан антидржавни и антипатерналистички вид конзервативизма који се
снажно ослања на класичне либералне теме и вриједности
 
 Патерналистички конзервативизам – Ово је конзервативни правац који је у
потпуности у складу са принципима органицизма, хијерархије и дужности.
Патернализам се доводи у везу са дјелима Бенџамина Дизарелија која се
заснивају на комбинацији разборитости и начела. Дизарели је из страха да би
Велика Британија могла да буде подијељена на “двије нације: богате и
сиромашне” и из страха од друштвене револуције заговарао “реформу одозго”,
како се не би десила “револуција одоздо”. У коријену ове мисли било је
позивање на начела и дужности укоријењене у неофеудалним идејама као што је
noblesse oblige (племство обавезује да воде и штите оне који су са мање среће и
мање привилегија). Макмилан, Батлер и Маклеод су развили патерналистичку
мисао као мјешавину тржишног такмичења и владине регулације. Они су овај
микс урадили сматрајући да слободнотржишни капитализам онемогућава
друштвено јединство и кажњава слабије, док социјалистичка привреда прави
државну монолитност и уништава независност и предузетништво, те су их зато
идејно измиксали
 
 Нова десница – Нова десница је била једна врста
контрареволуције у конзервативној мисли. Она је била
противник помјерања конзервативизма ка државном
интервенционизму послије 1945. године, као и ширења
либералних и прогресивних идеја и вриједности. Ова мисао
јача у САД и Великој Британији седамдесетих и
осамдесетих година 20. вијека. Ово је био покушај да се
споје двије различите традиције “неолиберализам” и
“неоконзервативизам” које су се комбиновале како би се
створила јака, али минимална држава. То јесте “слободна
економија и јака држава” како наводи Ендру Гамбла
 
 Неолиберализам – Ријеч је о савременој верзији
калсичне, либералне, политичке економије коју су развили
економисти Фридрих Хајек и Милтон Фридман, те
филозоф Роберт Нозик. Носећи стубови неолиберализма
су тржиште и појединац. Њихов је основни циљ
“потиснути границе државе”, пошто вјерују да ће
нерегулисани тржишни капитализам донијети
дјелотворност, привредни раст и раширено богатство. Они
сматрају да “држава дадиља” подстиче културу зависности
и поткопава слободу која се схвата као слобода избора на
тржишту
 
 Неоконзервативизам – Овај правац баштини
конзервативне идеје из деветнаестог вијека. Њихов је
основни циљ обнављање ауторитета као друштвене
вриједности. Они сматрају да ауторитет осигурава
друштвену стабилност, јединство и дисциплину. Као такви
траже повратак традиционалним вриједностима и
формама, те су противници мултикултурализма и
наднационалних тијела попут Европске уније и
Уједињених нација. Попустљивост, култ себе и “да се
свако бави својим” су највећи непријатељи
неоконзервативизма
 
 Основни елементи конзервативизма су:
 Традиција – Централна идеја конзервативне мисли је
“жеља за очувањем”. Та је идеја уско повезана са
прихваћеним вриједностима традиције, поштовањем
успостављених обичаја, као и установа које су
“издржале пробу времена”. Пошто је ријеч о скупу
искустава и знања која су прошла “историјску пробу”
њих је, према конзервативцима, потребно сачувати за
добро садашњих и будућих генерација. Традиција
подражава стабилност и безбједност дајући људима
осјећај друштвене и историјске припадности
 
 Прагматизам – Конзервативци традиционално наглашавају
ограниченост људског разума која је, по њиховом мишљењу, посљедица
бесконачне сложености свијета у којем живимо. Они не вјерују у
апстрактне принципе и системе мишљења, већ у вјеру у искуство,
историју и прагматизам, тј. у увјерење да човјеково дјеловање треба да
буде обликовано према практичним условима и циљевима
 Несавршеност човјека – Конзервативци сматрају да су људска бића
ограничена, зависна, да траже сигурност, да их привлачи познато,
искушано и испробано, те да због тога имају потребу да живе у
стабилним и уређеним заједницама. Како су људи искварени и морално
себични, похлепни и са жеђу за моћи, ту су и коријени криминала и
нереда. Због тога је и потребна јака држава, која ће да примјењује
строге законе и казне, како би све то сузбила
 
 Органицизам – Конзервативци друштво виде као органску
цјелину, то јесте као живо биће. То је супротно либералном
схватању друштва као производа људских способности
 Хијерархија – У органском су друштву, сматрају
конзервативци, различити друштвени положаји и стауси су
природни и неизбјежни. Према том ставу хијерархија и
неједнакост не проузрокују сукоб, јер је друштво повезано
међусобним обавезама и одговорностима. Према томе,
пошто је “положај у животу” превасходно одређен срећом
и рођењем, успјешни и привилегованији преузимају
посебну одговорност за оне који су мање среће
 
 Власт – Власт се, према конзервативцима, увијек врши
“одозго”. Улога вођства је да онима који не посједују знање и
искуство пружи усмјерење и подршку. Иако су раније,
конзервативци, на власт и вођство гледали као на природну
аристократију, данас на њих гледају као на посљедицу
искуства и образовања. Вриједност власти је у томе што је
она извор друштвеног јединства и што као таква указује на то
ко су и шта се од њих очекује. Зато слобода и иде упоредо са
одговорношћу
 Својина – За конзервативце је власништво кључно јер
људима даје сигурност и извјесну независност у односу на
власт, подстиче их да поштују законе и својину других
 
33. Партијске идеологије – социјализам

 Идеје социјализма вуку своје коријене све до левелера и дигера у 17. вијеку, као и до
“Утопије” Томаса Мора (1516). Неки чак тврде да социјалистичке идеје имају своје
коријене и у Платоновој “Држави”. Међутим, као политичка доктрина формулишу
се тек почетком 19. вијека
 Социјализам се јавља као реакција на појаву индустријског капитализма. Као такав у
почетку је заступао интересе занатлија које је угрожавала индустријска производња,
да би касније били доведени у везу са нарастајућом индустријском радничком
класом
 У почетку је социјализам имао за циљ укидање капиталистичке економије засноване
на тржишној размјени и увођење, квалитативно другачијег, социјалистичког
друштва изграђеног на, прије свега, начелу “заједничке својине”. Касније ће,
ширењем ове мисли, доћи до развоја унутрашњих социјалистичких праваца који ће
умногоме одступати од првобитних идеја социјалиста
 
 Основни елементи социјализма су:
 Заједница – Суштина социјализма је у виђењу људи као
друштвених бића које повезује човјечанство. Пјесник
Џон Дон каже: “Ниједан човјек није издвојено острво;
сваки је човјек дио континента, дио цјелине”.
Социјалисти наглашавају да је индивидуални идентитет
умногоме обликован дјеловањем заједнице и
припадношћу социјалним групама. Они сматрају да је
људско понашање више посљедица друштвеног
обликовања неголи урођених особина појединца
 
 Братство – Људе као дио човјечанства повезује
пријатељство, односно братство. Ово је подстакло
социјалисте да дају предност сарадњи, умјесто
такмичењу, колективизму, умјесто индивидуализму.
Сарадња подстиче људе на уједињавање енергија и
ресурса, а такмичење на мржњу, сукоб и непријатељство
 Друштвена једнакост – Једнакост је основна
вриједност социјализма. Они подстичу једнакост
резултата, насупрот једнакости шанси. Они сматрају
да је једнакост гарант друштвене стабилности и
јединства
 
 Потребе – Наклоност према једнакости је садржана у социјалистичком
увјерењу да би материјална добра требала да буду распоређена на основу
потреба, а не једноставно на основу способности и рада. То значи да је
задовољавање основних потреба (глад, жеђ, смјештај, здравље, лична
сигурност, итд.) предуслов за достојан живот човјека и његово учешће у
друштвеном и политичком животу
 Друштвена класа – Социјалисти се везују за потчињене и
маргинализоване класе и групе. Они сматрају да класне, економске и
политичке неједнакости могу да избришу, чак и ако не, онда барем могу
да се значајно умање
 Заједничка својина – Једни сматрају да је заједничка својина основни
циљ социјализма, а други да је она средство за постизање шире
једнакости. Социјалисти подстичу заједничку својину наспрам приватне,
сматрајући да ова друга подстиче себичност, похлепу и друштвене подјеле
 
 Најважнији правци социјалистичке мисли су:
 Марксизам – Марксизам је као филозофско учење представљао
највећу алтернативу западном капитализму и филозофији
либерализма. Постоји разлика између марксизма као филозофског
учења обликованог у дјелима Карла Маркса и Фридриха Енгелса
и појаве комунизма двадесетог вијека који је умногоме одступио
од установљених начела. Маркс је вјеровао да је развио нови вид
социјализма који је био научан. Он се бавио откривањем природе
друштвеног и историјског развоја, а не развојем етичке критике
капитализма. Облик ортодоксног комунизма који се назива
дијалектички материјализам (термин који је сковао Плеханов)
настао је касније и кориштен је као основ совјетског комунизма
 
Овај вулгарни вид марксизма наглашавао је механицистичке
теорије и историјски детерминизам више него што је то Маркс сам
чинио. Основа марксистичког учења је у “материјалистичком
схватању историје” (историјски материјализам) – “економска база
одређује друштвену надградњу”, дијалектици (процесу
међудејства супротстављених снага који за резултат има виши
степен развоја) као покретачкој снази историјских промјена,
критици отуђења у капитализму, гдје су радници сведени на
“робу”, класној борби до које је довело приватно власништво,
проблему експлоатације јер је пролетаријат увијек експлоатисан у
капитализму, пролетерској револуцији и комунистичком
бескласном друштву, којем ће да претходи “диктатура
пролетаријата”
 
 Ортодоксни комунизам – Ријеч је о правцу марксистиче мисли
која је везана за Лењинове идеје којима је умногоме промијенио
изворни марксизам. Он је марксизам допунио са идејама о партији-
авангарди. Сматрао је да пролетаријат заведен буржоарским
идејама и увјерењима, неће схватити сопствени револуционарни
потенцијал јер није у стању да надвлада “синдикалну свијест” која
је усмјерена на побољшање услова рада и живота, а не на
фундаментално рушење капитализма. Зато је потребна
комунистичка партија која ће да буде “авангарда радничке класе”.
Стаљин је касније додатно усложио ствари и дистанцирао се од
марксизма тиме што је заговарао идеју “социјализма у једној
држави”, што је погрешно јер према изворном марксизму није
могуће изградити социјализам без међународне револуције
 
 Модерни марксизам – Сложенији и суптилнији вид марксизма
развијен је у Западној Европи. Овај марксистички правац је био
под хегелијанским утицајем и сматрали су да је нагласак на
“човјеку као ствараоцу” што се налази у раним Марксовим
радовима. За људе се сматра да су они који стварају историју, а не
само лутке које контролишу безличне материјалне снаге.
Инсистирањем на томе да постоји међуоднос између економије и
политике, материјалних услова живота и способности људских
бића да утичу на своју судбину, западни марксисти су успјели да
се ослободе крутог оклопа “база-надградња”. Њихове се идеје
називају неомарксистичким што указује на одбијање да се класна
борба види као почетак и крај друштвене анализе
 
 Социјалдемократија – Социјалдемократија нема теоријско
јединство либерализма или радикалног социјализма. Она се
залаже за равнотежу између тржишта и државе, појединца и
заједнице. У средишту социјалдемократије налази се компромис
између прихватања капитализма као јединог поузданог механизма
за стварање богатства и жеље да се оно расподјељује на основу
моралних, етичких, а не тржишних начела. За социјалисте је
прихватање тржишта био болан, и више практичан, неголи
идеолошки утемељен процес. Реформско помјерање од изворног
социјализма јача у западним партијама од половине 20. вијека. На
примјер њемачки СДП од конгреса у Бад Годесбургу прихвата
начело “такмичење гдје је могуће, планирање гдје је неопходно”
 
Основна особина модерне социјалдемократске
мисли је борба за маргиналце у друштву, за слабе и
рањиве. Међутим, социјалдемократију није могуће
једноставно смјестити у социјалистичку традицију.
Социјалдемократија је занимљив спој идеја које се
заснивају на социјалистичком увјерењу у
саосјећање и заједничко човјечанство, либералној
посвећености слободи и једнаким шансама, као и
конзервативном осјећању за патерналистичку
обавезу и бригу
 
 Трећи пут – Трећи пут сажима идеју алтернативе и за
капитализам и за социјализам. Он је алтернатива
старијим идеолошким правцима – социјалдемократији и
неолиберализму. Трећи пут одбацује социјалдемократију
због њихове повезаности са државним структурама које
су неодговарајуће за модерну економију, засноване на
знању и окренуте ка тржишту. Трећи пут одбацује
неолиберализам зато што подстиче слободу која
поткопава све моралне основе друштва. Главне
вриједности Трећег пута су: шанса, одговорност, и
заједница
 
34. Партијске идеологије – остале идеолошке традиције

 Фашизам – Фашизам је идеологија 20. вијека. Дав основна облика су Мусолинијев

фашизам у Италији и Хитлеров нацизам у Њемачкој. Привредна криза и политичка
нестабилност са краја 20. вијека поново су рехабилитовале ове идеје у виду неофашизма
и неонацизма. Ове су идеје биле својеврсан обрачун са западним вриједностима попут
рационалности, напредка, слободе, једнакости, итд. Са друге стране фаворизовали су
борбу, вођство, моћ, хероизам, рат, антикапитализам, антилиберализам, антикомунизам,
антииндивидуализама, итд. Они се залажу за органски уједињену националну заједницу
гдје је колектив све, а појединац дословице ништа. И док се италијански фашизам
заснивао на етатизму – беспоговорној оданости тоталитарној држави, њемачки нацизам
је у својој основи имао расизам
 Анархизам – Анархизам је спој либералног индивидуализма и социјалистичког
комунитаризма. Ово се огледа у идејама анархиста који се боре за друштво без државе
гдје слободни појединци споразумно регулишу своје међусобне односе засноване на
слободној вољи
 
 Феминизам – Феминизам није класична идеологија, попут либерализма,
конзервативизма или социјализма. Феминизам је занимљив зато што је
имао обрнут пут у односу на друге идеологије. Већина познатих
идеологија настала је унутар академских кругова, најчешће међу
филозофима и мислиоцима свог времена. Из тих слика свијета рађали су
се друштвени покрети који су имали за циљ да идеје одређене идеологије
оживе у пракси. Код феминизма је то било другачије. У феминизму је то
ишло обрнутим путем. Прво је настао феминистички покрет, да би тек
касније та идеја добила свој простор у науци, постала призната и научно
прихваћена идеологија. Настанак прво покрета па онда идеологије
феминисткиње објашњавају чињеницом да су мушкарци доминирали, па и
данас доминирају, научном и академском јавношћу. Због тога су идеје
феминизма селективно пропуштане у науку и никада им није дат значај
који им заиста припада
 
Од када постоји патријархално друштво постоји угњетавање жена. Жене су
кроз цијелу историју биле предмет систематске дискриминације од стране
мушкараца. Ако се загледамо у историју, схватићемо да је положај жена
увијек био далеко неповољнији од положаја мушкараца. Жене су те које су
већи дио историје трпиле терет рада у породици, неријетко и терет
породичног насиља. Жене су те које су биле подређене како мушкарцима,
тако и установама и системима које су они креирали. Посебно су биле
подређене друштвеним нормама, вјерским и државним законима. Злочини
које чине појединици у свим друштвима према женама су свакодневни и
многоструки: од силовања, преко пословног мобинга, насиља у породици па
све до далеко слабије укључености жена од мушкараца у битне друштвене,
економске и политичке центре одлучивања и моћи. Још је трагичније
систематско злостављање жена у одређеним државама и системима. Примјер
је рецимо Исламска држава формирана на простору Ирака и Сирије
 
Идеје феминизма обликују се, прије свега, међу женама у вријеме јачања
индустријализације и уопштеног снажења либералних идеја. Тако се
полако стварао покрет који ће да се позиционира као битна друштвена
појава крајем 19. и почетком 20. вијека. У почетку се феминистички
покрет односио на два главна друштвено-политичка захтијева. Први се
односио на то да се изједначе плате жена и мушкараца, а други на давање
права гласа женама. Временом су ови првобитни циљеви ширени и тако се
развијала идеја покрета који временом улази и у политичку теорију и
постаје једна од идеологија савременог доба. Научно јачање феминизма
посебно су помогле бројне феминисткиње које су оставиле научне радове
на ову тему. Међу првим феминистичким ауторкама била је Мери
Вулстонкрафт која је још крајем 18. вијека развила прву систематичну
феминистичку критику. Касније су се појавиле Елизабет Кеди Стантон и
Сусан Антони као значајне феминистичке теоретичарке
 
Феминизам је кроз своју историју прошао кроз три фазе које у теорији
познајемо као таласе феминизма:
Први талас феминизма је трајао кроз цијели 19. вијек, па све до половине
20. вијека. У том периоду фокус феминисткиња био је на остваривању
права гласа жена и побољшању радних услова за жене. Посебно су снажне
и истрајне у својој борби биле суфражеткиње. Ријеч је о дијелу
феминистичког покрета који је тражио право гласа за жене. Покрет се
развио у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама.
Суфражеткиње су биле одлучне да остваре једнака политичка права као и
мушкарци и биле су спремне на велику жртву. Многе су вршиле политичке
па чак и бомбашке акције, а посебно протесте и штрајкове. Једна од
најпознатијих акција била је подвиг Емили Дејвидсон која је 1913. године
на трци Епсом Дерби искочила пред краљевског коња који ју је насмрт
прегазио
 
Други талас се односио на ширење права и слобода за
жене. Инсистирало се на њиховој еманципацији,
отварало се питање проблема мушког насиља над
женама, заштите жена, питање едукације жена,
разбијања традиционалног положаја жене у друштву и
слични проблеми који су до тада били табу тема.
У трећем таласу феминизма покушава се отићи корак
даље па феминисткиње унутар овог таласа покушавају
да негирају спол и надилазе сполне разлике
 
Сва три таласа феминизма су дала низ захтијева које феминисткиње
истичу, како у теорији, тако и у пракси. Они се односе на једнака
грађанска и политичка права мушкараца и жена, бесплатну и сигурну
контрацепцију, право на побачај, право на слободу и живот жена без
мушкараца, санкционисање силовања у браку, једнаке плате за
мушкарце и жене, као и на једнаке могућности на радном мјесту,
репродуктивна права и контролу рађања, санкционисање насиља у
породици, рјешавање проблема „трафикинга“ или женског ропства,
као и сваког другог вида сексуалне експлоатације жена, снажење
женске солидарности и солидарности са женама. Феминисткиње нису
јединствене већ се разврставају у три различита подидеолошка правца
– либерални феминизам, радикални феминизам и марксистички
феминизам
 
 Енвиронментализам – Ријеч је о идеологији новијег доба насталој са
јачањем еколошког покрета и странака “зелених”. Међутим своје
коријене ове идеје вуку још из 19. вијека и побуне против
индустријализације. Енвиронменталисти су забринути за очување
природе као предуслова за очување људске врсте. Антикапиталисти.
За разлику од осталих идеологија које су антропоцентричне и стављају
човјека у први план, енивиронментализам приказује људска бића као
неодвојиви дио природе који мора да буде у складу са њом
 Вјерски фундаментализам – Политика и религија су испреплетене.
При чему религија политику сматра секундарном у односу на
“објављену истину” вјерске доктрине. У САД седамдесетих јача значај
хришћанске нове деснице, хиндуистички радикализам у Индији, а
исламски у дијелу арапских, афричких и европских земаља
 6. ГРУПЕ, ИНТЕРЕСИ И ПОКРЕТИ

35. Групе у политици и типови група

 Обрасци политичких односа промијенили су се у двадесетом вијеку због пораста

значаја организованих група и интереса
 Током педесетих и шездесетих година усљед јачања “учешћа група у политици”,
пословне интересне групе, синдикати, пољопривредни лобији и сл. умногоме
преузимају улогу кључних политичких актера од до тада неприкосновених скупштина
и партија
 Свијет интересних група се специјализовао у наредним деценијама и усмјерио се ка
једном питању – од заштите потрошача, преко једнакости полова, заштите мањина, до
права животиња
 Ове су интресне групе довођене у везу са ширим друштвеним покретима
(феминистичким, покретом за јачање грађанских права и слобода и сл.)
 Ови су покрети увели једну нову димензију политике у стари и већ опробани систем
партија и њихових политика
 
 Као и партије, интересне групе су дјеца модерног доба и чине једну од
најзначајнијих веза између оних над којима се влада и власти
 И док партије имају за циљ да освоје власт, па се као такве покушавају додворити
већини бирача, интересне групе немају тај циљ већ се труде да, притиском и
утицајем на власт, остваре конкретне интересе групе коју представљају
 Интересне групе, према неким теоретичарима, јављају се у 18. вијеку, попут
Друштва за аболицију, основаног 1787. године или Лиге против закона о кукурузу,
основане 1839. године. Друштва, попут Младе Италије коју је основао Ђузепе
Мацини 1831. године, постаће узор, сличним, националистичким организацијама
широм Европе. Слично је било и са Друштвом за женска права из 1866. године,
које је подстакло борбу жена за равноправност
 Интерсне групе (или групе за притисак) се разликују од друштвених покрета по
томе што имају формалнију организацију од њих, али немају формално чланство
 
 Код интересних група као асоцијација (добровољно створене групе које
имају заједничке интересе или интересовања) је битно дефинисати да ли
их гледамо као групе или као интересе? Да ли они заступају себичне и
материјалне интересе или се залажу за шире циљеве?
 Међу сложеним питањима је и однос интересних група и владе. Увијек
битно питање, да ли су интересне групе увијек аутономне и врше утицај
на владу споља, или могу да дјелују у влади и кроз њу, или можда као
дио владиног апарата
 Без обзира на сложеност ових питања и дилема, постоји основна подјела
на три типа интересних група:
 Обичајне
 Институционалне
 Асоцијативне
 
 Обичајне групе су укоријењене у структури друштва, и у њих се улази рођењем, а не
учлањењем. Ријеч је о племенским, кастинским, етничким и сличним групацијама. Оне,
као интерсне групације, и даље имају велики значај у земљама у развоју. У развијеним
земљама њихов је значај и груписање видљиво у оквиру католичких групација које
имају снажну улогу у Италији и Ирској
 Институционалне групе су дио владиног апарата и покушавају да врше утицај у њему
и кроз њега. Оне нису аутономсне и независне. Овдје је ријеч о бирократији у војсци.
Ове су интересне групације снажне у ауторитарним и тоталитарним режимима
 Асоцијативне групе су добровољне интересне групације које се организују са циљем
остваривања заједничких, ограничених циљева. Овај облик интересних група долази
као посљедица индустријализације којом се друштво све снажније раслојава у виду
сложене мреже различитих интереса
 Када је ријеч о типовима интересних група примјећујемо два основна типа:
 Групе посебних интереса и промотивне групе
 Инсајдерске и аутсајдерске групе
 
36. Модели учествовања група у политици

 Улога интересних група у неком политичком систему зависи од

посебности сваког политичког система – његових политичких
институција, политичке културе, партијског система и сл.
 Постоје три модела учествовања политичких група у политици:
 Плуралистички модел
 Корпоративистички модел
 Модел нове деснице
 
 Плуралистички модел – Ове теорије приказују интересне
групе као позитивну појаву која штити појединца од власти
и доприноси демократској отворености. Основна теза
плуралиста је да је политичка моћ подијељена и широко
распрострањена. Према плуралистима, одлуке битне за
друштво, морају да се доносе у сложеном процесу
преговарања у којима ће да буду у обзир узети интереси
великог броја група. Групе су те које агрегирају и
артикулишу интересе у друштву. Оне их испољавају и
шаљу у јавни простор. Према плуралистима, учествовање
група у политици је у основи демократског процеса
 
 Корпоративистички модел – Корпоративизам је друштвена
теорија у којој се наглашава привилегован положај одређених
група у односу на владу, што им даје могућност да утичу на
формулисање и спровођење јавне политике. У све више
подијељеним и сложеним савременим друштвима расте потреба
за консултацијама и преговорима. Због тога владе користе групе
као извор знања и информација, те као механизам за постизање
сагласности око најважнијих друштвених интереса, док са друге
стране корпоративне групе добијају статус “инсајдера” што им
даје простор за учешће у формулисању јавних политика преко
којег остварују интересе за своју групу
 
 Модел нове деснице – Ненаклоност нове деснице према
интересним групама потиче од идеје индивидуализма која
је основа неолибералне економије. Нова десница сматра
да је јачање интересних група довело до веће јавне
потрошње гдје су добит имали и они који нису дио
групације која се корпоративно изборила за привилегије.
Нпр. синдикалци из администрације (којих је у синдикату
5 посто) се изборе за веће плате административним
радницима. Од тога корист имају сви, то јесте и 95 посто
оних који нису учествовали у синдикату и његовој борби
 
37. Облици учествовања група у политици

 Интересне групе врше утицај на политику преко

различитих канала, укључујући бирократију, скупштину,
судове, масовне медије, партије и интернационалне
организације
 Утицај интересних група на политику зависи од
политичке културе, институционалног уређења, природе
партијског система, као и од природе и начина вођења
јавне политике унутар одређеног политичког система
 
 Политичку стратегију и стварни утицај интересних
група умногоме обликују:
 Наклоност јавности према групи и њеним циљевима
 Величина чланства или база активиста
 Финансијска моћ и организационе способности
 Способност да се примјене санкције које су на неки
начин непријатне за владу или које ометају њен рад
 Личне или институционалне везе са политичким
партијама или владиним институцијама
 
 Интересне групе користе лобирање и грађанску непослушност
као механизме за остваривање својих интереса
 Лобирање је заступање интереса и директно обраћање
креаторима политичког користећи аргументе или
убјеђивање. Лобирање долази од назива лоби – према
просторији у парламенту гдје јавност може да поднесе
захтјеве посланицима и гдје политичари расправљају о
политичким питањима
 Грађанска непослушност је кршење закона које се
оправдава “вишим” моралним, вјерским или политичким
принципима
 
 Друштвени покрети поново постају један од најмоћнијих ресурса
испољавања и реализације одређених интереса
 Некада су покрети били углавном скупине потлачених и
маргинализованих друштвених група, док су данас често оне
скупине младих, образованих и неријетко имућних људи
 Нови друштвени покрети су антиглобалистички и
антикапиталистички. Они су производ постиндустријског друштва и
противници су масовног друштва
 Нова љевица је идеолошки производ новог доба. Они су противници
ауторитарности, стаљинизма и култа личности, а привржени су
аутономији човјекове личности, разочарани су у радничку класу као
агенс револуције и поборници су партиципативне демократије
7. ПАРТИЈЕ У ЗАПАДНИМ ПОЛИАРХИЈАМА:
САД И ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

38. Партијски систем САД

Стварање политичког система САД

 Политички систем САД спада у ред неколико основних

модела-узора (Амерички президенцијализам) и може да се
одреди као уставна, федеративна, предсједничка,
двопартијска, елитистичко-представничка западна
демократија
 САД су колонијална творевина. Постојала су три таласа,
односно три типа колонизације САД
 
 Први талас колонизације САД карактерисало је индивидуално насељавање
досељеника по моделу проналажења повољнијег мјеста за живот и према својим
могућностима. Усред повећања броја становника, колонизовање је подразумјевало
одговарајуће политичко организовање и политичке заједнице. Заједнице су се
формирале различито. Најчешће су то биле трговачке или избјегличке колоније (због
вјерске нетолеранције у Европи). У новим насељима је практикован вид непосредне
демократије са градском скупштином којој су присуствовали сви грађани
 Други талас колонизације је карактеристичан за Вирџинију (1607 – прва колонија) и
јужне колоније. У ове се крајеве није пресељавало због вјерске нетрпељивости или
невоља већ због увјерења да ће се у тим колонијама остварити бољи услови живота
и напредовања. На југу су почеле да се развијају пољопривредне плантаже које су
постале извор богатства
 Трећи талас колонизације био је мјешавина претходна два модела – трговачког и
пољопривредно-плантажног. С тим да је у градовима насталим колонизацијом било
нешто више демократије неголи на соским подручјима
 
 У свим подручјима владало се повељама и још
више по заповјестима круне. Власти у Лондону су
игнорисале форме политичког организовања,
економске и политичке захтјеве колониста.
Опорезивање је била кап која је прелила чашу 1756.
године и тада се јављају идеје о стварању
самосталне уније назависне од британске круне
 
 Обједињавање отпора Великој Британији, хронолошки преглед:
 Први континентални конгрес (Филаделфија, 1774) – идеја о
отпору британској круни
 Други континентални конгрес (Филаделфија, 1775-1781) –
најважнији процес у историји САД
 Декларација независности (Филаделфија, 1776)
 Одлука о почетку борбе за независност
 Ратификаија повеље – чланова конфедерације и сталне
уније (12 колонија и Република Веремонт)
 Завршетак рата
 
 Уставотворна скупштна започела је са радом у Филаделфији, 1787
 Устав је настао из потребе да се заврши отпор Великој Британији и створи јака и
самостална држава
 У том тренутку конституционалне историје САД централна власт није имала
контролу над војском, монетом, царином и порезима
 Уставотворци су били углавном млађи људи натопљени идејама либерализма.
Били су визионари који су стварањем Устава САД отворили процес успостављања
једног новог поретка који ће постати узор многим државама свијета
 Устав је компромис између конфедералних и унитарних идеја – делегација државе
Конектикат је пресудила да се споје ове двије крајности у моделу федерализма
 Устав је у коначноме прихваћен 1791
 
 Устав САД спада међу кратке, чврсте и кодификоване уставе.
Састоји се из седам чланова и двадесет седам амандмана (посљедњи
1992). Устав САД је потписало свега 39 од 55 доносиоца Устава.
Разлог је тај што многе револуционарне идеје из револуције нису
нашле своје мјесто у Уставу САД
 Организација власти у САД:
 Хоризонтална организација власти:
 Конгрес (465)/Сенат (100); Предсједник, Врховни суд
 Систем “кочнице и равнотеже“
 Вертикална организација:
 Федерација, државе, локалне заједнице
(Јасно дефинисане надлежности државе и држава чланица)
 
Партијски систем САД

 Двопартизам
 Главне партије у САД:
 Демократе (1828) – оснива их Ендрју Џексон а темељу
историјске протопартије федералиста Томаса Џеферсона
из 1792. године. Ближи су сиромашнијим и мањинским
групама становништва
 Републиканци (1854) – партија су деснице, крупног
капитала и моћних корпорација. Настали су из
аболиционистичких кругова, уједињених са странкама
претходницама – Виговцима и Странком слободне земље
 
 Карактеристике организационе структуре Демократа и
Републиканаца (три дијела):
 Конгрес
 Партијско руководство
 Локалне организације
 Највише партијско тијело је Национална партијска конвенција
(доноси програм и бира Национални комитет)
 Национални комитет је тијело које управља партијом између двије
конвенције. Центар Националног комитета је Централни партијски
штаб
 Покушаји стварања трећих партија у САД
 Прогресивна партија (Теодор Рузвелт)
 Реформаторска партија (Рос Перо)
 
39. Партијски систем Велике Британије

Стварање политичког система Велике Британије

 Британски политички систем је један од највише копираних и проучаваних система у

политичкој пракси, теорији и историји
 Овај је систем тешко разумјети због његових контрадикторности од којих су најзначајније
сљедеће:
 Од велике империјалне силе постала је “болесник Европе” или “Стратешки играч у
пензији”
 Иако са великим економским проблемима Британија ја 1999 године била највећи извозник
капитала у свијету (199,3 милијарде долара)
 Британија има најмоћнији раднички покрет у свијету, али је контрадикторно то што вође
тог истог покрета често завршавају као лордови
 Британија је временом изградила свијест о повлачењу из колонија (како међу елитом тако
и међу осталим грађанима), а била је највећа империја свих времена
 
 Као колијевка либерализма Британија се мање одужила Спенсеру
творцу индивидуализма неголи Марксу
 Иако је Британија примила велики број монарха и дала им
уточиште штитећи монархистичке поретке у свијету, била је међу
првим земљама која је законима ограничила власт монарха
 Британски теоретичари попут Лока и Бентама су написали бројне
уставе у свијету или су сарађивали на њима, а да Британија нема
свој властити устав
 Аренд Лајпхарт одређује британски политички систем као већинску
демократију вестминистарског типа
 Поједини аутори тврде да је ријеч о “изборној диктатури” или
“диктатури кабинета”
 
 Снага Британског парламентарног система је у томе што је он
истовремено стабилан и функционалан систем, оличење
поступности, а са друге стране је отворен за надоградњу и промјене
 Четири су основна стуба политичког система Велике Британије. И
то су:
 Партије
 Влада
 Парламент
 Круна
 Британски парламентарни систем можемо да дефинишемо као:
унитарну (централизовану), двопартијску, кабинетско-представничку,
уставно-монархистичку, западну полиархију
 
 Развој политичког система Велике Британије – претполитичка фаза:
 Послије повлачења римљана Британијом су завладали тевтонски освајачи – Англи,
Саси и Јути
 Простор је био издјељен на више краљевстава. Краљевство Весекс временом је
загосподарило цијелим простором
 Краљ Весекса, Алфред Велики успоставио је тијело названо Савјет мудрих људи
(службеници, војсковође и велепосједници) – Витенаремонт. Ово тијело је коријен
парламентаризма у Британији јер је имало могућност да бира али и опозове
монарха иако није могло да доноси нормативне акте. Овдје почиње
конституционална историја Енглеске
 У Весексу се локална управа састојала од:
 сеоских нсеља (township)
 великих насеља (borough)
 стотина и војводстава
 области (shire)
 
 Доласаком Нормана и њиховим освајањем острва промијењен је политички и
административни систем самоуправе (који је до тада био организован слично
као у Германији)
 Власт је централизована а укинуте су локалне самоуправе
 Вилијам освајач је конфисковао парцеле и дао их норамнско-феудалној властели
 Областима су прављали барони
 Краљ је основао департман за финансије и департман за правду
 Вилијам Освајач је настојао да буде прихваћен по основу насљедног права а не
као освајач те је задржао Савјет мудрих људи – Витенаремонт у измјењеном
облику као Велики савјет састављен од феудалаца
 Велики савјет се састојао три пута у години дана и имао је уже оперативно
тијело – стални савјет који је временом постао – приватни савјет – а касније
кабинет
 
 Развој политичког система Велике Британије – политичка фаза:
 Кључно питање око којег не постоји сагласност је када је у
Британији успостављен модерни политички систем
 Једни сматрају да је прекретница била увођење централизоване
монархије у вријеме династије Тјудора (1485)
 Други да је прекретница настала у вријеме индустријске
револуције (1760)
 Трећи прекретницом означавају владавину Краљице Викторије
(1837-1901)
 Најзначајнијих је седам конститутивних аката у Великој
Британији донесених у оквиру четири конституционалне фазе
 
 Прва фаза:
 Велика повеља о слободама (1215)
 раздвојена је краљева воља од права
 проглашена је суперматија права
 истакнута је сагласност поданика као оквир за ваљану
владавину
 Петиција о правима (1628)
 забрањује се увођење пореза, царина и сл. без сагласности
парламента
 забрањује се затварање и убијање без претходног суђења
 укидају се пријеки судови
 краљу се ускраћује право држања сталне војске
 
Акт о сазивању парламента (1640)
 краљ је обавезан да сазове
парламент једном у три године и да
одржи изборе за Дом комуна
Habeas corpus act (1679)
 гаранције човјеку од самовоље
власти и полиције
 
 Друга фаза:
 Бил о правима (1688)
 потврђена су права из Петиције о правима
 ограничио краља влашћу парламента (порези,
војска, закони, политичке одлуке)
 утемељен је пут ка парламентаризму
 утемељени су слобода избора и говора
 Акт о насљеђивању пријестоља (1701)
 утврђује начин избора монарха
 одређује независност судства од извршне власти
 
 Трећа фаза:
 Закон о народном представништву (1832)
 Ширења бирачког права (реформе: 1867, 1884,
1918, 1928 и 1949)
 Успон радничког покрета
 Четврту могућу фазу чине покушаји
доношења устава, укидања насљедног мјеста у
Дому лордова и његова трансформација,
мјењање изборног система и децентрализација
 
 Политички принципи, институције и процеси:
 Британија нема писани устав
 Постоје они који тврде да Британија има устав – а то су скуп
правила игре који је трајан и изван свих размирица
 Парламент у Британији може да доноси и мјења законе који
другдје имају уставни сдржај и то апсолутном већином
 У Британији постоји суперматија парламента и владавина
права
 Суперматија парламента значи да ниједан орган не може да
промјени одлуку парламента
 
 Данашња Британија је производ “тачеризма”. Она се одрекла
државног интервенционизма чиме се продубио социјални јаз
 Тачерова је централизовала систем који је осиромашио грађане а
обогатио конзеревтивне кругове
 Британија је националне проблеме рјешавала војним акцијама
 Системски проблем је суперматија парламента који као такав може
да суспендује људска права у Британији
 Политичку елиту у Британији чине:
 Политичари
 Државна администрација
 Војска
 Интересне групе
 
 Вертикална организација власти:
 Уједињено краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске је
унитарна држава. Парадоксално је то што је састављена из три
историјско-географско-етничке средине Енглеске, Шкотске, Велса и
Сјеверне Ирске
 Енглеска и Шкотска се уједињују 1603., а њихови парламенти 1707.
Велс је постао дио краљевства три вијека раније. Енглеска је почела
да осваја Ирску у 12. вијеку да би је формално припојила тек између
1603. и 1745. године
 Ирска (без Алстера) добија независност 1922.
 До 1999. године Шкотска и Велс нису имали парламенте, док га
Алстер има од 1920. Прије тога Шкотском и Велсом су управљали
секретари за Шкотску, односно Велс
 
 Сјеварна Ирска је простор немира поготово на 12. јули, датум који
протестанти обиљежавају у спомен на 1690. када је Вилијам Орански
поразио католичког краља Џемса II у бици код Бојна
 Шкотски парламент који уз мање партије контролишу шкотски
националисти често инсистира на независности иако на референдуму
за то нису добили подршку
 Национализми у Британији јачају усљед пада империје
 Иако је унитарна држава ,у Британији постоји одређен степен
аутономије за локалне самоуправе. Локална самоуправа се састоји од
три нивоа јединица: округа (6 – метрополитанских и 47
неметрополитанских), срезова (6– метрополитанских и 333
неметрополитанских) и парохија које су традиционалне
средњовјековне јединице


Хоризонтална организација власти:
 Парламент:
 Парламент води порјекло од Великог савјета из 12. вијека који је био састављен од
моћније властеле и свештенства, а сазивао га је монарх
 Парламент је имао велики углед у 19. вијеку (“заштитник нације”, “оличење морала”)
 Парламент се састоји из два дома: Дома комуна и Дома лордова
 Дом комуна (659 чланова, суперматија парламента, у Енглеској се бирају 533, у
Шкотској 71, у Велсу 35, а у Сјеверној Ирској 12 посланика, Домом комуна
предсједава – спикер – име је добио по томе што је у ранијим временима
преносио поруке Дома монарху)
 Дом лордова (доскора је имао 1276 чланова, од чега их је насљеђем долазило
780, Састав дома чине: “световни лордови”, “духовни лордови”, “правни
лордови” и доживотни перови. Горњи дом је изгубио своју некадашњу функцију,
коју је у највећој мјери преузео млађи Дом комуна формиран усљед губљења
позиција аристократије и апсолутизма владара у систему, те јачања буржоазије)
 
 Кабинет:
 Ово је тијело настало издвајањем ужег дијела политичких
посланика из краљевског Приватног савјета крајем 16. вијека
 У Кабиинету је концентрисана највећа моћ
 Влада је строго хијерархијски организована и састављена из три
групе чланова: шефови најважнијих ресора, секретари државе и
недепартмански министри и кабинетски министри из
“двоструких” департмана
 Количина моћи првог министра може да се тражи у нарслој улози
државе. Он располаже са 2/3 националног дохотка, потом има
простор за законодавну иницијативу, кадровирање, а остварује и
могућност Владе да доноси подзаконске акте и да смјењује
највећи број државних функционера
 
 Монарх:
 Минимум надлежности
 Велики трошак за државу
 Бројна оспоравња
 Судство:
 Судови немају значај као у континенталној
Европи или у САД у контексту политичког
система
 
Партијски систем Велике Британије

 Двопартизам
 Козервативна партија
 Коријене вуче од британских торијеваца, краљевске струје у
британском парламенту. Официјелно је формирана 1867. године.
Настала је парламентарним путем. За њу гласају богатији слојеви
становништва, средња класа, фармери, бизнисмени и националисти.
Идеологија им је десна, империјална и неолиберално тржишна.
Партију чине три основна елемента:
 Национално руководство
 Парламентарна фракција Комитет 1922
 Локалне партијска организација
 
 Лабуристичка партија
 Формирана је 1900. године под називом Представнички комитет рада.
Касније (1906) добија садашње име. За разлику од конзервативаца,
лабуристи су настали екстерно, изван парламента. Идеолошки припадају
љевици. До осамдесетих година 20. вијека били су класична радничка
партија социјалистичког усмјерења. Касније се усмјеравају ка
социјалдемократији и центру. А од ере Тонија Блера ка Трећем путу и
дезидеологизацији. То их је дистанцирало од синдиката који су их
формирали, због чега губе њихову подршку. Организовани су кроз три
организациона дијела:
 Национално вођство
 Парламентарна фракција
 Локалне партијске организације
 Остале партије су: либералне-демократе, шкотски националисти, сјеверно-
ирске партије итд..
 
Сјеверна Ирска

Културно-историјски фактор
Од 1922. у Сјеверној Ирској се успоставља Стормонтски режим – назван према парламенту
Стормонту
Сјеверна Ирска има дводомни парламент, владу и судство
Улстерска унионистичка партија која влада све до седамдесетих година формира систем заснован
на антикатоличанству, антирскости, унитаризму, изборној геометрији, дискриминацији...
Дискриминацију у сјеверној Ирској је донекле покушала да промјени лабуристичка влада из
Лондона премијера Теренса О' Нила. Међутим његова политика је сматрана издајничком међу
протестантима и конзервативцима па стога није дошло до промјена
Посљедица овог игнорисања ирског питања је настанак Покрета за грађанска права који је
захтјевао равноправност Ираца католика у систему Сјеверне Ирске
Одговор униониста био је у стварању милитантних параформација
На бази тога настаје сукоб између Ирске републиканске армије и улстерских формација који траје
од 1969. године до 2001. и у којем је страдало преко 5 000 а рањено је преко 47 000 људи


Сјеверна Ирска је подијељено друштво у којем је основна линија друштвених расцјепа она по
основу националног и вјерског што повлачи и питање односа према државности два сукобљена
ентитета
 Сјеверноирски простор има двије снажне нације. То су Ирци и Британци (то јесте Улстери,
настали мјешавином досељених Енглеза, Шкота и Велшана)
 Ирци су углавном католици док су Британци углавном протестанти (презбитеријанци,
припадници Ирске цркве, методисти и баптисти)
 У вјерском погледу католици чине 41, а све протестантске заједнице заједно 42 посто
становништва
 Најпознатији сукоб у Сјеверној Ирској је онај који је трајао од 1969. до 2001. године а чији је
назив, прихваћен у јавности и науци као „The Troubles/Невоље“.
 Овај сукоб има своју културну и историјску позадину која сеже хиљаду година уназад.
 Како би се лакше објаснила позадина овог сукоба потребно је објаснити историју настанка
линија расцјепа у Сјеверној Ирској по основу нације, религије и односа према државности
 У том контексту потребно је анализирати четири историјска периода:
 Први је период од 400 . године прије нове ере до 1171. године – Вријеме независне Ирске
 Други је период од 1171. до 1921. године – Вријеме поробљене Ирске
 Трећи је период од 1921. до до данас – Вријеме двије Ирске (Републике Ирске и
британске Сјеверне Ирске)
 
Период од 400 године прије нове ере до 1171 године – Вријеме независне Ирске:

 400. године прије нове ере на ирско острво се досељавају келтска племена
 432. године Свети Патрик покрштава келтска племена подијељена у више од 150
племенских краљевства
 Покрштавање ирских племена имало је за њих два велика успјеха:
 Хришћанство је развило науку и обогатило келтску културу („златно доба“
Ирске која је слала мисионаре широм Европе. Ирски самостани су били
центар културе и писмености)
 Хришћанство је довело до већег политичког јединства Ирске (настају четири
велика краљевства: Улстер, Конахт, Мунстер и Лајнстер)
 795. године Ирску походе Викинзи који у приобалном простору праве прве веће
градове али не покоравају цјелокупну Ирску
 1014. године мунстерски краљ Брајан Бору протјерује Викинге, послије побједе
код Клонтарфа, и остварује јединствену Краљевину Ирску
 Ирска као слободна и јединствена држава живи наредних 157 година када пада под
енглеску доминиацију
 
Период од 1171 до 1921 године – Вријеме поробљене Ирске:

 1066. године Вилијам Освајач, код Хестингса, поражава англосаксонског краља Харолда
 Нормани се иако побједници временом стапају са бројнијим англосаксонским
становништвом примајући њихов језик и обичаје. Спој нормана и англосаксонаца довео
је до формирања данашњег енглеског народа
 Први и једини енглески папа Адријан Четврти године 1155. додјељује енглеском краљу
Хенрију Другом овлашћење да проведе црквене реформе у Ирској
 Ова је одлука, коју је потврдио и папа Александар Трећи била довољно оправдање
краљу Хенрију Другом да нападне Ирску и припоји је Енглеској
 У 13. вијеку двије трећине Ирске су биле окупране а у Даблину је успостављен Ирски
парламент под контролом монарха из Лондона
 Са успостављањем династије Тудор креће снажнија колонизација и англиканизација
Ирске
 У то вријеме јача и реформаторски покрет у Европи али и на британском острву. Ирска
при том остаје снажно католичка
 
 Хенри Осми 1533. године склапа брак са Аном Болен који осуђује папа
 Годину дана касније 1534. године Хенри Осми доноси Закон о
врховништву којим успоставља Енглеску цркву
 Хенри Осми 1536. године присједињује Велс Енглеској
 Четири године касније 1540. Хенри Осми је натјерао Ирски парламент да
га прогласи краљем Ирске. Тиме Ирска остаје номинално независна од
Енглеске али са заједничким владарем
 Елизабета Прва, посљедња владарка из династије Тудор, интезивно
англиканизује Ирску покушавајући на тај начин да обезбједи своју западну
границу јер су Француска и Шпаније у више наврата са простора Ирске
нападале Енглеску
 Процес колонизације и англиканизације назван је „PLANTATION“.
Енглска круна је отимала земљу Ирцима и давала је протестантским
досељеницима – Енглезима, Шкотима и Велшанима
 
 Колонизација је била посебно изражена у Улстеру који је посљедњи освојен,
тек 1601. године. Тако су временом протестанти постали већина на том
простору гдје се данас налази Сјеверна Ирска
 1641. Ирци подижу Велики устанак који се завршава неуспјехом
 Посебну тортуру над Ирцима проводи власт Оливера Кромвела који
успоставља републику у Енглеској од 1649 до 1658 године. Тада је убијена
трећина католика у Ирској
 У вријеме Вилијама Оранџа Ирци помажу католичког владара Џејмса Другог
Стјуарта са којим 1688. године опкољавају град Дери у који се смјестило 30
000 протестаната. Тринаест протестантских шегрта поставља паролу „Нема
предаје“. Половина протестаната , то јесте њих 15 000 гине у двије године када
их ослобађа Вилијам Оранџ
 Послије ове побједе протестантски владари дефинитивно побјеђују, а на бази
овог догађаја протестанти у Улстеру 1795. године формирају „Наранџасти ред“
 
 Под утицајем француског републиканизма јавља се ирски
републиканизам. Његов зачетник је Теобалд Волф Тоне који 1791.
године формира „Друштво уједињених Ираца“. Њихов циљ је
била независна и републикански уређена Ирска
 „Друштво уједињених Ираца“ и „Наранџасти ред“ долазе у
сукобе
 Тоне 1798. године подиже устанак против Британије који због
лоше организованости пропада
 Влада Велике Британије 1800. године доноси акт о стварању
Уједињеног краљевства Велике Британије и Ирске. Претходно је
1707. године донесен акт о уједињењу Енглеске и Шкотске чиме
је створено Уједињено краљевство Велика Британија
 
 Ирска је током 19 . вијека имала католичку већину становништва а
протестантску мањину на власти. Дискриминација је била у погледу
обављања јавних функција, изборног закона, културе и економије
 Велика глад која је завладала између 1845. и 1848 .године посебно је
нарушила католичко протестантске односе. Ирска је са 8 400 000 до краја
вијека пала на 4 500 000 милиона становника. Посебно због смрти од
глади и исељавања у САД
 У то вријеме јављају се милитантне али и политичке национално-
ослободилачке организације Ираца – 1842. Млада Ирска, 1858. Фенијско
братство или Ирско републиканско братство, 1872. Лига за самоуправу те
1905. године партија Шин Фејн новинара Артура Грифита
 1913. године формирају се Ирски добровољци као одговор на
протестантске Улстерске добровољце
 
 Ирски добровољци се увезују са Шин Фејном. Ствара се
Ирска републиканска армија која започиње Васкршњи устанак
1916. године – тиме отпочиње Англо-ирски рат који траје све
до 1920. године
 Рат је окончан Англо-ирским споразумом из 1921. године
којим 26 јужних округа формира Слободну Ирску Државу.
Она 1949. године мјења назив у Република Ирска
 Од 1922. до 1923. у Ирској траје грађански рат јер је велики
дио националне елите и народа био незадовољан подјелом
ирског острва и останком шест сјеверних округа (Улстер) у
Уједињеном краљевству које мјења назив у Велика Британија
и Сјеверна Ирска
 
Период од 1921 до до данас – Вријеме двије Ирске (Републике Ирске и британске Сјеверне
Ирске):

 Од 1922 у Сјеверној Ирској се успоставља Стормонтски режим – назван према

парламенту Стормонту
 Сјеверна Ирска има дводомни парламент, владу и судство
 Улстерска унионистичка партија која влада све до седамдесетих година формира
систем заснован на антикатоличанству, антирскости, унитаризму, изборној
геометрији, дискриминацији...
 Дискриминацију у Сјеверној Ирској је донекле покушала да промијени
лабуристичка влада из Лондона премијера Теренса О' Нила. Међутим његова
политика је сматрана издајничком међу протестантима и конзервативцима па стога
није дошло до промјена
 Посљедица овог игнорисања ирског питања је настанак Покрета за грађанска
права који је захтјевао равноправност Ираца католика у систему Сјеверне Ирске


Одговор униониста био је у стварању милитантних параформација
 На бази тога настаје сукоб између Ирске републиканске армије и улстерских формација
који траје од 1969. године до 2001. и у којем је страдало преко 5 000 а рањено је преко 47
000 људи
 Британска влада шаље војску која интервенише војно у Сјеверној Ирској. Углавном у
интересу протестаната
 Почиње ера тероризма са обје стране која ескалира у бруталним убиствима седамдесетих
година. Британска војска 30.01.1972. године убија 13 демонстраната у Дерију од чега их је
6 било дјеца- Тај је догађај познат као Крвава недјеља
 Британска влада 1972. године уводи директну управу над Сјеверном Ирском укидајући јој
парламент
 Оружани сукоб између терористичких група ирских националиста и протестантских
униониста траје све до 2001. године
 Сукоб је формално окончан 1998. године потписивањем Споразума на Велики петак којим
је успостављен консоцијацијски облик демократске владавине. Овим је Споразумом
Сјеверна Ирска ушла у процес стабилизације, политичког и економског напретка
 
Партијски систем Сјеверне Ирске

Демократска унионистичка странка

 Демократска унионистичка странка постаје главна странка у Северној
Ирској након избора 2003. године. Странка подршку црпи у круговима
протестантске заједнице и жестоко се противи било каквом утицају
Ирске републике у пословима Северне Ирске. ДУС је одбила да власт
дели са најснажнијом националистичком странком Шин Фејн, за коју
каже да је “нераскидиво повезана” са Ирском републиканском армијом.
Странка је у дуготрајном сукобу са ривалском странком Алстерских
униониста, за које тврди да су издали унионизам када су пристали да уђу
у владу са Шин Фејном пре него што је ИРА потпуно разоружана. Вођа
странке Ијан Пејзли, који иначе предводи и Слободну презбитеријанску
цркву, први пут је изабран у парламент 1970. године
 
 Шин Фејн
 Шин Фејн, чије име значи “Ми сами”, највећа је националистичка
странка у Северној Ирској а израсла је из редова републиканског покрета
који се противи британском присуству било гдје у Ирској. Странка
настоји да се представи као савремено оличење републиканског покрета,
истичући да се залаже за мир и за опште циљеве националиста. Странка
каже да је увјерена да ће задржати подршку својих бирача упркос
недавним споровима током којих се суочила са јаким притисцима из
националистичких кругова. Спорови се тичу крађе 26 и по милиона
фунти из једне банке у Белфасту, а за коју је оптужена ИРА, као и
умјешаности припадника ИРА-е у убиство Роберта Макартнија у једном
бару у Белфасту. Шин Фејн је на изборима 2001.године удвостручила
број својих посланика у Вестминстеру иако они нису заузели своја
седишта у Доњем дому јер су одбили да се закуну на вјерност краљици
 
 Странка Алстерских униониста
 Ова странка, која је дуго била странка у власти у Северној
Ирској, 2005. слави стогодишњицу постојања. Алстерски
унионисти су 1921. након подјеле Ирске, саставили владу
Северне Ирске. Њиховој владавини је дошао крај након жестоких
нереда и напада од стране ИРА-е 1972. године када министри
уводе директну власт Лондона. Демократска унионистичка
странка Ијана Пејзлија на изборима 2003. године претиче
Алстерске унионисте. Вођа сада већ мањинске унионистичке
странке, Дејвид Тримбл, напада Демократску унионистичку
странку због преговора са Шин Фејном. Он истиче да неће
прихватити да дијели власт са републиканцима
 
 Социјалдемократска и лабуристичка странка
 Социјадемократска и лабуристичка странка јесте друга по величини
националистичка странка у Северној Ирској и једна од оних које
најчвршће подржавају споразум који је постигнут на Велики петак.
Странка је основана 1970. године. Оснивачи ове странке били су
међу главним покретачима кампања за грађанска права током којих
су северноирски католици захтјевали крај онога што су називали
секташким владама. Странка гаји тесне везе са британском
Лабуристичком странком, води снажну проевропску политику и
залаже се за улазак у еврозону. На скупштинским изборима
2003.године, ова странка међутим, губи шест места у скупштини а
Шин Фејн је претиче и постаје главна националистичка странка
Северне Ирске
 8. ПАРТИЈЕ У ЗАПАДНИМ ПОЛИАРХИЈАМА:
ФРАНЦУСКА, ЊЕМАЧКА И БЕЛГИЈА

40. Партијски систем Француске

Стварање политичког система Француске

 Дуг историјски развој - Сматра се да француска државност тече у континуитету од

5. века и династије Меровинга и краља Кловиса (Француска је државну
независност стекла уједињењем под Кловисом 486 год.)
 Антрополошки спој Франака – Германа и Гала
 Католичка земља
 Некадашња колонијална сила
 Једна од најбогатијих, војно и политички најутицајнијих земаља свијета
 Посебан значај историји свијета дала кроз Француску револуцију
 Формирала пет реублика, у сталном обликовању и усавршавању себе
 
 Владавина Луја Шеснаестог и Марије Антонаете – ратови и расипништво
 Жак Некер проглашава банкрот и тражи сазивање Скупштине сталежа која се
није одржала од 1614. године
 У Версају се састаје Скупштина сталежа која се дијели на ројалисте и либерале
 Либерали се заклињу да се Скупштина неће распустити све док се не донесе
Устав
 Маркиз де Лафајет преузима команду над Народном гардом у Паризу. Бастиљу
народ осваја 14.7.1789 и тај се дан у Француској слави као Дан републике
 Међутим краљ покушава да побјегне и да организује контрареволуцију. На
крају је заједно са краљицом убијен
 Стварање републике је довело и до усвајања Декларације права човјека и
грађанина 1789. године
 
 Декларација права човјека и грађанина 1793. година
 Први члан наводи „Циљ друштва је опште благостање.
Влада је установљена да гарантује човјеку уживање
његових природних и неотуживих права“
 Други члан наводи да су та права: једнакост, слобода,
сигурност и имовина
 Трећи члан наводи да су сви људи по природи и пред
законом једнаки
 Четврти члан наводи да је Закон слободан и свечани израз
опште воље, те да је исти за све, било да штити или да
кажњава итд...
 
 Период послије Наполеоновог пада 1815. обиљежио је нови
покушај увођења уставне монархије
 Незадовољство владавинама Луја XVII и Шарла X
кулминирало је у Јулској револуцији из 1830. године којом је
на престо доведен Луј Филип I
 Јулску монархију је од 1830. до 1848. године подржавала
буржоазија чиме је стекла велику опозицију међу
бонапартиситма и републиканцима
 Незадовољство Јулском монархијом довело је до револуције у
фебруару 1848. године којом је уведен предсједнички систем у
оквиру Друге Републике


У децембру 1851. предсједник Друге републике Луј-Наполеон Бонапарта, нећак цара Наполеона I,
организује државни удар и обнавља монархију проглашавајући себе за цара – Наполеон III (1852)
 У вријеме Другог царства земља се индустрализује и јача економски либерализам градећи систем
јаких структура капитала (банака, компанија, железница, тешке индустрије и индустрије текстила,
робних кућа)
 У домену спољне политике, Наполеон III јача везе са Великом Британијом, посебно послије Кримског
рата и њихове заједничке побједе над Русијом чиме је ојачао утицај Француске на Блиском истоку
 Слично је било и у рату са Аустријом, а на страни уједињења Италије, послије којег је Наполеон III
анексирао Савоју и Ницу
 У међувремену је Наполеон III стекао велики број непријатеља унутар Француске, посебно међу
радницима и републиканција
 Рат против Пруске убрзао је његов пад. Пошто је поражен код Седана и заробљен, парламент је де
факто укинуо монархију и постигао поражавајући споразум са Њемачким царством препуштајући им
Алзас и Лорену, прихватајући и плаћање ратне одштете
 Паришки радници, незадовољни због великог притиска који им је рат проузроковао, подижу
револуцију, протјерују владу из Париза и образују краткотрајну Паришку комуну што је био први
пример радничке револуције
 
 Трећа француска република која је успостављена 1870. године егзистирала
је све до 1946. године када је замјењена Четвртом француском републиком
 У Четвртој републици која је имала кратак вијек трајања – до 1958. године
– промијениле су се чак 21 владе. Била је то н естаблина република у којој
је деколонизација постала централна тема, али и питање јачања
егзикутиве. Највеће достигнуће влада овог периода било је увођење сета
социјалних закона којима је уведено осигурање за незапослене,
инвалидске и старосне пензије, те опште здравствено осигурање
 Криза парламентаризма завршена је са Де Головим доношењем новог
Устава, чиме почиње Пета француска република која је постала политички
стабилнија. Де Гол је владао до 1969. године када је дао оставку.
Најстабилнији период остварен је под влашћу социјалисте Франсоа
Митерана који је владао од 1981. до 1995. године
 
 Савремена Пета француска република има полупредсједнички систем
 У извршној власти најзначајније су функције предсједника и
премијера
 Француска скупштина је дводомна и чине је:
 Представнички дом (577)
 Сенат (331)
 Сусдска власт иде одозго ка доле, а чине је Уставни и врховни суд, па
нижи судски органи, од специјализованих судова, преко регионалних
до локалних
 Француска је територијално подијељена на 26 региона и 100
департмана, те прекоморске територије
 
Партијски систем Француске

 Партије и партијски систем представљају највиталнији део динамичног

француског политичкогсистема. Велики број партија одговарајуће репрезентује
велику различитост политичких интереса и принципа у Француској
 Прве партије настају још у време Француске револуције, када долази до
подјеле на жирондинце и јакобинце
 Крајем 19. и почетком 20. века долази до конституисања модерних политичких
партија
 У Француској су партије чвршће организоване и дубље социјално утемељене
 Партијски чланови плаћају редовну чланарину, присуствују партијским
седницама,усвајају и пропагирају партијску идеологију и учествују у другим
партијским активностима
 Међу партијама често долази до прегруписања и реорганизовања
 
 У Француској партије разврставамо у пет
партијских групација одређених према њиховој
идеологији и програмима:
 Умјерене партије десног центра
 Центристичке партије
 Екстремне десне партије
 Партије лијевог центра
 Радикално лијеве партије
 
 Француска љевица (идеје) – једнакост, социјална правда,
секуларизам, шире социјално благостање, народни суверенитет,
политичка, економска и социјална права и републиканизам (честа
је конфузија на лијевом спектру коју додатно усложњава
радикална љевица чија је искључивост често доводила до лошег
имиџа љевице у цјелини која је увијек имала велики број
присталица у Француској)

 Француска десница (идеје) – монархизам, клерикализам,

ексклузивна приватна својина, тржиште без социјалних додатака,
либертаријанство, верификовање социјалне и економске
неједнакости
 
 Окупљање за републику (деголистичка партија)
 Основана је 1947. године под називом Окупљање француског народа.
Мјењала је имена све до 1976. године када усваја назив Окупљање за
републику. Стартно се позиционирала као свеобухватна народна
партија која окупља различите слојеве, тада партијски и идеолошки
подијељене и конфликтне Француске. Партија је радила на
модернизацији државе, јачању њене економије, технологије,
индустрије, урбанизма и политичког система. Касније се партија
помјера ка десном центру попуњавајући простор традиционалне
француске деснице. Од времена Ширакове владавине партијом (1986)
мјења се дјелимично деголистички курс и усваја се модел тачеровске
политике. У њој јачају радикални десни фактори, посено од времена
владавине Николе Саркозија и процеса “мигрантске кризе”
 
 Унија за француску демократију
 Ријеч је о партије која се на идеолошкој скали креће између
центра и десног центра. Настала је из републиканске партије
и низа малих конзервативних партија. Жискар д’Естен био је
њен оснивач и предсједник Француске послије смрти Шарла
де Гола. Партија данас заговара идеје либералне демократије,
залажући се за концепт минималне државе, либералну
економију, индивидуални посесивизам и неограничену
приватну иницијативу. У организационом погледу партија је
својеврсна конфедерација различитих група и појединаца.
Стога она, у неким сегментима, више личи на покрет неголи
на странку
 
 Републикански народни покрет
 Партија је имала велики утицај непосредно послије Другог
свјетског рата. Покушала је да пронађе компромис између снажне
католичке популације која ју је подржавала, разних лијевих струја
и партија и Де Гола. Тако је чувала цркву, залагала се за
демократију, али и социјалну државу. Оваква реформска
политика врха странке није имала подршку њиховог
конзервативног бирачког језгра и они губе значај од 1962. године
 Радикална партија
 Ријеч је о партији која је представљала средњу и нижу класу, која
је баштинила антиклерикизам и насљеђе Француске револуције.
Временом се све више приближавала Социјалистичкој партији
 
 Национални фронт
 Ријеч је о екстремно десној партији основаној 1972.
године. Окупља припаднике ситне буржоазије нижег
образовања. По свом програму она је једна врста
конзервативно либералне формације. Она заступа
либералну економију и ауторитарну антилибералну
политику. Подржавају смртну казну, оштре казне за
свако девијантно понашање, хијерархијско и органско
устројство друштва, очување и продужење ауторитарне
традиције и национализам који се приближава расизму
 
 Социјалистичка партија
 Ријеч је о партији која постоји дуже од једног вијека (1905).
Она је више везана за средње слојеве, чиновништво,
интелектуалце, умјетнике, а мање за радништво које је
окренутије другим, радикалнијим, лијевим формацијама. Ова
је странка у идеолошком погледу социјалдемократска. А
Француска је под њеном влашћу осмадесетих година била
једна од најузорнијих и најуспјешнијих земаља свијета. Иако
је дуго истрајавала на социјалистичким виједностима
Социјалистичка партија Француске је временом скренула ка
“трећем путу”, али ни близу као Лабуристичка партија и
сличне некада социјалдемократске странке Европе.
 
 Комунистичка партија
 Комунисти су били својевремено највећа и најорганизованија
партија у Француској. Настају 1920. године и били су
идеолошки везани за бољшевике у Москви. У вријеме Другог
свјетског рата имали су свој покрет отпора и учествовали су у
борбама против нациста. Послије Другог свјетског рата
добијали су и по 25% гласова. Касније су, усљед
хладноратовске динамике, губили бирачко тијело и данас се
крећу на скали мањој од 10% бирача. Са комунистима у
Шпанији и Италији формирају блок еврокомуниста.
Временом се дистанцирају од првобитних идеја и програмом
све више иду ка Социјалистичкој партији
 
41. Партијски систем Њемачке

Стварање политичког система Њемачке

 Савремена Њемачка држава настаје уједињењем њемачких државица 1871. године

 Претходно је простор данашње Њемачке насељен од стране германских племена
која су имала прадомовину у сјеверноњемачким низијама, као и на простору
данашње Данске и југа Шведске
 Временом су се ова племена проширила до римске границе (Limes Germanicus),
гдје су водили велике битке са Римском царевином, да би 260. године прешли
границу и почели се насељавати и на просторе под римском контролом
 У почетку нису имали снажне и организоване државе, а нису правили ни
значајније градове. Имали су родовско уређење и били су снажни војници
 
 Од пада Западног римског царства 476. године германска племена се шире и
стварају своје државе широм бившег Царства
 Послије три вијека од пада Западног римског царства, Карло Велики бива
први западни владар који се крунише за цара (800) стварајући велико
франачко царство на простору западних и централних дијелова Европе
 Временом ће његови насљедници да подијеле царство на више дијелова од
којих ће један, примарно простор данашње Њемачке, сјевера Италије и
дијелова Чешке да буде основа будуће државе Светог римског царства (962)
 Од 1512. године овај простор усваја нови назив – Свето римско царство
њемачког народа и сматра се првим њемачким царством, то јесте првим
њемачким рајхом
 Свето римско царство њемачког народа траје све до 1806. године када је
поражено и угашено усљед Наполеонових освајања
 
 Од 1815. године на простору Централне Европе формира се Њемачки савез.
Унутар њега долази до сукоба између Пруске и Аустрије око превласти па овај
савез престаје да постоји 1866. године
 Друго њемачко царство, то јесте други рајх и стварање савремене Њемачке дешава
се 1871. године у Версају. Овим царством доминира Пруска која ће остати
краљевина унутар Царства све до 1918. године
 Поразом у Првом свјетском рату и пропашћу Њемачке револуције 1919. године
настаје Вајмарска република Њемачка
 Вајмарска Њемачка траје до успостављања Нациситичке Њемачке 1933. године
 Од 1945. године до 1989. године Њемачка је била подијељена на источну и
западну, да би се падом Берлинског зида ујединила у савремену и демократску
федерацију уређену на приципима представничке демократске владавине.
Савремена Њемачка је полупредсједничка, дводомна федерација, чланица
Европске уније и једна је од најзначајнијих земаља савременог свијета
 
Партијски систем Њемачке

 Партије су све до успостављања савремене њемачке републике биле

репрезент линија друштвених расцјепа и сукоба у друштву. Оне су биле
фактор њиховог продубљавања и зато није чудо што је на изборима у
прошлости, закључно са Вајмарском републиком било и по 33 посто
антисистемских партија. Тек од успостављања нове демократије у
Западној Њемачкој партије се формирају као организације склоне ка
кооперативности и консолидацији друштва и демократије у систему. Од
шездесетих година 20. вијека партијски систем се дефинише око двије
најјаче партије демохришћана (и њихових коалиционих партнера
хришћаносоцијалиста у Баварској) и социјалдемократа. Каснији значај
добијају још слободне демократе, зелени и демократски социјалисти
 
 Социјалдемократска партија
 Настала је 1875. године уједињењем Опште њемачке асоцијације радника (1863)
и Социјалдемократске партије радника (1869). У почетку је ова партија била
радикална лијева партија заснована на идеја Маркса и Енгелса. Почетком Првог
свјетског рата подржали су цара, што их је довело у сукоб са противницима рата
– њиховом прокомунистичком струјом (Клара Цеткин, Роза Луксембург, итд.).
Касније су се, по завршетку рата, а под вођством Фридриха Еберта ,војно
обрачунали са бившим партијским друговима. Послије Другог свјетског рата и у
новим околностима ова партија се приближава центру и временом одустаје од
марксиситичких идеја. Савремена Социјалдемократска партија је унутар себе
изградила двије главне идеолошке струје. Једна је традиционалнија и окреће се
ка старим социјалдемократским вриједностима и идејама, а друга је склонија
концепту “трећег пута” какав је присутан код британских лабуриста. Неколико
су пута правили велику коалицију са демохришћанима и
хришћаносоцијалистима како би Њемачкој обезбједили политичку стабилност
 
 Хришћанско-демократска унија / Хришћанско-социјална унија
 Хришћанско-демократска унија настала је 1945. године спајањем католичке
групације некадашње Свекатоличке центристичке партије и протестаната,
либерала и конзервативаца који су баштинили центристичке и десне идеје.
Ријеч је о партији која се на идеолошкој скали самопозиционира у центар.
Она је занимљив спој конзервативних идеја, хришћанских вриједности и
одговорности, лијевог концепта државе благостања и либералних
вриједности. Као таква она је свеобухватна народна партија под чијом је
влашћу Њемачка остварила своје “економско чудо” шездесетих година,
потом је под истом партијом остварила умногоме државу благостања, а да
је притом развила слободнотржишну економију, затим је ујединила
Њемачку 1989. године и позиционирала је као најснажнију земљу Европске
уније. Њој је идеолошки слична, иако нешто конзервативнија Хришћанско-
социјална унија која дјелује искључиво у Баварској и за њене интересе
 
 Слободна демократска партија
 Ријеч је о партији која је окупила бројне либералне групације 1945. године. Њихова
програмска основа је у заступању слободе и достојанства појединца, толеранције и
владавине права, једнакости полова, једнакости шанси, снажењу образовног
система и његовом прилагођавању економским и технолошким кретањима
 Зелени
 Зелени се формирају почетком осамдесетих година. Они се залажу за одбрану
мира, толеранције, животне средине, једнакости полова, права странаца,
хомосексулаца, слабих и немоћних, одбрану мишљења...
 Партија демократског социјализма
 Ова је партија настала из бивше Јединствене социјалистичке партије Њемачке која
је тоталитарно владала Источном Њемачком до 1989. године. Уједињењем (2007)
са радикално лијевим “отпадницима” из Социјалдемократске партије формирају
странку под називом Љевица. Она има интернационалну социјалистичку идеју и
баштини демократски социјализам као идејну концепцију
 
42. Партијски систем Белгије

Стварање политичког система Белгије

 Белгија је своју федерацију успостављала кроз процесе децентрализације некада

унитарног простора, али у оквиру демократских институција и капацитета
 Уставом из 1994. године верификује низ успостављених федералних елемената и
тиме Белгија која се федерализује од шездесетих година постаје уставом
дефинисана федерација
 Кључну улогу у процесу стварања стабилне федерације одиграло је постизање
базичног консензуса око питања опстанка државе и државног уређења које су
постигле национално-партијске елите. Белгијска федерација је симтерична за
разлику од босанскохерцеговачке и прављена је у дугом низу година и промјена
 
 Белгија је уставна монархија са федералним уређењем
и консоцијацијским обликом демократске владавине
Белгија има државни ниво власти, ниво федералних
јединица и локални ниво власти
 На државном нивоу егзистира дводомна скупштина
коју чине Представнички дом и Сенат. Извршна власт
припада монарху и влади која има подједнак број
фламанских и валонских министара чиме се поштује
паритет двије заједнице. Врховни суд је највиши суд у
земљи
 
У Белгији постоје три аутономне јединице.
То су Фламанија, Валонија и Брисел. Унутар
Фламаније и Валоније постоји по пет
провинција. Град Брисел је подијељен на 19
комуна. Поред подјеле на Регионе постоји
подјела и на Заједнице. То су негеографски
одређени културно-језички ентитети
(фламански, француски и њемачки)
 
 Посебну занимљивост у белгијском систему представља
институција Алармног звона. Активирање процедуре
алармног звона подразумјева један феномен које су
успоставиле белгијске националне елите. Када се не може
да постигне консензус око неког питања који захтјева
посебну квалификовану већину то питање се суспендује јер
може да се одрази на односе двије главне Заједнице. Влада
тада добија задатак да понуди рјешење које ће да добије
консензус. Ово је превентивни механизам како се не би
блокирало доношење одлука и процес договарања и
међунационалне сарадње
 
Партијски систем Белгије

 У Белгији су прве партије настале као заједничке – белгијске (то

значи и фламанске и валонске), а најрелевантније међу њима су
биле Демохришћани и Социјалисти
 Шездесетих година усљед јачања национализама у Белгији,
долази до распада ових партија по националном основу. Тај се
процес назива случајем „разведених партијских бракова“
 Демохришћани, Социјалисти и Либерали се дијеле на фламанске
и валонске, па тако идеолошке партије демохришћана,
социјалиста и либерала добијају и национални предзнак
 
 Хришћанско-социјална партија
 Настала је из валонског крила некадашње Хришћанско-социјалне
формације. У њеној је основи хришћанско персоналистичка
идеологија базирана на помирењу класних интереса. Она
баштини идеје које иду на руку мање привилегованим слојевима,
а да притом те идеје не подразумјевају радиклане структурне
промјене
 Демохришћанска партија
 Ријеч је о фламанској партији из реда некадашње групације
партија демохришћанске и хришћанско-социјалне формације.
Она је прагматска странка, са јаком националном реториком и
занимљиво је да за њу гласа највише фламанских радника
 
 Партија социјалиста
 Партија дјелује у Валонском дијелу. Залаже се за социјалну
сигурност, једнакост полова, јачу здравствену заштиту, боље
школство, више социјалних издатака за омладину, бољу
социјалну стамбену политику, заштиту потрошача и сл.
 Социјалистичка партија
 Иако је идеолошки била изразито блиска валонској Партији
социјалиста, њено окружење са радикалним национализмом
и католичанством Фламанаца упутило их је да се и они
снажније усмјере ка прихатању позиције изградње снажније
Фламаније умјесто јаче Белгије
 
 Партија либералних реформатора
 Ријеч је о франкофонској партији која Валонију и Брисел посматра као
јединствен франкофонски културни и економски простор. Ова се партија
временом окренула неолиберализму, посебно под утицајем британских
конзервативаца из времена Тачерове
 Фламанска либерално-демократска партија
 Ова је партија слична валонској Партији либералних реформатора. И они се
залажу за изворне либералне идеје и за економску и политичку концепцију
“Чикашке школе” Милотона Фридмана
 Мање партије
 Постоји низ мањих партија, од којих су неке јединствене за цијели белгијски
простор и немају националну одредницу, попут Белгијске комунистичке
партије. Са друге стране еко-партије се дијеле на фламански Агалев и
валонски Еколо
9. ПАРТИЈЕ У ПОСТКОМУНИСТИЧКИМ
ЗЕМЉАМА ЕВРОПЕ


Гостујуће предавање
 10. ПОНАВЉАЊЕ ПРЕЂЕНОГ
ГРАДИВА (први колоквијум)


Понављање пређеног градива (први колоквијум)

 11. РЕЛЕВАНТНЕ ПАРТИЈЕ И БРОЈЧАНИ
КРИТЕРИЈУМ


43. Релевантне партије и бројчани критеријум

 Више од осамдесет посто држава свијета има, барем

формално, политичке партије
 Ти су страначки системи прилично разлчичити па их је тешко
класификовати, међутим у теорији се већ дуже вријеме
партијски системи класификују на бази броја странака
 Овај критеријум се оспорава јер број странака у систему
често може да “више тога замагли неголи што може да
открије”
 
 Ла Паломба и Вајнер предлажу четвороструку
типологију страначких система (која је више вриједносна
неголи што је бројчана):
 Хегемонијско-идеологијски
 Хегемoнојско-прагматични
 Алтерирајуће-идеологијски
 Алтерирајуће-прагматични
 Овим се класификовање странка умногоме одмиче од
бројчаног критеријума а његова проблематичност је у
томе што је ова класификација превише уопштена
 
 Поставља се питање да ли уопште вршити класификацију странака
према бројчаном критеријуму?
 Сартори тврди да је број странака у систему важан. Број странака
показује одмах, барем оквирно, колико је одређени партијски систем
фрагментиран или нефрагментиран те колико је политичка моћ
дисперзивна или концентрисана
 Гинер Шеблон каже да:
2 странке, допуштају тек један облик реципрочне интеракције, 3
странке 3, 4 странке 6, шест странака 15, а 7 странака 21
реципрочну интеракцију
 Интеракције се јављају на више нивоа – изборном, парламентарном
и државном
 
 Број странака је важан критеријум у класификацији партијских
система, међутим класично пребројавање странака нам не даје
праве резултате
 Неопходно је увести правила рачунања
 Броје се само релевантне странке и то су:
 Странке са коалиционим потенцијалом
 Странке са уцјењивачким потенцијалом

 Ниска фрагментација партија ствара ограничени плурализам –

умјерени плурализам

 Висока фрагментација партија ствара екстремни плурализам –

поларизовани плурализам
 
 Снага једне странке је у њеној изборној снази
 Двостраначки системи почивају на двије партије. Она која је
побједник избора има и снагу формирања владе
 Правила рачунања (важи за вишестраначја)
 Прво правило: Малу странку је могуће одбацити као нерелевантну ако
она временом постане неупотребљива за одрживу коалицијску већину, и
обрнуто! Релевантна је када је неопходна у одржавању коалиционе
већине
 Друго правило: Странка постаје релевантном ако се њезино
постојање или наступ одражава на тактику страначког такмичења
и, посебно ако она мјења правац такмичења међу странкама које
су усмјерене на владање, одређујући помак од центрипеталног ка
центрифугалном такмичењу било у лијевом, било у десном
правцу, а било у оба (уцјењивачке су најчешће противсистемске
странке)
 
 Пошто одредимо релевантне партије онда њих бројимо
и на бази тога класификујемо партијске система као
(према Сарторију):
 Једностраначје
 Хегемонијска странка
 Предоминантна странка
 Двостраначје
 Ограничени (умјерени) плурализам
 Екстремни (поларизовани) плурализам
 Атомизација
 12. НЕКОМПЕТИТИВНИ И
КОМПЕТИТИВНИ СИСТЕМИ

44. Некомпетитивни системи

Политички поретци, уопштено гледано, функционишу у складу са

правилима такмичења
Но није свако формално такмичење и суштинско такмичење. Стога
се поставља питање: Шта је то “оптимално такмичење”?
Превелико такмичење може да прегрије тржиште и да се
приближи непоштеном такмичењу
Премало такмичење је такође проблематично па се поставља
питање колико мнимално такмичење мора да буде да би се сматрално
значајним?
 
 Компетиција
Компетиција је постојање такмичења са структуром и правилима
игре али је ту, примјер су системи са предоминантном странком,
изразито слаба компетитивност. То јесте такмичење постоји али
субјекти у њему су толико неравномјерни у својој снази да се
побједник скоро па увијек зна

 Компетитивност
Компетитивност је када више странака улази у изборну трку са
подједнаким или сличним шансама за побједу и када се побјеђује
тијесно те када се власт странака смјењује кроз изборне циклусе
 
 У системима гдје постоји предоминантна странка, она
побјеђује али постоје разлике:
 Уколико се мале или мала странка супротставе
предоминантној странци са “једнаким правима” онда је то
такмичење важно и суштински је такмичење
 Међутим уколико странке не наступају са једнаким
правима тј када нема истински независних противника
тада можемо да кажемо да се ради о подкомпетитивно
систему
 Разлика између компетитивног и некомпетитивног
такмичења је битна и велика, иако је наизглед мала
 
 Подкомпетитивно такмичење је стање које претпостава да се
неком кандидату не вриједи супротставити. Но чим постоје
једнака правила изборне игре, и оно што је “сигурни избор”,
може да постане несигурно. Без обзира на стварно стање
такмичење све траје док постоје за све иста правила
такмичења
 Компетиција је “мобилизацијски напор”
 САД између компетиције и компетитивности
 СССР имао висок ниво политичке мобилизације али то није
била нити компетиција нити компетитивност
 Да ли је заштитни фактор компетиције, компетитивност?
 
Једностраначје

Постоји само једна странка и само је њој дозвољен рад

Између 1962. и 1968. године у 33 државе свијета су одржани избори који су
потврдили мандате за само по једну странку унутар сваке од тих 33 државе
Постоје три типа једностраначја:
 Тоталитарно једностраначје (снажна страначка идеологија и велика
мобилизација, не постоје аутономни подсистеми)
 Ауторитарно једностраначје (јака идеологија, слабија мобилизација,
постоје ограничени аутономни подсистеми)
 Прагматично једностраначје (слаба страначка идеологија, постоје
аутономни подсистеми)
 
Критеријуми компарације три облика једностраначја:

ТЈ АЈ ПЈ
Идеологија - снажна слабија слаба
Присила - висока средња слаба
Спољне скупине - деструктивна искључујућа aпсорпцијска
Подскупине - не постоје ограничене толерисане
Арбитрарност - неограничена унутар ограничена
предвиђених
граница
 
Хегемонијска странка

Систем “усмјерен на само једну странку”

На периферији дјелују “другоразредне” странке. Фасада за постојање плурализма који
суштински не постоји
Допуштено је постојање других странака али е оне ни формално ни стварно не могу
да такмиче за власт
Не постоји смјена на власти, а она није чак ни формално предвиђена када је ријеч о
другим странкама
Постоје двије врсте система са хегемонијском странком:
 Идеолошко-хегемонијска странка (нпр. Пољска)
 Прагматично-хегемонијска странка (нпр. Мексико, Институционална
револуциона странка. Уведен 1963. Праг за мале странке од 20, кансије 25
мандата. Он је ограничио мале странке, замрзао их је на тај постотак)
 
45. Компетитивни системи

 Двостраначје
 У партијском систему постоји и више од двије странке, али само двије партије дуђи
број изборних циклуса остварују изборни резултат који им омогућава да самостално
(ријетко уз подршку мање партије) формирају власт
 Ограничени (умјерени) плурализам
 У систему постоји од 3 до 5 релевантних партија и не постоји ниједна која има
карактер антисистемске партије
 Екстремни (поларизовани) плурализам
 У систему постоји више од 5 релевантних партија, од чега барем једна има
антисистемски карактер
 Атомизација
 У овом облику партијских система постоји више релевантних партија, од чега је
велики број њих антисистемски оријентисано
 13. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ И ДЕМОКРАТСКА
ТРАНЗИЦИЈА У ЕВРОПИ: ПРИСТУПИ И
ОБРАСЦИ

46. Демократска транзиција и теорије “демократске револуције”

 Историјски догађаји у Источној Европи осамдесетих и деведесетих година 20. вијека отворили
су питање: Шта се догађа – да ли је ријеч о револуцији или о радикалној реформи постојећих
друштвених поредака?
 Клаус Бејме сматра да је слом реалног социјализма био “црни петак” друштвених наука (Не
само што нису предвидјели шта ће се догодити већ нису ни објаснили шта се догодило!)
 Слом источноевропских режима суочио је друштвене науке са потребом проналажења нових
аналитичких приступа и модела. Традиционална дихотомија револуција-реформа није била
довољна те се због тога обликовала нова транзицијска теорија настављена на транзицијску теорију
насталу осамдесетих година 20. вијека. Тако су се у Источној Европи развиле двије теорије:
Теорије демократске револуције и Теорије демократске транзиције
 Теорије демократске револуције су настале као одговор на почетне и брзе промјене које су се
догодиле у Источној Европи, а које су биле сличне класичним револуцијама (Незадовољство
режимом кулминира у виду побуњеничке масе која у коначноме сруши режим и отвори процес
демократским промјенама)
 
 Ралф Дарендорф сматра да су на револуционарне догађаје утицала три битна
узрока:
 Нова совјетска политика Михаела Горбачова
 Укидање монопола комунистичких партија и стварање опозиције
 Масовне демонстрације и отпор режиму
 Прелаз источноевропских земаља на демократију Дарендорф је замишљао
кроз три фазе:
 Фаза правника – уставне реформе (6 мјесеци)
 Фаза политичара – политичка трансформација цјелокупног живота земље (6
година)
 Фаза грађана – стварање цивилног друштва (60 година)
 Дарендорф је сматрао да је повртак на стари комунистички режим скоро
немогућ када је ријеч о Источној Европи, али да је зато могуће остваривање
неке врсте неофашизма
 
 Бројни аутори револуције тумаче кроз три перспективе:
 Структурални аспект – одговара на питање да ли се догодила
трансформација темељних друштвених структура
 Феноменолошки аспект – одговара на питање колико носиоци
промјена своје дјеловање гледају као револуцију (гдје је она била
постепена (Пољска), мање, а гдје је била бржа (Румунија), више)
 Херменоутички аспект – одговара на питање да ли судионици
тренутне догађаје повезују са револуционарном традицијом или се
дистанцирају од ње
 Адам Михник промјене у Источној Европи назива противтоталитарне
револуције сматрајући да су у комунистичким режимима изван контроле
остајала опозициона упоршта попут цркве, села и интелектуалне
заједнице
 
 Адам Михник сматра да постоје три пута за излазак из
диктатуре:
 Шпански пут – прагматични договор између власти и опозиције
(А фаза – стварање првих институција цивилног друштва под
диктатуром, Б фаза – склапање компромиса између власти и
позиције и В фаза – развој демократије након компромиса)
 Њемачко-француски пут – подразумјева радикалну
трансформацију
 Ирански и либански пут – подразумјева грађански рат и
“балканизацију”
 
47. Теорије демократске транзиције

 Теорије демократске транзиције су се развијале и прије пропасти

источноевропских режима а на бази слома ауторитарних режима широм свијета
 Истраживање процеса демократске транзиције може се заснивати на двије врсте
приступа:
 Макро приступу – развој политичке демократије изводи из објективних економских и
друштвених услова
 Микро приступу – развој политичке демократије изводи из дјеловања главних актера у
одређеном историјском процесу
 Транзиција је интервал између два политичка режима – слома старог
недемократског и учвршћивања новог демократског. За разумјевање транзиционог
раздобља потребно је утврдити како теку процеси политичких промјена, ко су
актери тих процеса, какве су стратегије и облици њиховог дјеловања
 
 Постоје три главна структурна елемента теоријског модела демократске
транзиције:
1) Фаза демократске транзиције – састоји се од:
а) либералне фазе тј. отварања “одозго”
б) демократске фазе (давање општег права гласа, фер избора и сл.)
2) Актера демократске транзиције:
а) Дуроси – конзервативна режимска елита “демагога”
б) Бландоси – либерална режимска елита “реформатора”
3) Стратегија и облика дјеловања актера
(Овдје се инсистира на договору о промјенама “бландоса” и
изванинституционалне опозиције. Опозиција такође има своју умјерену и
радикалну струју)
 Многи су мишљења да старе теорије о демократској транзицији изграђене на бази
транзицијских узорака у Јужној Америци и Јужној Европи нису посве примјењиве
на државе Источне Европе
 
 Двије су основне разлике између старе и нове транзицијске теорије:
 Стара транзицијска теорија бавила се само промјенама структура
на политичко-институционалном нивоу док се нове теорије баве
свеобухватнијом промјеном друштвених система у цјелини
 Појам систем је шири од појма држава и режим и због тога се нова
транзицијска теорија укључује у истраживање промјена
цјелокупних друштвених система. Нова транзицијска теорија
учврстила се средином деведесетих година 20. вијека. Своје
методолошко-аналитичко упориште она је изградила на старој
транзицијској теорији узимајући од ње нормативни приступ, теорију
актера, теорију игара, теорију о стварањеу институција и каузалну
анализу. Најзначајније доприносе новој транзицијској теорији дали
су Хантингтон, Прзеворски, Офе и Бејме
 
 Самујел Хантингтон говори о три таласа демократизације:
 Први талас – 1828 (САД) – 1926 (тридесет развијенијих земаља свијета
 Други талас – 1943 (Италија) – 1963 (Африка)
 Трећи талас – 1974 (Шпанија) – до данас
 Према Хантингтону постоје три темељна облика транзиције:
 Трансформација (Одвија се у пет фаза: а) унутар режима ствара се опозиција, б)
реформатори настоје да освоје власт, в) реформатори отпочињу либерализацију, д)
трага се за легитимношћу – пацификују се војска, бирократија и сл. и ђ) долази до
сарадње између власти и опозиције - пакт)
 Замјена (Одвија се у три фазе у случајевима гјде је унутаррежимска опозиција
слаба или непостоји: а) демократска опозицција се бори за пад режима, б)
равнотежа се помјера у корист опозиције и б) долази до масовних протеста и пада
режима)
 Премјештање (Подразумјева пакт између “реформатора” и “умјерене опозиције”
када први надвладају “догмате”, а други “радикале”)
 
 Адам Прзеворски сматра да нема озбиљнијих препрека у примјени класичне
транзицијске теорије. Он тврди да недемократски режим може да пропадне:
 Када испуни своју сврху
 Када изгуби легитимитет
 Када сукоби у блоку на власти присиле једну од страна да мобилзује масе
 Када промјену режима убрзају спољашњи утицаји
 Према Прзеворском демократска транзиција укључује дезинтеграцију ауторитарног
система и стварање демократских институција. Процес те трансформације одвија се у
три фазе:
 Фаза либерализације (попуштање ауторитарног режима и јављање ванинституционалне
опозиције)
 Фаза демократизације (повећава се број колективних актера и усложњавају се односи међу
њима: “догмате”, “реформатори”, “умјерени” и “радикали”) - Пакт подрзумјева: 1) да
нове институције не смију дискриминисати стари режим, 2) да “реформатори”
морају да имају сагласност “догмата” за промјене и 3) да “умјерени” могу да
контролишу “радикале”
 
 Фаза консолидације (заживаљавају демократске институције и пракса, странке се
демократски смјењују на фер изборима, мјењају политике и војска подлијеже цивилној
контроли)
 Клаус Офе промјене у Источној Европи посматра кроз проблеме конституционалности и
нових државности:
 Конституционалне и привредне промјене режима у националним државама са
континуитетом – Румунија
 Настанак или обнова националних држава у оквиру промјене режим – Литванија
 Губитак државности промјеном режима – Источна Њемачка
 Клаус Офе је развио три облика промјена:
 Капитулацијски облик (брза и потпуна капитулација режима – Источна њемачка и
Чешка)
 Конфротацијски облик (послије дуге борбе опозиције и режима дошло је до преговора
– округли столови – и промјене режима)
 Компромисни облик (уз незнатан утицај опозиције долази до промјена - Бугарска)
 
 Клаус фон Бејме тврди, слично Хантингтону, да су промјене у
Источној Европи производ таласа демократизације:
 Први талас – од Првог свјетског рата до Другог свјетског
рата
 Други талас демократизације – демократизовање бивших
фашистичких држава
 Трећи талас – демократизовање Шпаније, Португалије, Грчке
 Четврти талас демократизације – Источна Европа
 Два кључна начина промјене недемократских режима су:
 Управљањем “одозго”
 Управљањем “одоздо”
 14. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ И ДЕМОКРАТСКА
ТРАНЗИЦИЈА У ЕВРОПИ: СТВАРАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ
ИНСТИТУЦИЈА

48. Демократска транзиција и изградња политичких институција

 Искуства бројних земаља показала су да се политичка теорија у оскудним

временима, након великих политичких и друштвених потреса и криза, претварала
у својеврсну теорију демократије са посебним акцентом на политичке иснтитуције
пресудне за развој демократије
 Политичке институције су дио друштвених институција и постојало је често
спорење око тога шта све припада политичким институци
јама?
 Спор је окончан разликовањем политичких институција у ужем и у ширем смислу.
 У ужем смислу политичке институције су темељни државни органи попут парламента,
предсједника (или монарха), владе, судова, федералних и комуналних установа
 У ширем смислу политичке институције су друштвене организције попут странака,
удружења, масовних медија, као и различити нормирани обрасци понашања попут
устава, закона, избора и сл.
 
 Постоје четири приступа изучавању политичких институција:
 Генетски – изучава настанак и мјењање политичких институција
 Структурни – изучава темељне обрасце политичких и социјалних односа који се
изражавају у институцијама
 Функционални – заокупљен је друштвеним и политичким учинцима институција
 Легитимацијски – истражује начине утемељења и критеријуме оправдавања и
критике постојећих институција
 Стварању нових институција претходи разградња или распадање старих политичких
институција. Проблем настаје када се у процесу транзиције деси упоредно постојање
нових и старих институција што изазива политичку кризу и “рат институција”
 Многе су транзицијске земље институционалне узоре из западних демократија
преузимале, боље рећи “трансплантирале”, у своје државе и системе. Како је ријеч о
различитим културама, социјалним и привредним традицијама ове се институције,
често, нису показале добрим избором за нове демократије
 
49. Погодбени, капитулацијски, управљани и сецесијски образац и политичке партије у
Источној Европи

 Стабилни државни оквир сматра се нужном претпоставком демократске транзиције. Од

посебног значаја је и питање приватног власништва као друга битна претпоставка
 Избор појединих политичких институција битно зависи од институционалних преференција
главних актера транзицијских процеса
 Анализа институционалног развоја подразумјева спознају о томе који су актери утицали на
процесе институционалне трансформације као и спознају о томе какве су биле
институционалне преференицје и риешења која су заговарали актери транзицијских промјена
 У Источној Европи су постојала три образца изградње политичких институција:
 Погодбени образац
 Капитулацијски образац
 Управљани образац
 Сецесијски образац
 
 Погодбени образац
 Погодбени или компромисни образац је начин изградње политичких
институција који је почивао на преговорима и из њих поризашлом
компромису (Ријеч је о погодби или пакту о институционалној подјели
власти).
 Како је свака од преговарачких страна бирала онај институционални
дизајин који јој је највише одговарао у оквиру компромиса долазило је
до једног од два рјешења:
 Комбинације (збрајање различитих институционалних облика)
 Конвергениције (идеје су се испреплитале и пронађен је модел који
је помирио некада различите сусптанцијалне интересе)
 Компромиси настају када ниједан од преговарача није довољно моћан да
игнорише захтјеве другог или других партнера (Пољска и Мађарска)
 
 Капитулацијски образац
 Капитулацијски или револуционарни начин нестанка старог система значио је
и најједноставнији начин настанка нових политичких институција
 Капитилацијски образац је понајвише примјетан на случају Чехословачке чија
стара елита није више била достојан партнер за преговоре чиме је отворен пут
за стварање новог институционалног модела обликованог од стране опозиције
 Код капитулацијског и револуционарног начина измијене комунистичких
режима дешавало се да се стара елита недовољно консолидује па да се будућа
опозиција у промјењеном режиму градила кроз подјелу и сукобе унутар нове
елите (Фронт националног спаса, Румунија – “квазиреволуција” (Чаушескова
клика отишла, а остао највећи дио старе елите))
 За капитулацијски и револуционарни образац био је карактеристичан “увоз”
западних институција
 
 Управљани образац
 Карактеристичан је за земље у којима је демократска транзиција
отпочела, а негдје се и наставила као “управљање одозго”, тј. као
реформисање старог институционалног система на који је пресудно
утицала стара политичка елита
 Због пресудног утицаја старе политичке елите на стварање нових
институција превагнули су њени политички интереси
 Опозиција је имала мали утицај и овај модел је најближи државама које
су кренуле пут транзиције у вријеме док су биле старих, већих, држава
(Бјелорусија, Босна и Херцеговине, Естонија, Хрватска, Летонија,
Литванија, Македонија, Молдавија, Русија, Словенија и Украјина). Од
нових држава овдје једино можемо да сврстамо Албанију
 
 Сецесијски образац
 Транзицијски процеси у Источној Европи су били нераскидиво повезани са
распадањем постојећег државног поретка у тој регији и настајањем нових
националних држава
 Сецесијски облик изградње институција подразумијевао је раскид зависности
о дотадашњем институционално-државном склопу и почетак изградње нових
институција
 Процес изградње нових институција у сецесијским земљама пратио је
“конституционални плебисцит”
 Специфичност сецесијски насталих институција у новим демократским
државама била је “селективна демократија” (инсистирале су на
ексклузивности, прије свега конститутивне нације)
 Све сецесијске државе нису имале идентична системска рјешења (већински–
пропорционални, президенцијализам-парламентаризам)
 
50. Изборни системи и политичке партије у Источној Европи

 Поред наведених актера (старе и нове елите) које учествују у изградњи нових
институција потребно је одредити и какве су њихове институционалне преференције
 Нити у једној од транзицијских земаља стара комунистичка и нова демократска елита
нису имале исте институционалне преференције
 Често су актери, и старе и нове политичке елите, били склони институционалном
електицизму, тј. миксању институционалних рјешења која су у теоријским моделима
демократије строго одвојена. У процесу демократске транзиције поједини актери су
мијењали своје институционалне преференције
 Доминантне партије на власти и њихова опозиција сукобљавали су се око два битна
конституционална избора: изборног система и типа власти. Владајуће партије су
углавном преферирале већинске изборне системе и президенцијализме, док су
опозиционе партије инсистиралне на пропорционалним изборним системима и
парламентаризму
 
 У почетној фази успостављања нових демократија у Источној Европи једно од
кључних питања било је који је изборни систем најбољи за новонастале
демократије?
 Дио аутора је сматрао да је већински систем најбољи јер би онемогућио високу
фрагментацију парламентарног система и “вајмаризацију” нових демократија.
Осим тога већински изборни систем омогућавао је, углавном, стабилније владе
 Насупрот заговорницима већинског изборног система били су заговорници
пропорционалног изборног модела који су притом наводили институционалне и
социоструктурне разлоге. Посебно је инсистирано на пропорционалном
изборном систему у етнички хетерогеним државама
 Аренд Лајпхарт је тврдио да одабир изборног система и у складу са тим
легислативе и егзекутиве представља два главна конституционална избора у
новим демократијама
 
 Специфичност избора у Источној Европи је у томе што су се у њој истовремено
одвијали процеси дисолуције политичких и државних поредака који су изњедрили и
посебне типове избора. Они су означени као конститутивни и предконститутивни
избори.
 Под појмом конститутивни избори означени су први слободни избори послије пада
ауторитарног или тоталитарног режима. Појам предконститутивни избори означава
прве слободне изборе у некадашњим земљама-чланицама Совјетског савеза и
Југославије, које су након тих избора постале самосталне државе
 Док су први слободни избори имали конститутивно значење за развој нових
демократских политичких поредака у самосталним државама, па су стога названи
конститутивнима, предконститутивни избори имали су “предсконтитутивно” значење
како у политичко-демократском тако и у државотворном смислу. Он су претходили
настанку нових држава јер су управо на тим изборима одређени политички актери
задобили демократску легитимацију за остваривање својих државотворних програма. У
предконстиутивном смислу ,предконститутивни избори обухватају прве слободне
изборе у Бјелорусији, Хрватској, Босни и Херцеговини и сличним државама
 
 Владајуће партије фаворизовале су конкуренцијску демократију, док су
опозиционе партије биле усмјерене ка консоцијацијској демократији
 Џозеф Колмер је приказао кроз три врсте темељних предизборних стратегија
какве су биле, у почетку транзицијских процеса, институционалне преференције
политичких актера када је ријеч обрасцима промјене система:
 Ако је владајућа странка била надмоћнија од опозиције заговарала је
већински изборни систем, једнодомни парламент и централизовану државну
структуру
 Ако је владајућа странка није била потпуно сигурна у исход будућих избора
настојала је створити простор за плуралистичке институције и плуралистичко
дијељење власти
 Ако владајућа странка није одређивала услове промјена, а опозиција је била
оптимистична у погледу исхода избора, предност су добијале плуралистичке
институције и дијељење власти
 
 Након првих слободних избора долазило је до дјелимичне или
потпуне ревизије институционалних преференција бирача
 Ако је у изборима побједила опозиција, али је вишестраначки
систем допринјео њеном расцјепу у више фракција, значи да је
дошло до подјеле власти и успостављања осталих плуралних
институција. Са друге стране ако је опозициони блок послије
побједе остајао кохерентан унутар двопартијског система
опстајале су и неке мајоритарне институције
 Ако се владајућа странка осјећала несигурном у погледу исхода
будућих избора успостављала је плуралистичке институције, а
уколико је била сигурна у побједнички исход владајућа странка је
успостављала мајоритарне институције и јединство власти
 
51. Политичке странке и страначки системи у Источној Европи: настанак и
развој – институционални приступ

 Институционални приступ полази од претпоставке да на развој политичких

странака и страначких система пресудно утичу одређене политичке институције
или институционални аранжмани. Међу њима се највећи значај придаје изборима
 У модерној компетитивној политици странке постоје зато да би се у изборима
бориле за право на власт. Ортодоксни институционални приступ везује развој
страначких система за изборне обрасце
 Према једноставном детерминистичком закону; већински изборни систем
производи двостраначки партијски систем, а пропорционални изборни систем
производи вишепартијски систем. Искуства различитих земаља довела су у
питање ове “законитости”, међутим није доведена у питање темељна спознаја да
се изборима утиче на развој партијског живота и облик партијског система
 
 Утицај већинског изборног система на страначки систем:
 За увођење већинских изборних система у транзицијским земљама Источне
Европе залагале су се углавном доминантне политичке елите. У свим
источноевропским системима који су се одлучили за већински изборни модел
примјењиван је изборни систем апсолутне већине
 Елите у Источној Европи које су заговарале већински изборни систем
очекивале су три главна функционална политичка учинка од тог изборног
система:
 Стварање двополне структуре парламента (Даглас Реј – двостарначки
систем је када двије странке имају 90 посто мандата, а да при томе
ниједна од двије странке нема преко 70 посто мандата јер је то онда
систем са доминантном странком)
 Апсолутну мандатну већину једног блока
 Једноблоковску владу
 
 Двокружни већински изборни систем је у земљама Источне Европе које су га увеле,
у почетку демократске транзиције, обликовао је три различите структуре
парламента:
 Двополна структура или двоблоковска структура (Албанија, Хрватска,
Летонија, Молдавија и Украјина)
 Једнополна стуктура или структура са доминантним блоком (Бјелорусија,
Литванија и Србија)
 Вишеполна стуктура (углавном трополна!) (Македонија и Русија –
реформистички, центристички и реакционарни блок)
 Апосолутна мандатска већина једног блока постојала је уз двополну и једнополну
структуру парламента, а није се формирала само када је у парламенту било више од
два блока. Исто вриједи и за једноблоковске владе. Због природе блокова као
лабавих политичких савеза непрофилисаних странака и скупина заступника
углавном су настајале нестабилне владе. Занимљиво је да су учинци већинског
изборних система били девијантнији у другим неголи у првим изборима
 
 У закључаку можемо утврдти да већински изборни систем није подстицао
структуисање и профилисање политичких странака и страначких система у
посткомунистичким земаљама Источне Европе.
 Прво, он је присиљавао неизграђене политичке скупине и протопартије да
склапају политичке савезе и улазе у непрофилисане политичке блокове како
би ушле у парламент и како би тако добиле какву-такву политичку тежину.
 Друго, подстицао је номинацију и избор нестраначких и независних
кандидата, који су у неким земљама допринјели утиску да се ствара
нестраначка структура парламента
 Као посљедица већинског изборног система настајале су слабо повезане
парламентарне фракције чија су се бројност и значење мјењали из дана у дан
Лабава унутрашња структура блокова неријетко је компезована њиховом етничком
или општом идеолошком хомогеношћу (нпр. македноски и албански блок у
Македонији или противкомунистички бјелоруски и прокомунистички проруски
блок у Бјелорусији) што је фундаментализовало политичке супротности актера


Утицај пропорционалног изборног система на страначки систем:
 Утицај пропорционалног изборног система на страначки живот зависи од појединих
саставних елемената који га граде и од њихових узајамних комбинација. На темељу тих
елемената Дитрих Нолен разликује пет подтипова пропорционалног изборног система:
 Пропорционални изборни систем у вишемандатним изборним окрузима (“нечисто”
пропорционално представништво)
 Компезацијски пропорционални изборни систем са законском прохабитивном
клаузулом који компензује неразмјерност у односу гласова и мандата што је настала
већинским изборима у једномандатским окрузима подјелом листовних мандата
према пропорционалном правилу одлучивања
 Персонализовани пропорционални избори систем са законском прохибитивном
клаузулом који комбинује начело пропорционалног представништва са
једномандатним изборним окрузима
 Систем појединачног преносивог гласа који комбинује начело пропорционалног
представништва са избором појединачних кандидата у малим изборним окрузима
 Чисти пропорционални систем
 
 У Источној Европи је преовладавао пропорционални изборни
систем са вишемандатним изборним окрузима и са законском
прохибитивном клаузулом (изборним прагом)
 Разлике између источноевропских земаља у којима је
преовладавао пропорционални изборни систем су се огледале у
величини изборних округа, врсти изборних листи, начину
гласања, врсти и висини прохибитивне клаузуле, те методама
прерачунавања гласова у мандате
 Занимљиво је да су три државе – Чехословачка, Пољска и
Румунија – увеле диференциране прохибитивне клаузуле за
странке и страначке савезе
 
 Повећање прохибитивне клаузуле је имало за циљ онемогућавање радикалне
фрагментације парламената, уласка у парламент екстремних и егзотичних партија
 Три су се циља хтјела постићи примјеном пропорционалних изборних система
 Спријечити високу фрагментацију парламента
 Створити вишестраначки систем у оквирима умјереног плурализма
 Саставити коалицијску владу
 Парламенте у земљама Источне Европе можемо да подјелимо у три скупине:
 Прву скупину чине земље са ниско фрагментованим парламентима које чине
двије или три странке (Бугарска, Молдавија)
 Другу скупину чине земље са умјерено фрагментованим парламентима у
којима су дјеловале више од три а мање од десет странака (Бјелорусија,
Русија, Албанија)
 
 Трећу скупину земаља чине високофрагментирани парламенти са
више од десет странака и са малим удјелом главних странака у
парламентарним мандатима. Занимљив је случај Пољске у којој
је послије избора 1991. године, одржаних без прохибитивне
клаузуле, са Сент-Лагијевом изборном формулом, остварен висок
ниво представљености како у парламенту тако и у мандатима.
Разлог је тај што је у парламент ушло 29 изборних листа од којих
су многе имале само по једног посланика. Створена је коалиције
од више од пет партија која се распала 1993. године. На
пријевременим изборима из исте године уведена је прохибитивна
клаузула и Д’Онтеова изборна формула што је омогућило мањи
број партија у парламенту и стабилније коалиције
 Држава

Странка Савези
Прохибитивна Прохибитивна
клаузула клаузула
Бугарска 4 4
Чешка 5 7-11
Естонија 5 5
Југославија 5 5
Летонија 4; 5 4; 5
Молдавија 4 4
Пољска 5 8
Румунија 3 8
Словачка 5 7-10; 5
 Политички учинци пропорционалних изборних система у Источној
Европи од 1990 до 1995

Држава Смањење Вишестраначк Коалицијска


фрагментациј и системи влада
е
Бугарска Да Не/Да Не
Чешка Да Да Да
Естонија Да Да Да
Југославија Да Да Да
Летонија Да Да Да
Молдавија Да Да Не
Пољска Не/Да Не/Да Да
Румунија Да Не/Да Не/Да
Словачка Да Да Да
Словенија Да Да Да

Не/Да Прво се доноси на учинке првих, а друго на учинке других избора

 
 Према Ђованију Сарторију постоји осам елемената поларизовног плурализма:
 Постојање релевантних противсистемских странака тј. противсистемске
опозиције
 Постојање билатералних опозиција које се узајамно искључују
 Стална “физичка” окупација око центра од стране једне странке или скупине
странака. То имплицира да је тај дио политичког континуума изван
компетиције, изван такмичења, те то обесхрабрује центрипеталне силе у
политичком систему
 Велика идеолошка дистанца међу странкама
 “Урођени” идеолошки обрасци који у политику уносе осјећаје и менталитете
 Неодговорна опозиција
 Политике надметања
 Типичан примјер поларизованог плурализма је политички систем Чехословачке
након избора 1992. године који је претходио распаду државе
 
 Утицај сегментираног изборног модела на партијски систем:
 Сегментирани изборни модел настоји помирити два циља:
представљање свих политичких струја, што би требао гарантовати
пропорционални изборни систем, и изградњу парламентарне већине
која је способна саставити владу, што би требао осигурати већински
изборни систем
 Таква могућност проистиче из његове структуре у којој су обједињени
главни градивни елементи већинских и пропорционалних изборних
система: једномандатни и вишемандатни изборни окрузи, такмичење
појединачних кандидата и иборних листа, одлучивање према
већинском и пропорционалном начелу. Сегментирани изборни систем
је типичан изданак погодбеног начина стварања институција што
можемо да примјетимо на примјеру Мађарске и Бугарске
 
52. Политичке странке и страначки системи у Источној Европи: настанак и развој –
социоструктурални приступ

 Социотруктурни приступ развоју политичких странака и страначких система у Источној Европи, у

основи, се ослања на западне теорије расцјепа гдје је исходишна теорија обликована код двојице
аутора Стејна Рокана и Сејмура Мартина Липсета
 Рокан је пошао од претпоставке да модерне политичке партије, у политичком животу, имају двије
функције:
 Експресивну функцију, која се огледа у претварању структурних, друштвених и културних
супротности у политичке захтјеве и акције
 Инструменталну и представничку функцију која се огледа у међусобном преговарању и
заједничком дјеловању заступника различитих интереса и циљева
 Ове су двије функције изражене у одређењу политичких странака као “агената сукоба” и
“инструмената интеграције”. Како су политичке партије и партијски системи функционални изрази
одређених структурних сукоба што постоје у сваком друштву, то се без познавања тих сукоба не може
разумјети ни политичко поларизовање и груписање у њима. Стога је примарна теоријска задаћа
утврдити кључне структуралне расцјепе у друштву који одлучујуће утичу на страначко-политичке
односе.
 
 Рокан и Липсет су извели четири темљена територијална и функционална сукоба која су
настала као производи националне и индустријске револуције у западним друштвима:
 Сукоб између централне и периферних/провинцијских култура (центар-периферија
(модерно-традиционално))
 Сукоб између националне државе и историјски етаблиране цркве (секуларно-
вјерско)
 Сукоб између града и села (урбано и рурално)
 Сукоб између рада и капитала (рад и капитал, власничка и невласничка друштвена
класа)
 Рокан и Липсет су изричито истицали како се структурни расцјепи не претварају нужно
у страначко-политичке организације. Ова одступања зависе од низа фактора:
 Традиција политичког одлучивања (консоцијацијска или већинска)
 Тип представљања, систем одлучивања и начини изражавања сукоба
 Опортуност, исплативост и трошкови савеза (коалиција)
 Могућности, импликације и границе већинског правила одлучивања
Дводимензионална шема друштвених сукоба Стејна Рокана и Сејмура
Мартина Липсета:
(а=адаптација, и=интеграција, л=латенција, г=остваривање циља))
Опозиције унутар националних елита (г)

Функционална
оса
Интересна Идеолошка
опозиција (а) опозиција (л)

Локално-регионалне опозиције (и)

 Социјална обиљежја и однос бирача према лијевим странкама:
Више лијевих гласова
Већи градови
Већа предузећа, скупине са већом
незапосленошћу
Етничке или вјерске мањине
Мушкарци
Привредно развијенија подручја
Посебна занимања: рудари,
рибари, предузетници, морнари,
лучки радници, шумски радници

Мање лијевих гласова
Сеоска подручја и мањи градови
Мања предузећа, скупине са нижом
незапосленошћу
Већинске етничке или вјерске скупине
Жене
Привредно заостала подручја
Посебна занимања: Слуге, радници у
услужним предузећима, сељаци,
стручни сарадници
 
 Роналд Инглхарт је ревидирао модел темељних расцјепа који су
успоставили Рокан и Липсет
 Инглхарт је тврдио да је од шездесетих и сеамдесетих година 20.
вијека битно промјењена структура темељних расцјепа међу
бирачима коју су описали Рокан и Липсет у својој класичној
студији
 Промјена је дошла као посљедица промјена на нивоу друштвених
система западних демократија узрокованих привредним и
технолошким развојем захваљујући којем су задовољене темељне
егзистенцијалне потребе великог дијела грађана, различитим
животним искуствима нових генерација, порастом нивоа
образовања, ширењем медија и великом просторном мобилношћу
људи
 
 Према Инглхарту, током индустријског развоја, створиле су се нове
поларизацијске црте спорења, унутар развијених земља западног свијета,
око традиционалне осе “лијево-десно” се пресјецају и долази до нове
димензије сукоба коју граде материјалистичке и постматеријалистичке
вриједности
 Изрази те, нове, поларизације су – еколошки, мировни, противнуклеарни,
феминистички и други покрети – који релативизују традиционални класни
сукоб око власништва и производње. Нове поларизације и старе лојалности
довеле су до “хроничног стреса” партијских система западних полиархија
 Инглхарт је помак у односу на Рокана и Липсета направио прелазећи границу
од класне ка вриједоносној политичкој поларизацији (постматеријално-
материјално). Љевица се усмјерава на средњу класу
 Постматеријализам се огледа у вриједностима слободе, демократских норми,
права свијести, права на разлике у мишљењу, подршке опозицији, независним
медијима и слободним изборима, као и политичкој толеранцији
 
 Клаус фон Бејме је међу првим ауторима изградио образац настанка партија
и партијских система који се темељио на расцјепима унутар
посткомунистичких друштава која су се умногоме разликовала у односу на
западне полиархије, а на бази којих су своју класичну теорију изградили
Рокан и Липсет
 Вишедеценијска владавина социјалистичких режима онемогућила је
стварање јаке социоструктурне подјеле рад-капитал (усљед укидња
приватног власништва) и село-град (усљед брзе урбанизације руралних
процеса и њиховог претварања у индустријске средине)
 Бејме инсистира на томе да су се сачували стари расцјепи којима су се
накалемили нови. Према Бејмеу конфликтно поље пресјеца осам расцјепа.
Стари расцјепи (Рокан-Липсетови, рад-капитал, центар-периферија, село-
град, црква-држава), затим Инглхартов расцјеп (постматеријално-
материјално) и нови расколи (стари поредак-протрансформацијски поредак,
централизам-децентрализам и окцидентализам-национализам)
 
 Захваљујући вишеслојној друштвеној подијељености, у
посткомунистичким земљама обликовало се мноштво политичких
групација. У њима су се могле срести готово све групације које постоје у
западним полиархијама попут либерала, конзервативаца,
хришћанодемократа, социјалдемократа, комуниста, сељачких и
еколошких партија, али и нове политичке групације попут
старокомуниста, реформокомуниста, реформатора, националиста и
форумских организација
 Највећа новина био је настанак формуских странака. На њихов настанак
утицали су структурални разлози попут: непостојања формираних
опозиционих елита у реалном социјализму, нејасна теорија прелаза,
представа о хармоничном неконфликтном друштву и идеја о нужности
националног окупљања, а не партијског такмичења и сукобљавања
 
 Разлике између земаља у Источној Европи су биле
одређене генезом преврата из 1989. године. Из њих
произашли страначки системи које је Бејме разврстао
у четири типа:
 Двостраначки систем са алтернирајућом владом
 Умјерени плуралистички систем
 Поларизовани плуралистички систем
 Систем са хегемонијском странком унутар
поларизованог плурализма
 
 Ђорђа Маркуш је сматрао да су се у почетном раздобљу демократске
транзиције искристалисале три димензије политичких сукоба:
 Дебољшевизација-ребољшевизација (сукоб између снага које су
жељеле разградити стари комунистички систем и оних које су га
жељеле очувати)
 Окцидентализам-традиционализам (сукоб између снага националних
конзервативаца и прозападних модернизатора)
 Рад-капитал (сукоб између политичких снага у погледу расподјеле
терета рада и каснијих плодова промјене система)
 Маркуш је сматрао да је за цијели источноевропски простор кључни
сукоб на релацији између окцидентализма и традиционализма. Овдје је
дакле ријеч о процесу који прати сваку демократску транзицију, а то је
сукоб између универзализма и партикуларизма
 
 Амерички аутор Михаел Роскин изводи настанак политичких партија и
страначких система у посткомунистичким земљама Источне Европе из два
расцјепа:
 Први је класични социоструктурни и идеолошко-политички расцјеп на
љевицу и десницу
 Други је расцјеп настао у процесу распада комунистичких режима и
структурирао се на оси комунизам-антикомунизам - Роскин jе сматрао да су
се у овом поларитету са једне стране нашле режимске струје које су биле за
очување старих привилегија у којима је уживала тоталитарна комунистичка
елита, док су се са друге стране нашле различите групације, често окупљене
око неке херојске личности. Ту су били и либерали, и шовинисти, и
демократска љевица и демократска десница. Због ове идеолошке крајности
већина опозиционих партија се рјешавала “идеолошког пртљага” чиме су
постајале “catch-all” партије (Ото Кирхајмер)
 
 Атила Ага говори о томе да су постојале четири фазе развоја кроз који су пролазиле
политичке странке у Средњој Европи (транзицијске земље) коју је анализирао:
 Прва фаза је “предтранзицијска криза”. У овој фази долази до стварања првих
политичких партија у вријеме постојања комунистичког режима, долази до
опадања легитимитета тих режима и јачања легитимности опозиционих актера
 Друга фаза “диференцијације и мултипликације” вишестраначја обухвата о
процесу тражења новонасталих и реформисаних странака тако да цијели систем
понајвише личи на раздобље “протостранака”
 Трећа фаза слиједи након првих такмичарских избора и тада долази до
парламентаризације већинских странака као кључног корака у процесу
структуирања страначких система
 Четврта фаза коју Ага назива “крај несјајне изолације” странака од друштва и
почетак стварања социополитичких пактова. Тада долази до сразмјера између
политичког и социјалног дјеловања странака, cleavage-приступ у разумјевању
структуисања и дјеловања политичких странака постаје релевантан
 
 Херберт Кичел први користи теорију рационалног
избора у анализи настанка партијских система у
Источној Европи
 Он сматра да настанак политичких (а тиме и
партијских) система зависи од политичких актера
(структуре), правила колективног избора
(институционализованих процеса и правила) и начина
на који актери распоређују ресурсе (садржај)
 15. ПОНАВЉАЊЕ ПРЕЂЕНОГ
ГРАДИВА (други колоквијум)


Понављање пређеног градива (други колоквијум)